Лако Је Критиковати 257

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Пастир (The Shepherd 2023) је филм заснован на истоименој књизи Фредерика Форсајта из 1975. Радња је смештена у 1957. на Божићно вече и прати младог војног пилота Бена Радклифа стационираног у бази у градићу Целе у Немачкој. Он је добио дозволу да одлети код својих и са њима проведе празнике. Међутим, док је летео преко Северног мора, отказали су компас и телекомуникације. Врло брзо је Бен схватио да је осуђен на пропаст и покушавао је маневрима очајника да привуче нечију пажњу и дозове помоћ, те је она и стигла у последњем тренутку, али таква какву није замишљао ни у сновима.

Критички осврт: Ова прича је већ испричана много пута и расплет није изазвао ефекат каквом се вероватно Ијан Софтли надао. Он је додуше зготовио аутентичну атмосферу, али све је ипак превише бледо, без узбуђења и неизвесности. Свакако бих похвалио музичке моменте у филму.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна и истакнута – наша помоћ значи другима и ако можемо да је пружимо, можда чак учинимо да се неко не изгуби у магли. 

Оцена наставника:

(плус)

Девет живота (Nine Lives 2016) је филм на енглеском језику који су у копродукцији направили Французи и Кинези. Бизнисмен Кевин Спејси сања велике снове, да направи највиши небодер на северној хемисфери, али при томе запоставља своју породицу. Тада ће му се десити несрећа због које ће пасти у кому, али ће његов ум остати заробљен у телу мачке. Згодиће се да та мачка постане љубимац управо његове супруге Џенифер Гарнер и кћерке Малине Вајсман. Оно што није радио као човек, Кевин ће сада морати као мачка. 

Критички осврт: Идеја је врло слична као у филму „Флук“ из 1995. И овде главни протагониста Кевин треба да научи важне животне лекције заробљен у телу животиње. Све је сасвим предвидљиво, јасно и лагано, тако да нема ту неких јачих преврата, узбуђења и сличног, већ је намењено за породично гледуцкање и уживање у недељном поподневу. Свакако сладак филм, не претерано смешан (иако то јесте била намера), али је завршна сцена сјајно урађена. 

Едукативни моменат: Кристофер Вокен је рекао како није довољно рећи некоме да га волимо. То треба и показати.

Оцена наставника:

(бледолика)

Мрачна игра (DarkGame 2024) је игра на тзв. мрачној мрежи, тамној страни интернета у којем маскирани презентер убија људе на креативне начине и тако постиже гледаност. Детектив Ед Вествик са својом екипом покушава да му стане на пут.

Критички осврт: Режисер Хауард Џеј Форд је желео да направи бруталан филм, али је донекле имао меру. Рецимо, у првој сцени убиства, када је манијак моторном тестером секао главу девојци, ми нисмо видели сам чин јер је камера снимала шокиране реакције полицајаца. Ипак, сцена је и даље врло напета и непријатна. Такав је и цео филм, заправо, и овде се ради о технички добро одрађеном трилер хорору. Заиста видим да је Хауард врло мудро радио филм и то поштујем, без обзира што се, можемо рећи, служио триковима. Најпре, суровим сценама виспрено је одвратио пажњу гледаоцима од свих слабости свог (не)дела. Он је очигледно трпео утицаје разних других филмова и препознатљиви су мотиви, макар у детаљима, „Тестере“, „Кад јагањци утихну“, „Седам“ и већег броја других, па прича делује већ испричана, а и крај који говори о томе какву ће кобну грешку детектив Ед направити, сасвим је предвидљив.

Сама полицијска истрага је врло танка и нама је јасно да је Катерина Габанела, колегиница са посла Наталије Цветкове, некако умешана. Полицији није, али некако је логично да се испитају људи из непосредне средине жртава, тим пре што су они имали сазнања да је Катерина последња видела Наталију пре отмице. И то је полиција урадила, али је то у филму прошло „испод радара“, како би се направио преокрет на крају. Тај преокрет изгледа врло паметно осмишљен, али само зато што је Хауард исфорсирао истрагу на тај начин, те је учинио погодном. Ед је наводно најбољи детектив у овој врсти посла, али је сувише лако поверовао Катерини и њеној врло сумњивој причи. У реду је да се нема времена, али баш никакву проверу не урадити баш је пацерски. Његов пробој у јазбину презентера тек је погодан и без правог изазова. Његови противници падали су погођени мецима као у најлошијим акционим филмовима. Пре те сцене, бег несрећних људи из те јазбине је био узбудљив, али ово заиста није. Лик детектива Еда је стереотип и он је од оних типова који су све време надрндани. И други ликови су такође стереотипи, али глума јесте добра, ту заиста немам замерки.

Едукативни моменат: Ендру П. Стивен је рекао како је живот руски рулет, мислећи на одлуке које људи доносе. Ја не бих био толико драматичан, али је истина да наше одлуке могу да нам значајно промене живот, да нам неке ситуације олакшају или их искомпликују. Важно је да доносимо добре одлуке. Ед није донео добру одлуку јер је пуцао у Ендруа (или је макар веровао да је то он) и тиме је показао да није бољи од њега, а морао би бити јер ту је разлика: Ендру је криминалац, а Ед је полицајац.

Оцена наставника:

(на четири)

Освета (Vindicta 2023) је прича о болничарки Елени Кампурис која је постала мета серијског убице.

Критички осврт: Допала ми се сцена када убица клима откинутом главом Тода Мастерса, али тако да Микејша Армстронг заиста мисли да му овај потврђује да је све у реду. 🙂 Свакако је морбидно, али је уједно и духовито. Међутим, једино добро у овом филму су детаљи, а и њих нема много. Прича је безвезна јер је са једне стране врло смушена, а са друге испразна. Смушена је зато што се ту вазда појављују неки људи који дивљају по улицама, али је то дивљаштво врло чудно фокусирано. Они час не нападају медицинске раднике, а час то чине и нејасно је зашто то чине, а и зашто не све време. Испразна је зато што мистерије иза маскираног убице нема јер је од самог почетка јасно да је он човек којем је изгорела цела породица и криви и убија све који су се тада ту затекли. Дакле, мистерија није суптилно грађена као у „Острву фантазија“ из 2020, већ је разрешење врло јасно дато готово у првој сцени, а и у флешбековима многих каснијих, па је потпуно нејасно зашто се режисер Шон Макнамара уопште бавио траговима и загонеткама које убица оставља. На крају, када су протагонисти видели разјашњење, тек тада је постало нејасно каква камера и из којих углова је могла да документује све оно догађање, јер ТВ камерман очигледно није пошто је и он на снимку. Ликови су бледи, незанимљиви и неразрађени, а акција и драма слабашни. Хорор сцене преписане су из „Ноћи вештица“, укључујући и моћи преживљавања Данијела Кадмора. Крај када се гањају Данијел и Елена је толико репетативан да је предосадан. Она се све време крије, па је овај нађе, те она њему зада пар добрих карате удараца, па утекне, па цео круг наново. При томе се ниједном не сети да му, шта знам, избије секиру из руке? На крају га је убила толико сурово и бесно да не верујем да је добила баш безрезервну наклоност публике, тим пре што је Шон исфорсирао трагичну судбину убице и неправду коју му је нанео Еленин филмски отац Џереми Пивен. Специјални ефекти нису увек добри, а посебно су лоши у тренутку када маскирани убија Оливију Самерс, Бредлија Страјкера и Џејмија М. Калику.

Едукативни моменат: Елена је специјализовала латински језик и веровала је да је то беспотребно знање. Међутим, испоставило се да је добро дошло у полицијској истрази. Дакле, знање никако не може бити непотребно и кад-тад се може искористити, па зашто да не – и исплатити.

Оцена наставника:

(врло постојана заправо)

Врећоглава (Baghead 2023) је прича о девојци Фреји Алан, која је у толиким финансијским проблемима да је избачена из стана. Управо тада је сазнала да је наследила од свог оца Питера Малана паб у згради која је толико древна да има историјски значај. Она је преузела паб, не знајући да он у свом подруму крије врло мрачну тајну.  

Критички осврт: Доста тога ми се допало у овом филму који је искористио идеју значајно бољег „Причај са мном“ снимљеног годину дана раније. Рецимо, допала ми се фотографија и сценографија, а и страшне сцене које су поприлично језиве. Ово је једно од оних дела које зовем „сладак мали филм“ и овај не баш амбициозни пројекат могао је да достигне управо тај епитет, али авај. Оно што ми се мање свиђа то су бесомучна објашњења. У многим филмовима недостатак објашњења чини да сцене и мотиви буду нејасни, али овде нема такве опасности. Након филма знаћете све што нисте знали о врећоглавој жени, али и све што нисте ни хтели да сазнате. Уместо да информације долазе природно док ликови откривају одговоре док покушавају да саставе шта треба да ураде како би преживели или остварили своје циљеве, постоји потпуни недостатак поверења режисера Алберта Коредора у публику и он је те информације испоручивао обилато кроз монологе неколико ликова. И толико се потрошио на то да је пропустио да направи нешто креативније од своје радње, па зашто да не и напетије и узбудљивије.

Едукативни моменат: Нед Денехи је рекао како нас понекад погрешни путеви воде на права места. Ово збучи утешно, али треба обратити пажњу на временску одредницу јер нас добри путеви увек воде на добра места.

Оцена наставника:

(може плус)

Град зомбија (Zombie Town 2023) је филм заснован на истоименом роману из 2000. аутора Р. Л. Стајна. Карвервил је варошица која се поноси својим режисером Деном Акројдом, познатим по нискобуџетним филмовима са зомбијима. Након више од тридесет година паузе, Ден је одлучио да премијера његовог најновијег филма буде баш у Карнервилу и становници су узбуђени поводом тога, осим момка Марлона Казадија, који ради у биоскопу, али не воли хорор филмове. Хтео – не хтео, биће учесник управо овог филма јер Ден заправо прави филмове на сасвим магичан начин. 

Критички осврт: Чак је у филму Марлон рекао како је ово „сладак мали филм“ и то је очигледно била намера (правог) режисера Питера Лепениотиса да направи. Дакле, ништа превише амбициозно и то се види и по врло благој, наивној радњи која више приличи дечјем филму (а свакако породичном гледању) и шминки зомбија која је најјефтинија могућа. 🙂 Поклоници зомби филмова биће разочарани, али ако желите угодно недељно поподне уз кућни биоскоп, овај филм свакако може бити решење. Он је забаван, духовит, свакако потпуно предвидљив у сваком сегменту, са луцкастим ликовима и преодличном музиком. 

Едукативни моменат: Марлон, али и његова симпатија Мади Монро, могли су да се одбране од зомбија уз помоћ насликаног ока Хоруса. Око се још назива и Уџат Око и потиче из древне египатске митологије. У питању је симбол који представља благостање, лечење и заштиту. Датира из митског сукоба између бога Хоруса и његовог ривала Сета, у којем је Сет истргао или уништио једно или оба Хорусова ока, али је оно накнадно излечено или враћено Хорусу уз помоћ другог божанства, као што је Теут.

Оцена наставника:

(бледуњавица)

Револуција Далека (Revolution of the Daleks 2021) је специјал серије „Доктор Ху“, где главну улогу Доктора тумачи Џоди Витакер. Амбициозни предузетник Крис Нот је успео да се докопа паклене машине ванземаљске расе Далека, те уз помоћ генијалног Нејтана Стјуарта-Џарета, да је оспособи као полицијског борбеног робота за који је заинтересована премијерка Британије Харијет Волтер. На основу овог прототипа започела је серијска производња. Међутим, Нејтан је у машини пронашао и део органског материјала и успео је да из њега васкрсне читаво створење налик на хоботницу. Оно га је шчепало и претворило у своју марионету, а онда је започело и клонирање нових Далека. Њихова мисија је да преузму дронове, а са њима и читаву Земљу. Једина која их у томе може спречити је Џоди и њена мала екипа.

Критички осврт: Иако поздрављам идеју да Доктор Ху напокон промени пол и постане Џоди, некако је нисам видео као Доктора. Не знам зашто је то тако, али не бих смео да тврдим да се Џоди није снашла. Чак ми се и у причи изгубио сензибилтет серијала о познатом Доктору и иако она јесте технички унапређена, сувише референцира на друга остварења (Далек се лепи за лице Џона Бароумана попут ејлијена, на пример) и тако је изгубила на аутентичности. Такође, нема ни спонтаности и неспретности који су давали шарм серијалу. Нема ни врцавих дијалога, ни хумора, али зато има патетичних опроштаја на крају. Све у свему, утисак је јако слаб.

Едукативни моменат: Мандип Гил се пожалила Џону да је окрутно да са Доктором прође разне авантуре и види толико тога, а онда остане без свега. Џон јој је тада рекао да су они срећни јер су ретки међу људима који су имали то искуство. На крају ју је саветовао да ужива у путовању јер је вредно жалости која ће уследити када се путовање заврши. Лепо ју је саветовао.

Оцена наставника:

(на три)

Дина: Део други (Dune: Part Two 2024) је наставак филма из 2021. и друга половина адаптације истоименог романа из 1965. аутора Френка Херберта. У жижи радње је, осим планете чији је назив у наслову филма, млади војвода Тимоти Шаламе, којем је оца убио барон Стелан Скарсгорд уз одобрење цара Кристофера Вокена. Младић се одметнуо, заједно са својом мајком Ребеком Фергусон, међу слободан народ пустиње и њима ће он постати месија о којем говори пророчанство. Све указује да ће их повести у рат галактичких размера, али Тимоти се плаши да то учини јер је способан да предвиди будућност и трагичне последице које могу уследити. У борби између рата и мира и између љубави према Зендеји и брака из политичких разлога са царевом кћерком Флоренс Пју, Тимоти мора да донесе тешке одлуке.

Критички осврт: Нема шта, ово је филмчина по сваком критеријуму. Све је преодлично: радња, ликови, дијалози, фотографија, атмосфера, ефекти, а продукцију не треба ни помињати. Дворске интриге су интересантне, али асоцијације на актуелна политичка збивања, као и она из прошлости (ближе или даље) врло су јасне и застрашујуће. Иначе, у овој причи Зендеја је остала кратких рукава и остављена, али врло верујем да је сада најтраженија дама у Холивуду. 🙂

Едукативни моменат: Када је Флоренс упитала мајку реда вештица Шарлот Ремплинг чему да се надају, ова јој је одговорила да су оне Бене Џесерит; оне се не надају, оне планирају. Добра је стратегија ових вештица, морате признати. 🙂

Оцена наставника:

(преодлична)

Лига правде: Криза на бесконачним земљама – први део (Justice League: Crisis on Infinite Earths – Part One 2024) је почетак трилогије „Криза на бескрајним Земљама“ и педесет и трећи филм Ди-Сијеве маратонске анимиране суперхеројске франшизе. Смак свих светова се ближи и суперхероји са свих њих су окупљени како би их спасили. Но, то чак ни за суперхероје није лак задатак.

Критички осврт: С обзиром на то да је радња замишљена тако да се Флеш креће из времена у време (и напред и назад) и из димензије у димензију, прилично изгледа хаотично. Ипак две-три главне приче ту провејавају и колико-толико се заокружују. Свакако су добре, а и пружају добре поруке.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да постоји снага у различитим тачкама гледишта, односно у тимском раду. Мудар је Бетмен.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Гондар (Gandahar 1987) је француски анимирани филм базиран на роману „Људи машине против Гондара“ из 1969. писца Жан-Пјера Андревона. Радња се дешава на туђинском месту из наслова, чији народ живи потпуно у сагласности са природом. Идилу прекидају изненадни напади јер војска робота је умарширала у села и почела да киднапује своје жртве претварајући их у камен. Добијене статуе су сакупили и затим пребацили у њихову базу. У главном граду Веће жена је наредило свом најбољем агенту да изврши истрагу и утврди ко управља овим Металним људима, како су их назвали. 

Критички осврт: Филм је изванредан. Невероватно је маштовит и некако је сензуалан. Режисер Рене Лалу се бавио многим темама, а заправо једном битном: будућношћу људског друштва. Ми ту видимо многе значајне теме које су данас значајније него тада и можемо рећи да је Рене (и свакако писац Жан-Пјер) био човек широког и далеког погледа. Он је буквално предсказао живот који данас живимо јер су људе из његове приче убијали роботи и претварали их у нове роботе – без мозга и срца. Сасвим је јасно да се ради о дигитализацији која узима свој данак, али у време настанка цртаћа компјутери нису били ни близу данашњим, а мобилни телефони нису ни постојали и зато је све то још фасцинантније.

Едукативни моменат: Дигитализација нам олакшава живот, али са друге стране нас отуђује (па остајемо без срца) и пружа неселектоване информације (те остајемо без мозга). Природа нам нуди све што је потребно, али без напретка нећемо се развијати (људи у цртаћу толико су се уљуљкали у идилу да су заборавили да се боре за себе, није било изазова). Дакле, у свему треба наћи меру.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 249

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жеља (Wish 2023) је анимирани мјузикл настао у склопу велике прославе Дизнијевог студија – сто година од када постоји. Отуда и име филма, претпостављам. Прича се дешава у измишљеном краљевству Росас на обали Средоземног мора, којим управља чаробњак Магнифико (глас је позајмио Крис Пајн). Он узима жеље од својих поданика и чува их, а једном месечно испуњава по једну жељу – али не свима. Његова несуђена асистенткиња Аша (Аријана Дебоз) схватила је да чаробни краљ није правичан и пожелела је да врати жеље својој мајци и деди, али је увидела да то није лак задатак. Зато ће јој у томе помоћи једна – звезда падалица.

Критички осврт: Идеја за причу је интересантна, а и занимљиво су провучени стари, већ легендарни Дизнијеви ликови, а како би се обележила стогодишњица. Рецимо, сви Ашини пријатељи су патуљци из приче о Снежани, али то не видимо по њиховим ликовима, већ по карактерима. Међутим, прича као прича је класична и осредња, а такве некакве су и нумере. Свакако, поруке нису изостале, има хумора, динамике и авантуре. Јаре, Ашин љубимац, као и звезда, наменски су прављени да буду преслатки и види се добро познати и опробани Дизнијев манир. Ипак, мислим да они могу то много боље.

Едукативни моменат: Аша је схватила да ако људи немају жеља неће се ни остварити. Другим речима, ако желите нешто, не дозволите да вам било ко ту жељу „украде“. Могу да вам причају да је жеља нереална и неостварива и да вас одговоре. Али се онда губи баш свака шанса да је остварите.

Оцена наставника:

(блага)

Хероји Златне маске (Heroes of the Golden Mask 2023) је цртаћ и последња улога легендарног Кристофера Пламера пред његову смрт. Чарли (глас је позајмио Кифер О’Рејли) је мудро, бескућно, америчко сироче, које је магично пребачено у древно кинеско краљевство Саншингдуи, где је живописном тиму суперхероја потребна његова помоћ да одбрани град од бруталног освајача.

