Лако Је Критиковати 59

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

АрмArmy-of-Darkness (Small)ија таме (Army of Darkness 1993) је наставак серијала „Зли мртваци“. Брус Кембел је, ланцем невероватних догађаја, доспео кроз портал у средњи век, где су га витезови заробили јер су мислили да припада непријатељској војсци. Међутим, мудрац Ијан Аберкромби је веровао да је Брусов долазак део пророчанства о изабраном, који ће им донети магичну књигу Некрономикон, а уз помоћ које ће се ослободити злих демона који их опседају. Зато је склопио погодбу са Брусом да ће га вратити у његово време, ако им овај донесе књигу. Брус се домогао књиге, али је заједно са њом довео пред зидине дворца и армију мртвих.

Критички осврт: Овај део ми је значајније бољи од претходног. Додуше, и овде има небулоза, али има и неке приче (које у претходном делу ипак није било) и то готово на нивоу једне солидне епске фантастике. Утиску да је ово варијанта епске фантастике доприноси и то што се све дешава у средњем веку. Уз то, Брус је добар комичар и у том смислу је више дошао до изражаја у овом делу. Тако да је филм и врцав и шармантан, значајније побољшан, али није изневерио дух читавог серијала.

Едукативни моменат: Брус је своју средњовековну армију учинио непобедивом захваљујући знањима и технологији 20. века. И у нашем веку знање је моћ и може да нам обезбеди победу у многим ситуацијама.

Оцена наставника:

4(можда сам малко преценио)

UndergroundПодземље (Underground 2011) је филм о осморо младих, који су се, бежећи од непријатељски расположених хулигана, нашли затворени у напуштеној војној бази. Испоставља се да тиме што су побегли насилницима нису уједно и решили проблем јер се у војној бази налазе чудовишна бића која хоће да их поједу.

Критички осврт: Нарација на почетку је потпуно непотребна, а сам покољ који је уследио је неуверљив. Па, ипак, идеја како је приказано временско раздобље од две године уопште није лоша. То и како је директор фотографије Зоран Поповић (наш човек?) урадио поједине сцене је све што ми се допало у филму. Што се осталог тиче… Па, да кренем од степеница.

Направише епохалну катастрофу око силаска низ степенице високе ни два метра, да би се оне крајње неприродно и видно анимирано урушиле када су скочили са њих (толико би скочили и да су се урушиле 🙂 ). И то је био почетак агоније. Кад сам написао „агоније“, мислио сам на сценарио. 🙂 У ствари, радње ту нема. Све време се гањају са чудовишним амфибијама кроз некакво склониште, а сцене су при томе досадне, нелогичне и погодне за даљи ток без обзира на њихову одрживост. Врхунац је била патетична прича протагониста из рата из Ирака (у ком су били учесници), за коју не могу да се одлучим да ли је глупља од филма или је филм ипак глупљи… И постаје још глупљи након „научног“ објашњења крволочних бића које је дао Џек Донер, а, иначе, са појавом његовог лика тек креће дубиоза. И траје све до краја. А крај је тек посебна прича у причи, којој, изгледа, као да краја нема. 🙂 И ово што сам написао делује мање бесмислено од дијалога, који су, уз то, и потпуно сведени. У сваком случају, цео филм је далеко од смисленог.

Едукативни моменат: У овако недотупавом филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Када су млади побегли од једног проблема (хулигана) нашли су се у другом (чудовишта). Иако и ја верујем да се од хулигана, ипак, треба склањати, бежање од проблема уопште не решава нам ништа; само ће се проблем повећати или ће се појавити нови.

Оцена наставника:

1(сасвим)

contracted-phase-ii (Small)Контрахован: Фаза 2 (Contracted: Phase II 2015) је други наставак филма о болести коју шири Морган Питер Браун и која доводи до некрозе ткива и, коначно, претвара људе у зомбије. Овом болешћу је заражен и Мет Мерсер и он покушава да дође до Моргана јер верује да он има и лек против болести коју шири. Међутим, времена је мало јер болест из дана у дан узима свој данак.

Критички осврт: Филм је дефинитивно гадан и рекао бих да се режисер Џош Форбс баш потрудио да га таквим учини. Користио је све могуће „трикове“: копање прстима испод коже, црве који једу живо месо, ланце са кукама, па чак и некрофилију. И такве гадне сцене трају прилично и све ми то говори да је Џош желео више да шокира гледаоца и заокупи га гадостима пре него квалитетном причом. Прича, и тако, није квалитетна, а још мање је иновативна. Све што се дешава у филму, а тога нема много, виђено је у другим филмовима (иако постоји покушај да се направи нешто мало другачије). И то је штета јер је уочљив потенцијал за један добар спој трилера и хорор приче.

Нејасни су и мотиви и поступци главног негативца Моргана и његова прича није испричана (макар не у овом делу). Има и нелогичних момената. Најара Таусенд је доживела саобраћајку и њена мајка Каролина Вилијамс стоји неколико корака од ње и уместо да притрчи, она зове очигледно повређену кћерку да дође до ње. У некој каснијој сцени, детективка Маријана Палка сама истражује кућу човека за кога верује да је масовни убица жена. Прилично сам убеђен да је тако нешто могуће више у филму „Кад јагањци утихну“ него у реалности. 🙂 Другим речима, колико год да је Маријана храбра и амбициозна (а на крају се видело да баш и није таква), овакав поступак је, ипак, претеран, а и иако се не разумем у америчко законодавство, не мислим да је легалан. У сваком другом филму се тражи налог за претрес куће. Уосталом, следећи пут када је обилазила Метову баку Сузану Вос, што је мање опасан задатак, са њом су ишла и два полицајца. Но, и да занемаримо све то, када се Маријанина авантура у кући убице завршила, надаље је радња текла као да се тај догађај није никад догодио. Нити су више полицајци ушли у ту кућу, нити су испитали тело жене коју је тамо Маријана убила, нити су докази из куће послужили за било шта… Некако има сувише рупа у причи, која једва да има радњу.

Едукативни моменат: Тешко да зомби стање може да се пренесе сексуалним контактом, али истина је да постоје сексуално преносиве болести које су и те како тешке и могу да доведу и до фаталних последица. Зато треба бити опрезан и користити кондоме.

Оцена наставника:

2(највише)

devilsad (Small)Ђаволов адвокат (The Devil’s Advocate 1997) је филм инспирисан књигом истог назива писца Мориса Веста. Кијану Ривс је више него успешан адвокат у градићу Гејнсвил. Добија понуду да уради посао за велику фирму у Њујорку, а коју води Ал Пачино. Посао је прошао добро и следећа понуда је да ради за ту фирму, што он и прихвата и усељава се у велики стан са својом супругом Шарлиз Терон. Међутим, почетно одушевљење оваквим напредовањем у каријери замењује низ врло несрећних околности.

Критички осврт: Овај филм помало вуче на нека друга остварења која укључују ђавола и његово потомство, попут „Предсказања“, али опет је некако посебан. То га, уједно, не чини и добрим, мада не могу да кажем да је лош филм у питању. Режисер Тејлор Хакфорд се одлучио за радњу која ће имати више дијалога (понекад и превише) и базирати се на међуљудским односима и карактерима ликова, радије него на акцији и фантастици (које су у филму буквално „загребане“) и са тим немам проблем (мада то повлачи и да трајање од два сата веома тешко држи пажњу). Проблем ми је мотив ђавола, који је толико приземан и толико лако остварив на низ једноставних начина, да то радњу чини претерано компликованом, а интригу недовољно занимљивом. Тако да када сазнате на крају шта Ал, у ствари, жели, то делује сувише отрежњујуће, а уз то, намеће и низ логичних питања. Једно од њих је – што све то није урадио када је Кијану био млађи и без супруге, што би успешност подухвата повећало довољно да би био готово сто одсто успешан. Очигледно је око нечега морала да се направи радња и то ми изгледа, некако, на силу.

