Лако Је Критиковати 214

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Инвазија на канцеларију (Office Invasion 2022) је јужноафрички филм на енглеском језику. Три пријатеља запослена у истој фирми суочавају се са изазовима које доноси нова управа, али ће се суочити и са крвожедним ванземаљцима који желе да им преотму сировине.

Критички осврт: Допао ми се хумор у овом филму. Он није типичан, урнебесан амерички, а није ни монтипајтоновски, те верујем да неће свима бити смешан, али мени јесте. Режисери Гарет Крокер и Фред Волмаранс су пародирали корпорацијске односе и канцеларијске карактере и то су урадили са једном добром мером. Можда некад и преко мере, али свеједно је смешно. И трагично јер ми гледамо како бахати, безобразни, безобзирни, а у исто време неспособни и незаинтересовани људи командују, управљају судбинама и уништавају и компанију и запослене у њој. Ми такав живот сада живимо у Србији и асоцијација је толика да не можете да се не најежите. Посебно је страшна сцена када Реј Рангака расправља о здравственом осигурању (које му је потребно због болесне кћерке) са својим шефовима.

СФ део је наиван, али има неког шмека и иако је таква прича већ виђена много пута у различитим комедијама, где вампири, зомбији или нека већ чуда узурпирају канцеларисјки простор, опет некако вреди, уз солидне специјалне ефекте и исту такву глуму. Да, кад поменух глумце, Гарет и Фред су увели баш много ликова у причу и нису успели да их „исхендлују“ јер су се губили током филма и више се нису појављивали. Некако су остали недоречени. Највећи проблем је мафијаш који је склопио договор са Рејом и он је некако нестао у финалној сцени и ми не знамо како је Реј то решио. Чини ми се да са таквим људима то не иде тако једноставно, а и велики је новац био у питању.

Едукативни моменат: Реј је на крају схватио да су решења наших проблема често много ближа него што мислимо и неретко буквално пред носом. Само треба да научимо да их видимо.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црвени песак (Red Sands 2009) је ратни филм који се дешава током рата САД и снага Ал Каиде у Авганистану 2002. Чета војника под вођством Леонарда Робертса је добила задатак да се стационира у једној осамљеној и руинираној кући и да осматра да ли ће туда проћи непријатељске снаге. Такође је предвиђено да учествују у борбама ако их нападне непријатељ. Испоставиће се да је њихов непријатељ много моћнији него што су мислили и да потиче из арапских легенди.

Критички осврт: За један ратни филм фотографија и сценографија су сасвим прикладни и дочаравају све што треба. Сценарио је баш „масан“ и иако је логично очекивати да ће млађани војници да баљезгаре свашта, сценариста Сајмон Барет је ипак претерао. Прича је обична и очекивана у односу на најаву на почетку о духовима или џиновима како их већ називају, али хорор сцене су кудикамо другачије од уобичајених и више су ефектне него што су страшне. Како филм одмиче постаје јасно да ово неће бити у тој мери натприродни хорор колико психолошки јер односи међу војницима почињу да се захуктавају и готово сваки од њих пролази кроз неку врсту параноје. Двојица од њих Леонард и Калум Блу имају и свашта нешто на савести што су урадили у рату, али то некако није повезано са причом. И то јесте замерка, али највећа замерка је што је режисер Алекс Тарнер баш разводнио радњу и она се развија брзином морске звезде. Крај је решен мање-више класично, али је прича свакако заокружена. Глума је врло добра, а специјални ефекти осредњи, у једном тренутку и испод тога. Овај филм нема „атрибута“ који га чупају, али не могу да кажем да је лош.

Едукативни моменат: И без духова и џинова у рату, исходи су увек трагични као у овом филму. Исход у једном таквом безумљу и не може да буде бољи и рат треба избегавати свим средствима.

Оцена наставника:

(рецимо да је објективна)

#Непознати (#Unknown 2021) је прича која прати Хала Озана, писца који пише своју другу књигу. И оно мало концентрације које има за писање ће нестати када буде схватио да његову кућу опседају духови жртава серијског убице.

Критички осврт: Радња се јако полагано развија и ми до половине филма схватамо да Хала неко или нешто излуђује, али нема много наговештаја ко или шта би то могао/могло да буде. При томе су неке сцене баш исфорсиране, попут оне када Хал одгурује дете од телефона и пребија свог пријатеља у магновењу. И глума ми је исфорсирана са много хистерије. Некако су ми двоје главних протагониста све време били на граници уверљивости, а имали су захтеван задатак да дочарају нимало лаке карактере. Он (Хал) је лечени алкохоличар, а она његова супруга која жели дете (које он не жели) како не би остала сама. Границу уверљивости су прекорачили када је у питању хемија између њих двоје, односно нису успели да ме убеде да су пар који се воли.

Оно што је добра цака у филму је што Хал није сигуран да ли је оно што види стварно или последица халуцинација услед алкохолизма од којег се (показаће се тек делимично успешно) лечи. Међутим, та цака престаје негде од половине филма и сада је већ пар људи, поред Хала, схватило да је све то стварно, иако је нестварно. 🙂 Чак је и шериф почео да га држи на оку, а његова драгана је постала запоседнута. Што мало не укључити и „Егзорцисту“, па од вишка глава не боли? Заправо и не боли, али није помогло филму јер запоседнутост нема оправдања и сувише је нагло наступила. Најинтересантнија је та клаустрофобична средина Халове куће где се заправо све и дешава. Некако смо научили да се ова тематика обрађује уз доста полицијске истраге и на мноштву других локација. Режисер Лазраел Лазон је добро премостио очекивано окружење, али је онда морао да адутира на хорор који се у тој кући дешава. И хорор заиста није лош, а богами сам се најежио од сцене када духови изнад Халовог кревета шапатом најављују долазак убице. Преокрет је такође добар и Лазраел је прилично успешно таргетирао шерифа, али такав исход неминовно отвара питање зашто је полиција реаговала баш како је реаговала, а не ефикасније и раније, рецимо? Но, и поред тога, могу рећи да је ово сасвим солидан трилер, тим пре што је буџет прилично ситан.

Едукативни моменат: Хал се у филму лечио од алкохолизма и према ономе што је он исповедио, као и његови сапатници, алкохол узима све: дом, децу, брачне партнере, посао, достојанство. Много је велика цена, а као биолог бих додао и да узима здравље. Цироза јетре и чиреви на желуцу су само неке од последица.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Претеча (The Harbinger 2022) је филм о породици која се доселила у варошицу и која очигледно крије неке тајне. Мештани варошице, које чланови породице упознају, почињу да умиру и сва је прилика да отац те породице Вил Клипстајн (уједно и режисер филма) умешан.

Критички осврт: Оно што свакако не могу да замерим овом филму је да није динамичан. Практично у свакој сцени се нешто дешава, а дешава се много тога. И ти догађаји су некако исечени једни од других, па радња изгледа прилично разуђено, утолико пре што ту постоји и нека мистерија која се прилично дуго одржава и ми иначе немамо све делове овог пазла. Дакле, Вил се није показао баш као режисер јер нема јасну линију приче, а као глумац је солидан, мада му повремено глума „фалшира“; и њему и његовој филмској супрузи Аманди Макдоналд. Мадлен Макгро је већ озбиљнија глумица (иако значајно млађа), али ми сувише личи на Среду из породице Адамс и не могу да је схватим озбиљно. Главни антагониста је ђаво (Чарлс Хабел је баш исфорсирао своју улогу), али ми његове моћи делују сувише млако, баш као и ретке хорор сцене и као и само финале, односно сукоб који је антиклимактичан и сувише статичан са врло предвидљивим преокретима. Највећи адут је откриће природе града у који је Вил са породицом прешао, али то напросто није: није довољно, није разрађено и није на прави начин искоришћено. Крај је претерано патетичан и раздраган, али није значајније умањио утисак јер је он свеједно лош. 🙂

Едукативни моменат: Ајрин Бедард је рекла Вилу како је све магија и како магија не постоји. 🙂 Иако је ова реченица контрадикторна, она је у исто време врло мудра. Магија како је ми разумемо заиста не постоји, али јесте магија када креирамо нешто лепо или користимо савремена достигнућа науке, на пример. Ако се потрудимо, тренутке нашег живота можемо учинити магичним. 🙂

Оцена наставника:

(ту је негде)

Дневна смена (Day Shift 2022) је прича о Џејмију Фоксу који је званично чистач базена, а незванично ловац на вампире. Успешно је почистио и базен и вампирицу, али се испоставило да је она кћерка врло опасне шефице вампира Карла Соуза. Сада ће Џејми од ловца постати плен.

Критички осврт: Одмах од почетка креће акција која је заправо сјајна, ако занемаримо да је Џејми у сукобу са старицом разрушио пола куће, испалио сто метака из пушке и да нико у комшилуку то није приметио и сви мирно косе своје травњаке. 🙂 Но, све акционе сцене су маестралне. Ово је извитоперена верзија Прљавог Харија и то је Џејми, који не ради по правилима и који добија партнера новајлију (Дејв Франко) којег не жели, али ће се за њега везати. Сама прича је потпуно предвидљива и јасно је какву ће претњу представљати главна вампирица Карла за Џејмија. Заправо све је предвидљиво, погодно и наивно са слатким хепи ендом и све је подређено акцији. Ово је заиста филм за забаву, без дубине и удубљивања. Улоге су фино подељене и глумци су се лепо снашли, посебно млађахни Дејв који је доказао да је једнако талентован као и његов старији брат.

