Лако Је Критиковати 253

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Голи пиштољ 2½: Мирис страха (The Naked Gun 2½: The Smell of Fear 1991) је други део серијала „Голи пиштољ“. Лесли Нилсен је откачени детектив који покушава да дохака поквареном бизнисмену Роберту Гулеу, који му је преотео љубав његовог живота Присилу Пресли. 

Критички осврт: Као и други наставци и овај је смешан и забаван и пародира гомилу филмова попут „Е.Т. ванземаљца“, „Духа“ итд.

Едукативни моменат: Иако су сви спавали док је професор Ричард Грифитс читао свој извештај, свеједно је био у праву. Зелена енергија је боља варијанта од сагоревања фосилних горива. Зелена енергија је електрична енергија која је произведена искључиво из обновљивих извора. 

Оцена наставника:

(лабавица)

Стара гарда (The Old Guard 2020) је филм рађен према стрипу Грега Раке (који је уједно и сценариста филма). Четворо бесмртника, које предводи Шарлиз Терон, боре се за правду у свету, али су током једне акције упали у мудро осмишљену замку коју је поставио Чуетел Еџиофор. Наиме, он је желео да се домогне њихове тајне бесмртности, додуше из добрих мотива, али су његови начини и савезници све само не добри. Наједном разоткривени, бесмртници су морали да се боре да сачувају своје идентитете тајним, а придружиће им се и нови члан, „свеже“ бесмртна Кики Лејн.

Критички осврт: Очигледно је на Грега „Горштак“ имао велики утицај. Акција у филму је врло моћна и цео филм изгледа врло моћно пре свега због атмосфере, музике, продукције и буџета и лако може да заведе да је у питању блокбастер за памћење. Али ако мало ближе погледамо, видећемо да се филм бори са много проблема. Најпре, прича је врло танка, сасвим класична и наравно – предвидљива. Прилично је јасно било да је издајник Матијас Шунартс, па чак су се могли наслутити и његови мотиви, као што је било очекивано да ће се Вероника Нго појавити у како то Амери зову „посткредит“ сцени. Дијалози и поруке филма нису на висини задатка, а ликови су прилично стереотипни и незанимљиви.

Лик који тумачи Шарлиз је превише напуцан. Она је сва опасна, надрндана, разочарана и пуна јетке животне филозофије. Таквих хероина сам се нагледао баш. У контрапункту са њом је Кики, заносна црнопута лепотица, снажна, млада и – несрећна јер је бесмртна. Океј. 🙂 Сви момци су бледи и једини који завређује пажњу је главни негативац Хари Мелинг чији је лик животан и донекле интересантан, а сам Хари има врло занимљиву физиономију. У сваком случају, мислим да су бројни критичари овај филм преценили, али ако. 🙂

Едукативни моменат: Када се Шарлиз зачудила зашто јој је Оливија Рос помогла, ова јој је узвратила питањем да ли јој је потребан разлог. Заиста, да ли морамо да имамо разлог зашто помажемо неком?

Оцена наставника:

(не бих дао више)

Ај-Ес-Ес (I.S.S. 2023) је прича која се дешава на интернационалној свемирској станици (акроним овога је наслов филма) и тамо половину шесточлане посаде чине Американци, а половину Руси. Невоља настаје када Земљу задеси нуклеарни рат између ове две силе и обе посаде добијају исте инструкције, али од различитих Влада. 

Критички осврт: Заједнички пројекат САД и Русије у свемиру у време док на Земљи избија рат између поменуте две силе – тема је и „2010: Година када смо остварили контакт“ из 1984, тако да овде не можемо да причамо о свежој идеји. Ипак, занимљиво је било видети како је режисерка Габријела Каупертвејт направила драму између ових и оних астронаута у клаустрофобичном простору. И успела је уз ефектне сцене и пробране глумце, а ликови су довољно животни и занимљиви. И акција није разочарала. Крунска сцена је када Коста Ронин и Крис Месина убијају један другог, док су заправо загрљени. Одличне поруке филм шаље.

Едукативни моменат: Овај филм дочарава сав бесмисао ратовања јер се главна хероина Аријана Дебоз уверила да је њен савезник заправо Рус – Пилу Асбек. Ми врло често имамо много више заједничког са странцима него са појединим сународницима, јер заправо није важно ко припада којем народу, већ ко је какав човек.

Оцена наставника:

(од мене)

Космонаут (Spaceman 2024) је филм базиран на књизи „Космонаут из Чешке“ из 2017. аутора Јарослава Калфаша. Прича прати астронаута Адама Сандлера који се отиснуо у свемир да открије природу честица које су се појавиле близу Јупитера. На његовом броду појавиће се ванземаљац који ће му постати ментор и пријатељ.

Критички осврт: Многа су се глумачка имена отиснула у дубине свемира, па смо гледали Бреда Пита у „Ад Астри“, Мета Дејмона у „Марсовцу“, Роберта Патинсона у „Животу“, па где таква глумчина (читај Адам) да буде „мен бихајнд“ и отпутовао је готово далеко колико и Бред, чак до Јупитера. Идеја да застрашујући џамбо паук буде Адамов ванземаљски пријатељ који као да је пристигао из напредније варијанте „Улице Сезам“, те да њих двојица емотивно ћаскају, искрен да будем, није ми легла. Поздрављам свакако идеју да ванземаљски облик не буде хуманоидан, али ми све то није изгледало уверљиво, а понајмање Адамове прве реакције, ма колико год да је он утренирани смирени астронаут. Међутим, дијалози јесу одлични и поентирају, признајем. Оно што ми се заправо не допада је атмосфера коју су створили Адам и режисер Јохан Ренк, јер је некако неодређена и досадна, а ни емоција, која је такође сувише неодређена и потребно је време да бисмо схватили зашто је Кери Малиган незадовољна својим браком. Има и патетике, за много нијанси више него што је права мера. Уз све то мислим да је Адам преглумљавао, а да су сцене превише развучене. Можда је Јохан желео да да филму уметнички шмек, а можда је желео да се све то заличи на „Одисеју“, али ефекат је изостао.

Едукативни моменат: Адам је на крају рекао Кери да да је знао тада оно што зна сада, не би кренуо на путовање. И то је искуство. Ми не можемо унапред знати исходе наших будућих одлука, али можемо се ослањати на искуство које смо до тада стекли и можемо размишљати о могућим последицама.

Оцена наставника:

(некаква)

Чудовишта из Калифорније (Monsters of California 2023) је прича о Џеку Самсону, момку чији је отац (војно лице) нестао под мистериозним околностима. Зато је он, са својим другарима, предузео личну потрагу како би сазнао шта се са његовим оцем десило. Истрага ће га одвести до тајних Владиних пројеката.

Критички осврт: Филм је добро почео и клинци су били врло забавни, али је све некако почело да пада са појављивањем Ричарда Кајнда. Џек се нашао у „сендвичу“ између Ричарда и Каспера ван Дина и то је требало да буде виспрена игра поверења – ко је ту добар, а ко лажов, али све то изгледа бледо, безвезно и неуверљиво. Обојица су потенцирала да истину тешко ко би могао да „хендлује“, али бих ја рекао да режисер Том Делонг није успео да „исхендлује“ сопствену замисао. Наиме, он се занима за НЛО и теорије завере, па је и написао причу коју је преточио у овај филм. Теорија коју је понудио уопште не пије воду (додуше, ниједна теорија завере не пије) и људе ставља у положај слабоумних који добијају сазнања од тих неких виших бића, која су им даривала чак и језик. Према тој теорији та бића убацују идеје људима у главу и тако се човечанство технолошки и у сваком другом смислу развија. Већ у следећој реченици Ричард тврди како су нас та бића учила све време. Очигледно нису добри учитељи јер и после толико хиљада година ми чекамо да нам дошапну шта треба даље да радимо. Углавном, од тог момента момци су почели да губе шарм, а дијалози су постали све замршенији и уједно ступиднији (док су у првој половини филма били један од адута).

Драмски део између Џека и његове филмске мајке Аријане Цукер је добро одрађен. Они су на крају изгладили односе, али како су у томе успели није објашњено, баш као што није дато никакво сувисло објашњење шта се десило са Џековим филмским татом. Заправо, Том не даје одговоре које је сам поставио и наместо тога нуди ничим изазвану и сасвим прозаичну филозофију о људској доброти и религијама – колико су погрешне (религија, не доброта, она је у реду). Крај је иначе апсолутно антиклимактичан, а још је више анти управо због те филозофије. Још бих могао да замерим да је филм потпуно неузбудљив, готово сасвим без изазова за главне протагонисте и са врло млаким специјалним ефектима. Хумор у филму постоји, односно постоји покушај да га буде. Мало тога бих могао да похвалим у овом филму; рецимо идеја како је Том повезао духове, бигфута и НЛО заправо није лоша.

Едукативни моменат: Том нам је у ствари поручио оно што одавно говори изрека: какве су нам мисли, такав нам је живот. И ту немам шта да замерим.

Оцена наставника:

(не знам баш да ли иде на три)

Иверица (Splinter 2008) је прича о двоје младих Џил Вагнер и Полоу Констанзоу, који су кренули на камповање, али су их пресрели криминалац Шеј Вигам и његова девојка Рејчел Кербс, преузели им ауто и њих узели као таоце. Међутим, морали су да сврате на бензинску пумпу. Продавница на пумпи је изгледала напуштено, али је Рејчел врло брзо пронашла радника и то у ужасном стању. Она је том приликом страдала, а остало троје се суочило са кошмарним створењем способним да зомбификује људе.

Критички осврт: Уводна сцена није обећавала, али како је филм наставио, врло брзо је постало јасно да је у питању врло солидан натприродни хорор трилер. Ефекти су могли да буду макар за нијансу бољи јер је свака заражена ствар изгледала као громуљица у хаосу и тешко је ту било ишта разазнати. При томе се спајају и раздвајају и тешко је било пропратити где је који део отишао. Но, и овако је доста добро дочарано гадно створењце. Има ту утицаја „Створа“ и других филмова и свакако су очигледно добро искоришћени добри узори.

Едукативни моменат: Шеј је критиковао Полоа да је бескористан јер не зна да вози аутомобил и мења гуму, али се касније уверио да то уопште није тако, када му је ампутирао руку и спасио га патње. Не треба потцењивати ничију вештину јер никада не знамо када може да послужи.

Оцена наставника:

(јака)

Идентитет (Identity 2003) је филм инспирисан причом „А затим их није било“ (мало слободнији превод) Агате Кристи из 1939. Десет одраслих особа и један дечак су стицајем прилика једне ноћи пронашли уточиште у мотелу. Но, како је ноћ одмицала, једно по једно је елиминисао мистериозни убица. Двојица људи, један који се представио као полицајац Реј Лиота и један као бивши полицајац Џон Кјузак, покушаће да открију ко је то и да ли је заправо међу њима.

Критички осврт: Добро је осмишљен филм, али не баш у свим детаљима. Неки њихови сусрети и раздвајања док тумарају мотелом су можда исфорсирани и немају увек јасно оправдање, али је режисер Џејмс Менголд морао с времена да изолује понеког како би слешер могао да се одвија, а мистерија да се развија. Џејмс је добро осмислио цаку да бројеви на кључевима соба означавају одбројавање, коју нам је Аманда Пит сувише рано открила, те је сва прилика да Џејмс сумња у интелигенцију своје публике да то прокљуви сама. Но, свакако је филм са добром идејом, паметан, узбудљив и без празног хода. Дефинитивно препоручујем љубитељима трилера.

Едукативни моменат: Овај филм има оцену Р. Ова оцена се односи на филмове (као и на ТВ емисије и видео игрице у одређеним системима) којима је један од референтних система оцењивања филмова дао „ограничену” (енглески: „restricted“) оцену и то значи да филм није погодан за децу. На сајту „Деца на памети” врло је конкретно и детаљно излистано зашто је одређени (у овом случају овај) филм добио такву ознаку. Рецимо, на том сајту су израчунали да дијалози садрже 29 ружних речи на ј и њихових изведеница, 9 сексуалних конотација, 19 скатолошких термина (када се употребљава реч измет и све у вези са њим), 13 благих вулгарности, 9 вулгарности које укључују религију и 17 таквих узвика. Иначе се, осим речника, узимају у обзир сцене секса и голотиње, насиља, као и оне које обрађују деликантне теме попут занемаривања деце, смртне казне или употребе психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(лабава, али ипак пет)

Сви ми странци (All of Us Strangers 2023) је друга филмска адаптација романа „Странци“ из 1987. јапанског сценаристе Таичија Јамаде. Ендру Скот је усамљени сценариста који има необичну моћ – да види духове и разговара са њима. То му омогућава да разговара са духовима својих давно преминулих родитеља Клер Фој и Џејмијем Белом. У тренутку када их је пронашао, рађа се романса између њега и његовог комшије Пола Мескала. Међутим, да би Ендру Скот прихватио да може да има у животу некога кога воли, мора прво, уз своје родитеље, да се суочи са својом прошлошћу која је била врло тужна и трагична.

Критички осврт: Нема шта, добар је филм и бави се геј тематиком на одличан начин. Прича има смисла, дубину и чак и врло изненађујући преокрет на крају. Режисер Ендру Хејг је одлучио да руинира свог протагонисту Ендруа Скота и филм је заправо јако тужан. Но, има емоцију, то му се не може оспорити. 

Едукативни моменат: У последњој сцени чујемо песму групе Frankie Goes To Hollywood „Моћ љубави“. Један од стихова каже: „Учини да љубав буде твој циљ“. Где ћете бољу поруку?

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Најгора вештица (The Worst Witch 1986) је ТВ екранизација истоимене књиге за децу из 1974. списатељице Џил Марфи. Прича прати младу и неспретну Фаирузу Балк (заиста се зове као некаква вештица), ученицу престижне вештичје академије, која нема дара за магију, али има чисто срце.

Критички осврт: Филм свакако није лош, посебно за једно телевизијско нискобуџетно дело. Глумци су солидни, мада су се малко више керебечили јер у то време је преовладавала идеја да се тако некако глуми у дечјим филмовима. 🙂 Но, добро, супер су се зезали, а чак ми се и музика допала јер је ово замишљено да буде неки полумјузикл и заиста није напоран како већ мјузикли умеју да буду. Причица је наивна, што је у реду за један дечји филм и сасвим шаблонска, али бих ипак замерио окосницу радње где је млада Фаируза истовремено и врло неспретна и сасвим спретна, моћна и немоћна и то заиста изгледа збуњујуће. Мислим да би право мајсторство било извести да она јесте уистину најгора и најнеспретнија вештица, али да ипак чини чуда, међутим режисер Роберт Јанг је имао другачију идеју. Свеукупно, танка продукција и са њима и специјални ефекти не доприносе да филм изгледа привлачно, али неке ствари је тешко оспорити. Час јахања метле младих вештица невероватно личи на часове физичког које је имао Хари Потер и који је дошао значајно касније, а и још неке ситнице су врло сличне и, зашто не рећи, напредне. Да ли је баш овај филм имао утицај на поменути блокбастерски серијал, не знам, али кредите мора добити.

Едукативни моменат: Фаируза је све време важила за најгору, али се испоставило да је испала најбоља јер је спасила школу од зле вештице Шарлот Реј. Зато треба да успоримо са суперлативима јер нико не мора да буде уистину најгори и сви могу да учине лепе и велике ствари, само ако желе и ако се потруде.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Беба Франкенштајн (Baby Frankenstein 2018) је филм о момку Ијану Барлингу који је пронашао у подруму своје куће биће из наслова филма. Њему и његовој симпатији Кори Савиџ се бићенце допало, али је јасно да не може непримећено да борави у градићу и да ће се наћи лоши људи који у њему виде профит.

Критички осврт: Симпатична ми је била једна рецензија упућена филму да је он толико лош да када након њега гледате било који други, изгледаће вам макар 20% боље. 🙂 Не бих смео то да тврдим јер сам се нагледао кршина горих од ове, али филм је дефинитивно лош. Најпре, поставка је без икаквог смисла, да такав пројекат чучи у неком подруму у врло насељеном делу града. Има ту још нелогичности, па Ијан и Кори покушавају да маскирају биће које је већ савршено опремљено маском за Ноћ вештица. Крај такође нема много смисла и свакако није одржив. Потом, радње нема, већ се ликови вијају наоколо, свађају, киднапују међусобно, млате пиштољима и пушкама, али све је сасвим безазлено јер читав филм одише некаквом породично – празничном атмосфером, уз додатак младалачке романсе. Дијалози су репетативни и глупави, а мотиви ликова нису увек сасвим јасни, почевши од тога шта жена попут Ајлин Росен ради са геџом Патриком Макартнијем, а нису јасне ни поједине сцене зашто су уопште ту. Тешко да могу било шта добро да кажем о филму, рецимо да маска мајушног Франкенштајна није скроз лоша.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али хајде нека крај послужи; када је одлучено је да мали Франкенштајн буде слободан. Иако не баш логична (како већ написах), одлука је исправна јер то што је различит не значи да други треба да га спутавају.

Оцена наставника:

(и још минус)

Лако Је Критиковати 251

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Вукодлаци унутра (Werewolves Within 2021) је прича која се одвија у варошици Биверфилду у Вермонту (САД). Тамо је пристигао нови ренџер Сем Ричардсон и таман када је упознао малобројне, али врло живописне житеље, олуја је те ноћи затрпала путеве и онеспособила нормално снабдевање струјом. Сем и група грађана су се окупили у хотелу који води Кетрин Кертин и врло брзо установили да су у смртно опасној ситуацији јер у том крају вреба натприродни предатор.

Критички осврт: Ликови су баш аутентични, почевши од главног јунака Сема, и они су од почетка учинили филм занимљивим. Свакако је филм прилично динамичан и забаван, довољно духовит (кад кажем „довољно“, мислим на школски довољан) и донекле паметан. Заправо, када смо на крају открили да вукодлак заиста постоји и ко је то, када вратимо филм (у глави или у плејеру) јасно да је режисер Џош Рубен мудро остављао „трагове“ ко би то могао бити од самог почетка и све се уклопило. Мотиви зашто је тај лик радио како је радио ипак су само донекле логични, али опет, то је варошица чудака, па је то некако прихватљиво. Поставио је и очигледног сумњивог Глена Флешлера, за којег је одмах било јасно да није он, али, што се мене тиче, Џош није ни морао да се труди да нам одвраћа пажњу пошто ми је било свеједно ко је од њих вукодлак – сви су били довољно добри кандидати. Сама мистерија напросто није била толико занимљива колико драма коју су сви заједно направили.

Едукативни моменат: Сем је цитирао речи из „Валдена“, књиге америчког трансценденталног писца Хенрија Дејвида Тороа: „Укус за лепоту је углавном култивисан спољашношћу“. Занимљив цитат, заиста.

Оцена наставника:

(заиста може)

Дан захвалности (Thanksgiving 2023) је филм заснован на  фиктивном истоименом трејлеру Илаја Рота (који је режисер овог филма) из филма „Грајндхаус“ (2007). Ово је заправо трећа дугометражна адаптација поменутих трејлера, након „Мачете“ (2010) и „Скитнице са пушком“ (2011). Прича прати групу младих који су испровоцирали нереде у продавници током празника и тзв. „Црног петка“, који су се завршили смрћу неколико особа. У данима који су уследили они су мета манијакалног маскираног убице.

