Лако Је Критиковати 258

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ноћас нико неће спавати у шуми (W lesie dziś nie zaśnie nikt 2020) је пољски слешер, који се дешава у кампу намењеном за децу која су зависници од технологије. Групу од петоро деце је повела Габријела Мускала како би имали активности у шуми и доживели авантуру која ће их инспирисати да се окрену природи. Међутим, авантура коју су искусили је била далеко мрачнија и страшнија.

Критички осврт: Пољаци имају тај неки словенски врцави хумор и мислим да је нама он прилично близак и пријемчив. Већина ликова су комични и живописни, мада се неки стереотипи препознају. Из кампа пуног деце издвојило се петоро (што је за слешере оптималан број) и сви су у својим улогама: атлета и лепа плавуша, паметњаковић, сметењак и последња девојка. Рекао бих да је режисер Бартош М. Ковалски циљано изабрао баш те ликове, са том разликом да је његов тим природнији јер су у свим другим слешерима они другари (што није вероватно да ће бити с обзиром на толико различите карактере), док су код њега они састављени случајним избором (деца у кампу су извлачила бројеве). Мање је уверљива еротска сцена Викторије Гањевске и Себастијана Деле. Он је наводно девица, али то баш и није изгледало тако. Наравно, секс је неизоставни зачин слешера, тако да је јасно да је Бартош желео да поштује целу агенду, да тако кажем. Ми и добијамо потврду тога преко Михала Лупе, који је навео све постулате слешера. Дакле, све је по обрасцу, све је предвидљиво, али је ипак Викторијино убиство било изненађење. И друга ствар, све је опет некако занимљиво. Како је то Бартош постигао није ми најјасније, али свакако признајем да је продукција добра, глума је више него солидна, дијалози довољно виспрени, а специјални ефекти готово увек прилично успели. Рецимо, када је Михал Зброја бацио Викторију, видело се да је лутка (и то превише лагана) била у питању. Оно што свакако поздрављам, то је да Бартош, иако је радњу и сцену сместио у познате руралне и забачене пределе, када је већ објаснио историју убица, није користио инцест и генетичке погрешке, што је обично случај и некако је ружно и тужно. Он је то елегантно решио у стилу „Досијеа Икс“ и то је једино што сам видео у филму да није опште место.

Едукативни моменат: Након Себастијановог нестанка, Јулија Вењава је пронашла крв на стаблу. Габријела је убеђивала децу да је то смола, али јој они нису поверовали због боје. Она је тада рекла да поједино дрвеће ствара такву смолу и она је у праву. Драцена (Dracaena cinnabari) је биљка коју на енглеском говорном подручју зову „дрво змајеве крви“ и смола јој изгледа тако. Ова смола је била веома цењена у древном свету и служила је за разне намене, а и данас се користи као стимуланс и средство за изазивање абортуса. Ипак, Габријела није била у праву да такво дрвеће живи у Пољкој. Макар то није случај са драценом. Њен ареал обухвата само Сокотру, архипелаг у северозападном Индијском океану, који припада Републици Јемен.

Оцена наставника:

(хајде, нека буде)

Ноћас нико неће спавати у шуми 2 (W lesie dziś nie zaśnie nikt II 2021) је наставак претходног филма. Близанци убице су завршили у локалном затвору, али и Јулија Вењава, последња девојка из претходног филма. Њу је тамошњи шеф полиције Анджеј Грабовски одвео на место злочина како би утврдио чињенице, али се њој тада десио преображај и постала је иста као и убице близанци, а под утицајем метеорита скривеног под креветом. Она је убила Анджеја, али се није зауставила на томе и започела је терор над локалцима.

Критички осврт: Овај део ми се више допада јер је духовитији и толико померен да уопште нисам могао да предвидим шта ће се дешавати следеће. Специјални ефекти и маске нису врхунски, али свакако нису лоши, баш као ни глума. 

Едукативни моменат: Зофиа Вихлач је све време пребацивала Матеушу Вецлавеку да је слабић и кукавица, али када су се нашли у непосредној опасности управо је она испала таква. Постоји изрека која каже да ће вам увек лопов рећи да сте лопов. Дакле, ако вас неко вређа, немојте се превише узбуђавати. Увреде увек говоре о ономе ко их упућује.

Оцена наставника:

(малко јача)

Девет живота (Nine Lives 2002) је прича о деветоро младих који су се окупили у кући једног од њих Патрика Кенедија. Кућа је велика, древна и уточиште је за духа који је смртно опасан и који је већ исто вече започео крвави пир.

Критички осврт: Овај филм изгледа као телевизијска крими прича Агате Кристи. Он би требало да буде натприродни хорор, али уопште нема тај сензибилитет. Режисер Ендру Грин је окупио девет лепих младих људи и прилично непознатих, осим Парис Хилтон, која је сасвим неоправдано истакнута на филмском постеру јер је убијена прва. Већ тада сам очекивао да се однекуд појави Поаро и да почне да објашњава зашто би свако од преосталих осморо могао да буде убица, да би на крају маестрално обелоданио правог. 🙂 Има људи који немају слуха и певају погрешним тоналитетом и Ендру ме је подсетио на њих јер је потпуно омашио жанр који је хтео да постигне. Да буде фер ситуација и глумци су омашили своје професије јер су врло скромних способности. Дакле, све изгледа врло телевизијски, сасвим нискобуџетно и са јако лошим дијалозима. Они су у почетку личили на нешто док су млади ћаскали о својим школским данима, али када је кренуо покољ, некако је захватио и њихове разговоре. 🙂 Од средине филма и њихови поступци су постали чудновати и у једном тренутку Амелија Ворнер није хтела да пусти у собу Дејвида Никола и Џејмса Шлесинџера иако је неку сцену раније са њима сама претраживала собе, а у сцени пре тога видела да је убица сасвим неко други. Она се све време позивала на здрав разум, али ја га у тој одлуци баш и нисам видео. Касније је развила теорију о духу који опседа и тада је већ њена одлука имала више смисла, али то је било како рекох – касније. Чини ми се да Ендру није успео да пронађе временску артикулацију у сопственим сценама јер су Дејвид и Џејмс пронашли крваву мрљу иако још увек нико (осим Парис чије тело није било ту) није био убијен. Ипак, Ендру је углавном пратио логику са духом и опседањем, али остао је нејасан образац према којем убија или не убија, а и у целој тој (врло смушеној) фрци нетрагом је нестало тело Лекса Шрапнела. Много ту пропуста има, а да не говорим да је радња врло класична и безидејна, ако изузмемо последњу сцену која има неку идеју и позадину у историји и политици Британије и Шкотске, али је очајно реализована кроз врло репетативни и поједностављен монолог. Занимљиво је да је овај филм редак по томе што нема последњу девојку, већ последњег момка, али то заиста није важно.

Едукативни моменат: Амелија је прозрела образац према којем дух напада, па је нашла начин да га заустави. И код сасвим обичних, овоземаљских ствари ситуација је таква да ако желимо нешто да покренемо, користимо или искључимо, морамо да разумемо како ради.

Оцена наставника:

(сигурна)

Костурница (Huesera 2022) је мексичко-перуански хорор о младој жени Наталији Солијан која се бори са породичним животом који јој је наметнут и са натприродним ентитетом који је прогања.

Критички осврт: Прича је јако занимљива, интригантна и табу, али је и животна. Иако је режисерка Мишел Гарза Сервера користила (врло језиве) натприродне моменте, некако је лако све то довести у везу са реалношћу, а застрашујући ентитет посматрати као метафору. Мишел је прилично добро водила причу и свака сцена има смисао и оправдање, а праћена је одличном фотографијом. Крај је и изненађујући и није, а врло вероватно најбољи у тој ситуацији у којој су се нашли протагонисти. Глумци су одлични, Наталија пре свих.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да човек треба да буде оно што јесте и оно што жели, а не оно што околина, па чак и породица, очекује од њега.

Оцена наставника:

(са два плуса)

Хари Патерн и чаробно перо (Harry Pattern and the Magic Pen 2023) је омнибус од три приче, а све их пише јунак из наслова.

Критички осврт: Везивна прича у којој је главни јунак Хари (Рич Волкенинг) је потпуни промашај макар из два разлога. Први је што је комедија толико неуспела да је немогуће избећи трансфер блама док је гледате, а други је што је жанровски неуклопљена јер су приче сасвим далеко од магичног света какав бисмо очекивали. Наиме, две су љубавне, а трећа је драма коју проживљава анорексична жена. Тако да је потпуно нејасно ко припада циљној публици. Харијеви фанови неће бити задовољни да гледају магију садржану само у очима заљубљених, а они који воле лагане љубиће неће се заинтересовати за филм чији постер најављује пародију света чаробњака. Саме приче нису толико лоше и оне имају неки потенцијал, осим друге која је превише исфорсирана и предвидљива. Трећа је прилично озбиљна, али је преоптерећена тескобом и монолозима сабијеним на премали број минута. Прва је некако испала најбоља и тема којом се бави је донекле свежа.

Едукативни моменат: Хари је изгубио чаробни штап, па је морао магију да ствара уз помоћ других предмета, па тако и оловке. Избор је добар, јер оловка може да ствара много магије и можемо се уверити у то када год прочитамо неку књигу.

Оцена наставника:

(са много минуса)

Принцеза (The Princess 2022) је прича о Џои Кинг, са титулом из наслова, чији отац Ед Стопард влада фиктивним краљевством које је окупирао амбициозни Доминик Купер. Доминик је желео да присилно ожени принцезу и загосподари краљевством, али ће се испоставити да је његова несуђена младенка врло вешт витез којег је тешко контролисати.

Критички осврт: Морам да признам да ме је почетак пријатно изненадио. Принцеза ратница, попут Ксене, није новина, али ова принцеза се бије мушки. 🙂 И заправо, то је и радња, што значи да је нема. 🙂 Поставка је сасвим класична, а крај без преврата и предвидљив, тако да је адут овог филма то да имамо принцезу која разбија читаву армију и све снаге режисера Ле-Вана Кета су биле усмерене ка томе да те сцене буду визуелно допадљиве, борба жестока и узбудљива, кореографија која их прати перфектна и специјални ефекти на нивоу (мада су они ипак најслабија карика у поменутом ланцу). И види се да се потрудио, али није постигао максимум и има ту натегнутих делова који би се дали поправити. Можда би у неком боље „опремљеном“ краљевству принцеза Џои изборила своје место међу виђенијима, попут Снежане и Пепељуге, на пример, али свакако јесте била одлична у својој улози.

Едукативни моменат: Вероника Нго је рекла младој принцези да доброг борца не дефинише како се бори, већ зашто се бори. Мудра је принцезина туторка. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Следећи ниво (Level Up 2011) је ТВ филм о тројици тинејџера који воле видео-игре. Они имају своје аватаре са моћима и лако побеђују тролове, али се игрица драстично променила, као и њихов живот, када су сви ти магични ликови постали стварни.

Критички осврт: Овај филм по теми, сензибилитету и режији, са све колаж сценама уз музику где се види како се јуноше боре против отелотворених тролова из видео-игре, више одговара осамдесетим годинама и због тога има моје симпатије, а врло вероватно је и омаж тој декади. Такође, допали су ми се ликови тројице главних протагониста који су аутентични и занимљиви, а и споредне улоге нису лоше, попут Ерика Андреа. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је симпатичан. Он није узбудљив, нема неки хумор који ће вас заценити и неку оригиналнију идеју. Специјални ефекти су управо онакви какве очекујете од ТВ филма, тако да свеукупно нећете добити много ако одгледате овај филм, али мени заиста није био досадан.

Едукативни моменат: Џеси Ашер је схватио да права срећа није у томе да се труди да буде популаран већ у томе да ради оно што воли. Звучи једноставно лако, али није баш тако лако за применити, но, сва је прилика да је Џеси у праву.

Оцена наставника:

(врло јака)

Доктор Ху: Шада (Doctor Who: Shada 2017) је прича из опуса британске научнофантастичне телевизијске серије „Доктор Ху“. Написао ју је Даглас Адамс, а била је замишљена као последња серија у 17. сезони. Најпре је 1979. ушла у продукцију као прича од шест делова од по 25 минута, али планови су наредне године ревидирани да се прича емитује из четири епизоде од по 25 минута. На крају прича никада није завршена ни у једном формату због штрајка на Би-Би-Сију који се дешавао током студијског снимања. Би-Би-Си је објавио комплетну верзију 2017. године, са недостајућим дијалогом које је недавно снимила оригинална глумачка екипа, користећи исту аудио опрему која је коришћена у почетном снимању, а анимирао тим који је предузео реконструкцију серијала „Моћ Далека“ из 1966. Ова верзија је коначно емитована на телевизији као дугометражни ТВ филм и остао је упамћен под називом „Изгубљена епизода“. У овој епизоди Доктора тумачи Том Бејкер и он се сукобио са интелигентним криминалцем Кристофером Нимом који има амбициозне планове са универзумом.

Критички осврт: Преслатка је авантура, са луцкастим ликовима, маштовитим догађањима, виспремним и духовитим дијалозима. Специјални ефекти и акција су смешни, али доприносе шарму. Анимација није лоша, са не претерано елегантним покретима, али послужила је сврси.

Едукативни моменат: Доктор Ху је рекао да никад не потцењујемо оно што је очигледно. И то је важно правило за логичко закључивање, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(млакушна, али пет је)

Аргајл (Argylle 2024) је прича о Брајс Далас Хауард, списатељици шпијунских романа, која се обрела у авантури налик на оне које је описивала у својим књигама.

Критички осврт: Првих двадесетак минута вам се чини да ћете гледати лагану романтичну комедију, а онда улазак Сема Роквела прави генијалан твист и даје до сада невиђену идеју која на неки начин пародира шпијунске филмове са суперзгодним тајним агентима. Режисер Метју Вон је наставио у сличном ритму и правио је жестоке преокрете свако мало и тиме довео радњу на ивицу одрживости где је могуће поставити много незгодних питања гледе мотива и поступака ликова, али све је толико динамично и забавно да просто и не стигнете да поставите неко од тих питања. Да, филм је заиста забаван, са солидном акцијом, добрим ефектима, очигледним буџетом и прилично добрим дијалозима. Предвидљивих детаља ипак има, али не кваре утисак.

Едукативни моменат: Брајс је дала савет да ако немамо времена, морамо га створити како бисмо урадили ствари које су нам важне. Ко је разумео, схватиће.

Оцена наставника:

(плус)

Брза боја (Fast Color 2018) је футуристички филм о младој жени Гу-гу Мбата-Роу, која има моћ да утиче на природне појаве и зато је на мети научника који желе да је се домогну и искористе је.

Критички осврт: Приличан је ризик када суперхеројштину радите као драмски филм, као што је то учинила режисерка Џулија Харт. Првих више од пола сата Гу-гу бежи од некога и путује ка својој породици и то је изнурујуће досадно, а и остатак није много бољи. Има ту мало акције у колима када Кристофер Деним хоће да је зароби, али ништа заиста пажње вредно. Ви од овог жанра очекујете много више, а ако је ипак у питању (само) драмски филм, онда очекујете необичнију и садржајнију причу. Ова прича је већ испричана и ради се о девојци која је, збуњена својом другачијом природом, заблудела, затруднела, оставила дете код своје мајке Лорејн Тусен и побегла. Онда се наново вратила и све се средило. Крај је антиклимактичан, мада се Џулија потрудила да буде мелодраматичан, испуњен патетичним изливима и помпезном музиком, а решен је тако што се Лорејн жртвовала за свог директног и индиректног потомка. Мени све то није гаранција да их је заиста спасила и стварно ми нема много логике, мада се прича колико-толико заокружила.

Едукативни моменат: Гу-гу је изговорила молитву Богу да јој да мир да прихвати ствари које не може да промени, храброст да промени ствари које може и мудрост да увиди разлику између њих. Лепо речено, мада то она није смислила. 

Оцена наставника:

(ајде, може на четири, али преко воље)

Лако Је Критиковати 257

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Пастир (The Shepherd 2023) је филм заснован на истоименој књизи Фредерика Форсајта из 1975. Радња је смештена у 1957. на Божићно вече и прати младог војног пилота Бена Радклифа стационираног у бази у градићу Целе у Немачкој. Он је добио дозволу да одлети код својих и са њима проведе празнике. Међутим, док је летео преко Северног мора, отказали су компас и телекомуникације. Врло брзо је Бен схватио да је осуђен на пропаст и покушавао је маневрима очајника да привуче нечију пажњу и дозове помоћ, те је она и стигла у последњем тренутку, али таква какву није замишљао ни у сновима.

Критички осврт: Ова прича је већ испричана много пута и расплет није изазвао ефекат каквом се вероватно Ијан Софтли надао. Он је додуше зготовио аутентичну атмосферу, али све је ипак превише бледо, без узбуђења и неизвесности. Свакако бих похвалио музичке моменте у филму.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна и истакнута – наша помоћ значи другима и ако можемо да је пружимо, можда чак учинимо да се неко не изгуби у магли. 

Оцена наставника:

(плус)

Девет живота (Nine Lives 2016) је филм на енглеском језику који су у копродукцији направили Французи и Кинези. Бизнисмен Кевин Спејси сања велике снове, да направи највиши небодер на северној хемисфери, али при томе запоставља своју породицу. Тада ће му се десити несрећа због које ће пасти у кому, али ће његов ум остати заробљен у телу мачке. Згодиће се да та мачка постане љубимац управо његове супруге Џенифер Гарнер и кћерке Малине Вајсман. Оно што није радио као човек, Кевин ће сада морати као мачка. 

Критички осврт: Идеја је врло слична као у филму „Флук“ из 1995. И овде главни протагониста Кевин треба да научи важне животне лекције заробљен у телу животиње. Све је сасвим предвидљиво, јасно и лагано, тако да нема ту неких јачих преврата, узбуђења и сличног, већ је намењено за породично гледуцкање и уживање у недељном поподневу. Свакако сладак филм, не претерано смешан (иако то јесте била намера), али је завршна сцена сјајно урађена. 

Едукативни моменат: Кристофер Вокен је рекао како није довољно рећи некоме да га волимо. То треба и показати.

Оцена наставника:

(бледолика)

Мрачна игра (DarkGame 2024) је игра на тзв. мрачној мрежи, тамној страни интернета у којем маскирани презентер убија људе на креативне начине и тако постиже гледаност. Детектив Ед Вествик са својом екипом покушава да му стане на пут.

Критички осврт: Режисер Хауард Џеј Форд је желео да направи бруталан филм, али је донекле имао меру. Рецимо, у првој сцени убиства, када је манијак моторном тестером секао главу девојци, ми нисмо видели сам чин јер је камера снимала шокиране реакције полицајаца. Ипак, сцена је и даље врло напета и непријатна. Такав је и цео филм, заправо, и овде се ради о технички добро одрађеном трилер хорору. Заиста видим да је Хауард врло мудро радио филм и то поштујем, без обзира што се, можемо рећи, служио триковима. Најпре, суровим сценама виспрено је одвратио пажњу гледаоцима од свих слабости свог (не)дела. Он је очигледно трпео утицаје разних других филмова и препознатљиви су мотиви, макар у детаљима, „Тестере“, „Кад јагањци утихну“, „Седам“ и већег броја других, па прича делује већ испричана, а и крај који говори о томе какву ће кобну грешку детектив Ед направити, сасвим је предвидљив.

Сама полицијска истрага је врло танка и нама је јасно да је Катерина Габанела, колегиница са посла Наталије Цветкове, некако умешана. Полицији није, али некако је логично да се испитају људи из непосредне средине жртава, тим пре што су они имали сазнања да је Катерина последња видела Наталију пре отмице. И то је полиција урадила, али је то у филму прошло „испод радара“, како би се направио преокрет на крају. Тај преокрет изгледа врло паметно осмишљен, али само зато што је Хауард исфорсирао истрагу на тај начин, те је учинио погодном. Ед је наводно најбољи детектив у овој врсти посла, али је сувише лако поверовао Катерини и њеној врло сумњивој причи. У реду је да се нема времена, али баш никакву проверу не урадити баш је пацерски. Његов пробој у јазбину презентера тек је погодан и без правог изазова. Његови противници падали су погођени мецима као у најлошијим акционим филмовима. Пре те сцене, бег несрећних људи из те јазбине је био узбудљив, али ово заиста није. Лик детектива Еда је стереотип и он је од оних типова који су све време надрндани. И други ликови су такође стереотипи, али глума јесте добра, ту заиста немам замерки.

