Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је, очигледно, драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да има необична својства, али оно што се испоставило далеко је превазишло њена очекивања.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка коју је Рик гајио како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо можда чак и скупљу цену самоће.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када су кретали на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. На аутопуту А. Џ. Кук спасила је себе, али и људе у колони аутомобила чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће захваљујући пророчанским визијама. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу на исти начин. Зато је отишла код једине преживеле из те прве несреће Али Лартер да би јој помогла. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

Опет о такмичењу

Такмичења су изузетно популарна и међу ђацима, и међу наставницима и међу родитељима ђака. То могу да тврдим јер као аутор Биолошког блога имам увид у посећеност страна које се баве такмичењем. Чак сам и стручни рад написао о томе. У званичним документима тврди се да су она начин да се популарише и одређени школски предмет. Звучи логично да оно што је популарно утиче да и сам предмет буде популаран. Међутим, оно што је логично не мора увек да буде и тачно.

Бигзов школски портал – Рубрика „Мислим да“: Неподношљива лакоћа такмичења 2. део (16.3.2017)

bts_btsnight

Лако Је Критиковати 47

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

men-in-black-movie-poster-smallЉуди у црном (Men In Black 1997) је акциона комедија о организацији која, скривена од јавности, води рачуна о дошљацима из свемира. Један од њих је и Томи Ли Џоунс који је управо остао без партнера, па је регрутовао бунтовног полицајца Вила Смита. И већ му је први задатак да спашава свет од апокалипсе коју жели да изазове џиновска бубашваба „обучена“ у кожу Винсента Д’Онофрија.

Критички осврт: Све ми се свиђа у овом филму; забаван је, динамичан, са смисленом и духовитом причом, а чак су и специјални ефекти, за тадашње прилике, врло солидни. Додуше, ликови које тумаче Томи и Вил префорсирано су кул (и прилично стереотипни), али су, захваљујући доброј глуми и харизми обојице, такође и веома шармантни.

Едукативни моменат: Галаксија коју је Винсент тражио величине је привеска. Испоставило се да ни наша галаксија за поједине ванземаљце није већа од кликера. Величина у свемиру релативна је ствар, тако да ја ту меру не бих узимао у обзир као пресудну. Постоје и многе друге мере које су важније, као што је, рецимо, доброта. 🙂

Оцена наставника:

5(готово без минуса)

men-in-black-ii-smallЉуди у црном II (Men in Black II 2002) је, наравно, наставак претходног филма. Вил Смит није задовољан својим партнером Патриком Ворбертоном, па му партнер постаје пас ванземаљац, који му такође није симпатичан. Међутим, тежак случај на којем ради, а који укључује опасног ванземаљца Лару Флин Бојл, наново ће обновити сарадњу са његовим бившим партнером Томијем Ли Џоунсом. И њих двојица ће још једном спасити свет.

Критички осврт: Ова прича је, у суштини, идентична претходној. Поново су у питању претња планети Земљи, опаки ванземаљац и потрага за ентитетом који је важан за спасење. И крај је у ствари верзија краја претходног филма (што, заправо, може бити и намерно направљен штос). Међутим, ову неинвентивност морам да опростим јер је филм једнако забаван као и први део, чак значајно динамичнији (толико да ми је промакло пар корака у сулудој потрази за траговима или ће бити да они у филму заиста недостају). Хумор и глума су и даље сјајни, тако да овај филм има довољно атрибута да буде сјајан.

Едукативни моменат: У једној сцени је Томи рекао станарима у свом бившем стану да се воле до краја живота. На то је Вил додао да ће то можда потрајати свега 28 минута, па да је добро да почну одмах. 🙂 Не очекујем баш да ће наши животи бити толико кратки, али колико год да трају, треба их живети што је могуће боље. И боље је да су испуњени љубављу.

Оцена наставника:

5(мало блеђа него претходна)

pacific-smallОбод Пацифика (Pacific Rim 2013) је амерички СФ у режији Гиљерма дел Тора. На дну Пацифика направио се процеп из кога су почеле да излазе застрашујуће огромне звери. Испоставило се да потичу из друге димензије и да је њихов долазак, праћен пустошењем, део плана да се освоји Земља. Земљани су као контранапад, удруженим снагама, направили такође џиновске роботе којима управљају по двоје или више пилота. Иако су у почетку били успешни, роботи су почели да губе битку и било је потребно направити план како да се пукотина на дну океана заувек затвори.

Критички осврт: У питању је спој Годзиле и Трансформерса и иако немам прелепо мишљење ни о једном ни о другом, морам да признам да овај филм и није тако лош. Прича је смислена, а чудовишта (која прате заиста сјајни специјални ефекти) веома су интересантно замишљена. Додуше, оригиналности нема ни мало и све је преузето из поменутих и још неких филмова. Мотив ванземаљаца је, рецимо, преузет из „Дана независности“, а иако не спорим да је чуло мириса чудовишта веома занимљиво јер подсећа на цвет, такође сувише много подсећа на бића из „Амбиса“. У ствари, чудо једно како на лошим узорима може да се направи и нешто што је пристојан филм. 🙂 Кажем пристојан, а не сјајан, пошто не могу баш да се одушевљавам америчким „пржионама“ (не знам коју бих другу реч употребио), а тога у овом филму има у изобиљу.