Критички осврт: Режисер Илај ме је већ у првих пола сата филма уверио да је мудар и то из три разлога. Први је што је увео сасвим стереотипне ликове и врло уочљиву „последњу девојку“ Нел Верлак, али је успео уз прилично брзу динамику, испреплетане и сапуњаве односе и добру једну акцију да учини да буде забавно и да нам ти ликови буду прихватљиви. Други је што се служио опробаним рецептима и препознатљиве су секвенце и мотиви из култних хорора, попут „Вриска“, „Ноћи вештица“ и „Знам шта сте радили прошлог лета“, а да све то не заличи на преписивање, већ више на омаж. Уз све то, хорор сцене су прилично ефектне, мада има претеривања и нереалних дешавања (поклопац од контејнера је пресекао жену на пола што би и оштро сечиво тешко одрадило), што их чини мање уверљивим. И, да се разумемо, крв не може да тече из особе која је већ дуже време мртва. Да не заборавим трећи разлог, увођење много ликова у причу и то једноставних, стереотипних, лаких за памћење, омогућило је Илају да баци сумњу на макар тројицу да су убице, а и имао је много „топовског меса“, па није морао све ни да их побије, те Нел ипак није морала да буде последња „последња девојка“. На крају када смо разоткрили убицу и када се врати филм уназад, избор сценаристе Џефа Рендела јесте прилично натегнут. Могуће је да је тај тип одрадио све то, али у појединим сценама временска и просторна компонента ипак праве проблем.

Едукативни моменат: Ствари се понекад заврше изнад наших очекивања. Џо Делфин је дао пример бенда „Блек сабат“ из којег је 1979. отпуштен Ози Озборн. И то је тада изгледало као крај једне изузетне хеви метал групе. Међутим, дошао је Рони Џејмс Дио, те је унео магију у тај бенд каква до тада није виђена (нити слушана). Свако је заменљив и иако сигурно наследник неће поновити исти квалитет претходника, унеће неки свој, аутентични, који уопште не мора да буде лош, напротив. Дакле, не треба превише стрепити од промена.

Оцена наставника:

(минус)

Ај-Ди-Ес уздизање (I.D.S. Rising 2012) је трећи и последњи део серијала „Инцестуозни смртоносни одред“ режисера и сценаристе Корија Адлера. Кармела Визе је припадница поменутог одреда (заправо породице) и радо је учествовала у убијању и силовању људи и сада је дошао ред да се на оном свету суочи са оним што је радила, али и да сазна праву истину о себи.

Критички осврт: У вези са овим филмом имам једно шокантно запажање и једно лепо запажање. Шокантно је то да су пре овога била два оваква филма и да је Кори успео да направи трилогију. Лепо је то што је овај филм последњи у том серијалу, што значи да их неће бити више. Мислим да би за Корија било решење да то буде и последње његово дело, али колико сам сазнао, наставио је да режира. Заиста не бих могао да одредим ко је неталентованији: он или његови глумци. Његов филм уопште нема смислену причу. Океј, Кармела је схватила да је имала живот пре те породице на који је заборавила, али је нејасно чему то служи, тим пре што је њен лик потпуно неконзистентан и несхватљив. Она је час заљубљена жена, час манијакални убица, час покајница, час осветница, час ово, час оно; заиста је тешко похватати све те промене из минуте у минут, а још мање је јасно ка чему све то иде. Чланови њене породице без последица тероришу све које ухвате и наводно је то њихова заоставштина, некако везана за религију, али све је у толиком хаосу да је тешко одредити мотивацију осим да су то манијакални лудаци који раде то што раде. У једном тренутку они убијају и мајку те породице, али и ту је нејасно због чега. Камера, специјални ефекти, хорор сцене, све је језиво лоше и очигледно урађено са нула буџета. Таква некаква је и оцена овог „филма“.

Едукативни моменат: Кармела је схватила да је имала живот пре њене инцестуозне породице, али је одлучила да му се не врати и да настави са новим животом. Иако је њен избор ненормалан, истина јесте да свој живот треба да одаберемо ми сами. Јер он је наш и само је један.

Оцена наставника:

(дефинитивно је нула)

Лов на душе (Hunting Souls 2022) је прича о брачном пару Ејдену Тарнеру и Сани Мабри који имају малу кћерку која болује од мистериозне болести. Пар ће открити да девојчицу прогања демон и да ће је убити ако нешто не предузму.

Критички осврт: Свакако је у питању већ виђен филм, који уз то није нарочито добар. Посебно су у овом филму проблематичне емоције и поступци ликова. То су невероватне синусоиде у којима се готово правилно смењују паничан страх и идилични сунчани дани. Готово нико у филму није имао логичне реакције у свим сценама, а што се емоција тиче, глумци се заиста нису показали, посебно Ејден. Када му је медицинска сестра рекла да његова кћерка има исту болест од које је умро дечак у тој болници, чини ми се да му се није померио ниједан мишић на лицу и он је наставио да прича са њом као да разговарају о томе када ће бити послужен ручак. 

Радња је предвидљива и досадњикава, са маском демона која није сасвим лоша, али јесте незграпна и прсти са канџама практично не могу ни да се померају. Режисер Дијего Силва Асеведо је мудро хендловао специјалне ефекте, али ипак није успео да сакрије танак буџет. Хорор сцене нису страшне, а последња сцена, када је Ејден у лудници, није ни сасвим јасна. 

Едукативни моменат: У филму је речено да демон може само да запоседне човека који то добровољно прихвати. Ако демона схватимо као метафору за лоше понашање, агресију, деликвенцију и томе слично, истина је да ово тврђење у филму има смисла. Ми заиста можемо да бирамо какви ћемо бити и да ли ћемо дозволити да нас наши демони победе.  

Оцена наставника:

(заиста не може више од овога)

Дупло слепо истраживање (Double Blind 2023) је филм који прати групу младих који су прихватили да буду експериментални субјекти у испитивању новог лека једне фармацеутске компаније. Испитивање је кренуло наопако и једна од девојака Аби Фиц је умрла. Сви остали су остали затворени у институту јер су се врата аутоматски затворила на 24 часа. Група покушава да побегне, али и да сви остану будни јер ако неко заспи – умреће као и Аби. 

Критички осврт: Добар је филм, са довољно занимљивим ликовима и интересантном ситуацијом. Утисак мало квари предвидљивост појединих сцена јер је било јасно како ће лекарка Полијана Макинтош умрети (што је уједно и погодно јер је за радњу било важно да млади остану сами), као и како ће се Мили Брејди спасити. Утисак много поправља то што је режисер Ијан Хант-Дафи на малом узорку показао неке друштвене феномене, пре свих како настају теорије завере. Свакако је урадио добар посао, а допало ми се и како је дочарао одлазак на други свет. 

Едукативни моменат: У научној пракси се некада користи техника тзв. слепог истраживања. Учесници не добијају информације о истраживању све док се експеримент не заврши. „Слепоћа“ се може применути на било ком учеснику експеримента, укључујући субјекте, истраживаче, техничаре, аналитичаре података и процењиваче. Добро заслепљивање може умањити или елиминисати неке изворе пристраности.

Оцена наставника:

(баш, баш јака)

Апорија (Aporia 2023) је филм о удовици Џуди Грир која није могла да се избори са животним недаћама сама. Тада јој је у помоћ прискочио пријатељ Пејман Моади, који је изумео нарочити времеплов. Иако склепан у кућним условима, времеплов је радио и вратио јој је супруга, али је донео и много недоумица у животе све троје јер су схватили да имају направу која и те како може променити и животе много других људи. 

Критички осврт: Нисам неки нарочити познавалац музике, али знам да свака песма мора да има и свој аранжман. Када бисмо овај филм посматрали као музичку нумеру, рекао бих да је песма сасвим добра, али аранжман никако. Наиме, идеја је свежа и прилично добро осмишљена, чак и разрађена, али све што је прати је прилично танко. Најпре, главна хероина Џуди превише иритира својим пискавим гласом и хистеричним понашањем. Када је остала без мужа Едија Гатегија њен живот се урушио толико драматично да смо у првих неколико минута видели једну добру хиперболу нездравог односа мајке и кћерке, неразумевања на послу и у школи, неправде на суду и тако даље. Режисер Џаред Моше је ваљда желео да нас брзо увери да имамо посла са руинираном женом која напросто не може сама, те готово одмах понудио и решење у виду Едијевог пријатеља Пејмана који је гаражни научник и који је превазишао и Николу Теслу и комплетне светске водеће научне институте. Све је то на врло стакленим ножицама, а праћено врло иритантном музичком подлогом коју је компоновао Х. Скот Салинас. Џаред је наставио у истом маниру, те се појавила још једна руинирана самохрана мајка Витни Морган Кокс са готово идентичним проблемима као и Џуди. Океј, сигурно је тешко бити самохрани родитељ, али у овом случају су жене толико зависне од својих јачих половина да ипак морате помало да посумљате на мизогинију. 🙂 Уз то, нејасно је зашто је за Витни лоша варијанта да јој супруг буде мртав, а сасвим прихватљива да је у затвору, јер, технички гледано, он није присутан у сваком случају, а она је без њега напросто пропала, како видимо. И како се радња даље одвија, протагонисти узрокују смрт људи (како би уредили ситуацију онако како они сматрају да треба) и ту се провлачи неко неслагање и несигурност, чак и отпор, врло лаган и неуверљив додуше, али нема баш кривице и савести, само стрепња од последица. Ситуација јесте била тако наштелована да је њихов мотив имао смисла, али ипак су у питању сасвим обични људи, а не психопате. Углавном, као да се Џаред толико усредсредио на саму идеју да је запоставио све остало. Такође, могао је да мало поради на динамици која је баш спора, са приличним бројем непотребних сцена, а продуценти су могли да добаве још буџета. Јер са већим буџетом, вештијим режисером и бољим глумцима (посебно бољим од Пејмана), ово је могао да буде врло озбиљан СФ трилер. Џаред је искористио и идеју из неупоредиво бољег филма „Право време“ из 2013, када је променио пол детету, али крај је добро решио, признајем.

Едукативни моменат: Реч „апорија“ потиче из грчког језика и означава неодлучност, противуречност. Аристотел је био мишљења да апорије настају када се из два једнако уверљива аргумента могу извести контрадикторни закључци. Према британском филозофу Гилберту Рyлеу, апорије су својеврсни парадокси (као што их је наводио Зенон) који настају мешањем различитих категорија.

Оцена наставника:

(јака)

Џулс (Jules 2023) је прича о остарелом Бену Кингслију који се бори са деменцијом и покушава да и даље учествује у животу заједнице своје варошице, али и да ступи у контакт са сином који га је напустио. Његов живот се мења када му је свемирски брод присилно слетео у двориште и када је морао да збрине повређеног ванземаљца.

Критички осврт: Овај филм мало подсећа на „Чауру“ из 1985, али је свакако другачији. И овде су старци срели ванземаљца чија појава није богзна шта, али Жад Квон има занимљиву физиономију и некако је интересантна, чак и у зарозаном костиму. Бен, Џејн Кертин и Харијет Сенсом Харис су сјајно (маестрално, заправо) одрадили своје улоге и дочарали нам све тегобе са којима се старци суочавају, али највећа је та што су занемарени. Зато је ово истовремено и тужан и комичан филм, са нежном и прикладном музиком и много емоција.

Едукативни моменат: Бен је таман одлучио да прихвати понуду ванземаљца и да оде у свемир са њим, када га је позвала кћерка Зои Винтерс да му се извини, те понуди да му дотера фризуру и да ручају заједно. И он се онда предомислио. Овај филм нам поручује да треба да будемо добри према старима јер то је једино што их одржава на Земљи.

Оцена наставника:

(њежна, њежна, њежнија)

Пепељави момак у замку Сорија Морија (Askeladden i Soria Moria slott 2019) је норвешка бајка и наставак авантура младог фармера Пепељугана (тумачи га Вебјерн Енгер) у филму из 2017. Принцеза Ејли Харбу је напунила седамнаест година и током прославе десио се атентат на њене родитеље јер их је неко отровао, те су они тада заспали без наде да ће се пробудити. Кривица је пала на Вебјернову браћу и он, како би их спасио, а и помогао принцези у коју је заљубљен, предложио јој је да је одведе у златни дворац Сорија Морија у којем себични краљ чува воду живота – лек за сваку болест. Принцеза је пристала и заједно су кренули у пустоловину.

Критички осврт: Слатка је бајкица, са не превише необичних, чудесних ликова и догађаја, али свеједно довољно забавна, динамична и лепа.

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да и убоги фармер може да освоји принцезу ако је сналажљив, храбар, добар и паметан. То указује да наш карактер, знања и способности могу нам омогућити да постигнемо циљеве који нам изгледају као да су ван наше лиге. То је сигурно тако у бајкама, али није немогуће ни у стварном животу. У сваком случају, лепо је маштати. 

Оцена наставника:

(бајковита)

Орион и тама (Orion and the Dark 2024) је цртаћ о дечаку Ориону (глас је позајмио Џејкоб Тремблеј) који се свега плаши, али највише мрака. И једне ноћи док је вриштао од страха, појавио се Мрак (Пол Волтер Гаузер) лично. Испоставило се да је Мрак пријазан ентитет и да жели да увери дечака да је важан и да нуди свакојаке лепоте.

Критички осврт: Да, без мрака нема ни светлости, али то није једина порука овог цртаћа. Међутим, нисам сигуран да цртаћ може да испоручи баш све поруке најмлађим гледаоцима (којима је пре свих намењен) јер је у једном тренутку режисер Шон Чармац баш претерао са апстракцијом и велико је питање колико је деци схватљив сан њиховог вршњака када се бори да ипак не потисне таму у себи. Но, без обзира на све, ово је леп мали цртаћ, који дефинитивно има емоцију и сасвим другачију причу. Осим Мрака и његових пратилаца, овде се појављују и дечак из друге димензије, времеплов и чудовишта, али некако то овде није вишак и доприноси маштовитости која је још један у низу адута овог филма. Приметио сам да су цртаћи са персонификацијама учесталили, али ове које сам до сада гледао сви су успели. Дакле, само напред.

Едукативни моменат: Орионова мама је рекла сину како је страх нормално, чак добро осећање. Али га је упозорила да га страх не сме спречити да живи. Мудра му је мајка.

Оцена наставника:

(не баш најјача)

Кокошке у бекству: Зора пилећих крокета (Chicken Run: Dawn of the Nugget 2023) је наставак филма „Кокошке у бекству“ из 2000. Кока Џинџер (глас је позајмила Тандивеј Њутон), хероина је из претходног наставка која је спасила и себе и све друге коке са фарме и одвела их на скривено острво где су успоставили идиличну заједницу. Тамо је добила кћерку Моли (Бела Ремзи). Моли је несташно пиле и жуди за спољним светом, те је побегла са острва и упала у невоље. Тако да је Џинџер наново морала да буде хероина и да спаси своје дете и то и овај пут са фарме, али сасвим необичне и технолошки врло напредне.

Критички осврт: На почетку ми се није допао цртаћ јер је радња већ излизана: млада кокица жели у велики, опасни свет и тамо заиста упознаје опасни свет и среће шашаву другарицу. Међутим, како се радња развијала, постајало је све духовитије и маштовитије и овом филмићу заиста треба дати шансу. Режисер Сем Фел воли да даје омаже и давао их је обилато, па су ту мотиви из разних остварења попут „Немогуће мисије“ и „Пинокија“ и све то изгледа слатко, а и узбудљиво је и чак донекле необично и свеже.

Едукативни моменат: Џинџер је рекла како ниједна кокош није острво. То исто важи и за људе.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 249

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жеља (Wish 2023) је анимирани мјузикл настао у склопу велике прославе Дизнијевог студија – сто година од када постоји. Отуда и име филма, претпостављам. Прича се дешава у измишљеном краљевству Росас на обали Средоземног мора, којим управља чаробњак Магнифико (глас је позајмио Крис Пајн). Он узима жеље од својих поданика и чува их, а једном месечно испуњава по једну жељу – али не свима. Његова несуђена асистенткиња Аша (Аријана Дебоз) схватила је да чаробни краљ није правичан и пожелела је да врати жеље својој мајци и деди, али је увидела да то није лак задатак. Зато ће јој у томе помоћи једна – звезда падалица.

Критички осврт: Идеја за причу је интересантна, а и занимљиво су провучени стари, већ легендарни Дизнијеви ликови, а како би се обележила стогодишњица. Рецимо, сви Ашини пријатељи су патуљци из приче о Снежани, али то не видимо по њиховим ликовима, већ по карактерима. Међутим, прича као прича је класична и осредња, а такве некакве су и нумере. Свакако, поруке нису изостале, има хумора, динамике и авантуре. Јаре, Ашин љубимац, као и звезда, наменски су прављени да буду преслатки и види се добро познати и опробани Дизнијев манир. Ипак, мислим да они могу то много боље.

Едукативни моменат: Аша је схватила да ако људи немају жеља неће се ни остварити. Другим речима, ако желите нешто, не дозволите да вам било ко ту жељу „украде“. Могу да вам причају да је жеља нереална и неостварива и да вас одговоре. Али се онда губи баш свака шанса да је остварите.

Оцена наставника:

(блага)

Хероји Златне маске (Heroes of the Golden Mask 2023) је цртаћ и последња улога легендарног Кристофера Пламера пред његову смрт. Чарли (глас је позајмио Кифер О’Рејли) је мудро, бескућно, америчко сироче, које је магично пребачено у древно кинеско краљевство Саншингдуи, где је живописном тиму суперхероја потребна његова помоћ да одбрани град од бруталног освајача.

Критички осврт: Ово је потпуно класична прича већ виђена хиљаде пута до сада. Накрцана је општим местима, са сасвим стереотипним ликовима, без већег изазова за протагонисте, без емоција (главна хероина сувише олако прихвата смрт свог оца, која је уз то и врло необјашњива) и без хумора, а са благим акцијама. Врло, врло слабашно, рекао бих.  

Едукативни моменат: Протагонисти су се опробали у борби без својих маски што се показало као фијаско. Некада морамо да се „опремимо“ за „борбу“ са проблемима и изазовима и то није ни варање, ни сувише лако. На крају дана, до нас самих је како ћемо те алатке искористити, тако да ипак показујемо и сопствену вештину и знање.

Оцена наставника:

(може плусић)

Месец побуњеника – Први део: Дете ватре (Rebel Moon – Part One: A Child of Fire 2023) је прича која је смештена у измишљену галаксију којом влада империјалистички свет Матице, чија војска Империјум прети земљорадничкој колонији на сателиту Велт. Софија Бутела, бивши војник Империјума, креће у потрагу да регрутује ратнике из целе галаксије како би се супротставили Империјуму пре него што се врате у Велт.

Критички осврт: Овај филм је очигледан микс свих добрих филмова којих можете да се сетите, пре свега „Звезданих ратова“, али препознатљиви су и мотиви из „Седам самураја“ из 1954. и многих других. И овај филм је испао добро, а посебно ми се допао негативац Ед Скрејн, за којег се (оправдано) испоставило да није врховни, а како би се прича наставила (и радујем јој се) и који је добар опонент и велики залогај за протагонисте. Заправо, готово све ми се допада у овом филму, који је у поджанру који ми је иначе „посластица“ и фановима оваквих остварења свакако могу да препоручим. 

Едукативни моменат: Чарли Ханам је имао прилику да порази све хероје, али ју је прокоцкао јер је потценио фармера Михила Хојсмана. Никога не треба потцењивати, а посебно не ако процену вршимо на основу онога чиме се човек бави.

Оцена наставника:

(заиста може)

Звездана звер (The Star Beast 2023) је први специјал снимљен у 2023. познате серије „Доктора Хуа“, којег глуми Дејвид Тенант. У овом наставку Доктор је умешан у опасну борбу на живот и смрт између ванземаљских раса када му је свемирски брод слетео у Лондон. Док битка изазива хаос, судбина га приближава старој пријатељици Кетрин Тејт.

Критички осврт: Ово је класичан филм борбе између добрих и лоших и свакако није репрезентативна епизода „Доктора Хуа“ и некако ми не заслужује статус специјала. Додуше, ту постоји занимљив преокрет који уопште није лош, али мислим да је главни адут у овом случају Јасмин Фини, трансродна особа која глуми Кетринину кћерку и чија је основна улога да покаже свету да и она може да буде занимљива, моћна и вољена. Свакако један корак ка толеранцији, што увек ваља поздравити.