Критички осврт: Ово је потпуно класична прича већ виђена хиљаде пута до сада. Накрцана је општим местима, са сасвим стереотипним ликовима, без већег изазова за протагонисте, без емоција (главна хероина сувише олако прихвата смрт свог оца, која је уз то и врло необјашњива) и без хумора, а са благим акцијама. Врло, врло слабашно, рекао бих.  

Едукативни моменат: Протагонисти су се опробали у борби без својих маски што се показало као фијаско. Некада морамо да се „опремимо“ за „борбу“ са проблемима и изазовима и то није ни варање, ни сувише лако. На крају дана, до нас самих је како ћемо те алатке искористити, тако да ипак показујемо и сопствену вештину и знање.

Оцена наставника:

(може плусић)

Месец побуњеника – Први део: Дете ватре (Rebel Moon – Part One: A Child of Fire 2023) је прича која је смештена у измишљену галаксију којом влада империјалистички свет Матице, чија војска Империјум прети земљорадничкој колонији на сателиту Велт. Софија Бутела, бивши војник Империјума, креће у потрагу да регрутује ратнике из целе галаксије како би се супротставили Империјуму пре него што се врате у Велт.

Критички осврт: Овај филм је очигледан микс свих добрих филмова којих можете да се сетите, пре свега „Звезданих ратова“, али препознатљиви су и мотиви из „Седам самураја“ из 1954. и многих других. И овај филм је испао добро, а посебно ми се допао негативац Ед Скрејн, за којег се (оправдано) испоставило да није врховни, а како би се прича наставила (и радујем јој се) и који је добар опонент и велики залогај за протагонисте. Заправо, готово све ми се допада у овом филму, који је у поджанру који ми је иначе „посластица“ и фановима оваквих остварења свакако могу да препоручим. 

Едукативни моменат: Чарли Ханам је имао прилику да порази све хероје, али ју је прокоцкао јер је потценио фармера Михила Хојсмана. Никога не треба потцењивати, а посебно не ако процену вршимо на основу онога чиме се човек бави.

Оцена наставника:

(заиста може)

Звездана звер (The Star Beast 2023) је први специјал снимљен у 2023. познате серије „Доктора Хуа“, којег глуми Дејвид Тенант. У овом наставку Доктор је умешан у опасну борбу на живот и смрт између ванземаљских раса када му је свемирски брод слетео у Лондон. Док битка изазива хаос, судбина га приближава старој пријатељици Кетрин Тејт.

Критички осврт: Ово је класичан филм борбе између добрих и лоших и свакако није репрезентативна епизода „Доктора Хуа“ и некако ми не заслужује статус специјала. Додуше, ту постоји занимљив преокрет који уопште није лош, али мислим да је главни адут у овом случају Јасмин Фини, трансродна особа која глуми Кетринину кћерку и чија је основна улога да покаже свету да и она може да буде занимљива, моћна и вољена. Свакако један корак ка толеранцији, што увек ваља поздравити.

Едукативни моменат: Људи су Звездану звер видели као жртву, а њене непријатеље инсектоидне грађе као злотворе и то је очекивано јер им је изглед био одговарајућ. Но, често оно што нам се чини лепим не мора да буде и добро, а то исто важи и за природу. Отровне медузе и друге животиње често умеју да буду очаравајуће. 

Оцена наставника:

(блажа варијанта)

Циљ (The Objective 2008) је прича која прати агента ЦИА-е Џонаса Бола који се присећа времена када је водио тим специјалних снага кроз планине Авганистана у потрази за чудним дешавањима тамо,  за које ће се испоставити да су паранормални и врло опасни.

Критички осврт: Филм сигурно има потенцијала, али је реализација некако трапава. Ми гледамо страдање америчких војника и једног локалног водича којег су повели, те разноврсне чудне ствари на које наилазе и све то кулминира, кулминира и кулминира, али разрешење не долази. На крају се испоставља да је мисија та да су војници покусни кунићи у сасвим нејасном експерименту, а и ентитет који им све то приређује је остао мистериозан до самог краја. Додуше, Џонас доживљава некакву катарзу на крају у врло апстрактном окружењу, али то ништа није решило. Режисери повремено не дају готова решења, већ препуштају публици да сама домозга сопствена, те је то очигледно урадио и Данијел Мирик, али мислим да то у оваквом филму није у реду. Уз то радња се некако вуче, помало је досадна, а Џонасови патетични монолози свакако не помажу. Осим овога немам богзна шта објективно да замерим филму. Камера се неоправдано много тресе на почетку, али углавном је све коректно – продукција, глума и специјални ефекти. Но, то напросто није довољно. 

Едукативни моменат: Када је наредник Метју Р. Андерсон закључио да су на самоубилачкој мисији, Џонас је рекао да постоји разлика између самоубиства и жртвовања. Сваки човек има неке своје ставове, некада и аргументоване, а за исту ствар. Добро је да се ти ставови разликују и „сукобљавају“, додуше можда не баш на самоубилачкој мисији или жртвовању, како желите. 🙂 

Оцена наставника:

(на три)

Остави свет иза (Leave the World Behind 2023) је филм базиран на истоименом роману Румана Алама из 2020. Итан Хок и Џулија Робертс су пар запослених људи који су одлучили да породично проведу викенд у изнајмљеној кући на обали мора. Међутим, одмор није започео нормално и присуствовали су догађају када се огромни танкер насукао на њихову плажу. Тако је започео низ необичних догађаја и ускоро ће њих двоје открити да су заробљени у викендици коју су закупили, заједно са њеним власником Махершалом Алијем и његовом дрском кћерком Мајха’лом, који су се исте ноћи појавили.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али су разрађени и то у овој причи није сметња. Такође, оно што је напорно у неким другим филмовима, а то је бесомучно низање догађаја без икаквог изгледа да се било шта у догледно време разјасни, овде напросто „пије воду“. Чак, ми до краја не сазнајемо шта је конкретан узрок (мада можемо да наслутимо) и тај недостатак испоруке смисла свег овог замешатељства помало квари утисак, али је тај утисак свеједно врло добар. У вези са тим бих рекао да сам малко и незадовољан тиме што нисам сазнао даљу судбину ликова (а није да ме није заинтересовала), али је крај свакако маестралан. 

Ово је једна прича која је одлична сатира савременог живота, крцата метафорама и критиком (налик на ону познату да не уништавамо природу ради новца јер новац не може да се једе и ми видимо како он заиста губи вредност), са виспреним дијалозима и врло високом продукцијом и специјалним ефектима. 

Едукативни моменат: Махершала је изнео став како не постоје теорије завере и црна друштва која управљају светом и рекао је Џулији да је истина много страшнија – да нико нема контролу. Једино чему би се моћни људи могли надати, додао је он, то је да имају информације које други немају. Информација је моћ и то је и знање, па када смо свесни тога, попут Махершале, знамо шта нам је чинити.

Оцена наставника:

(веома, веома јака)

Терапија трауме: Психоза 2023 (Trauma Therapy: Psychosis 2023) је прича о „стручњаку“ Тому Малоју који бира људе проблематичног понашања и врло живописне прошлости и над њима спроводи окрутну и опасну терапију „излечења“. Иза те његове терапије крију се грандиозни планови.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша заправо, а нису лоше ни идеје за посебне сегменте „терапије“. Додуше, неке од њих су предвидљиве, али оправдавају наслов филма. Оно што смета овом (не)делу свакако је низак буџет и спорадично слаба глума, иако су одабрани глумци врло захвалне физиономије. Такође мислим да је нарација у филму дата кроз радио-емисију потпуно непотребна и нејасна је; зашто лик који је интервјуисан прича све то и зашто мења своју мотивацију да уопште исприча причу како филм тече. 

Едукативни моменат: Врло је важно у најезди модерних „терапеута“ имати критички став и проценити ко заиста може да нам помогне, а ко нас само манипулише. Може помоћи свакако и увид у референце тог стручњака, али и здрав разум – шта прича тај неко.

Оцена наставника:

(иде на три)

Стварање богова I: Краљевство олуја (封神第一部：朝歌风云 2023) је први филм у трилогији „Стварање богова“, адаптиран из фантастичног романа из 16. века „Инвеститура богова“, који је написао писац Сју Џонглин из династије Минг. Феј Сјанг је млађи принц из Династије Шанг, али довољно амбициозан да склопи пакт са демоном како би обезбедио себи престо. И то се и десило тако што је његов брат, у наступу лудила, убио њиховог оца, а потом и сам погинуо несрећним случајем. Феј се тако попео на трон по линији сукцесије, али прорицање током крунисања је указало да је двоструко убиство које је довело до његовог уздизања резултирало великим проклетством на његову династију. Зато је обећао да ће саградити жртвену ломачу за самоспаљивање и тим ритуалом угодити небесима, задовољити богове и спасити царство. Међутим, изградња се отегла годинама, а новопечени цар је усмерио све своје напоре ка томе да задржи престо и постане бесмртан. Његове планове ће омести разни племићи, чак и његов рођени син, а и по који бесмртник.

Критички осврт: Ово је баш добра епска фантастика са компликованом причом, коју сам тешко испратио јер је јако тешко запамтити сва кинеска имена, а и сви момци су једни другима налик, посебно што су у истим оклопима. Хероји би требало да оставе утисак јер су јелте лепи, млади и јаки, али су мени најупечатљиви ликови главни пар негативаца – Феј, који је достојан антагониста сваком јунаку, врло зао, бескрупулозан и бруталан и Нарана Ајрдињејева, врло необична и стварно прелепа. Некако је било антиклимактично како Феја лахко уби један јуноша при крају, али не лези враже – вратиће се он, видех у посткредит сцени уз најаву још луђих авантура које једва чекам. Свакако једна комплексна прича, која држи пажњу, са довољно акције и интрига, високе продукције и таквих и специјалних ефеката. 

Едукативни моменат: Када је млади принц рекао монаху да је његовог оца завео демон, овај му је одговорио да људи са лошим намерама привлаче демоне. Да ли нас лоше друштво квари, могли бисмо дискутовати са мудрацем, али је сигурно да друштво какво бирамо говори много о нама. 

Оцена наставника:

(јака једна)

Лео (Leo 2023) је цртаћ о гуштеру који је разредни љубимац, заједно са корњачом. Петацима је дошла нова учитељица која је прилично традиционална и строга, а њен обавезни задатак је био да преко викенда неко из разреда води рачуна о Леу. Када су открили да он може да говори и да је врло мудар гуштер рад да саслуша њихове проблеме, постао је омиљена маскота одељења. И Лео је у томе пронашао суштину свог живота, који је према његовој процени, на свом самом крају.

Критички осврт: Шта знам, мени све ово делује врло бледо и слабашно, иако су дешавања уско у вези са оним чиме се бавим. Прича је млака, без превише авантуре, узбуђења и динамике, а мањка и хумора. И некако ми изгледа као да цртаћ није успео да досегне потребну емоцију. Има ту некаквог запевања које је такође слабуњаво и сладуњаво, некада и нејасно шта поручује песма. Дешавања у учионици су очекивана, педагогија примењена у филмићу приземна, а ликови учитеља и родитеља су чисти стереотипи. Не могу да кажем да су поруке погрешне, али нису испоручене на суштински добар начин. Рецимо, наставница ће бити истински срећна тек када то и њени ученици буду. Хм. Она уопште не мора да буде срећна јер срећа је већ филозофија читавог нечијег живота, али може да буде задовољна ако је постигла неке резултате са својим ђацима. 

Едукативни моменат: Гуштер је сматрао да је успео у томе да да смисао животу ако направи неку промену. И то је занимљиво гледиште и, све и да то не даје смисао животу, промена на боље коју свако од нас направи свакако је нешто што нам може учинити и наш и живот других људи квалитетнијим. 

Оцена наставника:

(заправо је два, али пошто је о мојој струци, нека буде)

Тролови: Бенд на окупу (Trolls Band Together 2023) је наставак цртаћа „Тролови: Светска турнеја“ из 2020. Овога пута у фокусу приче није краљица тролова Попи (глас је позајмила Ана Кендрик), већ њен дечко Бранч (Џастин Тимберлејк), који је као беба певао у бојс бенду са својом браћом. Група се распала и сваки је отишао својим путем, али након много година је најстарији брат пронашао Бренча и упутио га да је један од њих у невољи. Зато је одлучио да их све наново окупи како би га спасили. Ово ће за Бранча значити и поновно породично окупљање, али и повратак на сцену.

Критички осврт: Само је било питање времена када ће Мали Дијамант да буде једна од главних рола. Мајушан, сјајан и са дубоким гласом заиста је неодољив, као и цео цртаћ. Цртаћ је маштовит, шарен, духовит, права авантура и тешко да не може да вам се допадне. Крај ми не изгледа довољно надахнуто, као да су се аутори уморили у финишу, али није ни лош. 

Едукативни моменат: Најстарији брат трол (Ерик Андре) је инсистирао да браћа имају савршен наступ како би постигли породичну хармонију и засијали као дијамант, али се то није десило. Десило се тек када су сви били заједно и једни за друге. Ништа не мора да буде савршено, довољно је да драги људи буду заједно и дијамантски сјај неће изостати.

Оцена наставника:

(не толико јака као за претходне наставке)

Лако Је Критиковати 248

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Докторово време (The Time of the Doctor 2013) је девети божићни специјал култне британске серије „Доктор Ху“ у којем завршава своју улогу Мет Смит као једанаести Доктор и Питер Капалди званично постаје дванаести. Са мистериозне планете Трензалор пристигао је сигнал који нико не може да растумачи, али је свеједно привукао све разумне врсте из галаксије и свака од њих је престрашена оним што чује. Црква Папског Мејнфрејма, на челу са главном мајком Орлом Брејди, направила је заштитно поље око планете како не би дошло до сукоба, па ју је Мет, заједно са својом помоћницом Џеном Колман, замолио да га пусти да слети како би испитао све то. Мет је заиста открио о чему се ради, али је уједно открио и да је лично умешан и да мора да остане на тој планети по сваку цену. 

Критички осврт: Прича је врло интересантна и несвакидашња, али је повремено тешко испратити њену логику. Но, логике има и ово је паметан филм, а попут других екранизација Доктора Хуа, врло је шармантан и луцкаст. Заправо, превише референцира на серију и теже га је пратити ако је нисте гледали, те је циљна група јасна. Свакако замерки немам, осим да је шминка старца на Метовом лицу у почетку била неуверљива. Већ у дубокој старости личио је на нешто. 🙂 

Едукативни моменат: Сви се мењамо, рекао је Доктор Ху, те смо сви другачије особе током нашег живота. И то је у реду и чак је добро јер морамо наставити даље, све док не заборавимо особе које смо били. Лепо речено. 🙂 

Оцена наставника:

(од мене)

Оби-Ван Кеноби (Obi-Wan Kenobi 2022) је мини серија од шест епизода која припада франшизи „Звезданих ратова“ и говори о периоду између филмова „Освета Сита“ (хронолошки трећи део) и „Нове наде“ (хронолошки је четврти). Серија прати авантуре лика из наслова, џедаја којег глуми Јуан Макгрегор.

Критички осврт: Најпре што сам приметио је да је превише људских ликова, тако да ми је овај део франшизе изгледао сувише сиромашан без тих ванземаљских маски. Са друге стране, аутори јесу уложили неки труд да дочарају ванземаљску фауну, па чак и флору, мада су ово друго премостили тиме што су бирали (полу)пустињске, сасвим водене или сувише урбане планете. Сиромашније јесте и по питању маски и по питању специјалних ефеката, па и акције и узбуђења. Акционе сцене додуше нису ни лоше ни досадне. То чак није ни последњи двобој Хејдена Кристенсена и Јуана, но јесте неуверљив и неспретан макар у почетку. Сама прича је сасвим добра (иако предвидљивих делова има и било је јасно да ће храбра Индира Варма епски погинути са све својим роботом). Посебно ми се допао преокрет гледе Мозес Инграм, која је иначе и врло занимљива. Сви ликови су заиста занимљиви. Такође ми се допала сцена када Хејден зауставља телекинезом читав свемирски брод, иако јесте донекле претеривање и изведено је врло трапаво, но одиста ефектно. Иначе је редитељка Дебора Чоу више пута показала да уме да направи ефектне сцене, а успут је пазила и на естетику. Флешбекови са Хејденом нису успели јер је у тренутку снимања серије он имао већ 41 годину и тако и изгледа (и стасом и карактером), а када је снимао пети и шести наставак франшизе имао је 21, односно 24 и тада је био бунтовни клинац што јесте био значајни мотив. Чини ми се да је могло без доснимљених флешбекова и да се користе само материјали из ранијих филмова. И крај је Дебора баш отегла и ту заиста није нашла праву меру.

Едукативни моменат: Када су се борили Јуан и Хејден, овај потоњи је закључио да његовог ученика заслепљује потреба да буде победник. У било каквом надметању ће се свако трудити да буде победник, али истина је да то не треба да буде једини циљ. Циљ треба да буде такође и да смо учинили све најбоље што смо могли, те онда губитак неће бити разочарење.  

Оцена наставника:

(више је мање)

Творац (The Creator 2023) је прича о рату између Америке и Азије, у којем су ови потоњи заштиници нове врсте – В.И. Џон Дејвид Вошингтон је бивши војник који је био на тајном задатку, а који је неславно завршио. Њега је наново убацила у акцију амбициозна официрка Алисон Џени, чија је мисија да пронађе моћно оружје које су направили симуланти. Међутим, када буде упознао то оружје, Џон ће ипак променити страну.

Критички осврт: Тема је баш, баш актуелна и овакав филм се очекивао и очекивано је да буде блокбастер. Нажалост, очекивао сам и да буде класичан и предвидљив и филм је испунио моја очекивања. Девојчица у фокусу је спој Златног детета, које изгледа рањиво, а заправо има невероватне моћи и Харија Потера, предодређена да буде жртва која ће окончати велики рат. И као и у „Златном детету“ из 1986. лош момак је био добри заштитник – тамо Еди Марфи, а овде (такође црнопути) Џон. Прича као прича није лоша, али заиста није ништа посебно. Динамична је, забавна, са довољно акције и врцавих технолошких решења (почевши од изгледа симуланата) и са узбудљивим и добро осмишљеним крајем.

Едукативни моменат: Испоставило се да је моћно оружје заправо – девојчица. Никада не треба потцењивати ничију снагу, без обзира колико нам мала изгледала.

Оцена наставника:

(може, мада нерадо)

Бекство са острва (Island Escape 2023) је прича која се дешава Након мистериозне несреће у истраживачком кампу на острву Гран Манан. Извршни директор унајмљује тим плаћеника да извуку његову ћерку, научницу која ради у том кампу. По доласку, тим убрзо сазнаје да не само да је острво окружено црвоточином која узрокује да се време ресетује свака три дана, већ је и препуно ужасних чудовишта.