Едукативни моменат: Ендру П. Стивен је рекао како је живот руски рулет, мислећи на одлуке које људи доносе. Ја не бих био толико драматичан, али је истина да наше одлуке могу да нам значајно промене живот, да нам неке ситуације олакшају или их искомпликују. Важно је да доносимо добре одлуке. Ед није донео добру одлуку јер је пуцао у Ендруа (или је макар веровао да је то он) и тиме је показао да није бољи од њега, а морао би бити јер ту је разлика: Ендру је криминалац, а Ед је полицајац.

Оцена наставника:

(на четири)

Освета (Vindicta 2023) је прича о болничарки Елени Кампурис која је постала мета серијског убице.

Критички осврт: Допала ми се сцена када убица клима откинутом главом Тода Мастерса, али тако да Микејша Армстронг заиста мисли да му овај потврђује да је све у реду. 🙂 Свакако је морбидно, али је уједно и духовито. Међутим, једино добро у овом филму су детаљи, а и њих нема много. Прича је безвезна јер је са једне стране врло смушена, а са друге испразна. Смушена је зато што се ту вазда појављују неки људи који дивљају по улицама, али је то дивљаштво врло чудно фокусирано. Они час не нападају медицинске раднике, а час то чине и нејасно је зашто то чине, а и зашто не све време. Испразна је зато што мистерије иза маскираног убице нема јер је од самог почетка јасно да је он човек којем је изгорела цела породица и криви и убија све који су се тада ту затекли. Дакле, мистерија није суптилно грађена као у „Острву фантазија“ из 2020, већ је разрешење врло јасно дато готово у првој сцени, а и у флешбековима многих каснијих, па је потпуно нејасно зашто се режисер Шон Макнамара уопште бавио траговима и загонеткама које убица оставља. На крају, када су протагонисти видели разјашњење, тек тада је постало нејасно каква камера и из којих углова је могла да документује све оно догађање, јер ТВ камерман очигледно није пошто је и он на снимку. Ликови су бледи, незанимљиви и неразрађени, а акција и драма слабашни. Хорор сцене преписане су из „Ноћи вештица“, укључујући и моћи преживљавања Данијела Кадмора. Крај када се гањају Данијел и Елена је толико репетативан да је предосадан. Она се све време крије, па је овај нађе, те она њему зада пар добрих карате удараца, па утекне, па цео круг наново. При томе се ниједном не сети да му, шта знам, избије секиру из руке? На крају га је убила толико сурово и бесно да не верујем да је добила баш безрезервну наклоност публике, тим пре што је Шон исфорсирао трагичну судбину убице и неправду коју му је нанео Еленин филмски отац Џереми Пивен. Специјални ефекти нису увек добри, а посебно су лоши у тренутку када маскирани убија Оливију Самерс, Бредлија Страјкера и Џејмија М. Калику.

Едукативни моменат: Елена је специјализовала латински језик и веровала је да је то беспотребно знање. Међутим, испоставило се да је добро дошло у полицијској истрази. Дакле, знање никако не може бити непотребно и кад-тад се може искористити, па зашто да не – и исплатити.

Оцена наставника:

(врло постојана заправо)

Врећоглава (Baghead 2023) је прича о девојци Фреји Алан, која је у толиким финансијским проблемима да је избачена из стана. Управо тада је сазнала да је наследила од свог оца Питера Малана паб у згради која је толико древна да има историјски значај. Она је преузела паб, не знајући да он у свом подруму крије врло мрачну тајну.  

Критички осврт: Доста тога ми се допало у овом филму који је искористио идеју значајно бољег „Причај са мном“ снимљеног годину дана раније. Рецимо, допала ми се фотографија и сценографија, а и страшне сцене које су поприлично језиве. Ово је једно од оних дела које зовем „сладак мали филм“ и овај не баш амбициозни пројекат могао је да достигне управо тај епитет, али авај. Оно што ми се мање свиђа то су бесомучна објашњења. У многим филмовима недостатак објашњења чини да сцене и мотиви буду нејасни, али овде нема такве опасности. Након филма знаћете све што нисте знали о врећоглавој жени, али и све што нисте ни хтели да сазнате. Уместо да информације долазе природно док ликови откривају одговоре док покушавају да саставе шта треба да ураде како би преживели или остварили своје циљеве, постоји потпуни недостатак поверења режисера Алберта Коредора у публику и он је те информације испоручивао обилато кроз монологе неколико ликова. И толико се потрошио на то да је пропустио да направи нешто креативније од своје радње, па зашто да не и напетије и узбудљивије.

Едукативни моменат: Нед Денехи је рекао како нас понекад погрешни путеви воде на права места. Ово збучи утешно, али треба обратити пажњу на временску одредницу јер нас добри путеви увек воде на добра места.

Оцена наставника:

(може плус)

Град зомбија (Zombie Town 2023) је филм заснован на истоименом роману из 2000. аутора Р. Л. Стајна. Карвервил је варошица која се поноси својим режисером Деном Акројдом, познатим по нискобуџетним филмовима са зомбијима. Након више од тридесет година паузе, Ден је одлучио да премијера његовог најновијег филма буде баш у Карнервилу и становници су узбуђени поводом тога, осим момка Марлона Казадија, који ради у биоскопу, али не воли хорор филмове. Хтео – не хтео, биће учесник управо овог филма јер Ден заправо прави филмове на сасвим магичан начин. 

Критички осврт: Чак је у филму Марлон рекао како је ово „сладак мали филм“ и то је очигледно била намера (правог) режисера Питера Лепениотиса да направи. Дакле, ништа превише амбициозно и то се види и по врло благој, наивној радњи која више приличи дечјем филму (а свакако породичном гледању) и шминки зомбија која је најјефтинија могућа. 🙂 Поклоници зомби филмова биће разочарани, али ако желите угодно недељно поподне уз кућни биоскоп, овај филм свакако може бити решење. Он је забаван, духовит, свакако потпуно предвидљив у сваком сегменту, са луцкастим ликовима и преодличном музиком. 

Едукативни моменат: Марлон, али и његова симпатија Мади Монро, могли су да се одбране од зомбија уз помоћ насликаног ока Хоруса. Око се још назива и Уџат Око и потиче из древне египатске митологије. У питању је симбол који представља благостање, лечење и заштиту. Датира из митског сукоба између бога Хоруса и његовог ривала Сета, у којем је Сет истргао или уништио једно или оба Хорусова ока, али је оно накнадно излечено или враћено Хорусу уз помоћ другог божанства, као што је Теут.

Оцена наставника:

(бледуњавица)

Револуција Далека (Revolution of the Daleks 2021) је специјал серије „Доктор Ху“, где главну улогу Доктора тумачи Џоди Витакер. Амбициозни предузетник Крис Нот је успео да се докопа паклене машине ванземаљске расе Далека, те уз помоћ генијалног Нејтана Стјуарта-Џарета, да је оспособи као полицијског борбеног робота за који је заинтересована премијерка Британије Харијет Волтер. На основу овог прототипа започела је серијска производња. Међутим, Нејтан је у машини пронашао и део органског материјала и успео је да из њега васкрсне читаво створење налик на хоботницу. Оно га је шчепало и претворило у своју марионету, а онда је започело и клонирање нових Далека. Њихова мисија је да преузму дронове, а са њима и читаву Земљу. Једина која их у томе може спречити је Џоди и њена мала екипа.

Критички осврт: Иако поздрављам идеју да Доктор Ху напокон промени пол и постане Џоди, некако је нисам видео као Доктора. Не знам зашто је то тако, али не бих смео да тврдим да се Џоди није снашла. Чак ми се и у причи изгубио сензибилтет серијала о познатом Доктору и иако она јесте технички унапређена, сувише референцира на друга остварења (Далек се лепи за лице Џона Бароумана попут ејлијена, на пример) и тако је изгубила на аутентичности. Такође, нема ни спонтаности и неспретности који су давали шарм серијалу. Нема ни врцавих дијалога, ни хумора, али зато има патетичних опроштаја на крају. Све у свему, утисак је јако слаб.

Едукативни моменат: Мандип Гил се пожалила Џону да је окрутно да са Доктором прође разне авантуре и види толико тога, а онда остане без свега. Џон јој је тада рекао да су они срећни јер су ретки међу људима који су имали то искуство. На крају ју је саветовао да ужива у путовању јер је вредно жалости која ће уследити када се путовање заврши. Лепо ју је саветовао.

Оцена наставника:

(на три)

Дина: Део други (Dune: Part Two 2024) је наставак филма из 2021. и друга половина адаптације истоименог романа из 1965. аутора Френка Херберта. У жижи радње је, осим планете чији је назив у наслову филма, млади војвода Тимоти Шаламе, којем је оца убио барон Стелан Скарсгорд уз одобрење цара Кристофера Вокена. Младић се одметнуо, заједно са својом мајком Ребеком Фергусон, међу слободан народ пустиње и њима ће он постати месија о којем говори пророчанство. Све указује да ће их повести у рат галактичких размера, али Тимоти се плаши да то учини јер је способан да предвиди будућност и трагичне последице које могу уследити. У борби између рата и мира и између љубави према Зендеји и брака из политичких разлога са царевом кћерком Флоренс Пју, Тимоти мора да донесе тешке одлуке.

Критички осврт: Нема шта, ово је филмчина по сваком критеријуму. Све је преодлично: радња, ликови, дијалози, фотографија, атмосфера, ефекти, а продукцију не треба ни помињати. Дворске интриге су интересантне, али асоцијације на актуелна политичка збивања, као и она из прошлости (ближе или даље) врло су јасне и застрашујуће. Иначе, у овој причи Зендеја је остала кратких рукава и остављена, али врло верујем да је сада најтраженија дама у Холивуду. 🙂

Едукативни моменат: Када је Флоренс упитала мајку реда вештица Шарлот Ремплинг чему да се надају, ова јој је одговорила да су оне Бене Џесерит; оне се не надају, оне планирају. Добра је стратегија ових вештица, морате признати. 🙂

Оцена наставника:

(преодлична)

Лига правде: Криза на бесконачним земљама – први део (Justice League: Crisis on Infinite Earths – Part One 2024) је почетак трилогије „Криза на бескрајним Земљама“ и педесет и трећи филм Ди-Сијеве маратонске анимиране суперхеројске франшизе. Смак свих светова се ближи и суперхероји са свих њих су окупљени како би их спасили. Но, то чак ни за суперхероје није лак задатак.

Критички осврт: С обзиром на то да је радња замишљена тако да се Флеш креће из времена у време (и напред и назад) и из димензије у димензију, прилично изгледа хаотично. Ипак две-три главне приче ту провејавају и колико-толико се заокружују. Свакако су добре, а и пружају добре поруке.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да постоји снага у различитим тачкама гледишта, односно у тимском раду. Мудар је Бетмен.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Гондар (Gandahar 1987) је француски анимирани филм базиран на роману „Људи машине против Гондара“ из 1969. писца Жан-Пјера Андревона. Радња се дешава на туђинском месту из наслова, чији народ живи потпуно у сагласности са природом. Идилу прекидају изненадни напади јер војска робота је умарширала у села и почела да киднапује своје жртве претварајући их у камен. Добијене статуе су сакупили и затим пребацили у њихову базу. У главном граду Веће жена је наредило свом најбољем агенту да изврши истрагу и утврди ко управља овим Металним људима, како су их назвали. 

Критички осврт: Филм је изванредан. Невероватно је маштовит и некако је сензуалан. Режисер Рене Лалу се бавио многим темама, а заправо једном битном: будућношћу људског друштва. Ми ту видимо многе значајне теме које су данас значајније него тада и можемо рећи да је Рене (и свакако писац Жан-Пјер) био човек широког и далеког погледа. Он је буквално предсказао живот који данас живимо јер су људе из његове приче убијали роботи и претварали их у нове роботе – без мозга и срца. Сасвим је јасно да се ради о дигитализацији која узима свој данак, али у време настанка цртаћа компјутери нису били ни близу данашњим, а мобилни телефони нису ни постојали и зато је све то још фасцинантније.

Едукативни моменат: Дигитализација нам олакшава живот, али са друге стране нас отуђује (па остајемо без срца) и пружа неселектоване информације (те остајемо без мозга). Природа нам нуди све што је потребно, али без напретка нећемо се развијати (људи у цртаћу толико су се уљуљкали у идилу да су заборавили да се боре за себе, није било изазова). Дакле, у свему треба наћи меру.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 255

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кунтиланак 3 (Kuntilanak 3 2022) је трећи по реду индонежански хорор у истоименом серијалу, након првог из 2018. и другог из 2019. Радња прати школу за децу са посебним, натприродним способностима, у којој се дешавају зле ствари јер управа школе има такве (зле) намере.  

Критички осврт: Нисам гледао прва два дела, али овај изгледа као индонежански Хари Потер. Чак су неке форе и преписане, попут ликова који се мрдају на сликама. Прича је прилично наивна и иако су специјални ефекти солидни, те је женски злодух прилично застрашујућ, свака акција је баш трапаво урађена. Финалне сцене борбе су заиста јадне. Протагонисти и антагонисти су расути посвуда по дворишту и ходницима школе и насумично се боре једни против других. При томе јако је тешко пропратити ко је где у којем тренутку иако само једна девојчица има моћ телепортације. 🙂 Сва је прилика да их је „телепортовао“ режисер Ризал Мантовани како му је где било погодно, не водећи рачуна о томе да ли је то уједно и логично. Дијалози су сведени, а глумци, па, нису сви на висини задатка и неки су изгледали као на школској представи. Океј, сви су они у школи, али глума би ипак требало да буде филмска. 🙂 

Едукативни моменат: Мајка је рекла кћерки да трагање за тим да сазнамо ко смо није нешто што други треба да ураде наместо нас. Мудра је и једна је мајка.

Оцена наставника:

(нисам сигуран да ли иде и плус)

Да си последњи (If You Were the Last 2023) је романтична прича двоје астронаута Зои Чао и Ентонија Макија, који су остали заглављени негде код Сатурна. Они су у почетку били пријатељи, а онда су одлучили да буду пријатељи који имају секс. У том неком тренутку команде свемирског брода су прорадиле и могли су да се врате на Земљу. Међутим, након три године проведене на броду и новог односа који су успоставили, ни на Земљи за њих више ништа неће бити исто.

Критички осврт: Ово је сладак, романтични филм са потпуно предвидљивим крајем. Да се поетично изразим, верујем да је режисер Кристијан Меркадо Фигероа одлучио да гледаоцима приушти угодно путовање, а не атрактивну дестинацију. И успео је у томе. Ликови су занимљиви и харизматични, дијалози паметни и ситуације забавне, чак донекле и духовите. Посебан шарм филму дају анимације свемира наместо „реалних“ призора какве бисмо од СФ жанра (јер овај филм јесте и у том жанру) очекивали. Све похвале.

Едукативни моменат: Када су се вратили на Земљу, Зои је рекла Ентонију како је сада овај њихов живот реалност, док је оно што се дешавало три године у свемирском броду помутило њихово рационално расуђивање. И погрешила је, што се и показало. Без обзира у каквим се необичним условима нашли, то смо и даље ми, са нашим карактером и што је такође важно – осећањима.

Оцена наставника:

(не баш најрепрезентативнија)

Ирска жеља (Irish Wish 2024) је прича о уредници Линдси Лохан, која је безнадежно заљубљена у свог аутора књиге Александера Влахоса. Иако је то желела, није имала храбрости да му изјави љубав и његово срце је освојила њена најбоља другарица Елизабет Тан и врло брзо је најављено и њихово венчање. Венчање је требало да се одржи у Александеровој родној Ирској и Линдси је била позвана као деверуша. У данима пред венчање очајна Линдси, завидна на срећу коју имају њих двоје, замислила је жељу да она буде та која се удаје и тада ју је чула Света Бригита (Даун Бредфилд) и испунила јој ту жељу. Сада је Линдси била млада, а Елизабет деверуша, али то није испало онако како се новопечена млада надала.

Критички осврт: Ово је једна питка лимунадица са предвидљивом и причом и предвидљивом поруком, али заиста није испала лоша и при томе не мислим само на продукцију и фотографију. Прича је романтична, слатка, не претерано духовита, али је забавна и држи пажњу. Главни ликови су довољно занимљиви (и рекао бих да они доста доприносе бољитку филма), а споредни добро употребљени. Међутим, режисерка Џенин Дејмијан се превише унела и исфорсирала је дешавања на самом крају. Најпре, разговор између Линдси и Елизабет је непотребан и непримерен (мислим да је Линдсин наступ на сопственом венчању сасвим довољно ефектан), а мелодраматичан одлазак Еда Спелирса не делује уверљиво и његов лик у тој сцени губи на конзистентности. Разумем да је то било погодно, али је трапаво изведено. 

Едукативни моменат: Ед је рекао Линдси да свако има шта да каже, само мора да буде довољно храбар да би рекао. Мудар је Ед и прави избор за Линдсиног ђувегију. 🙂 

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Мерлин и Kњига звери (Merlin and the Book of Beasts 2009) је ТВ филм о чаробњаку из наслова филма, којег тумачи Џејмс Калис. У овој авантури Мерлин је морао да се суочи са младим чаробњаком Џимом Торберном, сином краља Артура, који је пожелео престо свог оца, иако му оно не припада. 

Критички осврт: Прво што сам приметио су лоши специјални ефекти и морам рећи да ме увек фасцинирају амбициозни пројекти, попут овог, који много захтевају упркос минималном буџету и самим тим и здравој памети. Но, за костиме и сценографију су се снашли, признајем. Морам и да признам да заиста нисам могао Џејмса озбиљније да схватим. Он је толико био чудан, као да је све време припит и мрмљао је, те изгледао као да пародира своју улогу (што очигледно није била интенција). Мислим да је он желео да изгледа као доброћудни намћор који је опаки чаробњак, али тај ефекат није постигао.

Књига звери је много обећавала, али је мало пружила. Режисер Ворен П. Сонода је као противнике протагониста увео Горгоне. Чини ми се да би бољи ефекат постигао са нечим што је аутентичније за причу о Мерлину јер мешање различитих митова је увек некако рискантно, а у овом случају и промашај. Прича као прича није лоша, мада није ни нека која је вредна памћења и ни у једном детаљу не пружа ништа ново. Дијалози су врло приземни. Борбе мачевима су океј, ако гледамо само технички део. Акција је ипак млака и неубедљива, сцене претерано погодне, а крај где је Мерлин савладао свог младог противника сувише и неконзистентан и антиклимактичан.

Едукативни моменат: Доналд Адамс је рекао како некада морамо да верујемо у нешто пре него што се оствари. Мудар је витез Доналд. 🙂

Оцена наставника:

(има елемената за плус)

Механички човек (L’uomo meccanico 1921) је један од првих италијанских СФ филмова. Научник је направио робота којег се домогла Валентина Фраскароли, вођа банде, како би га (зло)употребила за криминалне делатности. Међутим, брат научника Габријел Моро, и сам научник, направио је новог робота који ће стати на пут старом. 

Критички осврт: Оригинални филм је трајао 80 минута и сматрали су да је изгубљен, док нису пронашли португалску верзију у једној кинотеци у Бразилу. Међутим, ни та верзија није била комплетна и данас можемо видети тек пола сата овог филма. Није фер судити о делу ако га не видимо комплетно, али нека слика може да се добије и из овога. Режисер Андре Дид је много дешавања унео у филм и пазио је на сваки детаљ, чак и на то како је Валентина побегла из затвора. Тако да је добио једно студиозно дело, али и комично, мада нисам сигуран да ли му је циљ био да све то буде смешно или страшно (иако је очигледно био склон комедији и лик који он тумачи у овом филму је управо комедијаш). На пример, када је робот започео да лудује на весељу, даме су листом попадале у несвест, тако да је господа истрчавала напоље – сваки са по једном клонулом лепотицом у наручју. 🙂 Свакако врцаво и маштовито, морам признати, а и поменути бег из затвора је зачуђујуће креативан.