Едукативни моменат: Ал је направио стратегију како да добије то што жели изазивајући Кијанову сујету. Сујета је много тешко бреме и сви га носимо, али свако лако може да је искористи против нас и да нас и повреди. Треба да будемо свесни колико вредимо и да се не обазиремо много ни на слаткоречивост, ни на оне који желе да нам повреде осећања. И то је много тешко постићи, али ко постигне, победио је.

Оцена наставника:

4(али на три)

lost_boys_ver (Small)Изгубљени дечаци (The Lost Boys 1987) је филм о вампирима који походе приморску варошицу Санта Карла. У то место доселила се Дајана Вист са своја два сина Џејсоном Патриком и Корјем Хајмом. Уселили су се у кућу њеног оца Бернарда Хјуза, вечитог хипика. Џејсон је пронашао симпатију Јами Герц, али се испоставља да је она у јако лошем друштву. Он одлучује да буде део тог друштва због ње, али није ни слутио шта ће му то донети. Но, на срећу, његов млађи брат Корј је упознао два млада борца против вампира, који знају како да им дохакају и, успут, спасу Џејсона.

Критички осврт: Филм има неодољиви шмек осамдесетих. Урађен је тако да буде „кул“ и сексипилан и ово потоње постигнуто је без имало голотиње, што је чудно за ту декаду. Има и сцене које су недоследне или наивне (што је већ карактеристично за поменуту декаду), али све је опростиво. Чак и последња битка са главним вампиром, која је веома кратка и потпуно млака. А опростиво је јер је у питању култни филм (а и чини ми се да је први који је вампире сместио у модеран контест) и тај статус је стекао сасвим поштено. Уз филм иде и сјајна рок музика из тог времена, праћена сценама које изгледају као аутентични музички спотови.

Едукативни моменат: Главни извор информација за младе борце против вампира били су стрипови. Наравно, треба пажљиво бирати изворе информација, али истина је да ми увек учимо, чак и онда када мислимо да се забављамо. Стрип, иначе, може да буде лепо наставно средство и ја га, понекад, у школској пракси користим.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

Оher (Small)на (Her 2013) је футуристички филм у коме главну улогу има Хоакин Финикс, свеже разведен мушкарац који не зна шта ће са слободним временом који је разводом добио. Зато се одлучује да инсталира оперативни систем који има свест и који је себе назвао Саманта (глас јој је позајмила Скарлет Џохансон). Испоставља се да ће то за обоје бити једно сасвим ново и емотивно искуство.

Критички осврт: Филм има неког шмека и главни лик Хоакин веома симпатично је изнео своју улогу, али је радња преспора. Акценат је на дијалозима, који се баве обичним стварима у животу, а опет су филозофски. И заиста вас терају на размишљање. Једино ми се нису допале честе флоскуле „то је тако тешко да се објасни“. Наравно да су многе теме тешко објашњиве, али овде се то толико понављало и у вези са свим могућим, да је временом постало заморно.

Корак даље у људским слободама је и прихватање љубави између човека и вештачке интелигенције, али, ипак, филм је утолико реалан што се и данас дешава да се људи заљубљују преко интернета, а да особу са којом ћаскају никад нису видели уживо. Са друге стране, радња је предвидљива јер је било логично да ће вештачка интелигенција прерасти своје творце и да ће цела љубавна прича имати тужан крај. Но, не могу да кажем да је крај овог филма покварио утисак.

Едукативни моменат: Хоакин је у једном тренутку рекао како му се чини да је осетио све што ће икада осетити. Другим речима, да никада више неће осетити ништа ново, само слабије верзије онога што је већ било. Међутим, то сигурно није тачно. А и ако верујемо да јесте, треба да нађемо начин да сами себе демантујемо. Треба изненадити себе нечим лепим и новим, а и не треба заборавити да има много тога лепог око нас, а да на то нисмо обратили пажњу.

Оцена наставника:

4(са понеким плусем)

cell_ver (Small)Ћелија (The Cell 2000) је амерички трилер. На почетку филма упоредо се дешавају две приче. Једна је СФ и у њој главну улогу има Џенифер Лопез, која, уз помоћ напредне технологије, покушава да помогне дечаку у коми. Та технологија јој дозвољава да уђе у мисли дечака и да разговара са њим. Друга прича је класичан трилер са масовним убицом Винсентом Д’Онофријем, коме је полиција успела да уђе у траг, али баш у тренутку када је пао у кому. Главни детектив Винс Вон зна да је Винсент заробио још једну жртву Тару Шубкоф, али не зна где се она налази. Пошто је Винсент у коми, не може да му каже, па зато ступа у контакт са Џенифер и њеном екипом, како би му они помогли да сазна где је Тара.

Критички осврт: Прича је прилично смислена и одржива, па чак и онај део када Џенифер жели да „спасе“ Винсента би, вероватно, могао да се одбрани. Прича је, такође, већ виђена и потпуно, али апсолутно предвидљива. Поступци ликова толико су јасни, да је само остало да се види да ли ће се Џенифер и Винс на крају „смувати“ или неће.

Морам да признам да су решења за то шта се налази у уму дечака и Винсента прилично маштовита, али у овом потоњем случају могла су да буду оштрија. Све то прате врло солидни специјални ефекти. Глумци су одабрани, ако изузмемо Џенифер, која је раскошна лепотица и уз то Латина, те би требало да буде ултрахаризматична, али то, некако, није тако. И иако је Џејк Вебер заиста симпатичан глумац, уз сву добру вољу, нисам успео да му пронађем разлог зашто се појавио у филму.

Филм је динамичан и повремено узбудљив, али највише што бих могао да му упутим комплимент је да напишем да је коректан.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да поступци људи најчешће имају неке своје разлоге. Неки су очигледни, док су други нешто што датира из детињства или неких догађаја за које ми не знамо да су се десили. Зато, пре сваке осуде било каквог поступка, треба најпре да сазнамо мотиве. Или пре него што се наљутимо на нама драгу особу.

Оцена наставника:

3(реална)

The-Lorax (Small)Лоракс (The Lorax 2012) је цртани филм базиран на дечјој књизи истог назива. Радња се дешава у граду Тиндвилу где су људи задовољни пластичним биљкама и свежим ваздухом који морају да купују. Међутим, не и девојчица (којој је глас позајмила Тејлор Свифт), а у коју је заљубљен дечак (Зек Ефрон). Она је пожелела да има право дрво и он се дао у потрагу да га нађе. У томе му је помогла бака Бети Вајт, а да би успео у науму, морао је да изађе ван зидина града и потражи мистериозног Еда Хелмса.

Критички осврт: Оно што морам да признам ауторима цртаћа је да су пустили машти на вољу што се креација тиче. И то је једино што могу да напишем добро. Све остало је прилично трапаво изведено. У филму има станки које су непотребне, осећања су врло површно обрађена, а хумор је приземан и личи на оне древне цртаће о Тому и Џерију, само са нешто мање агресије. Зато патетике има, а ликови животиња су тенденциозно рађени да буду преслатки, како би се добила оцена више. И даћу оцену више, али само зато што мислим да оваквих остварења мора да буде јер шаљу веома значајне еколошке поруке.

Едукативни моменат: Ед је схватио да природне ресурсе не може бесконачно дуго претварати у богатство јер су они ограничени. Кад-тад ћемо их исцрпети и себи ускратити оно најважније (иако верујемо да нам је сада све друго важније). И ако се не интересујемо за то што је заиста важно, изгубићемо је. Реч је, наравно, о природи.