Едукативни моменат: Људи су Звездану звер видели као жртву, а њене непријатеље инсектоидне грађе као злотворе и то је очекивано јер им је изглед био одговарајућ. Но, често оно што нам се чини лепим не мора да буде и добро, а то исто важи и за природу. Отровне медузе и друге животиње често умеју да буду очаравајуће. 

Оцена наставника:

(блажа варијанта)

Циљ (The Objective 2008) је прича која прати агента ЦИА-е Џонаса Бола који се присећа времена када је водио тим специјалних снага кроз планине Авганистана у потрази за чудним дешавањима тамо,  за које ће се испоставити да су паранормални и врло опасни.

Критички осврт: Филм сигурно има потенцијала, али је реализација некако трапава. Ми гледамо страдање америчких војника и једног локалног водича којег су повели, те разноврсне чудне ствари на које наилазе и све то кулминира, кулминира и кулминира, али разрешење не долази. На крају се испоставља да је мисија та да су војници покусни кунићи у сасвим нејасном експерименту, а и ентитет који им све то приређује је остао мистериозан до самог краја. Додуше, Џонас доживљава некакву катарзу на крају у врло апстрактном окружењу, али то ништа није решило. Режисери повремено не дају готова решења, већ препуштају публици да сама домозга сопствена, те је то очигледно урадио и Данијел Мирик, али мислим да то у оваквом филму није у реду. Уз то радња се некако вуче, помало је досадна, а Џонасови патетични монолози свакако не помажу. Осим овога немам богзна шта објективно да замерим филму. Камера се неоправдано много тресе на почетку, али углавном је све коректно – продукција, глума и специјални ефекти. Но, то напросто није довољно. 

Едукативни моменат: Када је наредник Метју Р. Андерсон закључио да су на самоубилачкој мисији, Џонас је рекао да постоји разлика између самоубиства и жртвовања. Сваки човек има неке своје ставове, некада и аргументоване, а за исту ствар. Добро је да се ти ставови разликују и „сукобљавају“, додуше можда не баш на самоубилачкој мисији или жртвовању, како желите. 🙂 

Оцена наставника:

(на три)

Остави свет иза (Leave the World Behind 2023) је филм базиран на истоименом роману Румана Алама из 2020. Итан Хок и Џулија Робертс су пар запослених људи који су одлучили да породично проведу викенд у изнајмљеној кући на обали мора. Међутим, одмор није започео нормално и присуствовали су догађају када се огромни танкер насукао на њихову плажу. Тако је започео низ необичних догађаја и ускоро ће њих двоје открити да су заробљени у викендици коју су закупили, заједно са њеним власником Махершалом Алијем и његовом дрском кћерком Мајха’лом, који су се исте ноћи појавили.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али су разрађени и то у овој причи није сметња. Такође, оно што је напорно у неким другим филмовима, а то је бесомучно низање догађаја без икаквог изгледа да се било шта у догледно време разјасни, овде напросто „пије воду“. Чак, ми до краја не сазнајемо шта је конкретан узрок (мада можемо да наслутимо) и тај недостатак испоруке смисла свег овог замешатељства помало квари утисак, али је тај утисак свеједно врло добар. У вези са тим бих рекао да сам малко и незадовољан тиме што нисам сазнао даљу судбину ликова (а није да ме није заинтересовала), али је крај свакако маестралан. 

Ово је једна прича која је одлична сатира савременог живота, крцата метафорама и критиком (налик на ону познату да не уништавамо природу ради новца јер новац не може да се једе и ми видимо како он заиста губи вредност), са виспреним дијалозима и врло високом продукцијом и специјалним ефектима. 

Едукативни моменат: Махершала је изнео став како не постоје теорије завере и црна друштва која управљају светом и рекао је Џулији да је истина много страшнија – да нико нема контролу. Једино чему би се моћни људи могли надати, додао је он, то је да имају информације које други немају. Информација је моћ и то је и знање, па када смо свесни тога, попут Махершале, знамо шта нам је чинити.

Оцена наставника:

(веома, веома јака)

Терапија трауме: Психоза 2023 (Trauma Therapy: Psychosis 2023) је прича о „стручњаку“ Тому Малоју који бира људе проблематичног понашања и врло живописне прошлости и над њима спроводи окрутну и опасну терапију „излечења“. Иза те његове терапије крију се грандиозни планови.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша заправо, а нису лоше ни идеје за посебне сегменте „терапије“. Додуше, неке од њих су предвидљиве, али оправдавају наслов филма. Оно што смета овом (не)делу свакако је низак буџет и спорадично слаба глума, иако су одабрани глумци врло захвалне физиономије. Такође мислим да је нарација у филму дата кроз радио-емисију потпуно непотребна и нејасна је; зашто лик који је интервјуисан прича све то и зашто мења своју мотивацију да уопште исприча причу како филм тече. 

Едукативни моменат: Врло је важно у најезди модерних „терапеута“ имати критички став и проценити ко заиста може да нам помогне, а ко нас само манипулише. Може помоћи свакако и увид у референце тог стручњака, али и здрав разум – шта прича тај неко.

Оцена наставника:

(иде на три)

Стварање богова I: Краљевство олуја (封神第一部：朝歌风云 2023) је први филм у трилогији „Стварање богова“, адаптиран из фантастичног романа из 16. века „Инвеститура богова“, који је написао писац Сју Џонглин из династије Минг. Феј Сјанг је млађи принц из Династије Шанг, али довољно амбициозан да склопи пакт са демоном како би обезбедио себи престо. И то се и десило тако што је његов брат, у наступу лудила, убио њиховог оца, а потом и сам погинуо несрећним случајем. Феј се тако попео на трон по линији сукцесије, али прорицање током крунисања је указало да је двоструко убиство које је довело до његовог уздизања резултирало великим проклетством на његову династију. Зато је обећао да ће саградити жртвену ломачу за самоспаљивање и тим ритуалом угодити небесима, задовољити богове и спасити царство. Међутим, изградња се отегла годинама, а новопечени цар је усмерио све своје напоре ка томе да задржи престо и постане бесмртан. Његове планове ће омести разни племићи, чак и његов рођени син, а и по који бесмртник.

Критички осврт: Ово је баш добра епска фантастика са компликованом причом, коју сам тешко испратио јер је јако тешко запамтити сва кинеска имена, а и сви момци су једни другима налик, посебно што су у истим оклопима. Хероји би требало да оставе утисак јер су јелте лепи, млади и јаки, али су мени најупечатљиви ликови главни пар негативаца – Феј, који је достојан антагониста сваком јунаку, врло зао, бескрупулозан и бруталан и Нарана Ајрдињејева, врло необична и стварно прелепа. Некако је било антиклимактично како Феја лахко уби један јуноша при крају, али не лези враже – вратиће се он, видех у посткредит сцени уз најаву још луђих авантура које једва чекам. Свакако једна комплексна прича, која држи пажњу, са довољно акције и интрига, високе продукције и таквих и специјалних ефеката. 

Едукативни моменат: Када је млади принц рекао монаху да је његовог оца завео демон, овај му је одговорио да људи са лошим намерама привлаче демоне. Да ли нас лоше друштво квари, могли бисмо дискутовати са мудрацем, али је сигурно да друштво какво бирамо говори много о нама. 

Оцена наставника:

(јака једна)

Лео (Leo 2023) је цртаћ о гуштеру који је разредни љубимац, заједно са корњачом. Петацима је дошла нова учитељица која је прилично традиционална и строга, а њен обавезни задатак је био да преко викенда неко из разреда води рачуна о Леу. Када су открили да он може да говори и да је врло мудар гуштер рад да саслуша њихове проблеме, постао је омиљена маскота одељења. И Лео је у томе пронашао суштину свог живота, који је према његовој процени, на свом самом крају.

Критички осврт: Шта знам, мени све ово делује врло бледо и слабашно, иако су дешавања уско у вези са оним чиме се бавим. Прича је млака, без превише авантуре, узбуђења и динамике, а мањка и хумора. И некако ми изгледа као да цртаћ није успео да досегне потребну емоцију. Има ту некаквог запевања које је такође слабуњаво и сладуњаво, некада и нејасно шта поручује песма. Дешавања у учионици су очекивана, педагогија примењена у филмићу приземна, а ликови учитеља и родитеља су чисти стереотипи. Не могу да кажем да су поруке погрешне, али нису испоручене на суштински добар начин. Рецимо, наставница ће бити истински срећна тек када то и њени ученици буду. Хм. Она уопште не мора да буде срећна јер срећа је већ филозофија читавог нечијег живота, али може да буде задовољна ако је постигла неке резултате са својим ђацима. 

Едукативни моменат: Гуштер је сматрао да је успео у томе да да смисао животу ако направи неку промену. И то је занимљиво гледиште и, све и да то не даје смисао животу, промена на боље коју свако од нас направи свакако је нешто што нам може учинити и наш и живот других људи квалитетнијим. 

Оцена наставника:

(заправо је два, али пошто је о мојој струци, нека буде)

Тролови: Бенд на окупу (Trolls Band Together 2023) је наставак цртаћа „Тролови: Светска турнеја“ из 2020. Овога пута у фокусу приче није краљица тролова Попи (глас је позајмила Ана Кендрик), већ њен дечко Бранч (Џастин Тимберлејк), који је као беба певао у бојс бенду са својом браћом. Група се распала и сваки је отишао својим путем, али након много година је најстарији брат пронашао Бренча и упутио га да је један од њих у невољи. Зато је одлучио да их све наново окупи како би га спасили. Ово ће за Бранча значити и поновно породично окупљање, али и повратак на сцену.

Критички осврт: Само је било питање времена када ће Мали Дијамант да буде једна од главних рола. Мајушан, сјајан и са дубоким гласом заиста је неодољив, као и цео цртаћ. Цртаћ је маштовит, шарен, духовит, права авантура и тешко да не може да вам се допадне. Крај ми не изгледа довољно надахнуто, као да су се аутори уморили у финишу, али није ни лош. 

Едукативни моменат: Најстарији брат трол (Ерик Андре) је инсистирао да браћа имају савршен наступ како би постигли породичну хармонију и засијали као дијамант, али се то није десило. Десило се тек када су сви били заједно и једни за друге. Ништа не мора да буде савршено, довољно је да драги људи буду заједно и дијамантски сјај неће изостати.

Оцена наставника:

(не толико јака као за претходне наставке)

Лако Је Критиковати 248

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Докторово време (The Time of the Doctor 2013) је девети божићни специјал култне британске серије „Доктор Ху“ у којем завршава своју улогу Мет Смит као једанаести Доктор и Питер Капалди званично постаје дванаести. Са мистериозне планете Трензалор пристигао је сигнал који нико не може да растумачи, али је свеједно привукао све разумне врсте из галаксије и свака од њих је престрашена оним што чује. Црква Папског Мејнфрејма, на челу са главном мајком Орлом Брејди, направила је заштитно поље око планете како не би дошло до сукоба, па ју је Мет, заједно са својом помоћницом Џеном Колман, замолио да га пусти да слети како би испитао све то. Мет је заиста открио о чему се ради, али је уједно открио и да је лично умешан и да мора да остане на тој планети по сваку цену. 

Критички осврт: Прича је врло интересантна и несвакидашња, али је повремено тешко испратити њену логику. Но, логике има и ово је паметан филм, а попут других екранизација Доктора Хуа, врло је шармантан и луцкаст. Заправо, превише референцира на серију и теже га је пратити ако је нисте гледали, те је циљна група јасна. Свакако замерки немам, осим да је шминка старца на Метовом лицу у почетку била неуверљива. Већ у дубокој старости личио је на нешто. 🙂 

Едукативни моменат: Сви се мењамо, рекао је Доктор Ху, те смо сви другачије особе током нашег живота. И то је у реду и чак је добро јер морамо наставити даље, све док не заборавимо особе које смо били. Лепо речено. 🙂 

Оцена наставника:

(од мене)

Оби-Ван Кеноби (Obi-Wan Kenobi 2022) је мини серија од шест епизода која припада франшизи „Звезданих ратова“ и говори о периоду између филмова „Освета Сита“ (хронолошки трећи део) и „Нове наде“ (хронолошки је четврти). Серија прати авантуре лика из наслова, џедаја којег глуми Јуан Макгрегор.

Критички осврт: Најпре што сам приметио је да је превише људских ликова, тако да ми је овај део франшизе изгледао сувише сиромашан без тих ванземаљских маски. Са друге стране, аутори јесу уложили неки труд да дочарају ванземаљску фауну, па чак и флору, мада су ово друго премостили тиме што су бирали (полу)пустињске, сасвим водене или сувише урбане планете. Сиромашније јесте и по питању маски и по питању специјалних ефеката, па и акције и узбуђења. Акционе сцене додуше нису ни лоше ни досадне. То чак није ни последњи двобој Хејдена Кристенсена и Јуана, но јесте неуверљив и неспретан макар у почетку. Сама прича је сасвим добра (иако предвидљивих делова има и било је јасно да ће храбра Индира Варма епски погинути са све својим роботом). Посебно ми се допао преокрет гледе Мозес Инграм, која је иначе и врло занимљива. Сви ликови су заиста занимљиви. Такође ми се допала сцена када Хејден зауставља телекинезом читав свемирски брод, иако јесте донекле претеривање и изведено је врло трапаво, но одиста ефектно. Иначе је редитељка Дебора Чоу више пута показала да уме да направи ефектне сцене, а успут је пазила и на естетику. Флешбекови са Хејденом нису успели јер је у тренутку снимања серије он имао већ 41 годину и тако и изгледа (и стасом и карактером), а када је снимао пети и шести наставак франшизе имао је 21, односно 24 и тада је био бунтовни клинац што јесте био значајни мотив. Чини ми се да је могло без доснимљених флешбекова и да се користе само материјали из ранијих филмова. И крај је Дебора баш отегла и ту заиста није нашла праву меру.

Едукативни моменат: Када су се борили Јуан и Хејден, овај потоњи је закључио да његовог ученика заслепљује потреба да буде победник. У било каквом надметању ће се свако трудити да буде победник, али истина је да то не треба да буде једини циљ. Циљ треба да буде такође и да смо учинили све најбоље што смо могли, те онда губитак неће бити разочарење.  

Оцена наставника:

(више је мање)

Творац (The Creator 2023) је прича о рату између Америке и Азије, у којем су ови потоњи заштиници нове врсте – В.И. Џон Дејвид Вошингтон је бивши војник који је био на тајном задатку, а који је неславно завршио. Њега је наново убацила у акцију амбициозна официрка Алисон Џени, чија је мисија да пронађе моћно оружје које су направили симуланти. Међутим, када буде упознао то оружје, Џон ће ипак променити страну.

Критички осврт: Тема је баш, баш актуелна и овакав филм се очекивао и очекивано је да буде блокбастер. Нажалост, очекивао сам и да буде класичан и предвидљив и филм је испунио моја очекивања. Девојчица у фокусу је спој Златног детета, које изгледа рањиво, а заправо има невероватне моћи и Харија Потера, предодређена да буде жртва која ће окончати велики рат. И као и у „Златном детету“ из 1986. лош момак је био добри заштитник – тамо Еди Марфи, а овде (такође црнопути) Џон. Прича као прича није лоша, али заиста није ништа посебно. Динамична је, забавна, са довољно акције и врцавих технолошких решења (почевши од изгледа симуланата) и са узбудљивим и добро осмишљеним крајем.

Едукативни моменат: Испоставило се да је моћно оружје заправо – девојчица. Никада не треба потцењивати ничију снагу, без обзира колико нам мала изгледала.

Оцена наставника:

(може, мада нерадо)

Бекство са острва (Island Escape 2023) је прича која се дешава Након мистериозне несреће у истраживачком кампу на острву Гран Манан. Извршни директор унајмљује тим плаћеника да извуку његову ћерку, научницу која ради у том кампу. По доласку, тим убрзо сазнаје да не само да је острво окружено црвоточином која узрокује да се време ресетује свака три дана, већ је и препуно ужасних чудовишта.

Критички осврт: Ова прича делује лавкрафтовски, односно као нешто што би написао Хауард Филипс Лавкрафт, али рецимо пре него што је навршио петнаест година и док још није стекао вештину списатеља. Дакле, ликови су у некој врсти временске петље која није најјаснија, баш као што није јасно ни како се, када се и да ли се уопште претварају у чудовишта. То је толико насумично и без икаквог обрасца да радња прераста погодну и претвара се у „то је сада режисеру (и сценаристи) Брусу Вемплу пало на памет“. Читав след догађаја заиста тако изгледа и пошто није задата квалитетнија загонетка за ликове, нема ни квалитетног решења и филм свакако није паметан (иако је видан Брусов труд да га таквим начини). Није ни маштовит јер све ово смо могли да видимо у другим филмовима, који су некако испали много бољи. Танак буџет свакако није помогао, а са њим ни специјални ефекти, ни шминка. Глума је спорадична и док су неки глумци сасвим солидни, други баш и нису уверљиви. Ни туче нису уверљиве увек.

Едукативни моменат: Аријела Мастројани, глумица врло необичне физиономије, одлучила је да не убеђује Џејмса Лидела у приче у које неће поверовати, већ да – делује. И заиста, увек је добро прећи са речи на дела.

Оцена наставника:

(на три)

Свенгали (Svengali 1931) је филм рађен према књизи „Трилби“ Џорџа ду Моријеа из 1894. То је прича о пијанисти Џону Баримору, који је савладао хипнозу до те мере да потпуно може да контролише друге. Он је успео да хипнотише Маријан Марш, лепу девојку која и лепо пева, те да је тако приволи да постане његова супруга. Уз њу је стекао и богатство кроз заједничке наступе на концертима, али све то Свенгалију, односно Џону, није донело оно што је желео.

Критички осврт: Сасвим је добар филм, а као такав је оцењен и од тадашње критике. Готово сви критичари су истицали Џонов рад и његову доминацију у филму, што јесте, а његова маска или шминка док хипнотише је прилично фино одрађена за оно време и сасвим језиво. 

Едукативни моменат: Иако је патио што није задобио њену љубав, Џон није хтео да хипнотише Маријан и тако је натера да га воли. Желео је да њену наклоност заслужи. И исправно је урадио јер ако вас неко воли зато што је на то приморан, то није искрено и ви заиста немате ништа од тога. У оба случаја живећете без љубави и то је свакако лоше, али у другом случају живећете и без праве љубави и још у лажима, а то је још лошије, зар не?  

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Ноћ прогоњених (Night of the Hunted 2023) је прича о младој жени Камил Роу, која се једне ноћи задесила у продавници на бензинској пумпи, где је постала мета скривеног снајперисте. Она не зна ко је он и зашто пуца на њу, али чини све да преживи. То је утолико теже јер било ко да се појави на пумпи такође постаје мета.

Критички осврт: Филм је започео веома снажно и понудио је донекле необичан приступ тематици која се бави женама у врло тескобној позицији жртве. И ту тескобну позицију је режисер Франк Халфун врло добро дочарао, а Камил је била на висини задатка. Међутим. 🙂 Прича се фокусира на целокупан Камилин живот, која очигледно носи свој крст и која нам (или убици, свеједно) обелодањује своје мрачне тајне, те исказује неке своје погледе на живот (увек је њена улога била та да мушкарци у њеној околини – не нужно љубавници – буду задовољни) и ставове (то што не жели да роди дете њен је избор), што је требало вероватно да изазове код нас емпатију или откровење, нисам сигуран, али јесам сигуран да је у том филозофско-драмском делу Франк напросто омануо. Наиме, њен исповедник, који је такође исказао прегршт (и заиста прегршт) моралних дилема савременог човека или друштва, заправо је најобичнији психопата који убија људе без труни задршке и без икакве селекције. Он је много времена потрошио што на своје лажи, што на манипулације, што на теорије завере, те свакако није кредибилан лик да даје било какве подуке и поруке. Камил, са друге стране, то јесте, макар колико и сваки други човек, али ситуација у којој се нашла сувише је специфична, несвакидашња и тешко замислива да би нас дотакла њена бољка која је такође врло специфична. Речју, порука у овом филму је изостала, тим пре што је и завршница некако превише епска за овај филм (Камил спашава девојчицу и при томе лагано тоне у смрт) и у случају убице превише антиклимактична јер се испоставља да је он сасвим случајан психопата на којег Камил не би ни наишла да њен љубавник и она нису стали на тој пумпи. Заправо, најбољи део те завршнице је када девојчица гледа у неверици како се две одрасле особе (које би требало да буду узори деци) крвнички убијају пред њом. Она на крају није ни схватила Камил као своју заштитницу и то већ довољно говори. Још један мотив у вези са девојчицом је сјајан. Убица јој у једном тренутку дозвољава да утекне низ пут, али она то не чини јер се плаши мрака. Заиста добра сцена, тим пре што је са друге стране – у осветљеном делу – убица са пушком. Франк има око за детаље и таквих детаља у овом филму има прилично и прилично су добри.