Оно што се филму мора признати је завештање које је оставио, а све и да није, свакако је први. У овом филму смо први пут могли да видимо борбу робота. Филм који има баш ту тему, високобуџетни „Прави челик“, настао је тачно деведесет година касније. 

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да и један силни робот ипак није најјачи на свету; кад-тад ће се наћи противник који му је макар раван. Нико није неприкосновен. 

Оцена наставника:

(можда чак и пет)

Мадам Веб (Madame Web 2024) је суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из Марвелових стрипова. Мадам Веб глуми Дакота Џонсон и она има моћ прорицања стечену рођењем. Своју моћ је открила тек у својим тридесетим, али чим ју је открила наметнуо јој се и задатак да заштити три младе девојке од зликовца Тахара Рахима са супермоћима.

Критички осврт: Главни утисак ми је да радња не изгледа фокусирано, већ више као скуп догађаја који доводе до неких исхода. При томе, сви исходи су врло предвидљиви и готово увек је био јасан завршетак сцене још на њеном почетку. У случају овог филма поменуо бих и лош рад режисерке Си-Џеј Кларксон, али и директора фотографије Маура Фиореа, који је стрмоглаво вијао камерама вероватно у жељи да направи нешто ново, али само је допринео хаосу који је приредила Си-Џеј. Све се вртело око мене за 360 степени, не само у акционим сценама и то није било пријатно искуство и свакако не оно којем се Мауро надао. Укупан утисак о филму је да је млак, блед, без већих изазова за протагонисткиње и тешко би се могао назвати динамичним и узбудљивим. Није померио суперхеројски жанр ни за микрометар. Да зло буде веће, специјални ефекти нису увек били на висини, односно били су видно анимирани.

Едукативни моменат: Мадам Веб нам је открила најбољу ствар у вези са будућношћу: још се није десила. Мудра је и врцава Мадам.

Оцена наставника:

(на један)

Лив (Leave 2022) је наслов филма баш овакав какав је (транскрипција, а не превод) јер је у питању име девојке коју тумачи Алисија фон Ритберг. Она је као беба пронађена на гробљу. Сада, као девојка, запутила се из Америке у Норвешку како би открила зашто су је баш тамо пронашли и ко ју је тамо оставио.

Критички осврт: Падавине у овом филму ми нису јасне. Киша час лије, час је нема у следећој секунди, а врхунац је кад је Алисија ушла у кућу суве косе док је иза ње био пљусак. Такође ми није јасно како се Мортен Холст појавио као спасилац у финалу филма. Међутим, то су технички детаљи. Оно што више смета овом филму је како је решен. Хајде да кажемо да идеја није лоша, односно премиса радње, али реализација је баш слаба, а расплет, како написах, баш лош. Око Алисије се појављују разни неки ликови и они су сасвим неразрађени, а њихови мотиви или потпуно нејасни или неуверљиви. Рецимо, ту се појављује њен рођак Херман Темерас (који има занимљиву физиономију), који јој је час саучесник, час је осећа као конкуренцију, час хоће да је силује (или удави, тешко је рећи). То је толико променљиво из сцене у сцену да ниједан лик не делује конзистентно. Режисер Алекс Херон је током читавог филма градио мистерију, да би на крају добили потпуни антиклимакс, не само зато што ништа посебно нисмо видели, већ и зато што је тешко разумљиво шта смо заиста видели. Све је некако бледо и недоречено. Дух девојке у свој тој немуштој причи има неког оправдања, али ми је промакло зашто је она уопште постала дух, односно зашто је убијена.  

Едукативни моменат: Алисија је све време веровала да нешто није у реду са њом чим су је оставили, али је на крају сазнала да нешто није у реду са њеном породицом. Пре него што донесемо суд о било коме, па и о себи самима, најпре треба да сагледамо све чињенице.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Вероника (Verónica 2017) је шпански хорор који прати судбину девојке Сандре Ескасена, која води рачуна о две млађе сестре и једном брату јер им је мајка Ана Торент сувише заузета послом. Са своје две другарице направила је сеансу уз виџа таблу током помрачења сунца, како би призвала духа свог покојног оца. Међутим, наместо њега, на њен позив се одазвао демон. 

Критички осврт: Одмах ми се допало шта ради камера, а и сама прича ме је „увукла“ од почетка. Наиме, прича је и класична и предвидљива, али је свеједно занимљива и држи вас под тензијом. Једна од првих страшних сцена је заправо опште место. Сандра пере судове и укључи се телевизор, те Сандра долази да га искључи. И, очекивано, на екрану се види одраз демона којег Сандра не види. Демон није бозна како језивији у односу на исте такве у другим филмовима, али све ипак изгледа тако да вам се нелагода шири дуж кичме. Напросто, режисер Пако Пласа уме да прави хорор и тако је зготовио атмосферу да вам кристално буде јасно да ћете гледати страву изнад просека. Свеукупно, ако изузмемо расплет који је донекле другачији у односу на друге филмове, ово остварење није донело богзна шта новога, али јесте технички добро одрађен хорор, са довољно страшним сценама, солидном продукцијом, глумом и специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Консуело Трухиљо је рекла Сандри да очи нису потребне да би видела. Ја бих рекао да су очи потребне, али да би се заиста видело, најважнији је мозак. 

Оцена наставника:

(фина једна)

Кадар-по-кадар (Stopmotion 2023) је психолошки хорор и прати судбину младе уметнице Ејслинг Франчози, која покушава да се оствари у свету анимираног филма који се ради техником наведеном у наслову. Међутим, како рад одмиче, њена психоза се појачава.

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова за које морате имати стрпљења. Да ли се стрпљење исплати? Иако је врло брзо у филму постало јасно да мала девојчица није стварна, те се све то дешава у глави психички лабилне Ејслинг (која је изузетно лепа и изузетно је добро дочарала своју улогу), опет је интригантно ка чему све то води. Режисер Роберт Морган је, осим приче која се паралелно дешава и у стварном и у анимираном свету, све време фотографијом и атмосфером дочаравао неку необичну тескобу, те је филм учинио истовремено и врло гадним и визуелно узбудљивим. Поштовања вредним је што је пазио на сваки детаљ и ми видимо како је интерфон запрљан, а около тапете које су се окруниле, што нам је указало да је уметница пажњу посветила само сценографији и филму који је желела да сними. Осим визуелног, водио је рачуна и о звучним ефектима и очигледно се потрудио да пружи комплетан угођај или комплетну непријатност, како желите. Обе приче, стварна и анимирана, кулминирају у трећој трећини филма, постају све морбидније и застрашујуће. Код оваквих филмова то је најосетљивији део и ту филм може да падне, али у овом случају је Роберт успео да комплетира добру причу. Ово је у правом смислу речи психолошки хорор и мислим да је у том поджанру постигао свој максимум.

Код оваквих уметничких филмова или филмова са уметничким шмеком, увек се поставља питање поруке. Бројни критичари су овај филм видели као конфликт између уметника и његове уметности и ја верујем да има и тога. Међутим, моје тумачење је приземније и у вези је са сваким од нас. Ејслинг је лутка у рукама своје мајке Стеле Гонет (која је тако и зове), неспособна да изнесе своје идеје, већ чека да јој Стела каже шта да ради. Мајка јој пада у кому, те она остаје сама и мора да одрасте, да сама прави свој филм (живот). Она тада замишља девојчицу (јер се она и даље осећа као девојчица, која није зрела одрасла особа) која јој прича застрашујућу причу, пошто се плаши да буде одрасла и да преузме одговорност. Можда је ово напросто прича о одрастању, али испричана на сасвим другачији начин.

Едукативни моменат: Кадар-по-кадар или стоп-моушон је техника анимације која се користи како би одређени објекат изгледао као да се сâм креће. Између сваког снимљеног кадра објекат се помера по мало, што ствара илузију покрета када се серија кадрова прикаже као једна целина. Фигурице од глине се најчешће користе у кадар-по-кадар анимацији јер се овим материјалом лакше манипулише и зато се ова техника још назива и анимација глином.

Оцена наставника:

(од мене)

Паралелно (Parallel 2024) је римејк кинеског филма „Паралелна шума“ из 2019. Ожалошћена након губитка детета, Данијела Дедвајлер се склонила у кућу на језеру само да би се сусрела са одступањем од паралелног универзума и схватила да капије мултиверзума држе кључ за ослобађање њене туге или ће је заувек заробити.

Критички осврт: Овај филм има врло сличну идеју као „Повезаност“ из 2013. Прича и јесте и није лоша. Јасно ми је ка чему је све то ишло, али је режисер Курош Ахари сувише форсирао дијалоге и монологе, па су нам ликови ничим изазвани причали своје животне приче, а исфорсирао је и крај тако да буде срећан макар за верзију Данијеле коју смо пратили. Лик(ови) које тумачи Олдис Хоџ није ми конзистентан ни унутар исте димензије, ни међудимензионално и део са убијањима ми делује превише екстремно, а он је некако сувише лак на обарачу. Курош је имао очигледну интенцију да димензије уклопи као пазл, али ми се чини да је некако насилно угуравао делиће (као чекићем, што бисмо рекли). Такође, Олдис као физичар није ми деловао уверљиво јер ми ни његова тактика са најлонским гајтаном није деловала научно. Заправо, уопште нисам схватио како је он то намислио да изведе. На крају није ни извео, па је то изгледа ипак била питка прича за не тако паметну Данијелу. Свеједно, превише је шума у овој радњи (чији се већи део, истина, дешава у шуми 🙂 ), тако да, уз превише депресивну поставку и такву и атмосферу која провејава у филму, није ми легла.

Едукативни моменат: Едвин Хоџ је рекао да је пред нас постављено безброј могућности са безброј различитих исхода. Да реагујемо исправно сваки пут напросто је немогуће. То је занимљива перспектива, али свакако није лоше да се макар трудимо да сваки пут ипак поступимо исправно.

Оцена наставника:

(може на четири)

Лако Је Критиковати 254

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Оникс Случајни и талисман душа (Onyx the Fortuitous and the Talisman of Souls 2023) је хорор комедија која прати судбину петоро авантуриста који су се окупили у кући мистика Џефрија Кумса како би извели обред и стекли бесмртност. Међутим, сам Џефри има другачије и злокобније планове.

Критички осврт: Филм по сензибилитету више одговара осамдесетим и има тај шарм и такве и специјалне ефекте. Свакако сладак мали филм, ако не већ са смешним форама, онда баш забаван.

Едукативни моменат: Када се Арден Мирин одушевила смарагдима, Ривка Рејес јој је објаснила да је то заправо перидот. Боја им се разликује и код перидота је више налик на зелену маслину. Иначе је у питању редак драги камен који се појављује само у једној боји. Ривка је одушевила Теренса Си Карсона овим знањем и он је закључио да је знање – моћ. И то је добар закључак. 

Оцена наставника:

(заслужена)

Лиза Франкенштајн (Lisa Frankenstein 2024) је љубавна прича о тинејџерки Кетрин Њутон и њеној симпатији Колу Спраусу, који је заправо леш из викторијанске ере. Након што га је сплет околности вратио у живот, њих двоје заједно покушавају да пронађу љубав, срећу и неколико делова тела који недостају. Сценаристкиња Дијабло Коди је своју хероину сместила у исти фиктивни универзум као и претходну из филма „Џениферино тело“ из 2009.

Критички осврт: Прича заправо уопште није лоша и она представља микс „Едварда Маказоруког“, бајке „Пепељуге“ и лаких хорора осамдесетих. Режисерка Зелда Вилијамс је истовремено и мрачна и романтична и тај спој није испао лош. Главна хероина Кетрин је добро одрадила своју улогу, али је њен лик помало проблематичан. Разумем да карактери ликова морају да се развијају кроз причу, али код ње су промене толико биле нагле и драстичне да ми је више била неконзистентна. Њено самоубиство на крају је нејасно – зашто се десило баш на тај начин и зашто се десило уопште, али ми је јасно да је то било погодно за крај какав је Зелда осмислила. Све у свему, сладак мали филм.

Едукативни моменат: Кетрин је толико причала и била посвећена монолозима да није видела праве потребе и љубав њеног васкрслог штићеника Кола. Зато, наместо монолога предлажем дијалог и у међуљудским односима, а и на часовима.

Оцена наставника:

(климавица)

Џиперс Криперс: Поново рођен (Jeepers Creepers: Reborn 2022) је рибут франшизе „Џиперса Криперса“ и представља четврти део. Млади пар Сидни Крејвен и Имран Адамс обишли су варошицу у Луизијани јер се тамо одржава традиционални хорор фестивал. Једна од атракција је и лутрија и победници добијају ноћ у кући страве. Наводно, у њу је вампир (чије је име у наслову филма) односио људе које је убио. Случајно или намерно, добитници су били управо Сидни и Имран, али оно што нису знали ни они, а ни људи који су са њима кренули да сниме пустоловину, јесте да вампир заиста постоји и да ће они бити његове следеће жртве. 

Критички осврт: Почетак је врло интересантан јер је идентичан првом филму из 2001, али су двоје протагониста овај пут стари људи Гари Грејам и Ди Волас. Касније сазнајемо да су све то материјали са интернета и да су прва три наставка франшизе заиста филмови, а да је ово „реално“ дешавање. Згодна цака, али није нова. Већ је урађена 1994. у претпоследњем делу франшизе „Страва у Улици Брестова“, односно у филму „Нова ноћна мора Веса Крејвена“. Заправо, у овом филму нема ничег новог за овај поджанр. Иако има предвидљивих делова, прича није лоша, ако изузмемо култ који се баш не уклапа, иако за поједине сцене јесте погодан. Оно што је највише било погодно су финалне сцене борбе између протагониста и вампира и сваки детаљ је тако наштеловани да њихов (објективно лабави) план не може да не успе. Чак се и громобран који су бацили на њега опирао силама физике како би пао тачно онако како су замислили. Није било грешака, погрешних одлука и сличних гафова, па тако није било нимало узбуђења. Финале је дакле толико очигледно лоше одрађено да је унизило иначе сасвим просечан хорор. На крају ми видимо да нешто са Сидни није у реду, али какво то сад значење има, нејасно је. Последња сцена је опште место у оваквим филмовима. Продукција је солидна, специјални ефекти су слабији, док је глума већ видно слабија.

Едукативни моменат: Када је нестао интернет на журци за Ноћ вештица, сва је прилика била да ће журка пропасти без музике. Међутим, спретни ди-џеј је извадио грамофонске плоче и журка се наставила. Увек треба имати план Бе и попут овог ди-џеја показаћемо да смо прави професионалци.

Оцена наставника:

(не може на три)

Јадна створења (Poor Things 2023) је филм заснован на истоименом роману Аласдира Греја из 1992. Млади студент медицине Рејми Јусеф је опчињен генијалношћу свог професора Вилема Дафоа и био је веома срећан када га је овај позвао да му буде асистент. У његовој кући открио је лепу Ему Стоун, за коју је у прво време мислио да је ретардирана. Касније је сазнао од свог ментора праву истину о девојци, која је истовремено и фантастична и мрачна. То га није одвратило да је вери, али до венчања није дошло јер је она кренула на путовање са адвокатом Марком Рафалом. Прича даље прати све авантуре које је Ема на том путовању доживела.

Критички осврт: Поставка је прилично луда и цео филм је чудан, па је некако и природно да у њему буде Вилем, који је очигледно виђен за такве филмове. Да би све било још чудније, режисер Јоргос Лантимос се баш трудио да сцене личе на уметничке слике и неке заиста неодољиво подсећају на њих, сензибилитетом, бојом и композицијом. Друге пак подсећају на старе филмове. Успут је Јоргос форсирао еротику и померао је границе како би све било шокантно. Његови ликови се неуобичајено понашају и воде разговоре који би нормалног човека навели да се запита. Дакле, на разне начине се трудио да филм направи ефектним и другачијим. И успео је у томе и филм је баш занимљив, а прича сулуда до самог краја. Глумци су помогли да овај пројекат успе, пре свих Ема. 

Едукативни моменат: Кетрин Хантер је рекла Еми да је најважније да искусимо све, а не само добре ствари, па чак и деградацију, ужас и тугу. То нас чини потпуним. Чини нас људима са врлинама, а не површном и безосећајном децом. Тек тада можемо упознати свет, а када га упознамо – он је наш. Мудре мисли за једну мадам. 🙂

Оцена наставника: 

(мало сам се двоумио)

Дух (Genie 2023) је америчка божићна комедија и римејк британског телевизијског филма „Бернард и дух“ из 1991. Оба имају заједничко то да је сценариста исти човек – Ричард Кертис. На Божић је Папу Есиједуа оставила супруга Дена Бентон јер није испунио њена очекивања. Одмах након тога Папа је отворио необичну кутију коју су имали у кући и ослободио древног духа Мелису Макарти, која је обавезна да му испуни сваку жељу. Папа је уложио све напоре да поврати жену и кћерку, што није уродило плодом, али се зато између њега и Мелисе родило дивно пријатељство.

Критички осврт: Још једна божићна лагана комедија која, рекао бих, није успела да пренесе магију тог значајног празника. Мелиса је добра комичарка и харизматична, а Папа је довољно згодан, али пар интересантних глумаца напросто није довољан да закрпи врло сведену и предвидљиву причу. Готово све сцене су општа места, а неке су напросто неодрживе. Пар протагониста испуњава жеље деци која су дошла да виде Деда Мраза и добијају поклоне из снова, али нико томе није посветио већу пажњу. Једна девојчица је изјахала на коњу, забога. Зар то не би била ударна вест за божићно издање дневника? Део са Папином породицом је тек фијаско, када им Мелиса испуњава бесмислене жеље и на крају они напросто нестају са лица места. Читав део са крађом чувене париске Мона Лизе је претеривање. 

Однос између Папе и његове филмске супруге Дене је окосница радње и истовремено врло проблематичан. Она уопште нема разумевања за њега и критикује га што кћерки није купио кућу за лутку јер је то она тражила. Зато га оставља са намером да божићне празнике проведу одвојено и управља када ће он и да ли ће видети сопствено дете. У међувремену прича кћерки како јој је отац „себични копилан“, иако то заиста није истина и то видимо и ми кроз пар сцена, али не и она са којом живи. Својој филмској мајци пак прича како га воли. Без обзира на то, она се виђа са својим пријатељем Тејтом Елингтоном и они воде своје кћерке заједно у биоскоп. Океј, они су стари другари, али за жену која је тек оставила мужа, којег наводно воли, ово је ипак прерано мушко друштво. Упркос свему, Папа се труди да поврати своју породицу и на крају (и наравно) успева у томе, мада сва ова дешавања указују да проблем заиста није наиван (као што га филм третира) и да кривица није само на једном партнеру. Некако је на крају он испунио и хир своје кћерке искористивши четири (не обећане три) жеље, што је ваљда крунски доказ родитељске љубави. Иначе јој је накуповао током филма бога оца и та материјална сатисфакција чини да прича мало маши поенту. Са друге стране, материјални моменат јесте битан и питам се одакле Папи новац за скупи ресторан ако је управо остао без посла. Све је врло неуверљиво и танко, пре свега површно.

Едукативни моменат: Папа је на крају схватио да му није потребно да му чаробно биће испуњава жеље и да он сам може да спаси свој брак. Једноставно је донео другачије одлуке. То би био рецепт и за нас. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Шифра 8: Део II (Code 8: Part II 2024) је наставак истоименог филма из 2019. Протагонисти су људи са моћима, који имају лош статус у друштву и често су прогоњени. Ипак, друштво их је колико-толико прихватило и они покушавају да се уклопе, свако на свој начин. Стивен Амел, рецимо, покушава да окупи људе са моћима и са њима остварује бизнис (мануфактура лекова), који је заштитио тако што подмићује утицајног полицајца Алекса Маларија млађег. Међутим, њихов савез је лабав и прва проблематична ситуација довешће до борбе полицајаца и суперљуди.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је врло блед. Све је осредње, а посебно акција која је млака и не може да се издвоји у гомили суперхеројштина. Прича је класична и танка и пре свега почива на наивности потеза које вуче Стивен. Он је, иначе, брат од стрица главног протагонисте Робија Амела, али личе као рођена браћа и мислим да у филму није добро да се нађу сличне физиономије ликова који према подели улога нису у сродству.

