Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Оникс Случајни и талисман душа (Onyx the Fortuitous and the Talisman of Souls 2023) је хорор комедија која прати судбину петоро авантуриста који су се окупили у кући мистика Џефрија Кумса како би извели обред и стекли бесмртност. Међутим, сам Џефри има другачије и злокобније планове.
Критички осврт: Филм по сензибилитету више одговара осамдесетим и има тај шарм и такве и специјалне ефекте. Свакако сладак мали филм, ако не већ са смешним форама, онда баш забаван.
Едукативни моменат: Када се Арден Мирин одушевила смарагдима, Ривка Рејес јој је објаснила да је то заправо перидот. Боја им се разликује и код перидота је више налик на зелену маслину. Иначе је у питању редак драги камен који се појављује само у једној боји. Ривка је одушевила Теренса Си Карсона овим знањем и он је закључио да је знање – моћ. И то је добар закључак.
Оцена наставника:
(заслужена)
Лиза Франкенштајн (Lisa Frankenstein 2024) је љубавна прича о тинејџерки Кетрин Њутон и њеној симпатији Колу Спраусу, који је заправо леш из викторијанске ере. Након што га је сплет околности вратио у живот, њих двоје заједно покушавају да пронађу љубав, срећу и неколико делова тела који недостају. Сценаристкиња Дијабло Коди је своју хероину сместила у исти фиктивни универзум као и претходну из филма „Џениферино тело“ из 2009.
Критички осврт: Прича заправо уопште није лоша и она представља микс „Едварда Маказоруког“, бајке „Пепељуге“ и лаких хорора осамдесетих. Режисерка Зелда Вилијамс је истовремено и мрачна и романтична и тај спој није испао лош. Главна хероина Кетрин је добро одрадила своју улогу, али је њен лик помало проблематичан. Разумем да карактери ликова морају да се развијају кроз причу, али код ње су промене толико биле нагле и драстичне да ми је више била неконзистентна. Њено самоубиство на крају је нејасно – зашто се десило баш на тај начин и зашто се десило уопште, али ми је јасно да је то било погодно за крај какав је Зелда осмислила. Све у свему, сладак мали филм.
Едукативни моменат: Кетрин је толико причала и била посвећена монолозима да није видела праве потребе и љубав њеног васкрслог штићеника Кола. Зато, наместо монолога предлажем дијалог и у међуљудским односима, а и на часовима.
Оцена наставника:
(климавица)
Џиперс Криперс: Поново рођен (Jeepers Creepers: Reborn 2022) је рибут франшизе „Џиперса Криперса“ и представља четврти део. Млади пар Сидни Крејвен и Имран Адамс обишли су варошицу у Луизијани јер се тамо одржава традиционални хорор фестивал. Једна од атракција је и лутрија и победници добијају ноћ у кући страве. Наводно, у њу је вампир (чије је име у наслову филма) односио људе које је убио. Случајно или намерно, добитници су били управо Сидни и Имран, али оно што нису знали ни они, а ни људи који су са њима кренули да сниме пустоловину, јесте да вампир заиста постоји и да ће они бити његове следеће жртве.
Критички осврт: Почетак је врло интересантан јер је идентичан првом филму из 2001, али су двоје протагониста овај пут стари људи Гари Грејам и Ди Волас. Касније сазнајемо да су све то материјали са интернета и да су прва три наставка франшизе заиста филмови, а да је ово „реално“ дешавање. Згодна цака, али није нова. Већ је урађена 1994. у претпоследњем делу франшизе „Страва у Улици Брестова“, односно у филму „Нова ноћна мора Веса Крејвена“. Заправо, у овом филму нема ничег новог за овај поджанр. Иако има предвидљивих делова, прича није лоша, ако изузмемо култ који се баш не уклапа, иако за поједине сцене јесте погодан. Оно што је највише било погодно су финалне сцене борбе између протагониста и вампира и сваки детаљ је тако наштеловани да њихов (објективно лабави) план не може да не успе. Чак се и громобран који су бацили на њега опирао силама физике како би пао тачно онако како су замислили. Није било грешака, погрешних одлука и сличних гафова, па тако није било нимало узбуђења. Финале је дакле толико очигледно лоше одрађено да је унизило иначе сасвим просечан хорор. На крају ми видимо да нешто са Сидни није у реду, али какво то сад значење има, нејасно је. Последња сцена је опште место у оваквим филмовима. Продукција је солидна, специјални ефекти су слабији, док је глума већ видно слабија.