Разговори су у једном тренутку постали монолози убице, превише репетативни, исфорсирано убеђивачки и заличили су на велике теорије о којима распредају комшија Пера и пензионер Мика испред улаза у зграду. У том делу је филм добрано пао, мада је јасно да није било много „меса“ у причи и да је радња морала нечим да се попуни. Радња има и предвидљиве делове, тако да је било јасно да је саговорник којег је Камил дозвала воки-токијем заправо убица. Са друге стране улазак на сцену (пумпу) Џеја Џона Билера је прилично успео. Дакле, филм врло флуктуира, малтене као синусоида. Има својих добрих момената, попут идеје, динамике, глуме, специјалних ефеката, акције која пружа узбуђење, али има и лоших.

Едукативни моменат: Убица је дао неке своје разлоге зашто ради то што ради. Камил му је рекла да она није као он и да она то никада не би радила. И у праву је и, када боље размислим, разлози нису много ни важни. Свеједно за насиље и активности које наносе штету другима и тако нема оправдања.

Оцена наставника:

(мада иде на четири)

Кад зло вреба (Cuando acecha la maldad 2023) је хорор настао удруженим снагама Амера и Аргентинаца. У једној варошици Езекијел Родригез и његов брат Демијан Саломон су открили да је један млађи радник опседнут демоном. Њихови суграђани, али и полиција и локална власт су се понели према томе као да то није њихов проблем, али је браћи јасно да ће ускоро постати проблем који ће их погодити све, па су одлучили да беже. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Режисер Демијан Руња очигледно не воли да губи време. Филм одмах почиње пуцњима у ноћи, већ у првих пет минута видимо преполовљени леш, а у првих десет унакажено тело демоном опседнутог човека. И у овом случају по јутру се дан познавао јер је ово одличан хорор, који не пада ни у једном тренутку, бруталан у сваком смислу и без милости за било кога, тако да Демијан Руња није поштедео ни децу, ни ментално заостале, што би други режисери урадили. Тако да није било могуће предвидети наредно дешавање. Ликови су животни и занимљиви, а сцене заиста гадне. Не препоручујем грицкалице уз овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Езекијел није радио по упутствима које му је давала Силвина Сабатер, већ је доносио одлуке на своју руку и није успео да спречи демона да се роди. Врло често су други паметнији од нас, знају више у областима које нам нису блиске и свакако не треба бити тврдоглав и терати своје по сваку цену, тим пре ако за нешто нисмо стручни. Ово се посебно односи на питања здравља и медицине, али и све друго.

Оцена наставника:

(убедљива)

Вили Вонка и фабрика чоколаде (Willy Wonka & the Chocolate Factory 1971) је филм рађен према књизи „Чарли и фабрика чоколаде“ из 1964. писца Роалда Дала, који је био и сценариста овог филма. Филм говори о сиромашном детету по имену Чарли (Питер Острум) које, када је пронашло један од пет златних купона у чоколадици, добија прилику да посети фабрику чоколаде познатог, ексцентричног и мистериозног Вилија Вонке (Џина Вајлдера). Испоставиће се да је тај обилазак заиста невероватно искуство и да ће променити цео дечаков живот.

Критички осврт: Ово је маштовит филм са интересантном причом и добром глумом, који има и емоцију и одличан хумор који очигледно не застарева. Оно што је вишак је свакако мјузикл. Напросто се не уклапа, а песме су досадне, без кореографије или неких занимљивијих пропратних сцена. И то је моја једина замерка.

Едукативни моменат: Од петоро деце само је Чарли успео да добије вредну награду, а то је због његових добрих особина. Он није био размажен као друга деца и иако је изгледало да они добијају све што желе (за разлику од Чарлија) то је било ипак краткорочно. Дугорочно гледано, лепо васпитање, манири и добар карактер боље су решење. 

Оцена наставника:

(минус)

Рајлијин први састанак? (Riley’s First Date? 2015) је кратак цртаћ настао након филма „Наопачке“ снимљен исте године. У глави ликова овог цртаћа налазе се персонификације осећања и сада у главама чланова Рајлијине породице морају емотивно да се изборе са тим да њихова (мала) девојчица има своју симпатију.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са фином животном причом, пуном хумора и лепих осећања, али ми се чини да не може да се испрати добро без одгледаног дугометражног претходника. Зато препоручујем гледање оба филма, посебно љубитељима одличних цртаћа.

Едукативни моменат: Тата породице није био одушевљен што се појавио дечкић који се допада његовој кћерки, али онда је открио да њих двојица имају нешто заједничко и да му се момак заправо и допада. Увек треба дати шансу другима јер ко зна колико заједничких тема имамо и самим тим саговорнике, а можда чак и будуће пријатеље. 

Оцена наставника:

(минус)

Последња Мимзи (The Last Mimzy 2007) је филм инспирисан кратком причом „Мимзи су били Борогови“ објављеној у „Часопису за запањујућу научну фантастику“ 1943. брачног пара писаца Хенрија Катнера и Кетрин Лусил Мур. У фокусу су деца, брат и сестра који су пронашли мистериозну кутију играчака за коју се испоставило да представља технолошке алатке какве на свету виђене нису. Они ће врло брзо открити шта те алатке могу и ускоро ће открити да је веома важно да их неко (односно њих двоје) употреби. 

Критички осврт: Волео бих да вам кажем да је ово сладак дечји филм са солидним глумцима и истим таквим специјалним ефектима, али не могу. Филм је предосадан, без динамике, праве авантуре и искрених емоција, а башка што је све у њему већ виђено и предвидљиво. Давно нисам гледао толико испразан филм без готово иједног изазова за главне протагонисте. 

Едукативни моменат: Иако су деца наишла на играчке, испоставило се да су у питању озбиљне ствари које су промениле читаво устројство света. Игру и треба схватити озбиљно јер она то и јесте. Сетимо се Олимпијских игара, на пример. На крају крајева, кроз игру можемо научити много тога, можда чак и боље него на класичној настави.

Оцена наставника:

(можда може плус)

Лако Је Критиковати 247

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Гробље кућних љубимаца: Крвна линија (Pet Sematary: Bloodlines 2023) је приквел „Гробља кућних љубимаца“ из 2019, а који је рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Становници варошице Ладлоу знају за гробље кућних љубимаца и да су га изградили Индијанци како би их духови животиња заштитили од исконског зла. Такође знају и да то гробље враћа у живот мртве људе. Тако је Дејвид Духовни решио да оживи свог филмског сина Џека Мулхерна којег су му мртвог вратили из Вијетнамског рата. Оно што се вратило ипак није био његов син, већ посланик пакла решен да убије и наново оживи још становника злосрећне варошице.

Критички осврт: Овај филм је очигледно лош и имам осећај као да је режисерка Линдзи Бир одрадила тезгу. Радња је у хаосу, са овлаш урађеним сценама од којих су многе превише погодне (како би преживела главна барбика Натали Алин Линд), без логичног и редоследа и и реакција ликова. Ту се иначе појављује гомила неких ликова и сви од реда су незанимљиви и чини ми се да Линдзи не разуме да није довољно да је пар главних протагониста – Натали и мишићави Џексон Вајт – само холивудски леп. Главни злоћа Џек јесте даркерски тип, али уопште није страшан, баш као што нису страшне ни хорор сцене. Неке су и небулозне, попут оне када гине Хенри Томас.

Едукативни моменат: Дејвид као субјективни отац није могао (или хтео) да види да његов син чини лоше ствари, чиме је само погоршао ситуацију и за друге и за сина и за себе. Према највољенијима нисмо објективни и иако је тешко да прихватимо да они могу да ураде и нешто лоше, напросто морамо јер је то једини начин да помогнемо и њима и другима, па и себи. Признавање да имамо проблем је први корак у решавању тог проблема.

Оцена наставника:

(на један)

Бабарога (The Boogeyman 2023) је хорор базиран на краткој истоименој причи Стивена Кинга из 1973. У кућу психијатра Криса Месине је ненајављено дошао видно руиниран Дејвид Дастмалчијан тражећи помоћ. Крис је у разговору са њим закључио да је прилично поремећен и отишао је у другу собу како би позвао полицију. Међутим, Дејвид је тада отишао на спрат, баш у тренутку када се Крисова старија кћерка Софи Тачер вратила из школе. И Софи и Крис су га затекли обешеног у њиховом плакару. То је било трауматично искуство, али се тиме није завршило јер је у кући остало нешто злокобно и натприродно што је Дејвид донео са собом.

Критички осврт: Морам да признам да су мрачна атмосфера и ситуације „спаковани“ у врло ефектне и застрашујуће сцене. Иначе, прича као прича није нова и кракато чудовиште са ситним, чкиљавим окама је већ виђено, те режисер Роб Севиџ заиста није увео ништа иновативно, али јесте увео интересантне ликове. Глумачка постава је сјајна, укључујући чак и малу девојчицу. Све ово изгледа као врло пристојан хорор, али не видим да се издвојио у односу на остале. 

Едукативни моменат: Крис је цитирао Карла Густава Јунга: „Где је твој страх – ту је твој задатак“. Мудар цитат, нема шта.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Отров (Venom 2005) је хорор који прати групу младих из једне варошице, од којих су двоје Агнес Брукнер и Џонатан Џексон били сведоци саобраћајне несреће на мосту. У тој несрећи настрадала је старија Креолка, али и Рик Крамер, власник оближње бензинске пумпе, који је покушао да је спасе. Заправо, Рик је настрадао под мистериозним околностима, а убрзо потом започела је читава серија мистериозних смрти. Изгледа да само Меган Гуд, унука настрадале Креолке, зна зашто се све то дешава.

Критички осврт: Филм је осредњи, са таквом некаквом и идејом. Ликови су сасвим незанимљиви. Постоји ту некакав интригантан однос Рика и његовог филмског сина Ди Џеја Котроне, те иако режисер Џим Гилеспи тај однос јесте форсирао, употребио га је тек у једном детаљу. Тај део јесте ефектан, као и део где зликовац руши кућу, али ипак је већина сцена врло налик другим слешерима са натприродним убицом, попут „Ноћи вештица“ (рекао бих да је било и преписивања). Хорор сцене су дефинитивно млаке, иако је све пропраћено оном препознатљивом америчком драматиком и, морам да додам, прилично лошом глумом.

Едукативни моменат: Меган је објаснила својим пријатељима да је вуду религија као и свака друга. И то јесте истина, а то што вуду нама изгледа застрашујуће и нестварно, последица је нашег непознавања. За „прву помоћ“ разумевања ове религије можете погледати сасвим коректан текст на Википедији. 

Оцена наставника:

(на два)

Кошница (The Hive 2023) је прича о младом брачном пару Тимотију Хаугу и Кристи Грифин, који су, једно вече када су се враћали са не баш успелог ноћног провода, у свом дому затекли двоје странаца. Пошто полиција није хтела да реагује, а Кристина сестра, која живи у суседству, да их прими преко ноћи, одлучили су да сами поврате свој дом. Тада ће схватити да су узурпатори врло опасна бића са друге планете.

Критички осврт: У филму има пар добрих цака, рецимо када ванземаљци причају својим језиком, али цео филм је далеко од доброг. Хајде што је идеја већ виђена у заиста много других филмова, ниска продукција, танак буџет и поприлично лоша глума чине све ово баш неубедљивим и то без обзира што су ванземаљци надвладали (што јесте логично да тако буде). Главни пар протагониста има разрађене ликове и причу која прати њихов однос, а режисер Џаред Алмонд је успео да је повеже заједно са главном, натприродном радњом у смислену причу, али џаба.

Едукативни моменат: Тимоти и Кристи су имали проблема у својој вези, а онда су се сусрели са још грђим проблемима (злим ванземаљцима). Порука овога није да се тешимо да увек може горе, него да не треба правити драму око сваког проблема, посебно ако су овоземаљски и ако смо им дорасли.

Оцена наставника:

(може на два)

Дан Доктора (The Day of the Doctor 2013) је специјална епизода серије „Доктор Ху“ којом је обележена педесетогодишњица приказивања. Доктора Хуа у тој садашњости тумачи Мет Смит и њега је позвао британски двор како би им помогао. Испоставило се да је Мет, односно његова ранија реинкарнација Дејвид Тенант, супруг Елизабете I Тјудор (глуми је Џоана Пејџ) и тиме заветован енглеској круни. Двор и његове тајне архиве походе ванземаљци жељни да преотму планету. Мет није ускратио помоћ, али ни његове реинкарнације из минулих времена које су дошле кроз временску црвоточину.

Критички осврт: Филм се теже прати ако нисте макар мало (попут мене) упућени у причу о чувеном доктору. Наиме, својевремено сам одгледао неколико епизода и уверио се да је у питању једно необично и интелигентно срочено дело, на које Британци дефинитивно могу бити поносни. Довољна је и референца што се, без престанка, даје од 1963. и променила је тринаест доктора, а у плану су још два. И филм је, попут серије, врло луцкаст, динамичан и шармантан. Режисер Ник Харан је добро „пливао“ у хаосу времена и простора и померао своје ликове на све стране и универзума и историје, уз ревносно избегавање парадокса колико је то већ могуће. Занимљиво је да у филму има акције, али да је углавном мимоилазила Доктора Хуа (сваку његову реинкарнацију) и да је проблеме, па и опасне ситуације решавао углавном мозгањем. Сав тај приступ је сасвим другачији и иако очигледно није нов, дефинитивно је аутентичан.

Едукативни моменат: На почетку смо могли да чујемо цитат Марка Аурелија: „Не троши своје време расправљајући о томе какав би добар човек требало да будеш. Буди тај човек.“

Оцена наставника:

(хајде да кажемо)

Доктор Ху (Doctor Who 1996) је телевизијски филм проистекао из серије истог назива. Овога пута Доктора Хуа играју најпре Силвестер Мекој, а потом Пол Мекган. Овај славни Доктор, због квара на свом свемирском броду Тардису, доспео је на Земљу, где се сукобио са Господарем који је запосео тело болничара Ерика Робертса.

Критички осврт: Уколико бих упоредио овај филм са претходним, рекао бих да је новији „Доктор Ху“ унапређен. Наравно, по пару филмова није коректно судити, али овај је слабији. Иако има тај луцкасти шарм Доктора Хуа, сувише је приземан (и на Земљи и на земљи), радња је сасвим класична и рађена по обрасцу крими акције карактеристичном за ту декаду. Чак је и убачена обавезна јурњава колима, која заправо није узбудљива. Да не будем погрешно схваћен, прича је сасвим добра, али очекивана. Додао бих да Ерику јако добро пристају улоге негативаца. 

Едукативни моменат: Лепа докторка Дафни Ашбрук, иако је могла од Пола да сазна своју будућност, то ипак није хтела. Образложила је тиме што јој је довољно да зна ко је. И, одиста, ако знамо ко смо, које квалитете имамо, будућност је свакако извеснија. 

Оцена наставника:

(слабија од претходне)

Јужни Парк: Придруживање макроверзуму (South Park: Joining the Panderverse 2023) је специјална епизода и чак 326. по реду серијала „Јужни парк“. Ауторском тиму очигледно није понестало идеја ни после оволико епизода и овога пута гледамо неколико различитих верзија Јужног Парка у тзв. макроверзуму. 

Критички осврт: Фасцинантно је како аутори „Саут парка“ (пре свега режисер и сценариста Треј Паркер) хватају друштвене појаве и феномене. Они их, наравно, екстремизују и пародирају, али увек поентирају и њихов хумор је сасвим применљив на свакодневни живот. Овај пут мета су били образовање, вишак високостручних кадрова, а мањак мајстора, вештачка интелигенција и Дизнијево форсирање политичке коректности. И све је то увежено у јединствену причу која је потпуно актуелна и коју ми данас живимо. Одлични су, као и увек.

Едукативни моменат: Људи из Саут Парка су дошли до закључка да им колеџ ништа не значи јер не знају да поправљају ствари и потпуно су зависни од мајстора који се богате. Нашли су решење тако што су довели мајсторе из других димензија. Пошто нам друге димензије још увек нису доступне, а образовање увек има смисла, можда је решење напросто у томе да оно буде довољно широко и у служби реалног живота.

Оцена наставника:

(не најбоља могућа)

Супер чудовишта: Нова класа (Super Monsters : The New Class 2020) је седма специјална епизода дечје анимиране серије „Супер монструми“. У предшколском за ова мала бића дешавају се промене: стиже четворо нових другара, а сви прелазе у посебну, љубичасту собу. Ми гледамо како ће они провести прву школску ноћ у новом окружењу.

Критички осврт: Ово што смо видели је заправо замисао идеалне учионице. Све је дизајнирано тако да буде безбедно и подстицајно, а како би се развио пун капацитет сваког детета. Индивидуализација наставе је апсолутна и учитељи су посвећени сваком детету, односно малом монструму. И то јесте сјајан узор за сваки ниво школовања, али је и сасвим бајковит, све и да нема чаробних зидова и играчака. Да би окружење уопште било такво и у реалној школи, потребна су језива средства, добро обучен кадар и сасвим разуман број ученика. Чак и тада то не би била оваква приказана бајка јер се у овом случају деца понашају идеално и иако су монструми изгледом, они су дивни карактером. Они храбре једни друге, прискачу у помоћ и проналазе решења. Иако врло мали узраст, напредују готово самостално и прихватају сваку активност коју предложи учитељица. Нема љубоморе, свађа, себичности и деце са проблемима у учењу и владању. Једине проблеме које смо видели показала је рогата девојчица која је све време желела да се врати кући и крилати пас који није најуспешније летео. Међутим, они су своје проблеме савладали готово сами и то за свега једну ноћ. Свакако слатко (можда ипак и превише) и примерено малом узрасту, али ипак далеко од свакодневне школске праксе.

Едукативни моменат: Највећа вредност овог цртаћа је што је свако дете другачији монструм, са различитим изгледом и моћима, али се нико ни према коме није понашао као према – монструму. Сви су прихваћени, без обзира на своје специфичности. И тако треба да буде и у нашем реалном, небајковитом свету.

Оцена наставника:

(рецимо)

Патролне шапе: Моћни филм (PAW Patrol: The Mighty Movie 2023) је наставак филма „Патролне шапе: Филм“ из 2021, а оба су проистекла из анимиране серије „Патролне шапе“. Кучићи живе под старатељством дечака у високо технолошкој осматрачници и надгледају и чувају Град Авантуре. У том граду је луда научница која је опседнута метеоритима и један је чак успела да довуче у град. Испоставило се да је та стена пуна кристала који дају супермоћи. Међутим, наместо да их се она дочепа, кристали су припали штенцима и начинили их суперштенцима. Но, научница није одустала и решена је да се дочепа кристала, али и других метеорита, без обзира што ће њима избомбардовати и уништити цео град. На суперштенцима је да је спрече у тој намери.

Критички осврт: И даље ми је поставка овог цртаћа небулозна: да малолетни дечак (без супервизије одраслих) има технолошку опрему вредну милијарде и да буде вођа штенаца који, наместо полиције, ватрогасаца и свих других служби, спашавају грађане од невоља. Но, не могу то да замерам сваком наставку. Тако је како је, а што се овог цртаћа тиче он заправо није лош. Примерен је узрасту малих клинаца, има симпатичну, маштовиту причу (мада већ много пута испричану у одраслијим филмовима попут „Фантастичне четворке“) и добре поруке. Свакако има емоцију, али и баш много патетике. Но, хајде, да на то зажмуримо. 