И да, наратор је језиво иритантан, али је, на срећу, говорио само при рочетку.

Едукативни моменат: Ванземаљцима и чудовиштима су се допали нови услови на планети Земљи, а изазвани загађењем. Ако се настави овим темпом са лошим поступањем према животној средини, походиће нас не баш чудовишта, али недаће које, такође, односе животе.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

nash_monster-smallПозиви за чудовиште (A Monster Calls 2016) је прича о дечаку Луису Макдугалу, коме мајка Фелисити Џоунс умире од рака. Њега свакодневно походи (у тачно седам минута након поноћи) чудовиште сачињено од дрвета тисе, која расте крај старе цркве уз гробље. Чудовиште је одлучило да дечаку исприча три приче, али је услов био да након тих прича дечак исприча своју, а коју сања сваке ноћи.

Критички осврт: Већ на почетку филма није ми се допала поставка јер је у центру збивања несрећно дете коме умире мајка и кога вршњаци у школи сурово малтретирају. Таква прича мора да изазове емпатију гледалаца и обезбеди добар рејтинг филму, па ми таква радња не изгледа као поштен начин да се филм „прода“. Међутим, како су минути одмицали, почетни анимозитет претворио се у врло позитиван утисак. Иако су све шансе постојале да се види један добар комад патетике, то се није десило. Дубокоумне разговоре заменили су огољени, искрени и чисти разговори о осећањима и људским односима. И такви разговори, уз одличну глумачку екипу, дали су дубину причи, али и јаке емоције и поруке. Мање значајни, али дефинитивно доприносе и сјајни специјални ефекти и делови са занимљивим анимацијама.

Едукативни моменат: „Приче су дивље звери. Када их ослободиш, ко зна какву пустош могу узроковати.“ – рекло је Дрво. Заиста мудро дрво, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(може)

the-little-prince-movie-poster-smallМали принц (The Little Prince 2015) је француски анимирани филм на енглеском језику. У фокусу радње је девојчица са веома амбициозном мајком, која, да би је уписала у жељену школу, купује кућу у региону који тој школи припада. Невоља је што је поред њиховог дома кућа веома необичног и луцкастог старца, за кога се испоставља да је писац романа „Мали Принц“. Он ће помрсити планове мајци и изменити програмирану будућност.

Критички осврт: Цртаћ је веома шармантан и нуди заиста јаку емоцију и добре поруке. Има мало (више) карикирања и претеривања што се амбиција мајке тиче, тако да је направљен сувише очигледан конраст између света одраслих и дечјег, са тим да је овај први обесмишљен колико год је то било могуће. Ипак, то није толики проблем. Већи ми је проблем да прихватим да се бајка о Малом Принцу одвија у оквирима класичне, комерцијалне и предвидљиве савремене приче, која баш има шмек западњачких осећаја за вредности, па чак и холивудских пренемагања (иако је цртаћ француски (али је режисер Марк Озборн ипак Американац)).

Анимација је сасвим добра и радња држи пажњу, али напросто не могу (а због свега претходно написаног) да дам овом филму јачу оцену.

Едукативни моменат: Књига „Мали принц“ је ремек-дело и ако је нисте прочитали, ма колико год година да имате, учините то. Много лепих порука ова књига (и овај филм) шаље, али је мени најлепша она коју каже лисица. За њу је Мали Принц био ништа друго до један од стотине других дечака, а она је за њега била једна од стотину лисица и таква му није била потребна. Али, када ју је припитомио, односно одвојио време за њу, развила се веза између њих и тада је постала посебна; једна једина на свету. Није ли то савршена дефиниција пријатељства и љубави? 🙂

Оцена наставника:

3(на четири)

arthurbozic-smallАртур Божић (Arthur Christmas 2011) је амерички цртаћ о породици Деда Мраза. У овој верзији Деда Мраз (Џим Бродбент) је модернизован, а његови патуљци, попут специјалаца, разносе поклоне по свету у току само једне ноћи. Целом акцијом руководи његов старији син Хју Лори, који претендује да већ следеће године замени свог оца. Међутим, Џиму се посао Деда Мраза толико допада, да није вољан да иде у пензију.

Критички осврт: Када одгледам један овако одлично осмишљен и још боље реализован цртаћ, немам баш шта много да напишем осим да похвалим. Посебно ми се допала идеја да се Деда Мраз представи као обичан човек који има своје врлине и мане и породичне проблеме, једнако комичне и животне.

Едукативни моменат: Окосница приче је да је једно дете било заборављено. Иако је то дете било једно у две милијарде њих, главном протагонисти, млађем сину Деда Мраза Џејмсу Макавоју, било је довољно важно да се отисне у опасну авантуру како би тај поклон доставио. Свако дете је важно и ја то, као наставник, апсолутно подржавам.