Критички осврт: Ова прича делује лавкрафтовски, односно као нешто што би написао Хауард Филипс Лавкрафт, али рецимо пре него што је навршио петнаест година и док још није стекао вештину списатеља. Дакле, ликови су у некој врсти временске петље која није најјаснија, баш као што није јасно ни како се, када се и да ли се уопште претварају у чудовишта. То је толико насумично и без икаквог обрасца да радња прераста погодну и претвара се у „то је сада режисеру (и сценаристи) Брусу Вемплу пало на памет“. Читав след догађаја заиста тако изгледа и пошто није задата квалитетнија загонетка за ликове, нема ни квалитетног решења и филм свакако није паметан (иако је видан Брусов труд да га таквим начини). Није ни маштовит јер све ово смо могли да видимо у другим филмовима, који су некако испали много бољи. Танак буџет свакако није помогао, а са њим ни специјални ефекти, ни шминка. Глума је спорадична и док су неки глумци сасвим солидни, други баш и нису уверљиви. Ни туче нису уверљиве увек.

Едукативни моменат: Аријела Мастројани, глумица врло необичне физиономије, одлучила је да не убеђује Џејмса Лидела у приче у које неће поверовати, већ да – делује. И заиста, увек је добро прећи са речи на дела.

Оцена наставника:

(на три)

Свенгали (Svengali 1931) је филм рађен према књизи „Трилби“ Џорџа ду Моријеа из 1894. То је прича о пијанисти Џону Баримору, који је савладао хипнозу до те мере да потпуно може да контролише друге. Он је успео да хипнотише Маријан Марш, лепу девојку која и лепо пева, те да је тако приволи да постане његова супруга. Уз њу је стекао и богатство кроз заједничке наступе на концертима, али све то Свенгалију, односно Џону, није донело оно што је желео.

Критички осврт: Сасвим је добар филм, а као такав је оцењен и од тадашње критике. Готово сви критичари су истицали Џонов рад и његову доминацију у филму, што јесте, а његова маска или шминка док хипнотише је прилично фино одрађена за оно време и сасвим језиво. 

Едукативни моменат: Иако је патио што није задобио њену љубав, Џон није хтео да хипнотише Маријан и тако је натера да га воли. Желео је да њену наклоност заслужи. И исправно је урадио јер ако вас неко воли зато што је на то приморан, то није искрено и ви заиста немате ништа од тога. У оба случаја живећете без љубави и то је свакако лоше, али у другом случају живећете и без праве љубави и још у лажима, а то је још лошије, зар не?  

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Ноћ прогоњених (Night of the Hunted 2023) је прича о младој жени Камил Роу, која се једне ноћи задесила у продавници на бензинској пумпи, где је постала мета скривеног снајперисте. Она не зна ко је он и зашто пуца на њу, али чини све да преживи. То је утолико теже јер било ко да се појави на пумпи такође постаје мета.

Критички осврт: Филм је започео веома снажно и понудио је донекле необичан приступ тематици која се бави женама у врло тескобној позицији жртве. И ту тескобну позицију је режисер Франк Халфун врло добро дочарао, а Камил је била на висини задатка. Међутим. 🙂 Прича се фокусира на целокупан Камилин живот, која очигледно носи свој крст и која нам (или убици, свеједно) обелодањује своје мрачне тајне, те исказује неке своје погледе на живот (увек је њена улога била та да мушкарци у њеној околини – не нужно љубавници – буду задовољни) и ставове (то што не жели да роди дете њен је избор), што је требало вероватно да изазове код нас емпатију или откровење, нисам сигуран, али јесам сигуран да је у том филозофско-драмском делу Франк напросто омануо. Наиме, њен исповедник, који је такође исказао прегршт (и заиста прегршт) моралних дилема савременог човека или друштва, заправо је најобичнији психопата који убија људе без труни задршке и без икакве селекције. Он је много времена потрошио што на своје лажи, што на манипулације, што на теорије завере, те свакако није кредибилан лик да даје било какве подуке и поруке. Камил, са друге стране, то јесте, макар колико и сваки други човек, али ситуација у којој се нашла сувише је специфична, несвакидашња и тешко замислива да би нас дотакла њена бољка која је такође врло специфична. Речју, порука у овом филму је изостала, тим пре што је и завршница некако превише епска за овај филм (Камил спашава девојчицу и при томе лагано тоне у смрт) и у случају убице превише антиклимактична јер се испоставља да је он сасвим случајан психопата на којег Камил не би ни наишла да њен љубавник и она нису стали на тој пумпи. Заправо, најбољи део те завршнице је када девојчица гледа у неверици како се две одрасле особе (које би требало да буду узори деци) крвнички убијају пред њом. Она на крају није ни схватила Камил као своју заштитницу и то већ довољно говори. Још један мотив у вези са девојчицом је сјајан. Убица јој у једном тренутку дозвољава да утекне низ пут, али она то не чини јер се плаши мрака. Заиста добра сцена, тим пре што је са друге стране – у осветљеном делу – убица са пушком. Франк има око за детаље и таквих детаља у овом филму има прилично и прилично су добри.

Разговори су у једном тренутку постали монолози убице, превише репетативни, исфорсирано убеђивачки и заличили су на велике теорије о којима распредају комшија Пера и пензионер Мика испред улаза у зграду. У том делу је филм добрано пао, мада је јасно да није било много „меса“ у причи и да је радња морала нечим да се попуни. Радња има и предвидљиве делове, тако да је било јасно да је саговорник којег је Камил дозвала воки-токијем заправо убица. Са друге стране улазак на сцену (пумпу) Џеја Џона Билера је прилично успео. Дакле, филм врло флуктуира, малтене као синусоида. Има својих добрих момената, попут идеје, динамике, глуме, специјалних ефеката, акције која пружа узбуђење, али има и лоших.

Едукативни моменат: Убица је дао неке своје разлоге зашто ради то што ради. Камил му је рекла да она није као он и да она то никада не би радила. И у праву је и, када боље размислим, разлози нису много ни важни. Свеједно за насиље и активности које наносе штету другима и тако нема оправдања.

Оцена наставника:

(мада иде на четири)

Кад зло вреба (Cuando acecha la maldad 2023) је хорор настао удруженим снагама Амера и Аргентинаца. У једној варошици Езекијел Родригез и његов брат Демијан Саломон су открили да је један млађи радник опседнут демоном. Њихови суграђани, али и полиција и локална власт су се понели према томе као да то није њихов проблем, али је браћи јасно да ће ускоро постати проблем који ће их погодити све, па су одлучили да беже. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Режисер Демијан Руња очигледно не воли да губи време. Филм одмах почиње пуцњима у ноћи, већ у првих пет минута видимо преполовљени леш, а у првих десет унакажено тело демоном опседнутог човека. И у овом случају по јутру се дан познавао јер је ово одличан хорор, који не пада ни у једном тренутку, бруталан у сваком смислу и без милости за било кога, тако да Демијан Руња није поштедео ни децу, ни ментално заостале, што би други режисери урадили. Тако да није било могуће предвидети наредно дешавање. Ликови су животни и занимљиви, а сцене заиста гадне. Не препоручујем грицкалице уз овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Езекијел није радио по упутствима које му је давала Силвина Сабатер, већ је доносио одлуке на своју руку и није успео да спречи демона да се роди. Врло често су други паметнији од нас, знају више у областима које нам нису блиске и свакако не треба бити тврдоглав и терати своје по сваку цену, тим пре ако за нешто нисмо стручни. Ово се посебно односи на питања здравља и медицине, али и све друго.

Оцена наставника:

(убедљива)

Вили Вонка и фабрика чоколаде (Willy Wonka & the Chocolate Factory 1971) је филм рађен према књизи „Чарли и фабрика чоколаде“ из 1964. писца Роалда Дала, који је био и сценариста овог филма. Филм говори о сиромашном детету по имену Чарли (Питер Острум) које, када је пронашло један од пет златних купона у чоколадици, добија прилику да посети фабрику чоколаде познатог, ексцентричног и мистериозног Вилија Вонке (Џина Вајлдера). Испоставиће се да је тај обилазак заиста невероватно искуство и да ће променити цео дечаков живот.

Критички осврт: Ово је маштовит филм са интересантном причом и добром глумом, који има и емоцију и одличан хумор који очигледно не застарева. Оно што је вишак је свакако мјузикл. Напросто се не уклапа, а песме су досадне, без кореографије или неких занимљивијих пропратних сцена. И то је моја једина замерка.

Едукативни моменат: Од петоро деце само је Чарли успео да добије вредну награду, а то је због његових добрих особина. Он није био размажен као друга деца и иако је изгледало да они добијају све што желе (за разлику од Чарлија) то је било ипак краткорочно. Дугорочно гледано, лепо васпитање, манири и добар карактер боље су решење. 

Оцена наставника:

(минус)

Рајлијин први састанак? (Riley’s First Date? 2015) је кратак цртаћ настао након филма „Наопачке“ снимљен исте године. У глави ликова овог цртаћа налазе се персонификације осећања и сада у главама чланова Рајлијине породице морају емотивно да се изборе са тим да њихова (мала) девојчица има своју симпатију.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са фином животном причом, пуном хумора и лепих осећања, али ми се чини да не може да се испрати добро без одгледаног дугометражног претходника. Зато препоручујем гледање оба филма, посебно љубитељима одличних цртаћа.

Едукативни моменат: Тата породице није био одушевљен што се појавио дечкић који се допада његовој кћерки, али онда је открио да њих двојица имају нешто заједничко и да му се момак заправо и допада. Увек треба дати шансу другима јер ко зна колико заједничких тема имамо и самим тим саговорнике, а можда чак и будуће пријатеље. 

Оцена наставника:

(минус)

Последња Мимзи (The Last Mimzy 2007) је филм инспирисан кратком причом „Мимзи су били Борогови“ објављеној у „Часопису за запањујућу научну фантастику“ 1943. брачног пара писаца Хенрија Катнера и Кетрин Лусил Мур. У фокусу су деца, брат и сестра који су пронашли мистериозну кутију играчака за коју се испоставило да представља технолошке алатке какве на свету виђене нису. Они ће врло брзо открити шта те алатке могу и ускоро ће открити да је веома важно да их неко (односно њих двоје) употреби. 

Критички осврт: Волео бих да вам кажем да је ово сладак дечји филм са солидним глумцима и истим таквим специјалним ефектима, али не могу. Филм је предосадан, без динамике, праве авантуре и искрених емоција, а башка што је све у њему већ виђено и предвидљиво. Давно нисам гледао толико испразан филм без готово иједног изазова за главне протагонисте. 

Едукативни моменат: Иако су деца наишла на играчке, испоставило се да су у питању озбиљне ствари које су промениле читаво устројство света. Игру и треба схватити озбиљно јер она то и јесте. Сетимо се Олимпијских игара, на пример. На крају крајева, кроз игру можемо научити много тога, можда чак и боље него на класичној настави.

Оцена наставника:

(можда може плус)

Лако Је Критиковати 240

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Долина мртвих (Malnazidos 2020) је шпански филм који се дешава у току њиховог грађанског рата 1938. Мики Еспарбе је капетан националиста који је толико проблематичног понашања да је завршио пред стрељачким водом. Ипак, спасио га је његов стриц генерал Мануел Морон, али му је уједно и дао самоубилачки задатак. Наиме, капетан је морао да оде у тзв. тампон зону и да тамо преда поруку својим трупама. Оно што Мики није знао јесте да су у тој зони немачки нацисти спровели језиви експеримент са зомбијима са којима је морао да се суочи и он и сви војници на које је наишао, а који припадају и једној и другој страни.

Критички осврт: Зомбији у спрези са ратом и нацистима дефинитивно нису новина и овај филм није могао да адутира на оригиналну причу. Прича није толико црнохуморна како би се очекивало и има тек неколико добрих фора, али је свеједно одлична, заокружена и држи пажњу. Посебно ми се допало како су режисери Хавијер Руиз Калдера и Алберто де Торо вешто поентирали бесмисао ратовања, посебно грађанског, пре свега стављајући своје ликове у погодне ситуације. Њих двојица се нису одредили која им је страна ближа – националисти или републиканци – и рекао бих да је то добро јер су добили објективан угао.

Едукативни моменат: Алваро Сервантес је глумио бившег рели возача и он је рекао да никад није одустао од трке. Није му било важно и ако буде последњи, али ако започне трку, обавезно је заврши. И то је сјајан став. 

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Руби Гилман, тинејџер Кракен (Ruby Gillman, Teenage Kraken 2023) је прича о бићу из наслова, која живи међу људима у приморском градићу скривајући своју праву природу. Међутим, када је први пут скочила у океан схватила је да може вишеструко да нарасте и да постане моћно биће и чувар воденог и сувоземног света од злих сирена. 

Критички осврт: Слатко, шарено (у вези са овим очигледно је Аватаров други део био инспирација), поучно, али лишено хумора, оригиналности и врло је, али врло предвидљиво.

Едукативни моменат: Кракен је биће из релативно скоријих прича; легенда о њему је настала 1700, а први га је описао Данац Ерик Понтопидан 1759. У причама о њему и описима, нимало није био дражестан као протагонисткиња овог филма.

Оцена наставника:

(реалка)

Разнесени: Момци против ванземаљаца (Blasted: Gutta vs aliens 2022) је норвешки СФ. Аксел Бојум је запослен у корпорацији и опседнут је каријером. То иде дотле да је на своје момачко вече позвао пословног партнера Андреа Сорума и све је подредио њему. Иначе су Акселови другари момачко вече организовали у варошици коју наводно опседају ванземаљци. Испоставиће се да то није само туристички трик и да су они врло стварни и имају зле намере. Једини који ће моћи да им се супротставе су Аксел и његови момци.

Критички осврт: Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је симпатичан. Ништа оригинално и ништа импозантно (посебно то нису специјални ефекти и идеје за ванземаљце), али забавно, духовито и динамично са занимљивим, живописним ликовима. Норвежани ме нису импресионирали, али ме јесу пријатно изненадили.

Едукативни моменат: Аксел је схватио да је све радио погрешно. Наместо да цени оно што су његови пријатељи припремили за њега, он је сву енергију трошио на улизивање пословном партнеру Андреу, који није заслужио да се ико труди око њега. Најдрагоценија ствар коју некоме можемо дати је време и треба да га трошимо на људе који то и заслужују.

Оцена наставника:

(заиста може)

Летњи камп (Summer Camp 2015) је хорор који прати судбину троје Американаца и једног Шпанца који су аниматори и дошли су који дан раније у шпански камп и све припремили за долазак деце. Вече пред почетак рада кампа задесила их је непозната болест која изазива убилачки бес. Угрожени су и оболели, али богами и они који су остали здрави.

Критички осврт: Најпре сам мислио да у овом филму нема померања граница што се тиче зомби поджанра, али сам се преварио. Режисер Алберто Марини је вешто водио причу и здрави су очас посла постајали болесни, а болесни здрави и добио је једну комичну ситуацију у којој ни ликови, ни публика нису знали шта их је снашло. Уз то, био је прилично непредвидљив, а ликови неспретни и слуђени и то је учинило да све буде још комичније и узбудљивије. При томе је избегавао општа места, а крај је решио маестрално. Глумци су били сасвим добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Порука овог филма је врло јасна. Дрога је једнако смртни исход.

Оцена наставника:

(танка, али ипак пет)

Седми дан (The Seventh Day 2021) је прича о младом свештенику Вадиру Дербезу који жели да постане егзорциста. Томе га подучава највећи ауторитет у тој области, такође свештеник Гај Пирс. Они раде на случају дечака, који је побио целу породицу јер га је запосео демон. Њихов задатак је да тог демона истерају, али ће се то показати као врло тежак изазов за млађахног искушеника.

Критички осврт: Режисер Џастин П. Ланж није искористио ни идеју, која је оригинална, ни два добра глумца Гаја и Вадира, која су уз то и врло захвалне физиономије. Све је тако млако да је готово прозирно и превише је развучено да је досадњикаво. Ту и тамо има нешто акције и специјалних ефеката, али јако сведено. Зато општих места има јако много. Због свега овога, ово је пример како лоша режија може да руинира добру идеју. Да све буде грђе, та идеја је упропашћена највише тиме што Џастин није суптилно градио преокрет, већ је то урадио најтрапавије што је могао (буквално као слон у стакленој радњи) и изненађење је, очекивано, изостало. 

Едукативни моменат: Гај је био строг ментор Вадиру, али што је битније, форсирао га је да прође кроз процес што је могуће више самостално. Једна изрека каже да нећемо помоћи гладном човеку ако му дамо рибу да једе, већ ћемо му помоћи ако га научимо да пеца.

Оцена наставника:

(на тројку иде)

Јужни Парк: Ратови стримовања (South Park: The Streaming Wars 2022) је трећи специјал истоимене серије који је продуцирао „Парамаунт+“. Житељи Јужног Парка суочавају се са кризом коју је изазвало глобално загревање и неће моћи да троше воду у изобиљу на шта су навикли. Наиме, извори који им доводе воду пресушују. Међутим, фармери су сада добили могућност да резерве воде поделе са грађанима и тако је настало врло уносно „стримовање“, али ће се врло брзо показати као инвестиција лоша за све.

Критички осврт: Није лоше, мада аутори „Саут Парка“ то могу много боље.

Едукативни моменат: Тема ове епизоде је услуга стримовања. Ова услуга се односи на видео садржаје, односно онлајн забаве на захтев за ТВ емисије, филмове и друге стриминг медије. Ове услуге пружају алтернативу кабловској и сателитској услузи на захтев, често по нижој цени. Коришћење услуга стриминга често захтева накнаде, било по приказу или претплати. Аутори цртаћа су се поиграли речима, пошто на енглеском stream значи „извор“, па су протагонисти наплаћивали конкретну воду која протиче кроз њихов посед.

Оцена наставника:

(врло, врло танка)

Јужни Парк: Ратови стримовања део 2 (South Park: The Streaming Wars Part 2 2022) је наставак претходног специјала. Искристалисало се да је узрочник несташице воде и свеопште кризе у Јужном Парку заправо Пи Пи, власник аква парка. Он има рђаве планове да се обогати тако што ће воду заменити мокраћом коју ће сви куповати. Међутим, дечаци из Јужног Парка и њихови очеви ће стати на пут овим суманутим плановима.

Критички осврт: Овај део је већ бољи и бруталнији. Чини ми се да су аутори овде много више поткачили разне теме, од екологије до привреде и чак и неке познате личности приде. Више је сарказма и све је сулудије и смешније. 

Едукативни моменат: Ренди је имао и другу страну своје личности – Керен. Свима је сметала та друга страна, али се на крају показало да је неопходна и чак је Рендијева породица захтевала да им се Керен врати. Ми треба да прихватимо особе такве какве су, са свим врлинама и манама, баш као што треба да прихватимо и сопствене мане.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Лига правде: Ворворлд (Justice League: Warworld 2023) је Ди-Сијев цртаћ о Супермену, Чудесној Жени и Бетмену који се налазе у другачијим причама, чак и на другим планетама, без сазнања ко су заправо. Тек у трећој причи, у којој су се нашли сви заједно, откриће своје праве идентитете које им је одузео моћни непријатељ.

