Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депрсивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је одличан. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Зона сумрака

Данас ми је колегиница рекла како је причала са мајком једног ђака и како јој је ова казала да „качи глупости на Гугл учионицу“. Резигнирано је додала како се више посветила школској деци него сопственом, а са циљем да им проследи користан едукативни материјал, па чак и игрице. 

Оно што је јасно у образовању и васпитању је да наставници и родитељи не могу сами. Морају заједно и морају да сарађују за добробит детета. Такође је јасно да наставници не треба да буду ултимативни ауторитети деци, као што су наши наставници били нама, а из једноставног разлога што смо сви људи и сви грешимо – како у материји коју предајемо, тако и у педагошком поступању. Знања не треба усвајати без преиспитивања, а ставове треба посматрати критички. Међутим, бојим се да се то критичко мишљење, које је иначе популаран термин у методици данас, схвата превише широко. Заправо, бојим се да смо дубоко загазили у сиву зону, ако не и у Зону сумрака.

Видим и према писању неких мојих колега да критичко мишљење није баш схваћено на прави начин и да, зашто да не, треба проналазити слабости и у књижевним делима који су обавезан део лектире. Шекспир у ствари је невешто писао драме, а Ками је развијао неуверљиве ликове, каже колега и потпуно је небитно што наши ђаци нису завршили ни основно образовање, тек улазе у свет књижевности и са муком изражавају своје мисли (јер не читају, већ прелећу препричане полуверзије на нету), они свеједно треба да одређују да ли је нешто дело пажње вредно или не и да одбацују вредности које су неки тамо наметнули. Сличне „критичке ставове“ поједине колеге (и људи ван струка и обавезно ван стручности) су показивале (и показују) према науци, медицини, хуманим наукама, историји и граматици. Све се „критички процењује“, чак и то да ли ћемо дозволити људска права и да свако живи онако како жели.

Што се појединих родитеља тиче, „критички став“ према ауторитету наставника отишао је у крајност, па отуда и овакве „примедбе“ које све више чујемо. Ако се ауторитет доводи у питање, свакако не сме и поштовање, а овде га ја не видим. Када сам питао колегиницу да ли је одмах прекинула разговор, она ми је рекла да није. На логично питање које је уследило – зашто, одговорила ми је да она мора да покаже тој родитељки да је боља од ње. 

Нисам је питао шта је рекла на опаску „да качи глупости“ и заиста није ни важно. Шта уопште рећи на тако нешто? Оно што ми је свакако јасно, баш као и вама, да након те реченице нема места ни за смислен разговор, сарадњу или било какво решење проблема. Ја не бих показивао родитељки да сам бољи од ње, јер већ знам да јесам бољи од таквог начина комуникације. Завршио бих разговор, јер када већ систем нема начина да сачува поштовање према наставницима (ауторитет не мора да ми чува, изградио сам га сам), онда не може да очекује да га се одрекнем. Нисам врећа за ударање и немам намеру да то постанем, ма колико год та жена веровала да је у праву. 

И имам савет (иако је савете незахвално давати) за све мудре психологе који су увели критичко размишљање и подржали људе и децу да на тај начин размишљају. Најпре треба да свима објасне шта критичко мишљење јесте, шта није и на који начин се исказује. Књижевна дела и њихово тумачење су једна ствар, њихово оспоравање друга и далеко су једно од другог колико и преиспитивање образовних материјала од безобразлука и бахатости. Мислите о овоме и урадите то одистински критички.

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Угледни и урбани

Петком увек имам шести час са осмацима и знате како то већ иде; умор узима маха и код њих и код мене, али некако „изгурамо“ тај час сваки пут, чак и када је онлајн. Међутим, данас смо остали дуже и не бисмо прекинули да нисам инсистирао, а сами ученици су рекли да није важно што је прошао час (који иначе траје 45 минута). Нису помињали ни плусеве и петице које су заслужили и изгледа да им и то у том тренутку није било важно. И даље су били у Гугл учионици. И заиста вас не лажем, а тако је било и са преосталих три одељења. У једном, петом, час је испао осредњи, али увек имате и такво одељење, мада је било интересантних утисака и са тог часа.

Како сам извео час? Тема је била урбани екосистеми и задао сам им прилично једноставан задатак. Било је потребно да погледају следећу слику:

Untitled

Објаснио сам им да сваки круг представља шему града са бројем становника. Лево је велики град, а десно су три мања која тек у збиру имају исти број становника.

Онда сам им најавио дебату. Пошто су већ подељени на групу А и групу Б, задао сам групи А да заступа став да већи град мање загађује природу, а групи Б да мањи градови мање и загађују.

А: Већи градови имају градски превоз којим се вози више људи, па се смањује број аутомобила на улицама. Такође, већи градови имају услове и за израду метроа.

Б: У мањим градовима је мања удаљеност, па се људи више одлучују за шетњу или вожњу бициклом.

А: У већим градовима може такође да се користи бицикл; пример су Нови Београд и Нови Сад.

Б: Да, али су релације дуже, па вожња бициклом захтева време, које запослени људи баш и немају.

Како не бих сувише компликовао, на почетку сам дао тек нека суштинска правила дебата, а друга правила смо учили „у ходу“:

  1. Користите аргументе, а не мишљење. На пример, ако кажем да дрво има зелено лишће – то је аргумент који је заснован на чињеници. Ако кажем да дрво има лепо лишће, то је мишљење засновано на мом утиску – оно што је лепо мени не мора бити лепо и вама.
  2. Будите парламентарни и саслушајте аргумент противника. То је уљудно, а и можете пронаћи контрааргумент само ако чујете аргумент до краја.
  3. Не смете нападати особу, већ њен аргумент.

 А: У малим градовима некада неће ићи пешице чак ни до школе – школе су удаљене јер их има мањи број (није исплативо правити их више због мањег броја становника и тиме и деце). У великом граду школа има на „сваком ћошку“.

Б: То што школа има на „сваком ћошку“ повећава утрошак воде и енергије. Просторије школа морају да се чисте и греју.

—-

А: Мали градови нису гаранција и да мање загађују; минихидроелектране, иако мале праве велику штету природи. По аналогији тако могу и мали градови.

—-

Б: Мали градови имају више зелених површина јер у великим градовима има више тргова и булевара који су у бетону.

