Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cor (Small)IVРидикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

4(благовољна)

badt (Small)IVЛош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

crow (Small)VВрана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у стварном животу јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

5(вероватно субјективна)

the-dream-of-the-ballet-masterСан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно маштовитије. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

2(на три)

trulokapa (Small)IМала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

1(на два)

monstersquad (Small)IVОдред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

4(може)

cherry-dvd-cover (Small)IVЧери 2000. (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

4(минус)

twinpiks (Small)IIIТвин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, која је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс у серији), најмање је занимљива од свих јер је потпуни стереотип. Она је, очигледно, наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

deadpool-poster-flash-xxl (Small)Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

5(наравно)

greatwall (Small)Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Радња је узбудљива и динамична и то је некако било и очекивано, с обзиром на то какав спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

5(на труд)

Advertisements

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једну о другу када их је поставио на чизме. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. Но, испоставља се да игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, али и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Углавном, њихови ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко изградити емоцију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима (сродити се, да тако кажем) и осетити емпатију. Углавном, нећете осетити емоцију такве животне приче, али верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекао из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о човеку Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета, пошто је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Како измерити наставника?

Тестови знања, осим што мере постигнућа ђака, могу много тога да покажу и о раду наставника. И то није спорно. Спорно је да ли би требало тестови (попут завршног) да буду једино мерило рада наставника?

image

Ако прихватимо да финални тест не буде једини по коме се мери успешност наставника, већ да се мери у односу на иницијални, што би било више фер, и даље имамо проблеме са овим показатељем успешности наставника. Рецимо, како тестирати постигнућа ђака на физичком васпитању? Тестови и даље могу бити неко решење и иако сам сагласан да је познавање правила спортских игара део опште културе који може да се мери, сви знамо да оно није циљ наставе тог предмета. Физичко васпитање постоји у школама како би се код ђака развила навика да се свакодневно баве спортом и како би се превентивно деловало на сузбијање деформитета, а поспешио правилан развој. О развијању спортског и тимског духа не треба ни причати. И све то ће тестови тешко показати, а узимати систематске прегледе у школама као мерило заиста би била добра шала.

Осим код наставника појединих предмета, овде видим и проблем код учитеља. Код њих би морало да се тестира више школских предмета и чак да је то и изводљиво код свих њих, резултати које ћемо вероватно добити биће главоломке. Лако је ако су резултати добри или лоши из свих предмета, али шта рећи о учитељу чији ђаци покажу натпросечне резултате из математике, а испод просека из српског језика, на пример. Да ли имамо доброг или лошег учитеља?

Тестови, дакле, могу да покажу много тога, али мана имају. Неки други системи такође могу да покажу неки квалитет рада наставника, али ниједан није перфектно добар. Према мојим сазнањима, у Француској наставници напредују ако им просветни инспектор оцени час добром оценом, а у Словенији ако њихов рад одличним оценама награди директор. Обиласци и процене часова су добра ствар јер се фокус пребацује на оно што је у школи најважније, а и тада може да се види оно што се на тестовима не види, попут тога да ли наставник превентивно делује на насиље и да ли активира сву децу у раду. Међутим, ко год обилазио часове, код једног наставника не може да долази чешће, те у најбољем случају ће неки наставник имати гостовања два или три пута годишње. То је премали број да би у правом светлу приказао рад наставника. Да не причам о томе да су ти часови готово обавезно другачији и бољи у односу на уобичајене.

Такође, веома је важно и ко обилази и процењује час. Људи смо и нисмо роботи и јасно је да ћемо бити субјективни довољно да исти наставник неће добити исту оцену код било кога од нас. Директори могу процењивати рад, али они неће узимати у обзир само наставу, што је и у реду јер живот школе чине и многе ваннаставне активности. Поједини наставници неће бити баш најсјајније звезде на часу, али ће много труда уложити у школску приредбу, на пример, те је некако и непоштено да се таквом наставнику укине оцена на раду. Сам положај директора у колективу је деликатан јер они са тим људима морају да раде, а и зависе од њиховог мишљења (без обзира што то мишљење није обавезујуће за избор директора), па ће правити и компромисе, а зарад мира у кући. Да се не лажемо, било би и оних који би радо искористили прилику да наплате неке старе рачуне.

У медијима се још помињало и да такмичења могу бити показатељ рада наставника. Истина је и да могу и да не могу. Само онај ко није припремао децу за такмичење и коме ђаци нису освајали награде може да тврди да такмичења нису показатељ. Мудри људи би рекли да је интелект тек пола посла. Остало је рад. Да би се постигао успех са ђаком, мора много да се ради, ма колико год да је ђак способан. Са друге стране, ма колико год да је важно мотивисати најбоље ђаке да покажу свој пун потенцијал, важан је и рад са свим ђацима. Такмичара има тек око 5% од укупног броја (и то у најбољем случају).