Оцена наставника:

4(са много, много минуса)

ljego (Small)Лего филм (The Lego Movie 2014) је цртаћ рађен, како му само име каже, у лего фазону. Главни јунак је најобичнија лего фигурица, грађевински радник, који се ни по чему не издваја, али је „судбина“ хтела да баш он буде спасилац лего света. Наиме, зли директор је набавио ултимативно оружје (лепак) којим је хтео да „замрзне“ све фигурице и грађевинац је пронашао начин да га у томе заустави.

Критички осврт: Филм је заиста добро осмишљен, са добрим хумором. Он пародира многе друге филмове; уосталом, појављују се фигурице ликова баш из тих филмова. Осим хумора, ту се дешава и једна дубља прича у позадини, а и поруке које филм шаље су сјајне. Још да додам да ми се решења објеката у лего свету баш, баш допадају. Све похвале, а посебно компанији Лего која је направила одличну рекламу, једну од најбољих које видех.

Едукативни моменат: Једна од порука овог цртаћа је да треба да будемо креативни, чак и ако нисмо надарени уметници (у филму названи „велики градитељи“). Ми сигурно умемо да направимо нешто, а то нешто ће инспирисати друге да направе нешто своје. И то је заиста сјајна ствар.

Оцена наставника:

5(цела)

pritazenie (Small)Привлачност (Притяжение 2017) је руски СФ. На дан када је изнад Москве најављена киша метеора и догађај који вреди гледати, на тај град је пао свемирски брод. Цела Русија и цео свет су у паници, али се испоставило да за њоме нема потребе. Ванземаљци су само желели да поправе брод и одлете. Међутим, неколико младих, предвођени Ирином Старшенбаум, одлучили су да освете све оне који су погинули током пада (међу којима и Иринина другарица), те су кренули да се обрачунају са ванземаљцима. И у полусрушеној згради заиста су налетели на једног, који је изгледао потпуно као човек. Уместо да му нашкоди, Ирина је одлучила да му, ипак, помогне.

Критички осврт: Ништа у овом филму оригинално није. Све је већ виђено у гомили сличних остварења, а да зло буде веће, има много општих места, укључујући и последњу сцену када Ринаљ Мухаметов уради баш оно што и очекујете да ће урадити. Речи машине које говоре наместо ванземаљаца о људској природи не да су опште место, него су и довољно патетичне да би Амери цео тај говор, сигуран сам, пропратили са овацијама. Уз то, има и много наивних сцена, када Ирина, без икаквог претходног знања, уради (ни мање ни више него) директну трансфузију крви и то на себи и Ринаљу. Такође, у општој уличној помами наставник Евгениј Корјаковски је успео да утиче на своје ђаке пубертетлије да их гомила не одвуче са собом… И ја сам наставник и то, верујем, јако добар, па знам да то тако у реалном животу не би ишло.

Но, без обзира на све побројане мане, филм има шмека и оно што га „чупа“ је да свако мало мења темпо, као и активности, те час је ту нека улична туча, час љубавна романтика, час чудо ванземаљске технологије, час комично-трагични однос крутог оца и кћерке бунтовнице, час нешто пето, а да се при свему томе уопште не разбија фокус филма. Напросто је приступ причи јако озбиљно урађен, а ликови, иако чисти стереотипи, добро су и обрађени и одглумљени и што је, такође, важно – конзистентни су.

И похвалио бих специјалне ефекте, рецимо, када брод пада на Москву, који су баш мушки (руски) одрађени, а уличне туче потпуно су реално дочаране.

Едукативни моменат: Ирина је променила мотив када је ванземаљца упознала. Најпре је хтела да га повреди, а потом да му помогне. Да бисмо могли да делујемо исправно, морамо да упознамо све околности, као и актере.

Оцена наставника:

4(на ивици тројке)

Ако ћемо поштено….

bubaСудећи по ономе колико сам упућен у рад учитеља и наставника, иако морам да се оградим и кажем да у оба „табора“ има и оваквих и онаквих, морам и да кажем да учитељи предњаче. Додуше, узраст са којима радимо „ми“ и са којим раде „они“ не може да се пореди ни под каквим условима, као и начин рада (шта све могу „они“, а шта све не можемо „ми“ и обратно), али, свеједно, ако ћемо поштено, учитељи су бољи.

Бигзов школски портал: Ко је бољи? Део први. (22.6.2017)

Лако Је Критиковати 58

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

time-lapse (Small)Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а, заправо, домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено нестаје, те пошто је Мет у обавези да провери шта је са њим, његова девојка, наместо њега, одлази у Џонов апартман. И тамо сазнаје да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој се придружују и њих двојица и схватају да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је, у ствари, машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.

Критички осврт: У једној од епизода „Зона сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.

Већих грешака нема, али бих могао да замерим предвидљивост јер је било јасно да ће се све ово лоше завршити. Додуше, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.

Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.

Оцена наставника:

5(дакако)

paycheck (Small)Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.

Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.

Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀

Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.

Оцена наставника:

3(мада сам помислио да дам и четворку)

bounty-killer (Small)Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.

Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂

Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи, у ствари, фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.

Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.

Оцена наставника:

4(са добрим једним плусом)

savaged (Small)Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.

Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.

Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.

Оцена наставника:

4(јака, богме)

maxresdefault (Small)Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.

Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.

Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.

Оцена наставника:

3(гравитира ка два)

Sniffer-DVDCover (Small)Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.

Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак, много тога поручује (иако дијалога уопште нема), баш је ефектан и заокружује причу. Верујем да би било занимљиво погледати дугометражни филм са овом тематиком.

Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.

Оцена наставника:

5(може)

vampires (Small)Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Балдуин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.

Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте пријатна промена, али је, ипак, ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂

Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.

Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.

Оцена наставника:

3(и то врло блага)

paramovie (Small)Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.

Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.

Едукативни моменат: Вилијам је, на крају, прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.

Оцена наставника:

1(наравно)

the-pirate-fairy-poster (Small)Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.

Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.

Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.

Оцена наставника:

5(стабилна)

barbie (Small)Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.

Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Нема, додуше, срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.

Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да прича буде, некако, испразна.

Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.

Оцена наставника:

2(али заиста једва)

Лако Је Критиковати 57

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

spacebetween (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2017) је филм о дечаку Ејси Батерфилду, који је, стицајем несрећних околности, рођен на Марсу. Његова мајка астронаут Џенет Монтгомери кренула је са првом екипом која је требало да колонизује Марс, али оно што нико није знао је да је трудна. Умрла је на порођају, оставивши дечака чија се грађа, током одрастања, прилагодила условима друге планете. Та грађа је и отежавајућа околност да икад дође на Земљу, што он жели изнад свега. Између осталог и зато што се на тој планети налази Брит Робертсон, девојчица у коју је заљубљен.

Критички осврт: Дечаков робот подсећа на андроида из „Звезданих ратова“ (Си-3-Пи-О). Има ту још утицаја неких филмова, али је ово ипак нова прича. И актуелна. С обзиром на то да се у научним круговима све више говори о одласку на Марс, наметнуло се да се овакви филмови нађу међу модерним СФ остварењима.

Не постоји циљ ка коме се иде, као у многим другим филмовима, већ се радња базира на постулату „е, да видимо шта ће сад да се деси“. И то је у реду, под условом да се прича на крају ипак заокружи. А ова прича је сва романтична и то је највећи утисак о њој. Постоје и покушаји да буде филозофска, али су разговори превише отворени и конкретни и „мудрости“ које можемо да чујемо у њима су уопштена запажања о људској природи. Углавном, филм јесте романсиран и мелодраматичан, али пружа лепу емоцију и добру музику.