Едукативни моменат: Мото овог цртаћа је да штене никада не може да буде премало за велика дела. Кад то важи за штенце, ваљда важи и за нас. 

Оцена наставника:

(нека буде)

Црвенкапа, на свом путовању, наилази на мртво тело (赤ずきん、旅の途中で死体と出会う2023) је јапанска бајка која је претворена у крими мистерију. Кана Хашимото је Црвенкапа која се затекла у краљевству где живи Пепељуга (Јуко Араки). Добре виле су их обе опремиле за бал, али на путу до двора кочија је налетела на дворског фризера и убила га. Међутим, виспрена Црвенкапа је брзо схватила да је фризер био мртав и пре него што је кочија наишла, па су сакриле леш и наставиле пут. Међутим, на балу, пре него што је прича почела да се одвија на познати начин, краљева гарда је открила леш у шуми и започета је истрага. Закључили су да је убица на балу, а сумњиви су сви, чак и принц (Таканори Ивата). 

Критички осврт: Одмах ми се допао филм јер је освежавајуће другачији, са све Црвенкапом која је врло интелигентан детектив, попут бајковитог Поароа. Има ту и хумора, односно комичних ликова, а и цела крими прича је смешна, па и то доприноси. Но, иако је режисер Јуичи Фукуда све прилично паметно осмислио, рупица у причи има. Пепељуга је јасан кривац јер је трећа у вези, а не иде да принц остави своју велику љубав. Пепељуга никако није могла да зна да ће се појавити у кући фризера јер за тај њихов договор знали су само њих двојица. Сведочење зле сестре Пепељуге сувише је натегнуто, а и остала сведочења, ако ћемо баш да цепидлачимо. Но, чини ми се да је највећу грешку Јуичи направио што је маћеху и злу сестру превише рано повукао из приче и Пепељуга је навукла ципелу без икакве помпе, ометања и узбуђења, а и таква сцена би начинила оно што следи заиста шокантним. Ипак, и овако је прича сасвим солидна. Специјални ефекти су такође солидни, мада нису импресивни. 

Едукативни моменат: У краљевству у којем је лепота све, морали су да науче да се лепоти не може безрезервно веровати и да и најлепша ружа има трње. 

Оцена наставника:

(заиста може)

Лако Је Критиковати 241

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Уклета вила (Haunted Mansion 2023) је друга по реду филмска адаптација истоимене атракције из Дизниленда. Лакит Стенфилд је физичар и научник који је прешао на посао туристичког водича јер се разочарао и у свој првобитни посао и у живот. Наиме, преминула му је вољена супруга. У том неком тренутку туговања ангажовао га је необични свештеник Овен Вилсон да истражи вилу из наслова и потврди присуство духова. Скептични научни Лакитов ум је у прво време одбијао тврдње да духови постоје, али се врло брзо уверио да су и те како стварни и да их има баш много.

Критички осврт: Ово је заиста кућа страве са вашара пренесена на биоскопско платно (или екран, како га већ гледате). Верујем да је циљ испуњен, а то је да се дочара и рекламира Дизнијев парк. У складу са тим специјални ефекти су одлични, маске (посебно главног негативца Џереда Летоа) нешто мање и има доста акције и хумора тако да пар минута преко два сата трајања није напорно, напротив, иако је филм на моменте досадњикав. Ликови су крајње симпатични и глумци су добро одабрани, а да би све било атрактивније ту је и добар број камео улога. Неки детаљи су очекивани, а очекивано је било и да ће ово бити типичан амерички блокбастер са много њиховог аутентичног пренемагања. Технички је филм решен солидно и неких већих замерки немам.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да када нас задеси највећа трагедија, а то је губитак вољене особе, треба да нам буде утеха да смо је волели и да је она још увек са нама – можда не као дух, али свакако као љубав која не престаје.

Оцена наставника:

(није ни четворка, није ни тројка)

Кућа за изнајмљивање: Жртвовање (บ้านเช่า บูชายัญ 2023) је прича о брачном пару који су изнајмили кућу докторки и њеној мајци, верујући да су добили пристојне станаре, али ће се испоставити да оне воде врло моћан и злокобан култ.

Критички осврт: Ово је азијатска варијанта „Розмарине бебе“ или је макар то био до половине. Од половине прича добија и други, па и трећи угао и све је то врло занимљиво. Мислим, хорор као хорор је класичан за то поднебље (мада су неке сцене врло ефектне и застрашујуће) и очигледно се Азијати боје духова јер су им врло фреквентни у овом поджанру, али је прича та која је адут овог филма. Прилично је мистериозна, паметна и напета и глумци су је добро дочарали. Крај је решен сјајно, тако да график квалитета нема пад од почетка.

Едукативни моменат: Филмска кћерка Суколавата Канарота је погинула од струјног удара јер је бојлер био укључен док се туширала. И у стварном животу има примера страдалих на тај начин и стручњаци кажу да обавезно треба искључивати бојлер пред купање. Зашто то мора, боље је да наместо мене говоре стручнији, па један текст о томе имате на овом линку.

Оцена наставника:

(солидна)

Снежана и седам патуљака (Snow White and the Seven Dwarfs 1937) је Дизнијев цртаћ о несрећној принцези коју прогања маћеха љубоморна на њену лепоту. Рађен је према бајци браће Грим из 1812. и један је од топ десет анимираних филмова са највећом зарадом. 

Критички осврт: На удару новокомпоноване тзв. „кенсел културе“ је био фамозни пољубац на крају јер је Принц Шармантни пољубио Снежану док је она спавала и тиме без њеног пристанка. И то је наравно претеривање јер за то доба и у том контексту је све то не само прихватљиво, већ и врло романтично. Причамо о времену када је Снежана прелепа баш зато што је тако префињена и смерна и то у свакој боговетној ситуацији. Она јури кроз шуму, пада у провалију, па у мочвару и излази из свега тога перфектно чиста и опеглана са обе ципеле на штиклу. 🙂 Наивних, па и спорних момената има још. Она буквално проваљује у туђу кућу и чуди ме да ватрени заговорници културе кенселовања тако нешто нису приметили. Свеједно, ово је култни класик баш такав какав је и нема сумњи у његов квалитет.

Едукативни моменат: Снежана није дозволила веверицама да помету прашину под тепих. И у праву је: то није место да се гурне прашина, али ни проблеми.

Оцена наставника:

(наравно)

Рај (Paradise 2023) је немачки СФ. Премиса филма је да постоји фирма која има напредну технологију којом пребацује године са једног човека на другог. Наиме, сиромашни се одричу своје младости зарад новца који им дају богати. У тој фирми ради и перспективни Костја Улман који покушава да живи раскошно, па је у кредитима да купи луксузан стан. На несрећу, стан му је изгорео и сада његова супруга Марлена Танцик мора да плати хипотеку јединим што има – својим годинама. Костја ипак не одустаје од своје нагло остареле супруге (сада је глуми Корина Киркоф) и тражи сваки начин, па и онај мимо закона, да јој те године врати.

Критички осврт: Ово је један врло озбиљан СФ и иако изгледа да улази у филозофију да ли је један људски живот вреднији од другог, рекао бих да није о томе. Ово је сатира капиталистичких односа, на шта указује и наслов филма. Марлена је ставила под хипотеку године свог живота и, пошто јој је стан изгорео, практично је себе осудила на смрт. Капитализам узима, поручује режисер Борис Кунц и он узима године живота, а у овом случају то ради и буквално. Допада ми се што је филм паметан и објашњава самом поставком сцене, па је тако довољно видети председницу фирме Ајрис Бербен и њен управни одбор, те њихов однос, да је јасно какве интересе заступа она, а какве они и са врло мало конкретно реченог. Томе у прилог иде и намерно постављен предвидљив део да Ајрис готово све конце држи у рукама у животу наивног Костје и зато је преокрет ефектнији. Борис није вређао интелигенцију својих гледалаца и оно што је било врло јасно нама, било је врло јасно и ликовима, тако да је више фокус био на драми и акцији, а трилер је напросто послужио. Борис је радио и неочекиване ствари, па је помало и шокантна значајније врела секси сцена између Костје и Корине, но између њега и њене млађе (и неминовно згодније) верзије (што бисмо више очекивали). Углавном, режија је јако добра, а глумци су више него солидни.

Едукативни моменат: Ајрис је испричала новинарки како су мултимилијардери уложили велики новац у зелене технологије јер их је њена технологија подмладила. Наиме, они су сада више пажње обратили на климатске промене за које их није било брига раније јер су били стари. Закључила је да када променимо начин на који гледамо свет, онда ћемо тај свет и променити. У контексту њене приче, ово има смисла, али се треба трудити да свет учинимо бољим местом без обзира на то колико смо стари јер и један дан у бољем свету којем смо допринели је вредан.

Оцена наставника:

(па и више од овога)

Миракулус – Филм (Miraculous – Le film 2023) је француски цртаћ настао из серије „Миракулус – Авантуре Бубамаре и Крими Мачка“, која је почела са приказивањем 2015. Ово је тинејџерски мјузикл и уз то и суперхеројски филм у којем главне улоге имају Бубамара и Мачак, девојчурак и момчић спремни да спасу Париз од злоће.

Критички осврт: Некако сам очекивао више од моје омиљене бубе. Прича је класична борба добра и зла, са девојчицом која није прихваћена међу вршњацима и која постаје пар са популарним дечаком, али који има своје личне проблеме. Заиста безброј пута виђено и још преслађено преслатким, бебастим духовима који им дају моћи и који су цртани тако да не можете да их не волите. Заправо, цео цртаћ је ушећерен, са много певања (и превише, макар што се мене тиче). Акција је добра и маштовита, али је могло да је буде и више, баш као и хумора. Углавном, једна врло просечна тинејџерска лимунадица.

Едукативни моменат: Суперхероина Бубамара док није постала супер била је девојчица шепртља и мета насилника. Како је стекла моћи и доказала се као спаситељ света, постала је боља и у школи и стекла је самопоуздање у друштву. И ми треба да пронађемо своју супермоћ, која ће нам омогућити да будемо добри у макар нечему, али нам и дати „крила“ за све остало.

Оцена наставника:

(толико од мене)

Повратак у Град Ноћи вештица (Return to Halloweentown 2005) је оригинални филм Дизнијевог канала и четврти је и последњи у серијалу о граду у којем је увек Ноћ вештица. Прича прати младу вештицу Сару Пакстон која иде на колеџ Универзитета поменутог града, али не зна да ће мрачне силе покушавати да злоупотребе њену магију. 

Критички осврт: Не могу да кажем да је овај филм оригиналан јер не нуди ништа што већ није виђено, али рецимо да је маштовит. Има ту вештица и гоблина и магије која пршти попут ватромета. Јесте сапуњаво и за тинејџере довољно романтично, али није духовито, нити има неку јачу причу. Заправо, режисер Дејвид Џексон је баш закомпликовао иначе једноставну причу, тако да радња изгледа мало у хаосу, а и ово је један од оних филмова где су моћи врло нејасне и широких граница, тако да обесмишљавају добар део радње. Има ту и неких нелогичних поступака ликова, али на крају можемо рећи да се добила нека заокружена бајкичица (деминутив деминутива). Специјални ефекти су баш онакви какви се очекују од једног ТВ филма.

Едукативни моменат: Када је Џудит Хоаг рекла својој филмској кћерки Сари да уз велику моћ иде и велика одговорност, ова јој је узвратила да је то „украла“ од Спајдермена. И морам да приметим две ствари. Прва је да је Џудит у праву, а друга је да је опет у праву. У реду је да „украдемо“ добре савете и искуства од других.

Оцена наставника:

(и ово је одвећ)

Подмукло: Црвена врата (Insidious: The Red Door 2023 2023) је пети наставак у франшизи „Подмукло“, али је радња директан наставак другог дела. Филмски отац и син Патрик Вилсон и Тај Симпкинсон су, захваљујући хипнози коју су сами желели, заборавили на страшне догађаје из прошлости. Неколико година касније, када је Тај стасао за колеџ, прошлост је ипак покуцала на (црвена) врата. 

Критички осврт: Режисер Патрик је повремено исфорсирао и односе, посебно са својим филмским сином Тајом, али и разговоре, па и сопствену неурозу како би све било погодно. Морам да приметим и да ме Патрик није фасцинирао глумом. Ни филм ме није фасцинирао. Он је млак хорор са општим местима, без јачих изазова за протагонисте, али истина и без оног типичног америчког пренемагања или макар без превише оног типичног америчког пренемагања. 🙂

Едукативни моменат: Филмски отац и син су се потрудили да забораве неке застрашујуће догађаје из прошлости и то се показало као лоша одлука. На крају је Тај закључио да морамо да се сећамо, чак и болних момената. На крају крајева, то је добро зато што нећемо бежати од проблема и зато што исте грешке нећемо понављати.

Оцена наставника:

(није слаба)

Паучина (Cobweb 2023) је хорор који је снимљен према сценарију Криса Томаса Девлина који је уврштен у тзв. Црну листу 2018. Црна листа није оно што бисте помислили на први поглед и врло је повољна била за Криса. То је годишња публикација најзанимљивијих сценарија које предлажу стручњаци, на челу са продуцентом Френклином Леонардом. Прича прати једну породицу у којој се дешавају необичне ствари и које ће кулминирати на најгори могући начин.

Критички осврт: Амери не одустају од детета које је злостављано у школи, али у овој причи то има оправдања. Иначе прича је заиста заслужно на „Црној листи“ јер црња тешко може бити и креће се у врло непредвидљивом и узнемиравајућем смеру. Прилично је језива и заиста држи пажњу, али морам да приметим да су много јаче оне сцене када клиња убија своје родитеље него када његова натприродна сестра коси све пред собом. Сцене у којима је она касапин сувише се препознатљиве, што из америчких, што из азијских хорора. Ови потоњи јако воле женске унакажене духове са дугим, запуштеним косама који се акробатски крећу четвороношке и све се то може видети и овде. Маска јој је прилично добра, признајем. Финале у које се укључује Клеопатра Колман превише је погодно за њу и дечака и то без много кредита, ако је судећи према покољу који је сестра направила у тој кући. Крај приче је необичан и то поздрављам, мада изгледа као сувише нагао. Глумци су добро одабрани, одлично су одглумили, а и физиономије су им врло захвалне.

Едукативни моменат: Дечак кога је мајушни Вуди Норман гурнуо пао је низ степенице и поломио ногу. Када га је филмски тата Ентони Стар питао шта има да каже на то, малишан је рекао да није желео да овај падне низ степенице. И то је сигурно тако, али морамо да будемо свесни да када радимо нешто што није добро, последице такође морају бити лоше, чак и ако их не очекујемо.

Оцена наставника:

(стварно је између тројке и четворке)

Царица вампир (Empress Vampire 2019) је прича о царици Ејнџи Маји из древне Кине, која је преживела до садашњег доба јер је – вампирица. И док она убија по Америци, потомак Ван Хелсинга жели да јој дохака, а тајна Владина служба да направи договор са њом.

Критички осврт: Знате како изгледа када у детективским филмовима полагано и са тешкоћама испитују материјал са надзорне камере који никад није доброг квалитета? Е, овде тај проблем нису имали. Снимак са надзорне камере је у овом филму бољи од самог филма. У ствари, мало шта је горе од овог филма. 🙂 То је једна нискобуџетна дубиоза где су разна чудеса могућа, али не и здрав разум и полицајац прихвата здраво за готово када му непозната девојка каже да је видовита и да ће му помоћи. У овом филму нико није урадио свој посао, понајмање глумци (мада и не кривим их јер је бесмислено трудити се у оваквом пројекту), али ни монтажа и макар у једној сцени није сечено тамо где је требало. Специјални ефекти су прављени у Мајкрософтовој бојанки, а дијалози су у складу са свим претходно реченим. И таман када сам мислио да ме ништа не може изненадити у једном оваквом филму, глумци су у једној сцени и то када сам најмање очекивао – запевали као у каквом мјузиклу. Нисам био изненађен, био сам шокиран и чак помислио да због овога дам двојку, али… Ипак не. 🙂

Едукативни моменат: Режисер Фил Кондит је свашта унео у свој филм: и еротику и теорију завере и вампирицу и димензију попут оне какву би осмислио Лавкрафт и видовњака којој из руку севају муње и која је уједно и медијум и духове и СФ научнике у древној Кини и урнебесну комедију или макар њен покушај у једној сцени… И добио је врло јадан резултат. Много у квантитету није исто што и много у квалитету и ако Фил то не зна, требало би да знамо ми. 🙂

Оцена наставника:

(ипак)

Бојно поље 2025 (Battlefield 2025 2020) је прича о људима у једној америчкој варошици који су се суочили са крвожедним ванземаљцем.

Критички осврт: У овом филму једино је режисер Џозеф Мбах уложио неки напор јер глумци очигледно нису, а ни остатак екипе, укључујући и Џозефа као косценаристу. 🙂 Дијалози су заиста роботски и дефинитивно је погрешио што је готово пола филма утрошио на њих и упознавање крајње незанимљивих ликова. Драмски део овог филма је прилично лош, иако су реакције ликова углавном логичне. Тамо где се Џозеф колико-толико снашао је заправо СФ део и лепо је премостио танак буџет уводећи оклопљеног ванземаљца и са њим је почео врло обећавајуће када је, попут Терминатора (који је Џозефу био очигледан узор, па и више од тога), збрисао двојицу (за које ни не знам што смо их упознавали, посебно Брендона Ханифина и његову тужну причу). Додуше, тај први сусрет људи и свемирца прилично је и наиван. Но, филм иначе врца од наивних момената. Финална сцена није лоша, признајем.

Едукативни моменат: Дастин Џејмс Лејтон је робијаш који је био насилан према људима, али се показао као херој у борби са чудовиштем. Сви људи, чак и они окорели, сигурно имају и своју добру страну. Наравно, и од нас зависи хоћемо ли је видети и хоћемо ли уопште дати шансу да се испољи, што двоје ликова у овом филму јесу урадили у Дастиновом случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је објективна)

Лако Је Критиковати 240

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Долина мртвих (Malnazidos 2020) је шпански филм који се дешава у току њиховог грађанског рата 1938. Мики Еспарбе је капетан националиста који је толико проблематичног понашања да је завршио пред стрељачким водом. Ипак, спасио га је његов стриц генерал Мануел Морон, али му је уједно и дао самоубилачки задатак. Наиме, капетан је морао да оде у тзв. тампон зону и да тамо преда поруку својим трупама. Оно што Мики није знао јесте да су у тој зони немачки нацисти спровели језиви експеримент са зомбијима са којима је морао да се суочи и он и сви војници на које је наишао, а који припадају и једној и другој страни.

Критички осврт: Зомбији у спрези са ратом и нацистима дефинитивно нису новина и овај филм није могао да адутира на оригиналну причу. Прича није толико црнохуморна како би се очекивало и има тек неколико добрих фора, али је свеједно одлична, заокружена и држи пажњу. Посебно ми се допало како су режисери Хавијер Руиз Калдера и Алберто де Торо вешто поентирали бесмисао ратовања, посебно грађанског, пре свега стављајући своје ликове у погодне ситуације. Њих двојица се нису одредили која им је страна ближа – националисти или републиканци – и рекао бих да је то добро јер су добили објективан угао.

Едукативни моменат: Алваро Сервантес је глумио бившег рели возача и он је рекао да никад није одустао од трке. Није му било важно и ако буде последњи, али ако започне трку, обавезно је заврши. И то је сјајан став. 

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Руби Гилман, тинејџер Кракен (Ruby Gillman, Teenage Kraken 2023) је прича о бићу из наслова, која живи међу људима у приморском градићу скривајући своју праву природу. Међутим, када је први пут скочила у океан схватила је да може вишеструко да нарасте и да постане моћно биће и чувар воденог и сувоземног света од злих сирена. 