Оцена наставника:

5(уз препоруке и за мале и за велике људе)

arthur-and-the-vengeance-of-maltazard-poster-smallАртур и Малтазарова освета (Arthur et la vengeance de Maltazard 2009) је француски полуанимирани, а полуиграни филм на енглеском језику (и са америчким глумцима). Дечак Артур (Фреди Хајмор) проводи распуст на имању свог деде Рона Крофорда, које је необично из више разлога. Најпре, ту живе представници једног (додуше, измишљеног) црначког племена, а потом ту живи и народ не већи од пар милиметара Минимоји. Негроидно племе зна начин како да се Артур смањи и дружи са представницима народа Миномоји (посебно са својом симпатијом принцезом Селеном Гомез), а овај пут је то преко потребно јер је примио необичан позив у помоћ на зрну пиринча.

Критички осврт: Филм ми се допао јер сам биолог и увек поздрављам здрав однос према природи, а главни јунак, дечак, дружећи се са припадницима афричког племена (додуше, измишљеног и не баш у Африци), управо је такав однос стекао. Уз то, филм има моје симпатије јер је Артур возио возило у виду „кул“ дизајниране бубамаре.

Међутим, овај филмић је далеко од сјајног. Радња је потпуно просечна и фокус није најјаснији, а ваљда због жеље аутора филма да акценат ставе на авантуру. Уз то, филм гради мистерију која то није (довољно је прочитати наслов филма, па је ваљда јасно ко је и из којих мотива послао Артуру позив у помоћ). Уз то, заиста има претеривања и иако је у својству хумора, и даље је претеривање, а није ни смешно. Артуров тата је врло вољан да истреби једну пчелу (како не би убола његовог сина који је алергичан на пчелињи отров) која лети око куће окружене природом. У ствари, са свих страна око куће су непрегледне ливаде, а веома близу је читава шума са све афричким племеном у њој. А затим је пратио ту исту пчелу по тој истој шуми, ваљда како би открио одакле је долетела… Заиста морате да имате веома низак коефицијент интелигенције да бисте то радили, ма колико год волели своје дете. Са друге стране брига родитеља за њихово дете је, најблаже речено, чудно представљена. Њега нема у кући деде и бабе, где га очекују, а прихватају веома млако објашњење зашто га нема.

Углавном, ово је необичан спој дечје (или боље рећи инфантилне, судећи према свему овом претходном) бајке и врло „одраслог“ кримића. Није да тај спој није успео, али није ни донео значајнију новину у овом поджанру.

Едукативни моменат: И мали људи имају велике проблеме и ми одрасли то често заборављамо. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

son_of_the_mask-smallСин маске (Son of the Mask 2005) је наставак филма „Маска“ снимљеног тачно деценију пре овог. Џејми Кенеди је неуспешни аниматор који није одушевљен идејом да постане отац, иако његова партнерка Трејлор Говард очајнички жели да има дете. Све се мења за обоје када њихов пас проналази маску за коју се испоставља да је руку дело нордијског бога Локија (тумачи га Алан Куминг) и да ономе ко је носи дарује божанске моћи.

Критички осврт: Филм је очигледно инспирисан насилним цртаћима, али се виде утицаји још неких остварења попут „Истеривача ђавола“ и „Предсказања“. И поред тога, радња је далеко од хорора. Верујем да ће многима радња овог филма бити хорор на другачији начин, али моје мишљење је да није толико лоша. Смислена је, има неки свој (и то динамичан) ток и иако није превише смешна (а води се као комедија), свакако је забавна. Џејми и Алан су добри комичари, мада не довољно експлоатисани у овом филму, а Трејлор ми није баш била довољно уверљива.

Још бих додао да је радња класична и у односу на први део не превише инвентивна (у оба случаја имамо пса који се, уз помоћ маске, претвара у Драгуљчета).

Едукативни моменат: Овај филм упозорава да је утицај телевизије на децу можда већи него што бисмо били спремни да признамо, али још једна поука је јако важна. Один (Боб Хоскинс) је све време критиковао свог сина Локија и од силне критике није га уопште слушао, а последица су били лоши породични односи и незадовољство са обе стране. Да бисмо било кога критиковали, ред би био и да му дамо шансу да објасни своје (погрешне) поступке.

Оцена наставника:

3(више на четири)

implanted-smallУсађено (Implanted 2013) је филм о момку над којим је његов отац хирург извршио веома напредну операцију мозга. Међутим, изгледа да она баш није прошла без последица.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али је реализација свакако исподпросечна. Глума је језива, а сам филм је језиво досадан. Више од пола филма гради се некаква мистерија, а уопште нисам разумео због чега. Нити сам разумео шта је то конкретно мистериозно. У ствари, мистериозно је понашање ликова, као и њихови дијалози јер немају баш много смисла. И мистериозно је што уопште гледам овакве филмове. 🙂

Едукативни моменат: У једном разговору са девојком, момак је рекао како не верује у судбину јер жели да има контролу над својим животом. Наиме, ако верујемо у судбину, онда верујемо и да су догађаји морали да се десе, па тако немамо ни утицаја на њих. То нас у доброј мери лишава одговорности, али са друге стране нас чини и немоћним.