Едукативни моменат: Семи Азеро је имао добру намеру – да својој млађој сестри обезбеди новац за школовање – али лош начин јер је намерио да присвоји прљави новац намењен корупцији. Зато је изгубио живот, а њу увалио у гадну невољу. Да не би пут до пакла био поплочан добрим намерама, морамо добро размислити о начинима како да их остваримо.

Оцена наставника:

(таква некаква)

Сектор 7 (7광구 2011) је филм из Јужне Кореје. На нафтној бушотини усред мора близу острва Чеџу, радници су се суочили са врло опасним створењем из дубина. Осим што је крволочно, изгледа и прилично непобедиво. 

Критички осврт: Већ у првој подводној сцени ми је било јасно да ће ово бити корејански блокбастер или нешто што ће бити богате продукције. Такође ми је било јасно да ћу гледати класичан хорор са чудовиштима из дубина, али Корејанци умеју да дају ту разиграну ноту и живост ликовима, тако да је од почетка све било врло динамично и јако забавно. Корејанци нису били богзна како маштовити гледе изгледа монструма, те им креација јако подсећа на Ејлијена или макар његов животни циклус. Према хабитусу, ово би био предимензионирани водени медведић са много великих зуба и језиком у виду копља. Симпатично, али ништа импресивно. Режисер Џи-хон Ким склон је претеривању и његово чудовиште превазилази све границе снаге и издржљивости. Најбуквалније подноси све услове (иако је пристигло из великих дубина), па чак и отворени пламен, а меци му не могу ништа. Претеривање се види и у сценама, посебно финалним и урађене су тако да адреналин публике такође достигне претеран ниво. Ха Џи-вон је заробила чудовиште и таман када је хтела да кликне дугме којим ће покренути бушилицу да га здроби, чудовиште ју је зграбило за ногу и она је пала, те јој је сада дугме било изван домашаја. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, чудовиште је одвлачи од спасоносног дугмета. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, наново је чудовиште одвуче! Мислим, што је много – много је, а ту су и вожње мотора, падања греда около њих, падања у море, мање и веће експлозије (које на лепу Ху изгледа немају никакав утицај, иако физика каже да би морале да имају) и заиста има много, много и много тога што се дешава и све изгледа свакакво, али никако уверљиво. 

Едукативни моменат: Научница Ча Је-Рјон је обавестила раднике да су необичне животиње доспеле из хемосинтетичког екосистема. Они нису знали шта је то, а она је заправо мислила на подводне екосистеме који су сувише дубоко да би њихови произвођачи користили сунчеву светлост (фотоаутотрофи), па користе хемијске реакције (оксидацијом неких неорганских једињења, попут метана, амонијака и водоника) за стварање најпре енергије, па тако и хране. Отуда и префикс хемо.

Оцена наставника:

(на четири, више него четири на три)

Напад џиновских пијавица (Attack of the Giant Leeches 1959) је црно-бели хорор у којем протагонисте, становнике варошице крај мочваре, нападају чудовишта из наслова филма. 

Критички осврт: Оно што је занимљиво код овог филма је да има смислену причу (додуше, досадњикаву), са прилично логичним реакцијама ликова. Додуше, сви ликови су толики стереотипи да вам је одмах јасно и какве ћете реакције добити од њих. 🙂 И морам да признам да те реакције не прати увек добра глума. У ствари, мало шта је у овом филму добро. Маске оних који глуме џиновске пијавице су смешне, а смешно је и то што када год неко напокон издахне у њиховој јазбини напросто се откотрља у воду. Нејасно је зашто се не откотрља да би, шта знам, побегао и спасио се? Акција је прилично млака, мада је очигледно режисер Бернард Луи Коваљски желео да је учини узбудљивом. Филм се некако нагло завршава и види се да је одрађен у сваком смислу те речи (сниман је нешто више од осам дана) и не оставља ни утисак, ни неку јачу поруку.

Едукативни моменат: И у овом филму су џиновске пијавице објаснили – мутацијама (збор нуклеарне радијације из оближњег рта Кејп Канаверал, где је смештен Свемирски центар „Кенеди“). Хајде онда да научимо (или поновимо) шта су то мутације. Мутација (лат. mutatio – промена, замена) је квалитативна и/или квантитативна промена у генетичком материјалу која није узрокована сегрегацијом или рекомбинацијом (које се нормално одвијају током ћелијског циклуса и процеса размножавања). Мутације могу узроковати промене у фенотипу (додуше не бих смео да тврдим да би од пијавица какве знамо направиле ово што је приказано у филму 🙂 ).

Оцена наставника:

(на два или чак два на један)

Девица (Damsel 2024) је бајка о девојци Мили Боби Браун, кћерки лорда Реја Винстоуна који влада неком земљом на северу и чији се народ осипа због оскудице. Мили је добила понуду да се уда за принца Ника Робинсона, чија мајка Робин Рајт влада богатом земљом. Реј је успео да наговори Мили на удају, пошто би од продаје младе могао да спаси свој народ од глади. Међутим, погодба на коју је пристао је много више од удаје и осуђује Мили на злу судбину.

Критички осврт: Морам да признам да је заплет баш интересантан и да до сада нисам видео овакву идеју у екранизованој бајци. Додуше, мотиви жртвовања принцеза нису нови и имамо их и у старогрчкој митологији (сетимо се Андромеде, на пример), али је овде то изведено некако сасвим другачије. На то указује и детаљ да је Мили опремљена и оруђима за преживљавање, што значи да су они који су је жртвовали од ње очекивали борбу. Не бих рекао да су полагали наде у то да ће мајушна девојка победити огромног змаја који бљује лаву и решити их пошасти, већ су радије следили упутства која им је змај дао како би добио што занимљивију играчку. Дакле, као у „Играма глади“ добили смо снажну хероину и крајње сурову арену где су њене шансе довољно мале да све буде узбудљивије. И заиста јесте узбудљиво и такав је цео филм, укључујући и део када је Мили (очекивано) побегла. Крај је мало напуцан и Мили је била превише театрална, али добро.

Филм има својих рупица. Ако су церемоније међусобно једнаке, а нема разлога да не буду, принц Ник је већ секао руку како би помешао своју крв са првом принцезом – жртвом, а сада се тај ожиљак на његовом длану није видео када је требало да уради исту ствар са Мили. Но, то је мањи проблем, већи је мапа. У једном тренутку Мили проналази мапу коју су нацртале претходне принцезе и на тој мапи постоји нацртан излаз. Међутим, зашто би се принцеза која је побегла вратила у пакао да нацрта мапу? Но, пошто је ово бајка, хајде да кажемо да су принцезе бајковито алтруистичне. Међутим, ни то не функционише јер ми после видимо да једина принцеза која би могла да зна за тај излаз (који то није – и то се испоставило), заправо је на том излазу и умрла. Углавном, мапа је занимљива идеја, али лоше осмишљена. Специјални ефекти и сценографија су одлични, костими солидни, а змај осмишљен врло застрашујуће. Све у свему, похвале за филм.

Едукативни моменат: И Мили и цела њена породица су се уверили да племенито порекло и богатство нису гаранција за срећан живот. Ту је била у праву само њена филмска маћеха Анџела Басет да је срећном могу учинити само добри људи који је окружују.

Оцена наставника:

(може)

Ким Пасабл: Дакле, драма (Kim Possible: So the Drama 2005) је други телевизијски цртаћ заснован на серији „Ким Пасабл“. У питању је тинејџерка (глас позајмила Кристи Карлсон Романо) која је уједно тајни агент и свако мало спашава свет од зликовца Доктора Дракена (Џон Димаџио). То се дешава и у овој епизоди јер Дракен кује велике, зле планове.

Критички осврт: За оне који су гледали серију, ово неће бити неки већи помак јер се све дешава по шаблону. Режисер Стив Лотер је мало закомпликовао Дракенов план и учинио га мистериозним, али иако је план грандиозан, то свакако није и радња овог наставка. Но, опет да би га издвојио као парче које заслужује да буде дугометражно, увео је и љубавни троугао и на крају победу љубави између двоје главних протагониста, који су све до тада били само пријатељи. Некако је успео да добије сладак, романтичан, тинејџерски филмић, који има неког шарма.

Едукативни моменат: Ким се двоумила да ли да иде на матурски бал са својим пријатељем Роном (Вил Фридл) или да подлегне притисцима другарица из школе и пронађе „бољу прилику“. На крају је схватила да је најбоља прилика за њу управо Рон. Немојте доносити одлуке о сопственом животу зато што околина нешто очекује од вас, већ зато што ви тако желите.

Оцена наставника:

(дакле, драмска)

Лако Је Критиковати 253

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Голи пиштољ 2½: Мирис страха (The Naked Gun 2½: The Smell of Fear 1991) је други део серијала „Голи пиштољ“. Лесли Нилсен је откачени детектив који покушава да дохака поквареном бизнисмену Роберту Гулеу, који му је преотео љубав његовог живота Присилу Пресли. 

Критички осврт: Као и други наставци и овај је смешан и забаван и пародира гомилу филмова попут „Е.Т. ванземаљца“, „Духа“ итд.

Едукативни моменат: Иако су сви спавали док је професор Ричард Грифитс читао свој извештај, свеједно је био у праву. Зелена енергија је боља варијанта од сагоревања фосилних горива. Зелена енергија је електрична енергија која је произведена искључиво из обновљивих извора. 

Оцена наставника:

(лабавица)

Стара гарда (The Old Guard 2020) је филм рађен према стрипу Грега Раке (који је уједно и сценариста филма). Четворо бесмртника, које предводи Шарлиз Терон, боре се за правду у свету, али су током једне акције упали у мудро осмишљену замку коју је поставио Чуетел Еџиофор. Наиме, он је желео да се домогне њихове тајне бесмртности, додуше из добрих мотива, али су његови начини и савезници све само не добри. Наједном разоткривени, бесмртници су морали да се боре да сачувају своје идентитете тајним, а придружиће им се и нови члан, „свеже“ бесмртна Кики Лејн.

Критички осврт: Очигледно је на Грега „Горштак“ имао велики утицај. Акција у филму је врло моћна и цео филм изгледа врло моћно пре свега због атмосфере, музике, продукције и буџета и лако може да заведе да је у питању блокбастер за памћење. Али ако мало ближе погледамо, видећемо да се филм бори са много проблема. Најпре, прича је врло танка, сасвим класична и наравно – предвидљива. Прилично је јасно било да је издајник Матијас Шунартс, па чак су се могли наслутити и његови мотиви, као што је било очекивано да ће се Вероника Нго појавити у како то Амери зову „посткредит“ сцени. Дијалози и поруке филма нису на висини задатка, а ликови су прилично стереотипни и незанимљиви.

Лик који тумачи Шарлиз је превише напуцан. Она је сва опасна, надрндана, разочарана и пуна јетке животне филозофије. Таквих хероина сам се нагледао баш. У контрапункту са њом је Кики, заносна црнопута лепотица, снажна, млада и – несрећна јер је бесмртна. Океј. 🙂 Сви момци су бледи и једини који завређује пажњу је главни негативац Хари Мелинг чији је лик животан и донекле интересантан, а сам Хари има врло занимљиву физиономију. У сваком случају, мислим да су бројни критичари овај филм преценили, али ако. 🙂

Едукативни моменат: Када се Шарлиз зачудила зашто јој је Оливија Рос помогла, ова јој је узвратила питањем да ли јој је потребан разлог. Заиста, да ли морамо да имамо разлог зашто помажемо неком?

Оцена наставника:

(не бих дао више)

Ај-Ес-Ес (I.S.S. 2023) је прича која се дешава на интернационалној свемирској станици (акроним овога је наслов филма) и тамо половину шесточлане посаде чине Американци, а половину Руси. Невоља настаје када Земљу задеси нуклеарни рат између ове две силе и обе посаде добијају исте инструкције, али од различитих Влада. 

Критички осврт: Заједнички пројекат САД и Русије у свемиру у време док на Земљи избија рат између поменуте две силе – тема је и „2010: Година када смо остварили контакт“ из 1984, тако да овде не можемо да причамо о свежој идеји. Ипак, занимљиво је било видети како је режисерка Габријела Каупертвејт направила драму између ових и оних астронаута у клаустрофобичном простору. И успела је уз ефектне сцене и пробране глумце, а ликови су довољно животни и занимљиви. И акција није разочарала. Крунска сцена је када Коста Ронин и Крис Месина убијају један другог, док су заправо загрљени. Одличне поруке филм шаље.

Едукативни моменат: Овај филм дочарава сав бесмисао ратовања јер се главна хероина Аријана Дебоз уверила да је њен савезник заправо Рус – Пилу Асбек. Ми врло често имамо много више заједничког са странцима него са појединим сународницима, јер заправо није важно ко припада којем народу, већ ко је какав човек.

Оцена наставника:

(од мене)

Космонаут (Spaceman 2024) је филм базиран на књизи „Космонаут из Чешке“ из 2017. аутора Јарослава Калфаша. Прича прати астронаута Адама Сандлера који се отиснуо у свемир да открије природу честица које су се појавиле близу Јупитера. На његовом броду појавиће се ванземаљац који ће му постати ментор и пријатељ.

Критички осврт: Многа су се глумачка имена отиснула у дубине свемира, па смо гледали Бреда Пита у „Ад Астри“, Мета Дејмона у „Марсовцу“, Роберта Патинсона у „Животу“, па где таква глумчина (читај Адам) да буде „мен бихајнд“ и отпутовао је готово далеко колико и Бред, чак до Јупитера. Идеја да застрашујући џамбо паук буде Адамов ванземаљски пријатељ који као да је пристигао из напредније варијанте „Улице Сезам“, те да њих двојица емотивно ћаскају, искрен да будем, није ми легла. Поздрављам свакако идеју да ванземаљски облик не буде хуманоидан, али ми све то није изгледало уверљиво, а понајмање Адамове прве реакције, ма колико год да је он утренирани смирени астронаут. Међутим, дијалози јесу одлични и поентирају, признајем. Оно што ми се заправо не допада је атмосфера коју су створили Адам и режисер Јохан Ренк, јер је некако неодређена и досадна, а ни емоција, која је такође сувише неодређена и потребно је време да бисмо схватили зашто је Кери Малиган незадовољна својим браком. Има и патетике, за много нијанси више него што је права мера. Уз све то мислим да је Адам преглумљавао, а да су сцене превише развучене. Можда је Јохан желео да да филму уметнички шмек, а можда је желео да се све то заличи на „Одисеју“, али ефекат је изостао.

Едукативни моменат: Адам је на крају рекао Кери да да је знао тада оно што зна сада, не би кренуо на путовање. И то је искуство. Ми не можемо унапред знати исходе наших будућих одлука, али можемо се ослањати на искуство које смо до тада стекли и можемо размишљати о могућим последицама.

Оцена наставника:

(некаква)

Чудовишта из Калифорније (Monsters of California 2023) је прича о Џеку Самсону, момку чији је отац (војно лице) нестао под мистериозним околностима. Зато је он, са својим другарима, предузео личну потрагу како би сазнао шта се са његовим оцем десило. Истрага ће га одвести до тајних Владиних пројеката.

Критички осврт: Филм је добро почео и клинци су били врло забавни, али је све некако почело да пада са појављивањем Ричарда Кајнда. Џек се нашао у „сендвичу“ између Ричарда и Каспера ван Дина и то је требало да буде виспрена игра поверења – ко је ту добар, а ко лажов, али све то изгледа бледо, безвезно и неуверљиво. Обојица су потенцирала да истину тешко ко би могао да „хендлује“, али бих ја рекао да режисер Том Делонг није успео да „исхендлује“ сопствену замисао. Наиме, он се занима за НЛО и теорије завере, па је и написао причу коју је преточио у овај филм. Теорија коју је понудио уопште не пије воду (додуше, ниједна теорија завере не пије) и људе ставља у положај слабоумних који добијају сазнања од тих неких виших бића, која су им даривала чак и језик. Према тој теорији та бића убацују идеје људима у главу и тако се човечанство технолошки и у сваком другом смислу развија. Већ у следећој реченици Ричард тврди како су нас та бића учила све време. Очигледно нису добри учитељи јер и после толико хиљада година ми чекамо да нам дошапну шта треба даље да радимо. Углавном, од тог момента момци су почели да губе шарм, а дијалози су постали све замршенији и уједно ступиднији (док су у првој половини филма били један од адута).

Драмски део између Џека и његове филмске мајке Аријане Цукер је добро одрађен. Они су на крају изгладили односе, али како су у томе успели није објашњено, баш као што није дато никакво сувисло објашњење шта се десило са Џековим филмским татом. Заправо, Том не даје одговоре које је сам поставио и наместо тога нуди ничим изазвану и сасвим прозаичну филозофију о људској доброти и религијама – колико су погрешне (религија, не доброта, она је у реду). Крај је иначе апсолутно антиклимактичан, а још је више анти управо због те филозофије. Још бих могао да замерим да је филм потпуно неузбудљив, готово сасвим без изазова за главне протагонисте и са врло млаким специјалним ефектима. Хумор у филму постоји, односно постоји покушај да га буде. Мало тога бих могао да похвалим у овом филму; рецимо идеја како је Том повезао духове, бигфута и НЛО заправо није лоша.

Едукативни моменат: Том нам је у ствари поручио оно што одавно говори изрека: какве су нам мисли, такав нам је живот. И ту немам шта да замерим.

Оцена наставника:

(не знам баш да ли иде на три)

Иверица (Splinter 2008) је прича о двоје младих Џил Вагнер и Полоу Констанзоу, који су кренули на камповање, али су их пресрели криминалац Шеј Вигам и његова девојка Рејчел Кербс, преузели им ауто и њих узели као таоце. Међутим, морали су да сврате на бензинску пумпу. Продавница на пумпи је изгледала напуштено, али је Рејчел врло брзо пронашла радника и то у ужасном стању. Она је том приликом страдала, а остало троје се суочило са кошмарним створењем способним да зомбификује људе.

Критички осврт: Уводна сцена није обећавала, али како је филм наставио, врло брзо је постало јасно да је у питању врло солидан натприродни хорор трилер. Ефекти су могли да буду макар за нијансу бољи јер је свака заражена ствар изгледала као громуљица у хаосу и тешко је ту било ишта разазнати. При томе се спајају и раздвајају и тешко је било пропратити где је који део отишао. Но, и овако је доста добро дочарано гадно створењце. Има ту утицаја „Створа“ и других филмова и свакако су очигледно добро искоришћени добри узори.

Едукативни моменат: Шеј је критиковао Полоа да је бескористан јер не зна да вози аутомобил и мења гуму, али се касније уверио да то уопште није тако, када му је ампутирао руку и спасио га патње. Не треба потцењивати ничију вештину јер никада не знамо када може да послужи.

Оцена наставника:

(јака)

Идентитет (Identity 2003) је филм инспирисан причом „А затим их није било“ (мало слободнији превод) Агате Кристи из 1939. Десет одраслих особа и један дечак су стицајем прилика једне ноћи пронашли уточиште у мотелу. Но, како је ноћ одмицала, једно по једно је елиминисао мистериозни убица. Двојица људи, један који се представио као полицајац Реј Лиота и један као бивши полицајац Џон Кјузак, покушаће да открију ко је то и да ли је заправо међу њима.

Критички осврт: Добро је осмишљен филм, али не баш у свим детаљима. Неки њихови сусрети и раздвајања док тумарају мотелом су можда исфорсирани и немају увек јасно оправдање, али је режисер Џејмс Менголд морао с времена да изолује понеког како би слешер могао да се одвија, а мистерија да се развија. Џејмс је добро осмислио цаку да бројеви на кључевима соба означавају одбројавање, коју нам је Аманда Пит сувише рано открила, те је сва прилика да Џејмс сумња у интелигенцију своје публике да то прокљуви сама. Но, свакако је филм са добром идејом, паметан, узбудљив и без празног хода. Дефинитивно препоручујем љубитељима трилера.