Едукативни моменат: Дејв је желео канцеларијски посао у синдикату, али се испоставило да му је ипак запао посао на терену. И ту се показао добар, иако је у међувремену постао вампир. Некада неки послови неће бити наш први избор, али то не значи да у њима не можемо бити добри и чак и уживати у раду. Свакако треба дати шансу и себи и том другачијем избору.

Оцена наставника:

(не може више)

Спавач (The Sleeper 2012) је прича која се дешава почетком осамдесетих у студентском кампу. Манијакални убица терорише сестринство у које је тек ступила млађахна Британи Беланд.

Критички осврт: Режисер Џастин Расел је очигледни фан „Ноћи вештица“ пошто већ прва сцена веома подсећа на тај филм. Чак и музика подсећа, али је далеко лошија. И толико је гласна да она није подлога дијалозима, већ је обрнуто. Дијалози се једва чују од музике, а и какви су, штета није велика. Осим дијалога лоша је и глума, а радња изгледа бесциљно и испразно. Заправо, све изгледа превише приземно, укључујући и убицу Џејсона Џеја Кребтрија који је можда више ретардиран него што је психопата. Упркос томе, он поби све актере, укључујући и неколико детектива и то већ чини филм сувише погодним. Сцене убиства нису страшне, већ су бесомучно досадне, а специјални ефекти који их прате су сиромашни. Џастин је успео успут да буквално изгуби неке ликове: Џену Фурније и Пола Муна. Они се појављују у потенцијално опасним сценама, али ми не видимо да их психопата убија или да су већ убијени. И то је заиста смешан промашај у режији оваквог филма, а начин како главна хероина Британи побеђује убицу је пренаиван и врло трапаво урађен.

Дакле, све је против филма, мада он има неке добре детаље. Џастин је у доброј мери успео да дочара дух осамдесетих и филм заиста личи на неки који је снимљен тих година. Такође, у овом филму можете видети једну од бољих диско плесних тачака. Свакако не вреди труда да одгледате цео (лош) филм да бисте видели само ту сцену, али ето да не испадне да је баш све лоше.

Едукативни моменат: Пол је био забринут због нестанка своје девојке и када сам није успео да је нађе, обратио се полицији. И то је сасвим у реду јер када нисмо сами довољно компетентни да нешто решимо, најбоље је позвати стручњаке. На крају крајева, знање јесте и то да знамо коме треба да се обратимо за помоћ.

Оцена наставника:

(може плусић)

Изнајмљивање (The Rental 2020) је прича о четворо младих људи који су изнајмили апартман како би у њему провели викенд. Међутим, тих пар дана су се наместо опуштања претворила у праву ноћну мору са трагичним завршетком.

Критички осврт: Морам да признам да су сценаристи Џо Свонберг и Дејв Франко урадили добар посао и дијалози су баш добри, посебно реплике које су у вези са дискриминацијом. Дејв се прилично добро снашао и у свом режисерском дебију и добро је разрадио ликове, као и односе између њих који нису сасвим једноставни, али јесу очекивани. Оно што ми се посебно допало је како је направљен заплет на основу тих односа. Објективно, идеја за причу није нова и виђена је у филму „Слободне собе“ снимљеном две године раније, али је у овом случају страшно дешавање много значајније закомпликовано тајном коју имају двоје прељубника Ден Стивенс и Шила Ванд. Како радња тече ствари се све више компликују, а тензија расте. Међутим, финале, које би требало да је хорор, баш и није на висини задатка. Као да је Дејв желео нешто другачији слешер, али то није остварио и све је прилично бледо. Сцена када пас дотрчава до убице је једна од последњих, а можда је требало да буде последња, пошто ми се чини да су све преко те сцене вишак. Но, како год, укупан утисак не изостаје.

Едукативни моменат: Алисон Бри је била девастирана што су остали одлучили да прикрију убиство, наместо да поступе правилно и пријаве га. На то јој је њен дечко Ден рекао да она ништа није учинила. И у томе и јесте ствар. Нечињење је некада једнако лоше као и чињење. На пример, ако се дешава насиље и ми окрећемо главу. То значи да то насиље одобравамо, прихватамо или нас не занима.

Оцена наставника:

(врло јака)

Наказе (Freaks 1932) је филм познат још под називима „Прича чудовишта“, „Забрањена љубав“ и „Грешке природе“. Сам филм је врло контроверзан јер прати дешавања у циркусу у којем су „атракција“ људи са дефектима. Филм је имао пробне пројекције у јануару 1932, при чему су многи чланови публике негативно реаговали сматрајући да је филм превише гротескан. Као одговор на ово, извршни продуцент Ирвинг Талберг, без сагласности режисера Тода Браунинга, монтирао је оригинални 90-минутни филм и значајно га скратио, те додао алтернативне снимке како би се продужило време приказивања. Коначна скраћена верзија филма, објављена у фебруару 1932, трајала је 64 минута; оригинална верзија више не постоји. Углавном, ради се о томе да се лепа артисткиња на трапезу Олга Владимировна Бакланова удала за патуљастог Харија Ерлса јер је сазнала да је овај наследио велико богатство. Олга је намислила да отрује свог мајушног мужа, како би све то богатство наследила. Ипак, сценарио који је испланирала одвијаће се сасвим другачије и врло трагично по њу.

Критички осврт: Иако би прича требало да објасни шта је снашло арогантну Олгу, ту се дешавају још неке љубавне сторије, срећне или несрећне и оне заиста не оптерећују радњу. Напросто доприносе читавој атмосфери и дочаравају нам свет који је истовремено и бизаран и живописан. Наравно, прво питање које ћемо поставити је зашто баш циркус и зашто људи са деформитетима? Одговор на ово питање је врло сложен, али може да буде и једноставан: зато што су се такве ствари у прошлости дешавале. Циркуси су заиста приказивали такве људе и половина глумачке екипе коју можете видети у филму је и у то време наступала на вашарима и у правим циркусима и такав шоу се називао „шоу наказа“. Рецимо, такав је случај са Шлитци који је патио од микроцефалије. Дакле, то је био део живота тада и сада већ део историје, тако да заслужује своју причу, баш као што и угњетавани црнци у минулим временима заслужују своју. И ова прича је коректно испричана и заправо ми се допало то што су такви људи приказани без велике помпе, у њиховом свету где су физичке мане уобичајена ствар. Са друге стране, најлепша жена Олга, те најјачи мушкарац Хенри Виктор, који би требало да су идеали којима стремимо, приказани су са накарадним особинама где су мане, иако не физичке природе, врло уочљиве. На неки начин је Тод изврнуо причу и ми навијамо за наказе у финалном делу (који је највише хорор), наместо за оне који од наказа беже и прихватамо њихову злу судбину као заслужену казну. На крају и савршени жена и мушкарац остају без своје женствености (претварају је у наказну жену-патку) и мушкости (у продуженој верзији га кастрирају), што опет причи даје нови слој. Кажем нови, јер прича је већ слојевита и ми само можемо да нагађамо значење метафоре наказе vs. идеали лепоте, као неку врсту и по некој основи раслојеног друштва. Свакако поздрављам и то што се Тод није бавио згражавањем над циркусом и мислим да је овако послао јачу поруку јер су људи сада могли да виде да необични људи имају сасвим обичан живот и исте такве љубавне и друге проблеме.

Оно што замерам филму су дијалози који су претерано сведени, но опет, у питању је циркуско окружење и не могу да очекујем да се тамо воде неки високоумни разговори. Такође, не могу да се не запитам зашто Хари ради у циркусу и живи у вагону, када има огромно богатство. Филм свакако има својих рупица, али је ипак велики помак у причању филмских прича и свакако храбар за оно време.

Едукативни моменат: Микроцефалија, коју сам поменуо, синдром је који може бити последица мутација, али га узрокују и неки спољашњи фактори и много чинилаца може довести до оваквог стања. Болест се још назива и ситноглавост јер долази до прераног срастања лобање. Због тога се мозак недовољно развије, што често резултује у менталну ограниченост.

Оцена наставника:

(веома јака)

После ковида (Post Covid 2021) је филм рађен према анимираној серији „Саут Парк“ и сматра се трећом епизодом двадесет и четврте сезоне. Прича се одвија у будућности када су дечаци, главни јунаци серије, већ одрасли и наступило је време када се човечанство напокон изборило са ковидом. Ипак, један из друштва Кени, умро је ипак од ковида и сви становници Парка су наново у излоацији и у хистерији. Кенијеви другари из детињства покушавају да пронађу прави узрок његове смрти и откриће врло чудне чињенице. 

Критички осврт: Таман када сам помислио да аутори „Саут Парка“ не могу да ме изненаде, они су то учинили већ у првој сцени, сасвим другачијим приступом. Чак је и анимација у неким сценама другачија у односу на сведену, аутентичну, али није то све испало лоше, тим пре што су аутори, упркос новинама, задржали онај њихов оштри хумор. Не баш у пуном капацитету и умеју они да буду и бруталнији, но, добро су поентирали и што се ваксера и што се антиваксера тиче. Саму причу није фер оценити јер она није завршена, пошто је овај филм дефакто део серије.