Критички осврт: Сасвим је другачији приступ: филм почиње као омнибус, али завршава као целовит филм. Радња је иначе прилично закомпликована, што је више манир стрипова, него екранизације где су поставке најчешће једноставне. Но, лепо је видети нешто другачије и сасвим је солидан цртаћ уз то.

Едукативни моменат: Ворлорд је рекао својим људима да не могу да исправе прошлост, али могу да се потруде да исте грешке не праве у будућности. Е, зато се учи историја.

Оцена наставника:

(јака)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде против лиге Бизаро (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League vs. Bizarro League 2015) је трећи цртаћ из серијала о лего суперхеројима. Пошто је Бизаро, Суперменов антиклон, терорисао житеље Метрополиса, а у жељи да буде јунак дана, Супермен га је одвео на пусту и коцкасту планету да не би на својој чинио штету. Међутим, за годину дана Бизаро се вратио, али само да од Лекса Лутера узме моћно оружје неопходно да одбрани свој необичан нови дом. То оружје је стварало антиклонове и Бизаро га је употребио на Лиги правде. Сада је сваки јунак имао свог несташног парњака.

Критички осврт: Као што су нас лего суперјунаци навикли, овај специјал је такође духовит и сулудих дешавања. У фокусу је Бизаро, који је потпуна супротност Супермену и та контра је најчешће успевала, али су се негде аутори и заборавили, па је било недоследности. Но, не мари, сасвим је солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Бизаро је Суперменов клон, али је потпуно супротан у свему. У биологији то није тако. Клонови су генетички идентичне јединке, што значи да ће им многе особине бити исте, а разликоваће се по особинама на које утицај има и средина. 

Оцена наставника:

(слатка)

Остани код куће за одмор (Holistay 2023) је прича о два пара који су се случајно задесили у истом апартману у којем су желели да проведу одмор, највероватније грешком агенције. Тај проблем су некако пребродили, али су се јавили нови проблеми: чудновати врисак у ноћи, чудан лик који их уходи и могући уљез у кући.

Критички осврт: Овај филм ми више изгледа као неки ријалити у којем су се два пара нашла случајно у кући и причају шта им падне на памет. И већину филма причају међусобно и не дешава се ту готово ништа друго. У једном тренутку ми схватамо да један пар није оно за шта се издаје, али то није нешто много нити узбудљиво, нити интересантно, а то нису ни натприродни (?) моменти који се дешавају и уз њих и хорор сцене (које то ипак нису). Рецимо, друид у једној сцени изгледа више као гик који се враћа са годишњег окупљања љубитеља стрипова и изгубио се на путу ка кући, него као моћни чаробњак са постера који су главне протагонисткиње пронашле. Последња сцена у којој се све разјашњава заправо ништа не разјашњава и чини ми се да чак обесмишљава све претходно. Уз све ово, низак буџет и јако слаба глума не помажу.

Едукативни моменат: На почетку филма се парови нису познавали међу собом, а то се није променило ни на крају иако су се у међувремену дружили. Ипак је дружење од пар дана сувише кратко. Зато треба времена да неког упознамо и да у неком тренутку поклонимо поверење.

Оцена наставника:

(у ствари је нула)

Лако Је Критиковати 231

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Пепео и кост (Ash and Bone 2022) је слешер који се дешава у једној варошици у коју су дошли Харли Вален, његова супруга Каити Вален и његова кћерка Анџелина Данијела Кама. Анџелина је даркерка проблематичног понашања и ово је био начин да је тата склони од искушења градског живота. Међутим, Анџелина је свеједно опет успела да упадне у нове невоље и сада је цела породица мета опасних манијака.

Критички осврт: Све у овом филму је лоше: прича, дијалози и глума. Специјални ефекти, пак, нису лоши – јер их нема. 🙂 Ликови су досадни и стереотипни (баш као и односи које имају међусобно), осим Мела Новака који је хит. Он је времешни провинцијски бармен који је урадио значајне и очигледне пластичне операције на лицу. Напредна варошица, нема шта. Џими Дум је главни зликовац и потпуни фијаско: режао је и церекао се и имао сам осећај као да неко неталентовано дете глуми монструма, а његова филмска сестра Ерика Хавленд је већ била боља, али не довољно.  

Едукативни моменат: Анџелина и њени новостечени пријатељи нису желели да пријаве полицији оно што су сазнали о убиствима у варошици и веровали су да су тај проблем решили тако што су побегли са лица места. Међутим, проблем их је ипак пронашао јер се проблеми не решавају бежањем од њих.    

Оцена наставника:

(апсолутна)

Кукурузна бомбона (Candy Corn 2019) је хорор који се дешава у једној варошици током Ноћи вештица. Лоши момци су се окупили да малтретирају ретардираног младића Нејта Чејнија јер је наводно то њихова традиција за овај празник. Њихово насиље је овога пута прешло границу и они су га пребили толико да је несрећни младић издахнуо. Нејт је иначе радио у циркусу и његов шеф и заштитник Панчо Молер га је оживео и навео да крваво освети своју смрт убијајући једног по једног из екипе хулигана. 

Критички осврт: У једном тренутку Панчо је рекао Нејту да је „један од њих“. Да ли је режисер Џош Хасти референцирао на „Наказе“ из 1932. не знам, али то свакако чини главни мотив и окосницу приче. Немили догађај који је довео до тога да момци на смрт претуку несрећног Нејта већ је мало натегнут јер више приличи деликвентним тинејџерима, а овде су у питању очигледно значајно старији момци (људи?). Један од њих Џимоти Бекхолт живи са својим оцем шерифом Кортнијем Гејнсом и по свој прилици не ради ништа, што нама ваљда треба да каже да га посматрамо млађим него што очигледно јесте. Истина је да су момцима замерили у пар наврата да су престарили за грубе шале са ретардираном особом, али су ови баш, баш престарили. Када сам гледао прву сцену како се они договарају, мислио сам да хоће да пљачкају банку јер им то више приличи. Иначе поступци ликова и у другим сценама нису баш у складу ни са ситуацијом, а некад ни са логиком. Но, оно што је значајно у вези са њиховим годинама и што толико инсистирам на томе је да када матори мамлази претуку слабоумног момка толико да га убију, не можете имати ни трунке емпатије према њима и заправо на неки начин навијате да их стигне „праведна казна“ (неразумни тинејџери ипак имају неке шансе да их макар донекле разумемо). Поставља се онда питање где је ту хорор и какав је хорор у питању јер обично у хорорима из овог поджанра стрепимо за жртве и говоримо им „не, не иди тамо“! 

Сама прича није лоша, као и идеја на којој почива, а није лоша ни глума. Чак ни специјални ефекти нису лоши, иако је буџет прилично танак. Буџет највише и мањка овом филму јер продукција заиста није довољно добра. Оно што такође недостаје је неизвесност. Једном када виде фењер од бундеве, Нејтове жртве немају ни најмању шансу да побегну. „Мотор“ који покреће „Ноћ вештица“ (упоређујем са овим филмом јер Нејт има маску безмало као и Мајкл Мајерс, убица из тог филма) је то што Мајклове жртве могу, а понекад и успеју, да побегну. Без тог трачка наде, нема ни напетости. Музика је спорадична, добро погођена у неким моментима, не баш добро у другим.

Едукативни моменат: Џимоти је мрзео момка који је ретардиран из већ неког свог разлога, али му је нанео велико зло, а после се то зло вратило и њему и његовим пајтосима. И то мржња и нетолеранција раде: наносе зло.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Један пропуштен позив (One Missed Call 2008) је римејк истоименог јапанског филма из 2003. Студенти једног колеџа добијају мистериозне позиве који им откривају да ће ускоро умрети. Све се дешава како им је у позиву предочено, а када ред дође на млађахну Шенин Сосамон, она ће учинити све да избегне сурову судбину. 

Критички осврт: Динамика филма је прилична и већ у првих пола сата режисер Ерик Валет је побио гомилу неке омладине, а наставио је са тим и даље. Тада креће и истрага коју води полицајац Едвард Бернс, а придружује му се и заносна и не баш убедљива у својој улози Шенин. Тај манир да се истрази прикључује и особа која није полицајац и емотивно је уплетена у случај је потпуно смешан, али врло чест мотив кримића деведесетих, па и ранијих. Наравно, између Едварда и Шенин рађа се очекивана романса и цео филм, иако иде предвидљивим током, забаван је, али је врло јасно и да је лош и то не због специјалних ефеката који су заправо солидни. Најпре, веза између Шенине приче из детињства и овога што јој се у филму дешава је врло нејасна и тешко ју је успоставити, баш као и што је не много јасно зашто је важно да кривац не буде Рода Грифис, већ њена кћерка. Не видим да то шта значајно мења, а и преокрет тиме није много више изненађујући јер ми тек у преокрету практично први пут видимо и једну и другу. Ерик је очигледно другачијег мишљења и продужио је преокрет и финале беспотребно дуго и при томе испао из властитог обрасца и скренуо у дубиозу (не претерану, али довољну). Све што је желео је да направи ефектну завршницу, али бојим се да је постигао контраефекат. Спорно је и питање мотивације неупокојене душе, али хајде да кажемо да је напросто била поремећена, па би то била нека одбрана такве Ерикове поставке. 

Респектабилни сајт „Трули парадајзи” (Rotten Tomatoes) је овај филм прогласио најгорим римејком јапанског хорора и најгори филм 2008. (добио је 0% успешности), те је освојио награду тзв. Буђав парадајз. Ја не бих био толико строг, али морам да се сложим са консензусом са тог сајта да је филм слаб, а додао бих и да су хорор сцене прилично млаке.

Едукативни моменат: Шенон је веровала да Рода пати од минхаузеновог синдрома. Минхаузенов синдром је узнемиравајући психопатолошки поремећај где особа преувеличава, фабрикује или индукује своју болест како би добила пажњу околине. Назив је добио по немачком барону Минхаузену који је волео фантазирати, преувеличавати и лагати.

Оцена наставника:

(можда, али само можда би могла и тројка)

Урокљиво око (Mal de ojo 2022) је мексикански хорор. Саманта Кастиљо и њен супруг Арап Бетке имају две кћерке и млађа је јако болесна. Лекар је предложио лечење у болници, али је Саманта убедила мужа да покушају са алтернативним лечењем. Зато су морали да оду код Самантине мајке Офелије Медине на село. Децу су оставили код Офелије, а они су се запутили негде како би се постарали за лечење. Старија кћерка Паола Мигел полагано увиђа да је њена бака заправо вештица и да је она можда и узрок болести њене сестре. Међутим, кућа њене баке постаје замка из које нема излаза.

Критички осврт: Добар је филм и занимљиво је решен као прича у причи. Приповедање слушкиње Паломе Алвамар се поклапа са следом догађања и хорором који доживљава млађахна Паола и морам признати да је врло интелигентно урађено. Заправо, баш је потребно пажљиво гледање да би се све испратило. Ликови су врло занимљивији, посебно женски који су и доминантни, а понајвише старамајка Офелија.

Едукативни моменат: Жена која је срела Самантину породицу у холу зграде није дозволила свом зараженом сину да прилази Самантиној кћерки како не би угрозио озбиљно болесну девојчицу. И то је одговорно понашање, које многи родитељи код нас не показују ни према својој, ни према туђој деци. 

Оцена наставника:

(малко сам се премишљао)

Екстаза (勾魂惡夢 1999) је хонгкошки хорор који има и енглески назив „Еротски кошмар“ (Erotic Nightmare). Берг Нг је чаробњак који је понудио предузетнику Ентонију Вонгу да му прода еротске снове. Ентони није веровао у Бергову причу, али када се уверио да овај заиста може да му испоручи то што му је обећао, купио је чак десет снова. Показало се да је ова куповина за Ентонија била фатална.

Критички осврт: Већ је сам наслов сугерисао да је ово еротски филм и он то и јесте и то од оне врсте када није све експлицитно, тако да може да прође и као играни тематски. Те еротске сцене су смешне, рађене попут оних у „Емануели“ и другим филмовима седамдесетих и не изгледају уверљиво, чак унижавају филм, иако се добро уклапају. Уз то, исфорсиране су, па их има и тамо где им место није по логици дешавања. Ентони је сањао еротске снове и Берг му је понудио да му прода еротске снове и овај их је купио. Нејасно је зашто ако је већ такве снове сањао? Хорор сцене су већ кудикамо боље и ово је један од ретких филмова где се, као што написах, еротика и хорор одлично уклапају. Заправо, идеја је одлична и у другачијој реализацији ово би био сасвим солидан хорор трилер. Овај филм то није јер му много тога мањка: буџет, специјални ефекти, дијалози и глума. 

Едукативни моменат: Берг је продавао – снове. Ми често кажемо да такви људи продају маглу и од њих нећемо купити ништа вредно, само можемо да изгубимо. И то се и десило Ентонију.

Оцена наставника:

(и иде на два)

Мртви у води (Dead in the Water 2018) је телевизијски хорор. Чланови женске посаде на броду су упале у смртоносну замку на отвореном мору, 600 миља од обале. Са једне стране је наилазила страховита олуја, а са друге им се на броду нашао „слепи путник“: непозната врста из дубина Маријанског рова жељна људске крви. Да све буде још грђе, бродоломник Брендон Оре, којег су извукле из воде, саботирао им је бродске моторе. Жене ће морати да се изборе са свим наведеним недаћама и са сопственим страховима.

Критички осврт: Година 2018. нам је донела женске екипе. И у „Уништењу“ имамо женску експедицију и овде женску посаду. Има их чак седам и режисер Шелдон Вилсон се трудио да посвети пажњу свакој од њих, али колико је у томе успео могли бисмо дискутовати. Свакако су занимљиви ликови и животни, а глумице су добро одрадиле свој део посла. Идеја дефинитивно није нова, баш као ни било шта друго у филму и препознатљиви су детаљи виђени у „Ејлијену“ из 1979. и „Животу“ из 2017, али филм свакако има своје квалитете које тим пре треба ценити јер је ово ипак нискобуџетно ТВ издање. Рецимо, специјални ефекти су врло мудро урађени, ако већ нису импресивни. Такође, прилично је напето и повремено застрашујуће. Шелдон није завршио општим местом иако сам мислио да хоће, а којима ни режисер Даниел Еспиноза када је радио поменути „Живот“ није одолео. Међутим, Шелдон није добро разрадио своје чудовиште и циклус развића је потпуно несхватљив, као и ефекат који има на људе. Он је нека врста паразита, али се испоставља на крају да је и предатор са убојитим харпунима који су до тада били сисаљке за крв. Размножавање је нејасно, као и начин како зомбификује своје жртве, ако то уопште и ради јер очигледно нема на сваког исти ефекат. Мислим да се Шелдон у то није унео или макар консултовао каквог биолога већ је мењао начин понашања животиње како је где било погодно. На крају је добио завидног монструма коме ни струја, ни отворени пламен не могу ништа. И то већ унижава филм. 

Едукативни моменат: Допало ми се како чланице екипе решавају проблеме: један проблем, па други, корак по корак. И то је добра тактика јер ће се сваком проблему онда посветити са пуном пажњом.

Оцена наставника:

(нажалост јер је било материјала и за четворку)

Последњи стражар (Last Sentinel 2023) је постапокалиптични филм који се дешава у футуристичком свету готово потпуно прекривеним водом. На сред тог бескрајног океана је платформа – стражара у којој четворо војника очекује смену. Брод ће заиста пристићи, али је проблем што на њему они неће пронаћи никога.

Критички осврт: За једну драму која се дешава између четворо чланова филм дефинитивно траје предуго. Режисер Танел Том је додуше у првој половини филма дао и мало драматике, па је Мартину Макену запела рука и умало човек да се удави, а главног лепотана Лисјена Лависконта замало да торпедира Томас Кречман. Но, у последњем тренутку у оба случаја трагедија је избегнута. Опет, премало и преблаго да би било узбудљиво. У другој половини филма ликови, очекивано, већ имају проблеме једни са другима. Танел је прилично добро пливао у овој драми и направио је и некакав преокрет на крају, а сам крај је учинио баш добрим. На крају, ово није лоша драма која има заокружену и довољно паметну причу.

Едукативни моменат: Кејт Бозворт и Лисјен су на крају схватили да људи, иако су уништили цео свет, настављају и даље да уништавају и тако показују да ништа нису научили из свог искуства. Ми вероватно нећемо да уништимо свет, али свакако хоћемо да уништимо своје шансе за успех ако не будемо учили из својих грешака.

Оцена наставника:

(мислим да је реална)

Ентмен и Оса: Квантуманија (Ant-Man and the Wasp: Quantumania 2023) је 31. филм Марвеловог филмског универзума и директан наставак „Антмена и Осе“ из 2018. Јунаци из наслова и комплетна њихова породица су завршили у квантном свету (наново) и открили читав један нови свет.

Критички осврт: Супер је филмић, са фантастичним световима и истим таквим бићима налик на оне из „Звезданих ратова“ (поменути серијал је сигурно био узор или инспирација) и узбудљивим суперхеројским борбама. СФ баш какав волим.

Едукативни моменат: Пол Рад је у својој смешној књизи имао и једну мудру: да увек има простора за унапређење. И заиста има. 

Оцена наставника:

(да, наравно)

Бетмен и Супермен: Битка суперсинова (Batman and Superman: Battle of the Super Sons 2022) је 46. цртаћ у серији Ди-Сијевих анимираних филмова. У овој епизоди Бетмен и Супермен имају синове који ће се показати достојним наследницима својих моћних очева и последња нада за спас читавог човечанства које је запосео звездолики ванземаљски паразит. 

Критички осврт: Супер је тема, посебно за клинце, али када сам чуо да се Супермен бори за „истину, правду и амерички начин“ било је јасно да цртаћ неће добити пет. 🙂 Има још разлога за то јер паразитски ванземаљац против којег се синови боре је виђен већ претходне године у „Самоубилачком одреду“, а и начин како су му Супермен и његов син дохакали је смешан за један цртаћ који претендује да буде озбиљна суперхеројштина и више приличи Томију и Џерију. Но, осим ових, других замерки немам.  

Едукативни моменат: Суперменов син је, заједно са Бетменовим сином, успео да извојева победу над звездоликим чудовиштем и због тога што је слушао мајчине мудре савете. Туђа мудрост и искуство може нам увек бити од помоћи да победимо у нечему.   

Оцена наставника:

(хајде, може)

Зелени фењер: Чувајте се моје моћи (Green Lantern: Beware My Power 2022) је чак 48. цртаћ у серији Ди-Сијевих анимираних филмова. У овој епизоди ветеран из рата Џон Стјуарт постаје део свемирског одреда Зелени фењери, иако то не жели. Но, желео или не желео, мораће да се суочи са злим суперхеројима који желе да завладају универзумом. 

Критички осврт: Добра је прича, у некој мери предвидљива, али свакако добра.   

Едукативни моменат: Хал Џордан је добио болесне амбиције да устроји читав универзум по својој вољи и стекао је моћ да то учини. И то је било много лоше, иако је Хал веровао да свету чини добро. Постоји једна мудра која каже да моћ корумпира, а апсолутна моћ корумпира апсолутно. Текст о моћи који много тога разјашњава је на овом линку.