Треће правило заиста нико није прекршио, али са првим смо имали мало проблема. Већини деце је било врло јасно шта су аргументи, али је било и оних који су мешали сопствене утиске са аргументима („људи су по природи себични“), а предрасуде нисам охрабривао никако. И иначе их није било много јер је Раковица део Београда, највећег града, али је истовремено и предграђе, тако да смо ми „ни овамо, ни тамо“. То је можда допринело да се осмаци заиста уживе у своје улоге и повремено би изговарали заменице „ми“ и „ви“, што је било јако симпатично.

И та већина која је одмах разумела шта је аргумент повремено би имала проблема да га артикулише и ту сам морао да подстичем – да објасне своју тврдњу и на коју чињеницу се позивају.

А: У већим градовима могуће је направити нуклеарну електрану која практично не загађује ваздух.

Б: Зато у мањим градовима користе обновљиве изворе енергије јер су доступнији (реке).

—-

Б: Већи градови имају више туриста који загађују јер бацају отпад.

А: Мањи градови могу бити уз планину или национални парк, па ће имати више туриста.

Б: Туристи на планини неће возити аутомобил као у великом граду, него ће се скијати или шетати.

Са другим правилом смо имали проблема углавном тек на крају часа, када се расправа „разбуктала“, али тада смо већ прекардашили време предвиђено за час, па сам некако успевао то да прекинем.

Иначе, заборавио сам да поменем две ствари. Једна је да сам им у уводној речи дао одрешене руке да користе све изворе информација за припрему (која је трајала кратко), па тако интернет, као и одрасле особе у кући, које у току дебате нису имале право учешћа. Такође су могли да користе све знање којим располажу из сваког предмета. Оно што ме је изненадило је да су користили математику (препирка о томе у ком случају тих хиљаду људи користи већу површину природе или вероватноћу – да ако има више људи, већа је и вероватноћа пронаћи волонтере који ће очистити отпад са улице), али и биологију. Некако сам био уверен да појма немају о ономе што смо учили до тада; заправо сам био убеђен да спавају. Занимљиво је било да су се позивали и на искуство и на оно о чему су „у ходу“ чули на ТВ-у или од старијих.

Оно што ме је још зачудило је да сам на сваком часу чуо неке нове аргументе и, искрен да будем, неки ми уопште нису пали на памет.

А: У већим градовима је више људи, па ће се наћи и више стручњака за еколошке пројекте који су у великим градовима и исплативији.

Б: У већим градовима је већи пренос вируса јер је више људи, па се више људи разболи и тако се повећава медицински отпад.

_macbHGMr7d6p00

А: У великим градовима главна делатност су угоститељство и трговина, а у мањим је пољопривреда – где се загађује тракторима, а и људи пале њиве ради уништавања стрњике.

Б: У мањим градовима људи су најчешће близу свом послу, док у великим градовима морају да путују аутомобилима на посао. А и ако путују у мањим градовима на исти начин, мање је и семафора, па аутомобили ређе стоје на семафору и мање времена загађују издувним гасовима.

А: У већим градовима је централно грејање, док у мањим преовладавају кућна ложишта, па је веће загађење.

Нека правила, али и термине смо учили успут. Рецимо, научили смо шта значи „ирелевантно“. Поједини су, на пример, поменули социјализацију, али она је небитна ако не може да се повеже са темом о којој смо причали.

Друга ствар коју нисам поменуо је да сам одредио двоје деце – по једно из сваке групе – да буду „непристрасне“ судије. Тек у једном случају и јесу биле, али у свим другим одељењима нису. Очекивано, навијали су за своје групе или (у једном случају) судије нису могле да се одлуче. Када сам их питао да аргументују своје одлуке, уопште нису узимале у обзир квалитет аргумената и то ми је јасно јер нису могле да их „измере“. Наместо тога одлучили су се за квантитет: колико је деце учествовало у расправи и то је био главни „аргумент“ за то која група је боља. Ако сам добро схватио, што их је било више који су дискутовали, група је била боља.

У последњем одељењу судија се изјаснио да су аргументи били готово једнаког квалитета, али да је његова група активније учествовала. Онда сам ја питао зар то није доказ да је друга група боља јер је са мање активних чланова изнедрила једнако добре аргументе (волим да будем „ђавољи адвокат“). Онда је судија рекао сјајну ствар – да је та група више сарађивала, онда би чак и победила. Његове речи сам искористио као поруку са тог часа.

Б: У већим градовима се налазе аеродроми који много загађују ваздух. Мали градови их немају.

А: У већим градовима су већа улагања и стандард је бољи, па људи користе напреднију технологију, па тако и аутомобиле, чиме мање загађују.

Б: Већи градови средства троше на инфраструктуру која мора бити велика, па мање средстава имају за заштиту животне средине. У мањим градовима је мања површина, па се лакше одржава.

А: Већи градови први добијају „новотарије“, па су отворенији за рециклажу, на пример.

Што се тиче моје поруке са ових часова, сигуран сам да сам пронашао право решење за рад са ђацима на овим часовима. Све више разумем да нема много користи од тога да им предајем или причам било шта јер нема ту пажње, већ је много боље да рад препустим њима. И забавније је, и иако нема много изненађења (најактивнији су управо они од којих сам то и очекивао, а један дечак је чак учествовао у обе групе јер довољно зна и може и било му је занимљиво), неких изненађења је ипак било. Тако је једна девојчица која ми никад ништа не учи и не показује намеру, овога пута имала и аргумент и то добар. Један, додуше, али вредан. Надам се да ће и вама ово моје искуство бити вредно и ако нисте пробали дебату да се осмелите на тај корак јер заиста није тешко органитовати преко Гугл мита. Чак можете и да „мутирате“ некога ко неће да поштује правила спочетка. Ако се опробате или сте већ искусили овакав начин рада, јавите се у коментару са утисцима (ако вам није тешко).

Лако Је Критиковати 156

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

deathsuper (Small) (Small)Суперменова смрт (The Death of Superman 2018) је тридесет и други цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Из свемира је пристигло убојито чудовиште Думсдеј. Успело је да десеткује Лигу правде и једини који је преостао је Супермен, али се показало да је чак и за овог суперјунака чудовиште фатално.

Критички осврт: Ово је једна сасвим просечна епизода у читавом циклусу, где је једини искорак тај што је чак и Супермен нашао противника јачег од себе. Но, то не доприноси претерано значајно, што је изгледа било јасно и режисерима Сему Љуу, Џејку Касторени и Џејмсу Такеру, па су унели и мало љубавних и породичних заврзлама у Суперменов живот. Но, опет ништа нарочито. Комични моменти са Бетменом су интересантни, али их има мало.