Едукативни моменат: У замишљеној будућности политичка коректност је ушла у свој максимум и хумор више није смешан. Иако је у реду да се туђа права поштују, у реду је нашалити се и на свој рачун, али никако није у реду претеривати ни у чему.

Оцена наставника:

(свакако може боље)

Бела Змија 2: Уздигнуће Зелене Змије (白蛇2：青蛇劫起 2021) је кинески цртаћ и наставак филма „Бела Змија: Порекло“ из 2019. Ове две змије су заправо женски демони који су се намерили на моћног свештеника и он их је победио и прогнао у неку врсту пакла. Тај пакао је град у којем обитавају људи, демони и чудовишта, али лишени моћи и принуђени да се боре за голи живот. Сестре су одвојене, али Зелена Змија има наду да ће пронаћи своју белу сестру.

Критички осврт: Овај цртаћ сигурно није за децу. Врло је суров и бруталан, са јако мрачним ликовима. Али и живописним, баш као што је и цео овај филм. Све то прати изузетна анимација. Акција је одлична и узбудљива, а и прича је занимљива и стварно добра. Претерано су одужили и учинили сувише патетичним завршну сцену, али на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: Пакао у којем су се сестре змије нашле замишљен је тако да је из њега могуће отићи, али само ако се особа одрекне своје опсесије. И ликови, ма колико год угрожени били, никако нису могли да га напусте. Опсесије могу бити јаке и заиста нам могу приредити пакао. Мудри свештеник је на крају, када га је Зелена Змија поразила, рекао како нам не може бити дато све што нам је потребно и морамо са тим да се помиримо.  

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 213

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лего звездани ратови – летњи одмор (Lego Star Wars Summer Vacation 2022) је ТВ специјал о тематским лего фигурицама. Фин је свемирски пустолов и он је испланирао да са својим пријатељима, јунацима и роботима, проведе незаборавно лето, али се испоставило да је свако отишао на своју страну. Тужан и усамљен, Фин је покушао да нађе разоноду за себе, али ће га духови џедаја, који ће се спорадично појављивати, упутити на његов прави проблем.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, методички урађен, са лепим порукама и емоцијом. Једина је замерка што је могао да буде духовитији са више фора.

Едукативни моменат: Дух џедаја је рекао Фину да је он за живота пронашао моменат у којем се забављао. Зато је препоручио Фину да искористи свој моменат јер никада не зна колико ће тај моменат трајати. 🙂

Оцена наставника:

(па, рецимо)

Лего звездани ратови – застрашујуће приче (Lego Star Wars Terrifying Tales 2021) је ТВ специјал о лего пандану јунака из „Ратова звезда“ пилоту Поу који је случајно завршио на једној вулканској планети и тамо ће добити мисију коју није очекивао.

Критички осврт: Мало ме је изненадила пародија „Изгубљених дечака“ јер сам очекивао да филм буде концентрисан на „Звездане ратове“. Другим речима, ако има „излета“ да они ипак буду у домену свемирске фантастике, а не баш вампирског филма. Са друге стране, овај специјал је ипак у вези са празником Ноћи вештица. Има и пародија других филмова и све у свему је допадљива једна епизода.

Едукативни моменат: Када је дечак Дин рекао како је несрећан јер се плаши, пилот По му је узвратио да ако не осети страх, неће осетити ни храброст. Лепо га је утешио, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(можда и јача од претходне)

Саут парк: Земља маште (South Park: Imaginationland 2008) је филм који се састоји од три везане епизоде серије „Саут парк“ или како би аутори рекли ово је „замена за филм“. Дечаци из овог парка су се обрели у Земљи маште где заједно живе све личности које су икада људи измислили. Међутим, ту земљу су напали терористи Ал Каиде са идејом да извитопере машту Американаца. Влада САД покушава да се избори са новонасталом кризом, а у томе ће им помоћи управо мали јунаци ове познате серије.

Критички осврт: Цео филм је потпуно померен и, као што су нас аутори навикли, врло бруталан, али морам да признам да је идеја генијална и такође морам да признам да је тешко замислити да тако сулуду идеју обради било ко други до „Саут парка“. 🙂

Едукативни моменат: Дечак Кајл је рекао да су јунаци из маште заправо стварни. Јер Супермен, Деда Мраз и многи други замишљени ликови много више су утицали на животе људи од многих правих личности. Још један разлог зашто је машта потребна и треба је развијати. И чувати од терориста. 🙂

Оцена наставника:

(за Саут Парк тешко може мање)

Срећа (Luck 2022) је цртаћ о девојци Сем коју све време прати лоша срећа. То ће се променити када буде поделила свој сендвич са уличним црним мачком, јер ће тада пронаћи новчић који дефинитивно доноси срећу. У том новчићу ће видети шансу да помогне малој другарици из сиротишта, али ће нажалост тај новчић да изгуби. Но, откриће да мачак којег је нахранила може да говори и да је део Земље среће у којој обитавају леприкони, бубамаре, један змај и један једнорог. Сем ће следити мачка и доспети у ту земљу јер је то сада нова шанса да дође до новчића и помогне девојчици. Ипак, уграбити срећу чак и у таквој бајковитој земљи није лак задатак. 

Критички осврт: Цртаћ је циљано прављен да буде неодољиво сладак са све зекама и леприконима, што је у реду, иако је приземан начин да се стекне наклоност публике. Оно што много више ценим је машта које у креирању света среће заиста не мањка. Што се тиче среће, имао сам сумње пре одгледаног филма јер ми је срећа као концепт прилично дискутабилна, али је у филму то некако урађено добро – са једне стране непретенциозно, а са друге наивно. Тако да су произашле лепе поруке, а на крају и такве некакве и емоције. Поздрављам то што нема превише патетике, мада нема ни хумора, али оно што ипак смета целој причи је што је потпуно класична и одвија се према обрасцу за овакве филмове.

Едукативни моменат: Сем је на крају своју лошу срећу видела и као добру јер иако јој је свашта испадало из руку и нико је није усвојио до њене осамнаесте године, таква ситуација ју је довела до тога да упозна дивне пријатеље, а мачак Боб јој је постао и породица. Дакле, некада нам ствари изгледају несрећно, али је право питање шта ми сматрамо срећом и ако обратимо пажњу, заправо смо срећнији него што мислимо.

Оцена наставника:

(много иде ка тројци)

Деветке (The Nines 2007) је филм о момку Рајану Ренолдсу који на различите начине, односно у различитим причама проживљава свој живот, да би у једном тренутку схватио да он није оно што је мислио да јесте, нити су то неки људи око њега.

Критички осврт: Филм у почетку има неки врцав хумор, попут оног скеча када надрогирани Рајан објашњава хитној помоћи како нема пупак, па није сигуран да је рођен уопште или када Мелиса Макарти са Рајаном изводи сцену из „Мизери“. Међутим, филм не наставља у том смеру, значајно се уозбиљује и миц по миц долази до свог врхунца који би био прилично филозофски и метафизички, али не баш успешан у том делу. Денис Харви из „Вејрајетија“ је написао да је филм довољно интелигентан и довољно интригантан и он то заиста јесте, са акцентом на ово „довољно“. Дакле, он може да прође, али далеко је то од сјајног. И то „довољно“ је режисер Џон Аугуст постигао не дубокоумним разговорима између Рајана и Мелисе у задњим сценама када је свима све јасно (јер су дијалози врло бледи, прозаични и ништа што већ нисмо чули у неким другим филмовима са сличном темом), већ више преклапањима прича и ликова, као и мотивима тих ликова. Но, свакако је успео. Оно у чему је Рајан тек делимично успео је да нам докаже да је карактерни глумац, а у овом филму је имао прилику јер је тумачио три различита лика. Прва два се фино разликују, али трећи не оставља неки утисак.

Едукативни моменат: Када је Рајан рекао да није мислио да запали кућу, Мелиса му је узвратила да ни она није мислила да се гоји у последњих десет година, али је то ипак учинила. Мислити и брати цвеће заиста нису исте ствари. 🙂

Оцена наставника:

(уф, са прегршт минуса)

Алфа процеп (Alpha Rift 2021) је филм о момку Ерону Дела Вили који је водио нормалан живот и радио забаван посао у продавници играчака, све док није сазнао да је потомак витезова који се вековима супротстављају мрачним силама. Његова улога је да настави традицију својих предака јер се зло пробудило.

Критички осврт: То што је ово већ сто пута виђена поставка (а прати је радња која се дешава према давно утврђеном обрасцу) мањи је проблем овог филма. Много већи је што он изгледа као епизода неугледне СФ серије и по продукцији и по свему осталом. Истина, режисер Ден Ланц се баш потрудио да све изгледа драматично, ако не већ узбудљиво, али бојим се да је са превише драме и патетике направио контраефекат. Из неког разлога је избегавао да прикаже убијања и те сцене су исечене у критичном тренутку, па претпостављам да су циљна група била (и) деца. Дакле, зомбија има, али не и касапљења, но то је океј. Оно што сигурно није океј су дијалози који су безвезни, а таква некаква је и глума.

Едукативни моменат: Ерон је мислио да је легенда о четворици племенитих витезова само друштвена игра, али је онда сазнао да је стварност у којој он има кључну улогу. И оно што је знао из игре сада је требало да примени у животу. Знање које стичемо може потицати из разних извора и активности, па и из игре, тако да не треба да је схватамо неозбиљно.