Едукативни моменат: Овај филм има оцену Р. Ова оцена се односи на филмове (као и на ТВ емисије и видео игрице у одређеним системима) којима је један од референтних система оцењивања филмова дао „ограничену” (енглески: „restricted“) оцену и то значи да филм није погодан за децу. На сајту „Деца на памети” врло је конкретно и детаљно излистано зашто је одређени (у овом случају овај) филм добио такву ознаку. Рецимо, на том сајту су израчунали да дијалози садрже 29 ружних речи на ј и њихових изведеница, 9 сексуалних конотација, 19 скатолошких термина (када се употребљава реч измет и све у вези са њим), 13 благих вулгарности, 9 вулгарности које укључују религију и 17 таквих узвика. Иначе се, осим речника, узимају у обзир сцене секса и голотиње, насиља, као и оне које обрађују деликантне теме попут занемаривања деце, смртне казне или употребе психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(лабава, али ипак пет)

Сви ми странци (All of Us Strangers 2023) је друга филмска адаптација романа „Странци“ из 1987. јапанског сценаристе Таичија Јамаде. Ендру Скот је усамљени сценариста који има необичну моћ – да види духове и разговара са њима. То му омогућава да разговара са духовима својих давно преминулих родитеља Клер Фој и Џејмијем Белом. У тренутку када их је пронашао, рађа се романса између њега и његовог комшије Пола Мескала. Међутим, да би Ендру Скот прихватио да може да има у животу некога кога воли, мора прво, уз своје родитеље, да се суочи са својом прошлошћу која је била врло тужна и трагична.

Критички осврт: Нема шта, добар је филм и бави се геј тематиком на одличан начин. Прича има смисла, дубину и чак и врло изненађујући преокрет на крају. Режисер Ендру Хејг је одлучио да руинира свог протагонисту Ендруа Скота и филм је заправо јако тужан. Но, има емоцију, то му се не може оспорити. 

Едукативни моменат: У последњој сцени чујемо песму групе Frankie Goes To Hollywood „Моћ љубави“. Један од стихова каже: „Учини да љубав буде твој циљ“. Где ћете бољу поруку?

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Најгора вештица (The Worst Witch 1986) је ТВ екранизација истоимене књиге за децу из 1974. списатељице Џил Марфи. Прича прати младу и неспретну Фаирузу Балк (заиста се зове као некаква вештица), ученицу престижне вештичје академије, која нема дара за магију, али има чисто срце.

Критички осврт: Филм свакако није лош, посебно за једно телевизијско нискобуџетно дело. Глумци су солидни, мада су се малко више керебечили јер у то време је преовладавала идеја да се тако некако глуми у дечјим филмовима. 🙂 Но, добро, супер су се зезали, а чак ми се и музика допала јер је ово замишљено да буде неки полумјузикл и заиста није напоран како већ мјузикли умеју да буду. Причица је наивна, што је у реду за један дечји филм и сасвим шаблонска, али бих ипак замерио окосницу радње где је млада Фаируза истовремено и врло неспретна и сасвим спретна, моћна и немоћна и то заиста изгледа збуњујуће. Мислим да би право мајсторство било извести да она јесте уистину најгора и најнеспретнија вештица, али да ипак чини чуда, међутим режисер Роберт Јанг је имао другачију идеју. Свеукупно, танка продукција и са њима и специјални ефекти не доприносе да филм изгледа привлачно, али неке ствари је тешко оспорити. Час јахања метле младих вештица невероватно личи на часове физичког које је имао Хари Потер и који је дошао значајно касније, а и још неке ситнице су врло сличне и, зашто не рећи, напредне. Да ли је баш овај филм имао утицај на поменути блокбастерски серијал, не знам, али кредите мора добити.

Едукативни моменат: Фаируза је све време важила за најгору, али се испоставило да је испала најбоља јер је спасила школу од зле вештице Шарлот Реј. Зато треба да успоримо са суперлативима јер нико не мора да буде уистину најгори и сви могу да учине лепе и велике ствари, само ако желе и ако се потруде.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Беба Франкенштајн (Baby Frankenstein 2018) је филм о момку Ијану Барлингу који је пронашао у подруму своје куће биће из наслова филма. Њему и његовој симпатији Кори Савиџ се бићенце допало, али је јасно да не може непримећено да борави у градићу и да ће се наћи лоши људи који у њему виде профит.

Критички осврт: Симпатична ми је била једна рецензија упућена филму да је он толико лош да када након њега гледате било који други, изгледаће вам макар 20% боље. 🙂 Не бих смео то да тврдим јер сам се нагледао кршина горих од ове, али филм је дефинитивно лош. Најпре, поставка је без икаквог смисла, да такав пројекат чучи у неком подруму у врло насељеном делу града. Има ту још нелогичности, па Ијан и Кори покушавају да маскирају биће које је већ савршено опремљено маском за Ноћ вештица. Крај такође нема много смисла и свакако није одржив. Потом, радње нема, већ се ликови вијају наоколо, свађају, киднапују међусобно, млате пиштољима и пушкама, али све је сасвим безазлено јер читав филм одише некаквом породично – празничном атмосфером, уз додатак младалачке романсе. Дијалози су репетативни и глупави, а мотиви ликова нису увек сасвим јасни, почевши од тога шта жена попут Ајлин Росен ради са геџом Патриком Макартнијем, а нису јасне ни поједине сцене зашто су уопште ту. Тешко да могу било шта добро да кажем о филму, рецимо да маска мајушног Франкенштајна није скроз лоша.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али хајде нека крај послужи; када је одлучено је да мали Франкенштајн буде слободан. Иако не баш логична (како већ написах), одлука је исправна јер то што је различит не значи да други треба да га спутавају.

Оцена наставника:

(и још минус)

Лако Је Критиковати 250

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Тау (Tau 2018) је прича о жени сумњивог морала Мајки Монро, коју је отео бескрупулозни научник Ед Скрејн како би усавршио свој пројекат о вештачкој интелигицији. Међутим, Мајка је успела да се зближи са Тауом, Едовим кућним ВИ како би омогућила себи бекство из ситуације опасне по живот. 

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао, да би се после безуспешног, али врло ефектног бега, испоставила као већ испричана прича надигравања мачке (Ед) и миша (Мајка). С обзиром на то да су времена модерна, убачена је и мишоловка, пардон ВИ Тау, али и сам тај однос љубопитљиве ВИ и девојке без знња, али са вољом за животом, такође је – већ испричана. Иначе, филм нема већих грешака јер и нема пуно излета у непознато или недајбоже креативно, тако да радња иде врло предвидљивим током. Крај је наравно помпезан и врло хепи и он је једина осцилација од равне линије којом филм ходи. Физиономије глумаца су одговарајуће, а сама глума ништа чиме би се обоје поносили. 

Едукативни моменат: Начин којим је Ед успевао да потчини Тауа је да му не дозволи приступ информацијама. Све је јасно. 🙂

Оцена наставника:

(таква некаква)

Кожа у којој живим (La piel que habito 2011) је филм рађен према роману „Велики паук“ из 1984. Тијерија Жонкеа, који је касније објављен и на енглеском говорном подручју под називом „Тарантула“. Антонио Бандерас је хирург пластичар који ради на експериментисању са људском кожом, а заморац му је лепушкаста Елена Анаја коју држи под кључем. Филм нам открива ко је заправо она и зашто је заточена, те једну сасвим необичну судбину.  

Критички осврт: Режисер Педро Алмодовар се баш није давао у жанру који волим, али ми је његово дело познато и знам да прави врцаве филмове, негде између кича и уметности, да воли да шокира еротиком и да не одустаје од омиљеног му глумца Антониа. И овај филм је препознатљив, а неке сцене и поновљене, попут силовања из „Кике“ из 1993. Идеја је свежа, врло необична (најблаже речено) и свакако храбра, а реализација је солидна. Могло је да буде више динамике, што очекујем од шпанског филма.

Натегнути део је када Јан Корне постаје Елена. Уз најбољег светског пластичара тешко је очекивати да би у тој мери успео да измени и лице и свеукупну физиономију. Елена је веома згодна жена и рекао бих да је и многим женама проблем да достигну њен струк, а о мушкарцима да не говоримо, тим пре што Јан, иако ситан, очигледно није феминизиране грађе. Исту примедбу бих дао и на покрете и уопште Еленино понашање, а из истог разлога. Но, СФ је присутан у Антониовим истраживањима, тако да на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: У једном делу филма изгледало је да Елена има стокхолмски синдром и да је заволела свог отмичара Антониа (у финалу се испоставило да то није тако). Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца. Овај израз су медији први пут користили 1973. када су четири таоца заточена током пљачке банке у Стокхолму у Шведској. Таоци су бранили своје отмичаре након што су пуштени и нису пристали да сведоче на суду против њих.

Оцена наставника:

(дефинитивно врло добар филм)

15 камера (15 Cameras 2023) је наставак филма „14 камера“ из 2018, а који је наставак (погађате) „13 камера“ из 2016. Приквел ће се вероватно звати „12 камера“, а ко зна до колико камера ће стићи франшиза. У сваком случају те камере су инсталиране у кући коју је купио млади брачни пар Вил Маден и Анџела Карбоне. Заправо, камере је инсталирао бивши власник и уједно манијакални убица Џејмс Бебсон, за кога пар зна, али су уверени да се полиција решила свих тих његових видео-играчака. Међутим, нису били у праву и Вил је пронашао скривену собу са екранима који прате читаву кућу. Он је одлучио да својој супрузи не каже за своје откриће, које му је постало опсесија. Открио је да може да посматра и комшилук, а посебно су му пажњу привукле две згодне цимерке. Ствари се компликују када је његова супруга пронашла камере, а и када је схватио (на ужасавајући начин) да је убица ипак жив и да ординира око његове куће.

Критички осврт: Нисам гледао претходне наставке, али овај заправо није лош. Прича је смислена и пије воду, што бисмо рекли, донекле и занимљива, али је ипак потпуно оманула у хорор жанру. Готово цео филм смо гледали Вилова настојања да не буде ухваћен у воајеризму који је тек открио у својој личности, што јесте донекле било комично, а и он је свој лик сасвим добро дочарао. Тек у последњим минутима филма се појављује Џејмс који је врло уверљив у улози застрашујућег ч(л)удака и те сцене су прилично антиклимактичне, млаке и без довољно узбуђења. Режисер Дени Маден напросто није имао снаге да изнесе хорор причу, што није потпуно изненађење јер такву никад раније ни радио. Уз сасвим другачију филмску екипу и већи буџет овај филм би био значајно успешнији. Музику не бих мењао. 

Едукативни моменат: Вил је веровао да ће постићи договор са Џејмсом и у томе, наравно, није успео. Не можемо поклањати поверење било коме, а посебно не људима који су радили лоше ствари. Иако изгледа као искључив став, ипак није јер треба имати на уму да људи који лако крше законске и моралне норме, лако ће кршити и сваки договор.

Оцена наставника:

(опасно иде на четворку)

Паклена кућа Ел-Ел-Си – порекло: Кармајклово имање (Hell House LLC Origins: The Carmichael Manor 2023) је истовремено и приквел и сиквел „Паклене куће Ел-Ел-Си“ из 2015. и четврти наставак истоимене франшизе. Бриџет Роуз Перота и њена девојка Дестини Лејлани Браун су дошле на поменуто имање како би истражиле причу о њему и та прича обилује мистериозним убиствима и нестанцима људи. Њима се придружио и Џејмс Лидел, Бриџетин брат. Врло брзо њихове камере ће забележити нестварне догађаје у тој кући, који ће, како време одмиче, постати све страшнији и све опаснији. 

Критички осврт: Морам да признам да филм има језивих сцена, али је режисер Стивен Коњети користио кловнове који тешко да могу да оману у хорор свету. Користио је и друге већ опробане рецепте и у овом филму заиста нема ни трунчице било какве иновације. Заправо, филм је јако предвидљив и није било сумње да ће се језиве фигуре кловнова отелотворити и прогањати протагонисте по кући. И то вам је углавном радња – јурцање по кући. Разговори су обични и репетативни и мислио сам да ће Стивен више искористити Џејмсово стање (момак је очигледно шизофреничан), али осим једне сцене није се даље ишло са тим и Стивен није постигао никакву дубину у причи, те се све свело на хорор. Ликови нису лоше осмишљени, али глума их није пропратила и посебно је Дестини била лоша. Буквално је замуцкивала и цвокотала у страшним сценама, баш као када деца глуме да су уплашена. Крај је такође лош, некако збрзан са лоше снимљеним кадровима или превише добро снимљеним (лоша страна технике „пронађени снимак“). Имам осећај као да се Стивену смучио овај посао и да је рекао: „хајде, људи, да завршавамо“! Хајде. 🙂

Едукативни моменат: Џејмс је глумио психички оболелу особу, коју је сестра Бриџет довела у кућу у којој се дешавају лоше ствари и – изгубила га је. И то је неодговорно понашање. Морамо да имамо разумевања за туђе слабости и да нам буде јасно да оно што нама не представља проблем, другим људима може бити и да не инсистирамо. 

Оцена наставника:

(може на три)

Арктичка празнина (Arctic Void 2022) је прича која се дешава у северним деловима Норвешке. Тројица чланова филмске екипе (Мајк Вивер, Тим Грифин и Џастин Хуен) прикључили су се крстарењу како би снимили прилог на броду који вози путнике из разних делова света. Међутим, сви они су наједном мистериозно нестали и остали су сами њих тројица у очигледно неприродној ситуацији.

Критички осврт: Филм где протагонисти мистериозно остају сами на свету на северу Европе није новост. Пет година пре овога гледали смо „Бокех“, али је разлика у томе што је овде акценат на самом нестанку и могућим узроцима. Режисер Дарен Ман је дао смислено решење и завршницу која то није, али која је другачија и подупире оно што смо чули од Џастина. Дарен је такође добро решио сцене када друга двојица откривају да је Џастин на неки начин умешан, али ипак је много питања остало отворено. 

Сам филм као филм није довољно добар и не пружа богзна какву причу. Занимљиво је да су капетан и други путници (који су нестали) били из других држава, док су једино остали Американци. Да ли Дарен поручује нешто попут тога да се Американци и иначе понашају као да су сами на свету, не бих знао, али је јасна еколошка порука филма, тим пре што видимо (угрожене) животиње које пате и то баш на иначе рањивом северу вечним (или ипак не) снегом прекривеним. Дарен се иначе одлучио за драму, али је префорсирао драмски моменат који доживљава Тим и тај део не изгледа тако неуверљиво колико изгледа чудно.

Едукативни моменат: Мајк је рекао Тиму да ипак није појео оно што је њихов норвешки капетан Руне Темте спремио. Када се Тим зачудио, пријатељ му је објаснио да постоји разлика између љубазности и глупости. Другим речима, не морате зарад љубазности да пристајете на све и ту је Мајк сасвим у праву.

Оцена наставника:

(због храброг искорака, иначе би била двојка)

Игре глади: Балада о птицама певачицама и змијама (The Hunger Games: The Ballad of Songbirds & Snakes 2023) је адаптација истоименог романа Сузан Колинс из 2020. Део је познате франшизе „Игре глади“ и представља приквел првом делу. У дистопијској будућности где је држава подељена на дванаест дистрикта у којима радници служе богатој престоници, организују се модерне гладијаторске игре у којима су приморани да учествују одабрани млади (по пар, дакле њих двадесет и четворо) и где победник може бити само један. У исто време, на вишој школи престонице бира се двадесет и четворо од којих ће један (најбољи од њих) добити новчану награду. Међутим, на десетогодишњицу игара дошло је до промене и млади школарци више не добијају награду због оцена, већ им је дат још један задатак: да буду ментори невољним гладијаторима. Филм је фокусиран на млађахног Тома Блајта, који је тако постао ментор девојци из дистрикта број 12 Рејчел Зеглер. Том жели награду и учиниће све да је добије, али нису занемарљива ни осећања која је развио према својој штићеници.

Критички осврт: Баш ми се допао филм, који овог пута не адутира на атрактивну арену и маштовито осмишљене замке за несрећне учеснике, већ је више фокус померен на радње иза позорнице. Свакако паметан филм са истим таквим дијалозима и дефинитивно је слојевит, са дубином. Занимљив је избор протагониста и антагониста и режисер Франсис Лоренс се баш показао избирљивим и све који су иоле стереотипни или превише обични није увео у филм или их се решио већ у првим сценама, као што је био случај са Лили Купер, која је пандан снобовским навијачицама у типичним амричким филмовима. Главна хероина Рејчел дефинитивно је оправдала харизму претходнице Џенифер Лоренс, али њена улога није иста. Није исто ни то што је овде она ипак секундарног значаја јер јој је шоу украо млађахни Том, који је онако изблајхан заиста прихватљив за младу верзију Доналда Садерленда.

Едукативни моменат: Том је био најбољи и најперспективнији студент у својој класи, али није знао одговор на питање које му је поставила Вајола Дејвис, а то је чему служе „Игре глади“. Тек када је прошао кроз арену и кроз дистрикте ван главног града у којем је живео, могао је да јој одговори. Теоретска знања су значајна, али нас пре свега уче пракса и искуство.

Оцена наставника:

(од мене)

Побеснели Макс (Mad Max 1979) је филм о полицајцу из блиске будућности Мелу Гибсону који се бори против мотоциклистичке банде на путевима Аустралије. 

Критички осврт: Ово је данас култни филм који је постао почетак успешне франшизе и уједно врло вероватно почетак једне успешне холивудске каријере лепог Мела. И то јесте помало чудно јер је у овом филму видно био лош и изгледа да је научио да глуми тек касније. 🙂

Едукативни моменат: Занимљиво је да је у грчкој митологији персонификација беса била богиња Лиса, о чему сам саставио чланак на Википедији. Ово име се користи и као алтернативно за болест беснило. 

Оцена наставника:

(која иде на – четворку – али са плусем)

Дампир (Dampyr 2022) је италијански хорор-фантастични филм, заснован на истоименој стрип серији у издању Серђа Бонелија Едитореа. Дампира глуми Вејд Бригс, а прича говори о томе како је он пронашао своју малу, али одабрану дружину.

Критички осврт: Филм верно прати стрип, а главне јунаке из стрипа прате физиономије глумаца и то је један од два адута који бих навео. Други су специјални ефекти. Све остало ми се не допада, посебно глума, па готово свих актера. Прича не само да је класична, већ је и врло нефокусирана. Протагонисти као да бесциљно лутају покушавајући да остваре неке своје мотиве, али нема ту правог заплета и њихова мисија је сасвим нејасна. Они свакако побеђују једног од главних вампира Дејвида Морисија и то изгледа неизбежно, али некако није се видео ни план да се то деси. Дијалози су такође нефокусирани и безвезни, акција је солидна, али ништа што би се запамтило, а сцене су погодне или су општа места. С обзиром на моја очекивања (јер стрип волим), екранизација је разочаравајућа.

Едукативни моменат: Дејвид је потценио Вејда и тиме је погрешио јер је на крају изгубио чак и живот. Никада никога немојте потцењивати, посебно не дампира. 🙂

Оцена наставника:

(напросто не може више од овога)

Аквамен и изгубљено краљевство (Aquaman and the Lost Kingdom 2023) је суперхеројштина из опуса Ди-Сијевих стрипова о јунаку из наслова којег тумачи Џејсон Момоа. Ово је други наставак баш о овом јунаку, а петнаести из Ди-Сијевог универзума. Овог пута главни Акваменов противник је црнопути Јаија Абдул Матин II, који је открио древно подводно краљевство. Тада је пао под лош утицај чудовишног краља који је вековима заробљен тамо и чека свој тренутак да завлада целим светом. 

Критички осврт: Није ми се допао увод где је Аквамен приказан као луди тата јер је то префорсирано и већ виђено. Режисер Џејмс Ван је направио спектакл крцат акцијом, углавном успелим специјалним ефектима (онда када нису видно анимирани) и шаренилом нестварног живог света и то не само подводног. Јесте подлегао утицајима других блокбастера (можда је изгорео у жељи да овај његов успе) и, рецимо, препознатљиве су сцене из „Матрикса“ када се боре људи и машине, али и других филмова. Можда због тога, а уз класичну и предвидљиву причу, овај филм делује као нешто што сам већ гледао. Но, јако ми се допала еколошка порука о глобалном загревању која је битан сегмент филма, тим пре што су Амери велики загађивачи и њихова власт ову антропогену штетну појаву не признаје. Хумор ми се мање допао, иако га има (или макар покушаја) и Џејсон овог пута није испао комедијаш каквим себе можда сматра.