Едукативни моменат: Сајборг је рекао како се ниједан проблем не решава избегавањем. И то је апсолутно тачно.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

reign (Small)Владавина Супермена (Reign of the Supermen 2019) је наставак претходног филма. Пошто је Супермен погинуо у претходном наставку, сада су се појавила четворица нових супермена и сваки од њих је мистерија за јавност, а пре свих новинарку Лоис Лејн. Ипак, некако се највише наметнуо Сајборг Супермен, који је омогућио и обичним грађанима да, уз помоћ напредне технологије, постану суперјунаци и хероји Метрополиса. Испоставиће се да његове намере ипак нису да врати сигурност грађанима, већ напротив, да их покори.

Критички осврт: Ово је заиста добра епизода, која чак није била ни борба добра против зла, већ су и антагонисти, пре свих главни од њих Сајборг Супермен несрећни (што је можда случај са свим злим људима). Заправо, овде је врло нејасан статус свих негативаца, осим Дарксајда који је лош без сваке сумње. Управо је филм тиме постао интригантнији, а режисер Сем Љу је направио добру мистерију спочетка и увођењем чак четири нова супермена и сваког из другачијег извора. Супербој је при томе најинтригантнији и најконтроверзнији јер он дефакто има двојицу тата – Супермена и Лекса Лутера. Тиме филм изгледа мало руши табуе, или макар то чини на мала врата, а преко генетичког инжењеринга. Има помало и хумора у филму, а допада ми се и што се Сем усредсредио на значајне ствари и није губио време на небитно, па тако нисмо видели битку Лиге правде са новоуспостављеним Сајбер снагама. То је допринело и да филм нема празног хода, али да има сасвим оптималну динамику.

Едукативни моменат: И поред четири дупликата, Супермен је ипак био само један. Не треба да се трудимо да будемо као неко други, већ да будемо своји и јединствени, што нам је, на крају крајева, природа и дала.

Оцена наставника:

5(може)

boogyman (Small)Бабарога (Boogeyman 2005) је прича о младићу Барију Вотсону који има страх од бабароге јер, док је био дечак, једна је однела његовог оца Чарлса Межура. Ипак ће морати да се суочи са њом, пошто му је мајка (Луси Лолес) умрла, па је морао да се врати у породичну кућу како би покупио неке ствари. Некако се испоставило да више из те куће не може све док не победи бабарогу.

Критички осврт: Некако је нејасна веза између Барија и његове девојке Тори Мусет. Изгледа и као да се добро познају и као се не познају, те као да је њихова веза озбиљна, али истовремено и није. Рецимо, он одлази код ње како би упознао њене родитеље, али она не долази са њим на сахрану његове мајке. Касније се некако показало да је то баш погодно, али јесте рупа у филму, а има их још, углавном ситнијих. Бари указује помоћ Емили Дешанел тако што јој даје лед да стави на повређено место на глави. И то је у реду да лед није пронашао у годинама напуштеној кући. Има ли икаквог смисла да фирижидер буде укључен? Међутим, то је мањи проблем филма. Већи је проблем што је практично свака сцена предвидљива. Прича је класична за овакав хорор са све оним сценама које вас тргну уз јак звук. Режисер Стивен Кеј је одлично урадио посао што се самих сцена тиче или макар се више потрудио него што су то учинили глумци. Крај је решио сасвим океј, па чак ту негде уметнуо и метафору, али ипак није оставио утисак јачи од осредњости. Такви су некакви и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Да би победио бабарогу, Бари је морао да се суочи са свим оним што га је плашило. Када су страхови нерационални, а страх од бабароге то свакако јесте (јер она не постоји), треба се суочити са њима како бисмо се уверили да за страхом нема потребе.

Оцена наставника:

3(и то слаба)

Легенда о демонском печату (封魔传 2019) је кинеска прича о демону који је давно побеђен и затворен, али који је пронашао начин да се ослободи и потамани људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су баш, баш лоши, иако се директор камере трудио да Матрикс-успореним снимцима да кул шмек филму (није успео, ипак). Но, оно што је посебно лоше су костими који су мање аутентични, а више американизовани. Они можда изгледају добро, али не доприносе атмосфери и нису занимљиви. Ни филм у целини није занимљив. Иако ту постоји неко замешатељство између садашњости и некакве замишљене, митолошке прошлости, радња је више него танка са много празног хода, сведеним хумором и ничим изазваном патетиком.

Едукативни моменат: Главна јунакиња је хтела да остане верна свом стилу и, што је веома важно, квалитету. Упркос томе што је шеф захтевао од ње стрип сасвим другог сензибилитета, комерцијалан и вулгаран, она је остала доследна себи. И успела је. Ако верујете да радите добро и у складу са правим вредностима, будите истрајни.

Оцена наставника:

(не више од овога)

nightwo (Small)Ноћ демона 2 (Night of the Demons 2 1994) је наставак истоименог филма из 1988. У претходном делу млади су у уклетој кући направили журку и готово све су их потаманили демони. Након шест година, у локалној католичкој школи са интернатом, неколико ђака се замерило наставници и часној сестри Џенифер Роудс, те им је она забранила да дођу на школски плес. Зато су они, предвођени проблематичном Зое Трилинг, одлучили да побегну из интерната и имају своју личну забаву у уклетој кући. Наравно, то се показало као лоша идеја.

Критички осврт: Изгледа да је режисер Брајан Тренчард-Смит заправо желео да направи римејк „Кери“ из 1976, али пошто је добио сасвим другачији задатак, онда је од главне хероине Мерл Кенеди направио Кери. И то је урадио врло прецизно, тако да и Мерл уме да шије. Но, уједно је и наставио у маниру претходног наставка (који није режирао), те је обнажио тинејџере и увео их у прилично поједностављену хорор причу. У ствари, прича је толико поједностављена да ју је јако тешко пратити. Мотивација ликова је сасвим нејасна јер је и она сасвим поједностављена. На пример, Зое је зла и она ето из злобе ради ствари, па отуда и неартикулисано понашање. Она и њен дечко Рик Питерс час хоће да оду из уклете куће, час неће… Мада, и сам Брајан изгледа да није био сигуран где да смести хорор. На крају их је све довео у кућу и тај део је почео да личи на већ неки наставак „Страве у улици Брестова“. Никако, заправо, да заличи на неки пристојан филм. Углавном, некако се све то откротрљало до краја који је опште место које најављује наставак.