Оцена наставника:

(више не може ни уз најбољу вољу)

Алхемичар од челика (鋼の錬金術師 2017) је јапанска фантастика рађена према серијалу манги истог назива уметнице која се зове Хирому Аракава. Лик из наслова је Рјосуке Јамада и он је државни алхемичар измишљене земље Аместрије. Он има моћи да преобликује предмете, али то није довољно и он је у вечитој потрази за каменом мудрости који би му дао моћи да преобликује људе. На тај начин би успео да свом рођеном брату врати тело које је овај изгубио када су њих двојица као деца изводили недозвољени алхемијски ритуал. Но, потрага за таквим каменом није ни мало лака ствар у свету врло моћних људи попут њега.

Критички осврт: С обзиром на то да је цела прича заснована на манги, сцена и изгледа као манга, а поједини ликови се и крећу као да су у аними, а не играном филму. Визуелно је допадљиво, све је јако слатко и наивно, права причица и квазиавантура у потрази за каменом мудрости. Заиста, дестинације су могле да буду атрактивније, а не по граду и предграђу. Иако су специјални ефекти сасвим пристојни, некако нису довољно коришћени јер је мелодрама заузела поприличан део филма и то код оваквих филмова није решење, тим пре што ти драмски моменти немају тежину и дубину. Такви некакви су и дијалози. Углавном, драма и дијалози су истисли акцију, а и то није велика штета јер је акција некако млака, без узбуђења и досадна. Ничег ту нема грандиозног и све се некако понавља. Ова пушта прсте бодеже, овај баца ватру, а овај трећи помера стене у виду зидова или стубова. Посебан проблем је мотивација ликова која је потпуна збрка. Ко је ту шта, ко кога убија и зашто и даље је остала мистерија за мене. Једини мотив који ми је био сасвим јасан је онај који је имао генерал Фумијо Кохината, који је класичан суперзликовац, али се његова армија којом је желео да покори свет показала више него разочаравајућа. Ту се појављују и некакви Хомункули, лажни људи и бесмртни приде, који тек имају хаотичне мотиве и које је већ неко за нешто створио. Они су час на страни добрих ликова, час против њих и то је заиста тешко похватати. Све то има неки потенцијал и могла би ту да буде причетина, а не прича, али ми се чини да је ово врло благ покушај режисера Фумихикоа Сорија.

Едукативни моменат: Рјосуке је рекао како би све учинио да брату врати тело, али се испоставило да ипак не би и да границе постоје. Увек постоје границе, чак и када нешто желимо изнад свега. На нама је да одлучимо да ли ћемо границе прећи, али треба имати на уму да су оне постављене са разлогом.

Оцена наставника:

(на три)

Кочија (Chariot 2022) је прича о момку Томасу Ману који је сваке ноћи сањао исти сан. То га је изнуривало, па се обратио највећем стручњаку за такав вид проблема Џону Малковичу. Овај је обећао да ће му помоћи, али сва је прилика да Џон има сасвим другачије планове.

Критички осврт: Након уводне приче која је тек чекала своје разјашњење и која се дешава у деветнаестом веку, пребацујемо се у садашњост и очекујемо да нам Томас исприча свој сан који се поновио готово 5.000 пута. И сан је потпуно антиклимактичан и то је у ствари јако добра фора. Но, мистерија се нека направи око тога и режисер Адам Сигал је пустио да се крчка око пола филма, таман да ми упознамо више него живописне ликове. А ликови јесу крајње необични; довољно је видети само Џона са црвеном периком. 🙂 Тако да су сви они заиста држали пажњу, а Роза Салазар нам је и показала изванредно глумачко умеће. Негде након половине филм мења темпо и постаје значајно мрачнији, мада једнако луцидан и креће да се запетљава и распетљава нова рунда мистерије. И ту заправо наилазимо на проблем овог филма, мада није баш да их није било и пре тога.

Поменуо сам ликове и они су прилично уникатни и интересантни, али нису сви употребљени сврсисходно или, макар, употребљени су само да би нас Адам упутио у неке своје филозофске мисли. Такав је случај са црнопутим Верноном Дејвисом. Његово појављивање само је допринело разноврсности чудних ликова, али није допринело самој радњи. Нека дешавања у филму нису допринела разрешењу мистерије и чудновато понашање Скаут Тејлор-Комптон заиста нема логично објашњење када се погледа цео филм. Некако изгледа непоштено од Адама да гради мистерију деловима који се не уклапају и тешко их је довести у везу са оним што сазнајемо на крају. Коначно, моја највећа замерка су претње које Џон упућује Томасу када га се на самом крају дочепао. Говорио му је да није ништа лично, да може да затвори очи и да му је жао што мора ствари да уради на тежи начин. Некако је испало да тај тежи начин уопште то није и сасвим је антиклимактичан, али овога пута то није била фора.

Критика је исекла овај филм и жао ми је због тога јер је прича необична и држи пажњу. На крају она има смисла и расплет је задовољавајући, тим пре што је Адам можда покушао да нам дочара снагу љубави. Јер без обзира на Џонове моћи, Роза је нашла начина да контактира Томаса чак и када је (маестрално) нестала, а и последња сцена нам је показала да су се њих двоје опет срели само у неком другом животу и под другачијим околностима.

Едукативни моменат: Томас је рекао Рози да је Џон лекар за снове, односно сомнабулиста и погрешио је. Сомнабулиста је заправо месечар, човек који хода у сну.

Оцена наставника:

(јесте танка)

Они/њих (They/Them 2022) је слешер који се дешава у посебном кампу намењеном „рехабилитацији“ деце другачије сексуалне оријентације, а који води Кевин Бејкон.

Критички осврт: Морам да признам да је почетак одличан и на неки начин пародија америчке пренемажуће нарације спочетка. И остатак сцене је јако дојмљив. И како се филм наставио, све ми се више допадао и Џон Логан који се доказао као сценариста у петнаестак филмова (од којих су неки у мом жанру и прилично добро сам их оценио), некако је засијао и у свом режисерском дебију. Већ у првих двадесетак минута нам је дочарао све потешкоће са којима се суочава ЛГБТ популација и поентирао је врло ефикасно, а при томе је користио само разговор. Још један интересантан и блистави моменат филма је подела мушких и женских послова, односно шта се традиционално очекује од једних и других и тај део су Кевин и његов мали тим исфорсирали довољно добро да нам буде јасна метафора коју је Џон имао на уму. Џон је желео озбиљније да се позабави децом другачијег опредељења и потрошио је добар део филма на то, чак је и део који се односи на слешер подредио томе. И то је сасвим у реду и у функцији приче, али је изгубио ефекат изненађења јер је некако било јасно ко ту може да буде убица. Такође је преокрет у вези са Дарвином дел Фабром (који има невероватно необичну физиономију) суштински нејасан и покреће многа питања на која је тешко одговорити. Дакле, овај филм има дубину и слојевитост што се тиче драмског дела, али је трилер део сасвим предвидљив и обичан, а и хорор је ту негде. Напросто, да би Џон добио на једној страни, изгубио је на другој. Оно што свакако иде у прилог овог филму је заиста добра глума свих протагониста, те врло адекватан и атрактиван избор музике. И поред тога, овај филм је објективно осредњи, ако не и испод тога, али бих му ја дао шансу јер једној ипак табу теми приступа на добар начин.

Едукативни моменат: Терапија конверзије, коју у филму практикује Кевин у свом кампу, заправо заиста постоји и бави се преображавањем људи геј сексуалне оријентације, као и оних који имају другачији родни идентитет. Иако се користе разноврсне методе при оваквој пракси, сама терапија се сматра ненаучном.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црна рупа (The Black Hole 1979) је свемирска фантастика која прати судбину петоро астронаута који су наишли на црну рупу. Ипак, оно што их је изненадило је да је крај те црне рупе давно изгубљени свемирски брод који одолева огромној гравитацији. Посада се повезала са тим бродом и открила да на њему још увек обитава капетан Максимилијан Шел који има грандиозне планове са црном рупом. У питању су опасни планови, а и сам капетан је опасан човек.

Критички осврт: Филм је заправо смешан, са слатким роботом који дрхти од страха (касније и од хладноће и не могу да се одлучим шта је од та два глупље), али има некакав шарм и сигуран сам да сам филм гледао те године када је снимљен и са оним годинама које сам имао тада, обожавао бих га. 🙂 Ласери само прште, андроиди дефилују и све је накрцано и прекрцано разнобојним дугмићима. Видан је труд режисера Гарија Нелсона макар на почетку филма да ствари у свемиру постави што реалније, па тако имамо услове нулте гравитације. Додуше, није дочарана у потпуности, али како написах, труд је видан. Свеједно, на крају филма од тог труда ништа није остало и да ли због близине црне рупе или превелике Гаријеве маште лишене сваког сазнања о законитостима у свемиру, све је постало врло нереално. Најјача је сцена када протагонисти протрчавају тик испред усијаног метеора. 🙂 Углавном, брод се распада у свемиру и то је разумљиво хаотично, али чини ми се да постаје и превише хаотично понашање главног антагонисте. Протагонисти беже, а када се направи рупа у броду, ваздух се исиса напоље и то је у реду. Међутим, нејасно је зашто све постаје снежно? 🙂 Највећа нејасноћа је шта се десило на крају када су прошли кроз црну рупу. Ту имамо некакав приказ пакла и раја, са тим да рајска врата (резервисана за добре момке, разуме се) воде назад до Земље, само што је она обасјана сазвежђима којих иначе ту не би требало да буде. 🙂 Дакле, крај је решен у великом стилу и све финалне сцене су прилично узбудљиве или су макар рађене да такве буду, а радња је, па океј. Има ту неке мистерије и иако се да наслутити шта је конкретно у питању лоше на Максимилијановом броду, опет је занимљиво.