Едукативни моменат: Када је нестао интернет на журци за Ноћ вештица, сва је прилика била да ће журка пропасти без музике. Међутим, спретни ди-џеј је извадио грамофонске плоче и журка се наставила. Увек треба имати план Бе и попут овог ди-џеја показаћемо да смо прави професионалци.
Оцена наставника:
(не може на три)
Јадна створења (Poor Things 2023) је филм заснован на истоименом роману Аласдира Греја из 1992. Млади студент медицине Рејми Јусеф је опчињен генијалношћу свог професора Вилема Дафоа и био је веома срећан када га је овај позвао да му буде асистент. У његовој кући открио је лепу Ему Стоун, за коју је у прво време мислио да је ретардирана. Касније је сазнао од свог ментора праву истину о девојци, која је истовремено и фантастична и мрачна. То га није одвратило да је вери, али до венчања није дошло јер је она кренула на путовање са адвокатом Марком Рафалом. Прича даље прати све авантуре које је Ема на том путовању доживела.
Критички осврт: Поставка је прилично луда и цео филм је чудан, па је некако и природно да у њему буде Вилем, који је очигледно виђен за такве филмове. Да би све било још чудније, режисер Јоргос Лантимос се баш трудио да сцене личе на уметничке слике и неке заиста неодољиво подсећају на њих, сензибилитетом, бојом и композицијом. Друге пак подсећају на старе филмове. Успут је Јоргос форсирао еротику и померао је границе како би све било шокантно. Његови ликови се неуобичајено понашају и воде разговоре који би нормалног човека навели да се запита. Дакле, на разне начине се трудио да филм направи ефектним и другачијим. И успео је у томе и филм је баш занимљив, а прича сулуда до самог краја. Глумци су помогли да овај пројекат успе, пре свих Ема.
Едукативни моменат: Кетрин Хантер је рекла Еми да је најважније да искусимо све, а не само добре ствари, па чак и деградацију, ужас и тугу. То нас чини потпуним. Чини нас људима са врлинама, а не површном и безосећајном децом. Тек тада можемо упознати свет, а када га упознамо – он је наш. Мудре мисли за једну мадам. 🙂
Оцена наставника:
(мало сам се двоумио)
Дух (Genie 2023) је америчка божићна комедија и римејк британског телевизијског филма „Бернард и дух“ из 1991. Оба имају заједничко то да је сценариста исти човек – Ричард Кертис. На Божић је Папу Есиједуа оставила супруга Дена Бентон јер није испунио њена очекивања. Одмах након тога Папа је отворио необичну кутију коју су имали у кући и ослободио древног духа Мелису Макарти, која је обавезна да му испуни сваку жељу. Папа је уложио све напоре да поврати жену и кћерку, што није уродило плодом, али се зато између њега и Мелисе родило дивно пријатељство.
Критички осврт: Још једна божићна лагана комедија која, рекао бих, није успела да пренесе магију тог значајног празника. Мелиса је добра комичарка и харизматична, а Папа је довољно згодан, али пар интересантних глумаца напросто није довољан да закрпи врло сведену и предвидљиву причу. Готово све сцене су општа места, а неке су напросто неодрживе. Пар протагониста испуњава жеље деци која су дошла да виде Деда Мраза и добијају поклоне из снова, али нико томе није посветио већу пажњу. Једна девојчица је изјахала на коњу, забога. Зар то не би била ударна вест за божићно издање дневника? Део са Папином породицом је тек фијаско, када им Мелиса испуњава бесмислене жеље и на крају они напросто нестају са лица места. Читав део са крађом чувене париске Мона Лизе је претеривање.