Критички осврт: Слатко, шарено (у вези са овим очигледно је Аватаров други део био инспирација), поучно, али лишено хумора, оригиналности и врло је, али врло предвидљиво.

Едукативни моменат: Кракен је биће из релативно скоријих прича; легенда о њему је настала 1700, а први га је описао Данац Ерик Понтопидан 1759. У причама о њему и описима, нимало није био дражестан као протагонисткиња овог филма.

Оцена наставника:

(реалка)

Разнесени: Момци против ванземаљаца (Blasted: Gutta vs aliens 2022) је норвешки СФ. Аксел Бојум је запослен у корпорацији и опседнут је каријером. То иде дотле да је на своје момачко вече позвао пословног партнера Андреа Сорума и све је подредио њему. Иначе су Акселови другари момачко вече организовали у варошици коју наводно опседају ванземаљци. Испоставиће се да то није само туристички трик и да су они врло стварни и имају зле намере. Једини који ће моћи да им се супротставе су Аксел и његови момци.

Критички осврт: Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је симпатичан. Ништа оригинално и ништа импозантно (посебно то нису специјални ефекти и идеје за ванземаљце), али забавно, духовито и динамично са занимљивим, живописним ликовима. Норвежани ме нису импресионирали, али ме јесу пријатно изненадили.

Едукативни моменат: Аксел је схватио да је све радио погрешно. Наместо да цени оно што су његови пријатељи припремили за њега, он је сву енергију трошио на улизивање пословном партнеру Андреу, који није заслужио да се ико труди око њега. Најдрагоценија ствар коју некоме можемо дати је време и треба да га трошимо на људе који то и заслужују.

Оцена наставника:

(заиста може)

Летњи камп (Summer Camp 2015) је хорор који прати судбину троје Американаца и једног Шпанца који су аниматори и дошли су који дан раније у шпански камп и све припремили за долазак деце. Вече пред почетак рада кампа задесила их је непозната болест која изазива убилачки бес. Угрожени су и оболели, али богами и они који су остали здрави.

Критички осврт: Најпре сам мислио да у овом филму нема померања граница што се тиче зомби поджанра, али сам се преварио. Режисер Алберто Марини је вешто водио причу и здрави су очас посла постајали болесни, а болесни здрави и добио је једну комичну ситуацију у којој ни ликови, ни публика нису знали шта их је снашло. Уз то, био је прилично непредвидљив, а ликови неспретни и слуђени и то је учинило да све буде још комичније и узбудљивије. При томе је избегавао општа места, а крај је решио маестрално. Глумци су били сасвим добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Порука овог филма је врло јасна. Дрога је једнако смртни исход.

Оцена наставника:

(танка, али ипак пет)

Седми дан (The Seventh Day 2021) је прича о младом свештенику Вадиру Дербезу који жели да постане егзорциста. Томе га подучава највећи ауторитет у тој области, такође свештеник Гај Пирс. Они раде на случају дечака, који је побио целу породицу јер га је запосео демон. Њихов задатак је да тог демона истерају, али ће се то показати као врло тежак изазов за млађахног искушеника.

Критички осврт: Режисер Џастин П. Ланж није искористио ни идеју, која је оригинална, ни два добра глумца Гаја и Вадира, која су уз то и врло захвалне физиономије. Све је тако млако да је готово прозирно и превише је развучено да је досадњикаво. Ту и тамо има нешто акције и специјалних ефеката, али јако сведено. Зато општих места има јако много. Због свега овога, ово је пример како лоша режија може да руинира добру идеју. Да све буде грђе, та идеја је упропашћена највише тиме што Џастин није суптилно градио преокрет, већ је то урадио најтрапавије што је могао (буквално као слон у стакленој радњи) и изненађење је, очекивано, изостало. 

Едукативни моменат: Гај је био строг ментор Вадиру, али што је битније, форсирао га је да прође кроз процес што је могуће више самостално. Једна изрека каже да нећемо помоћи гладном човеку ако му дамо рибу да једе, већ ћемо му помоћи ако га научимо да пеца.

Оцена наставника:

(на тројку иде)

Јужни Парк: Ратови стримовања (South Park: The Streaming Wars 2022) је трећи специјал истоимене серије који је продуцирао „Парамаунт+“. Житељи Јужног Парка суочавају се са кризом коју је изазвало глобално загревање и неће моћи да троше воду у изобиљу на шта су навикли. Наиме, извори који им доводе воду пресушују. Међутим, фармери су сада добили могућност да резерве воде поделе са грађанима и тако је настало врло уносно „стримовање“, али ће се врло брзо показати као инвестиција лоша за све.

Критички осврт: Није лоше, мада аутори „Саут Парка“ то могу много боље.

Едукативни моменат: Тема ове епизоде је услуга стримовања. Ова услуга се односи на видео садржаје, односно онлајн забаве на захтев за ТВ емисије, филмове и друге стриминг медије. Ове услуге пружају алтернативу кабловској и сателитској услузи на захтев, често по нижој цени. Коришћење услуга стриминга често захтева накнаде, било по приказу или претплати. Аутори цртаћа су се поиграли речима, пошто на енглеском stream значи „извор“, па су протагонисти наплаћивали конкретну воду која протиче кроз њихов посед.

Оцена наставника:

(врло, врло танка)

Јужни Парк: Ратови стримовања део 2 (South Park: The Streaming Wars Part 2 2022) је наставак претходног специјала. Искристалисало се да је узрочник несташице воде и свеопште кризе у Јужном Парку заправо Пи Пи, власник аква парка. Он има рђаве планове да се обогати тако што ће воду заменити мокраћом коју ће сви куповати. Међутим, дечаци из Јужног Парка и њихови очеви ће стати на пут овим суманутим плановима.

Критички осврт: Овај део је већ бољи и бруталнији. Чини ми се да су аутори овде много више поткачили разне теме, од екологије до привреде и чак и неке познате личности приде. Више је сарказма и све је сулудије и смешније. 

Едукативни моменат: Ренди је имао и другу страну своје личности – Керен. Свима је сметала та друга страна, али се на крају показало да је неопходна и чак је Рендијева породица захтевала да им се Керен врати. Ми треба да прихватимо особе такве какве су, са свим врлинама и манама, баш као што треба да прихватимо и сопствене мане.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Лига правде: Ворворлд (Justice League: Warworld 2023) је Ди-Сијев цртаћ о Супермену, Чудесној Жени и Бетмену који се налазе у другачијим причама, чак и на другим планетама, без сазнања ко су заправо. Тек у трећој причи, у којој су се нашли сви заједно, откриће своје праве идентитете које им је одузео моћни непријатељ.

Критички осврт: Сасвим је другачији приступ: филм почиње као омнибус, али завршава као целовит филм. Радња је иначе прилично закомпликована, што је више манир стрипова, него екранизације где су поставке најчешће једноставне. Но, лепо је видети нешто другачије и сасвим је солидан цртаћ уз то.

Едукативни моменат: Ворлорд је рекао својим људима да не могу да исправе прошлост, али могу да се потруде да исте грешке не праве у будућности. Е, зато се учи историја.

Оцена наставника:

(јака)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде против лиге Бизаро (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League vs. Bizarro League 2015) је трећи цртаћ из серијала о лего суперхеројима. Пошто је Бизаро, Суперменов антиклон, терорисао житеље Метрополиса, а у жељи да буде јунак дана, Супермен га је одвео на пусту и коцкасту планету да не би на својој чинио штету. Међутим, за годину дана Бизаро се вратио, али само да од Лекса Лутера узме моћно оружје неопходно да одбрани свој необичан нови дом. То оружје је стварало антиклонове и Бизаро га је употребио на Лиги правде. Сада је сваки јунак имао свог несташног парњака.

Критички осврт: Као што су нас лего суперјунаци навикли, овај специјал је такође духовит и сулудих дешавања. У фокусу је Бизаро, који је потпуна супротност Супермену и та контра је најчешће успевала, али су се негде аутори и заборавили, па је било недоследности. Но, не мари, сасвим је солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Бизаро је Суперменов клон, али је потпуно супротан у свему. У биологији то није тако. Клонови су генетички идентичне јединке, што значи да ће им многе особине бити исте, а разликоваће се по особинама на које утицај има и средина. 

Оцена наставника:

(слатка)

Остани код куће за одмор (Holistay 2023) је прича о два пара који су се случајно задесили у истом апартману у којем су желели да проведу одмор, највероватније грешком агенције. Тај проблем су некако пребродили, али су се јавили нови проблеми: чудновати врисак у ноћи, чудан лик који их уходи и могући уљез у кући.

Критички осврт: Овај филм ми више изгледа као неки ријалити у којем су се два пара нашла случајно у кући и причају шта им падне на памет. И већину филма причају међусобно и не дешава се ту готово ништа друго. У једном тренутку ми схватамо да један пар није оно за шта се издаје, али то није нешто много нити узбудљиво, нити интересантно, а то нису ни натприродни (?) моменти који се дешавају и уз њих и хорор сцене (које то ипак нису). Рецимо, друид у једној сцени изгледа више као гик који се враћа са годишњег окупљања љубитеља стрипова и изгубио се на путу ка кући, него као моћни чаробњак са постера који су главне протагонисткиње пронашле. Последња сцена у којој се све разјашњава заправо ништа не разјашњава и чини ми се да чак обесмишљава све претходно. Уз све ово, низак буџет и јако слаба глума не помажу.

Едукативни моменат: На почетку филма се парови нису познавали међу собом, а то се није променило ни на крају иако су се у међувремену дружили. Ипак је дружење од пар дана сувише кратко. Зато треба времена да неког упознамо и да у неком тренутку поклонимо поверење.

Оцена наставника:

(у ствари је нула)

Лако Је Критиковати 239

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Хватач деце (Kinderfänger 2023) је филм рађен према серији истог назива која се приказује од 2020. Ејнџел Теори је глувонема социјална радница која има велике бриге: њени штићеници нестају. Када је нестао и њен љубимац, појављује се младић Александар Неер који има одговоре на њена питања, али они залазе на страну натприродног. Њих двоје ће се суочити са ентитетом који присваја одбачену децу и претвара их у створења налик на зомбије. 

Критички осврт: Нисам гледао серију, али по трејлеру бих рекао да је филм настао из њених сцена. И ако је заиста тако, стварно није морао да настане. Филм је безличан и млак, а и поента му некако измиче. Ми видимо да се Ејнџел бори са својим демоном из прошлости и нејасно је у каквој је то вези са овим натприродним демоном. На неки начин она је победила када је на крају одбрусила својој филмској мајци Анди Чапман, која ју је оптуживала и спутавала, али је уједно и изгубила јер је ту исту мајку убила и претворила се и сама у ентитет. Има ту још нејасних ствари, посебно у вези са статусом њених штићеника. Они трпе породично насиље, али породицу имају јер их ентитет тера да ту исту породицу убију. Како сада Ејнџел успева да усвоји свог љубимца, ако је он већ (законски гледано) збринут, тим пре што ни њен економски и социјални статус уопште није решен? И зашто старатељи те деце не траже своју децу него то раде Ејнџел и њена колегиница Џони Мен?

Радња је развучена и мотиви се понављају, што кроз разговоре, што кроз флешбекове (којих иначе има баш много). Ејнџел је макар три пута испричала како јој се живот променио када је срела љубимца и како му је обећала да га неће оставити. Такође мањкају и емоције, иако се Ејнџел баш потрудила. Некако је филм баш површан и иако Ејнџелина другарица Џони гине готово на почетку, ни поменула је није док није угледала њен леш негде пре самог финала. Александар се није потрудио и делује ми слаб у глуми и изгледа да је његов једини адут што неодољиво личи на Рајана Ренолдса из млађих дана. Чудовиште је океј, мада је већ виђено и није страшно. Чак су ми деца далеко језивија са њиховим светлећим очима. Углавном, идеја водиља овог филма стварно није богзна каква, а њена реализација је крајње неартикулисана.

Едукативни моменат: Породично насиље је велики проблем којем друштво мора озбиљно да се посвети. Дан заштите деце од насиља се обележава 4. јула, али о овој теми треба говорити и сваки други дан. 

Оцена наставника:

(објективна)

Заробљеник џунгле (The Jungle Captive 1945) је наставак филма „Жена из џунгле“ из 1944, а који је наставак „Заробљене дивље жене“ из 1943, што значи да је ово финале трилогије. Ото Кригер је научник који је успео да пронађе начин да мртве животиње врати у живот, али се ту није зауставио. Он је започео серију илегалних експеримената и за ту сврху је отео своју асистенткињу Амелиту Ворд. На својој души има и пар мртвих људи, те је покренута истрага, али је полиција на погрешном трагу и сумњичи његовог асистента Фила Брауна, Амелитиног вереника.

Критички осврт: Иако се радња ослања на претходне наставке (јер се овде појављује „дивља жена“), може да се прати, али је велико питање да ли треба. Наиме, неописиво је ступидна. Ото је научник који све време лудује у овом филму и он убија, лаже, киднапује, краде туђе радове и при томе остварује СФ резултате на својим испитаницима без имало муке. Свака његова замисао је све сулудија и све мање смислена, а врло мало смисла имају готово сви поступци ликова. Инспектор Џером Кауан је врло раздрагано водио ову истрагу, да би на крају, без икакве најаве и реалног трага, брилијантно решио случај. Заиста, у овом филму све је натегнуто до границе не пуцања, већ експлозије. Могао бих једино да похвалим маску и прилично солидне специјалне ефекте. 

Едукативни моменат: Глумац и новинар Рондо Хатон је имао акромегалију, хроничну болест која је последица претераног излучивања хормона раста код одраслих особа. Услед тога је добио неуобичајене црте лица и режисери његовог доба (прва половина прошлог века) ангажовали су га баш у хорор филмовима.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Медузин отров (Medusa’s Venom 2023) је изгледа наставак филма „Медуза: Краљица змија“ из 2020. Група проститутки обитава у кампу где дочекује муштерије. Међутим, они који оду код њих доживеће нешто сасвим супротно од забаве јер су у питању сестре Медузе.

Критички осврт: Дакле, група проститутки убија мушкарце који су безобразни. Наравно, услуге ових дама захтева искључиво фина клијентела, којима су манири неизоставан део личности. И ту креће нека прича о непоштовању жена, која је требало да буде мотив, а вероватно и поука овог филма. Јасно је да је све то изостало, баш као и поента. Бека Хирани је приступила том сестринству, одлучила да и она буде проститутка, а онда је обављен процес иницијације при којем је убила своју симпатију Конора Паулеса. И то је то. У неким озбиљнијим филмовима ово би био само увод, а овде је цео филм. Дакле, ми смо све време чекали да неснађена Бека открије оно што смо ми видели још у првој сцени. Ако мене питате, чекање се у овом случају не исплати.

Едукативни моменат: У грчкој митологији Медуза је била чудовиште са огромним зубима и канџама, крилима и исплаженим језиком. Најпрепознатљивија њена особина су биле змије које су јој, попут косе, вириле из главе.

Оцена наставника:

(али стамена једна)

Кронков нови фазон (Kronk’s New Groove 2005) је спиноф „Царевог новог фазона“ из 2000, а оба филма су настала из Дизнијеве серије „Царева нова школа“. Кронк очекује да ће му строги отац доћи у посету и стрепи јер није испунио његова очекивања. Наместо да има озбиљан посао, породицу и кућу на врху брда, он је кувар који је у слободно време инструктор младим извиђачима. 

Критички осврт: Пресладак је цртаћ, не баш урнебесан и има тек пар добрих фора, али недвосмислено има емоцију и баш је поучан.

Едукативни моменат: Кронк је мислио да ништа није постигао, али онда се окренуо и видео гомилу пријатеља који су дали све од себе да га прикажу у најбољем светлу код његовог оца. Човек који постигне да га толико људи воли и да га искрено подржавају, огромно су животно постигнуће.

Оцена наставника:

(баш права)

Четврта врста (The Fourth Kind 2009) је тзв. псеудодокументарац. Наводно се темељи на стварном догађају који се десио у градићу Ноуму на Аљасци и филмска екипа екранизује та збивања, али нам пушта и „аутентичне“ снимке који доказују да становнике овог места тероришу ванземаљци.

Критички осврт: Оно што морам признати режисеру Олатундеу Осунсанмију јесте да је пронашао сасвим нови приступ псеудодокументарцу и снимао је паралелно глумачке тимове како би нас уверио да постоје и веродостојни снимци у некаквој архиви. Пре свега тога је Мила Јововић најавила да гледамо истиниту причу и добро је „тизовала“, а и глумила, баш као и друга она, односно Шарлот Милчард (ова друга можда и боље). И то све јесте допринело, изгледа и занимљиво и интригантно. Користио је Олатунде разне технике снимања и имамо ту којечега, те уметничких налета, те секвенци правог трилера, те више углова сцене на једном екрану и сва је прилика да се малко и разметао, но, има чиме признајем, режија је више него солидна. Уз то је и мудра, пошто је преписивао од мајстора, па тако имамо много препознатљивих детаља из серије „Досије Икс“.

Са друге стране… Ако је истина оно што је рекла Мила у филму, а то је да четири милиона људи верује да су их отели ванземаљци, јасно ми је како је Олатунде готово упетостручио милионски буџет. Он јесте направио једну фину теорију завере, поткрепио је паушалним тумачењем Хакима Ке-Казима археолошких налаза и довољно се потрудио да подилази управо таквој публици, те све учинио реалним управо користећи псеудодокументарац. То је у фантастици дозвољено, али је код Олатундеа баш исфорсирано и зато бих му то гледао и као плус (разлог сам објаснио у претходном пасусу), али и као минус. Оно што такође замерам филму је да је Олатунде свемирску фантастику сувише спустио на Земљу. Наиме, вешто је отворио питања, тек на нека је одговорио и није дао коначни производ. То све није испало лоше, али није ни довољно добро.

Едукативни моменат: Хаким Ке-Казим је препознао да ванземаљци причају сумерским језиком. Он га је назвао најстаријим језиком и био је у праву. То је најстарији писани језик, писан клинастим писмом негде од 4. миленијума п. н. е. 

Оцена наставника:

(чини ми се права мера)

Кућица за птице: Барселона (Bird Box: Barcelona 2023) је шпански спиноф америчког филма „Кућица за птице“ из 2018. који је настао по истоименом роману Џоша Малермана. Радња се дешава у апокалиптичном свету где малобројни преостали житељи Барселоне, али и туристи који су се тада ту затекли, покушавају да преживе необичне нападе невидљивих бића. Наиме, када их угледају људи се промене и моментално извршавају самоубиство. Једино су заштићени у затвореним и замраченим просторијама, а напољу могу да преживе само ако су им очи везане. Ситуацију додатно отежавају људи који нису умрли у контакту са бићима, али јесу променили свест и постали њихови савезници.

Критички осврт: Најпре ми се допала идеја да се потенцијална франшиза уради овако интернационално, мада ми се чини да је неких покушаја те врсте било и у прошлости. Такође ми се одмах допала продукција и сценографија и већ ми је било јасно да ће ово бити шпански блокбастер. Такође ми је било јасно да филмска кћерка Мариа Касаса није стварна и режисери Давид Пастор и Алекс Пастор су врло неспретно извели (не)појављивање њеног лика, али питање је да ли би уопште могли да боље то ураде с обзиром на дешавања. Но, оно што је право изненађење је било какав је заправо лик Марио и то сазнајемо већ у првих петанест минута филма и тада је било јасно да то неће бити класика. И заиста није била и филм је другачији, свакако сјајан, врло узбудљив и динамичан. Нисам баш укапирао како је Георгина Кембел преживела када је скинула повез на крају, као ни како је покренула жичару уз помоћ звона, али све и да су то грешке, Шпанци су одржали лекцију Америма и показали како се прави филм. Дефинитивно је боље од оригинала. 