Истакао бих помпезног Максимилијана који је сав огрезао у косу, браду и обрве и који је врло атрактиван и упечатљив, док су остали глумци баш бледи, посебно једина женска улога Ивет Мимје.

Едукативни моменат: Робот Винсент је све време просипао мудрости и једна од њих је да постоје три основна типа људи које је назвао: желим, нећу и не могу. Желим постиже све, нећу оповргава све, а не могу неће ни да проба било шта. Ако је мали робот у праву, онда знамо какав тип треба да будемо да бисмо постигли нешто.

Оцена наставника:

(мало сам наградио)

Подршка

Текст колегинице Љиљане Јовић:

Након ужасне трагедије, након, како неко мудро рече, најтрагичнијих дана у српским школама још од Шумарица, који су одјеци који се у јавности чују?
Из „Рибникара“, школе која је најужасније погођена, често чујемо похвале за наставнике, подршку наставницима, захвалност наставницима. Али у свим другим школама притисци на наставнике још су већи и страшнији него пре.

Сада родитељи још бруталније и агресивније притискају да се нешто уради или не уради, позивајући се на могућност нове трагедије као на аргумент. А некако увек трагедијом аргументују да треба да буде тако да њихово дете добије већу оцену или мању казну. Или још чешће, да онај с ким је у директном сукобу њихово дете буде оштрије кажњен.

Све инспекције које су за нас надлежне још ажурније и још агресивније преиспитују сваку нашу реч, сваки наш потез. Не желе да имају пропуст сад кад брину да би пропусти могли да имају овако драматичне последице. А исто мисле и центри за социјални рад, полиција, здравствене установе, који нам се чешће него икад обраћају тражећи хитне састанке и хитне, што детаљније извештаје.
Да будем јасна – верујем да су многи стварно забринути, верујем да искрено покушавају да заштите децу и да учине школе поново безбедним. Али молим све да још једном размисле да ли је ово пут. Да ли заиста на нас треба да се љутите, да ли заиста нас треба да нападате?

Одмах након трагедија многи су поменули да је осим деци, сада подршка неопходна и просветним радницима. А какву подршку смо добили? У школама постаје неиздрживо. Свакодневица нам је да нам прете да ће нам послати инспекцију, да ће нам послати медије. И шаљу. Наш накарадни систем обавезује инспекцију да дође и по анонимној и по потпуно бесмисленој пријави и да нас пропутује и гледа хиљаду наших папира. Наравно, подразумева се да је само савршено довољно добро. Па где је тако сем у школама?

О медијима који једва чекају да лешинаре и да нас повуку по блату да не говорим. Немају наши медији обавезу да известе истинито, да известе објективно. Само школе имају обавезу да правдају сваку изговорену реч.

У памет се, људи! У памет се, родитељи! Ко ће децу да вам учи кад све што вреди отерате из школа?

Пре три недеље дошли смо на своја радна места сви са кнедлом у грлу, са сузама у очима. И сви смо панично једни са другима разговарали само о томе како да децу што боље проведемо кроз оно што је необјашњиво, неразумљиво, застрашујуће. Мислим да смо у великој мери успели, да је моменат да станемо и да погледамо у себе. Како је нама? Мени лично у последњих десет дана троје изузетних, троје фантастичних просветних радника без иједног пропуста у свом раду, троје из различитих школа рекло је да је неиздрживо и да траже други посао који би могли да раде од јуна. Од јуна, јер просветни радник неће ни кад је неиздрживо да остави децу пре краја школске године.

Лако Је Критиковати 212

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Масакр на журки са јастуцима (Pillow Party Massacre 2023) је слешер који се дешава у викендици у којој се пет другарица наново окупило после две године. 

Критички осврт: Ово би вероватно био осредњи слешер, да сцене убиства нису потпуни треш. Режисер и сценариста Калвин Макарти је полетно започео причу и увод је заиста показао један добар потенцијал, који се током наставка филма напросто урушио. И нису само небулозна убијања лоша. Правио је Калвин још неке грешке у корацима, па тако имамо неоправдано маратонски дугу сцену када се Лора Велш убеђује са својим филмским дечком да ли уопште да се види са својим некадашњим другарицама. Наравно да се видела са њима и Калвин је својој публици дао оно што, осим хорора, очекује: голишаве цице и јастуке. Проблем је што су се голишаве цице понашале мимо сваке логике и када се убица појавио развејале су се у свим правцима. Но, хајде да кажемо да то цице раде када их ухвати паника, али право питање (и очигледан Калвинов адут) је да ли је убица Савана Реј Џоунс, другарица о коју су се у прошлости огрешиле? Оне су биле убеђене да јесте, што значи да сигурно није. 🙂 Ми до краја нисмо сазнали шта се конкретно са њом десило, али то није ни важно.

Едукативни моменат: Девојке су на тежи начин схватиле да грубе шале могу довести до врло лоших последица. У народу кажу „играчка – плачка“ и треба бити јако обазрив чак и у игри.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

#плутати (#float 2022) је филм о неколико младих који су одлучили да проведу дане заједно на реци. Међутим, река је ове године чудна и – опасна.

Критички осврт: Овај филм је потпуно небулозан. Поступци ликова одступају од сваке логике. Они се брчаку на реци и нестане девојчица. Они се и даље брчкају на реци, а међу њима и мајка девојчице (?), да би мајка нестала малтене њима пред очима у истој тој реци и у локви крви. И они се и даље брчкају у реци, иако им пријатељи нестају један по један у околној шуми, да би их остало само двоје који су се толико запричали око неких њихових ствари да нису приметили да је вода јако убрзала и да је довољно бучна да надјача њихов разговор. Режисер Зек Лок је био неодлучан да ли да направи слешер или натприродни хорор, али свеједно шта је хтео – није успео ни у једном. Покушао је он још свашта, па и да приближи филм младима јер је лепушкаста Кејт Мејхју инфлуенсерка, а са својим другарицама је разговарала као у неком ријалитију, али је све то јако лоше, посебно патетични моменти које Кејт доживљава. Лоша је и глума, а специјални ефекти су приручни (не знам како би их другачије оквалификовао). Ми на крају не сазнајемо шта је конкретно спопало ове младе људе, као и која је конкретна улога Мета Вајза била, али заиста није ни важно.

Едукативни моменат: Каја Колман је рекла девојчици како артерије воде крв из срца у све делове тела. И у праву је. Вене су крвни судови који доводе крв у срце.

Оцена наставника:

(слабо, слабо)

Зли мртваци устају (Evil Dead Rise 2023) је пети филм у франшизи „Зли мртваци“. Алиса Садерланд са троје деце живи у трошној згради и планира селидбу, када јој је пристигла сестра Лили Саливан. Лили је у личним проблемима и дошла је како би се саветовала са сестром. Већ прво вече како је дошла, зграду у којој бораве продрмао је јак земљотрес. Пукотине у гаражи зграде су откриле тајну подземну просторију која је привукла Алисиног сина Моргана Дејвиса. Он ју је истражио и тамо пронашао књигу мртвих. Упркос упозорењима своје филмске сестре Габријеле Ехолс, Морган је отворио књигу и – више није могао да је затвори. 

Критички осврт: Ово је технички одлично изведен хорор, страшан и узбудљив, прилично гадан и са нешто више крви но што је права мера. Занимљиво је да се Режисер Ли Кронин фокусирао на Алисину породицу и иако је поубијао цео спрат комшилука, нити је њиховим убиствима, нити њиховим преображајем у демоне дао превише простора. И то је у реду јер је породица у фокусу сачињена од занимљивих ликова и показало се да је сасвим довољна да цела прича успе. Ли је направио и сасвим одговарајући амбијент, али ми последња сцена ипак не паше. Она јесте у духу франшизе, али када размислимо обесмишљава логику дешавања и не чини изгледним да се Лили и њена мала сестричина спасу.  

Едукативни моменат: Ово је ипак хорор и не треба да се плашите да отварате књиге. И немојте се задржавати само на томе. Читање може бити једнако узбудљиво као и овај филм. 🙂

Оцена наставника:

(скоро па објективна)

Рупе на небу: прича Шона Милера (Holes in the Sky: The Sean Miller Story 2021) је филм о режисеру (који је заиста и режисер овог филма) Ешу Хамилтону који је одлучио да сними документарац о лику из наслова (глуми га Шон Ед). Шон је нестао без трага 2013. и сада Еш жели да сазна да ли су га заиста били отели ванземаљци.

Критички осврт: Идеја није богзна шта, а реализација је испод сваког критеријума. Режисер Еш је имао идеју да све то представи што реалније, па је користио лоше снимке који врло иритантно шкрипе, са какофонијом људских гласова и то заиста не личи ни на шта. Поједине сцене су у потпуном мраку. Уз то, буџет му је био више него ограничен, па су специјални ефекти тужни, а продукција кућевна. Еш је додуше успео, чак и у таквим условима, да направи неке језиве сцене и то на врло једноставан начин. То могу да му признам, али авај, то не чини неку разлику.