Едукативни моменат: Темуера Морисон је рекао свом сину Аквамену како је најхеројискија ствар – не одустати. 

Оцена наставника:

(иде на плус)

Марвелове (The Marvels 2023) је овог пута суперхеројштина Марвелове франшизе, наставак филма „Капетан Марвел“ из 2019, али и мини серије „Госпођица Марвел“ из 2022, те 33. наставак поменуте франшизе. Капетаницу глуми Бри Ларсон, те иако је она усамљни суперхерој, због сплета околности добија мини-тим: своју нећаку Тејону Парис и свог највећег фана Иман Велани. Њих три ће се супротставити огорченој Зави Ештон која има намеру да поврати живот и славу својој руинираној планети. Невоља је што она то намерава да уради тако што ће руинирати друге светове, укључујући и Земљу. 

Критички осврт: Идеја са мењањем места протагониста у простору је већ виђена у Оскарима награђеном „Све свуда одједном“, снимљеном годину пре овога, мада режисерка Ниа ДаКоста у одбрану своје креативности увек може да каже да је тамо било премештање између димензија и то истих ликова. Ипак, мени свеједно личи на варијацију на тему. Опет, неки други моменти су врло свежи, интересантни и духовити, попут оних када чопор ванземаљских маца спасава посаду. Хумора иначе има, али врло дозираног. Акција је солидна и у неким секвенцама претерана (Капетан Марвел излази неозлеђена из звезде коју је управо запалила) и оно што бих највише замерио филму су врло недефисане моћи главне три јунакиње, као и њихови лимити. Сасвим ми је нејасно шта оне конкретне могу, мада је то у филму описано кроз њихове разговоре. Глума главног трија је сасвим солидна, можда за пар нијанси драматичнија од праве мере.

Едукативни моменат: Теса Томпсон је рекла Капетаници Марвел да може да стоји уздигнуте главе, а да не стоји сама. И нека јој је рекла.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 247

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Гробље кућних љубимаца: Крвна линија (Pet Sematary: Bloodlines 2023) је приквел „Гробља кућних љубимаца“ из 2019, а који је рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Становници варошице Ладлоу знају за гробље кућних љубимаца и да су га изградили Индијанци како би их духови животиња заштитили од исконског зла. Такође знају и да то гробље враћа у живот мртве људе. Тако је Дејвид Духовни решио да оживи свог филмског сина Џека Мулхерна којег су му мртвог вратили из Вијетнамског рата. Оно што се вратило ипак није био његов син, већ посланик пакла решен да убије и наново оживи још становника злосрећне варошице.

Критички осврт: Овај филм је очигледно лош и имам осећај као да је режисерка Линдзи Бир одрадила тезгу. Радња је у хаосу, са овлаш урађеним сценама од којих су многе превише погодне (како би преживела главна барбика Натали Алин Линд), без логичног и редоследа и и реакција ликова. Ту се иначе појављује гомила неких ликова и сви од реда су незанимљиви и чини ми се да Линдзи не разуме да није довољно да је пар главних протагониста – Натали и мишићави Џексон Вајт – само холивудски леп. Главни злоћа Џек јесте даркерски тип, али уопште није страшан, баш као што нису страшне ни хорор сцене. Неке су и небулозне, попут оне када гине Хенри Томас.

Едукативни моменат: Дејвид као субјективни отац није могао (или хтео) да види да његов син чини лоше ствари, чиме је само погоршао ситуацију и за друге и за сина и за себе. Према највољенијима нисмо објективни и иако је тешко да прихватимо да они могу да ураде и нешто лоше, напросто морамо јер је то једини начин да помогнемо и њима и другима, па и себи. Признавање да имамо проблем је први корак у решавању тог проблема.

Оцена наставника:

(на један)

Бабарога (The Boogeyman 2023) је хорор базиран на краткој истоименој причи Стивена Кинга из 1973. У кућу психијатра Криса Месине је ненајављено дошао видно руиниран Дејвид Дастмалчијан тражећи помоћ. Крис је у разговору са њим закључио да је прилично поремећен и отишао је у другу собу како би позвао полицију. Међутим, Дејвид је тада отишао на спрат, баш у тренутку када се Крисова старија кћерка Софи Тачер вратила из школе. И Софи и Крис су га затекли обешеног у њиховом плакару. То је било трауматично искуство, али се тиме није завршило јер је у кући остало нешто злокобно и натприродно што је Дејвид донео са собом.

Критички осврт: Морам да признам да су мрачна атмосфера и ситуације „спаковани“ у врло ефектне и застрашујуће сцене. Иначе, прича као прича није нова и кракато чудовиште са ситним, чкиљавим окама је већ виђено, те режисер Роб Севиџ заиста није увео ништа иновативно, али јесте увео интересантне ликове. Глумачка постава је сјајна, укључујући чак и малу девојчицу. Све ово изгледа као врло пристојан хорор, али не видим да се издвојио у односу на остале. 

Едукативни моменат: Крис је цитирао Карла Густава Јунга: „Где је твој страх – ту је твој задатак“. Мудар цитат, нема шта.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Отров (Venom 2005) је хорор који прати групу младих из једне варошице, од којих су двоје Агнес Брукнер и Џонатан Џексон били сведоци саобраћајне несреће на мосту. У тој несрећи настрадала је старија Креолка, али и Рик Крамер, власник оближње бензинске пумпе, који је покушао да је спасе. Заправо, Рик је настрадао под мистериозним околностима, а убрзо потом започела је читава серија мистериозних смрти. Изгледа да само Меган Гуд, унука настрадале Креолке, зна зашто се све то дешава.

Критички осврт: Филм је осредњи, са таквом некаквом и идејом. Ликови су сасвим незанимљиви. Постоји ту некакав интригантан однос Рика и његовог филмског сина Ди Џеја Котроне, те иако режисер Џим Гилеспи тај однос јесте форсирао, употребио га је тек у једном детаљу. Тај део јесте ефектан, као и део где зликовац руши кућу, али ипак је већина сцена врло налик другим слешерима са натприродним убицом, попут „Ноћи вештица“ (рекао бих да је било и преписивања). Хорор сцене су дефинитивно млаке, иако је све пропраћено оном препознатљивом америчком драматиком и, морам да додам, прилично лошом глумом.

Едукативни моменат: Меган је објаснила својим пријатељима да је вуду религија као и свака друга. И то јесте истина, а то што вуду нама изгледа застрашујуће и нестварно, последица је нашег непознавања. За „прву помоћ“ разумевања ове религије можете погледати сасвим коректан текст на Википедији. 

Оцена наставника:

(на два)

Кошница (The Hive 2023) је прича о младом брачном пару Тимотију Хаугу и Кристи Грифин, који су, једно вече када су се враћали са не баш успелог ноћног провода, у свом дому затекли двоје странаца. Пошто полиција није хтела да реагује, а Кристина сестра, која живи у суседству, да их прими преко ноћи, одлучили су да сами поврате свој дом. Тада ће схватити да су узурпатори врло опасна бића са друге планете.

Критички осврт: У филму има пар добрих цака, рецимо када ванземаљци причају својим језиком, али цео филм је далеко од доброг. Хајде што је идеја већ виђена у заиста много других филмова, ниска продукција, танак буџет и поприлично лоша глума чине све ово баш неубедљивим и то без обзира што су ванземаљци надвладали (што јесте логично да тако буде). Главни пар протагониста има разрађене ликове и причу која прати њихов однос, а режисер Џаред Алмонд је успео да је повеже заједно са главном, натприродном радњом у смислену причу, али џаба.

Едукативни моменат: Тимоти и Кристи су имали проблема у својој вези, а онда су се сусрели са још грђим проблемима (злим ванземаљцима). Порука овога није да се тешимо да увек може горе, него да не треба правити драму око сваког проблема, посебно ако су овоземаљски и ако смо им дорасли.

Оцена наставника:

(може на два)

Дан Доктора (The Day of the Doctor 2013) је специјална епизода серије „Доктор Ху“ којом је обележена педесетогодишњица приказивања. Доктора Хуа у тој садашњости тумачи Мет Смит и њега је позвао британски двор како би им помогао. Испоставило се да је Мет, односно његова ранија реинкарнација Дејвид Тенант, супруг Елизабете I Тјудор (глуми је Џоана Пејџ) и тиме заветован енглеској круни. Двор и његове тајне архиве походе ванземаљци жељни да преотму планету. Мет није ускратио помоћ, али ни његове реинкарнације из минулих времена које су дошле кроз временску црвоточину.

Критички осврт: Филм се теже прати ако нисте макар мало (попут мене) упућени у причу о чувеном доктору. Наиме, својевремено сам одгледао неколико епизода и уверио се да је у питању једно необично и интелигентно срочено дело, на које Британци дефинитивно могу бити поносни. Довољна је и референца што се, без престанка, даје од 1963. и променила је тринаест доктора, а у плану су још два. И филм је, попут серије, врло луцкаст, динамичан и шармантан. Режисер Ник Харан је добро „пливао“ у хаосу времена и простора и померао своје ликове на све стране и универзума и историје, уз ревносно избегавање парадокса колико је то већ могуће. Занимљиво је да у филму има акције, али да је углавном мимоилазила Доктора Хуа (сваку његову реинкарнацију) и да је проблеме, па и опасне ситуације решавао углавном мозгањем. Сав тај приступ је сасвим другачији и иако очигледно није нов, дефинитивно је аутентичан.

Едукативни моменат: На почетку смо могли да чујемо цитат Марка Аурелија: „Не троши своје време расправљајући о томе какав би добар човек требало да будеш. Буди тај човек.“

Оцена наставника:

(хајде да кажемо)

Доктор Ху (Doctor Who 1996) је телевизијски филм проистекао из серије истог назива. Овога пута Доктора Хуа играју најпре Силвестер Мекој, а потом Пол Мекган. Овај славни Доктор, због квара на свом свемирском броду Тардису, доспео је на Земљу, где се сукобио са Господарем који је запосео тело болничара Ерика Робертса.

Критички осврт: Уколико бих упоредио овај филм са претходним, рекао бих да је новији „Доктор Ху“ унапређен. Наравно, по пару филмова није коректно судити, али овај је слабији. Иако има тај луцкасти шарм Доктора Хуа, сувише је приземан (и на Земљи и на земљи), радња је сасвим класична и рађена по обрасцу крими акције карактеристичном за ту декаду. Чак је и убачена обавезна јурњава колима, која заправо није узбудљива. Да не будем погрешно схваћен, прича је сасвим добра, али очекивана. Додао бих да Ерику јако добро пристају улоге негативаца. 

Едукативни моменат: Лепа докторка Дафни Ашбрук, иако је могла од Пола да сазна своју будућност, то ипак није хтела. Образложила је тиме што јој је довољно да зна ко је. И, одиста, ако знамо ко смо, које квалитете имамо, будућност је свакако извеснија. 

Оцена наставника:

(слабија од претходне)

Јужни Парк: Придруживање макроверзуму (South Park: Joining the Panderverse 2023) је специјална епизода и чак 326. по реду серијала „Јужни парк“. Ауторском тиму очигледно није понестало идеја ни после оволико епизода и овога пута гледамо неколико различитих верзија Јужног Парка у тзв. макроверзуму. 

Критички осврт: Фасцинантно је како аутори „Саут парка“ (пре свега режисер и сценариста Треј Паркер) хватају друштвене појаве и феномене. Они их, наравно, екстремизују и пародирају, али увек поентирају и њихов хумор је сасвим применљив на свакодневни живот. Овај пут мета су били образовање, вишак високостручних кадрова, а мањак мајстора, вештачка интелигенција и Дизнијево форсирање политичке коректности. И све је то увежено у јединствену причу која је потпуно актуелна и коју ми данас живимо. Одлични су, као и увек.

Едукативни моменат: Људи из Саут Парка су дошли до закључка да им колеџ ништа не значи јер не знају да поправљају ствари и потпуно су зависни од мајстора који се богате. Нашли су решење тако што су довели мајсторе из других димензија. Пошто нам друге димензије још увек нису доступне, а образовање увек има смисла, можда је решење напросто у томе да оно буде довољно широко и у служби реалног живота.

Оцена наставника:

(не најбоља могућа)

Супер чудовишта: Нова класа (Super Monsters : The New Class 2020) је седма специјална епизода дечје анимиране серије „Супер монструми“. У предшколском за ова мала бића дешавају се промене: стиже четворо нових другара, а сви прелазе у посебну, љубичасту собу. Ми гледамо како ће они провести прву школску ноћ у новом окружењу.

Критички осврт: Ово што смо видели је заправо замисао идеалне учионице. Све је дизајнирано тако да буде безбедно и подстицајно, а како би се развио пун капацитет сваког детета. Индивидуализација наставе је апсолутна и учитељи су посвећени сваком детету, односно малом монструму. И то јесте сјајан узор за сваки ниво школовања, али је и сасвим бајковит, све и да нема чаробних зидова и играчака. Да би окружење уопште било такво и у реалној школи, потребна су језива средства, добро обучен кадар и сасвим разуман број ученика. Чак и тада то не би била оваква приказана бајка јер се у овом случају деца понашају идеално и иако су монструми изгледом, они су дивни карактером. Они храбре једни друге, прискачу у помоћ и проналазе решења. Иако врло мали узраст, напредују готово самостално и прихватају сваку активност коју предложи учитељица. Нема љубоморе, свађа, себичности и деце са проблемима у учењу и владању. Једине проблеме које смо видели показала је рогата девојчица која је све време желела да се врати кући и крилати пас који није најуспешније летео. Међутим, они су своје проблеме савладали готово сами и то за свега једну ноћ. Свакако слатко (можда ипак и превише) и примерено малом узрасту, али ипак далеко од свакодневне школске праксе.

Едукативни моменат: Највећа вредност овог цртаћа је што је свако дете другачији монструм, са различитим изгледом и моћима, али се нико ни према коме није понашао као према – монструму. Сви су прихваћени, без обзира на своје специфичности. И тако треба да буде и у нашем реалном, небајковитом свету.

Оцена наставника:

(рецимо)

Патролне шапе: Моћни филм (PAW Patrol: The Mighty Movie 2023) је наставак филма „Патролне шапе: Филм“ из 2021, а оба су проистекла из анимиране серије „Патролне шапе“. Кучићи живе под старатељством дечака у високо технолошкој осматрачници и надгледају и чувају Град Авантуре. У том граду је луда научница која је опседнута метеоритима и један је чак успела да довуче у град. Испоставило се да је та стена пуна кристала који дају супермоћи. Међутим, наместо да их се она дочепа, кристали су припали штенцима и начинили их суперштенцима. Но, научница није одустала и решена је да се дочепа кристала, али и других метеорита, без обзира што ће њима избомбардовати и уништити цео град. На суперштенцима је да је спрече у тој намери.

Критички осврт: И даље ми је поставка овог цртаћа небулозна: да малолетни дечак (без супервизије одраслих) има технолошку опрему вредну милијарде и да буде вођа штенаца који, наместо полиције, ватрогасаца и свих других служби, спашавају грађане од невоља. Но, не могу то да замерам сваком наставку. Тако је како је, а што се овог цртаћа тиче он заправо није лош. Примерен је узрасту малих клинаца, има симпатичну, маштовиту причу (мада већ много пута испричану у одраслијим филмовима попут „Фантастичне четворке“) и добре поруке. Свакако има емоцију, али и баш много патетике. Но, хајде, да на то зажмуримо. 

Едукативни моменат: Мото овог цртаћа је да штене никада не може да буде премало за велика дела. Кад то важи за штенце, ваљда важи и за нас. 

Оцена наставника:

(нека буде)

Црвенкапа, на свом путовању, наилази на мртво тело (赤ずきん、旅の途中で死体と出会う2023) је јапанска бајка која је претворена у крими мистерију. Кана Хашимото је Црвенкапа која се затекла у краљевству где живи Пепељуга (Јуко Араки). Добре виле су их обе опремиле за бал, али на путу до двора кочија је налетела на дворског фризера и убила га. Међутим, виспрена Црвенкапа је брзо схватила да је фризер био мртав и пре него што је кочија наишла, па су сакриле леш и наставиле пут. Међутим, на балу, пре него што је прича почела да се одвија на познати начин, краљева гарда је открила леш у шуми и започета је истрага. Закључили су да је убица на балу, а сумњиви су сви, чак и принц (Таканори Ивата). 

Критички осврт: Одмах ми се допао филм јер је освежавајуће другачији, са све Црвенкапом која је врло интелигентан детектив, попут бајковитог Поароа. Има ту и хумора, односно комичних ликова, а и цела крими прича је смешна, па и то доприноси. Но, иако је режисер Јуичи Фукуда све прилично паметно осмислио, рупица у причи има. Пепељуга је јасан кривац јер је трећа у вези, а не иде да принц остави своју велику љубав. Пепељуга никако није могла да зна да ће се појавити у кући фризера јер за тај њихов договор знали су само њих двојица. Сведочење зле сестре Пепељуге сувише је натегнуто, а и остала сведочења, ако ћемо баш да цепидлачимо. Но, чини ми се да је највећу грешку Јуичи направио што је маћеху и злу сестру превише рано повукао из приче и Пепељуга је навукла ципелу без икакве помпе, ометања и узбуђења, а и таква сцена би начинила оно што следи заиста шокантним. Ипак, и овако је прича сасвим солидна. Специјални ефекти су такође солидни, мада нису импресивни. 

Едукативни моменат: У краљевству у којем је лепота све, морали су да науче да се лепоти не може безрезервно веровати и да и најлепша ружа има трње. 

Оцена наставника:

(заиста може)

Лако Је Критиковати 245

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Барби (Barbie 2023) је први играни филм компаније Мател о најпознатијој лутки свих времена, након серије анимираних филмова. Барби глуми Марго Роби и она живи у Барбисвету, заједно са другим варијантама Барбика и Кенова. Сваки дан је савршен, исти као и претходни, све док Марго нису почеле да се дешавају чудне ствари које су у њеном свету неприхватљиве. Зато је отишла да је оправи Чудна Барби (Кејт Макинон) која ју је саветовала да оде у стваран свет и пронађе девојчицу чија је лутка била, те са њом поправи дефект који ју је снашао. Марго ју је послушала, али ће у стварном свету она пронаћи нешто много значајније, баш као и Кен (Рајан Гозлинг) који је пошао са њом. 

Критички осврт: Морам да признам да нисам имао очекивања у вези са овим филмом и утолико више ме је пријатно изненадио. Филм је духовит (фирма Мател се чак шалила и на свој рачун, а има и успелих пародија филмова попут „Одисеје“ и „Матрикса“) и слојевит са причом која заправо има дубину. Он говори о женско-мушким односима, али не толико у вези колико у самом друштву. И прилично добро поентира и иако не даје готово решење, свакако садржи добре поруке. Све је врло маштовито и једино могу да замерим да је могло да буде више изазова постављено пред главне протагонисткиње, но и овако је сасвим океј.

Едукативни моменат: Режисерка Грета Гервиг је замерила људима што свој успех и срећу одређују према другим људима или према пословним постигнућима, наместо да све то одређују према себи самима. И то је добра замерка мудре Грете.

Оцена наставника:

(климава, али ипак роза)

Последње путовање Деметре (The Last Voyage of the Demeter 2023) је филмска адаптација „Капетановог дневника“, поглавља из романа „Дракула“ Брема Стокера из 1897. Радња је смештена управо у тој години и бави се судбином Лијама Канингама, капетана брода чији је назив у наслову филма, и његовом посадом. Они су добили задатак да превезу масивне дрвене сандуке из луке у Бугарској за Лондон. Сандуке су донели Румуни који нису желели да помогну да се утоваре, већ су у журби напустили луку. Посада је ипак утоварила све то и започела пловидбу која ће временом постати све чуднија и све страшнија. 

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, осим нарације на почетку која је беспотребна јер све што је речено види се већ у првој сцени. Динамика је оптимална, маска вампира одлична, специјални ефекти нешто мање, али опет је све у свему врло добро одрађен филм. Главни глумац Кори Хокинс има занимљиву физиономију и некако плени.