Едукативни моменат: Брит је закључила да се разлика између доброг и лошег губи када стварно желимо нешто. То је често истина, али не би требало да тако буде и боље је да нам се жеља не испуни него да учинимо нешто лоше. Дакле, циљ не оправдава средства.

Оцена наставника:

4(са *)

Свемирdb_posters_SR (Small)ски брод: Уздигнуће (Starship: Rising 2014) је футуристички филм. Дарен Џејкобс је осуђеник на смрт и он прича своју причу војника који је учествовао у свемирској бици и завери против Федерације.

Критички осврт: Читавих 15 минута од кратких исечака којекаквих дешавања диљем васионе уопште нисам могао да укачим о чему се ради. Видео сам да ту има гомила неких активности ликова, што убистава, што силовања, што разговора, што љубакања, што борби, али са нејасним међусобним везама. Но, оно што је заједничко за све активности је да су праћене изузетно лошом глумом (са много драме и са све чудним паузама након и у току сваке сцене, при којима су ликови унезверено гледали) и истим таквим специјалним ефектима. Додуше, било је много компјутерске анимације, али то није помогло.

Но, и кад сам отприлике схватио о чему се ради у филму, то није поправило утисак. Филм је очајан, развучен, досадан, са потпуно класичном радњом и уз то небулозно направљеном. Дарен је убио капетаницу свог свемирског брода и уопште нисам пропратио због чега (нити како). Тај брод се најпре насукао већ на неку планету, па се после тај исти брод наново нашао у свемиру са новим члановима посаде које су још пре срели, а где су их срели сад, уопште ми није јасно. И углавном ми је све остало нејасно; како су ликови сад овде, кад су били тамо и тако. Дијалози много не помажу у схватању целе те ситуације. Сведени су и једнолични. Понекад се дешавало и да ликови упадају једни другима у реч, тако да се нису чули сви увек. И акција је веома слаба и већ више пута виђена у нискобуџетним прастарим СФ серијама. Једино што је било узбудљиво у сценама које су замишљене да изгледају узбудљиво је – музика.

Едукативни моменат: На крају се некако испоставило да је један владар ратовао сам против себе, односно да је измислио рат како би учврстио своју апсолутистичку владавину. То делује и сулудо и научно фантастично, али треба имати на уму да ратови које поједини народи воде у свету јесу реални, али нису њихови и да су их измислиле (да тако кажем), моћне вође, како би оствариле сопствене интересе.

Оцена наставника:

1(на ништа)

bcposter (Small)10000. пре нове ере (10,000 BC 2008) је авантуристички филм чија се радња дешава у добу написаном у наслову. Припадници тадашњег племена ловаца, који живе негде на Уралу, пронашли су девојчицу плавих очију која је преостала из племена које су напали „четвороножни демони“. Духовник племена Велика Мајка протумачила је долазак ове девојчице као знак да ће у будућности племе дочекати зла судбина, али да ће их спасити будући ратник и муж те девојчице. Дечак, који се на први поглед заљубио у девојчицу, израстао је у таквог ратника (Стивена Страјта) и пошто су четвороножни демони унесрећили и одвели у робље и чланове његовог племена, па и изабраницу његовог срца, кренуо је да испуни своју (предсказану) судбину.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму (које сам читао по туђим критикама) је што је, историјски гледано, некоректан. И то је смешно јер је мало више очигледно да то и није био циљ. Иако има шмек историјског спектакла, ово би више био приказ древне легенде, а не могу се занемарити ни паранормални елементи, почевши од видовитости Велике Мајке. Филм на почетку подсећа на „Великог Рапу“, а онда наставља у маниру „Конана“, са тим да је значајније лошије осмишљен од оба ова филма. И напокон, наставља као филм „Зулу“ из 1964. који нисам одгледао цео, али радња ми је позната. Радња у овом филму је потпуно класична, са стереотипним личностима. Ово потоње је тешко постићи, с обзиром на то да се ради о древним ликовима, али режисер Роланд Емерих је у томе, нажалост, успео.

Визуелни дојам и специјални ефекти су сјајни, а посебно ми се допада напад птица гасторниса. Нисам сигуран да су могле да раде све оно што је приказано у филму, али јесте импресивно и то су ретки узбудљиви тренуци. Покушај да причу учини импресивном је и нарација. Без обзира на поштовање према лику и делу наратора Омара Шарифа, то ипак није било потребно. Уместо да дешавања учини величанственим, заправо их је учинио инфантилним због начина нарације, префорсирано помпезног тона и због објашњавања оног што је сам филм учинио очигледним.

Највећу вредност филма видим у добрим порукама које шаље, а с обзиром на раздобље којим се бави, поручује и да неке људске вредности не застаревају никад. И пружа лепе, нежне емоције. Уз то, мотивациони говор Стивенов је прилично кратак, а ефектан, лишен америчке мелодраматике.

Едукативни моменат: Стивен није прихватио бело копље (симбол поглавице) и жену коју воли Камилу Бел јер их није заслужио, односно варао је. И то је велика врлина; одрећи се почасти уколико их нисмо заиста освојили. Не смем ни да замислим колико би свет био бољи када би то сви радили. 🙂

Оцена наставника:

4(поклоњена)

warriorgate (Small)Капија ратника (勇士之門 2016) је француско-кинески филм. Ураја Шелтон је момак који ради код Франсиса Нга, који му је поклонио старињски ћуп. Испоставило се да је тај предмет портал који води у стару и фантастичну Кину.

Критички осврт: Овај филм као да су правили Американци јер је препознатљиво њихово истрајавање да им је главни протагониста лепушкасти момак кога малтретирају вршњаци у школи. И остатак филма већ је виђен много пута у америчким лимунадама и сасвим предвидљив. У ствари, свака сцена је предвидљива. Не знам како им није било досадно да снимају филм који је снимљен толико пута до сада. Мени је свакако било досадно док сам гледао. Мада, морам да признам да неке цаке нису лоше, као када је Марк Чао објашњавао Ураји како ће изгледати његова мисија.

Но, све остало је потпуно лоше. Акције има тек толико да се каже да ју је било и некако су те борбе урађене само због тога што се подразумева да их један такав филм има. Последња борба између Ураје и Дејва Батисте је потпуно разочаравајућа. Дакле, акција је урађена про форме, а имао сам утисак да је тако урађена и фантазија, авантура и љубавна прича. Сваки тај жанр је „загребан“, али нити један задовољавајуће одрађен и свака прича која се успут дешава остала је да виси у ваздуху, без икаквог објашњења и, што је важније, сврхе.

Дијалози су напорни, крцати патетиком и „мудростима“ које сте имали прилике да чујете много пута у сличним филмовима и које су, сада већ, скроз излизане.

Едукативни моменат: Марк је морао да научи да је некада боље бити флексибилан. Правила су важна и треба их се придржавати, али слепи след правила ипак је екстрем.

Оцена наставника:

2(реална, али се креће се ка три)

A-Clockwork-Orange (Small)Паклена поморанџа (A Clockwork Orange 1971) је филм Стенлија Кјубрика рађен према роману Ентонија БарџесаМалколм Макдауел је млади деликвент, који током ноћи, забаве ради, туче старе људе и силује жене. Једне вечери је отишао предалеко и убио Миријам Карлин, у чију је кућу упао. Другови из банде су га препустили полицији, тако да је ухваћен и осуђен на 14 година затвора. Међутим, владајућа политичка партија желела је да испроба нови програм за преобраћање окорелих криминалаца и Малколм је видео своју шансу да раније изађе са робије. Зато се пријавио на програм. Оно што није очекивао је да га је програм заиста променио.