И, напокон, треба ценити и звања наставника, али то је тема која захтева посебан чланак, баш као и анкете за ђаке и родитеље. Углавном, неколико референци има које се могу мерити и коју је најмудрије одабрати? Тешко је рећи. Можда би било најпоштеније вредновати их све. Но, они који су позвани они ће и одлучити.

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено некако сувише збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ, напротив, успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети љегов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату. У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово исто колико и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али, свеједно, радња је свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Тим који добија

Елена Агуилар је едукатор и аутор неколико стручних књига, које се баве и тимским радом. У школи у којој ради у Оукланду (САД), за три године отишло је 50% наставника. Мислим да ми у нашим школама немамо таквих проблема, али никад се не зна какве новине ће будућност донети.

team-clipartЕлена летњи распуст доживљава двојако. Са једне стране то је дуго очекивани одмор, а са друге бојазан да се неке колеге, са којима се у дотадашњем раду зближила, од јесени неће појавити на послу. Ово је такође велики проблем и за одржавање покренутих иницијатива и програма, а Елена сматра да то утиче и на слабија постигнућа ђака.

Постоји изрека да тим који побеђује не ваља мењати, а Елена верује да га не ваља често мењати у школама. Чак, у случају тамошњих школа нема сумње да је главна улога директора да задржи наставнике и да им помогне да се развију у одличне стручњаке.

Зашто им уопште наставници одлазе? Елена већ има податке који су се показали током анализе овог проблема 2017. То су незадовољство притиском тестирања и одговорности, као и условима рада, али и недовољно административне подршке и немогућност напредовања.

Елена има и решења за директоре како да задрже наставнике. Та решења су инстант и могу да почну да их примењују у свако доба, ако желе. Шта саветује Елена директоре?

1. Направите системе за комуникацију и повратне информације: спроведите анкету на крају године тако да можете да сазнате мишљење наставника. Постављајте отворена питања о њиховом искуству. Питајте их за конкретне сугестије о томе шта бисте могли другачије да урадите. Важна питања која треба укључити у анкету су:

• Шта би било потребно да вас задржи овде, у овој школи?
• Шта сам могао учинити, што је у мојој сфери утицаја, како би ваше искуство било боље овде?
• Када кажете да вам је потребна подршка, каква би то била подршка? Где тачно вам треба помоћ?

2. Цените ваше наставнике. Не само наставници, већ сви људи, и то веома често, осећају да нису довољно цењени.

Директори имају више начина како ово да покажу својим запосленима. Елена саветује да директори издвоје време да слушају проблеме наставника и чак да чаврљају са њима уз кафицу (коју су сами донели, разуме се). Чак саветује да воде и календар активности како на неког наставника не би заборавили.

3. Стручно се усавршавајте и то као тренери и ментори. Свака помоћ коју добијете кроз семинаре и друге облике стручног усавршавања биће вам драгоцени.

Директори у САД (па, рекао бих да је и овде иста ситуација) добијају најслабије обуке за посао који обављају, иако присуствују великом броју семинара. Елена саветује да захтевају конкретнију врсту подршке од својих надређених (претпостављам из тамошњег министарства).

4. Наставите са изградњом својих тимова: не можете сами учинити све. Када наставници кажу да им је потребна подршка, то често значи да системи у школи не функционишу оптимално. Сами, не можете задовољити све потребе.

Елена чак наводи податке да школе са добрим управљачким тимовима имају мањи број промена у наставном кадру.

Има Елена још неке савете, али и ово је сасвим довољно да би се стекла слика да је тамо промена наставника велики проблем и да се велика пажња посвећује томе. Но, верујем да директори и у нашим школама не би погрешили када би применили неке од ових савета, иако им се наставни кадар не осипа.

Текст превео и адаптирао Дејан Бошковић

https://www.edutopia.org/article/building-teams-stay

Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hunger (Small)VИгре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

5(неопозива)

Rampage (Small)Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

2(може на три)

fallendino (Small)IСвет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

1(може на два)

noah_imaxexclusive_blog (Small)Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

5(минус)

Troy (Small)Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

4(више је тројка)

phantomplanet (Small)IIФантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, како год)

wrinkle (Small)Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

3(јака)

updisney (Small)Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

5(баш)

rango (Small)VРанго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

5(реална)

Monsters_Inc_Cover (Small)Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)