Едукативни моменат: Одличан дијалог су имали Кори и Лијам. Када је Лијам питао Корија на шта ће потрошити новац од посла који су обављали, Кори је рекао да оно што он жели новац не може да плати. Наиме, он је желео да разме свет јер што га је више гледао, мање смисла је имао. На то је Лијам узвратио да свет не мари за смисао и да је можда замишљен не да се разуме, већ доживи и прихвати. Свакако да ми то треба да радимо; да стичемо искуства, а смисао ће можда некако и сам доћи кроз њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Под је лава (The Floor Is Lava 2017) је кратки филм о апокалипси која је захватила и под апартмана тројице цимера који користе своје гимнастичке способности да некако преживе.

Критички осврт: Потпуно је сулуд филмић, са треши поставком, али то заиста не изгледа лоше. Заправо је испала одлична пародија глупавих нискобуџетних филмова са момцима који се добро зезају. Ефекти су смешни, али и јесте поента да буду такви. На крају дана читав филмић је замишљен тако да буде смешан.

Едукативни моменат: Када је Клинтон Џоунс спасавао свог цимера Клифа Лорета од гушења, применио је Хајмлихов захват. Изводи се тако што се стане иза особе која се гуши, једна шака се стисне у песницу и стави на стомак, између грудне кости и пупка, затим се обухвати другом шаком и брзим покретима према себи и навише, покуша избацити страно тело из душника. Хајмлихов захват можете извести и на себи: ставите песницу мало изнад пупка, другом руком ухватите песницу и савијте се преко неке тврде подлоге (нпр. наслон од столице) и гурајте песницу према унутра или према горе.

Оцена наставника:

(на три)

Хуан од мртвих (Juan de los Muertos 2011) је шпанско-кубански филм о зомби апокалипси која је задесила главни град Кубе.

Критички осврт: По луцидности, Кубанци су врло слични Шпанцима и ово је она врста препознатљиве сулуде комедије. Форе су заиста добре, а и цела прича није лоша и осим хумора нуди и емоцију. Наравно, Кубанци имају своје националне проблеме и у филму постоји врло уочљива политичка иронија, што свакако не смета. Једино ми је засметао главни глумац Алексис Дијаз де Вилегас. Чини ми се да нисам видео ниједног толико антипатичног лика још од Шаје Лабафа. Алексисова одлука на крају филма већ није толико сулуда колико је безразложна и бесмислена, те ми није јасно шта је режисер Алехандро Бругес хтео да постигне тиме осим ефектног цртаћа на самом крају који се на то дешавање надовезао.

Едукативни моменат: Иако је на улицама очигледно био потпуни хаос, кубанска телевизија је преносила како је све у реду и како може да се изађе ван куће. Истина је да медији преносе свашта и вести треба проверавати, па и изаћи на улицу, зашто да не. 🙂

Оцена наставника:

(можда и мање, али нека)

Причај са мном (Talk to Me 2022) је аустралијски натприродни хорор у чијем фокусу су клинци који су се домогли необичне руке. Та рука је припадала медијуму који је разговарао са духовима док је био жив, те је сада на неки начин балсамована и још увек има своју моћ. Рука је постала омиљен реквизит кућних забава све док у једном тренутку ствари нису кренуле у нежељеном смеру.

Критички осврт: Ово је баш гадан хорор и иако је било јасно да се клинци играју са ватром од које ће настрадати, опет је запоседнутост Џоа Берда била баш шокантна. Заправо, много тога је предвидљиво у овом филму (да ће Софи Вајлд убости маказама свог филмског оца Маркуса Џонсона) или већ виђено у другим филмовима (франшиза „Подмукло“ је очигледан узор), али опет прича изгледа другачије и занимљиво. Крај је одличан. Режисерски двојац Дени Филипоу и Мајкл Филипоу очигледно знају свој посао, а и глумачка екипа је помогла. Осим добре глуме, они су сви и занимљивих, чак неуобичајених физиономија, посебно главна протагонисткиња Софи. 

Едукативни моменат: Макар двоје младих је настрадало у окултној игри коју су осмислили. Но, то је натприродни хорор, али у свакодневном животу млади такође страдају због ризичног понашања, „игара“ које нису игре. Зато треба добро правити разлику шта јесте, а шта није.

Оцена наставника:

(плус)

Виџа вештица (Ouija Witch 2023) је прича о девојци Мајли Роуз која ради као келнерица у једној варошици. Једне вечери када се враћала кући, напала су је тројица силеџија и пребили толико да је остала да лежи у несвести. Када се пробудила, набасала је на продавницу у којој ради Шон Јанг, која је обећала несрећној девојци натприродну помоћ, освету и правду. То је подразумевало призивање древне вештице која се одмах дала у одмазду неваљалих мушкараца. Мајли је врло брзо увидела да је враг однео шалу и са својом филмском мајком започела опозив зле силе коју је ослободила. Међутим, колико је било лако призвати је, толико је тешко отерати је одакле је дошла.

Критички осврт: Идеја је океј, мада је већ експлоатисана и то не само у хорор жанру. Реализација је врло слаба и немаштовита. Убиства која вештица спроводи и уопште хорор сцене нису страшни, а радња је досадна. Начин на који су се главне протагонисткиње решиле вештице би могао да уђе у енциклопедију као илустрација појма „антиклимактична завршница“. Глума је спорадична и док је Рајан М. Шо прилично добро дочарао иритантног силеџију, Мајлина филмска мајка Меги Вагнер је била иритантна колико је лоше глумила. Режисер Роберт Мајкл Рајан је покушао да нам приближи тему насиља над женама, али је све то остало без тежине и дубине јер су осећања превише површна. На пример, вештица је Џеремија Дина убила на врло крвав начин (ишчупала му је срце), да би се крај његовог масакрираног леша ни пет минута касније одвијао нежни дијалог мајке и кећерке. Дијалози су иначе репетативни, специјални ефекти и маске слабе, тако да би са неким већим буџетом филм био ниже од медиокритета, а овако је баш ниже од медиокритета. Заправо, тужно је гледати Шон на очигледном заласку каријере како глуми у овако нечему, а сећамо је се из ремек-дела „Истребљивач“ из 1982.

Едукативни моменат: Овај филм нас упућује на то да разликујемо правду од освете. Иако нам резултат и једног и другог може изгледати сличан (кажњавање злиочинаца), ипак није и прихватљиво је само оно прво.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Мртав стрим (Deadstream 2022) је прича о Џозефу Винтеру, осрамоћеној интернет звезди која покушава да наново придобије своје пратиоце тако што уживо емитује свој боравак у уклетој кући. Али када случајно разбесни осветнички дух, његов велики повратак постаје борба за његов живот у реалном времену.

Критички осврт: Идеја је сасвим океј, а Џозеф је дефинитивно харизматичан да може да изнесе цео филм. Међутим, сам филм није довољно добар. Он нема богзна какву радњу, осим да пружи гледаоцима оно што и очекују од стрима: добру забаву. Џозеф све време вришти и јурца по кући, успут се и повређујући, те све то временом мора да постане монотоно. Филм ме је иначе подсетио на „Кућу“ из 1985, па и по специјалним ефектима – да се не лажемо, али није довољно луцидан као оригинал, а и нема ту дубину. 

Едукативни моменат: Посао инфлуенсера није постојао пре 2000, а и развио се тек у новијем времену. Данас је то развијен бизнис и сведочи о томе да се неке професије још увек стварају. Зато образовање мора бити флексибилно јер ми заиста не знамо за које све послове припремамо децу. 

Оцена наставника:

(на четири)

Плава Буба (Blue Beetle 2023) је четрнаести филм о Ди-Сијевим суперјунацима. Овај пут имамо новог јунака у франшизи, којег тумачи Ксоло Маридуења и који је обичан момак, тек дипломирао и у потрази за послом како би своју породицу извукао из финансијских неприлика. Прилика за њега се појавила у виду заносне Бруне Маркезине, власнице велике фирме која му је понудила посао. Ипак, наместо тога поверила му је на чување необични артефакт у виду плавог скарабеја. Иако му је изричито забранила да га дира, на наговор своје луцкасте породице он је то ипак учинио и буба га је запосела и подарила му супермоћи. То му је навукло на врат Брунину тетку Сузан Сарандон која жели да се докопа скарабеја и моћи коју он поседује.

Критички осврт: Након серије црнопутих јунака, политичка коректност у САД се шири и на хиспано популацију, чији је представник актрактивни Ксоло. Још је Доналд Трамп зазидао те односе у најбуквалнијем смислу речи и сада је мало ред да се зидови спусте, па таман и виртуелно. Углавном, овај филм свакако чини разлику и много тога је изреченог на душу Америма. Са друге стране, Ксолоова породица је ведра, исфорсирано симпатична, али не баш духовита, иако је покушаја било и око два су била успешна. Бруна је Ксолоова симпатија која је превише млада или младолика да би била убедљива, а таква некаква је и цела прича: неубедљива. Однос Ксолоа и Бруне је такође исфорсиран и превише патетичан и чини ми се – да за који год сегмент филма се ухватили – све делује претерано. Режисер Анхел Мануел Сото једино није претеривао у акцији, али је није учинио ни импресивном, чак врло далеко од тога. Заправо, све је то негде већ виђено. Свеукупно се добио један сладак филмић, са пристојном динамиком, таквим и дијалозима и допадљивим ликовима.

Едукативни моменат: Ксолоов филмски отац је рекао Ксолоу да је живот путовање и да су кућа, аутомеханичарска радња и све остало што имају само успутне станице, али не и дестинација. Када га је Ксоло упитао шта јесте дестинација, отац није знао да му одговори, али је рекао да је важно то што ка њој путују заједно. Свакако занимљив поглед на живот и није лоше да чујемо и такво гледиште.

Оцена наставника:

(објективнија би била тројка)

Писац атентата (刺杀小说家 2021) је прича о човеку који је изгубио кћерку и улаже све напоре да је нађе. Међутим, њега је пронашао богати бизнисмен који је потврдио да му је пронашао кћерку, те да ће му је дати ако овај пристане да убије младог писца. Наиме, књига коју писац пише, иако описује фиктивни свет, одражава се на реалност и стварне личности. У тој књизи милионер је зликовац којем (логично) предстоји пораз од јунака и – смрт.

Критички осврт: Ово је врло занимљив спој суперхеројштине која се дешава у реалном и модерном свету и епске фантастике чија је радња смештена у имагинарном. И идеја и реализација врцају од маште и ово је заиста „Пишчева Одисеја“, како овај филм зову на енглеском говорном подручју. Већ прва борба између два града, иако кратка, врло је ефектна у сваком свом детаљу. Морам да похвалим и фотографију која у модерном времену изгледа уметнички, а у фиктивном бајковито лепа. То прате и богата сценографија и складни костими. Но, то никако не изненађује у кинеском филму.

Замерки ипак имам и сама поставка да богати бизнисмен није успео да подмити убогог писца, те је морао да унајми још убогијег несрећног оца да убије тог писца, није на напуклим стакленим ножицама, већ на искрцканим стакленим ножицама. Но, некако је радња морала да се развије и то јесте начин, мада сигуран сам да није једини и да је могло то да се одради кудикамо логичније. Касније је стигло додатно објашњење које јесте кудикамо логичније, мада ни оно није баш сасвим задовољавајуће.

Едукативни моменат: Иако је зли маршал из бајке постао божанство велике снаге и дивовског раста, ипак су успели да га победе значајно мањи и обични људи. Иако у неким биткама које водимо у животу није фер однос снага, то опет не значи да обавезно морамо да изгубимо. Свакако се увек вреди борити за себе, драге људе и оно што је исправно.

Оцена наставника:

(врло задовољавајућа)

Стазис (Stasis 2022) је (изгледа) футуристичка прича о девојци Саманти Озборн која се пробудила у некаквој технолошки опремљеној установи под надзором компјутера који се представља као Мајка. Мајка жели да сачува Саманту у животу, али Саманта ипак више жели да сазна истину о себи и тој установи и спремна је да због тога ризикује.

Критички осврт: Како ће се компјутер другачије звати него – мама? Тако се звао и у култном „Ејлијену“ и у прилично добром „Ја сам мајка“ из 2019. Можда је режисер Зек Шахин имао мотив да препознатљивим именом и мотивом добије бод више од љубитеља СФ-а, али бојим се да то напросто није довољно. Филм, додуше, има симпатичну идеју и она није толико лоше реализована, с обзиром на очигледно низак буџет, али није ни добро. Као прво и основно, ми готово ништа не сазнајемо о ситуацији у којој се цела ситуација одвија. Некада режисери примењују тај манир да гледаоцима оставе да претпостављају шта се ту све дешава, али мислим да је Зек ипак претерао. Тим пре што се ту види и некакво убиство, истрага и још штошта, али ништа до краја није објашњено. Ми ништа не сазнајемо ни о судбини научнице Аманде Фостер која је створила Саманту, па чак ни о њеним мотивима. Напросто није задовољавајуће. Друго, разрешење је слатко, али је у исто време и превише наивно. И напокон, прича нема много „меса“ и досадњикава је, а Саманта ми не изгледа као калибар глумца (а не видим ни харизму) да толико дуго солира. Прилично сам уверен да би кратак формат овом филму више одговарао, мада је и ово трајање испод просечних сат и по. 

Едукативни моменат: Саманта је донела одлуку да напусти свој „златни кавез“, али је пре тога разрешила Мајку дужности да пази на њу. И то је одговорно понашање. Сами треба да доносимо одлуке, али и да ослобађамо друге да трпе због тих истих наших одлука.

Оцена наставника:

(на три)

Лако Је Критиковати 241

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Уклета вила (Haunted Mansion 2023) је друга по реду филмска адаптација истоимене атракције из Дизниленда. Лакит Стенфилд је физичар и научник који је прешао на посао туристичког водича јер се разочарао и у свој првобитни посао и у живот. Наиме, преминула му је вољена супруга. У том неком тренутку туговања ангажовао га је необични свештеник Овен Вилсон да истражи вилу из наслова и потврди присуство духова. Скептични научни Лакитов ум је у прво време одбијао тврдње да духови постоје, али се врло брзо уверио да су и те како стварни и да их има баш много.

Критички осврт: Ово је заиста кућа страве са вашара пренесена на биоскопско платно (или екран, како га већ гледате). Верујем да је циљ испуњен, а то је да се дочара и рекламира Дизнијев парк. У складу са тим специјални ефекти су одлични, маске (посебно главног негативца Џереда Летоа) нешто мање и има доста акције и хумора тако да пар минута преко два сата трајања није напорно, напротив, иако је филм на моменте досадњикав. Ликови су крајње симпатични и глумци су добро одабрани, а да би све било атрактивније ту је и добар број камео улога. Неки детаљи су очекивани, а очекивано је било и да ће ово бити типичан амерички блокбастер са много њиховог аутентичног пренемагања. Технички је филм решен солидно и неких већих замерки немам.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да када нас задеси највећа трагедија, а то је губитак вољене особе, треба да нам буде утеха да смо је волели и да је она још увек са нама – можда не као дух, али свакако као љубав која не престаје.

Оцена наставника:

(није ни четворка, није ни тројка)

Кућа за изнајмљивање: Жртвовање (บ้านเช่า บูชายัญ 2023) је прича о брачном пару који су изнајмили кућу докторки и њеној мајци, верујући да су добили пристојне станаре, али ће се испоставити да оне воде врло моћан и злокобан култ.

Критички осврт: Ово је азијатска варијанта „Розмарине бебе“ или је макар то био до половине. Од половине прича добија и други, па и трећи угао и све је то врло занимљиво. Мислим, хорор као хорор је класичан за то поднебље (мада су неке сцене врло ефектне и застрашујуће) и очигледно се Азијати боје духова јер су им врло фреквентни у овом поджанру, али је прича та која је адут овог филма. Прилично је мистериозна, паметна и напета и глумци су је добро дочарали. Крај је решен сјајно, тако да график квалитета нема пад од почетка.

Едукативни моменат: Филмска кћерка Суколавата Канарота је погинула од струјног удара јер је бојлер био укључен док се туширала. И у стварном животу има примера страдалих на тај начин и стручњаци кажу да обавезно треба искључивати бојлер пред купање. Зашто то мора, боље је да наместо мене говоре стручнији, па један текст о томе имате на овом линку.

Оцена наставника:

(солидна)

Снежана и седам патуљака (Snow White and the Seven Dwarfs 1937) је Дизнијев цртаћ о несрећној принцези коју прогања маћеха љубоморна на њену лепоту. Рађен је према бајци браће Грим из 1812. и један је од топ десет анимираних филмова са највећом зарадом. 

Критички осврт: На удару новокомпоноване тзв. „кенсел културе“ је био фамозни пољубац на крају јер је Принц Шармантни пољубио Снежану док је она спавала и тиме без њеног пристанка. И то је наравно претеривање јер за то доба и у том контексту је све то не само прихватљиво, већ и врло романтично. Причамо о времену када је Снежана прелепа баш зато што је тако префињена и смерна и то у свакој боговетној ситуацији. Она јури кроз шуму, пада у провалију, па у мочвару и излази из свега тога перфектно чиста и опеглана са обе ципеле на штиклу. 🙂 Наивних, па и спорних момената има још. Она буквално проваљује у туђу кућу и чуди ме да ватрени заговорници културе кенселовања тако нешто нису приметили. Свеједно, ово је култни класик баш такав какав је и нема сумњи у његов квалитет.

Едукативни моменат: Снежана није дозволила веверицама да помету прашину под тепих. И у праву је: то није место да се гурне прашина, али ни проблеми.

Оцена наставника:

(наравно)

Рај (Paradise 2023) је немачки СФ. Премиса филма је да постоји фирма која има напредну технологију којом пребацује године са једног човека на другог. Наиме, сиромашни се одричу своје младости зарад новца који им дају богати. У тој фирми ради и перспективни Костја Улман који покушава да живи раскошно, па је у кредитима да купи луксузан стан. На несрећу, стан му је изгорео и сада његова супруга Марлена Танцик мора да плати хипотеку јединим што има – својим годинама. Костја ипак не одустаје од своје нагло остареле супруге (сада је глуми Корина Киркоф) и тражи сваки начин, па и онај мимо закона, да јој те године врати.

Критички осврт: Ово је један врло озбиљан СФ и иако изгледа да улази у филозофију да ли је један људски живот вреднији од другог, рекао бих да није о томе. Ово је сатира капиталистичких односа, на шта указује и наслов филма. Марлена је ставила под хипотеку године свог живота и, пошто јој је стан изгорео, практично је себе осудила на смрт. Капитализам узима, поручује режисер Борис Кунц и он узима године живота, а у овом случају то ради и буквално. Допада ми се што је филм паметан и објашњава самом поставком сцене, па је тако довољно видети председницу фирме Ајрис Бербен и њен управни одбор, те њихов однос, да је јасно какве интересе заступа она, а какве они и са врло мало конкретно реченог. Томе у прилог иде и намерно постављен предвидљив део да Ајрис готово све конце држи у рукама у животу наивног Костје и зато је преокрет ефектнији. Борис није вређао интелигенцију својих гледалаца и оно што је било врло јасно нама, било је врло јасно и ликовима, тако да је више фокус био на драми и акцији, а трилер је напросто послужио. Борис је радио и неочекиване ствари, па је помало и шокантна значајније врела секси сцена између Костје и Корине, но између њега и њене млађе (и неминовно згодније) верзије (што бисмо више очекивали). Углавном, режија је јако добра, а глумци су више него солидни.

Едукативни моменат: Ајрис је испричала новинарки како су мултимилијардери уложили велики новац у зелене технологије јер их је њена технологија подмладила. Наиме, они су сада више пажње обратили на климатске промене за које их није било брига раније јер су били стари. Закључила је да када променимо начин на који гледамо свет, онда ћемо тај свет и променити. У контексту њене приче, ово има смисла, али се треба трудити да свет учинимо бољим местом без обзира на то колико смо стари јер и један дан у бољем свету којем смо допринели је вредан.

Оцена наставника:

(па и више од овога)

Миракулус – Филм (Miraculous – Le film 2023) је француски цртаћ настао из серије „Миракулус – Авантуре Бубамаре и Крими Мачка“, која је почела са приказивањем 2015. Ово је тинејџерски мјузикл и уз то и суперхеројски филм у којем главне улоге имају Бубамара и Мачак, девојчурак и момчић спремни да спасу Париз од злоће.