Едукативни моменат: Када је сестра Џенифер рекла свештенику Роду Макарију да су родитељи послали децу у њихову школу да их науче дисциплини, он ју је исправио и рекао да треба да их науче одговорности. И заиста, велика је разлика у томе да ли ће неко бити послушан или одговоран.

Оцена наставника:

2(минус)

imagesdemones (Small)Демони 2… враћа се ноћна мора (Dèmoni 2… l’incubo ritorna 1986) је италијански филм, наставак „Демона“ снимљеног годину дана раније. Коралина Каталди-Тасони је славила рођендан у свом стану, али се изнервирала и изоловала у собу када је чула да ће доћи и момак према којем има осећања. У соби је гледала хорор филм са демоном и у једној сцени демон је изашао из телевизора и напао је. Њени пријатељи у другој соби су јој припремили торту и она је дошла да дува свећице, као да јој се ништа није десило, али се тада трансформисала и започела крвави пир најпре у свом стану, а онда у читавој згради.

Критички осврт: Коралина је баш имала претеране реакције и не баш уверљиве, али је касније била далеко интересантнија као демон. А и песма рок групе Калт (која се чује у том тренутку) је безмало сјајна (обожавам). Иначе су маске демона прилично добре, језиве (нису смешне као што то обично у таквим филмовима бива) и специјални ефекти су за оно време брло, врло солидни. Има ту и идеја хвале вредних, као та што демон излази из ТВ-а, што је много касније био главни мотив застрашујућег „Прстена“. Свеукупно гледано, ни прича није лоша, забавна је макар, иако рупа има. Све се дешава у једној згради, која одједном постаје затвор… Нигде излаза, мада је нејасно због чега. Такође, ни сви поступци ликова нису баш најјаснији, а понајмање њихово настојање да поломе стакло (одједном непробојно као да је не знам каква институција у питању, а не стамбени објекат) иза којег је спуштена метална решетка… Но, хајде да кажемо да их је сустигла паника и да је све мање-више одбрањиво. Ипак, мислим да им онај демон који је изашао из дечака-демона (који је већ, јелте, мали, па се добио још мањи), заиста није био потребан. У том делу филм је добио шмек Гремлина, што баш није једнако главној идеји и скреће сензибилитет у сасвим другом правцу. Но, то је кратко трајало и филм се брзо вратио на старе стазе озбиљних, одраслих демона. Добро, сад, озбиљних… Ипак су у питању осамдесете. Задржимо се на ономе – одраслих.

У филму има још претеривања, па је међу њима и порођај Ненси Брил на крају, а што се тиче саобраћајке ван зграде некако тај сегмент баш штрчи (као и свако дешавање ван зграде, уосталом). Према релевантним изворима овај наставак је преписан оригинал, али пошто тај нисам гледао, овај филм ми је био кул, макар сцене када демони јуре кроз ходнике и по степеништу.

Едукативни моменат: Дејвид Најт је спасио своју филмску супругу Ненси захваљујући вештини, снази, али и знању стеченом на спасилачком курсу који је похађао прошлог лета. Свако знање у неком тренутку добро дође и вреди учити и усавршавати се на разним пољима.

Оцена наставника:

4(на три, али и три на четири је објективно, такође)

bordello (Small)Крвави бордел (Bordello of Blood 1996) је филм рађен тако да буде наставак „Прича из гробнице“ из 1995. Ова прича из гробнице започиње тако што је Фил Фондакаро, попут Индијане Џоунса, пронашао скелет краљице вампира Лилит (Енџи Еверхарт). Успео је да је оживи на лицу места и она је одмах побила све Филове најамнике, али њега није могла јер је он имао амајлију која је контролише. Касније, Лилит је мадам у јавној кући где раде (и кољу своју клијентелу) вампирице. Ту кућу је посетио и проблематични момак Корј Фелдман и пошто му се од тада изгубио сваки траг, његова сестра Ерика Елењак је унајмила, мада нерадо, приватног детектива Дениса Милера. И он ће разоткрити крваву тајну крвавог бордела.

Критички осврт: Поједини глумци су баш подбацили у овом филму, али су то ипак минорне улоге; углавном је глума океј. Радња је сасвим ретро и више наликује осамдесетим, али нема тај шарм, само инфантилност и површност (и то у превеликој мери). Балансира на ивици крша, ако није чак и претекао на другу страну… Повремено има понеких ироничних упадица у филму које нису лоше и мало вуку на црни хумор. Углавном, недовољно разрађена и класична идеја, без претерано много промишљања њених аутора.

Едукативни моменат: Иако Денис није одавао добар утисак приватног детектива, због нереда у канцеларији, једине преостале визит-карте и неформалног приступа, он јесте решио нестанак брата уцвељене Ерике. О нечијим способностима не можемо просудити док их не видимо на делу, а тек не можемо ако ценимо само изглед или друге мање значајне особине.

Оцена наставника:

3(вампирска)

frightnight (Small)Страшна ноћ (Fright Night 1985) је филм о адолесценту Вилијаму Рагсдејлу који је открио да је његов најновији комшија заправо вампир који сваке ноћи убије понеку лепу девојку. Вилијам је одлучио да му стане на пут, али проблем је што му нико не верује.

Критички осврт: Овај филм заиста није донео ништа оригинално; ту је чак присутна и роматична компонента Дракуле и његове реинкарниране драгане, али то и није била намера. Намера је и била да се направи школски пример вампирског филма и прикаже на комичан начин. И сценариста и режисер Том Холанд је сасвим успео у томе. Филм није урнебесан, али има смешних момената и заиста је омаж вампиризму и филмовима са том темом.

Едукативни моменат: Роди Макдауал је био јак на речима да је велики убица вампира, али на делу – био је престрављен када се заиста суочио са једним. Зато немојте много баш да слушате шта људи говоре; погледајте како делују.

Оцена наставника:

4(врло, врло, чак веома јака)

imagesfright (Small)Страшна ноћ (Fright Night 2011) је римејк претходног филма. Антон Јелчин је један од популарнијих клинаца у школи и стиди се своје штреберске прошлости бившег другара Кристофера Минца Пласа. Међутим, ипак је пристао да разговара са њим када је овај на разговору инсистирао и тако сазнао да је његов комшија Колин Фарел вампир. Наравно, Антон није поверовао свом бившем пријатељу, али се сумња пробудила када је сутрадан увидео да овај није дошао у школу. Мало по мало, Антон је увидео да у Кристоферовој причи и те како има истине.