Оцена наставника:

1(на два, мада не знам због чега 🙂 )

ouijaposter-smallВиџа (Ouija 2014) је филм о две другарице које су одрасле заједно и од малена волеле да се играју са виџа таблом (табла која служи за призивање духова). Једна од њих, упркос правилима, играла се са таблом сама и након тога извршила самоубиство. Друга (Оливија Кук) у жељи да сазна шта се десило са њеном пријатељицом и да би се опростила са њом, замолила је пријатеље да је призову путем табле и разговарају са њом. Они су на то пристали, али су веровали да плочицу на табли покреће Оливијина подсвест и да ће јој то помоћи да преброди тежак период губитка. Међутим, испоставило се много више од тога.

Критички осврт: У питању је најкласичнија могућа прича, потпуно предвидљива и где је ама свака сцена опште место, са све оним моментима који ће вас тргнути због звучних ефеката. Филм има добру продукцију, солидне глумце и ефекте, али све то није довољно. Уз то, није претерано ни страшно. 🙂

Едукативни моменат: Оливија је погрешила што је поверовала Лин Шеј ко је позитивац, а ко негативац у целој тој причи. И нама се лако може десити да погрешимо у процени неке особе ако се информишемо само на основу прича, да не кажем трачева.

Оцена наставника:

2(може на три)

Инспирисан такмичењем

thumbnailcomp (Small)Прављење тестова, баш као и свака друга активност наставника представља и науку и уметност и занат. У овом тексту се бавим замкама и оном старом народном – ко другом јаму копа… Остатак знате и сами. И верујте, јако је тешко у јаму не упасти. 🙂

Бигз портал – Мислим да: Неподношљива лакоћа такмичења 1. део (7.3.2017)

Ljudi imaju više od 5 čula

https://www.weforum.org/agenda/2017/01/humans-have-more-than-5-senses/

large_maw9w7j

Ekvilibriocepcija … čulo ravnoteže samo je jedan od mnogih načina pomoću kojih doživljavamo svet oko nas

slika: REUTERS/Steve Nesius

Piše Aleks Grej

Objavljeno 9. januara 2017.

Kada govorimo o ljudskim čulima, mislimo na čulo vida, sluha, ukusa, dodira i mirisa. Pa ipak, oduvek smo znali da smo u stanju da osetimo mnogo više od toga. Međutim, šta tačno možemo da osetimo i dalje je predmet naučnih istraživanja.

Neurolozi su u potpunosti svesni da posedujemo čitav paket čula. Kao što objašnjava video koji je snimila kompanija Aeon, mnogi bi se složili da posedujemo između 22 i 33 različitih čula.

Evo nekoliko naših manje poznatih čula:

Ekvilibriocepcija – osećaj za ravnotežu. On nas drži uspravnim, i pomaže nam da se krećemo, a da se ne povredimo.

tep-small

Propriocepcija – saznanje gde nam se nalazi koji deo tela, bez da smo ga pogledali. Zahvaljujući tome možemo na primer, da kucamo ne gledajući u tastaturu, ili da se krećemo ne gledajući u svoje noge.

ahs68hw9ztgz6jrmpjcgqjniwlp0-small

Kinestezija – osećaj kretanja.

Termorecepcija – znamo da li je u našoj sredini previše hladno ili previše toplo. To što smo u stanju da osetimo temperaturu prostora u kome se nalazimo, pomaže nam da ostanemo živi i zdravi.

Nocicepcija – sposobnost da osećamo bol.

Hronocepcija – kako osećamo prolaženje vremena.

Čula koja ljudi ne poseduju

Postoje neka čula koja se mogu naći samo u svetu životinja.

Elektrocepcija – sposobnost da se osete električna polja u okruženju. Ajkule mogu da otkriju električna polja u svom okruženju, uključujući i ona koja emituje njihov plen koga ne moraju nužno videti.

Magnetorecepcija – nekoliko vrsta sisara, slepi miševi na primer, mogu da osete Zemljino magnetno polje i koriste ga za navigaciju.

xpwuoahf-small

Polarizovana svetlost – mnoge životinje, uključujući tu i insekte i ptice, koriste polarizovanu svetlost kako bi odlučile u kom pravcu će se kretati.

Višečulno opažanje

Aristotel je prvi ukazao na činjenicu da postoji više od pet čula koja vladaju našom stvarnošću, a u to još uvek verujemo.

Međutim, video koji sledi tvrdi da bismo mogli pogrešiti donoseći zaključke o stvarnosti na osnovu pet čula.