Едукативни моменат: Марио је узимао судбину других људи у своје руке, постављајући се као пастир. У једном тренутку се запитао да ли је он то или је можда вук. Разлика између пастира и вука је врло танка и тога треба да буду свесне и вође и они који те вође прате.

Оцена наставника:

(од мене)

Кућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1959) је црно-бели хорор фокусиран на седморо људи који су се једне ноћи затекли у кући из наслова. Винсент Прајс је богаташ који је уприличио ексцентричну журку својој младој супрузи Керол Омарт. Позвао је петоро гостију, који им нису пријатељи, али су се радо одазвали. Наиме, Винсент им је понудио 10.000 долара уколико преживе ноћ у тој кући. Свесни да духови који наводно опседају кућу не постоје, гости су били задовољни договором, али како ноћ буде одмицала постаће јасно да њихов ангажман ипак није тако лаган.

Критички осврт: Дијалози су могли мало да буду фокусиранији јер сам имао осећај да сваки лик говори неку своју причу, па колико се уклопило – уклопило се. 🙂 Ипак, неке јаче замерке немам, све је врло динамично, све време се нешто дешава и заиста је интересантно. На крају се испоставила крими прича, сасвим солидна и заокружена, мада има ту нејасних, натегнутих или нелогичних делова. Рецимо, остала су отворена питања како је сада Керол била са оне стране прозора ако је немогуће напустити кућу и како су уопште сви поверовали да је мртва. Но, ти детаљи не кваре целу слику.

Едукативни моменат: Алан Маршал и Керол су желели да дохакају Винсенту, али су они били ти који су настрадали. Има једна изрека која каже да ко другоме јаму копа, сам у њу упада.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Кућа на језеру (The Lake House 2006) је римејк јужнокорејског филма „Љубав која превазилази време“ из 2000. Кијану Ривс се вратио у своју породичну кућу на језеру да би открио да је кућа имала претходног власника – Сандру Булок. У ствари, ситуација је сасвим другачија и Кијану је претходни власник, али поштанско сандуче преноси њена писма њему у прошлост, а њој у будућност. Дели их две године и изгледа као да је то релативно кратко време непремостива препрека њиховој љубави која се родила из дописивања.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је филм зарадио готово три пута уложени буџет јер овде имамо ултимативну романтику. Њих двоје се не познају, не знају чак ни како изгледа оно друго, али он сади дрвеће за њу како би јој обезбедио лепа сећања. Филм је додуше предвидљив и јасно је било да је управо Кијану момак за чији се живот слатка докторка Сандра борила, али је режисер Алехандро Агрести то прилично вешто решио. Наравно, он није могао да дозволи да уз лаке комаде његове осетљиве душице (које су циљна публика) потроше комплетно паковање папирнатих марамица (вероватно их је довољно намучио смрћу Кристофера Пламера), па филм ипак има хепи енд. Додуше, то је парадокс који се теже уклапа, а и нисам баш укачио како је Кијану сакрио књигу у њеној кући, али то су опростиве ствари. Све у свему слатко, помало досадњикаво, са добрим дијалозима, а што се глуме тиче, па Сандра је краљица оваквих филмова, а Кијану, ако већ није краљ, онда је дефинитивно принц.

Едукативни моменат: Сандра је признала да не зна да пева, али је предочила да зна да игра. Свако од нас нешто уме и било би добро да је као Сандра и да зна шта је то (али и да зна шта не уме).

Оцена наставника:

(сладуњава)

Кућа таме (House of Darkness 2022) је црна комедија која је инспирисана романтичном компонентом из филмова о Дракули. Кејт Бозворт и Џастин Лонг су пар који се то вече упознао у бару и којег је она позвала у свој дом, за који се испоставило да је дворац. Џастин се понадао да ће му се посрећити то вече, али се испоставило да се вече претворило у врло чудну, уврнуту причу.

Критички осврт: Одмах ме је заинтересовао разговор између Кејт и Џастина и дијалози у овом филму јесу добри. И морали би да буду јер се готово цео филм састоји из разговора. Хорор сцене су овде прилично маргиналне и не у другом, већ у петом плану и чини ми се да их је режисер Нил Лабут приредио тек толико да не разочара своју публику. Он је више адутирао на драмски и комични део и уопште интеракцију међу самим ликовима и тако је градио причу. Другим речима, оно што „вози“ овај филм је идеја и она није лоша. Ни глумци нису лоши. Можда би ипак, с обзиром на све ово, а и то да се целокупна радња одвија унутар замка и нешто мало около, овај филм боље било извести као позоришну представу.  

Едукативни моменат: Иако је Џастин одрастао човек, свакако је погрешио што је отишао код непознате особе (ми сазнајемо да јој ни име није знао). Увек треба имати дозу опреза са непознатима. Ово посебно важи за децу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Човек лавиринта (L’uomo del labirinto 2019) је италијански хорор трилер. После много година пронађена је отета девојчица и приватни детектив Тони Сервило је решен да пронађе и њеног отмичара. Његова истрага откриће неке бизарне детаље, а испоставиће се и да је отмичар решен да поврати оно што је изгубио.

Критички осврт: Прилично је паметан филм са рекордним бројем преокрета. Готово нико није оно што смо мислили да јесте. 🙂 Радња је због тога искомпликована, али може да се прати. Режисер Донато Каризи очигледно није био сигуран у домаће снаге, па је унајмио Амера и уједно и светски познату фацу Дастина Хофмана. Да ли се то испоставило као добар потез не знам, али моје мишљење је да је то само учинило да цео тај део догађања са Валентином Бел и Дастином буде натегнут. Ако се Италијанка лечи од тешке трауме која је трајала годинама, не изгледа ми одрживо да истовремено мора да се бори и да слаже реченице на језику који јој није матерњи. У филму има још натегнутих детаља, али и тема је таква да их је тешко избећи. Ликови су интересантни, али ме Валентина ипак није фасцинирала глумом, која јесте, признајем, била захтевна. 

Едукативни моменат: Тони је глумио тешко болесног човека чији су дани одбројани. И пошто му је сваки дан на неки начин последњи, он је пожелео не да му то буде најлепши дан у животу, већ сасвим обичан дан. Можда је жеља необична, али и у сваком обичном дану има много тога лепог (ако не најлепшег) што можемо да видимо ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(од мене)

Лако Је Критиковати 238

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Чувари галаксије том 3 (Guardians of the Galaxy Vol. 3 2023) је очигледно трећи филм о јунацима из наслова, али и тридесет и други из Марвеловог серијала. Таман када су се Чувари скрасили на свом вештачком сателиту, добили су незваног госта Вила Полтера изузетних моћи, који је јако повредио њиховог пријатеља и саборца ракуна Рокета (Бредли Купер). Да би успели да га спасу, Чувари су се дали у потрагу за оним ко је Рокета створио таквим какав је – високим еволуционистом Чуквудијем Ћуџијем. Међутим, Чуквуди је опасан човек и врло расположен да дође до Рокета по сваку цену.

Критички осврт: Навикли смо да Чувари буду забавни и накрцани хумором и тако је било и овог пута, али је такође додат и врло мрачан део Рокетове младости. Некако цео тај део иде уз заштиту права животиња и ако су аутори то имали на уму, верујем да су успели да пренесу поруку јер тај део је прилично емотиван. Сама прича није лоша, мада суштински није нова и има ту детаља преузетих из других филмова, попут самог Чуквудијевог изгледа који подсећа на Робокапа (што је Крис Прат и рекао), а његово напуштање алтернативне Земље јако подсећа на „Ридикове хронике“ из 2004. Верујем да су у питању омажи, а и не кваре утисак који је одличан. Чуквуди је одличан негативац, а остали су стандардно добри и све је врло маштовито и динамично. Има и грешака и претеривања, па је Крис прживео нешто што ни у лудилу не би могао, али опростиво је. 

Едукативни моменат: Рокета су увек спасавали пријатељи. Када је био млад и Чуквудијев заточеник тадашњи пријатељи су му помогли да лакше поднесе затвор, а када је порастао, Чувари су дали све од себе да му спасу живот када га је Вил смртно ранио. Добри пријатељи стварно живот значе.

Оцена наставника:

(да, да)

Створења (Creatures 2021) је филм о крвожедним ванземаљцима на које су налетели професор и студенти астрономије током једне стручне екскурзије.

Критички осврт: Овај филм је потпуна пропаст. Радња је таква као да ју је смишљао неки тинејџер и то неки који није баш креативан. Свега ту има: и ванземаљаца и паразита и зомбија, али нема праве радње. Још мање има добре глуме. Дијалози су остали искључиво на покушају да буду виспрени, поступци ликова су најчешће неартикулисани и нелогични, а специјални ефекти су налик на оне у филмовима пре техниколора (ови су макар у боји). Иначе, никада ми неће бити јасно зашто ванземаљци који су овладали технологијом којом прелазе пола галаксије користе за напад на људе искључиво своје биолошке атрибуте или чак и наше алатке. Но, код оваквог филма не вреди таква питања ни потезати. 

Едукативни моменат: Иако му је једна студенткиња замерила, професор Ромен Барбеј је добро урадио што је студенте повео да виде метеорит. Свака, па и непланирана прилика је прилика за учење. 

Оцена наставника:

(нула)

Папин егзорциста (The Pope’s Exorcist 2023) је филм базиран на књигама свештеника Габријела Аморта – „Егзорциста говори своју причу“ из 1990. и „Егзорциста: Још прича“ из 1992. Габријела у филму тумачи Расел Кроу и он се прихватио задатка да ослободи демона једног дечака Американца који се са породицом недавно доселио у Шпанију. Испоставиће се да је овај задатак значајно другачији од претходних Раселових искустава.

Критички осврт: Ово је технички добро одрађен хорор и чини ми се да је режисер Џулијус Ејвери убацио све детаље и цаке из сличних филмова, почевши од култног „Истеривача ђавола“ из 1973. који је био очигледан узор. Наравно, то неминовно доводи и до тога да филм изгледа већ виђено и предвидљиво и он такав и јесте, али је истина и да је прилично забаван. Овакви филмови кулминирају на крају и док се све тресе и руши наоколо и док ликови улазе у пакао, сами филмови најчешће улазе у дубиозе и небулозе. Међутим у овом случају финале није испало глупо. Свакако су помогли и врло солидни специјални ефекти, а морам да похвалим и дијалоге. Глумци су добро одрадили своје улоге, чак и деца. Расел глуми врло занимљивог, живописног свештеника, мада су у овом филму сви ликови интересантни, чак и они споредни.

Едукативни моменат: Расел је рекао Данијелу Зоватоу како они могу да буду поражени само од себе самих. Мудра мисао, а свакако да у њој има истине и колико себи можемо да помогнемо, толико можемо себи и да нашкодимо.

Оцена наставника:

(подстицајна)

Витезови зодијака (Knights of the Zodiac 2023) је филм рађен по манги „Сеинт Сеја“ аутора Масамија Курумаде. Млади борац у рингу Макејњу Арата је открио да има необичне моћи, а врло брзо и да је предодређен да буде витез у сребрном оклопу и заштитник реинкарниране богиње Атине (Медисон Ајзмен). Невоља је што Атина још увек није постала то што јесте и тренутно је крхка и рањива девојка, а и њена маћеха Фамке Јансен намерна је да је уништи. Такође је невоља и што Макејњу такође није постао витез и овладао својим моћима. Зато ће бити прави изазов одбранити се од моћне армије коју је Фамке окупила.

Критички осврт: Прича је баш, баш класична. Анимација је добро урађена, али импресивни визуелни ефекти и врло солидна акција нису довољни да покрију застарели заплет. При томе је режисер Томаш Багињски нагурао у радњу много општих места, што доприноси овом главном закључку о филму. Оно што такође подозревам да је разлог који овом филму није дозволило да заради више од 60 уложених милиона, а богами ни похвалу критике, глумачка су имена из друге, можда и треће поставе што је за један блокбастер проблематично. Они који су виђенији, попут Шона Бина и Фамке некако су били без енергије, а сви ови млађи без харизме. Оно што највише замерам филму су репетитивни, прозаични и патетични дијалози.

Едукативни моменат: Шон је признао да је богат, али је признао и да новац не може да купи све, рецимо сврху живота. Богат је Шон и што се тиче мудрости. Још једну мудру о сврсисходности је рекла Мерин, сребрни витез (којој је Кејтлин Хатсон дала стас, а Кејти Мој глас): прави витез никад не меша опсесију и сврху. 

Оцена наставника:

(објективна)

Алан Квотермејн и изгубљени златни град (Allan Quatermain and the Lost City of Gold 1986) је филм инспирисан књигом „Алан Квотермејн“ из 1887. писца Хенрија Рајдера Хагарда. Наставак је филма „Рудници краља Соломона“ из 1985. Алана тумачи Ричард Чемберлен и он, заједно са својом вољеном Шерон Стоун и неколико пријатеља, креће у пустоловину за изгубљеним градом у Африци, а како би сазнао шта се десило са његовим братом Мартином Рабетом, који се из те авантуре није вратио.

Критички осврт: Индијана Џоунс је остао непревазиђен, али, добро, можда треба дати и шансу Крокодилу Дандију и Ричарду Чемберлену. У ствари, пустоловни филм овог глумца уопште не личи на Индијанине авантуре (иако има много „преписивања“), већ је по сензибилитету блискији лахким комендијама које су се снимале у бившој Југи. Више нешто што би снимила Лепа Брена. Шерон у овом филму и јесте она; као да је глумила попут Лепе Брене и као да је глумила саму Лепу Брену. Свакако филму морам признати да је полетан, а и музика је таква и врло препознатљива; заклео бих се да сам те тонове већ слушао у „Звезданим ратовима“. Јасно је да ниједан сегмент филма није оригиналан, а мотиви се још и понављају тако да свако мало су црнци и Арапи насртали на Шерон да је отму. Специјални ефекти нису на нивоу, што је макар доследно целом остварењу јер ништа друго и није. Рецимо, битке у финалу су неспретне и неуверљиве. Углавном, смешан филм и истовремено смешан покушај да се ископира ремек-дело (све и да није ремек-дело, у односу на овај филм дефинитивно јесте). 

Едукативни моменат: И Ричард и Шерон су помињали белу расу и – погрешили су. Не постоје никакве обојене расе код људи. Расе се добијају вештачком селекцијом (пси, мачке и друге домаће животиње), а тога код људи није било. Иначе, тривија је да су неки критичари овом филму замерили расизам. 

Оцена наставника:

(не може тројка никако)

Сат (Clock 2023) је прича која прати жену близу четрдесетих Дајану Агрон, која не жели да има децу, али ће, због притисака околине, да се одлучи да оде на једну напредну клинику докторке Мелоре Хардин која медицинским и алтернативним путевима усађује женама жељу да буду мајке. Ипак, њена терапија има и споредне ефекте.

Критички осврт: Ово је једна свежа тема, али дефинитивно актуелна и добро је да постоји филм и о томе. Дајана је жена која жели каријеру и трпи велике притиске средине, што видимо у уводу. Можда је режисерка Алексис Џекноу исфорсирала те притиске, али је то некако у реду јер није претерала (супруг Џеј Али је подржавајући и заиста би било превише да је и он притискао) и јер је желела да нам за кратко време предочи ситуацију у којој се Дајана налази. И то је опет у реду да би динамика филма била бржа. Међутим, у другој половини филма динамика ипак опада и Дајана има нуспојаву за нуспојавом и ми видимо да терапија није како треба, али то је све што видимо и не померамо се одатле. Ту је Алексис покушала да направи неки хорор са високом женом, али је по мом мишљењу много језивији део када на самом крају Дајана самој себи вади имплант. Углавном, оно у чему је Алексис успела у том делу филма јесте да добро дозира буђење Дајанине жеље да постане мајка. Такође, Џејова умешаност јесте добро урађен преокрет, али је судбина Саула Рубинека је баш предвидљива.

Мелору ова улога баш „погодила“, а и остали су били прилично на висини задатка. Научна поставка коју нуди Мелора јесте поједностављена, али „пије воду“. Алексис је у целу ову проблематику иначе унела научни (конкретно еволуциони) контекст (о чему сведочи и последња сцена), осим друштвеног и културног. И у доброј мери је успела да проблем сагледа из много углова. Свакако је урадила филм пажње вредан.

Едукативни моменат: Када је Дајана рекла Мелори да је њена жеља да има дете само још једна илузија коју јој је ова усадила у главу, Мелори јој је одбрусила да осећа најприроднију ствар на свету. На то је Дајана узвратила да је она била природна пре свега тога и да каква год била она је природна. И то је једина истина.

Оцена наставника:

(помалко нестабилна)

Кетвумен (Catwoman 2004) је суперхеројски филм инспирисан Ди-Сијевом истоименом јунакињом из стрипова. Хале Бери је кротка дизајнерка која је открила заверу у козметичкој компанији за коју ради. У питању је опасан производ који би могао изазвати здравствене проблеме. Након што су је завереници открили и убили, оживеле су је египатске мачке које су јој дале натчовечанске способности какве имају мачке, омогућавајући јој да постане суперхероина. Први задатак Жене-мачке је да открије ко ју је убио, али се њена мисија неће завршити само на томе.

Критички осврт: Хале је прошла преображај у Жену-мачку врло слично као и Мишел Фајфер у „Повратку Бетмена“ осам година раније и то не иде баш као плус оригиналности, а и околности под којима су обе погинуле су врло сличне. Заправо, радња је врло класична, већ виђена и накрцана општим местима. Хале је добро одабрана за ову улогу. Да ли је баш осликала суперхероја могли бисмо дискутовати, али дефинитивно јесте супер згодна и лепа, прави сан великих дечака којима је овај филм намењен. У појединим сценама се само шепурила, онако згодна и утегнута у кожу и све је то више личило на неки помодни спот него на филм. Режисер Питоф је ипак понудио нешто и за даме, те добар део филма има призвук романтичне комедије са маркантним полицајцем Бенџамином Бретом и луцкастом другарицом са посла Алекс Борстајн, која пада у несвест за пожељним лекаром Џејмсом Лојдом Рејнолдсом. Дакле, циљна публика је широка, али питање је да ли је ово суперхеројски филм? Истина је да акције има и она је солидна, али не оставља без даха. Други битан сегмент суперхеројског филма су специјални ефекти и они су видно анимирани. И то је чудно јер је Питоф познат као супервизор специјалних ефеката. Можда је баш због тога и претерао и анимирао је све живо, укључујући и животиње – мачке, птице, пауке. Јасно је да је тако једноставније, али не изгледа баш реалистично. Све то није незанимљиво, али иако атрактивног изгледа, овај филм није померио ни мрвицу жанр суперхеројштине.

Едукативни моменат: Хале је спасила мау мачка. Ову расу одликују насумичне шаре по телу и препознатљиво слово М на челу. Раса је врло блиска дивљој врсти од које је потекла и била је омиљена у Египту, где су је мумифицирали заједно са фараонима.

Оцена наставника:

(можда и мање)

Из пакла (From Hell 2001) је филм инспирисан истоименим стрипом аутора Алана Мура и Едија Кембела. У Лондону 1888. неко убија проститутке и Џони Деп је инспектор који истражује тај случај. Испоставиће се да, иако је убица један, умешаних је много и међу њима је и сама британска краљица.

Критички осврт: Режисери (и уједно браћа) Алберт и Ален Хјуз су направили одиста мрачан филм. Све је мрачно у овом филму, почевши од врло узнемиравајућих (и врло ефектних) убиства проститутки, али и читав тај свет сиромашних, припростих, али и насилних људи који обитава у „жабокречини“ тадашњег Лондона. Ствари су једнако мрачне и у свету богатих и моћних, где влада свако одсуство емпатије. Браћа Хјуз су овај свет приказала као дехуманизован и затуцан, те у пуном сјају лицемерја. Иако штрчи као лик, Џони се добро уклапа у такав тамни свет јер има такву харизму, а башка што је довољно добар глумац да се уклапа у сваку поставку. Мрачну атмосферу и ликове прати и мрачна сценографија где преовладавају тамни, сиви тонови, а чак и када је коришћена црвена, она је такође тамна и дефинитивно није весела. Свеједно, визуелно све то изгледа јако добро, баш као и сцене; браћа Хјуз су праве естете. 