Оцена наставника:

(сигурица)

Лако Је Критиковати 230

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Хладне тропске рибе (冷たい熱帯魚 2020) је јапански хорор инспирисан истинитом причом из те земље о пару серијских убица. Хикари Кадзивара је девојка проблематичног понашања и кћерка власника радње за продају акваријумских рибица Мицуруа Фукикосија. Када је ухваћена у крађи по другим радњама, Мицуру и његова супруга (Хикаријина маћеха) Мегуми Кагурадзака одмах су дошли да се извине у кћеркино име. Из те непријатне ситуације их је извукао Денден, који је такође власник продавнице акваријумских риба и који је понудио и решење за њихову кћерку, али и сарадњу Мицуруу. Мицуру је ту сарадњу прихватио, али се обрео у ужасној ситуацији јер се испоставило да су Денден и његова супруга Асука Куросава опасне психопате.

Критички осврт: Како се радња одвијала све је постало луђе и луђе, а и ликови су луцидни, мада су карактери препознатљиви из свакодневног живота. Све је врло морбидно и померено, али је јако занимљиво. На крају је филм добио и некакву дубину и зашао је у причу смисла живота и наших очекивања и у свој тој крви и ужасу постао је жалостив. Нисам сигуран да ми је јасна идеја режисера Сиона Соноа, али је (заједно са глумцима) одрадио добар посао и дао емоцију филму.

Едукативни моменат: Денден је поменуо рибу арапаима и рекао да је дуга два метра, а очекује да ће нарасти три и по. Иако ју је поменуо Јапанац, ова врста се налази на сасвим другом континенту – Јужној Америци. Величину јој је погодио и она је једна од највећих слатководних врста.

Оцена наставника:

(могла би бити)

Невероватни шоу мучења (The Incredible Torture Show 1976) је филм још познат под називом „Крвожедне наказе“. Ради се о авангардном позоришту који води Шејмус О’брајен и чија је тема екстремни садомазохизам. Оно што публика не зна је да су сцене мучења заправо стварне.

Критички осврт: Иако се у овом филму назире нека идеја, он је свакако лош по свим аспектима. Радња обилује мизогиним садистичким сакаћењима са врло лошим ефектима и истом таквом глумом и све то изгледа гадно, али не изазива неке друге емоције, чак ни емпатију према жртвама. Напросто је толико нереално, апсурдно, гротескно да је немогуће повезати га са било каквом реалношћу. Да би све било још више треш, ту је и разголићивање листом згодних девојака. Уз такве сцене иде ту и некаква крими прича која је тек лишена било какве логике и у свом току и у поступцима ликова. Балерину Виђују Крем отима Луис де Јесус на најнеуверљивији могући начин, а на сличан такав начин Виђу убија свог филмског вереника Најлса Макмастера. Иако је позната балерина, нико из полиције није расположен да започне истрагу да је пронађе осим Дена Фаучија, инспектора који не може да се договори сам са собом да ли је подмитљив или поштен. Иначе мотивација ликова није увек јасна, тако да се понашају на један начин, а у следећој сцени на други. Свакако је све одрађено јако лоше.

Едукативни моменат: Ово је, без сваке сумње, треш филм, мада би према класификацији требало да буде експлоатациони сплатер (што му заправо дође исто). Експлоатациони филм је филм који покушава да oствари финансијки успех користећи актуелне трендове, ниша жанрове или језиви садржај. Експлоатациони филмови су генерално ниског квалитета, такозване Б продукције. Сплатер филм је поджанр хорор филма чијa је премиса застрашивање тортурoм и насиљем.

Оцена наставника:

(нагиње ка двојци)

Знам ко ме је убио (I Know Who Killed Me 2007) је филм о серијском убици који сакати девојке. Његова друга жртва је Линдси Лохан коју је отео ноћу на улици. Након више од десет дана у једном јарку ју је пронашла нека жена и одмах су је превезли у болницу. Тамо су морали да јој ампутирају шаку и део ноге испод колена. Када се пробудила, Линдси је тврдила да уопште није она девојка за коју су сви веровали да јесте. Нико јој не верује, али она зна да није била отета и зна да је њена двојница још увек у рукама садисте. Зато спроводи сопствену истрагу како би открила где је несрећна девојка како би је спасила. 

Критички осврт: Овај филм је добио највише Златних малина икад – седам од осам номинација, што га чини сертификовано најгорим филмом. Ипак, ја не бих био тако строг, а и критика некада уме да хистерише и када проглашава најгори и када проглашава најбољи филм. Рецимо, замерени су специјални ефекти, али ја не видим да су превише лоши. Сцене мучења су прилично гадне, иако не трају дуго. Са друге стране, секси сцене трају прилично, посебно плес заносне Линдси, па претпостављам да је режисер Крис Сивертсон имао на уму да направи еротски тилер. Заправо, хтео је он много тога, тако да се ту мешају сензибилитети, различити утицаји од којих је утицај Дејвида Линча више него очигледан, те радња има баш много дигресија. Крис је унео и доста мистичног, али то заиста не штрчи, посебно што је и тема таква. Ипак, уз све те флешбекове, непотребне ликове, од којих су неки „твинпиксовски“, попут орловске Бони Аронс и уз снове и визије које Линдси има, радња заиста делује као да је у повећем хаосу.

Прича је свакако занимљива и идеја је у доброј мери иновативна. Близанци који осећају један другог на великим даљинама су се као потка спорадично појављивали у трилерима, али је реализација овог пута ипак другачија. Свакако да замерки имам. Једна је што је на самом почетку Крис упро прстом у макар тројицу сумњивих и након тога напросто заборавио на њих; осим Линдсиног филмског дечка Брајана Гератија, ниједан се не појављује ни у истрази, ни мимо ње. Да не причамо о томе да је полицијска истрага само наједном стала. Још једна замерка је што филм има све предвидљиве делове, па чак и тај ко је убица заиста. Питање је како је (друга) Линдси могла да зна идентитет убице јер га она никада није видела. Крај је иначе прилично антиклимактичан, борба протагонисткиње и антагонисте је млака и не баш уверљива. Дакле, идеја је стварно добра, али реализација није баш најсрећнија. 

Едукативни моменат: Када је полиција хтела да утврди Линдсин идентитет преко анализе ДНК, само су потврдили да је то Линдси и погрешно су закључили. Наиме, једнојајчани близанци имају исту ДНК.

Оцена наставника:

(на два)

Напуштена (Abandoned 2022) је хорор у чијем фокусу је Ема Робертс, која има бебу и која се са мужем Џоном Галагером Млађим преселила у нову кућу. Кућа је изгледа уклета и то је још једна отежавајућа околност за Ему која већ има психичких проблема.

Критички осврт: На страну то што жене у уклетим кућама које се боре против духова прошлости нису никаква новина, али заиста не разумем зашто режисери, попут Спенсера Сквиреа, не одустају од давно утврђеног обрасца за овај поджанр. Ема све време уочава неке чудне и узнемиравајуће ствари и уочава и уочава и преко половине филма она уочава. И то неминовно мора да постане монотоно и досадно. Темпо радње врло доприноси томе. И све је праћено врло иритантним, напетим звучним ефектима и бебиним плачом који не јењава и овај филм је заиста атак на нервни систем. Никако није онај који ћете одабрати за опуштање јер ризикујете добар један контраефекат.

Углавном, разрешење је делимично нејасно јер је нејасно шта се конкретно десило са несрећном породицом: недостаје мотив и недостају ту нека деца. Јасно је да је Ема морала некако да се избори са својом депресијом, али је и то урађено врло трапаво и неуверљиво. Све изгледа млако и иако се назире ту нека идеја и иако не могу да кажем да је Спенсер то лоше снимио, овај филм напросто није довољно добар.

Едукативни моменат: Ема је на крају спознала да за лоше догађаје ипак није крива уклета кућа и њени непостојећи становници, односно неки други, већ она сама. Истина је да нам некада други људи (и врло реални) узрокују проблеме, али врло често их сами себи правимо. Друге тешко можемо променити, али на себе већ можемо да утичемо.

Оцена наставника:

(стабилна)

Бункер (Bunker 2022) је хорор који се дешава током Првог светског рата. Енглески вод војске са савезницима из Америке је упао у напуштени немачки ров и тамо су пронашли повећи бункер. Услед бомбардовања, које је уследило, остали су заробљени у букеру, а са њима је остало још нешто – натприродно и врло злоћудно.

Критички осврт: Овај филм бих могао да назовем једним пристојним покушајем. Режисер Адријан Ленгли је имао некакву идеју и имао је добре узоре јер сам у сегментима филма препознао његове колеге Дејвида Кроненберга (органску, гњецаву радио-станицу) и Ридлија Скота (слине које цуре са плафона и артефакт који баш личи на јаје Ејлијена). Проблем је у томе што је превише пратио своје узоре (и ове и све остале) и зато су му сцене врло препознатљиве и неинвентивне, а идеју није разрадио, баш као ни своје ликове. И ово друго је посебно штета јер му ликови јесу занимљиви. На крају смо ми сазнали шта је спопадало војнике у букеру, али је логика дешавања ипак остала нејасна, те мотиви и поступци не само тог демонског ентитета, већ и људи, а пре свега нејасан је остао статус заробљеника Лука Бејнса. Дијалози нису лоши и сценариста Мајкл Хантсман се баш потрудио да јасно у говору разликујемо Амере од Енглеза и то не само по акценту.

Едукативни моменат: Еди Рамос је у току филма потпуно променио став и од почетног „све Швабе треба убити да не би они нас“ дошао је до тога да угрози сопствени живот како би спасио једног од њих, односно Лука. У реду је променити ставове, посебно ако тиме постајемо бољи и паметнији људи.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Откривач (Revealer 2022) је филм о две жене: пип-шоу плесачици Каито Азе и религијском гласноговорнику Шаини Шротен, које су се заједно задесиле у секси клубу у току апокалипсе. Успеле су некако да се докопају подземних тунела, али то није спас за њих већ лавиринт у којем их јуре демони.

Критички осврт: Морам да одам признање двема главним протагонистима да су добро одрадиле свој део посла и учиниле да један скромни и нискобуџетни филм буде колико-толико забаван. Заправо, највећи проблем са овим филмом је управо тај што је нискобуџетни јер је тема у том погледу захтевна, иако је режисер Лук Бојс максимално искористио средства. И морам да приметим да су очигледно „Гмазови“ из 2006. били инспирација. Лук је са својим тимом написао и солидан сценарио и дијалози су сасвим океј, а и цела идеја да религиозан не значи исто што и безгрешан није лоша. Ипак, не могу да кажем и да је идеја водиља нова, а и било је предвидљиво да Шаина има неки тежак грех (који заправо и није богзна шта) на души и да ћемо ми то открити, као и што је било предвидљиво да ће две жене пронаћи једна другу и помирити своје разлике. 

Едукативни моменат: И Шаина и Каито су биле мудре, па је свака рекла своју. Шаина је схватила да је много лакше придиковати људима него заиста поразговарати са њима, а Каито ју је саветовала да наместо што иде наоколо и свима говори како да живе, боље је да среди сопствени живот онако како жели.

Оцена наставника:

(могла би бити двојка)

Шазам! Бес богова (Shazam! Fury of the Gods 2023) је наставак филма „Шазам“ из 2019. Ашер Ејнџел (и његов алтер-его Закари Леви) покушава да одржи своју породицу и уједно друге суперјунаке на окупу, али нема потребне вештине да би био истински вођа. Но, свеједно ће тим морати да се сукоби са три Антлантове кћери, моћне богиње од којих најзлобнија Калипсо (Луси Љу) жели да уништи сав људски род.

Критички осврт: Слатка је прича, духовита, али и инфантилна и више прилагођена тинејџерима што је и у реду јер су главни протагонисти у тој животној доби. Суперхеројски филмови имају и ту мисију да развијају толеранцију према различитостима, па је у шест главних протагониста црнкиња, азијат, геј и момак са физичким недостатком. И ништа није префорсирано од тога, тако да је сасвим умерено и прихватљиво.

Едукативни моменат: Ашер је дошао до сазнања да је мудрост када признамо да увек може нешто ново да се научи.

Оцена наставника:

(на пет)

Легија суперхероја (Legion of Super-Heroes 2023) је цртаћ о јединој преживелој рођаки Супермена, девојци по имену Кара, која је на Земљу са Криптона пристигла касније и иако има све моћи као и он, слабо се сналази у борби са зликовцима. Зато ју је Супермен пребацио у 31. век и дао ју је на обуку у Легији суперхероја. Но, Кару и на том месту и у том времену тек очекују изазови.

Критички осврт: Добар је цртаћ: прича, анимација и поруке које шаље. Једино што бих могао да му замерим је предвидљивост.

Едукативни моменат: Иако су смешне моћи суперхероја на обуци изгледале неупотребљиво, показало се да су они ипак били победници и спасили дан. Никада не треба да потцењујемо нечије способности јер у правим околностима и уз пружену прилику они и те како могу да дођу до изражаја.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Преносива врата (The Portable Door 2023) је филм рађен према истоименој књизи Тома Холта. Млађахни Патрик Гибсон је кренуо да аплицира за посао у кафићу, али је чудним сплетом околности завршио на разговору за посао у једној фирми коју воде врло чудни људи. На посао је примљен и тако ће се наћи у свету магије, гоблина и чаробњака.

Критички осврт: Сладак је филм, луцкаст и лежеран, „вуче“ на „Харија Потера“, али то не видим као минус, напротив.

Едукативни моменат: Патрик је на крају увидео да му чаробна врата уопште нису потребна и да сам може да створи сопствена. Тако је и у овом нашем свету без магије; многа врата можемо да отворимо и сами, ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(слатка)

65 (65 2023) је филм који се дешава у доба креде. Адам Драјвер је ванземаљац који потиче из напредне цивилизације која је достигла ниво да путује свемиром. Адам је управо тај који пилотира таквим путовањима, али је последње пошло по злу. Метеорит је ударио у брод и оштетио га толико да је Адам био принуђен да слети на тадашњу Земљу. И тамо ће се суочити са тада актуелним врстама. 

Критички осврт: Неке сцене јесу предвидљиве, попут оне да ће Адам пасти са дрвета и поломити нешто, а неке су прилично наивне попут оне да ће му Аријана Гринблат помоћи да санира поломљену руку у последњем тренутку како би пуцао на гмизавце. Но, има и врло ефектних сцена и ово је један од јачих блокбастера са високом продукцијом, добром глумом и занимљивим одабраним врстама. Додуше, листом су све опасни предатори и тек пар њих су безазлене по протагонисте и то јесте малко исфорсирано, али су се режисери Скот Бек и Брајан Вудс фокусирали на акцију и нису хтели да губе време са тамо неким биљоједима. Зато је динамика филма више него задовољавајућа. Плус је свакако што нема превише патетике без обзира на тужну судбину обоје главних протагониста. И, пре свега, свиђа ми се идеја.

Едукативни моменат: Наслов филма се односи на пре 65 милиона година и одговарајући је. Пре око 65 милиона година на граници између креде (последњег геолошког периода мезозоика) и терцијарне ере, велики астероид је излетео из свемира брзином већом од 25 километара по секунди и ударио у Земљу на врху платформе Јукатан. То је за последицу имало промену живог света какав је владао у креди.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Лако Је Критиковати 214

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Инвазија на канцеларију (Office Invasion 2022) је јужноафрички филм на енглеском језику. Три пријатеља запослена у истој фирми суочавају се са изазовима које доноси нова управа, али ће се суочити и са крвожедним ванземаљцима који желе да им преотму сировине.

Критички осврт: Допао ми се хумор у овом филму. Он није типичан, урнебесан амерички, а није ни монтипајтоновски, те верујем да неће свима бити смешан, али мени јесте. Режисери Гарет Крокер и Фред Волмаранс су пародирали корпорацијске односе и канцеларијске карактере и то су урадили са једном добром мером. Можда некад и преко мере, али свеједно је смешно. И трагично јер ми гледамо како бахати, безобразни, безобзирни, а у исто време неспособни и незаинтересовани људи командују, управљају судбинама и уништавају и компанију и запослене у њој. Ми такав живот сада живимо у Србији и асоцијација је толика да не можете да се не најежите. Посебно је страшна сцена када Реј Рангака расправља о здравственом осигурању (које му је потребно због болесне кћерке) са својим шефовима.

СФ део је наиван, али има неког шмека и иако је таква прича већ виђена много пута у различитим комедијама, где вампири, зомбији или нека већ чуда узурпирају канцеларисјки простор, опет некако вреди, уз солидне специјалне ефекте и исту такву глуму. Да, кад поменух глумце, Гарет и Фред су увели баш много ликова у причу и нису успели да их „исхендлују“ јер су се губили током филма и више се нису појављивали. Некако су остали недоречени. Највећи проблем је мафијаш који је склопио договор са Рејом и он је некако нестао у финалној сцени и ми не знамо како је Реј то решио. Чини ми се да са таквим људима то не иде тако једноставно, а и велики је новац био у питању.

Едукативни моменат: Реј је на крају схватио да су решења наших проблема често много ближа него што мислимо и неретко буквално пред носом. Само треба да научимо да их видимо.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црвени песак (Red Sands 2009) је ратни филм који се дешава током рата САД и снага Ал Каиде у Авганистану 2002. Чета војника под вођством Леонарда Робертса је добила задатак да се стационира у једној осамљеној и руинираној кући и да осматра да ли ће туда проћи непријатељске снаге. Такође је предвиђено да учествују у борбама ако их нападне непријатељ. Испоставиће се да је њихов непријатељ много моћнији него што су мислили и да потиче из арапских легенди.

Критички осврт: За један ратни филм фотографија и сценографија су сасвим прикладни и дочаравају све што треба. Сценарио је баш „масан“ и иако је логично очекивати да ће млађани војници да баљезгаре свашта, сценариста Сајмон Барет је ипак претерао. Прича је обична и очекивана у односу на најаву на почетку о духовима или џиновима како их већ називају, али хорор сцене су кудикамо другачије од уобичајених и више су ефектне него што су страшне. Како филм одмиче постаје јасно да ово неће бити у тој мери натприродни хорор колико психолошки јер односи међу војницима почињу да се захуктавају и готово сваки од њих пролази кроз неку врсту параноје. Двојица од њих Леонард и Калум Блу имају и свашта нешто на савести што су урадили у рату, али то некако није повезано са причом. И то јесте замерка, али највећа замерка је што је режисер Алекс Тарнер баш разводнио радњу и она се развија брзином морске звезде. Крај је решен мање-више класично, али је прича свакако заокружена. Глума је врло добра, а специјални ефекти осредњи, у једном тренутку и испод тога. Овај филм нема „атрибута“ који га чупају, али не могу да кажем да је лош.

Едукативни моменат: И без духова и џинова у рату, исходи су увек трагични као у овом филму. Исход у једном таквом безумљу и не може да буде бољи и рат треба избегавати свим средствима.