Naša čula deluju zajedno, i ono što oseti jedno, može upravljati osećajima nekog drugog čula. Na primer, kada sedimo u avionu, ono što vidimo menja se za vreme poletanja aviona – deo kabine koji se nalazi ispred nas deluje uzdignuto, a ipak, u našem vidokrugu ništa se nije promenilo. Ušni kanali govore nam da smo nagnuti unazad, i to menja sliku koju vidimo.

Drugi jednostavan primer bi bila šolja, očima vidimo samo spoljni izgled, ali pošto je držimo i osećamo, naš mozak prima dodatne informacije, pa znamo da je u pitanju trodimenzionalni objekat. U ovom slučaju, naša čula vida i dodira zajedničkim snagama omogućavaju nam da vidimo kompletnu sliku.

7gpabrc9yb9s0d-small

Na kraju, ne treba ništa prihvatati zdravo za gotovo – naše opažanje sveta je višečulno. A moguće je da smo samo zagrebali površinu onoga što možemo da osetimo.

https://www.facebook.com/worldeconomicforum/videos/10154084059376479/

Tekst prevela:

Aleksandra Ravas

Лако Је Критиковати 46

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

sttmp-smallЗвездане стазе: Филм (Star Trek: The Motion Picture 1979) је први филм из серијала „Звездане стазе“. Непозната претња из свемира је кренула ка Земљи и брод Ентерпрајз је добио задатак да је пресретне. Капетан Кирк (Вилијам Шатнер), иако унапређен у адмирала, преузео је заповедништво над бродом од Стивена Колинса, кога је ражаловао на статус првог официра. Кирк је окупио своју стару екипу и кренули су у мисију и убрзо се сусрели са надмоћним непријатељем.

Критички осврт: Видан је утицај „Одисеје у свемиру“, али не у том смислу да је овај филм тек једна од копија, већ баш да је „Одисеја“ била један позитиван узор.

Наравно, има ту логичких грешака, па тако камере у свемиру снимају и то се приказује на екранима Ентерпрајза чак и када је објекат који шаље снимке у потпуности уништен, али свеједно, ово је ремек-дело научне фантастике. Према мом мишљењу, ниједан наредни наставак није успео да достигне квалитет овог првог. Све ми се допада – и прича и идеја, па чак и специјални ефекти – у том смислу како су маштовито приказани. Што се техничког дела тих ефеката тиче, ипак је то крај седамдесетих година. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је ентитету Војаџеру недостајало јесте машта. Наиме, логиком је могло да стекне изузетна знања, али не и сва, чак ни у науци. И научници морају да имају маште како би развијали научне теорије, посебно оне које су напредне и ван опсега нашег садашњег поимања.

Оцена наставника:

5(комплетна и потпуна)

prince-of-persia-movie-wallpaper-smallПринц од Персије: Песак времена (Prince of Persia: The Sands of Time 2010) је измишљен историјски догађај о принцу, који то у ствари није (јер је усвојен), а кога глуми Џејк Џиленхол. Прича почиње када су Персијанци напали свети град Аламут јер је краљев брат Бен Кингсли изнео тврдње да се у том граду производи оружје за непријатеље. Град је освојен, али принцези тог града Џеми Артертон као да је битан само бодеж, реликвија коју град чува. Бодеж је као ратни плен запленио Џејк, коме је припала част да ожени покорену принцезу. Међутим, краља убијају, а кривица пада на Џејка. Он је принуђен да бежи, са све бодежом и – принцезом.

Критички осврт: Прича је класична, а ликови стереотипни. Наиме, прича је комбинација авантуре, љубавне мелодраме (класичне игре мачке и миша између Џејка и Џеме, која неминовно води од „пацки“ до варница) и дворских интрига које маестрално спроводи Бен Кингсли. Како би све то било атрактивније, као зачин убачена је и осредња доза хумора, а акције дефинитивно не недостаје. Филм је динамичан и поред медиокритетских борби, од којих једино вреди она када се Стив Тусен гађа бодежима и оштрим предметима са убицом који чува реликвију. Од осталих сцена, згодна је цака када се Џејк пење уз зидине града, а његови саборци му то омогућавају тако што одапињу јаке стреле у тај исти зид, да би му служиле као лествице. Што се тиче сцене која је „најбогатија“ специјалним ефектима, а то је када се Џејк враћа у прошлост, већ је виђена у десетинама сличних остварења. Током целог филма виде се сличности са другим филмовима, али не „боду очи“ претерано. Лепо је „упаковано“ у једну солидну радњу без већих грешака и са пристојном глумом.

Едукативни моменат: Порука овог филма је очигледна. Џејк није имао племенито порекло, али његови поступци су дефинитивно племенити. Другим речима, наслеђе је лепа ствар (ако га имамо), али оно што нас одређује су наша дела.

Оцена наставника:

4(више вуче на три)

maxresdefaultfall-smallПад (The Fall 2006) је необичан спој авантуре и драме. Радња се дешава у Лос Анђелесу током 1915. у једној болници. Тамо се нашао глумац Ли Пејс након скока са моста, а због тешке повреде услед које више није могао да хода. Ту упознаје необичну девојчицу из Румуније којој прича приче, а како би је навео да за њега украде бочицу са морфијумом јер жели да се убије. Девојчица је заволела његове приче, али и њега.