Однос између Папе и његове филмске супруге Дене је окосница радње и истовремено врло проблематичан. Она уопште нема разумевања за њега и критикује га што кћерки није купио кућу за лутку јер је то она тражила. Зато га оставља са намером да божићне празнике проведу одвојено и управља када ће он и да ли ће видети сопствено дете. У међувремену прича кћерки како јој је отац „себични копилан“, иако то заиста није истина и то видимо и ми кроз пар сцена, али не и она са којом живи. Својој филмској мајци пак прича како га воли. Без обзира на то, она се виђа са својим пријатељем Тејтом Елингтоном и они воде своје кћерке заједно у биоскоп. Океј, они су стари другари, али за жену која је тек оставила мужа, којег наводно воли, ово је ипак прерано мушко друштво. Упркос свему, Папа се труди да поврати своју породицу и на крају (и наравно) успева у томе, мада сва ова дешавања указују да проблем заиста није наиван (као што га филм третира) и да кривица није само на једном партнеру. Некако је на крају он испунио и хир своје кћерке искористивши четири (не обећане три) жеље, што је ваљда крунски доказ родитељске љубави. Иначе јој је накуповао током филма бога оца и та материјална сатисфакција чини да прича мало маши поенту. Са друге стране, материјални моменат јесте битан и питам се одакле Папи новац за скупи ресторан ако је управо остао без посла. Све је врло неуверљиво и танко, пре свега површно.
Едукативни моменат: Папа је на крају схватио да му није потребно да му чаробно биће испуњава жеље и да он сам може да спаси свој брак. Једноставно је донео другачије одлуке. То би био рецепт и за нас.
Оцена наставника:
(на три или три на два)
Шифра 8: Део II (Code 8: Part II 2024) је наставак истоименог филма из 2019. Протагонисти су људи са моћима, који имају лош статус у друштву и често су прогоњени. Ипак, друштво их је колико-толико прихватило и они покушавају да се уклопе, свако на свој начин. Стивен Амел, рецимо, покушава да окупи људе са моћима и са њима остварује бизнис (мануфактура лекова), који је заштитио тако што подмићује утицајног полицајца Алекса Маларија млађег. Међутим, њихов савез је лабав и прва проблематична ситуација довешће до борбе полицајаца и суперљуди.
Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је врло блед. Све је осредње, а посебно акција која је млака и не може да се издвоји у гомили суперхеројштина. Прича је класична и танка и пре свега почива на наивности потеза које вуче Стивен. Он је, иначе, брат од стрица главног протагонисте Робија Амела, али личе као рођена браћа и мислим да у филму није добро да се нађу сличне физиономије ликова који према подели улога нису у сродству.
Едукативни моменат: Семи Азеро је имао добру намеру – да својој млађој сестри обезбеди новац за школовање – али лош начин јер је намерио да присвоји прљави новац намењен корупцији. Зато је изгубио живот, а њу увалио у гадну невољу. Да не би пут до пакла био поплочан добрим намерама, морамо добро размислити о начинима како да их остваримо.
Оцена наставника:
(таква некаква)
Сектор 7 (7광구 2011) је филм из Јужне Кореје. На нафтној бушотини усред мора близу острва Чеџу, радници су се суочили са врло опасним створењем из дубина. Осим што је крволочно, изгледа и прилично непобедиво.