Радња је сасвим добра и прилично паметна, мада неких предвидљивих делова има. Некако је јасно било да ће Џек Трбосек на крају ипак изабрати погрешну девојку. Оно што је битно у вези са овим је и да кажем да у овом филму нема празног хода: сцене су не само ефектне, већ и сврсисходне, а готово сви ликови су употребљени максимално. Интересантан је „напад“ браће Хјуз на енглеску круну. Краљица Викторија је у овој верзији осликана ако не монструозно, а оно врло хладно, себично и дволично, док је принц Алберт развратник. Како британски монархисти гледају на овај филм не знам, али свакако је у питању храбар искорак.

Едукативни моменат: Принц Алберт је у овом филму прилично лоше портретисан, те да је волео „даме ноћи“, те се једном и оженио, те да је због тога оболео од сифилиса. У правој историји, он јесте додуше био умешан у аферу, али са мушким проституткама, но ништа није доказано. И умро је од упале плућа. Нисам историчар и не знам много о овоме, али ми је као биологу занимљиво да се принц разболео током респираторне пандемије која је владала 1889. и 1890. Звали су је „азијски“ и „руски грип“ и била је последња пандемија 19. века и једна од најсмртоноснијих у историји. Милион људи је помрло и то и сада није мало, а тада тек није било јер је било готово 5,5 пута мање људи него данас на свету.

Оцена наставника:

(врло нагиње на пет)

Флеш (The Flash 2023) је тринаести филм франшизе Ди-Сијевих суперхероја. Главни баја је супербрзи јунак из наслова, а тумачи га Езра Милер. Када је открио да може да постигне такву брзину да се врати уназад кроз време, одлучио је да спаси своју мајку Марибел Верду, која је убијена док је био дечак, а тиме и оца Рона Ливингстона, који је погрешно оптужен да ју је убио. Свој наум је остварио, али је у потпуности пореметио хронологију догађаја и они су сада постали јако лоши по цео свет. Да зло буде веће, чудовишно биће га је избацило из временског мехура много пре његовог времена, те је наново упознао себе са осамнаест година и схватио да није имао довољну зрелост да се ухвати у коштац са крајње озбиљном ситуацијом.

Критички осврт: Џорџ Клуни и Мајкл Китон су се вратили у улогу Бетмена (по мом мишљењу овај други је најбољи Бетмен од свих које видех) и очигледно су творци овог Ди-Сијевог серијала, по угледу на (ипак конкурентског) Спајдермена из 2021, одлучили да умреже све могуће филмове и потпуно нас слуде. Али, ако, баш је фора и забавно је, баш као и цео овај филм. Импресивни специјални ефекти, динамика као у самога Флеша, довољно хумора, али и много тога предвидљивог – све у свему није лоше. 

Едукативни моменат: Бетмен (Бен Афлек) је рекао Флешу да трагедије које су проживели су их управо начиниле таквима какви су данас. То не значи да су те трагедије добре, али оне су део њихове и наше личности. Нас изграђују и добри и лоши тренуци и то треба да прихватимо, али да се не оптерећујемо овим потоњим. То је био Бетменов закључак и мудар је овај суперхунак.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Алтернативна математика (Alternative Math 2017) је кратак филм о мукама учитељице Алин Карел, која није прихватила одговор ученика да су два и два једнако двадесет и два, па се цео свет уротио против ње.

Критички осврт: Овај филмић на екстреман, али генијалан начин приказује све слабости школства. Сви глумци су сјајни, а идеја и њена реализација фантастични.

Едукативни моменат: Два плус два је ипак – четири. 🙂

Оцена наставника:

(али не она која се добија збиром два и три)

Лако Је Критиковати 231

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Пепео и кост (Ash and Bone 2022) је слешер који се дешава у једној варошици у коју су дошли Харли Вален, његова супруга Каити Вален и његова кћерка Анџелина Данијела Кама. Анџелина је даркерка проблематичног понашања и ово је био начин да је тата склони од искушења градског живота. Међутим, Анџелина је свеједно опет успела да упадне у нове невоље и сада је цела породица мета опасних манијака.

Критички осврт: Све у овом филму је лоше: прича, дијалози и глума. Специјални ефекти, пак, нису лоши – јер их нема. 🙂 Ликови су досадни и стереотипни (баш као и односи које имају међусобно), осим Мела Новака који је хит. Он је времешни провинцијски бармен који је урадио значајне и очигледне пластичне операције на лицу. Напредна варошица, нема шта. Џими Дум је главни зликовац и потпуни фијаско: режао је и церекао се и имао сам осећај као да неко неталентовано дете глуми монструма, а његова филмска сестра Ерика Хавленд је већ била боља, али не довољно.  

Едукативни моменат: Анџелина и њени новостечени пријатељи нису желели да пријаве полицији оно што су сазнали о убиствима у варошици и веровали су да су тај проблем решили тако што су побегли са лица места. Међутим, проблем их је ипак пронашао јер се проблеми не решавају бежањем од њих.    

Оцена наставника:

(апсолутна)

Кукурузна бомбона (Candy Corn 2019) је хорор који се дешава у једној варошици током Ноћи вештица. Лоши момци су се окупили да малтретирају ретардираног младића Нејта Чејнија јер је наводно то њихова традиција за овај празник. Њихово насиље је овога пута прешло границу и они су га пребили толико да је несрећни младић издахнуо. Нејт је иначе радио у циркусу и његов шеф и заштитник Панчо Молер га је оживео и навео да крваво освети своју смрт убијајући једног по једног из екипе хулигана. 

Критички осврт: У једном тренутку Панчо је рекао Нејту да је „један од њих“. Да ли је режисер Џош Хасти референцирао на „Наказе“ из 1932. не знам, али то свакако чини главни мотив и окосницу приче. Немили догађај који је довео до тога да момци на смрт претуку несрећног Нејта већ је мало натегнут јер више приличи деликвентним тинејџерима, а овде су у питању очигледно значајно старији момци (људи?). Један од њих Џимоти Бекхолт живи са својим оцем шерифом Кортнијем Гејнсом и по свој прилици не ради ништа, што нама ваљда треба да каже да га посматрамо млађим него што очигледно јесте. Истина је да су момцима замерили у пар наврата да су престарили за грубе шале са ретардираном особом, али су ови баш, баш престарили. Када сам гледао прву сцену како се они договарају, мислио сам да хоће да пљачкају банку јер им то више приличи. Иначе поступци ликова и у другим сценама нису баш у складу ни са ситуацијом, а некад ни са логиком. Но, оно што је значајно у вези са њиховим годинама и што толико инсистирам на томе је да када матори мамлази претуку слабоумног момка толико да га убију, не можете имати ни трунке емпатије према њима и заправо на неки начин навијате да их стигне „праведна казна“ (неразумни тинејџери ипак имају неке шансе да их макар донекле разумемо). Поставља се онда питање где је ту хорор и какав је хорор у питању јер обично у хорорима из овог поджанра стрепимо за жртве и говоримо им „не, не иди тамо“! 

Сама прича није лоша, као и идеја на којој почива, а није лоша ни глума. Чак ни специјални ефекти нису лоши, иако је буџет прилично танак. Буџет највише и мањка овом филму јер продукција заиста није довољно добра. Оно што такође недостаје је неизвесност. Једном када виде фењер од бундеве, Нејтове жртве немају ни најмању шансу да побегну. „Мотор“ који покреће „Ноћ вештица“ (упоређујем са овим филмом јер Нејт има маску безмало као и Мајкл Мајерс, убица из тог филма) је то што Мајклове жртве могу, а понекад и успеју, да побегну. Без тог трачка наде, нема ни напетости. Музика је спорадична, добро погођена у неким моментима, не баш добро у другим.

Едукативни моменат: Џимоти је мрзео момка који је ретардиран из већ неког свог разлога, али му је нанео велико зло, а после се то зло вратило и њему и његовим пајтосима. И то мржња и нетолеранција раде: наносе зло.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Један пропуштен позив (One Missed Call 2008) је римејк истоименог јапанског филма из 2003. Студенти једног колеџа добијају мистериозне позиве који им откривају да ће ускоро умрети. Све се дешава како им је у позиву предочено, а када ред дође на млађахну Шенин Сосамон, она ће учинити све да избегне сурову судбину. 

Критички осврт: Динамика филма је прилична и већ у првих пола сата режисер Ерик Валет је побио гомилу неке омладине, а наставио је са тим и даље. Тада креће и истрага коју води полицајац Едвард Бернс, а придружује му се и заносна и не баш убедљива у својој улози Шенин. Тај манир да се истрази прикључује и особа која није полицајац и емотивно је уплетена у случај је потпуно смешан, али врло чест мотив кримића деведесетих, па и ранијих. Наравно, између Едварда и Шенин рађа се очекивана романса и цео филм, иако иде предвидљивим током, забаван је, али је врло јасно и да је лош и то не због специјалних ефеката који су заправо солидни. Најпре, веза између Шенине приче из детињства и овога што јој се у филму дешава је врло нејасна и тешко ју је успоставити, баш као и што је не много јасно зашто је важно да кривац не буде Рода Грифис, већ њена кћерка. Не видим да то шта значајно мења, а и преокрет тиме није много више изненађујући јер ми тек у преокрету практично први пут видимо и једну и другу. Ерик је очигледно другачијег мишљења и продужио је преокрет и финале беспотребно дуго и при томе испао из властитог обрасца и скренуо у дубиозу (не претерану, али довољну). Све што је желео је да направи ефектну завршницу, али бојим се да је постигао контраефекат. Спорно је и питање мотивације неупокојене душе, али хајде да кажемо да је напросто била поремећена, па би то била нека одбрана такве Ерикове поставке. 

Респектабилни сајт „Трули парадајзи” (Rotten Tomatoes) је овај филм прогласио најгорим римејком јапанског хорора и најгори филм 2008. (добио је 0% успешности), те је освојио награду тзв. Буђав парадајз. Ја не бих био толико строг, али морам да се сложим са консензусом са тог сајта да је филм слаб, а додао бих и да су хорор сцене прилично млаке.

Едукативни моменат: Шенон је веровала да Рода пати од минхаузеновог синдрома. Минхаузенов синдром је узнемиравајући психопатолошки поремећај где особа преувеличава, фабрикује или индукује своју болест како би добила пажњу околине. Назив је добио по немачком барону Минхаузену који је волео фантазирати, преувеличавати и лагати.

Оцена наставника:

(можда, али само можда би могла и тројка)

Урокљиво око (Mal de ojo 2022) је мексикански хорор. Саманта Кастиљо и њен супруг Арап Бетке имају две кћерке и млађа је јако болесна. Лекар је предложио лечење у болници, али је Саманта убедила мужа да покушају са алтернативним лечењем. Зато су морали да оду код Самантине мајке Офелије Медине на село. Децу су оставили код Офелије, а они су се запутили негде како би се постарали за лечење. Старија кћерка Паола Мигел полагано увиђа да је њена бака заправо вештица и да је она можда и узрок болести њене сестре. Међутим, кућа њене баке постаје замка из које нема излаза.

Критички осврт: Добар је филм и занимљиво је решен као прича у причи. Приповедање слушкиње Паломе Алвамар се поклапа са следом догађања и хорором који доживљава млађахна Паола и морам признати да је врло интелигентно урађено. Заправо, баш је потребно пажљиво гледање да би се све испратило. Ликови су врло занимљивији, посебно женски који су и доминантни, а понајвише старамајка Офелија.

Едукативни моменат: Жена која је срела Самантину породицу у холу зграде није дозволила свом зараженом сину да прилази Самантиној кћерки како не би угрозио озбиљно болесну девојчицу. И то је одговорно понашање, које многи родитељи код нас не показују ни према својој, ни према туђој деци. 

Оцена наставника:

(малко сам се премишљао)

Екстаза (勾魂惡夢 1999) је хонгкошки хорор који има и енглески назив „Еротски кошмар“ (Erotic Nightmare). Берг Нг је чаробњак који је понудио предузетнику Ентонију Вонгу да му прода еротске снове. Ентони није веровао у Бергову причу, али када се уверио да овај заиста може да му испоручи то што му је обећао, купио је чак десет снова. Показало се да је ова куповина за Ентонија била фатална.

Критички осврт: Већ је сам наслов сугерисао да је ово еротски филм и он то и јесте и то од оне врсте када није све експлицитно, тако да може да прође и као играни тематски. Те еротске сцене су смешне, рађене попут оних у „Емануели“ и другим филмовима седамдесетих и не изгледају уверљиво, чак унижавају филм, иако се добро уклапају. Уз то, исфорсиране су, па их има и тамо где им место није по логици дешавања. Ентони је сањао еротске снове и Берг му је понудио да му прода еротске снове и овај их је купио. Нејасно је зашто ако је већ такве снове сањао? Хорор сцене су већ кудикамо боље и ово је један од ретких филмова где се, као што написах, еротика и хорор одлично уклапају. Заправо, идеја је одлична и у другачијој реализацији ово би био сасвим солидан хорор трилер. Овај филм то није јер му много тога мањка: буџет, специјални ефекти, дијалози и глума. 

Едукативни моменат: Берг је продавао – снове. Ми често кажемо да такви људи продају маглу и од њих нећемо купити ништа вредно, само можемо да изгубимо. И то се и десило Ентонију.

Оцена наставника:

(и иде на два)

Мртви у води (Dead in the Water 2018) је телевизијски хорор. Чланови женске посаде на броду су упале у смртоносну замку на отвореном мору, 600 миља од обале. Са једне стране је наилазила страховита олуја, а са друге им се на броду нашао „слепи путник“: непозната врста из дубина Маријанског рова жељна људске крви. Да све буде још грђе, бродоломник Брендон Оре, којег су извукле из воде, саботирао им је бродске моторе. Жене ће морати да се изборе са свим наведеним недаћама и са сопственим страховима.

Критички осврт: Година 2018. нам је донела женске екипе. И у „Уништењу“ имамо женску експедицију и овде женску посаду. Има их чак седам и режисер Шелдон Вилсон се трудио да посвети пажњу свакој од њих, али колико је у томе успео могли бисмо дискутовати. Свакако су занимљиви ликови и животни, а глумице су добро одрадиле свој део посла. Идеја дефинитивно није нова, баш као ни било шта друго у филму и препознатљиви су детаљи виђени у „Ејлијену“ из 1979. и „Животу“ из 2017, али филм свакако има своје квалитете које тим пре треба ценити јер је ово ипак нискобуџетно ТВ издање. Рецимо, специјални ефекти су врло мудро урађени, ако већ нису импресивни. Такође, прилично је напето и повремено застрашујуће. Шелдон није завршио општим местом иако сам мислио да хоће, а којима ни режисер Даниел Еспиноза када је радио поменути „Живот“ није одолео. Међутим, Шелдон није добро разрадио своје чудовиште и циклус развића је потпуно несхватљив, као и ефекат који има на људе. Он је нека врста паразита, али се испоставља на крају да је и предатор са убојитим харпунима који су до тада били сисаљке за крв. Размножавање је нејасно, као и начин како зомбификује своје жртве, ако то уопште и ради јер очигледно нема на сваког исти ефекат. Мислим да се Шелдон у то није унео или макар консултовао каквог биолога већ је мењао начин понашања животиње како је где било погодно. На крају је добио завидног монструма коме ни струја, ни отворени пламен не могу ништа. И то већ унижава филм. 

Едукативни моменат: Допало ми се како чланице екипе решавају проблеме: један проблем, па други, корак по корак. И то је добра тактика јер ће се сваком проблему онда посветити са пуном пажњом.

Оцена наставника:

(нажалост јер је било материјала и за четворку)

Последњи стражар (Last Sentinel 2023) је постапокалиптични филм који се дешава у футуристичком свету готово потпуно прекривеним водом. На сред тог бескрајног океана је платформа – стражара у којој четворо војника очекује смену. Брод ће заиста пристићи, али је проблем што на њему они неће пронаћи никога.

Критички осврт: За једну драму која се дешава између четворо чланова филм дефинитивно траје предуго. Режисер Танел Том је додуше у првој половини филма дао и мало драматике, па је Мартину Макену запела рука и умало човек да се удави, а главног лепотана Лисјена Лависконта замало да торпедира Томас Кречман. Но, у последњем тренутку у оба случаја трагедија је избегнута. Опет, премало и преблаго да би било узбудљиво. У другој половини филма ликови, очекивано, већ имају проблеме једни са другима. Танел је прилично добро пливао у овој драми и направио је и некакав преокрет на крају, а сам крај је учинио баш добрим. На крају, ово није лоша драма која има заокружену и довољно паметну причу.

Едукативни моменат: Кејт Бозворт и Лисјен су на крају схватили да људи, иако су уништили цео свет, настављају и даље да уништавају и тако показују да ништа нису научили из свог искуства. Ми вероватно нећемо да уништимо свет, али свакако хоћемо да уништимо своје шансе за успех ако не будемо учили из својих грешака.

Оцена наставника:

(мислим да је реална)

Ентмен и Оса: Квантуманија (Ant-Man and the Wasp: Quantumania 2023) је 31. филм Марвеловог филмског универзума и директан наставак „Антмена и Осе“ из 2018. Јунаци из наслова и комплетна њихова породица су завршили у квантном свету (наново) и открили читав један нови свет.

Критички осврт: Супер је филмић, са фантастичним световима и истим таквим бићима налик на оне из „Звезданих ратова“ (поменути серијал је сигурно био узор или инспирација) и узбудљивим суперхеројским борбама. СФ баш какав волим.

Едукативни моменат: Пол Рад је у својој смешној књизи имао и једну мудру: да увек има простора за унапређење. И заиста има. 

Оцена наставника:

(да, наравно)

Бетмен и Супермен: Битка суперсинова (Batman and Superman: Battle of the Super Sons 2022) је 46. цртаћ у серији Ди-Сијевих анимираних филмова. У овој епизоди Бетмен и Супермен имају синове који ће се показати достојним наследницима својих моћних очева и последња нада за спас читавог човечанства које је запосео звездолики ванземаљски паразит. 

Критички осврт: Супер је тема, посебно за клинце, али када сам чуо да се Супермен бори за „истину, правду и амерички начин“ било је јасно да цртаћ неће добити пет. 🙂 Има још разлога за то јер паразитски ванземаљац против којег се синови боре је виђен већ претходне године у „Самоубилачком одреду“, а и начин како су му Супермен и његов син дохакали је смешан за један цртаћ који претендује да буде озбиљна суперхеројштина и више приличи Томију и Џерију. Но, осим ових, других замерки немам.  

Едукативни моменат: Суперменов син је, заједно са Бетменовим сином, успео да извојева победу над звездоликим чудовиштем и због тога што је слушао мајчине мудре савете. Туђа мудрост и искуство може нам увек бити од помоћи да победимо у нечему.   

Оцена наставника:

(хајде, може)

Зелени фењер: Чувајте се моје моћи (Green Lantern: Beware My Power 2022) је чак 48. цртаћ у серији Ди-Сијевих анимираних филмова. У овој епизоди ветеран из рата Џон Стјуарт постаје део свемирског одреда Зелени фењери, иако то не жели. Но, желео или не желео, мораће да се суочи са злим суперхеројима који желе да завладају универзумом. 

Критички осврт: Добра је прича, у некој мери предвидљива, али свакако добра.   

Едукативни моменат: Хал Џордан је добио болесне амбиције да устроји читав универзум по својој вољи и стекао је моћ да то учини. И то је било много лоше, иако је Хал веровао да свету чини добро. Постоји једна мудра која каже да моћ корумпира, а апсолутна моћ корумпира апсолутно. Текст о моћи који много тога разјашњава је на овом линку.

Оцена наставника:

(сигурица)