Критички осврт: Филм је свакако необичан и прича коју Ли приповеда све време се преклапа са стварношћу, а и у односу на њу се модификује. Тако да постаје искрена, а емоција коју даје је заиста огромна. И ту је највећа вредност овог филма, иако он има још неке атрибуте, па је тако визуелно заиста фантастично одрађен. Продукција и глума су на високом нивоу и све је у овом филму, заправо, врхунски. Све похвале.

Едукативни моменат: Мала Румунка се пожалила да јој се све те смрти у причи не свиђају, на шта је Ли рекао да је то његова прича. „И моја је“ – одвратила је девојчица. Нисам писац (то што повремено напишем неки текст не чини ме писцем), али дубоко верујем да када писац напише причу, она тада није завршена. Завршена је онда када је неко прочита јер ће је тај неко схватити на свој начин и уградиће је у неке своје животне ситуације, баш као што је то девојчица урадила у овом филму. И у томе је лепота читања јер прочитано постаје лично и наше. Другим речима, читањем добијамо.

Оцена наставника:

5(да)

edward-smallЕдвард Маказоруки (Edward Scissorhands 1990) је верзија приче о Франкенштајну, али који се не зове тако и кога је у замку изнад једне мале варошице направио изумитељ Винсент Прајс. Винсент није довољно поживео да заврши своје „дело“ и тако је Едвард (Џони Деп) остао сам и недовршен – са маказама наместо руку. У дворцу га је пронашла Дајана Вист, не баш успешан трговац козметичким производима, те одлучила да га доведе у свој дом. Испоставило се да је за варошане Едвард постао права атракција, али њихово одушевљење њиме није дуго потрајало.

Критички осврт: Веома ми се допада како је сама прича постављена. У основи, сасвим је класична, али опет има неки необичан шмек и иза наизглед питке и лепршаве приче избијају јаке поруке и поуке о људској природи. Рецимо, варошица подно дворца је сва у пастелним бојама, као и становништво, али без обзира на шароликост и те како је очигледан шаблон, устаљеност, униформност, па и монотонија и испразност. Ликови су тенденциозно стереотипи, а како би се још јаче дочарала малограђанштина и двоструки морал. Све што је режисер Тим Бертон желео да прикаже успео је и у оквире савремене бајке уградио оштру критику друштва, а да је при томе није наметнуо као баласт гледаоцима.

Џонија ценим као глумца, мада је претерао у жељи да буде сладак, а и Винона Рајдер ме није баш оборила с ногу глумом, мада бих могао да јој опростим пошто је била баш млада тада. Оно у чему су обоје успели је да филму дају заиста нежну и истовремено снажну емоцију. Уз добру Дајанину подршку која у овом филму парира главној женској улози.

Едукативни моменат: Морамо да разумемо да људи најчешће нису спремни за новитете. Колико год глумили да их нешто што је ново и неуобичајено фасцинира, ипак ће то тешко прихватити. Зато су многе нове идеје, ствари и иновативни људи испред свог времена.

Оцена наставника:

5(наравно)

various_artists_-_descendants-smallПотомци (Descendants 2015) је Дизнијев телевизијски филм. Лепотица и Звер су се венчали и Звер (која то сада више није) загосподарила је Земљом бајки, а на острво протерала све злоће. Шеснаест година касније, престолонаследник Мичел Хопе донео је први проглас да се деци негативаца пружи шанса да са другом децом похађају школу у краљевству. Иако нерадо, родитељи су му изашли у сусрет и четворо тинејџера пристигло је са прокаженог острва. Међутим, Грдана (Кристин Ченовет), мајка једне од њих, у овоме види шансу да се њихов подмладак дочепа чаробног штапића, обезбеди им бекство са острва и владавину зла.

Критички осврт: Ово је прави Дизнијев филм за децу (у ствари, узраст који циља су тинејџери), са све пријемчивом музиком и сјајном кореографијом за плес. Идеја и глума су солидни, поруке су добре, а специјални ефекти и тако нису захтевни. Највећу примедбу имам на радњу која је потпуни шаблон. Одабране злоће долазе међу добрице и схватају да у животу има више опција, а онда се разочарају и одлучују да ипак буду зли, да би у књучном тренутку, након колебања, схватили шта је права ствар, победили зло и сви били срећни. Уз то, злоће и те како имају шта да понуде осим зла; Бобо Стјуарт је рођени рагбиста, Камерон Бојс је сјајан тркач, Софиа Карсон је паметница, а Дав Камерон је најлепша од свих. И то се сасвим лепо уклапа у поменути шаблон. Но, без обзира на шаблонску радњу и стереотипне ликове, филм није незанимљив и није баш без вредности.

Нарација на почетку и није неопходна, али је солидно и надасве модерно урађена, тако да изгледа занимљиво.