Критички осврт: Већ у првој подводној сцени ми је било јасно да ће ово бити корејански блокбастер или нешто што ће бити богате продукције. Такође ми је било јасно да ћу гледати класичан хорор са чудовиштима из дубина, али Корејанци умеју да дају ту разиграну ноту и живост ликовима, тако да је од почетка све било врло динамично и јако забавно. Корејанци нису били богзна како маштовити гледе изгледа монструма, те им креација јако подсећа на Ејлијена или макар његов животни циклус. Према хабитусу, ово би био предимензионирани водени медведић са много великих зуба и језиком у виду копља. Симпатично, али ништа импресивно. Режисер Џи-хон Ким склон је претеривању и његово чудовиште превазилази све границе снаге и издржљивости. Најбуквалније подноси све услове (иако је пристигло из великих дубина), па чак и отворени пламен, а меци му не могу ништа. Претеривање се види и у сценама, посебно финалним и урађене су тако да адреналин публике такође достигне претеран ниво. Ха Џи-вон је заробила чудовиште и таман када је хтела да кликне дугме којим ће покренути бушилицу да га здроби, чудовиште ју је зграбило за ногу и она је пала, те јој је сада дугме било изван домашаја. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, чудовиште је одвлачи од спасоносног дугмета. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, наново је чудовиште одвуче! Мислим, што је много – много је, а ту су и вожње мотора, падања греда около њих, падања у море, мање и веће експлозије (које на лепу Ху изгледа немају никакав утицај, иако физика каже да би морале да имају) и заиста има много, много и много тога што се дешава и све изгледа свакакво, али никако уверљиво.
Едукативни моменат: Научница Ча Је-Рјон је обавестила раднике да су необичне животиње доспеле из хемосинтетичког екосистема. Они нису знали шта је то, а она је заправо мислила на подводне екосистеме који су сувише дубоко да би њихови произвођачи користили сунчеву светлост (фотоаутотрофи), па користе хемијске реакције (оксидацијом неких неорганских једињења, попут метана, амонијака и водоника) за стварање најпре енергије, па тако и хране. Отуда и префикс хемо.
Оцена наставника:
(на четири, више него четири на три)
Напад џиновских пијавица (Attack of the Giant Leeches 1959) је црно-бели хорор у којем протагонисте, становнике варошице крај мочваре, нападају чудовишта из наслова филма.
Критички осврт: Оно што је занимљиво код овог филма је да има смислену причу (додуше, досадњикаву), са прилично логичним реакцијама ликова. Додуше, сви ликови су толики стереотипи да вам је одмах јасно и какве ћете реакције добити од њих. 🙂 И морам да признам да те реакције не прати увек добра глума. У ствари, мало шта је у овом филму добро. Маске оних који глуме џиновске пијавице су смешне, а смешно је и то што када год неко напокон издахне у њиховој јазбини напросто се откотрља у воду. Нејасно је зашто се не откотрља да би, шта знам, побегао и спасио се? Акција је прилично млака, мада је очигледно режисер Бернард Луи Коваљски желео да је учини узбудљивом. Филм се некако нагло завршава и види се да је одрађен у сваком смислу те речи (сниман је нешто више од осам дана) и не оставља ни утисак, ни неку јачу поруку.
Едукативни моменат: И у овом филму су џиновске пијавице објаснили – мутацијама (збор нуклеарне радијације из оближњег рта Кејп Канаверал, где је смештен Свемирски центар „Кенеди“). Хајде онда да научимо (или поновимо) шта су то мутације. Мутација (лат. mutatio – промена, замена) је квалитативна и/или квантитативна промена у генетичком материјалу која није узрокована сегрегацијом или рекомбинацијом (које се нормално одвијају током ћелијског циклуса и процеса размножавања). Мутације могу узроковати промене у фенотипу (додуше не бих смео да тврдим да би од пијавица какве знамо направиле ово што је приказано у филму 🙂 ).
Оцена наставника:
(на два или чак два на један)
Девица (Damsel 2024) је бајка о девојци Мили Боби Браун, кћерки лорда Реја Винстоуна који влада неком земљом на северу и чији се народ осипа због оскудице. Мили је добила понуду да се уда за принца Ника Робинсона, чија мајка Робин Рајт влада богатом земљом. Реј је успео да наговори Мили на удају, пошто би од продаје младе могао да спаси свој народ од глади. Међутим, погодба на коју је пристао је много више од удаје и осуђује Мили на злу судбину.