Критички осврт: Некако сам очекивао више од моје омиљене бубе. Прича је класична борба добра и зла, са девојчицом која није прихваћена међу вршњацима и која постаје пар са популарним дечаком, али који има своје личне проблеме. Заиста безброј пута виђено и још преслађено преслатким, бебастим духовима који им дају моћи и који су цртани тако да не можете да их не волите. Заправо, цео цртаћ је ушећерен, са много певања (и превише, макар што се мене тиче). Акција је добра и маштовита, али је могло да је буде и више, баш као и хумора. Углавном, једна врло просечна тинејџерска лимунадица.

Едукативни моменат: Суперхероина Бубамара док није постала супер била је девојчица шепртља и мета насилника. Како је стекла моћи и доказала се као спаситељ света, постала је боља и у школи и стекла је самопоуздање у друштву. И ми треба да пронађемо своју супермоћ, која ће нам омогућити да будемо добри у макар нечему, али нам и дати „крила“ за све остало.

Оцена наставника:

(толико од мене)

Повратак у Град Ноћи вештица (Return to Halloweentown 2005) је оригинални филм Дизнијевог канала и четврти је и последњи у серијалу о граду у којем је увек Ноћ вештица. Прича прати младу вештицу Сару Пакстон која иде на колеџ Универзитета поменутог града, али не зна да ће мрачне силе покушавати да злоупотребе њену магију. 

Критички осврт: Не могу да кажем да је овај филм оригиналан јер не нуди ништа што већ није виђено, али рецимо да је маштовит. Има ту вештица и гоблина и магије која пршти попут ватромета. Јесте сапуњаво и за тинејџере довољно романтично, али није духовито, нити има неку јачу причу. Заправо, режисер Дејвид Џексон је баш закомпликовао иначе једноставну причу, тако да радња изгледа мало у хаосу, а и ово је један од оних филмова где су моћи врло нејасне и широких граница, тако да обесмишљавају добар део радње. Има ту и неких нелогичних поступака ликова, али на крају можемо рећи да се добила нека заокружена бајкичица (деминутив деминутива). Специјални ефекти су баш онакви какви се очекују од једног ТВ филма.

Едукативни моменат: Када је Џудит Хоаг рекла својој филмској кћерки Сари да уз велику моћ иде и велика одговорност, ова јој је узвратила да је то „украла“ од Спајдермена. И морам да приметим две ствари. Прва је да је Џудит у праву, а друга је да је опет у праву. У реду је да „украдемо“ добре савете и искуства од других.

Оцена наставника:

(и ово је одвећ)

Подмукло: Црвена врата (Insidious: The Red Door 2023 2023) је пети наставак у франшизи „Подмукло“, али је радња директан наставак другог дела. Филмски отац и син Патрик Вилсон и Тај Симпкинсон су, захваљујући хипнози коју су сами желели, заборавили на страшне догађаје из прошлости. Неколико година касније, када је Тај стасао за колеџ, прошлост је ипак покуцала на (црвена) врата. 

Критички осврт: Режисер Патрик је повремено исфорсирао и односе, посебно са својим филмским сином Тајом, али и разговоре, па и сопствену неурозу како би све било погодно. Морам да приметим и да ме Патрик није фасцинирао глумом. Ни филм ме није фасцинирао. Он је млак хорор са општим местима, без јачих изазова за протагонисте, али истина и без оног типичног америчког пренемагања или макар без превише оног типичног америчког пренемагања. 🙂

Едукативни моменат: Филмски отац и син су се потрудили да забораве неке застрашујуће догађаје из прошлости и то се показало као лоша одлука. На крају је Тај закључио да морамо да се сећамо, чак и болних момената. На крају крајева, то је добро зато што нећемо бежати од проблема и зато што исте грешке нећемо понављати.

Оцена наставника:

(није слаба)

Паучина (Cobweb 2023) је хорор који је снимљен према сценарију Криса Томаса Девлина који је уврштен у тзв. Црну листу 2018. Црна листа није оно што бисте помислили на први поглед и врло је повољна била за Криса. То је годишња публикација најзанимљивијих сценарија које предлажу стручњаци, на челу са продуцентом Френклином Леонардом. Прича прати једну породицу у којој се дешавају необичне ствари и које ће кулминирати на најгори могући начин.

Критички осврт: Амери не одустају од детета које је злостављано у школи, али у овој причи то има оправдања. Иначе прича је заиста заслужно на „Црној листи“ јер црња тешко може бити и креће се у врло непредвидљивом и узнемиравајућем смеру. Прилично је језива и заиста држи пажњу, али морам да приметим да су много јаче оне сцене када клиња убија своје родитеље него када његова натприродна сестра коси све пред собом. Сцене у којима је она касапин сувише се препознатљиве, што из америчких, што из азијских хорора. Ови потоњи јако воле женске унакажене духове са дугим, запуштеним косама који се акробатски крећу четвороношке и све се то може видети и овде. Маска јој је прилично добра, признајем. Финале у које се укључује Клеопатра Колман превише је погодно за њу и дечака и то без много кредита, ако је судећи према покољу који је сестра направила у тој кући. Крај приче је необичан и то поздрављам, мада изгледа као сувише нагао. Глумци су добро одабрани, одлично су одглумили, а и физиономије су им врло захвалне.

Едукативни моменат: Дечак кога је мајушни Вуди Норман гурнуо пао је низ степенице и поломио ногу. Када га је филмски тата Ентони Стар питао шта има да каже на то, малишан је рекао да није желео да овај падне низ степенице. И то је сигурно тако, али морамо да будемо свесни да када радимо нешто што није добро, последице такође морају бити лоше, чак и ако их не очекујемо.

Оцена наставника:

(стварно је између тројке и четворке)

Царица вампир (Empress Vampire 2019) је прича о царици Ејнџи Маји из древне Кине, која је преживела до садашњег доба јер је – вампирица. И док она убија по Америци, потомак Ван Хелсинга жели да јој дохака, а тајна Владина служба да направи договор са њом.

Критички осврт: Знате како изгледа када у детективским филмовима полагано и са тешкоћама испитују материјал са надзорне камере који никад није доброг квалитета? Е, овде тај проблем нису имали. Снимак са надзорне камере је у овом филму бољи од самог филма. У ствари, мало шта је горе од овог филма. 🙂 То је једна нискобуџетна дубиоза где су разна чудеса могућа, али не и здрав разум и полицајац прихвата здраво за готово када му непозната девојка каже да је видовита и да ће му помоћи. У овом филму нико није урадио свој посао, понајмање глумци (мада и не кривим их јер је бесмислено трудити се у оваквом пројекту), али ни монтажа и макар у једној сцени није сечено тамо где је требало. Специјални ефекти су прављени у Мајкрософтовој бојанки, а дијалози су у складу са свим претходно реченим. И таман када сам мислио да ме ништа не може изненадити у једном оваквом филму, глумци су у једној сцени и то када сам најмање очекивао – запевали као у каквом мјузиклу. Нисам био изненађен, био сам шокиран и чак помислио да због овога дам двојку, али… Ипак не. 🙂

Едукативни моменат: Режисер Фил Кондит је свашта унео у свој филм: и еротику и теорију завере и вампирицу и димензију попут оне какву би осмислио Лавкрафт и видовњака којој из руку севају муње и која је уједно и медијум и духове и СФ научнике у древној Кини и урнебесну комедију или макар њен покушај у једној сцени… И добио је врло јадан резултат. Много у квантитету није исто што и много у квалитету и ако Фил то не зна, требало би да знамо ми. 🙂

Оцена наставника:

(ипак)

Бојно поље 2025 (Battlefield 2025 2020) је прича о људима у једној америчкој варошици који су се суочили са крвожедним ванземаљцем.

Критички осврт: У овом филму једино је режисер Џозеф Мбах уложио неки напор јер глумци очигледно нису, а ни остатак екипе, укључујући и Џозефа као косценаристу. 🙂 Дијалози су заиста роботски и дефинитивно је погрешио што је готово пола филма утрошио на њих и упознавање крајње незанимљивих ликова. Драмски део овог филма је прилично лош, иако су реакције ликова углавном логичне. Тамо где се Џозеф колико-толико снашао је заправо СФ део и лепо је премостио танак буџет уводећи оклопљеног ванземаљца и са њим је почео врло обећавајуће када је, попут Терминатора (који је Џозефу био очигледан узор, па и више од тога), збрисао двојицу (за које ни не знам што смо их упознавали, посебно Брендона Ханифина и његову тужну причу). Додуше, тај први сусрет људи и свемирца прилично је и наиван. Но, филм иначе врца од наивних момената. Финална сцена није лоша, признајем.

Едукативни моменат: Дастин Џејмс Лејтон је робијаш који је био насилан према људима, али се показао као херој у борби са чудовиштем. Сви људи, чак и они окорели, сигурно имају и своју добру страну. Наравно, и од нас зависи хоћемо ли је видети и хоћемо ли уопште дати шансу да се испољи, што двоје ликова у овом филму јесу урадили у Дастиновом случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је објективна)

Лако Је Критиковати 240

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Долина мртвих (Malnazidos 2020) је шпански филм који се дешава у току њиховог грађанског рата 1938. Мики Еспарбе је капетан националиста који је толико проблематичног понашања да је завршио пред стрељачким водом. Ипак, спасио га је његов стриц генерал Мануел Морон, али му је уједно и дао самоубилачки задатак. Наиме, капетан је морао да оде у тзв. тампон зону и да тамо преда поруку својим трупама. Оно што Мики није знао јесте да су у тој зони немачки нацисти спровели језиви експеримент са зомбијима са којима је морао да се суочи и он и сви војници на које је наишао, а који припадају и једној и другој страни.

Критички осврт: Зомбији у спрези са ратом и нацистима дефинитивно нису новина и овај филм није могао да адутира на оригиналну причу. Прича није толико црнохуморна како би се очекивало и има тек неколико добрих фора, али је свеједно одлична, заокружена и држи пажњу. Посебно ми се допало како су режисери Хавијер Руиз Калдера и Алберто де Торо вешто поентирали бесмисао ратовања, посебно грађанског, пре свега стављајући своје ликове у погодне ситуације. Њих двојица се нису одредили која им је страна ближа – националисти или републиканци – и рекао бих да је то добро јер су добили објективан угао.

Едукативни моменат: Алваро Сервантес је глумио бившег рели возача и он је рекао да никад није одустао од трке. Није му било важно и ако буде последњи, али ако започне трку, обавезно је заврши. И то је сјајан став. 

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Руби Гилман, тинејџер Кракен (Ruby Gillman, Teenage Kraken 2023) је прича о бићу из наслова, која живи међу људима у приморском градићу скривајући своју праву природу. Међутим, када је први пут скочила у океан схватила је да може вишеструко да нарасте и да постане моћно биће и чувар воденог и сувоземног света од злих сирена. 

Критички осврт: Слатко, шарено (у вези са овим очигледно је Аватаров други део био инспирација), поучно, али лишено хумора, оригиналности и врло је, али врло предвидљиво.

Едукативни моменат: Кракен је биће из релативно скоријих прича; легенда о њему је настала 1700, а први га је описао Данац Ерик Понтопидан 1759. У причама о њему и описима, нимало није био дражестан као протагонисткиња овог филма.

Оцена наставника:

(реалка)

Разнесени: Момци против ванземаљаца (Blasted: Gutta vs aliens 2022) је норвешки СФ. Аксел Бојум је запослен у корпорацији и опседнут је каријером. То иде дотле да је на своје момачко вече позвао пословног партнера Андреа Сорума и све је подредио њему. Иначе су Акселови другари момачко вече организовали у варошици коју наводно опседају ванземаљци. Испоставиће се да то није само туристички трик и да су они врло стварни и имају зле намере. Једини који ће моћи да им се супротставе су Аксел и његови момци.

Критички осврт: Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је симпатичан. Ништа оригинално и ништа импозантно (посебно то нису специјални ефекти и идеје за ванземаљце), али забавно, духовито и динамично са занимљивим, живописним ликовима. Норвежани ме нису импресионирали, али ме јесу пријатно изненадили.

Едукативни моменат: Аксел је схватио да је све радио погрешно. Наместо да цени оно што су његови пријатељи припремили за њега, он је сву енергију трошио на улизивање пословном партнеру Андреу, који није заслужио да се ико труди око њега. Најдрагоценија ствар коју некоме можемо дати је време и треба да га трошимо на људе који то и заслужују.

Оцена наставника:

(заиста може)

Летњи камп (Summer Camp 2015) је хорор који прати судбину троје Американаца и једног Шпанца који су аниматори и дошли су који дан раније у шпански камп и све припремили за долазак деце. Вече пред почетак рада кампа задесила их је непозната болест која изазива убилачки бес. Угрожени су и оболели, али богами и они који су остали здрави.

Критички осврт: Најпре сам мислио да у овом филму нема померања граница што се тиче зомби поджанра, али сам се преварио. Режисер Алберто Марини је вешто водио причу и здрави су очас посла постајали болесни, а болесни здрави и добио је једну комичну ситуацију у којој ни ликови, ни публика нису знали шта их је снашло. Уз то, био је прилично непредвидљив, а ликови неспретни и слуђени и то је учинило да све буде још комичније и узбудљивије. При томе је избегавао општа места, а крај је решио маестрално. Глумци су били сасвим добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Порука овог филма је врло јасна. Дрога је једнако смртни исход.

Оцена наставника:

(танка, али ипак пет)

Седми дан (The Seventh Day 2021) је прича о младом свештенику Вадиру Дербезу који жели да постане егзорциста. Томе га подучава највећи ауторитет у тој области, такође свештеник Гај Пирс. Они раде на случају дечака, који је побио целу породицу јер га је запосео демон. Њихов задатак је да тог демона истерају, али ће се то показати као врло тежак изазов за млађахног искушеника.

Критички осврт: Режисер Џастин П. Ланж није искористио ни идеју, која је оригинална, ни два добра глумца Гаја и Вадира, која су уз то и врло захвалне физиономије. Све је тако млако да је готово прозирно и превише је развучено да је досадњикаво. Ту и тамо има нешто акције и специјалних ефеката, али јако сведено. Зато општих места има јако много. Због свега овога, ово је пример како лоша режија може да руинира добру идеју. Да све буде грђе, та идеја је упропашћена највише тиме што Џастин није суптилно градио преокрет, већ је то урадио најтрапавије што је могао (буквално као слон у стакленој радњи) и изненађење је, очекивано, изостало. 

Едукативни моменат: Гај је био строг ментор Вадиру, али што је битније, форсирао га је да прође кроз процес што је могуће више самостално. Једна изрека каже да нећемо помоћи гладном човеку ако му дамо рибу да једе, већ ћемо му помоћи ако га научимо да пеца.

Оцена наставника:

(на тројку иде)

Јужни Парк: Ратови стримовања (South Park: The Streaming Wars 2022) је трећи специјал истоимене серије који је продуцирао „Парамаунт+“. Житељи Јужног Парка суочавају се са кризом коју је изазвало глобално загревање и неће моћи да троше воду у изобиљу на шта су навикли. Наиме, извори који им доводе воду пресушују. Међутим, фармери су сада добили могућност да резерве воде поделе са грађанима и тако је настало врло уносно „стримовање“, али ће се врло брзо показати као инвестиција лоша за све.

Критички осврт: Није лоше, мада аутори „Саут Парка“ то могу много боље.

Едукативни моменат: Тема ове епизоде је услуга стримовања. Ова услуга се односи на видео садржаје, односно онлајн забаве на захтев за ТВ емисије, филмове и друге стриминг медије. Ове услуге пружају алтернативу кабловској и сателитској услузи на захтев, често по нижој цени. Коришћење услуга стриминга често захтева накнаде, било по приказу или претплати. Аутори цртаћа су се поиграли речима, пошто на енглеском stream значи „извор“, па су протагонисти наплаћивали конкретну воду која протиче кроз њихов посед.

Оцена наставника:

(врло, врло танка)

Јужни Парк: Ратови стримовања део 2 (South Park: The Streaming Wars Part 2 2022) је наставак претходног специјала. Искристалисало се да је узрочник несташице воде и свеопште кризе у Јужном Парку заправо Пи Пи, власник аква парка. Он има рђаве планове да се обогати тако што ће воду заменити мокраћом коју ће сви куповати. Међутим, дечаци из Јужног Парка и њихови очеви ће стати на пут овим суманутим плановима.

Критички осврт: Овај део је већ бољи и бруталнији. Чини ми се да су аутори овде много више поткачили разне теме, од екологије до привреде и чак и неке познате личности приде. Више је сарказма и све је сулудије и смешније. 

Едукативни моменат: Ренди је имао и другу страну своје личности – Керен. Свима је сметала та друга страна, али се на крају показало да је неопходна и чак је Рендијева породица захтевала да им се Керен врати. Ми треба да прихватимо особе такве какве су, са свим врлинама и манама, баш као што треба да прихватимо и сопствене мане.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Лига правде: Ворворлд (Justice League: Warworld 2023) је Ди-Сијев цртаћ о Супермену, Чудесној Жени и Бетмену који се налазе у другачијим причама, чак и на другим планетама, без сазнања ко су заправо. Тек у трећој причи, у којој су се нашли сви заједно, откриће своје праве идентитете које им је одузео моћни непријатељ.

Критички осврт: Сасвим је другачији приступ: филм почиње као омнибус, али завршава као целовит филм. Радња је иначе прилично закомпликована, што је више манир стрипова, него екранизације где су поставке најчешће једноставне. Но, лепо је видети нешто другачије и сасвим је солидан цртаћ уз то.

Едукативни моменат: Ворлорд је рекао својим људима да не могу да исправе прошлост, али могу да се потруде да исте грешке не праве у будућности. Е, зато се учи историја.

Оцена наставника:

(јака)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде против лиге Бизаро (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League vs. Bizarro League 2015) је трећи цртаћ из серијала о лего суперхеројима. Пошто је Бизаро, Суперменов антиклон, терорисао житеље Метрополиса, а у жељи да буде јунак дана, Супермен га је одвео на пусту и коцкасту планету да не би на својој чинио штету. Међутим, за годину дана Бизаро се вратио, али само да од Лекса Лутера узме моћно оружје неопходно да одбрани свој необичан нови дом. То оружје је стварало антиклонове и Бизаро га је употребио на Лиги правде. Сада је сваки јунак имао свог несташног парњака.

Критички осврт: Као што су нас лего суперјунаци навикли, овај специјал је такође духовит и сулудих дешавања. У фокусу је Бизаро, који је потпуна супротност Супермену и та контра је најчешће успевала, али су се негде аутори и заборавили, па је било недоследности. Но, не мари, сасвим је солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Бизаро је Суперменов клон, али је потпуно супротан у свему. У биологији то није тако. Клонови су генетички идентичне јединке, што значи да ће им многе особине бити исте, а разликоваће се по особинама на које утицај има и средина. 

Оцена наставника:

(слатка)

Остани код куће за одмор (Holistay 2023) је прича о два пара који су се случајно задесили у истом апартману у којем су желели да проведу одмор, највероватније грешком агенције. Тај проблем су некако пребродили, али су се јавили нови проблеми: чудновати врисак у ноћи, чудан лик који их уходи и могући уљез у кући.

Критички осврт: Овај филм ми више изгледа као неки ријалити у којем су се два пара нашла случајно у кући и причају шта им падне на памет. И већину филма причају међусобно и не дешава се ту готово ништа друго. У једном тренутку ми схватамо да један пар није оно за шта се издаје, али то није нешто много нити узбудљиво, нити интересантно, а то нису ни натприродни (?) моменти који се дешавају и уз њих и хорор сцене (које то ипак нису). Рецимо, друид у једној сцени изгледа више као гик који се враћа са годишњег окупљања љубитеља стрипова и изгубио се на путу ка кући, него као моћни чаробњак са постера који су главне протагонисткиње пронашле. Последња сцена у којој се све разјашњава заправо ништа не разјашњава и чини ми се да чак обесмишљава све претходно. Уз све ово, низак буџет и јако слаба глума не помажу.

Едукативни моменат: На почетку филма се парови нису познавали међу собом, а то се није променило ни на крају иако су се у међувремену дружили. Ипак је дружење од пар дана сувише кратко. Зато треба времена да неког упознамо и да у неком тренутку поклонимо поверење.

Оцена наставника:

(у ствари је нула)