Едукативни моменат: Филм добро поентира да деца нису њихови родитељи (то, иначе, каже и генетика), али оно што је битније је да није циљ испунити очекивања родитеља (или било кога другог) већ сопствена.

Оцена наставника:

3(јака)

dajnos-smallДиносаурус (Dinosaur 2000) је Дизнијев цртаћ о бићима из наслова, мада има нечег и у мајмуноликим сисарима тог времена. Иако је предано чувала гнездо, женка игуанодона морала је да га напусти због напада карнатосаура и само једно јаје је остало читаво. И оно је сплетом околности доспело на острво лемура. Из јајета се излегао мали дино кога су лемури одгајили. Иако једини од своје врсте на том острву, лепо се уклопио у мајмунско друштво, али их је несрећа задесила. Пад џиновског метеорита уништио је острво, али и копно на које су пребегли. Ту су се и млади игуанодон и породица мајмуна придружили крду биљоједних диносауруса у жељи да пронађу долину са водом и зеленилом.

Критички осврт: Као и сваки дизнијев филм и овај је сладак. И то је мање-више једна од ретких добрих ствари које бих могао да напишем. Радње није баш да нема, али као да је нема јер све време иду у потрагу за том обећаном долином и успут се гложе што са карнатосаурима, што између себе. Уз то, прича из детињства главног игуанодона, његовог одрастања са лемурима и постапокалиптични део, тек су овлаш и врло површно повезани, тако да ми се губи поента такве структуре филма.

Моје мишљење је да је филм не превише инвентиван и чак је досадњикав јер је сувише фокусиран на борбу, што са животним неусловима, што са предаторима, што за превласт. И, некако, лишен ми је емоција.

Едукативни моменат: Једна изузетна особина главног игуанодона у филму и његове мале дружине је што се нису светили вођи крда када је пао са власти, већ су му помогли. И ту се види величина човека (у ствари диносауруса у овом случају) јер нити су били осветољубиви, нити су показивали да су храбри тек онда када разлога за храброст више није ни било.

Оцена наставника:

2(може на три)

space-jam-smallСвемирски баскет (Space Jam 1996) је полуиграни, а полуанимирани филм са познатим ликовима из цртаћа филмске куће Warner Bros. Ванземаљци са (такође анимиране) планете Морон одлучили су да поробе цртане ликове Земљане, али су их ови убедили да најпре морају да их победе у кошарци. Зато су ванземаљци украли таленат од играча НБА лиге и од мајушних створова претворили се у окретне џинове. Немајући куд, земаљски цртани ликови довели су помоћ – кошаркашку звезду Мајкла Џордана.

Критички осврт: Замешатељство цртаних ликова и играних филмова није новост. Осам година пре овог филма то је урађено у „Ко је сместио зеки Роџеру“, а тога има и у Дизнијевој „Мери Попинс“ још из 1964. Углавном, „рецепт“ је опробан и показао се добрим, па зашто да се не направи и свемирска кошарка?

И филм није испао лош; идеја и реализација су сасвим у реду и забавни су, мада ипак превише насилни, што јесте у маниру цртаћа о Душку Дугоушку, Патку Дачи и другим ликовима. Анимација је добро уклопљена са реалним ликовима и светом, а филм је појачан, да тако кажем, добрим комичарима Вејном Најтом и Билијем Маријем пошто се кошаркаши нису баш показали као уверљиви глумци (мада глума у овом филму није претерано захтевна). Но, то не могу да замерим, као ни наивност појединих сцена (реакције људи нису баш логичне) јер је ипак у питању једна питка комедија.

Едукативни моменат: Како би ојачао свој тим, Душко Дугоушко им је дао плацебо напитак (који је садржавао само чесменску воду) за који је тврдио да даје изузетан таленат и снагу. Суиграчи су поверовали у то и заиста играли боље, иако напитак није могао да делује. Оно што је напитак (или Душко) урадио је да им је улио самопоуздање. Самопоуздање је веома важно не само пред било какво такмичење, него и за многе друге ствари у животу. И треба га градити и без чаробног напитка. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

rollerball-rimejk-smallРолербол (Rollerball 2002) је римејк филма из 1975. Млади и проблематични Крис Клајн, заљубљеник у адреналинске спортове, одлучује да прихвати понуду свог пријатеља Л. Кула Џеја и оде у Русију, како би заиграо у све популарнијој игри Ролербол. Иако су постали звезде (пре свега Крис) постаје им јасно да је спортско надметање потпуно маргинализовано и да ће главни шеф Жан Рено учинити све зарад гледаности и новца. Чак и да намести убиство. Међутим, једном када су ушли у игру, из ње нема излаза.

Критички осврт: Први филм је био много више фантастика него овај римејк, тим пре што су адреналински спортови и окрутне игре постале уобичајена појава. Уз то, овај римејк је напржен амерички филм са потпуно стереотипним ликовима, почевши од главног Криса. Узгред, Крис баш и није убедљив глумац.