Едукативни моменат: Еш нам ипак може бити узор, не због филма који је направио, већ зато што је одлучио да истражи причу која га је заинтересовала. То је добар начин учења.

Оцена наставника:

(безнадежна)

Симулант (Simulant 2023) је канадски СФ. Људи увелико користе симуланте, роботе људског изгледа са ВИ. Међутим, поједини симуланти показују непредвиђено понашање, мимо онога како су програмирани и агент Сем Вортингтон истражује зашто је то тако.

Критички осврт: Најближи „рођак“ овог филма би био „Истребљивач“ из 1982, али свако поређење није фер. Режисерка Ејприл Мален и сценариста Рајан Кристофер Черчил су увели четири закона роботике, те тиме један више у односу на Исака Асимова (који је своје познате законе успоставио још давне 1942) и тиме су, ето, унели неку промену у причу која је већ виђена и врло осредња. Она је заокружена, не превише узбудљива и има своје добре моменте попут оног када Сем искључује, односно убија симуланта Алисију Санц. Но нема ништа толико посебно да би се овај филм баш издвојио у мору других научно фантастичних остварења.

Едукативни моменат: Џордана Брустер је желела да замени свог покојног супруга Робија Амела идентичним симулантом и погрешила је. Нико није незаменљив, наравно, али јесте јединствен и не можемо тражити од једне особе исто оно што смо добијали од друге.

Оцена наставника:

(на два)

Роботи (Robots 2023) је прича базирана на причи Роберта Шеклија „Робот који личи на мене“. Џек Вајтхол (незаконито) поседује робота који је његова копија. Робот је савршен роб и обавља све оно што Џек не жели. Такође за њега осваја и лепе девојке. Невоља настаје када се испостави да једна од њих Шејлин Вудли има такође робота који личи на њу. 

Критички осврт: Као и већина буџетније рађених романтичних комедија и ова је симпатична, сасвим довољно духовита и са радњом која је врло погодна. Не могу да кажем да је ово филм који ме је „одувао“, али је довољно забаван, динамичан, са океј порукама и без претеране патетике и већих грешака. 

Едукативни моменат: Шериф Џекамо Базел није поверовао да су Џек и његов робот једнојајчани близанци јер су имали исте отиске прстију. И у праву је: отисци се разликују.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Вилијам (William 2019) је прича о неандерталцу (глуми га Вил Бритн) којег су клонирали и донели на свет пар универзитетских професора и научника Валид Зуајтер и Марија Дизија. За Валида је он највећи домет у каријери, а за Марију је он људско биће и њен син. Но, ни једно, ни друго немају готова решења како да се Вил уклопи у друштво којем не припада.

Критички осврт: Добра је прича и посебно ценим што ју је режисер Тим Дизни одржао конзистентном, као и карактере својих ликова, посебно млађахног Вила. Ово је посебно важно јер је градио своју теорију о изумирању неандерталаца на компетицији са разумним људима од којих су изгубили јер нису имали способност апстрактног мишљења. Тим није претеривао ни у чему, а дотакао се разних друштвених тема, првенствено кроз реакције људи у Виловој близини. Једино што ми квари утисак је крај који је исфорсирано трагичан и некако ми је натегнуто да полиција упуца и убије ненаоружаног момка, па таман он био и неандерталац. Такође, мислим да Вилов потомак на крају није био неопходан, али добро. Морам да похвалим Вилову маску, као и његову глуму, али и других актера. 

Едукативни моменат: Неандерталци су изумрла врста или подврста архаичних људи који су живели у Евроазији до пре око 40.000 година. Разлози изумирања неандерталаца су спорни. Теорије за њихово изумирање укључују демографске факторе као што су мала величина популације и инбридинг, компетитивна замена, укрштање и асимилација са савременим људима, климатске промене, болести или комбинација ових фактора. Неандерталци су били робусније и здепастије грађе од типичних савремених људи, имали су шири ребарни кавез у облику бурета; ширу карлицу, а пропорционално краће подлактице и ноге.

Оцена наставника:

(јача)

Супер Марио браћа. Филм (The Super Mario Bros. Movie 2023) је цртаћ рађен према Нинтендо видео-игри „Супер Марио“. Главни јунак и његов брат Луиђи су одлучили да започну самостални бизнис водоинсталатера. Почетак није био баш успешан, али су своју шансу видели у хаварији на цевима која је претила да потопи Бруклин, где живе. Када су се задесили на лицу места, храбро су ускочили у шахт и на сопствено изненађење завршили у магичном свету познатом из игрице.

Критички осврт: Цртаћ је финансијски успех и остварио је највећу зараду од свих цртаћа икада који су базирани на некој видео-игри. Објективно, цео филм није толико успешан, али јесте забаван и духовит. Радња не бежи од оне какву бисмо у таквом филму очекивали, али дочарани светови свеједно делују маштовито и интересантно.

Едукативни моменат: Марио је свој посао водоинсталатера схватио као суперхеројски. И заиста, људи који пожртвовано и предано раде свој посао, без обзира који посао то био, свакако су суперхероји.

Оцена наставника:

(врло бледа)

Лего Мајмун клиња: Освета Краљице паука (Lego Monkie Kid: Revenge of the Spider Queen 2021) је цртаћ о клинцу којег обучава Краљ мајмуна, а који је јунак и играчка компаније Лего. Његова дружина и он сукобиће се са Краљицом паука која жели да покори цео град.

Критички осврт: Симпатичан цртаћ, који не садржи ништа што већ није виђено. Анимација је дојмљива.

Едукативни моменат: Мајмун-клиња је рекао својим другарима како је стекао нову моћ – моћ саморефлексије. Саморефлексија је осврт појединца на свој рад, односно сопствене поступке у одређеним васпитно-образовним ситуацијама. И то је заиста права супермоћ. 🙂

Оцена наставника:

(рецимо)

Патуљачни кућни љубимци: Деда Мразови бернардинци спасавају Божић (Elf Pets: Santa’s St. Bernards Save Christmas 2018) је цртаћ о патуљцима са северног пола који су, заједно са Деда Мразом, забринути јер су људи постали неосетљиви и немају обзира према другима. Зато је Деда Мраз ангажовао бернардинце да сакупе енергију добрих људи који се и даље труде, како би магија северног пола опстала.

Критички осврт: Радња је класична и врло предвидљива и иако филм има емоцију и коректне музичке нумере, поруке су мало збуњујуће. Имао сам утисак као да се Деда Мраз и његова војска, пардон патуљци, боре за опстанак, а не да побољшају људско друштво, што им је и сврха, на крају крајева. Анимација је некако социјалистичка (не знам бољу реч, а јако подсећа на илустрације у књигама из тог доба) и не изгледа привлачно, али то би била замерка за цео серијал.

Едукативни моменат: Једна патуљица се запитала како људи не увиђају да могу да направе разлику. Ми не треба да се питамо, треба да делујемо. 🙂

Оцена наставника:

(солидна једна)

Лако Је Критиковати 211

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Финеас и Ферб филм: Широм друге димензије (Phineas and Ferb the Movie: Across the 2nd Dimension 2011) је цртаћ рађен према серији са Дизнијевог канала „Финеас и Ферб“. Ликови из наслова су браћа која уживају у летњем распусту и те дане користе да осмисле немогуће изуме на опште задовољство њиховог друштва. Овај пут су случајно доспели у зграду у којој живи луди зли геније др Дуфеншмрц и помогли су му да направи машину за прелазак у другу димензију. Испоставиће се да је та димензија у страховлади тамошњег др Дуфеншмрца који је паметнији и злобнији и који сада има амбицију да завлада и нашом димензијом уз помоћ својих неуротичних робота.

Критички осврт: Мало је теже гледати филм без претходно одгледане серије јер сваки лик има неки свој фазон. Тако, рецимо, старија сестра дечака Кендис све време покушава да раскринка и тужи родитељима своју браћу због њихових немогућих изума, али баш када родитељи долазе кући ти изуми напросто нестану. Дакле, серија има неке своје устаљене штосове и они јесу духовити, баш као и овај филм. Такође је и инфантилан јер је циљна група млађа публика, али је паметан. Насиље је некако дозирано и заиста изгледа бенигно (с обзиром на тему немогуће га је избећи), за разлику од других цртаћа где претерују са ударањима, гурањима и гађањима. Но, оно што је најбоље, и серија и филм заиста шаљу добре, здраве поруке. 

Едукативни моменат: Већ на почетку цртаћа Финеас каже како му је јако тешко да пронађе позитивну страну ситуације у којој су. Свакако да то није увек лако, али је сјајан Финеасов труд да види позитивно и да из сваког искуства извуче поуку.

Оцена наставника:

(стамена)

Финеас и Ферб филм: Кендис против универзума (Phineas and Ferb the Movie: Candace Against the Universe 2020) је још један цртаћ настао из горепоменуте серије. Овај пут јунаци су доживели незаборавну авантуру на другој планети јер су Кендис отели ванземаљци. Ванземаљци су јој указали највеће почасти и то јој прија јер добија на значају који на Земљи није имала. Ипак, постоји лоша страна приче коју ће Кендис тек касније открити, а уз помоћ своја два брата и другара ће зауставити инвазију ванземаљаца на своју планету.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је сјајан, смешан и маштовит са лепим порукама и емоцијом. Чак и песмице које ликови певају нису лоше, а и оне су духовите.