Критички осврт: За разлику од оригиналног филма, ово је један озбиљно урађен хорор. И изненађујуће је добар, мада нема ни трачак шмека пређашњег. Колин изгледа заиста застрашујуће и сјајан је вампир, морам признати. Но, док је он био заиста сличан претходнику Крису Сарандону (који се појављује у овом филму у сасвим другачијој улози, што је заиста кул), мало је сличности између чувеног ловца на вампире из оригиналног филма Родија Макдауала и овог сада Дејвида Тенанта, али је решење и једног и другог глумца за тај лик одлично за период када се филм појавио и за сам сензибилитет филма.

Филм има прилично изненађујуће сцене, попут оне када млађани Антон спасава Емили Монтаг. Уз то, специјални ефекти су баш солидни, као и динамика филма. Ово је један од ретко добрих урађених хорора са вампирима.

Едукативни моменат: Дејвид је хтео да се повуче из даље борбе, а Антон је рекао да не жели да буде човек као он. Онда му се Дејвид придружио и рекао како ни он не жели да буде човек какав је сада. Ако не желимо да будемо људи какви јесмо, решење је једноставно и Дејвид га је применио: променио се.

Оцена наставника:

5(баш сам се двоумио)

carrie (Small)Кери (Carrie 1976) је филм настао према књизи Стивена Кинга написаној две године раније. Главна јунакиња, коју тумачи Сиси Спејсек, повучена је девојка и мета насилних девојака из њене школе. Међутим, једна од њих Ејми Ирвинг схватила је да се огрешила и замолила свог дечка Вилијама Ката да позове Кери на матурски плес. Он је то и урадио, а зла Ненси Ален, заједно са својим не много паметним дечком Џоном Траволтом, искористила је ту ситуацију да Кери приреди јавно понижење. Оно што нико од њих не зна је да Кери није немоћна девојка, напротив. Њене моћи су натприродне и показаће се фаталне за све остале.

Критички осврт: Ово је култни филм, класик, како год га назвали и свакако одлично испричана прича. Готово све сцене су или антологијске или су постале узор, па и општа места по каснијим филмовима. Нема шта, ради се о ремек-делу хорор жанра. Сви глумци су били сјајни, чак и Џон, али је убедљиво доминирала Пајпер Лори. Она је била номинована и за Оскара и за Златни глобус, али их није добила, нажалост.

Едукативни моменат: Када је Бети Бакли рекла директору школе како Кери не зна шта је то менструација, он се прилично изненадио. И јесте изненађујуће да тинејџер нема знања о тако основним стварима, која су уз то и животно значајна. Зато не ваља избегавати школу. Кери је реаговала тако што се уплашила јер непознато уме да нам изазове страх и то је још један разлог зашто је знање важно.

Оцена наставника:

5(без иоле сумње)

Лако Је Критиковати 155

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

images (Small) (body)Вреће за тела (Body Bags 1993) је омнибус од три хорор приче које повезује то што су њихови антагонисти доспели у исту мртвачницу.

Критички осврт: У току филма морао сам још једном да погледам годину када је филм снимљен јер одаје невероватан утисак осамдесетих, због самих прича, сензибилитета и специјалних ефеката. У причи, која повезује три главне приче, протагониста је Џон Карпрентер, занимљиво нашминкан, али мени свакако један од мање омиљених режисера. Но, ту улогу извео је некако шармантно, ако већ не духовито и све приче имају тај неки шарм, ако већ не оригиналност. Додуше, друга прича, која ми је најупечатљивија, има интересантну идеју. Ипак, филм је прилично смешно остварење за деведесете, али је окупио прилично познате глумце и то много њих.

Едукативни моменат: Стејси Кич је био несрећан јер је губио косу и то је заиста безвезе; себе треба прихватити онаквима какви смо. И ћелавост или нека таква слична особина заиста није разлог да будемо несрећни јер, на крају крајева, то заиста није исто као и изгубити здравље, на пример.

Оцена наставника:

4(уз добар један минус)

nightofthe (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 1988) је филм о групи младих који су одлучили да за Ноћ вештица направе журку у кући која је озлоглашена као запоседнута. Они су у томе пронашли разлог да се добро зезају, али ће се испоставити да је прича ипак озбиљнија и – фатална готово по све њих.

Критички осврт: Дијалози су испод сваког прага интелекта. Разумем ја да је ово тинејџ хорор, те да тај узраст иначе међусобно не води неку умну филозофију о сврсисходности живота, али ово је ипак претерано приземно. Или је ово филм о баш, баш глупавој групи деце. Ако је то друго био циљ онда је успех постигнут, а највише сценом где Били Гало има гласни монолог шта ће следеће да уради. Сви млади на журци су стеротипни и незанимљиви, осим Амелије Кинкејд која је кудикамо интересантна јер је у некој мери дала шарм свом лику (и сцена када она игра је заиста ефектна). И, глума им је спорадична; чини ми се да се плавојке у овом филму нису снашле.

Покоја сцена је секси, али је то тако само да би режисер Кевин Тени намакао публику на више него танак филм са више него танком причом. Радње практично и нема, само се вијају по кући. Допало ми се како је филм кадриран и чини ми се да се Кевин том аспекту филма посветио заиста студиозно, за шта је имао много времена пошто око свих других аспеката није имао готово никакав посао. Заправо, ово је могла да испадне добра алузија на Алису и њену Земљу чуда, тим пре што неких елемената има (Кети Подевел носи костим Алисе, а ту су и тајанствена врата и сцене када она пада или се привидно смањује/повећава), али то или није разрађено или једноставно није дошло до изражаја.

Едукативни моменат: Алвин Алексис је био у праву када је одмах одлучио да напусти кућу. Са неким стварима не треба се играти. Додуше, у запоседнутој кући можете правити журке, пошто демони не постоје, али са алкохолом и дрогама, на пример, на тој истој журци свакако игре нема.

Оцена наставника:

2(и још минус)

nightofthe (Smallow) (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 2009) је римејк претходног филма. Радња је слична, те су млади организовали журку за Ноћ вештица у запоседнутој кући. Међутим, полиција је банула и прекинула забаву. Већина је растерана кућама, а остала је неутешна домаћица Шенон Елизабет са још шесторо пријатеља. Врло брзо ће се испоставити да више не могу да напусте кућу.

Критички осврт: Прво што сам уочио су општа места, као и стереотипни ликови. Потом је уследио сасвим класичан хорор. Но, ако бих га упоредио са оригиналом, прича је значајно унапређена. Смисленија је, за неколико нијанси страшнија и са подразумевајуће бољим (мада не сјајним) специјалним ефектима. У поређењу са другим хорор филмовима, овај је за неколико нијанси бољи од осредњег. Нема богзна шта да понуди, тим пре што су дешавања у доброј мери предвидљива. Отприлике вам је при средини филма јасно како ће се завршити.