У филму ми се допало колики значај се придаје новцу и то је јако добро дочарано (све је подређено реклами, па тако коментатори морају да праве чак и сулуда поређења да би презентовали неки производ), а тиме је тема актуелизована и добила је на значају. Такође, динамика филма је поприлична, што, опет, није било тешко постићи с обзиром на природу теме. Са друге стране, осим акције и динамике, филм не нуди много другог; интрига коју прави превише је очигледна, а прича, које једва да има, понавља се кроз сваку нову утакмицу и неминовно постаје монотона. Овде радња постоји тек толико да филм не би чинила само акција.

Оно што још овај филм чини досадним је и потпуна предвидљивост, препознатљиви шаблони (чак се и радња дешава у „озлоглашеној“ Русији) и надмудривања између Криса и Жана Реноа (који је протраћио свој таленат у овом филму) која уопште нису ни над, а још мање мудривања. 🙂 Крај ништа не поправља утисак јер је урађен као спој најцрње америчке патетике и неартикулисаног тријумфа. Некако слично се дешава и у филму „Роки“ и могао бих се опкладити да су повреде Силвестера Сталонеа у том филму и Криса у овом потпуно идентичне. 🙂 Но, чак и да нису, то није једина ствар која није иста. Иако заиста не волим „Рокија“, морам да признам да је тај филм неупоредиво бољи од овог.

Едукативни моменат: Ми и у реалности имамо медије који чине све за гледаност и читаност. Зато пласирају најгори кич, шунд и лажи. И то није изван наших моћи да нешто променимо; даљински управљач и новац којим плаћамо у нашим је рукама.

Оцена наставника:

1(на два)

freaksof-smallНаказе природе (Freaks of Nature 2015) је СФ комедија која се дешава у малом америчком граду где људи, вампири и зомбији живе заједно и чак иду и у исту школу. Тада се на њихов град спушта ванземаљски брод и све се мења; три групе се окрећу једна против друге.

Критички осврт: Оно што овај филм чини занимљивим је замешатељство разноврсних жанрова, а кроз (такође) разноврсне ликове, те уз сву акцију која не јењава током филма, радња заиста држи пажњу. Уз то, не могу да кажем да је виспрена, али није ни глупава. Нема ту оригиналности и јасне су алузије на друга остварења попут „Сумрака“, „Рата светова“ и „Линије хоризонта“, тако да има мало и пародије, а и хумор није потпуно лош. Овај филм је имао јасан циљ да буде забаван и у томе је успео.

Едукативни моменат: Све док су се гложили између себе, људи, вампири и зомбији губили су битку од ванземаљаца. Тек када су се удружили – победили су. Разлике које правимо међу собом, сврставајући људе у одређене групе, пораз су сам по себи. И никада нећемо победити ни у чему док год не прихватимо једни друге и радимо заједно.

Оцена наставника:

3(поприлично јака)

house-poster-smallКућа (House 1986) је хорор филм о уклетој кући коју је писац Вилијам Кат наследио од своје ћакнуте тетке Сузан Френч након што је извршила самоубиство. Вилијаму баш не иде најбоље у животу; син му је нестао у базену те исте куће, а супруга Кеј Ленц га је оставила. Зато је одлучио да у тој кући, у самоћи, напише роман о свом искуству из Вијетнама, како би му (макар) кренуло на пословном плану.

Критички осврт: Глума, ефекти и шминка која их прати су смешни, као и сцене које би требало да буду страшне, али су уједно и шармантно забавни, у духу осамдесетих. Сама идеја и прича су баш добри, те дају смисао теми која није баш захвална. Наиме, уклете куће не нуде много више од хорора и духова који су у њима живели, тако да је свака искорак поштовања вредан. А овај филм то јесте, иако вам, док га гледате, неће тако изгледати. 🙂

Додуше, крај помало квари утисак пошто је разрешење веома слично оном у „Страви у улици Брестова“ и као такво не превише оригинално и сувише отрежњујуће.

Едукативни моменат: Свако од нас има нека ружна искуства из прошлости и она могу значајно да утичу на наш живот, баш као што је то био случај са Вилијамом и његовим учешћем у Вијетнамском рату. Некада та искуства заиста изгледају страшно попут духова из уклете куће. Нико не каже да је лако, али морамо да се боримо са тим.

Оцена наставника:

4(дефинитивно)

Још мало о #NewTechEdu

man-vs-machineО „Новим технологијама“ може да се прича много и да опет има тема о којима можемо и даље да причамо. Овај пут, реч је о развоју аспекта личности ђака који је веома значајан, али где добијамо веома разнолике резултате. Моји саговорници су били сагласни да на њима треба више радити и да је њихова оствареност показатељ успеха рада са децом. На овом стручном скупу васпитни циљеви испливали су у први план, раме уз раме са новим технологијама и методичким приступом часу.

Цео текст:

Школски портал Бигза – Мислим да: Хуманизам на #NewTechEdu (20.2.2017)