Едукативни моменат: Кендис је била тужна што није она изабрана, али су јој браћа рекла све и да није тако, они би је сигурно изабрали за сестру. Дакле, свако од нас је изабран и изабрале су нас посебне, најдраже особе. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(иста као претходна)

Под морем: Прича потомака (Under the Sea: A Descendants Story 2019) је кратки филм и најава за трећи дугометражни наставак. У питању је борба између две младе чаробнице Дав Камерон и Чајне Ен Маклејн које су се сукобиле на терену ове друге.

Критички осврт: Причица је увод у спот и иако признајем да је избор песме добар, све остало није. Сама прича је нејасна и безвезна, амбијент (под морем и магична шума) недовољно искоришћен и све је врло немаштовито. Видео сам много значајно боље режираних (само) спотова. Овде нема никакве идеје и све изгледа испразно.

Едукативни моменат: Рефрен песме гласи: „Оно што те не убије учиниће те јачим.“ Нека то буде и едукативни моменат.

Оцена наставника:

(и мање)

Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда! (The Naked Gun: From the Files of Police Squad! 1988) је комедија о полицајцу Леслију Нилсену који има задатак да заштити енглеску краљицу (глуми је Жанет Чарлс) која је дошла у посету Америци. Највећа претња за њу је зли милионер Рикардо Монталбан који припрема атентат и има технологију која омогућава контролу ума. Лесли, иако ходајућа катастрофа, једини је човек који може да га спречи у злим намерама.

Критички осврт: Ово је дефинитивно златно доба урнебесних комедија са заиста смешним форама. У каснијим остварењима постоји манир да свака фора траје у тренутку, па онда нестане и све се одвија као да се ништа није десило. Овде када лик (углавном Лесли) уради нешто, то остаје и даље у току радње. Лесли је иначе савршен за овакве улоге, потпуни је лудак, али и остали нису лоши. 

Едукативни моменат: Парафразираћу Леслија када се у завршној сцени обраћао Присили Пресли. Рекао је да проблеми двоје људи можда не досежу врх брда, али ово је њихово брдо. Другим речима, наши проблеми изгледају тривијално у односу на туђе, али и проблеме човечанства, али су наши и треба да се бавимо њима.

Оцена наставника:

(јака)

Голи пиштољ 33 1/3: Коначна увреда (Naked Gun 33 1/3: The Final Insult 1994) је наставак наставка претходног филма. Полицајац Лесли Нилсен је напустио свој посао и посветио се кућевним делатностима, али његови дојучерашњи партнери не могу без њега. Зато га моле да започне тајну мисију са циљем да спречи опасног криминалца Фреда Ворда да изврши терористички напад. Лесли ће то урадити у свом апокалиптичном стилу, али ће спасити све људе на додели Оскара.  

Критички осврт: Овај наставак је за неколико нијанси слабији од претходног, али је свакако смешан и забаван. 

Едукативни моменат: Присила Пресли је поручила свим дамама на додели Оскара да не схватају олако своје мушкарце јер добри мушкарци не падају са неба. Ово би важило и за све жене, односно све особе. Никог не треба схватити здраво за готово.

Оцена наставника:

(блага)

Матурско вече (Prom Night 1980) је канадски слешер. На матурској вечери мете маскираног убице су четворо матураната чијом кривицом је настрадала девојчица шест година раније. Они су чували тајну шта су урадили тог дана, али је неко за њу сазнао и тражи крваву освету.

Критички осврт: Овај филм је под очигледним утицајем „Ноћи вештица“, а ту је и Џејми Ли Кертис у главној улози. Углавном, на исти начин су из болнице побегли тамо Мајкл Мајерс, а овде осумњичени убица. Једина је разлика у томе што овде ми не знамо да ли овај заиста јесте убица. Ту је и мало спори домар Роберт Силвермен, који је сумњивог изгледа, а ваљда да бисмо се питали да ипак није он тај. Него да додам за узоре да ту има и мало „Кери“ јер је Џејми краљица матуре, а краљ је Кејси Стивен, иначе бивши дечко од лепе, плаве и зле Еди Бентон која са лошим момком Џоном Травилтом, пардон Дејвидом Луцијем спрема лоше изненађење баш на матури. Кад смо код матуре, нешто ми године у овом филму нису јасне. Убијена девојчица је имала десет. Шест година касније сви прослављају матуру и очигледно имају осамнаест, што значи да су старији од ње. Међутим, и брат близанац несрећне девојчице (Мајкл Тоут) је на матури, мада би он требало да има шеснаест лета. У једном тренутку Џејми каже како њена сестра треба баш ове године да прослави своју прву матуру, тако да могу само да закључим да их Амери имају пар узастопних. Колико год их било, очигледно је Пол од свуда „ћапнуо“ по мало и изабрао је доказано успешне филмове, што се показало успешним и у овом случају. Говоримо о хорору који је имао највећу зараду у години у којој је пуштен у биоскопе. Ипак, зарада је једно, а квалитет друго и овде јесте претеран. Најпре, претерано личи на поменута остварења, а и дијалози су претерано лоши. Чак је и плес краљице (Џејми) и краља (Кејси) претерано лош. Како је помпезно најављен очекивао сам нешто што ће бити у равни популарних плесних светских емисија, али све што се дешавало је махање ручицама. Помпезно, додуше, али и даље махање. Но, оно што више не ваља од те претерано дуге плесне тачке су хорор сцене, које, са изузетком оне у којој је жртва Шелдон Рибовски (који није требало ни да буде жртва), уопште нису узбудљиве, чак су млаке, збрзане и неинвентивне. Добро, мало више труда је уложено у сцену када гине Еди, мада је она превише погодна. Како написах, све је превише. 🙂

Едукативни моменат: Дејвид је од Кејсија отео круну како би он био краљ матуре и остао је без главе јер је убица мислио да је он Кејси. Иако нам туђе позиције изгледају примамљиво, морамо да будемо свесни да свака од њих подразумева и оно што није благодарно. Таман то била и краљевска позиција. 

Оцена наставника:

(мада је и ово превише)

Материца (Womb 2010) је филм о младој жени Еви Грин која се вратила у приморски град где је живео њен деда и где је имала своју прву симпатију као мала. Симпатија јој је сада израсла у Мета Смита, али заљубљеност очигледно није престала. Нажалост, док су путовали до града где је Мет требало да се искаже као еколошки активиста, он је погинуо у саобраћајној несрећи. Ева је пожелела наново да га оживи и то тако што ће у клиници извршити вештачку оплодњу са његовим генетичким материјалом и родити његовог клона. То је и урадила и заиста га је родила, али је сада њихов однос био нови проблем. Да ли је он њен син или реинкарнирани љубавник?

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова где има много сецканих сцена не увек са јачим разлогом, а како би нам се дочарала сва лепота фотографије и да би нам можда режисер Бенедек Флигауф поручио нешто (што најчешће не провалимо или провалимо на наш начин који се значајно разликује од онога што је он хтео). Не могу за овај филм да кажем да је романтична или тужна љубавна прича. Она је заправо на неки начин морбидна и едиповска. Бенедек је заправо екстремизовао чувени однос мајке и сина и направио причу која дефинитивно покреће питања и мора на вас да остави утисак. И прича је добра, нема шта. Друга тема коју је дотакао је толеранција и иако јој је посветио значајно мање времена, одлично је поентирао. Морам да похвалим и Мета. Он је глумац који је снимио око двадесетак филмова и врло ми је познат јер је најмање пет у мом жанру. И увек ме је иритирао неким набријаним ставом да је он сад нека глумчина и последица тога је била да је преозбиљно схватао своје улоге. Овог пута улога јесте озбиљна, као и цео филм са све својом табу темом, тако да је одрадио поштено.

Едукативни моменат: Мајке другара Евиног сина нису хтеле да пусте своју децу на прославу рођендана дечака јер су чуле да је клон. Када је дечак упитао своју мајку зашто неће да их пусте, она му је одговорила зато што су глупе. И то је прави одговор.

Оцена наставника:

(блага)

Дубоко (Deep 2021) је филм на тајландском језику, али је оригинални назив на енглеском. Ради се о четворо студената медицине који су прихватили да учествују у експерименту једне корпорације, али ће се испоставити да је оглед смртно опасан по испитанике. 

Критички осврт: Курозитет је да је филм режирао тим студената Универзитета у Бангкоку и има их чак петоро режисера. Сам тај број обећава и свакако даје предност у односу на једног. Али тимски рад ипак није дао одговарајући резултат. И то се дешава. 🙂 Изгледа као да петорка није могла да се договори око жанра. Циљна публика је јасна и то су млади, тако да филм у доброј мери подилази њима и ми имамо једну неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али је тим режисера ту негде хтео да смести и врло озбиљан трилер. Тако да гледате неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али вам је на моменте јасно да ту нешто не штима. То иначе може да буде добар спој и да се у идилу убаци ужас као шок, али овде тај спој напросто није добро фасовао и непристојна понуда доктора Кима Вадупа (врло лошег у својој улози) није добро легла у ову причу. Одвојено, ова два жанра би можда изнедрила солидне приче, али овако су напросто окрњили један други и имао сам осећај као да гледам два не баш срећно спојена филма. Као да то није било довољно, на трећој трећини филм мења сензибилитет и улеће у „Страву у улицу Брестова“ где четворо протагониста на јави има своје најцрње ноћне море и тај део није био успешан иако смо већ били упознати са позадинским причама ликова. Напросто квинтет режисера није поентирао, односно није нам показао шта је желео тим причама и страховима да постигне.