Критички осврт: Тешко да је остао било који сегмент друштва који Стенли није „закачио“. Рецимо, његово исмевање хришћанства налик је на пајтоновско, али је у филму фокус пре свега на друштвеним нормама. И њих такође исмева (при томе користи веома виспрен, бритак хумор) и имам осећај да се режисер јако добро забављао током снимања (у једном тренукту Малколм стоји крај плоче која је очигледна реклама Стенлијевог претходног филма „Одисеја у свемиру“), а заиста је дао све од себе да шокира публику на сваки начин. И, колико знам, у томе је и успео. Међутим, успех филма, пре свега, видим у доброј процени лоших сегмената друштва и после четрдесет година актуелној, што кроз дијалоге, што кроз поступке својих ликова. И, наравно, у маестрално испричаној причи, у којој је и нарација добро уклопљена (што је ретко) и која изазива мешавину осећања. Дефинитивно је допринео харизматични Малколм, који је од садистичког хулигана лако прешао у улогу жртве са којом морате да саосећате.

Занимљиво је како је Стенли видео будућност носача звука, па је то, у ствари, мини верзија касетофонске касете. Никада тако нешто није заживело (макар не у широј употреби) јер су касете заменили флопи, па онда и компакт дискови, што у то време Стенли није могао да зна. Баш као што није погодио моду будућности, али дизајн предмета виђен у овом филму видео сам и у другим СФ остварењима. Да ли је овај филм био узор, не знам, баш као што не знам ни да ли је банда којој је Малколм припадао била инспирација за касније „Ратнике подземља“, али сличности су више него очигледне.

Едукативни моменат: Једна од поенти овог филма је да добро дело није оно које учинимо због страха од казне, већ оно које желимо да учинимо, односно које је последица нашег слободног избора.

Оцена наставника:

5(без сумње)

matrixreloaded (Small)Матрикс: Обновљен (The Matrix Reloaded 2003) је други део филма „Матрикс“. Последње уточиште људи у футуристичком свету, којим владају машине, град Зион, угрожен је јер су машине почеле да копају пут ка њему. Међу људима преовладала су два супротстављена мишљења. Капетан једног од ратних бродова Лоренс Фишберн је заговорник тога да се послуша пророчанство мистериозне Глорије Фостер, а командант Хари Џ. Леникс верује да све снаге треба усмерити на одбрану града. Лоренсова нада је Нео, односно Кијану Ривс, који од пророчнице Глорије сазнаје да мора да пронађе Кључара, а онда и Архитекту. Иако му је јасна права Глоријина природа, одлучује да јој верује и чак три капетана усмеравају своје снаге да он испуни свој задатак.

Критички осврт: Можда је Лоренс више причао и држао мотивационе говоре но што то добра мера налаже, а тзв. Архитекта је био сувише брз и компликован. Верујем да бих мање-више сваком дијалогу могао да нађем ману. Дијалози у овом филму, свакако, нису јача страна, али акција јесте. Филм је ултраузбудљив и то без обзира што сцене трају веома дуго. Само јурцање колима по аутопуту траје готово петнаест минута.

Ипак, ваљда зато што је у питању средишњи део саге, све је изгледало као припрема за праву ствар. Тако да овај део нема ни прави почетак, а још мање закључак, па је најслабија прича од свих.

Едукативни моменат: Разговор између Кијана и канцелара Ентонија Зерба је занимљив и са врло јасном поруком. Разговарали су о томе ко ту кога контролише; човек машине или машине човека. Контрола је у томе, казао је Кијану, што можемо да искључимо машине ако бисмо то хтели. Истина је, узвратио је Ентони, али онда бисмо остали без електричне енергије, воде и других погодности. Можда ми и контролишемо машине, али зависимо од њих. Не ваља ако ту зависност продубимо и, на пример, не устајемо (и не одустајемо) од компјутера. Постоје лепи догађаји у животу у које машине не морају бити укључене.

Оцена наставника:

5(умањена)

matrix-r (Small)Матрикс: Револуција (The Matrix Revolutions 2003) је трећи и последњи наставак „Матрикса“. Машине су успеле да продру у подземни град људи Зион и све је изгледало да ће успети да истребе све тамошње становнике, без обзира што су ови пружили жесток отпор. Једини који може да их спасе је Кијану Ривс који је одлучио да оде на површину, где су машине и склопи договор са њима.

Критички осврт: У овом делу фокус је померен са дешавања у Матриксу на борбу између машина и људи. И уопште није испало лоше, а и аутори филма Енди и Лари Вачауски успели су да избегну монотонију, која је неминовна ма колико год да су дешавања у Матриксу атрактивна. Можда су мало претерали са канонизацијом, да је тако назовем, Кијану Ривса, али добро, сваки холивудски филм тражи неки свој део пренемагања који морамо да отрпимо.

Едукативни моменат: Ламбер Вилсон је у једном разговору рекао да тамо где неко види случајност, он види последице, а тамо где неко види шансу, он види трошак. И по томе он није једини. Свако од нас ствари види са различите стране, а веома је важно и на којој страни се налазимо. Добро би било да разумемо и ону другу страну, односно да уважимо и туђе виђење и мишљење.

Оцена наставника:

5(свакако)

the-mist (Small)Магла (The Mist 2007) је адаптација приче Стивена Кинга. Магла се спустила на америчку варошицу и са собом донела паклена створења. Група људи, заробљена у супермаркету, покушава да преживи у новонасталој ситуацији. И док једни одлучују да у маркету направе утврђење, други планирају да организују бег из магле.

Критички осврт: Веома занимљива поставка, са врло солидном продукцијом и глумом. Специјални ефекти су, такође, солидни, али у овом филму заправо су страшније људске реакције од натприродних сила које их нападају. И на томе је акценат у довољној мери да овај филм буде једнако психолошки хорор, као што је (само) хорор. У прилог овоме говори и сам крај који је дефинитивно мучан. Праћен је веома занимљивом музиком, која се никако не уклапа, а у ствари се и уклапа. Попут детаља на одећи који одудара, али ту креацију уједно и употпуњује.

Углавном, ово је више него солидан филм и ред је да се дело писца попут Стивена Кинга обради на овакав начин. Често су његова дела адаптирана кроз телевизијска и не баш превише буџетна остварења, тако да свакако поздрављам овакав један оправдани трошак. 🙂

Едукативни моменат: Марша Геј Харден је завела људе својим богобојажљивим идејама. И то није тако страшно да последице тога нису биле деструктивне и по друге људе и по њих саме. Тако функционишу секте и верски залуђеници и иако треба бити толерантан за туђа убеђења, погрешно је прихватати их без икаквог критичког премишљања.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет, свеједно)

piranhadd (Small)Пирана 3 Де-Де (Piranha 3DD 2012) је наставак истоименог филма (али са једним словом Д мање) из 2010. Овај пут праисторијске пиране населиле су језеро близу Аква парка који је направио развратни Дејвид Кохнер. Радња почиње када је пристигла његова пасторка Данијела Панабејкер, сувласник тог парка. Након пар смртних случајева њених пријатеља, она открива о чему се ту ради и, што је још горе, да пиране покушавају да уђу у базене Аква парка. Одлучује да спречи отварање тог парка, али њен грамзиви очух није желео ни да чује. И, наравно, настаје масакр.

Критички осврт: Рибе које реже праћене су ништа мање небулозним сценама. Све време сам се надао да сцена (коју је лако предвидети), неће да се деси док Катрина Боуден и Жан-Лик Билодо воде љубав, али се она ипак десила. Јесте комична, али је потпуни нонсенс (и праћена очајном Жан-Ликовом глумом) и озбиљно доводи овај филм до границе треша, ако не и преко ње. Заиста, не могу да схватим овај филм озбиљно, али бих могао да га прихватим као једну солидну комедију за разбибригу. И како се ближи крај, комедија чак постаје, како то Амери називају, урнебесна.