Критички осврт: Морам да признам да је заплет баш интересантан и да до сада нисам видео овакву идеју у екранизованој бајци. Додуше, мотиви жртвовања принцеза нису нови и имамо их и у старогрчкој митологији (сетимо се Андромеде, на пример), али је овде то изведено некако сасвим другачије. На то указује и детаљ да је Мили опремљена и оруђима за преживљавање, што значи да су они који су је жртвовали од ње очекивали борбу. Не бих рекао да су полагали наде у то да ће мајушна девојка победити огромног змаја који бљује лаву и решити их пошасти, већ су радије следили упутства која им је змај дао како би добио што занимљивију играчку. Дакле, као у „Играма глади“ добили смо снажну хероину и крајње сурову арену где су њене шансе довољно мале да све буде узбудљивије. И заиста јесте узбудљиво и такав је цео филм, укључујући и део када је Мили (очекивано) побегла. Крај је мало напуцан и Мили је била превише театрална, али добро.
Филм има својих рупица. Ако су церемоније међусобно једнаке, а нема разлога да не буду, принц Ник је већ секао руку како би помешао своју крв са првом принцезом – жртвом, а сада се тај ожиљак на његовом длану није видео када је требало да уради исту ствар са Мили. Но, то је мањи проблем, већи је мапа. У једном тренутку Мили проналази мапу коју су нацртале претходне принцезе и на тој мапи постоји нацртан излаз. Међутим, зашто би се принцеза која је побегла вратила у пакао да нацрта мапу? Но, пошто је ово бајка, хајде да кажемо да су принцезе бајковито алтруистичне. Међутим, ни то не функционише јер ми после видимо да једина принцеза која би могла да зна за тај излаз (који то није – и то се испоставило), заправо је на том излазу и умрла. Углавном, мапа је занимљива идеја, али лоше осмишљена. Специјални ефекти и сценографија су одлични, костими солидни, а змај осмишљен врло застрашујуће. Све у свему, похвале за филм.
Едукативни моменат: И Мили и цела њена породица су се уверили да племенито порекло и богатство нису гаранција за срећан живот. Ту је била у праву само њена филмска маћеха Анџела Басет да је срећном могу учинити само добри људи који је окружују.
Оцена наставника:
(може)
Ким Пасабл: Дакле, драма (Kim Possible: So the Drama 2005) је други телевизијски цртаћ заснован на серији „Ким Пасабл“. У питању је тинејџерка (глас позајмила Кристи Карлсон Романо) која је уједно тајни агент и свако мало спашава свет од зликовца Доктора Дракена (Џон Димаџио). То се дешава и у овој епизоди јер Дракен кује велике, зле планове.
Критички осврт: За оне који су гледали серију, ово неће бити неки већи помак јер се све дешава по шаблону. Режисер Стив Лотер је мало закомпликовао Дракенов план и учинио га мистериозним, али иако је план грандиозан, то свакако није и радња овог наставка. Но, опет да би га издвојио као парче које заслужује да буде дугометражно, увео је и љубавни троугао и на крају победу љубави између двоје главних протагониста, који су све до тада били само пријатељи. Некако је успео да добије сладак, романтичан, тинејџерски филмић, који има неког шарма.
Едукативни моменат: Ким се двоумила да ли да иде на матурски бал са својим пријатељем Роном (Вил Фридл) или да подлегне притисцима другарица из школе и пронађе „бољу прилику“. На крају је схватила да је најбоља прилика за њу управо Рон. Немојте доносити одлуке о сопственом животу зато што околина нешто очекује од вас, већ зато што ви тако желите.
Оцена наставника:
(дакле, драмска)