Оцена наставника:

(рецимо да је објективна)

#Непознати (#Unknown 2021) је прича која прати Хала Озана, писца који пише своју другу књигу. И оно мало концентрације које има за писање ће нестати када буде схватио да његову кућу опседају духови жртава серијског убице.

Критички осврт: Радња се јако полагано развија и ми до половине филма схватамо да Хала неко или нешто излуђује, али нема много наговештаја ко или шта би то могао/могло да буде. При томе су неке сцене баш исфорсиране, попут оне када Хал одгурује дете од телефона и пребија свог пријатеља у магновењу. И глума ми је исфорсирана са много хистерије. Некако су ми двоје главних протагониста све време били на граници уверљивости, а имали су захтеван задатак да дочарају нимало лаке карактере. Он (Хал) је лечени алкохоличар, а она његова супруга која жели дете (које он не жели) како не би остала сама. Границу уверљивости су прекорачили када је у питању хемија између њих двоје, односно нису успели да ме убеде да су пар који се воли.

Оно што је добра цака у филму је што Хал није сигуран да ли је оно што види стварно или последица халуцинација услед алкохолизма од којег се (показаће се тек делимично успешно) лечи. Међутим, та цака престаје негде од половине филма и сада је већ пар људи, поред Хала, схватило да је све то стварно, иако је нестварно. 🙂 Чак је и шериф почео да га држи на оку, а његова драгана је постала запоседнута. Што мало не укључити и „Егзорцисту“, па од вишка глава не боли? Заправо и не боли, али није помогло филму јер запоседнутост нема оправдања и сувише је нагло наступила. Најинтересантнија је та клаустрофобична средина Халове куће где се заправо све и дешава. Некако смо научили да се ова тематика обрађује уз доста полицијске истраге и на мноштву других локација. Режисер Лазраел Лазон је добро премостио очекивано окружење, али је онда морао да адутира на хорор који се у тој кући дешава. И хорор заиста није лош, а богами сам се најежио од сцене када духови изнад Халовог кревета шапатом најављују долазак убице. Преокрет је такође добар и Лазраел је прилично успешно таргетирао шерифа, али такав исход неминовно отвара питање зашто је полиција реаговала баш како је реаговала, а не ефикасније и раније, рецимо? Но, и поред тога, могу рећи да је ово сасвим солидан трилер, тим пре што је буџет прилично ситан.

Едукативни моменат: Хал се у филму лечио од алкохолизма и према ономе што је он исповедио, као и његови сапатници, алкохол узима све: дом, децу, брачне партнере, посао, достојанство. Много је велика цена, а као биолог бих додао и да узима здравље. Цироза јетре и чиреви на желуцу су само неке од последица.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Претеча (The Harbinger 2022) је филм о породици која се доселила у варошицу и која очигледно крије неке тајне. Мештани варошице, које чланови породице упознају, почињу да умиру и сва је прилика да отац те породице Вил Клипстајн (уједно и режисер филма) умешан.

Критички осврт: Оно што свакако не могу да замерим овом филму је да није динамичан. Практично у свакој сцени се нешто дешава, а дешава се много тога. И ти догађаји су некако исечени једни од других, па радња изгледа прилично разуђено, утолико пре што ту постоји и нека мистерија која се прилично дуго одржава и ми иначе немамо све делове овог пазла. Дакле, Вил се није показао баш као режисер јер нема јасну линију приче, а као глумац је солидан, мада му повремено глума „фалшира“; и њему и његовој филмској супрузи Аманди Макдоналд. Мадлен Макгро је већ озбиљнија глумица (иако значајно млађа), али ми сувише личи на Среду из породице Адамс и не могу да је схватим озбиљно. Главни антагониста је ђаво (Чарлс Хабел је баш исфорсирао своју улогу), али ми његове моћи делују сувише млако, баш као и ретке хорор сцене и као и само финале, односно сукоб који је антиклимактичан и сувише статичан са врло предвидљивим преокретима. Највећи адут је откриће природе града у који је Вил са породицом прешао, али то напросто није: није довољно, није разрађено и није на прави начин искоришћено. Крај је претерано патетичан и раздраган, али није значајније умањио утисак јер је он свеједно лош. 🙂

Едукативни моменат: Ајрин Бедард је рекла Вилу како је све магија и како магија не постоји. 🙂 Иако је ова реченица контрадикторна, она је у исто време врло мудра. Магија како је ми разумемо заиста не постоји, али јесте магија када креирамо нешто лепо или користимо савремена достигнућа науке, на пример. Ако се потрудимо, тренутке нашег живота можемо учинити магичним. 🙂

Оцена наставника:

(ту је негде)

Дневна смена (Day Shift 2022) је прича о Џејмију Фоксу који је званично чистач базена, а незванично ловац на вампире. Успешно је почистио и базен и вампирицу, али се испоставило да је она кћерка врло опасне шефице вампира Карла Соуза. Сада ће Џејми од ловца постати плен.

Критички осврт: Одмах од почетка креће акција која је заправо сјајна, ако занемаримо да је Џејми у сукобу са старицом разрушио пола куће, испалио сто метака из пушке и да нико у комшилуку то није приметио и сви мирно косе своје травњаке. 🙂 Но, све акционе сцене су маестралне. Ово је извитоперена верзија Прљавог Харија и то је Џејми, који не ради по правилима и који добија партнера новајлију (Дејв Франко) којег не жели, али ће се за њега везати. Сама прича је потпуно предвидљива и јасно је какву ће претњу представљати главна вампирица Карла за Џејмија. Заправо све је предвидљиво, погодно и наивно са слатким хепи ендом и све је подређено акцији. Ово је заиста филм за забаву, без дубине и удубљивања. Улоге су фино подељене и глумци су се лепо снашли, посебно млађахни Дејв који је доказао да је једнако талентован као и његов старији брат.

Едукативни моменат: Дејв је желео канцеларијски посао у синдикату, али се испоставило да му је ипак запао посао на терену. И ту се показао добар, иако је у међувремену постао вампир. Некада неки послови неће бити наш први избор, али то не значи да у њима не можемо бити добри и чак и уживати у раду. Свакако треба дати шансу и себи и том другачијем избору.

Оцена наставника:

(не може више)

Спавач (The Sleeper 2012) је прича која се дешава почетком осамдесетих у студентском кампу. Манијакални убица терорише сестринство у које је тек ступила млађахна Британи Беланд.

Критички осврт: Режисер Џастин Расел је очигледни фан „Ноћи вештица“ пошто већ прва сцена веома подсећа на тај филм. Чак и музика подсећа, али је далеко лошија. И толико је гласна да она није подлога дијалозима, већ је обрнуто. Дијалози се једва чују од музике, а и какви су, штета није велика. Осим дијалога лоша је и глума, а радња изгледа бесциљно и испразно. Заправо, све изгледа превише приземно, укључујући и убицу Џејсона Џеја Кребтрија који је можда више ретардиран него што је психопата. Упркос томе, он поби све актере, укључујући и неколико детектива и то већ чини филм сувише погодним. Сцене убиства нису страшне, већ су бесомучно досадне, а специјални ефекти који их прате су сиромашни. Џастин је успео успут да буквално изгуби неке ликове: Џену Фурније и Пола Муна. Они се појављују у потенцијално опасним сценама, али ми не видимо да их психопата убија или да су већ убијени. И то је заиста смешан промашај у режији оваквог филма, а начин како главна хероина Британи побеђује убицу је пренаиван и врло трапаво урађен.

Дакле, све је против филма, мада он има неке добре детаље. Џастин је у доброј мери успео да дочара дух осамдесетих и филм заиста личи на неки који је снимљен тих година. Такође, у овом филму можете видети једну од бољих диско плесних тачака. Свакако не вреди труда да одгледате цео (лош) филм да бисте видели само ту сцену, али ето да не испадне да је баш све лоше.

Едукативни моменат: Пол је био забринут због нестанка своје девојке и када сам није успео да је нађе, обратио се полицији. И то је сасвим у реду јер када нисмо сами довољно компетентни да нешто решимо, најбоље је позвати стручњаке. На крају крајева, знање јесте и то да знамо коме треба да се обратимо за помоћ.

Оцена наставника:

(може плусић)

Изнајмљивање (The Rental 2020) је прича о четворо младих људи који су изнајмили апартман како би у њему провели викенд. Међутим, тих пар дана су се наместо опуштања претворила у праву ноћну мору са трагичним завршетком.

Критички осврт: Морам да признам да су сценаристи Џо Свонберг и Дејв Франко урадили добар посао и дијалози су баш добри, посебно реплике које су у вези са дискриминацијом. Дејв се прилично добро снашао и у свом режисерском дебију и добро је разрадио ликове, као и односе између њих који нису сасвим једноставни, али јесу очекивани. Оно што ми се посебно допало је како је направљен заплет на основу тих односа. Објективно, идеја за причу није нова и виђена је у филму „Слободне собе“ снимљеном две године раније, али је у овом случају страшно дешавање много значајније закомпликовано тајном коју имају двоје прељубника Ден Стивенс и Шила Ванд. Како радња тече ствари се све више компликују, а тензија расте. Међутим, финале, које би требало да је хорор, баш и није на висини задатка. Као да је Дејв желео нешто другачији слешер, али то није остварио и све је прилично бледо. Сцена када пас дотрчава до убице је једна од последњих, а можда је требало да буде последња, пошто ми се чини да су све преко те сцене вишак. Но, како год, укупан утисак не изостаје.

Едукативни моменат: Алисон Бри је била девастирана што су остали одлучили да прикрију убиство, наместо да поступе правилно и пријаве га. На то јој је њен дечко Ден рекао да она ништа није учинила. И у томе и јесте ствар. Нечињење је некада једнако лоше као и чињење. На пример, ако се дешава насиље и ми окрећемо главу. То значи да то насиље одобравамо, прихватамо или нас не занима.

Оцена наставника:

(врло јака)

Наказе (Freaks 1932) је филм познат још под називима „Прича чудовишта“, „Забрањена љубав“ и „Грешке природе“. Сам филм је врло контроверзан јер прати дешавања у циркусу у којем су „атракција“ људи са дефектима. Филм је имао пробне пројекције у јануару 1932, при чему су многи чланови публике негативно реаговали сматрајући да је филм превише гротескан. Као одговор на ово, извршни продуцент Ирвинг Талберг, без сагласности режисера Тода Браунинга, монтирао је оригинални 90-минутни филм и значајно га скратио, те додао алтернативне снимке како би се продужило време приказивања. Коначна скраћена верзија филма, објављена у фебруару 1932, трајала је 64 минута; оригинална верзија више не постоји. Углавном, ради се о томе да се лепа артисткиња на трапезу Олга Владимировна Бакланова удала за патуљастог Харија Ерлса јер је сазнала да је овај наследио велико богатство. Олга је намислила да отрује свог мајушног мужа, како би све то богатство наследила. Ипак, сценарио који је испланирала одвијаће се сасвим другачије и врло трагично по њу.

Критички осврт: Иако би прича требало да објасни шта је снашло арогантну Олгу, ту се дешавају још неке љубавне сторије, срећне или несрећне и оне заиста не оптерећују радњу. Напросто доприносе читавој атмосфери и дочаравају нам свет који је истовремено и бизаран и живописан. Наравно, прво питање које ћемо поставити је зашто баш циркус и зашто људи са деформитетима? Одговор на ово питање је врло сложен, али може да буде и једноставан: зато што су се такве ствари у прошлости дешавале. Циркуси су заиста приказивали такве људе и половина глумачке екипе коју можете видети у филму је и у то време наступала на вашарима и у правим циркусима и такав шоу се називао „шоу наказа“. Рецимо, такав је случај са Шлитци који је патио од микроцефалије. Дакле, то је био део живота тада и сада већ део историје, тако да заслужује своју причу, баш као што и угњетавани црнци у минулим временима заслужују своју. И ова прича је коректно испричана и заправо ми се допало то што су такви људи приказани без велике помпе, у њиховом свету где су физичке мане уобичајена ствар. Са друге стране, најлепша жена Олга, те најјачи мушкарац Хенри Виктор, који би требало да су идеали којима стремимо, приказани су са накарадним особинама где су мане, иако не физичке природе, врло уочљиве. На неки начин је Тод изврнуо причу и ми навијамо за наказе у финалном делу (који је највише хорор), наместо за оне који од наказа беже и прихватамо њихову злу судбину као заслужену казну. На крају и савршени жена и мушкарац остају без своје женствености (претварају је у наказну жену-патку) и мушкости (у продуженој верзији га кастрирају), што опет причи даје нови слој. Кажем нови, јер прича је већ слојевита и ми само можемо да нагађамо значење метафоре наказе vs. идеали лепоте, као неку врсту и по некој основи раслојеног друштва. Свакако поздрављам и то што се Тод није бавио згражавањем над циркусом и мислим да је овако послао јачу поруку јер су људи сада могли да виде да необични људи имају сасвим обичан живот и исте такве љубавне и друге проблеме.

Оно што замерам филму су дијалози који су претерано сведени, но опет, у питању је циркуско окружење и не могу да очекујем да се тамо воде неки високоумни разговори. Такође, не могу да се не запитам зашто Хари ради у циркусу и живи у вагону, када има огромно богатство. Филм свакако има својих рупица, али је ипак велики помак у причању филмских прича и свакако храбар за оно време.

Едукативни моменат: Микроцефалија, коју сам поменуо, синдром је који може бити последица мутација, али га узрокују и неки спољашњи фактори и много чинилаца може довести до оваквог стања. Болест се још назива и ситноглавост јер долази до прераног срастања лобање. Због тога се мозак недовољно развије, што често резултује у менталну ограниченост.

Оцена наставника:

(веома јака)

После ковида (Post Covid 2021) је филм рађен према анимираној серији „Саут Парк“ и сматра се трећом епизодом двадесет и четврте сезоне. Прича се одвија у будућности када су дечаци, главни јунаци серије, већ одрасли и наступило је време када се човечанство напокон изборило са ковидом. Ипак, један из друштва Кени, умро је ипак од ковида и сви становници Парка су наново у излоацији и у хистерији. Кенијеви другари из детињства покушавају да пронађу прави узрок његове смрти и откриће врло чудне чињенице. 

Критички осврт: Таман када сам помислио да аутори „Саут Парка“ не могу да ме изненаде, они су то учинили већ у првој сцени, сасвим другачијим приступом. Чак је и анимација у неким сценама другачија у односу на сведену, аутентичну, али није то све испало лоше, тим пре што су аутори, упркос новинама, задржали онај њихов оштри хумор. Не баш у пуном капацитету и умеју они да буду и бруталнији, но, добро су поентирали и што се ваксера и што се антиваксера тиче. Саму причу није фер оценити јер она није завршена, пошто је овај филм дефакто део серије.

Едукативни моменат: У замишљеној будућности политичка коректност је ушла у свој максимум и хумор више није смешан. Иако је у реду да се туђа права поштују, у реду је нашалити се и на свој рачун, али никако није у реду претеривати ни у чему.

Оцена наставника:

(свакако може боље)

Бела Змија 2: Уздигнуће Зелене Змије (白蛇2：青蛇劫起 2021) је кинески цртаћ и наставак филма „Бела Змија: Порекло“ из 2019. Ове две змије су заправо женски демони који су се намерили на моћног свештеника и он их је победио и прогнао у неку врсту пакла. Тај пакао је град у којем обитавају људи, демони и чудовишта, али лишени моћи и принуђени да се боре за голи живот. Сестре су одвојене, али Зелена Змија има наду да ће пронаћи своју белу сестру.

Критички осврт: Овај цртаћ сигурно није за децу. Врло је суров и бруталан, са јако мрачним ликовима. Али и живописним, баш као што је и цео овај филм. Све то прати изузетна анимација. Акција је одлична и узбудљива, а и прича је занимљива и стварно добра. Претерано су одужили и учинили сувише патетичним завршну сцену, али на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: Пакао у којем су се сестре змије нашле замишљен је тако да је из њега могуће отићи, али само ако се особа одрекне своје опсесије. И ликови, ма колико год угрожени били, никако нису могли да га напусте. Опсесије могу бити јаке и заиста нам могу приредити пакао. Мудри свештеник је на крају, када га је Зелена Змија поразила, рекао како нам не може бити дато све што нам је потребно и морамо са тим да се помиримо.  

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 208

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не заустављајте камеру! (カメラを止めるな! 2017) је филм који је направила филмска екипа из Јапана, али је претходно добила задатак да снимање уради у једној јединој сцени без прекидања. Они су успели да тај задатак обаве, а ми гледамо најпре како то изгледа испред, а онда и како изгледа иза камере.

Критички осврт: Филм ми се допао већ од почетка, иако идеја није нова. И у „Преживео сам зомби холокауст“ из 2014. снимали су филм о зомбијима када су их прави зомбији напали. Међутим, овде је ситуација компликованија (прво видимо напад зомбија, па схватамо да је у питању филм, па на снимање упадају зомбији и онда схватамо да је у питању филм у филму) и хумор је заиста добар и нема шанси да вас не насмеје већ од прве сцене. Посебно ми се допао Такајуки Хамацу који глуми режисера, али су и други ликови скроз луцкасти. Филм се иначе састоји из два дела и оба су сјајна. 

Едукативни моменат: Овај филм показује да са врло мало (буџета) може да се направи много. Битна је идеја и добра подела улога у тиму, па таман она била и пар минута пред снимање, као што је овде био случај.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Не заустављајте камеру! Спиноф: Холивуд главна мисија! (カメラを止めるな！スピンオフ ハリウッド大作戦！2019) је наставак претходног филма. Због успеха првог дела замишљено је да се направи и други филм о зомбијима, али који ће се дешавати у Холивуду. Пошто је спонзор отказао, пут у Холивуд није био могућ, па је одлучено да се Холивуд доведе у Јапан. Филмска екипа је и овај пут била на висини задатка и поред свих проблема током снимања.

Критички осврт: Наставак дефинитивно јаше на таласу успеха оригинала, али не бих рекао да је истом мером успешан. Синићиро Одес је овај пут био сценариста (у претходном је био режисер) и пренео је у нови филм старе ликове, али и форе. Нове форе које је унео јесу смешне, али су слабије јер је хумор исфорсиран, а пародија је очигледнија. Пародирано је чак и то како Јапанци доживљавају Холивуд, отприлике као престоницу плавокосих и сви носе исте перике, које повремено и спадају. Оно што чупа овај филм је љубавна прича која се дешава између режисерке и главног глумца која је испала слатка, али тужна. 

Едукативни моменат: Иако је глумац желео да млада режисерка пође са њим у Холивуд где би имала више услова за рад, она ипак није желела. И он је на крају схватио и зашто. Овде је имала своје људе и своју екипу која је давала све од себе да успе чак и један јефтин и безначајан хорор. Некада нећемо стварати велика дела, али ће и оно мало што урадимо бити вредно ако смо искрено уложили себе у то.