Додуше, добар део филма јесте узбудљив и режисер Џон Гулагер успео је ни од чега да направи напете сцене. И то му признајем. Сценаристима признајем добар хумор, а чак се шале на сопствени рачун (када Мет Буш са задњег седишта кола коментарише како је глуп сценарио). Сценарио, односно прича, није толико глупа, али није ни неочекивана за овај поджанр и потпуно је предвидљива. Филм је рађен у маниру претходног наставка (а у истом маниру се и завршава); и даље су ту расне голишаве лепотице и луде журке. Разлика је у томе што се радња изместила са језера на базен, а ту је сада и Дејвид Хаселхоф који (зачуђујуће одлично) пародира самог себе. И да не заборавим крајње симпатично урађен љубавни троугао.

Едукативни моменат: Дејвид није желео да послуша своју пасторку и њене пословне савете је олако схватио, иако је у посао уложио много новца. На крају је било много жртава, укључујући и њега. Највероватније нећемо бити жртве лоше одрађеног посла, али ако посао будемо схватали површно и олако, лако може да се деси и да нам пропадне.

Оцена наставника:

3(заслужена)

looper-movie-review (Small)Лупер (Looper 2012) је трилер о људима, који раде посао плаћених убица, али на врло необичан начин. Времеплов је пронађен тридесет година након њиховог времена, али је његова употреба забрањена. Користи га само мафија и то како би се решила непожељних; пошаље их времепловом у прошлост и тамо их Лупери, у заказано време, упуцају. У опис посла Лупера улази и тзв. затварање петље. Када жели да пензионише неког Лупера, мафија пошаље будућег њега за одстрел. Лупер ће убити самог себе и не знајући, а то ће открити само по исплати која је богатија. Након тога има 30 година да проживи захваљујући сребру и нешто злата које је стекао. У фокусу приче је Џозеф Гордон-Левит коме је послат старији он (Брус Вилис). Међутим, нешто је кренуло наопако и Џозеф није успео да обави свој задатак.

Критички осврт: Ово је необична варијанта „Терминатора“ без Терминатора. 🙂 Заиста, идеја је у основи иста, само што Терминатор креће са том идејом од почетка, а овде се идеја развија током филма да би почела да се реализује негде од средине. И морам признати да и овај приступ није лош, напротив. Радња је добро осмишљена, а што се реализације тиче, ово би био један трилер са елементима драме и прилично трагичне приче. Има и акције, али она дефинитивно не доминира. Тек у последњих двадесетак минута филма, а и тај део када Брус „праши“, превише је у стилу „Умри мушки“ и ништа ми се не свиђа. И то мало, боље да није ни било.

Има и недоследности. Ако мафија пошто-пото хоће да се реши тела убијених (основна премиса је да погубљења зато обавља у прошлости), зашто онда убија Сју Ћинг? Наравно, оправдање би могло да буде да се решавају само оних који би могли да се доведу у везу са мафијом. Али ако је могуће са мафијом довести у везу Бруса Вилиса, не видим да је проблем то исто урадити и са његовом женом.

Углавном, идеја није лоша, као ни реализација, мада филм има пар лоших момената који би се могли поправити.

Едукативни моменат: Оно што је Џозеф увидео је да када често тражимо узрок проблему видимо га у другима и негирамо сопствену улогу. Решење проблема је, заправо, једноставно (мада не и драстично као што је у филму приказано) ако препознамо сопствену одговорност.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

Текст за старије колеге

mean-old-teacherКада сам почео да радим, нисам баш имао много среће са својим старијим колегама. Били су, најблаже речено, неколегијални, бахати и сплеткарили су, а и отворено показивали нетрпељивост и то на готово сваком Одељењском већу. Наравно, било је и подметања и свачег нечег. Да зло буде веће, предњачили су они који су ми некад били наставници. Но, то нека служи њима на част, а што се мене тиче извукао сам најбоље из најгорег, а издвојио бих две ствари. Прва је што сам научио да се борим за себе, а друга је што сам се тада зарекао да ћу увек бити ту за своје млађе колеге.

И овај текст је последица тог давног завета. Када наставници полажу државни испит, односно испит за лиценцу, заиста им није лако и то из више разлога. Ми не мислимо на њих јер нас њихова ситуација не дотиче. Своје смо одрадили, ране су зацелиле и сећања избледела. Ипак…

Једна реклама каже „Мислите о томе“, а ја бих овај пут замолио: „Мислите и о њима“.

Бигзов школски портал: Испит за лиценцу (1.6.2017)

Лако Је Критиковати 56

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Upstream-Color_poster (Small)Узводна боја (Upstream Color 2013) је прича о двоје људи који су се упознали у метроу и започели љубавну везу. Међутим, оно што њих везује није само заљубљеност, већ и нека врста телепатије проузрокована посебним црвима.

Критички осврт: Нисам љубитељ „уметничких“ филмова које разуме само сценариста и режисер – у овом случају исти човек Шан Карут и, ако им је веровати на реч, бројни критичари који, по правилу, воле луцидну креативност са интелектуалним шмеком. Ризикујући да будем обележен као неинтелектуалац, овог пута нећу поделити њихово мишљење. 🙂

Иако ми је идеја јасна, реализација ми се уопште не допада јер је, најпре, изнурујуће досадна (и како одмиче, све је досаднија), а онда и префорсирано алтернативна. Једино што филму не могу да замерим је атмосфера која је добро дочарана, толико тескобна да притиска. Филм нуди емоцију, чак и кроз сасвим уобичајена дешавања (попут вожње градским превозом, где људи напросто зверају унаоколо и једни у друге) на аутентичан начин. Свему овоме допринели су и глумци, који су добро одрадили посао, а сасвим сигурно им није било лак задатак у оваквом једном буновном остварењу. Додуше, и сам Шан је глумео и њему је, верујем, било лакше. Мислим да он треба да ради искључиво то – само да глуми. 🙂

У Шановом маниру рађени су, додуше ретки, дијалози, који су, као и дешавања, потпуно неповезани и готово је немогуће пропратити их. И то, нажалост, није јењавало до краја. Чини ми се да је, чак, постајало све небулозније са све до бесмисла развученим сценама. Крај је заиста кулминирао у том смислу да је било неподношљиво гледати.

Црв који овом филму даје фантастичну ноту је земљишни, а занимљив је јер је осмишљен тако да има везе са реалним биолошким врстама. Он се налази у ткиву које једе на исти начин као што то чини ларва паразитске осе када се нађе у телу гусенице, а Ендру Сенсениг га је извукао из ноге Ејми Сајмец исто као да је вадио гвинејског црва (Dracunculus medinensis). Очигледно је природа била инспирација, што се види и кроз фотографију, која није била лоша, али ни епохална.

Едукативни моменат: Ејми је у једном тренутку рекла како је вода, коју је пила, изгубила своју драж. Некада, када често радимо нешто што нам се свиђа, заиста изгуби своју чар и пређе у рутину. Можда је боље да нам неки лепи догађаји буду ређи, како би нам сваки наредни пут били довољно изазовни и занимљиви.

Оцена наставника:

1(да се не фолирам, не стоји ми 🙂 )

the-blob-remake (Small)Грудвица (The Blob 1988) је римејк филма истог назива снимљеног тачно тридесет година раније. Метеор је погодио околину варошице Арборвил у Тексасу и са собом је донео желатинозно биће које прождире људе. Ускоро у градић долази тим научника и војника који знају са чим су се суочили, али њихова намера није да помогну мештанима. Једини који ће им помоћи је онај од кога помоћ најмање очекују; момак на лошем гласу Кевин Дилон.