Едукативни моменат: Када је Шенон ујела лобања, Мајкл Копон је рекао да је то вероватно рефлекс. Оно што ја могу да кажем на то да сигурно није рефлекс. За рефлекс нису задужене кости, већ мишићи – они су ти који покрећу наше тело, па макар то били и невољни покрети, односно рефлекси.

Оцена наставника:

3(гравитира ка четворци)

images (Small)Али нас ослободи од зла (But Deliver Us From Evil 2017) је прича о Лилит (Алис Роуз) коју је Бог протерао из раја, да би Адаму, првом човеку, пронашао другу жену, односно Еву. У новије време Лилит жели освету над сваким мушкарцем којег сретне. Ипак, један је посебан јер може да јој одоли и порази је.

Критички осврт: У појединим моментима радња ми је изгледала не толико разуђено колико неартикулисано. Нешто се дешавало са Грантом Харвијем, али је било нејасно шта, као и зашто су се појављивали баш ти људи који су се појављивали у том тренутку. Најчуднија је појава Веронике Петручи са причом из које апсолутно она не би могла да повеже да је Грант син Џозефа Ђана, што је она ипак учинила. Полицијска истрага у овом филму тек нема никаквог смисла, укључујући и убиство детектива Р.Ј. Конера. Мени је прича о Лилит интригантна иначе, али овако банално постављена је заиста безвезна. Такви су некакви и дијалози у филму, а и глума појединих ликова. Продукција је такође слабашна, али су специјални ефекти кудикамо пристојни.

Ради се о томе да од религијске приче о Лилит, без обзира што није експлицитно наведена у Библији, очекујем нешто више од приземног схватања греха и убијања мушкараца без икаквог плана. А овај филм нуди управо то, уз модерну, американизовану верзију о религији, где је Џозеф ТВ-лице и проповедник истовремено. Ако ћемо право, то некако више вуче на секту… Углавном, јефтина радња исто тако пласирана.

Едукативни моменат: Лилит је била у праву што се једне ствари тиче, а то је да је прича свакога од нас да пронађе себе. Међутим, понекад ћемо пронаћи себе и у другима. Мудра Лилит, нема шта, иако је демонолика.

Оцена наставника:

1(сасвим без двојбе)

images (Small) (Small)Ходајући мртвак (The Walking Dead 1936) је прича о човеку Борису Карлофу који је осуђен и погубљен због убиства које није починио. Знајући да је невин, научник Едмунд Гвин га је повратио у живот. Борис није знао за живота ко му је сместио убиство, али је наново оживљен почео да прогања управо оне који су то учинили.

Критички осврт: Борис је био најпознатији Франкенштајн свог доба и сада је одиграо улогу не много различиту. Међутим, показао је да је више од филмског монструма и заиста добро одглумио човека толико унесрећеног да не можете да не осетите емпатију према њему. Филм има интересантну идеју и коректно је реализован, мада ипак прилично збрзано. Режисер Мајкл Кертиз се потрудио да све то смести у један сат и успео је у томе, мада не баш без последица. Рецимо, ту се паралелно дешава и љубавна компликација између Ворена Хила и Маргерит Черчил, али је остала да виси у ваздуху. Последњу сцену је Мајкл заиста добро решио, мада је погибија двојице преосталих гангстера сасвим предвидљива.

Едукативни моменат: Криминлаци су Борису приписали снагу и моћи много већу него што је објективно имао. Заправо, радило се о томе да он ништа није конкретно учинио, већ их је убила њихова властита кривица. Дакле, кривица да смо нешто лоше урадили има реалну снагу и моћ против нас самих, па зато и треба да поступамо исправно.

Оцена наставника:

4(свакако да да)

imagesputnik (Small)Сателит (Спутник 2020) је руски СФ. Током 1983. два астронаута су кренула да се враћају на Земљу, али је настао некакав крајње необичан проблем и нешто је напало њихову летелицу. Она се спустила у Казахстану, где их је случајно пронашао мештанин, али је утврдио да је један космонаут мртав, док је други у јако тешком стању. Нешто касније, официр Фјодор Бондарчук је позвао психијатра Оксану Акиншину да дође у војну базу којом управља Фјодор и где је преживели космонаут Петар Фјодоров. Наводно је њена експертиза била потребна да би помогла Петру да се сети догађаја из свемира које је заборавио, али ускоро она увиђа да је њена улога много значајнија.

Критички осврт: Већ сам у пар наврата рекао да Рује умеју да направе добру фантастику и овај филм није изузетак, мада је утицај Ејлијена више него видан. Мало ме је изненадило зашто је режисер Егро Амбаренко показао адут филма прилично брзо, али је брзо и постало јасно да се ово претворило у романтичну и несрећну љубавну причу, са малим, али ефектним преокретима и врло одмереном акцијом. Динамика филма је сасвим коректна, а и глума. Немам шта да замерим, заиста.

Едукативни моменат: Оно што су имали Петар и ванземаљац је мутуализам – врста симбиозе где оба члана имају користи. Симбиоза има мало шире значење и обухвата сваки однос у природи између две врсте у којем макар једна има користи.

Оцена наставника:

4(плус)

imagesecret (Small)Тајни врт (The Secret Garden 2020) је филм рађен према књизи Франсес Хоџсон Бернет из 1911. Британка, девојчица Дикси Егерикс је остала без оба родитеља док су боравили у Индији. Била је сама неколико дана, али су је пронашли британски војници, те је послали натраг у Британију, где је бригу о њој преузео теча Колин Ферт. Заправо, он ју је мање-више препустио самој себи и да слободно лута по околини. У шуми, крај његовог имања, Дикси је пронашла чаробну башту иза високих камених зидина.

Критички осврт: Ово је једна слатка, досадна прича, која веома подсећа на Хајди. Заправо, малтене је преписана. Но, то више могу да замерим самој причи, а не филму. Специјални ефекти су перфектни, а јако ми се допада та порука да деца треба да проводе време у природи. Тако да филм свакако има добрих страна, чак и едукативних, ако изузмемо став о школи који је у овом филму више него проблематичан.