Оцена наставника:

(ово је сасвим довољно)

Освета зомбија (Revenge of the Zombies 1943) је филм о лудом научнику Џону Карадину који у Америци прави страшне експерименте оживљавања мртвих људи како би сачинио неуништиву војску за Трећи рајх. У томе ће га омести његов шурак Мориц Хуго и његова два пријатеља. 

Критички осврт: Од прве сцене појављују се зомбији и то је врло помпезно и драматично пропраћено. Они се крећу као роботи, сви одреда голи до паса (нејасно је зашто би тако сахрањивали људе), осим Веде Ен Борг (не само што би и то било нејасно, било би и крајње непримерено за оно доба) и безусловно слушају лудог научника Џона, који, да би нам доказао да је заиста луд и заиста научник, носи радну одећу хирурга и колачи очи. 🙂 Шминкери нису морали да се труде око зомбија и ту је лепота црно-белих филмова. Мантан Морленд је главним протагонистима описивао зомбија којег је видео и рекао како је имао црвене очи и ту немамо много избора него да му верујемо на реч. 🙂 Оно у шта нисам могао да поверујем је глума. Наиме, лишена је сваке емоције. Веда је преминула под чудним околностима и њен филмски брат Мориц и филмски муж Џон су хладни и углађени као да расправљају о неодложном послу. Разумем ја да је то било доба где су манири били све, али су се овде живи људи понашали једнако роботски као и зомбији. Једини животнији лик је био црнопути Мантан, који је уз то био и довољно комичан.

Цела прича има неког смисла, али сам пропустио зашто су Мориц и Роберт Лоуери заменили своје идентитете. То заиста ничему није допринело, тако да нити служи, нити ради, што би рекао Паја Патак. Такође је остао нејасан нестанак Барија Маколума. Човек је нестао у сцени са драматичном музиком и онда се појавио у једној од последњих сцена и то је то. Ликови су се све време вртели по кући и око ње (где је и мочвара) са врло нејасним мотивима и активностима које нису логично следиле једна другу. И то је највећи недостатак овог филма. Рецимо, када је радња требало већ увелико да кулминира, сви су сели да лепо вечерају (пре тога је Џон везао Роберта и затворио га у оставу, одакле се овај ослободио). Оно што свакако могу да кажем у прилог филму је да је идеја добра и за оно време дефинитивно актуелна.  

Едукативни моменат: Џон је издиктирао својој секретарици Гејл Сторм како метаболизам није неопходан да би се ћелије сачувале. И у овом фантастичном филму и није, али у реалном животу јесте. Ћелијски метаболизам означава да су ћелије живе јер подразумева све процесе у ћелији при којима се енергија ствара и троши. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Реци ми своје име (Tell Me Your Name 2018) је филм познат још под називом „Успут је дошао ђаво“. Сидни Свини је девојка коју је у детињству злостављао насилни отац и сада она живи код своје тетке Џесике Барт. Јако пати због смрти своје мајке Хедер Деван, али осећа да је њен дух присутан. Иако је то плаши, она ипак прижељкује да јој се мајка врати из света мртвих и њена другарица Медисон Линц, коју занима окултно, долази на идеју да је призову. Међутим, оно што ће се одазвати није Хедер. 

Критички осврт: Нарација на почетку је читава прича, па ми није јасно да ли је режисер Џејсон Деван имао намеру да напише књигу заправо? Не могу да се не запитам да ли је заиста било неопходно толико предуслова да би прва сцена уопште започела јер је та сцена заправо и показала оно што је писало у нарацији и то сасвим добро и јасно.

Продукција је пристојна, а морам да похвалим директора фотографије Џастина Дувала који је користио занимљиве углове снимања. Не могу да кажем да режисер Џејсон није добар у свом послу, али јесте оптеретио филм приказама, сенкама, звуцима и ноћним морама већ у првих пола сата и то је некако дало контраефекат, а није ни страшно. И приказе, сенке, звуци и ноћне море су се наставили све до половине филма и тек је онда почело нешто да се дешава. И иако је демон представљен врло успешно, некако су та дешавања остала млака, а цело остварење прилично осредње са много општих места. Заправо, толико је већ виђено да сам све време имао осећај као да сам већ гледао овај филм. Уз то, Џејсон је некако олако прешао преко страдања споредних ликова Медисон и Ахмеда Лукана (иначе обе ове сцене страдања нису најјасније), а и током филма је употребљавао споредне ликове, чак и наочитог ђувегију Остина Филсона, како је за којим од њих било потребе. Просто су се појављивали и нестајали или би се тек наједном појавили. Но, и поред свега овога што не иде у прилог филму, Џејсон је изгледа био толико убеђен да ће направити хит да је врло претенциозно на крају оставио места за наставак. Вероватно ћу гледати и њега, па ћу вам рећи да ли се штогод поправио. 🙂

Едукативни моменат: Пастор Мет Далас је парафразирао божје речи гледе греха. Буду ли нам греси као гримиз, побелеће попут снега и ако су греси наши црвени као скерлет, постаће бели као вуна. Зато је важно оба: и опростити и дозволити опрост како би примили божји благослов. Рекао бих да је и за атеисте ово добро, ако не због божјег благослова, онда свакако због унутрашњег мира.

Оцена наставника:

(на два)

Љутња (The Grudge 2020) је римејк истоименог филма из 2004, али по садржају више наликује неком наставку. Тара Вествуд је у журби напустила кућу у којој је радила у Токију, видно потресена, да би се хитно вратила у САД. Тамо ју је дочекао топли породични дом, али се није спасила од онога што је доживела у Токију. Пратило ју је до куће и кулминирало трагедијом. Од тада свако ко је крочио у Тарину кућу такође је трагично завршио. Много смртних случајева заинтересовало је полицајку Андреу Рајзборо и добила је случај коју је и њу лично погодио. 

Критички осврт: И у овом делу су прсти духа изашли из потиљка лика који се тушира, овог пута Џона Чоа. И то ме не чуди јер је то једина ефектна сцена у оригиналном филму. У овом чак није ни једина јер је потпуно предвидљива, баш као и све друге сцене убистава и самоубистава. И то је највећи проблем овог филма. Иначе филм има и логичких грешака, али оне су ређе и мањи су проблем. Рецимо, полицајка Андреа је пронашла Лин Шеј у кући у врло дискутабилном психичком стању, са великом вероватноћом да је убила свог филмског мужа Френкија Фејсона. И ипак се сасвим слободно кретала кроз болницу, те се сасвим слободно и убила. Финална сцена мало чупа ситуацију.

Још једну ствар је режисер Николас Пеш урадио исто као и његов претходник Такаши Шимизу, а то је да догађаје није поређао хронолошки. Међутим, некако се прати лаганије него Такашијев филм. Заправо, овај је некако узбудљивији, динамичнији и занимљивији. То не значи да заиста има све ове атрибуте, само сам упоредио ова два филма и овај је свакако у вођству и доследнији је. Критика и публика су искасапили овај филм горе него што су то учинили протагонисти у овом филму, али ја не бих био тако строг. Он објективно није лош, али ништа ново нема да понуди.

Едукативни моменат: Иако је искусни детектив Вилијам Садлер преживео лоше ствари због случаја на којем је радио, Андреа је веровала да је том случају ипак дорасла, што се није показало. И наместо да је послушала свог пертнера Демијана Бичира, она се ухватила у коштац са тим и извукла дебљи крај. Некада је боље да учимо из туђег искуства него да сами ударамо главом у зид.

Оцена наставника:

(врло лабава)

Црни телефон (The Black Phone 2022) је адаптација кратке приче Џоа Хила из 2004. Радња је смештена у 1978. и актуелан је „Грабежљивац“, којег глуми Итан Хок и који отима дечаке. Последња жртва коју је отео је тинејџер Мејсон Тејмс, те га заробљава у свом подруму. Међутим, тамо је и црни телефон који не ради јер је жица исечена, но он свеједно звони. Дечак ће врло брзо схватити да су са оне стране жице претходне жртве које му дају савете како да се спаси.

Критички осврт: Амери никако не одустају од тога да им је главни мали протагониста неко кога вршаци злостављају у школи, а ни од тога да се његова улога на крају сасвим промени и да из жртве настане херој. Но, добро, овај пут та позадинска прича има смисла, а и сцене насиља међу децом су баш бруталне и изгледају довољно хорор за цео филм. Но, и надаље је филм прави хорор и то врло трипозан. Итан делује застрашујуће са свим оним маскама, али и његова болесна „игра“. Како би дуел између дечака и набилдованог садисте била колико-толико равноправна, ту су и натприродне силе (телефон као комуникација са мртвима и сестрица која је видовита) које пружају неку наду да ће се ова жртва ипак спасити. И сами покушаји да се спаси су већ драматични и узбудљиви. Цео филм је такав, узбудљив и невероватно држи пажњу и иако изгледа да се добрим делом не дешава много јер су и жртва и насилник у статусу кво, заправо се дешава много тога. На крају се и показује да је сваки од пет духова дечака допринео да се овај шести спаси. Фотографија сјајно својим једноличним, браон бојама дочарава туробну и тескобну атмосферу, а глумци су одлични у својим улогама, посебно клинци. Иако је крај на неки начин срећан, опет није префорсиран и изгледа ми реално у контексту који је дат.

Едукативни моменат: Једна од порука филма је врло јасна, а то је да деца не треба да разговарају са непознатим одраслим особама на улици или било где другде. Додао бих да то није добро да раде ни на интернету, иако је радња овог филма смештена много пре него што се интернет појавио.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Пре него што се пробудим (Before I Wake 2016) је прича о дечаку Џејкобу Тремблеју, којег је усвојио пар Кејт Бозворт и Томас Џејн. Ускоро ће посвојитељима постати јасно да дечак има натприродну моћ да своје снове претвори у стварност. То је посебно значило за Кејт јер се у Џејкобовим сновима појављивао и њен прерано преминули син. То је била шанса да своје дете угледа наново, па је једва чекала да падне ноћ и малени Џејкоб заспи. Невоља настаје када су почеле да се обистињују и његове ноћне море. 

Критички осврт: Одлична је идеја за филм и реализација је иста таква. Ликови се понашају тачно онако како бисмо очекивали, али то не значи да је филм предвидљив, већ да је сасвим реално представљен у додуше нереалној ситуацији. Глумци су сјајни, чак и клинац, а и специјални ефекти. Допада ми се дизајн чудовишта. Оно јесте страшњикаво, али баш изгледа као да би га дете таквим замислило.

Финалне сцене су мало дискутабилне. Представљене су кроз сан којем присуствује Кејт и иако је живописан, недоследности има. Најпре, клинац није могао да зна да се Кејтин син удавио у кади, а и сувише је мали да би направио сцену где га Кејт обликује да буде њен мртви син. Таква метафора је, рекао бих, недостижно апстрактна за тај узраст. Цела та сцена је претерана холивудска кулминација и већ смо је видели, рецимо у „Цркни Фред“. Сам крај врца од емоција и одлично је што није патетично и што Кејт прича нормалним тоном, без плакања и ридања. Ово је филм углавном са правом мером.

Едукативни моменат: Кејт је испричала причу малишану из свог детињства. Она је веровала да вештица гребе по њеном прозору, али се испоставило да је то грање дрвећа које помера ветар. Када је то схватила, вештице више није било. Некада страшне ствари престају то да буду када их разумемо, закључила је. И закључак је на месту.

Оцена наставника:

(минус)

Архив (Archive 2020) је футуристички филм који се дешава у 2038. и прати судбину младог научника Теа Џејмса који живи осамљено у бази и кује велике планове. Наиме, техника је толико напредовала да може да складишти свест преминулих макар неко време и тако омогући ожалошћеној породици да још мало разговара са њима. Тео је одлучио да иде корак даље: да направи перфектног робота и да у њега ускладишти свест своје прерано умрле и вољене супруге Стејси Мартин. Он ће у томе и успети, али је и робот развио сопствену свест и осећања.

Критички осврт: Радња се некако споро развија и иако не могу да кажем да је досадно, свакако није ни инспиративно. Већ врло рано у филму је јасно шта Тео покушава, мада није јасно који људи су му претња и зашто. Да је то било јасније, можда би било узбудљивије. Овако прича изгледа баш млако макар што се тиче оног дела који се односи на трилер. Са друге стране, љубавна мелодрама је прилично успела, тим пре што је необично у овом филму да у љубавном троуглу учествују чак два робота. Можда је требало да се режисер Гавин Ротери искључиво посвети том мелодраматичном жанру. Он је у амбијенту који је споља зимски, а унутра хладан сместио једну тужњикаву, топлу романтику. И то је једини и свакако добар адут овог филма јер све остало је већ виђено у бројним филмовима до сада, попут „Екс машине“ из 2015. Иако радња нема много смисла с обзиром на њен крај, те иако би имала смисла ма каква год радња да се дешавала с обзиром на крај, оно што филму не могу да оспорим је емоција коју без сваке сумње има, а ту је некако и музика допринела, макар колико и амбијент, што природни, што у бази у којој је Тео боравио.

Едукативни моменат: Када је Тео питао свој други прототип да ли је у реду, она је одговорила да није. Он је узвратио да не види оштећења, али му је она наново рекла да то не значи да је у реду. И у праву је. Све што је видљиво није увек довољно за процену.

Оцена наставника:

(благодарна)

Амерички херој (American Hero 2015) је филм о суперхероју Стивену Дорфу који уопште не изгледа као суперхерој, иако има задивљујућу моћ телекинезе. Он живи у гету, склон је пороцима, опија се на журкама и по сили закона обавља друштвено користан рад. Међутим, његов дар ће ипак доћи до изражаја на најбољи начин када га животне околности натерају, а највише од свега да би могао да виђа свог малог сина којег обожава.

Критички осврт: Ово је нова и значајно блеђа варијанта „Хенкока“, али овај филм има неколико плусева у односу на холивудски блокбастер, укључујући и тај што није холивудски блокбастер. Најпре, главни протагониста Стивен је поцепао улогу, а и има више шмека од Вила Смита, што и није тешко постићи. Друго, иако су форе депласиране, филм ми је некако животнији и непосреднији, сасвим другачијег сензибилитета и има емоцију, морам да признам. Стивен је човек који се распада, али он није криминалац у правом смислу те речи и своје моћи злоупотребљава тек да би зарадио који долар. Таква поставка ми је некако блискија и није напуцана као у овом другом суперхеројском филму. Свему овоме доприноси и режија и филм је рађен попут неког документарца. Оно што смета овом филму је радња која се јако споро развија и гледате пола филма и не знате шта сте заиста гледали. Чини ми се да је режисер Ник Лав запоставио радњу да би изградио свог протагонисту. При томе је занемарио неке друге ликове и неки су се појавили у тек једној сцени без неке веће сврхе. Но, опет, у целини, све то добро изгледа. Ово је више драма него суперхеројска акција (иако објективно има све сегменте суперхеројштине, пад и успон америчког хероја) и тако треба овај филм и прихватити.

Едукативни моменат: Јоанс Мајлс је глумио наставника науке у локалном колеџу и то је свакако изузетно постигнуће, али сам је рекао да му то не даје ауторитет да зна све и да има људи који знају више од њега. Свакако став који је вредан.

Оцена наставника:

(вероватно је објективно мање)

Напад непознатог (Attack of the Unknown 2020) је филм о инвазији крвожедних ванземаљаца баш у тренутку када полицајци спроводе до затвора опасног криминалца Роберта Ласарда. Они ће успети да сместе Роберта у затвор, али ће убрзо схватити да он зна нешто о туђинима што може да им помогне да их победе. Хтели – не хтели, мораће да сарађују са њим како би преживели.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова где већ у првим сценама видите да неће ваљати. Режисер Брендон Слејгл је поставио ситуацију у којој је супротставио опаку банду и полицију и то је изгледало врло млако и неуверљиво (такви су и глумци), са акцијом где сви пуцају једни у друге са три метра удаљености и готово сви су преживели. У једном тренутку је Брендон помислио да ће постићи узбудљиву атмосферу тако што се камера дрмуса на онај начин који изазива мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом, али то на срећу није дуго трајало. Додуше, мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом морате осетити када чујете дијалоге у овом филму који су псеудоумни и патетични. Углавном, по јутру се дан познаје у овом филму и како је прва сцена најавила, такве су биле и све остале. Ово је један досадан филм са много (глупаве) приче, премало (лоше) акције и са идејом која је океј, али нити је нова, нити је довољно јака да заслужује цео филм. Једино признајем Брендону да је танана средства употребио колико је максимално било могуће. То не значи да су уједно и маштовита и занимљива јер заиста нису и ванземаљци изгледају као унапређена верзија смешних креација из једнако смешних филмова шездесетих. Са друге стране Брендон је превише очигледно референцирао на каснија остварења попут Ејлијена, а расплет је преузео из „Светског рата З“. Лоши филмови често копирају добре, али то не постиже жељени ефекат и изгледа некако јадно.

Едукативни моменат: Ричард Грико је рекао колегама како има меланом и да је то рак крви. И погрешио је, пошто је меланом рак коже. Рак крви се зове леукемија.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Лако Је Критиковати 207

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мртви као ја: Живот после смрти (Dead Like Me: Life After Death 2009) је филм настао из серије „Мртви као ја“ приказиване 2003. и 2004. Прича прати догодовштине „косача“ који убирају душе, а сами су некада били људи и ово обављају као редован посао. Њихову свакодневну рутину промениће нови шеф Хенри Ијан Кјузик. Његове методе се значајно разликују од рада претходника и то ће се допасти свима, осим Елен Мут (која и прича целу причу). Но, ускоро ће и остали схватити да им ново руководство више наноси штете него користи.

Критички осврт: Свакако једна слатка прича која држи пажњу и оптимистично гледа на живот, па чак и на смрт. 🙂 Међутим, не разликује се значајно од просечне епизоде серије, ни по формату, ни по озбиљности. Кад поменух ово друго, некако ми изгледа као да се режисер Стивен Херек није удубио и није разрадио пре свега лик Хенрија, тако да су његови мотиви до краја остали нејасни, иако су без сваке сумње важни. То исто није урадио ни у причи и иако ми видимо које репрекусије трпе главни ликови, некако је све то остало млако, баш као и поруке. Заправо не бих смео да потпишем да сам све поруке разумео. И рекао бих да је Стивен превише развукао неке сцене, посебно закључак између чланова Еленине породице. 

Едукативни моменат: Иако су „косачи“ веровали да ће проћи без последица ако не поштују правила, даља дешавања су их демантовала. Свака акција има своју реакцију и зато треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

(али слатка)

Стигме (Stigmata 1999) је прича која прати младу жену Патришу Аркет, која ради у салону лепоте у Питсбургу у Пенсилванији. Када јој је мајка послала на поклон бројаницу коју је купила на сумњив начин на пијаци у једном селу у Бразилу, Патришин живот се променио. Почела је да добија ране по телу, тзв. стигме. Њен случај је привукао и свештенике и послат је Габријел Берн како би га истражио. Он је најпре мислио да Патриша не добија стигме јер је атеиста, али ће се уверити да она доживљава много више необјашњивих духовних феномена од наведених рана.