Критички осврт: Иако је ово класичан хорор осамдесетих и очигледна варијација на тему шест година раније снимљеног „Створа“, ипак је прилично добар. Чак и пародира други хорор филм, односно „Петак тринаести“ (који и јесте за пародирање) и таква смелост указује да је и режисеру Чаку Раселу било јасно да ће направити нешто изнад просека. Продукција и специјални ефекти уопште нису лоши за то доба (чак су и напредни, рекао бих), а ни глума, па, у крајњој линији, ни сама прича, колико то већ може да буде с обзиром на тему.

Едукативни моменат: Лош градски момак Кевин је у овом филму постао јунак. И када верујемо да смо лоши, то не мора да буде тако. Само је потребно да пронађемо ситуацију (област, посао) у којој ћемо показати своју добру страну.

Оцена наставника:

4(и то јака, богме)

starshiptroopers (Small)Свемирски јуришници (Starship Troopers 1997) је филм о рату између Земљана и ванземаљских џиновских инсеката. Радња филма прати троје младих који су доспели у различите родове војиске; Каспер ван Дин је пешадинац, Дениз Ричардс пилот, а Нил Патрик Харис је изабран да буде официр у обавештајној служби. Током обуке њих троје су се раздвојили, али их је једна значајна мисија наново повезала.

Критички осврт: Заиста занимљиво режиран филм, који почиње телевизијском војном кампањом, што је одмах обећавало да ће бити другачије. Грешака има (па је тако гадно повређена Дениз без проблема и пуцала и трчала), а и глума ме није баш оборила с ногу. Но, на то бих могао и да зажмурим, пошто је све остало веома добро.

Иако траје два сата, филм је динамичан и држи пажњу. Дефинитивно је акциони, али са том разликом што у овом случају та акција и те како има и смисла и метафору и сарказам. Ово потоње је појачано тиме што Каспер неодољиво подсећа на лутку Кена, а Дениз на Барбику (који су тековина америчке културе), који овог пута нису у романтичном и лепршавом, већ веома крвавом и суровом окружењу. Тако да су свима нама познате америчке вредности приказане баш онаквим какве заиста и јесу, са нескривеним мотивима и очигледне у својим циљевима. Додуше, радња је пренесена на цео свет, што се види и према локацијама које су у фокусу, али врло је јасно која нација је овде доминантна. Уосталом, и то је добра алузија на актуелну политичку међународну сцену.

Екологија буба је, већ, на стакленим ножицама. Занимљива идеја је да показују уређено друштво између различитих врста, али је крајње нејасно шта једу, тим пре што су веома масивне и јаке. phyМогле би да се хране једне другима, али у сваком ланцу исхране мора да постоји и неки произвођач и потрошач 1. реда.

Едукативни моменат: За галаксију не знам, али што се наше планете тиче, бубе су већ победиле. Њих има убедљиво више врста него код било које друге групе, што лепо илуструје шема десно (клик на њу за већу и јаснију).

Оцена наставника:

5(од мене)

PHtxW9MJ1YfwC_l (Small)Свемирски јуришници: Инвазија (スターシップ・トゥルーパーズ インベイジョン) је америчко-јапански компјутерски анимирани филм рађен на основу малопре описаног филма. Џастин Доран је позајмио глас јунаку (сада већ времешном) кога је у филму тумачио Нил Патрик Харис. Он је сада министар који у рату руководи паранормалним тактикама и због једне тајне акције преузео је свемирски брод капетана Луци Кристијан (у филму Дениз Ричардс). Међутим, брод који је преузео је утихнуо и војни одред пешадинаца, заједно са Луци, кренуо је да види зашто. Оно на шта тамо наилазе неће им се допасти.

Критички осврт: Реакције ликова су понекад или претеране или нејасне, али не могу да кажем да је прича лоша, напротив. Међутим, од наставка из новијег доба, при томе анимације која није ограничена могућностима специјалних ефеката очекујете више, а овде добијате поновљен први и трећи део играног филма, уз неке сцене „Ејлијена“ и „Коначног хоризонта“.

Едукативни моменат: Џастин је имао идеју да „хакује краљицу“ (што би значило да је контролише), али се десило супротно; она је „хаковала њега“. Грешка је била у томе што је потценио свог противника. Да не бисте направили исту грешку немојте никог потцењивати, али ни проблем који желите да решите.

Оцена наставника:

3(у деминутиву)

matrix (Small)Матрикс (The Matrix 1999) је филм у чијој је жижи млади хакер Нео (Кијану Ривс) за кога почињу да се интересују две групе; једна су владини агенти, а друга мистериозна, коју познаје само преко интернета. Испоставља се да ова друга зна тајну која објашњава читаво устројство света, а Нео је кључ да се то устројство, које је против читавог људског рода, промени.

Критички осврт: Овде никакве сумње нема; у питању је ремек-дело научне фантастике. Специјални ефекти су за оно време били импресивни, али сада, када их гледам, нисам једнако одушевљен и и те како видим пропусте. Ипак, истина јесте да је овај филм неке стандарде поставио; између осталог и заустављање сцена приликом борби, а како би се (наизглед нелогично) дочарала њихова велика брзина. Поставио је стандарде и што се овог поджанра СФ-а тиче.

И још да додам да је ово, сасвим извесно, животна улога Кијанова.

Едукативни моменат: Да ли ми заиста живимо у Матриксу, тешко је рећи. Оно што је сигурно је да заиста живимо у свету који су други створили за нас. И не мора све у том свету да нам се свиђа, али зато можемо да научимо да живимо најбоље што умемо, па, зашто да не, понешто и да променимо.

Оцена наставника:

5(супериорна)

once-bitten (Small)Једном уједен (Once Bitten 1985) је филм о вампирици Лорен Хатон, која, да би остала млада, мора три пута да попије крв девици пре празника Ноћи вештица. Међутим, у врцавим осамдесетим годинама испоставља се као тежак задатак пронаћи девицу. Срећа јој се ипак осмехнула када су њени вампири пронашли Џима Керија, момка фрустрираног зато што његова девојка Карен Копинс још није спремна да са њим има сексуалне односе.

Критички осврт: Сама поставка личи на наивну верзију „Глади“ снимљену пар година раније. Но, оно што замерам овом филму је што је потпуно испразан, чак и за осамдесете које иначе баш не слове за неке дубокоумне године. Радња је готово у реду, мада ништа епохално занимљива и оригинална, а и на више места се губи фокус.

Оно што су критичари истакли као позитивно у овом филму су сексуалне алузије у тинејџерском филму, што га, ваљда, чини смелим и комичним. За смелост заиста не знам, а што се хумора тиче, можда га и има у неком покушају, али мени је потпуно промакао. И цео филм је у покушају и то сасвим неуспешном.

Едукативни моменат: Џимова двојица другара направила су читаву фарсу под тушем и осрамотила се пред целом школом, због чега су касније жалили. Све би то избегли да су питали свог пријатеља оно што их је занимало. Често ћемо се и осрамотити и зажалити ако сами хоћемо да откријемо нешто што нас занима у вези са нашим пријатељима. Такође, лоше је и да се наљутимо због неког поступка, који, можда, нисмо добро протумачили. Најбоље решење у оба случаја је разговор.

Оцена наставника:

1(са микро плусићем)

Van-Helsing (Small)Ван Хелсинг (Van Helsing 2004) је америчка мрачна фантазија у којој главну улогу има ловац на вампире, али и друга чудовишта и кога тумачи Хју Џекман. Ватикан је овог мистериозног ловца послао у борбу са Дракулом (Ричард Роксбург), али и да заштити брата Вила Кемпа и сестру Кејт Бекинсејл, чији се предак заветовао да ће његови потомци Дракули доћи главе. Тако Хју одлази у Трансилванију и открива да Дракула има велике планове који озбиљно могу угрозити људски род.