Замерио бих први део који је мало нејасан јер ако је девојчица навикла на слуге у Индији, где су они нестали када су родитељи отишли у болницу? Касније је режисер Марк Манден кроз флешбекове тај део дорађивао, али се више фокусирао на однос Дикси и њених родитеља који је такође прилично нејасан – пре свега са мајком. И тај однос до краја се није много разјаснио, нити је објаснио било шта што се касније дешавало. Такође сам пропустио у каквом су односу Амир Вилсон и Ајсис Дејвис, мада је довољно и објашњење да је он дечкић који ради на имању.

Едукативни моменат: За млађаног Едана Хајхурста се показало да је много лековитији био боравак у природи, а не у соби између четири зида. И то заиста је најбољи савет за свако дете и одраслу особу; што више природе, а што мање гледања у апарате.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

TheButterflyEffect (Small)Ефекат лептира (The Butterfly Effect 2004) је прича о дечаку, а касније момку Ештону Кучеру који је као мали имао епизоде са помрачењима ума. Наиме, у његовом животу појављивали су се периоди када би се искључио и није могао касније да их се сети. Као студент је открио да не само да је могао да их се сети, већ је могао и да их мења.

Критички осврт: Ово је заиста добро одрађен филм са интересантном идејом. Додуше, поједини делови су предвидљиви, попут оног шта ће се десити Ештону када спаси жену и дете од експлозије, али је ипак прича занимљива и држи пажњу. Глумци су урадили свој део посла заиста добро.

Едукативни моменат: Колико год се трудио, Ештон није могао да поправи ситуацију са свим актерима јер је заправо он сам био значајан сегмент и то се и потврдило на самом крају. Ипак, не треба да извучемо поуку да би другима било боље без нас, већ да имамо утицаја на друге животе и самим тим и одговорност.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

batyear (Small)Бетмен: Година прва (Batman: Year One 2011) је дванаести филм по реду који је направила компанија Ди-Си стрипови уз подршку неколико филмских студија. Као што сам наслов каже, филм се бави почетком Бетменове борбе против криминала који је у Готам ситију баш узео маха.

Критички осврт: Цртаћ је урађен као они старињски кримићи и морам да признам да није лош, иако није у жанру који волим. Истина, има превише предраматичних монолога, али то је опет у маниру поменутог поджанра. Причица објективно није неки оригинал, али није лоша, заиста. Добар је цртеж и сцене изгледају прилично стриповски.

Едукативни моменат: Жена мачка је рекла како је потребно потрошити новац да би се зарадио. Пошто није све у новцу, ја бих то преформулисао да је потребно уложити труд како би се нешто добило.

Оцена наставника:

4(јака једна)

firstgreen (Small)Зелени фењер: Први лет (Green Lantern: First Flight 2009) је пети цртаћ поменутог серијала. Овај цртаћ говори о томе како је пробни пилот Хал Џордан (глас му је позајмио Кристофер Мелони) постао Зелени Фењераш, односно припадник лиге хероја која чува свемир захваљујући чудесном зеленом прстену који сви имају.

Критички осврт: Прича је класична, са негативцем који је више него транспарентан, иако је припадник лиге добрих хероја. Додуше, мали плус иде на хероину која је направила изненађење и чија је смрт врло ефектна, ако могу тако да кажем (ипак је цртаћ у питању, па могу).

Едукативни моменат: Зелени Фењераши су научили да велико зло може да настане са неочекиване стране, али може и велико херојство.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

А ко ће то да предаје?

Ових дана је на мене оставио утисак један подужи, али врло интересантан текст:

Цензоловка: Медијско описмењавање: Треба ли нам школа за информациону писменост? (1.3.2021)

Текст се бави више него актуелном темом – како разликовати информације од дезинформација и како развити критичко мишљење код ђака. Напредни народи похитали су да убаце преко потребне предмете чији је циљ управо то и – оманули су. Да, чак и готово свемогући Финци…

Како и зашто – прочитајте у тексту, а оно што је мене инспирисало у том тексту је улога наставника у свему томе. За себе слободно могу да кажем да сам пионирска генерација наставника новог миленијума јер сам се запослио баш 2000. године. Од тада до сада могао сам на властитом и примеру својих колега да посматрам (и не само да посматрам) како се улога наставника усложњавала. Од предавача, понекад брзо, а понекад полагано, постајали смо модератори, евалуатори, рефлексивни практичари и, напокон, критички пријатељи. Уз све те „титуле“ ишле су и нове обавезе, али и вештине које су се подразумевале. И то у правом смислу подразумевале јер се исто тако подразумева да то што припадамо малобројној факултетски образовној популацији истовремено значи и да поседујемо све неопходне вештине, без обзира на врсту факултета. С времена на време имамо понеки семинар који некада масовно, а некада одабрано прођемо и то је углавном то. Након три дана предавања и радионица већ смо „оснажени“ да „имплементирамо“ шта год се од нас тражи.

Наравно да то није довољно, а наравно и да очекивања од нас нису оправдана. То што смо факултетски образовани не значи да смо супермени. Чак не значи ни да имамо развијено критичко мишљење, а велики број наставника га и нема. Или да будем прецизнији – нема га у великом броју области. По вокацији сам биолог и што се мене тиче, врло сам лагана „мета“ за било какве дезинформације из историје јер то је област коју не познајем довољно. Зашто сам онда зачуђен што је неки историчар лака мета за антиваксере и друге групе које не одобравају маске, вакцине, па чак ни дезинфекцију руку?

Још смешнија ми је прича да наставници треба да потенцирају предузетништво код ђака. Предузетништво ми некако иде уз новац, а наставници не могу да изборе више од две хиљаде на плату у року од пет година. Ти убоги наставници који већину ствари раде из пречистог ентузијазма треба да васпитавају ђаке да умеју да уновче своје идеје? Мудар народ има изреку која каже: „Нашао си цркву у којој ћеш да се молиш!“

Ако прихватимо реално стање, а то је и да су наставници људи (јер још увек нисмо дошли до тог футура да наместо нас раде холограми у које ћемо убацивати дискове за критичко мишљење, предузетништво, живот у демократском друштву и све остало што је светлосним годинама далеко од онога што смо полагали на факултетима), морамо да се запитамо елементарно: откуд нама компетенције?

Једино решење које видим је да их стичемо искуством. Образовни систем мора да смисли механизме којима ће наставнике убацивати у различите улоге у којима ће стицати искуство пре него што почну да предају. Када се појавила пројектна настава као обавезна наставна метода, требало је да будемо свесни и тога да велики број наставника није напустио учионицу и своју (екс)катедру и да никада (али никада) није урадио ниједан поштен пројекат, а камоли га водио, а сада треба да га примењује. И наравно да се створио отпор или напросто незаинтересованост или несналажење и све оне дечје болести које, поред врло одрасле короне, имамо у школама.