Критички осврт: Режисер Руперт Вејнрајт (или његов директор фотографије Џефри Л. Кимбал) се баш потрудио да сцене учини уметничким и необичним, из другог угла сниманим, са мноштвом крупних кадрова. И то је увек допадљиво, али ми некако не иде уз тему и сензибилитет овог филма. Свеједно, то и није тако лоше као што јесте често понављање мотива, па је Патриша макар два пута завршила на ауто-путу у хистерији, где аутомобили махнитају и сударају се, а црнопута пријатељица Нија Лонг јури за њом како би је спасила.

Руперт је показао амбивалентан однос и према науци и према цркви. У једној сцени смо имали силовит атак на науку коју заговара Габријел јер је он постао свештеник због наводних рупа у теоријама. При томе је мислио на теорију о постанку живота и за једног органског хемичара показао је крајње незнање (Земља није стара шест, већ четири и по милијарде година) и паушално схватање (елементи се нису поређали одједном у склад и дали живот). Са друге стране, Руперт је представио католичку цркву као олигархистичко тајно друштво које користи сва средства да би устројило религију како њему одговара. Оба ова гледишта ми превише вуку на теорије завере, што је у овом жанру дозвољено, али ми је уједно и прелако решење за заплет, те читав филм чини прилично лаганим штивом. И уз то је филм испао и наиван јер је на крају одговоран само један човек за устројство цркве и то је Џонатан Прајс. Јесте он кардинал, али да баш самостално одлучује некако ми не пије воду.

Патриша ме је врло непријатно изненадила, с обзиром на то колико је била слаба у овом филму, а иначе је сматрам добром глумицом којој оваква улога сигурно одговара.

Едукативни моменат: Стигме су ране које наводно настају без икаквог јасног узрока баш на оним местима где их је задобио и Христ када су га разапели (руке и ноге због клинова, леђа због бича, глава због круне од ружиног трња и бок због убода копљем). Стигматичари су најчешће жене, католкиње и врло религиозне, али божанска природа њихових рана није доказана. Заправо, у већини случајева истрага је показала да су у питању преваранти, а за одређен број њих да су у питању особе које имају неке поремећаје психичке природе, попут анорексије, на пример.

Оцена наставника:

(јесте јака, али је трица)

Авина запоседнутост (Ava’s Possessions 2015) је прича о девојци из наслова филма (глуми је Луиза Краус) која је, како опет наслов каже, била запоседнута демоном. Међутим, свештеник Џон Вентимилија је успешно извео егзорцизам и спасио је. Луиза се не сећа последњих месец дана, али је починила многа злодела и породични адвокат јој је саветовао да се пријави на групну терапију анонимних запоседнутих коју води Вас М. Стивенс и тако избегне затвор. Она је послушала савет, али то није решило питања која су је мучила, као ни демона који жели да се врати у Луизино тело.

Критички осврт: Овај филм је другачији у гомили опседнутих и док су се други режисери сличних филмова довијали како да препознатљиве сцене учине што ефектнијим, режисер Џордан Галанд је напросто био иновативан. При томе је и добар режисер и испричао је занимљиву причу која има и интригантну мистерију. Ипак, прича није перфектна јер ју је крај, који је потпуно опште место, унизио, а и љубавна прича између Луизе и Луа Тејлора Пучија завршила се пре него што је и почела и то онако успут. Момак није упоран, иако је тако изгледао све време појављивања. И нејасно је како то да се није заинтересовао за нестанак свог оца иако је постало врло јасно да Луиза има нешто са тим. Дакле, филм би требало мало избрусити, али и овако мислим да имамо један сиров дијамант. 🙂

Едукативни моменат: Ако демона посматрамо као своју мрачну страну, онда је Луиза успела сјајно да се избори са њим/њом јер није учинила оно што је желела (да убије свог филмског зета Закарија Бута), већ оно што је исправно (да га преда у руке правде).

Оцена наставника:

(ипак)

Џејкобове лествице (Jacob’s Ladder 1990) је прича која прати ратног ветерана из Вијетнама чије је име у наслову филма (глуми га Тим Робинс). Неколико година након рата он је разведен и живи са другом женом Елизабетом Пењом, која му је и колегиница са посла. Тада почињу да му се приказују демони, како их је он назвао, те он осећа да му је живот угрожен. Елизабет покушава да га разувери, али се тада појављују његови саборци, такође ветерани, који имају исти проблем као и он. Сви они покушавају да сазнају шта им је то војска учинила, али откривање истине показало се као немогућа мисија.

Критички осврт: Режисер Адријан Лајн уме да направи добре прелазе и да заинтересује већ у првим минутима филма врло ефектним детаљима. Кад кажем прелазе мислим и на оне када прави флешбекове ка претходном Тимовом животу, али и оне који се односе на жанр филма јер он из натприродног хорора полагано прелази у трилер, да би се наново вратио на оноземаљско. Међутим, колико ти прелази сценски изгледају добро, истовремено делују као дезоријентишући скокови логике и структуре. Овде немамо причу у правом смислу те речи или можда имамо више верзија једне приче које теку паралелно. Посебно је танана прича која се односи на теорију завере јер је реакција једне моћне Владе САД сувише млака, неспретна и неусредсређена. Свеједно, тешко је рећи шта је заиста лик који тумачи Тим преживео (или није), али емоције су праве, баш као што су и поруке овог филма. Никако не можемо оспорити квалитет целог овог остварења.

Едукативни моменат: Без обзира шта се заиста десило Тиму у том рату – да је био жртва неетичког експеримента или да је погинуо, исход је лош и то је једини исход који проистиче из рата. Јер рат је лош.

Оцена наставника:

(млака)

Сотонин мали помоћник (Satan’s Little Helper 2004) је прича о дечаку из једне америчке варошице, који је љут што је његова обожавана сестра Кетрин Виник пронашла дечка. Тумарајући улицом у бесу, наишао је на човека прерушеног у Сотону и замолио га да му буде помоћник, али и да пошаље дечка његове сестре у пакао. Испоставило се да је Сотона сјајан другар за игру и да на врло кул начин масакрира наоколо људе што је била несвакидашња и фасцинирајућа представа за клинца. Проблем је у томе што је све то стварно јер је дечаков другар поремећени психопата и масовни убица.

Критички осврт: Допала ми се идеја која „вози“ овај филм, мада јесте морбидна. Такође ми се допада и како је креирана дисфункционална породица мајушног деликвента Александара Брикела. Допада ми се јер није у питању класична прича и он није злостављано дете. Наиме, његова филмска мајка Аманда Пламер се труди, али очигледно све ради погрешно. Иначе и Аманда и клиња и сви остали глуме добро (клиња можда и најбоље). Сцене убиства у овом хорору су најслабији моменат. Нису страшне, често су недовршене и понекад су врло натегнуте, попут убиства два полицајца у колима. Са друге стране, режисер Џеф Либерман је показао да се разуме у свој посао и филм има неколико кул снимака, попут оног када се иза малог помоћника промаљају мале нинџе или када је Џеф правио компарацију сцене из видео-игре и дечака који бесциљно лута градом. Да ли је хтео да потцрта зависност од те забаве која је сада све присутнија међу младима? Опет, игрицу је дечаку набавио његов филмски отац Вас М. Стивенс и опет долазимо до родитељских грешака и породице која не функционише. То свакако причи даје неку дубину и слојевитост, али ћемо је ипак видети само ако се баш, баш потрудимо. Некако је јасно да је Џеф желео да направи само филм за забаву. И да поменем да је у многим сценама „Ноћ вештица“ била очигледан узор.

Неких танких и чудних момената има и мимо хорор сцена (за које нисам додао и да су праћене лошим ефектима, посебно Васово убиство), па тако Кетрин буквално запањено себе гледа у огледалу као да не зна колико је згодна и обдарена. Такође нисмо сазнали шта се десило са малим нинџама када им је Александар подметнуо лекове наместо слаткиша. Ситних грешака дакле има, а и сама реализација није најбоља. Све је врло осредње. Међутим, оно што не могу да занемарим је да је Џеф био на добром трагу и језу је правио на сјајан начин. Антагониста је ћутљив лик и он се несметано шврћка међу светином јер сви мисле да је он или неко други или безазлени маскирани партимен. Ликови заправо и не знају колико су рањиви. Уз нешто бољу продукцију и разрађеније хорор сцене ово би био изузетан хорор.

Едукативни моменат: Психопата је заиста убијао људе, а малишан је веровао да је све то игра. Не верујем да ћемо се у животу суочавати са нечим тако драстчним, али смо свакако на примеру овог клиње научили једну ствар, а то је да је јако важно да разликујемо оно што људи заиста чине од онога како ми тумачимо њихове поступке.

Оцена наставника:

(климава)

Моја душа да се узме (My Soul to Take 2010) је познати режисер Вес Крејвен написао и режирао након паузе од четврт века. У граду Ривертон полиција је у акцији лова на тамошњег вишеструког убицу који је управо убио своју трудну жену. Акција није прошла добро јер је он успео да убије и повреди још људи и побегне у шуму. Те вечери се родило седморо беба. Након шеснаест година тих седморо прослављају рођендан уз морбидну церемонију која је у вези са кољачем. Овај рођендан се испоставља различитим од свих претходних јер наново крећу убиства и управо страдају ових седморо младих.

Критички осврт: Почетне сцене су баш обећавале, морам признати и заиста су ме заинтересовале. Надаље се филм одвијао другачије и ово Весово дело извиждала је публика, а искасапила критика горе него касапин у његовом филму, али ја не бих био толико строг. Филм је дефинитивно испод Весових могућности, али има својих добрих страна, попут поделе улога, на пример. Не могу да замислим бољег детектива од Френка Грила, он просто има презахвалну физиономију и харизму за ту улогу, а и други су погођени потпуно. Такође, неких изненађења има, па смо тако тек након пола филма сазнали да су Макс Тириот и не баш уверљива Емили Мид брат и сестра, те цела та породична сага јесте некако интригантна. Вес је чак успео да на крају направи и интригу ко је заправо убица и било их је макар троје у игри: Макс, његов друг Џон Магаро или Емили. Можда чак и слепи Дензел Витакер. Надаље, избор се сузио, али се чини ми се сузио и Весов осећај за логично јер су се ликови понашали мимо сваког здравог разума, чак и за тинејџере. Макс голорук јури за убицом који има нож, да би натрчао најпре на Дензела, а потом на Џона, те су њих двојица започели ћаскање (сумњичаво, али и даље ћаскање) у кући са превише лешева и вероватно убицом у некој од соба. Џонова непристојна понуда која је уследила нема баш много везе са оним што се дешавало коју сцену раније, а нема много ни смисла што је убица одустао да зада коначан ударац Максу. Све је то врло трапаво. И ако ћемо да ситничаримо, а с обзиром на оно што се испоставило на крају, Зена Греј никако није могла да из учионице види убицу како се скрива иза дрвета. Дијалоге не могу да похвалим баш да су виспрени, али довољно су необични. На крају крајева, умни дијалози и нису нешто што од тинејџера очекујемо.

Нажалост, још много тога заиста не ваља у филму, пре свега хорор сцене које нимало нису страшне иако врцају од крволиптања. Вес је начео неку урбану легенду да седморо рођених има по неку страну личности иначе психотичног убице који је патио од поремећаја вишеструких личности и то звучи занимљиво. Међутим, ту идеју уопште није ни искористио, ни разрадио, тако да је све прошло као један сасвим просечан слешер са врло сведеним хорор сценама.

Едукативни моменат: Макс и Џон су представили (и то јако добро) калифорнијског кондора и рекли неколико тачних ствари о овој птици. Рецимо, да потиче из плеистоцена и да му је распон крила импозантних три метра, док је дуг преко једног метра. Занимљиво је да ове птице много чешће мешају са авионима него са другим врстама птица. То дечаци нису рекли, али је такође могло да се чује и научи у овом филму. 🙂

Оцена наставника:

(нажалост, објективна)

Урбане легенде (Urban Legend 1998) је прича која се дешава у студентском кампусу Универзитета Пендлетон. Студенти тог универзитета постају мете маскираног серијског убице, који своја убиства базира на урбаним легендама.

Критички осврт: Прва сцена убиства је добро осмишљена и реализована, уз велики плус што је у њој учествовала шашава Наташа Грегсон Вагнер и стандардно добри Бред Дуриф. И друга убиства су маштовита, а и каква би била када је тема филма таква, али сама радња апсолутно креативна није. Ово је сасвим класични хорор са (потпуно неубедљивом) лепотицом Алишом Вит која је у проблему јер јој убица убија редом све пријатеље и манијакално-депресивну цимерку Данијелу Харис. Ту је и принц спаситељ Џеред Лето, а да би се одвратила пажња ту је и виђени кривац Роберт Инглунд (кога је тешко заборавити као легендарног Фредија Кругера), мада и чудни домар Џулијан Ричингс, што свакако значи да они нису ти и да убица мора бити неко други и кога Алиша добро познаје. Да би одржао напетост, режисер Џејми Бланкс је неке сцене довео до ивице пуцања попут наводног напада на Ребеку Гејхарт на базену. Зашто би се девојка која је ушла тамо свлачила на самој ивици базена када постоји свлачионица коју смо сцену касније и видели? Џејми је такође одржавао и романсу, па имамо и разговор Алише и Џереда на журци који наједном, ничим изазван, постаде Алишина срцепарајућа тугованка погодна да је Џеред утеши. Наравно, ту упада Ребека јер љубавни троугао је ипак интрига коју не ваља не искористити. И зашто не искористити и мало сумње бачене на Џереда? Убица би свакако требало да буде мушко. Или не? 🙂 Углавном, када је Ребека прекинула романсу, некако је изгледало да ће Алиша да потрчи да се извини пријатељици јер јој је преотела дечка. Ипак то није учинила јер је просто било погодно. Крајње је чудно да пуна кућа младих на журци нису пронашли тело Мајкла Розенбаума у тоалету. Очекивао бих најмање ред испред тоалета, а и на таквим згодама увек има и младих у кухињи и сигурно би видели окрвављену и широм отворену микроталасну где је скончао Мајклов пас. Но, убица је свеједно успео да изнесе то тело из пуне куће и питање: како, бре – остаће једно од оних на које никада неће бити одговорено. Желим да кажем да је Џејми форсирао ствари и чинио их погодним, али је осим сцена натегао и време и простор и када бисмо размислили, тешко бисмо једног убицу могли да сместимо на сва места деловања. Студентски кампус ипак није толико мајушан. Но, и ако прихватимо да је Ребека имала натчовечанску снагу да све те лешеве прикупи и однесе на поткровље зграде, њено преживљавање је тек натчовечанско. Упуцана је два пута и пала са врха зграде, али и даље је замахивала секиром. Не можеш је убити попут Мајкла Мајерса. Но, последња сцена је сасвим добро решење.

Едукативни моменат: Алишина цимерка је боловала од манијакално-депресивног стања, који називају још и биполарни поремећај. Са овом болести можемо да се упознамо на овом линку.

Оцена наставника:

(објективна)

Урбане легенде: Коначни рез (Urban Legends: Final Cut 2000) је наставак претходног филма. Радња је премештена на престижни факултет драмских уметности. Неколико њих, укључујући и Џенифер Морисон, режира филмове који ће им бити дипломски радови, али и адути за стицање Хичкокове награде. Међутим, серија убистава десеткује Џениферину филмску екипу. 

Критички осврт: Ма шта год критика рекла, мислим да је режисер Џон Отман направио мудре резове у филму „Коначни рез“, ако изузмемо то да је направио наставак на један већ доказани финансијски успех и добро употребио два најзанимљивија лика одатле: Лорету Девајн и Ребеку Гејхарт. Напунио је филм прелепим људима и уз неколико чудака усмеравао је кривицу према многима од њих јер су сви сумњиви. Такође је филмску чаролију појачао тиме што његови актери снимају своје филмове, па имамо филмове у филму и самим тим је јунацима био изазов да разлуче стварно од фиктивног. Ту је и могућност да антагониста користи застрашујуће маске, а реквизити су допринели живописнијем амбијенту. То се посебно показало погодним у финалној сцени када се прави Лоретин пиштољ помешао са лажним пиштољима намењеним за сцену, па су протагонисти и антагониста грозничаво приграбили комад надајући се да узимају прави. Још једну ствар морам признати Џону, а то је да је правио мање логичких грешака у односу на свог претходника Џејмија Бланкса.

Што се квалитета приче тиче, он јесте упитан. Објективно, ово је сасвим осредњи хорор и исти такав трилер, са много општих места. Ништа ново није донео ни франшизи, ни поджанру у којем је рађен. Но, иако је Џон дао омаж филмској уметности, прилично сам убеђен да није имао идеју да овде ствара уметност, већ нешто значајно конкретније.

Едукативни моменат: Урбана легенда или савремена легенда је жанр фолклора који се састоји од прича које циркулишу као истините, посебно као случајеви који су се догодили „пријатељу пријатеља“ или члану породице, често са ужасним или шаљивим елементима. За разлику од легенди које су настале у култури древних народа, ове су новијег датума и карактеришу их модерни услови живота и технологија.

Оцена наставника:

(боља него претходна)

Фимејлијен: Космичка симпатија (Femalien: Cosmic Crush 2020) је секси СФ о свемирској експедицији коју сачињавају лепотице и које су на некој планети откриле храм. У том храму је ентитет који их запоседа и претендује да оне за њега направе царство. Међутим, Алтеријанке, бића од чисте енергије, доћи ће да стану на пут пипколиком узурпатору.

Критички осврт: Надам се да сам у горњем пасусу добро описао радњу јер ни мени није баш најсхватљивија. Све је врло глупо и са истом таквом глумом. Овај филм би требало да продају расне лепотице које су практично све време голишаве, али бојим се да то није довољно, посебно поред интернет садржаја врло богатог и значајно експлицитнијег на ту тему. 🙂

Едукативни моменат: Једину паметну је рекла Кира Ноар, а то је да енергија не може да се уништи, већ само може да прелази из облика у облик. Кира је то рекла пошто је глумила биће наводно сачињено из чисте енергије, а оно што је рекла је закон очувања енергије.

Оцена наставника:

(чита се нула)

Вини Пу (Winnie the Pooh 2011) је цртаћ рађен према истоименом роману аутора А. А. Милна и Е. Х. Шепарда. Јунак из наслова је плишани медвед који, заједно са својим другарима, живи у столетној шуми. Њихова данашња авантура је да тужном магарцу Иару пронађу реп који је изгубио.

Критички осврт: Прелеп је цртани и баш је за малу децу и због естетике и због васпитно-едукативног момента. И таман је одређена права мера код овог момента, а посебно ми се дојми што је све рађено у књизи, те је и то васпитни део сам по себи. Хумор ми се такође допада. Све похвале.

Едукативни моменат: Вини се одрекао свог меда да би помогао другару и такво постављање приоритета говори о једном исправном ставу и дивном карактеру.

Оцена наставника:

(слатка, баш као што је и филм)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да је униште. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)