Критички осврт: Ричард је дочарао Дракулу некако комично, луцидно и готово трапаво, без обзира на језиву маску. И не могу да кажем да је то лоше урадио. И други ликови су комични, а у приказу цркве и Ватикана има и сатире. Но, оно што ми се допало је идеја да подземље Ватикана буде живописно и живахно и да представља заједнички рад свештеника разних вера. Идеја није оригинална, али јесте још један корак ка пропагирању заједништва међу различитим традицијама и то, свакако, поздрављам.

Овај филм је, осим замешатељства различитих религија, понудио и замешатељство разних чудовишта, па осим вампира (који се, због наслова филма, подразумевају), ту су и вукодлаци, Франкенштајн и доктор Џекил и мистер Хајд. Чак се нашло места и за „Бал вампира“. Спој који није зачуђујући, али јесте иновативан. Све друго није; радња је класична у потпуности и све до краја, када у финалној борби свако има себи равног противника. Хју Џекман, као и сваки херој, има свог помоћника (сајкика, што би рекла браћа Енглези) Дејвида Венама.

Обично филмовима замерим када су преспори, а код овог је потпуно другачији случај; толико су динамична дешавања, дијалози, одлуке и емоције да све делује збрзано. А што је занимљиво, филм траје преко два сата. Но, неминовно је, због свега тога, филм и узбудљив и држи пажњу све време. Има и претеривања, па је тако Кејт преживела и то без озбиљније повреде падове и ударе о греде и камење, али није једно обично обарање на кауч. 🙂 Има и претеране мелодраматике, али укупно гледајући, филм је испунио циљеве због којих је направљен.

Едукативни моменат: Нису сва чудовишта – чудовишта, као што се показало у случају Франкенштајна, нити су сви људи – људи, као што се показало у случају Ван Хелсинга. Оно што нас сврстава у било коју категорију није наш изглед, већ оно што радимо.

Оцена наставника:

4(преслаба)

the-time-machine (Small)Временска машина (The Time Machine 2002) је римејк филма из 1960, а базиран на књизи истог назива писца Херберта Џорџа Велса. Гај Пирс је луди научник који живи у добу краја 19. века. У ноћи када је запросио изабраницу свог срца Сијену Гилори, напао их је разбојник и убио ју је. Четири године касније Гај је направио времеплов, како би се вратио у тај дан и спасио Сијену. Иако је окренуо след дешавања, она је ипак погинула, али у сасвим другачијој несрећи. Њему је јасно да ће се то дешавати сваки пут како се буде враћао кроз време и он жели да сазна зашто не може да је спасе. Зато одлази у будућност како би пронашао одговор.

Критички осврт: У овом случају бићу субјективан и то због писца Херберта, који је најпознатији због својих СФ романа, а иначе је студирао биологију. Тај спој не могу да занемарим. 🙂 Тако да ћу максимално оценити филм, који ми се, иначе, и допао јер је узбудљив, занимљив и не мањка му ни авантуре, ни акције, а богами, ни фантастике.

Џереми Ајронс веома подсећа на авети из серије „Звездана капија: Атлантида“, па помишљам да је, можда, био инспирација. Како год било, ова прича јесте инспирисана неким другим причама и неки делови су већ виђени, али има и оних који представљају веома оригинална решења. Нека од њих су еволуција по кастама или холограмски Орландо Џоунс који је „преживео“ хиљаде година и из музеја се изместио у пећину.

Едукативни моменат: Џереми је рекао нешто заиста мудро и лепо. Сви ми имамо своје временске машине. Оне које нас воде у прошлост су наша сећања, а оне које нас воде у будућност су наши снови.

Оцена наставника:

5(као што написах)

aecearth (Small)У средишту Земље (At the Earth’s Core 1976) је филм рађен по истоименој књизи оца Тарзана Едгара Рајса БароузаДаг Маклоре и његов (откачени) професор Питер Кушинг изумели су возило које ће их одвести до дубина испод површине Земље. Већ на пробној вожњи нешто је кренуло наопако и завршили су дубље него што су се надали и обрели у фантастичном подземном свету.

Критички осврт: Прича почиње без готово икакве припреме. Даг и Питер одмах су ушли у своју неочекивано генијално дизајнирано возило (макар споља гледано) и кренули у авантуру. Оно на шта су наишли научно гледано све је бесмислица, а филмски, па, режисер Кевин Конор се трудио да, колико је то време у коме је сниман филм дозвољавало, испрати књигу. А књига је таква каква је и верујем да је цењена међу књижевницима, но, мени сама прича изгледа као блеђа варијанта „Пута у средиште Земље“ Жила Верна. Радња није баш у нереду, али јесте све време у некаквом метежу; час су у пећини, час ван ње, час се овај ослободи, час неко други, па се враћају, па их наново заробе, па се боре… Мислим, јасно је где све то иде, ка ком циљу, али пут ми се не допада јер је превише запетљан, а петље се понављају.

Прича је потпуно наивна, са све подземним људима који течно причају енглески и животињама које су обавезно поголема чудовишта. Костими за чудовишта потпуно су смешни као специјални ефекти, али морфолошки гледано има ту занимљивих решења. Смешне су и борбе људи и тих чудовишта, а посебно Дага и четвороножног рептила. Има ту још смешних сцена, највише због наивности коју већ поменух.

Едукативни моменат: Свако путовање и свако научно истраживање или било какав подухват који има за циљ да стекнемо неко ново сазнање је, у ствари, авантура. Не очекујем да ћемо наићи на праисторијске измишљене птице које имају телепатске моћи, али ћемо, свакако, наићи на веома занимљиве ствари.

Оцена наставника:

2(просто не могу да дам више)

unborn (Small)Нерођени (The Unborn 2009) је хорор у коме главну улогу има Одет Анабл, девојка која најпре има чудне снове, а потом почињу да јој се дешавају чудне ствари. Ускоро, због проблема са очима, сазнаје да је требало да има брата близанца, али је он умро на рођењу. Но, изгледа као да њен брат, ипак, жели да уђе у свет живих, али проблем је што је зао и што прогони њу и све људе које воли.

Критички осврт: Филм је крцат што класичним (када Одет прилази својој мајци Карли Гуџино, за коју се, наравно, испоставља да је чудовиште), што проверено језивим (када се деформише тело старца Мајкла Сасона који јури Џејн Александар) хорор моментима. Рекао бих да је ово хорор рађен по стандарду од почетка до краја, тако да је прича сасвим обична и предвидљива са тек мањом дозом мистерије. Глума је солидна, а продукција добра. Очигледно је режисер (који је уједно и сценариста) Дејвид С. Гојер ишао на сигурну карту, али зато овом поджанру није донео ама ич новог.

Едукативни моменат: У току једне ејакулације излучи се различит број сперматозоида, али се њихов број креће од 180 до 400 милиона. И само један од њих ће се спојити са јајном ћелијом. Са близанцем или без њега, шанса да се свако од нас роди је невероватно мала. Ако тако посматрамо ствари, када смо се родили, ми смо већ победили стотине милиона других. Свако од нас је победник поштовања вредан. 🙂

Оцена наставника:

3(вуче на два)

Борба за научну писменост

Након трибине Центра за промоцију науке, о којој само речи хвале имам, где сам био нека врста званичног блогера…

Биолошки блог: Борба за опстанак научне писмености 1. и 2. део (23.5.2017)

…и сам сам дао допринос овој борби једним својим текстом.

Школски портал Бигза: Еволуција и вера у науку (23.5.2017)

Неко мудар је рекао да нас не одређује оно што нам се догађа, него како ми на то реагујемо. А на ово морамо да реагујемо јер, у противном, лоше ће нам се ствари догађати.

evolution_of_religion