Шта још имамо? Управо (наново) читам књигу Терија Прачета „Вештице на путу“ где старија вештица каже млађој како ова не може никако да буде суђаја јер нема искуства. На то јој је млађа одбрусила да нема ни она. Онда се старија досетила: „Јесте, али ја немам искуства много дуже од тебе!“ Бојим се да то је бољка нашег образовног система јер имамо очекивања тамо где немамо ни струку, ни искуство.

Дакле, школа није једина која има дечје болести; има га читав образовни систем, а нису имуни ни факултети који образују наставни кадар. Наравно, постоји и решење да се направи један врло комплексан наставнички факултет, али о томе неком другом приликом… Аутор текста који сам вам представио на почетку је закључио да треба да предајемо најбоље што можемо и да пружимо ђацима – чињенице. И то је сасвим у реду и приступ и закључак, али да је тако једноставно и није баш. Но, свакако је елементарно и треба да буде приоритет јер наша професија је пре свега баш то, а и ту већ имамо и образовања и искуства.

Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

vamp (Small)Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

2(може и мање)

carriebljak (Small)Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу говоре преживели у масакру детективу Дејвиду Киту. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, те је њихова мотивација врло нејасна. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

1(можда може на два)

Egzorcizam_Emili_Rouz (Small)Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним, није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

deliverus (Small)Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође добра, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. Некако ми то није добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

3(колико-толико објективна)

AD_IT_TOM_1SHT_5Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига паде на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се супротставе масовном убици наоружани само знањем. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Но, некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује своју природну моћ. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

4(може, хајде)

killgiants (Small)Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

kickass (Small)Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

5(сигурица)

kickassII (Small)Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

3(на два, а можда чак и два)

JLFlashpoint_VODEST_KeyartPrint_2000x2841_USЛига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

5(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

public (Small)Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Клот, али не и фркет

Ових дана тема је млади, али изузетно успешан наставник, који, и поред бројних постигнућа, ипак није добио посао за стално на који је већ дуго година чекао. Млади наставник се побунио против овакве одлуке, чак и отвореним писмом министру, а наставници су похрлили што речима подршке, што коментарима. У међувремену се јавио и његов директор који школом управља даљинским из далеке Америке и нанео „нову боју“ на случај, што би једна учитељица рекла. И док се случај боји новим бојама, а ми расправљамо о могућим односима између свих актера, те развлачимо причу по све три димензије у овом нашем образовном свемиру, заборављамо неке ствари и то по свој прилици суштинске.

У првом пасусу сам намерно изоставио имена актера и оних који би судије волели да буду, јер поента и јесте да овде не посматрамо имена него сам проблем. Место у школи постоји и треба да буде попуњено. Питање је: ко га је заслужио? Ако оголимо целу ситуацију, ми имамо две (некада и више) особе које се боре за посао, за егзистенцију. Ипак, морамо имати на уму да школа није установа за социјална решења, баш као што то не треба да буде ниједна друга установа. Поставио бих вам питање: да ли бисте желели да вас оперише хирург који је примљен на посао само зато што је то био начин да прехрани своје троје нејачи или бисте више волели да вас оперише хирург који је најбољи у свом послу? Ово звучи врло хладно и можда чак и бездушно с моје стране, али ипак није. Управо је супротно. Све и да се руководимо социјалним моментом, ко може да каже која особа је значајнија, чији је живот важнији, чија је породица битнија? На коју год страну превагнули, огрешићемо се о једно људско биће и још неколико њих који од тог бића зависе.

Овде радимо са децом и сви знамо да то не може свако и да генерације зависе од наших способности. Једино решење је да се, при избору кандидата за посао, руководимо тиме. Ми за сада имамо потпуно сулуде законе које бисмо могли да посматрамо као зачарани круг: директор бира комисију за пријем кандидата, а комисија доноси одлуку. Ако кандидати нису задовољни избором, жале се – директору. Овиме се петља затвара, а сва моћ одлази у руке једног човека који, баш зато што је један, веома је подложан сопственим емоцијама, али и унутрашњим (из колектива) и спољашњим (ко зна одакле све) утицајима. Овај зачарани круг има врло мало додирних тачака са објективним увидом у ствари. Комисија може да врши процену на основу интервјуа са кандидатима, али о томе заиста не бих јер сам намерио да напишем озбиљан текст овог пута.

Дакле, једини начин је да постоје критеријуми или што би једна моја драга колегиница Наташа Трнавац Ћадовић рекла: „Треба нам КЛОТ, никако фркет“ (Критеријуми, Лична (и материјална) одговорност, Образложење и Транспарентност). Једна друга колегиница је рекла да се диви младом наставнику због постигнућа, али питање је како све то изгледа у учионици. Заиста, како све то изгледа у учионици од које све полази? У ствари, то није питање; питање је како то проценити и ко је компетентан толико да може да направи поређење? У нашем послу приступа настави има бесконачно и тешко је рећи који од њих је најбољи, тим пре што се производи нашег рада (да их тако назовем) виде тек у годинама које следе. Наставници су људи и имају своје карактере који се виде и у настави; сензибилитети се разликују и свако ће одговарати неком другом ученику, а нама ће отежати да направимо процену осим ако немамо две крајности – очигледно доброг насупрот видно лошем наставнику. У случају кандидата за посао ми морамо да „сечемо“ чак и ако имамо два одлична. Баш зато, битно је гледати све – и наставу и активности ван ње.

Оно што бих ја свакако гледао су ретка, егзотична постигнућа, она која нема свако. Ако је наставник приредио поетско вече, то је врло лепо и свака част на труду, али ја знам најмање пет наставника српског језика који ће такву ствар уприличити левом руком, али ако је наставник написао приручник који је преведен на пет језика националних мањина, то значи да се ради о реткој „зверки“. Такву „зверку“ вреди задржати у школи јер ако он стреми тим неким постигнућима која га издвајају у односу на огромну већину, сва је прилика да ће и своје ђаке повући са собом. И они ће се издвојити и постати „зверке“ које ће донети нове ретке успехе и унапредити друштво у будућности. Јер историја је показала да само они који су јединствене успехе имали, успели су и да помере читава друштва.

Ако заиста мислимо да побољшамо ово друштво, морамо да мислимо унапред и да гледамо у будућност. Наставници су управо ти који за ту будућност раде. И зато, од наших избора данас, та будућност ће и зависити.