Свађа између протагониста одмах након те сцене је већ била уверљивија, а онда је наступио преокрет и филм је почео незадрживо да пада и то не само зато што је преокрет врло бледолик. Тај део је некако хорор, са све ничим изазваном грмљавином, као у старим добрим филмовима, са тим да овде то баш није изгледало добро. Све се одвијало и превише наивно и превише погодно и превише холивудски. Крај је урушио и оно мало што је до тада рађено. И то је жива жалост јер се неки потенцијал у филму видео.

Едукативни моменат: Куратонин, супстанца до које жели да дође Ким и која је супротстављена мелатонину јер одржава организам будним, измишљена је. Мелатонин већ није, он је хормон који производи епифиза и има бројне улоге, па и ту да регулише будност и спавање. Зову га „хормон таме“ јер се излучује ноћу и имају га и животиње, једнако дневне као и ноћне. Мелатонин се јавља и код биљака.

Оцена наставника:

(објективна баш)

Окрутна прича о абнормалном злостављању: Генроку женска генеалогија (残酷異常虐待物語　元禄女系図 1969) је јапански омнибус сачињен од три приче и све их спаја једна личност, а то је доктор Теруо Јошида који заправо покушава да помогне несрећним актерима. 

Критички осврт: Тема овог филма није само тема, као што је то случај у западњачкој кинематографији, већ постоји читав жанр који називају „ружичасто насиље“. Он је већ као жанр контроверзан и често се сматра интензивно мизогиним, али и протофеминистичким у свом огромном избору осветољубивих хероина које као да отелотворују бес неколико векова традиционалног угњетавања. Мени прилично изгледа као екстремнији садомазохистички однос и то је очигледно била инспирација режисеру Теруоу Ишију да састави своје приче, да ли зато што се то њему лично допада или је проценио да ће се допасти публици или је такав тренд тада био популаран у Јапану, не бих знао. Свакако је прилично користио еротику, мада не и експлицитне сцене секса. Заправо, сам чин није ни толико присутан колико само разголићавање и мажење. Но, оно што је заиста шокантно дешава се у другој причи где главна протагонисткиња има фетиш да буде са мушкарцима унакаженог тела. И једна од њених жеља је био – црнац! Уопште ми није пало на памет да Јапанци могу бити расисти. Врло занимљиво је да је протагонисткиња тражила од свог обожаватеља да јој достави црнца и он је то урадио. Буквално. Донели су човека у сандуку и када је отворила поклопац он је изашао, спреман за љубав. 🙂 У ствари, ти неки детаљи су ми шокантнији од самих прича. Приче се заправо разрешавају некако логично, мада трагично. И имају неку структуру и поруку и иако нисам фан садомазо фетиша, схватам да је и то тема коју је неко морао да обради. Оно што је лоше у филму су ефекти, а бојим се да управо оваква тема не може без њих. Једна од последњих сцена када доктор из стомака умируће труднице вади дете срамно је лоше решена, чак и за оно време. 

Едукативни моменат: У трећој причи окрутни господар је пустио бикове на плесачице. Тада им је рекао да је једини начин да преживе да скину своје црвене одоре. И погрешио је, биолошки гледано. Црвена боја не љути бикове. У ствари, бикови су делимично слепи за боје у поређењу са здравим људима, тако да не виде црвено. Према неким ауторима говеда у својој мрежњачи немају рецептор за црвено и могу да виде само жуту, зелену, плаву и љубичасту боју. Већина сисара (укључујући бикове) су дихромати. То значи да имају само две различите врсте чепића (фоторецепторе), за разлику од три код људи. Оно што бик види веома је слично визури човека са далтонизмом. Њима црвени огртач изгледа жућкасто-сиво. Можда је покрет матадора када маше црвеним огртачем оно што заправо разбесни бика јер то доживљава као претњу.

Оцена наставника:

(на три вуче)

Лига богова (封神榜 2016) је кинеска фантазија рађена према роману „Креација богова“ из 16. века писца Сјуја Џунлина. Радња се дешава у алтернативном свету где се боре силе добра и зла, а ове потоње представља мрачни цар који има врло моћну конкубину Фан Бингинг. Овај пар је могуће победити само уз помоћ светлосног мача, па ће крилати јунак Џеки Хунг кренути у мисију да га се домогне. Успут ће имати помоћ, али ће задатак и даље бити тежак.

Критички осврт: Овај филм је лудница од почетка. Све врца од ЦГИ, то се руши, то лети, то врти, то савија. Режисери Коан Хуи и Верни Јунг су били толико жељни да нам испричају гомилу тога у првих десет минута да су неке, мање битне сцене, чак и буквално убрзали. У првих пола сата се издешавало оно што би у другим блокбастерима сматрали финалном, епском битком. Радња свакако није систематична и јесте у хаосу и то је минус. На срећу да су дијалози прилично сведени тако да је све то могло да се пропрати. Чини ми се да су Кинези мало крадуцкали из „Господара прстенова“ и њихов чаробњак је пљунути Гандалф, а и сценографија је препознатљива. Но, оно што је ипак најважније у овом филму су борилачке вештине и заиста нису затајиле уз гомилу акробатике које је било и тамо где није било потребно. Укупно, ово је једна бајкица без много вредности и још мање порука, али је макар маштовита и шарена. И уложен је у њу заиста велики труд који треба ценити. 

Постоје неке занимљиве тривије у вези са овим филмом. Рецимо, филм је у области режије номинован за хонгкошку Златну метлу (даје се за најгора остварења), а освојио је ову „награду“ у области фотографије. Такође је и глумица Анџелабејби освојила исту ту награду за споредну улогу, мада је мени лично главна злица Фан више заслужна. Још што је занимљиво је да се филм не завршава победом добра, већ су обе стране на статусу кво и очигледно је био планиран наставак, али нигде нисам пронашао податак да је снимљен. Изгледа да је ту ипак пресудно било то што филм није зарадио као што је очекивано, мада је престигао свој буџет. Вероватно је и критика утицала, али без обзира на негативне рецензије ја не бих био тако строг. 

Едукативни моменат: Анџелабејби је рекла како је проживети један добар дан исто као и проживети цео живот. Нисам баш сигуран да је ово баш истина, али јесте тако да људи у једном квалитетно проведеном дану могу да стекну значајна животна искуства. 

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам четири чак)

Лако Је Критиковати 210

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Фреквенција (Frequency 2000) је филм о детективу Џејмсу Кавизелу који је пронашао радио-апарат свог покојног оца Дениса Квејда, чији је хоби био радио-аматеризам. Врло брзо је схватио да може да се повеже са њим и да разговарају, иако је временска дистанца између њих целих тридесет година. Очигледно је то била последица необичних сунчевих активности које су се поновиле након тридесет година. Отац и син ће ову фантастичну могућност искористити да реше један тежак случај вишеструких убистава.

Критички осврт: Како је почело, очекивао сам једну срцепарајућу мелодраму на релацији отац-син и то није било лоше одрађено, свакако, али сам добио један прилично солидан трилер. У ствари, више је налик оним старим, добрим кримићима. Има и пуцачине, само недостаје јурњава аутомобилима. Заправо, не недостаје. 🙂 Режисер Грегори Хоблит се потрудио да не недостаје ни америчких напржених момената, бејзбола и патетике на крају, али добро, то је некако њихово, готово као део културе и традиције. Андре Брауер је изгледа глумац виђен за улогу детектива, што на филму, што у серији. 🙂

Едукативни моменат: Денис је остао жив, био добар отац свом детету и на крају му и спасио живот захваљујући томе што је донео одлуку да не пуши. Тако није умро од рака плућа. Иако, за разлику од Дениса, не знамо будућност и да ли ће нам се то десити, свакако је у питању добра одлука.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Оу-Икс-Ви: Приручник (OXV: The Manual 2013) је филм познат и под називом „Фреквенције“. Радња се одвија у свету у коме су људске вредности и емоционалне везе одређене задатим „фреквенцијама“. У фокусу су момак са врло ниском фреквенцијом Данијел Фрејзер и девојка са врло високом Еленор Вајлд. Он је заљубљен у њу и пробаће све да би могли да буду заједно, што је тешко јер је њихов контакт врло буран чим истекне минут. Иако та заљубљеност траје од младих школских дана, тек као зрео момак премостиће ту препреку, мада не без проблема.

Критички осврт: Врло занимљива и интелигентна поставка, али и радња која се надовезује на њу. Режисер Дарен Пол Фишер је филм напунио лепом децом и лепим младим људима и направио слатку љубавну причицу која има чак и један мелодраматични пик. И мислим да је драма била довољна и без уплива полиције или какви год да су агенти у питању јер је ситуација између Еленор и Данијела већ сасвим довољно кулминирала. Можда је ту ипак требало наћи меру. Но, целокупно гледано, врло је допадљиво и интересантно, мада ми није јасно зашто је Дарен толико инсистирао на крупним кадровима. Свакако је урадио добар посао тим пре што је буџет за филм очигледно ситан. Међутим, ситан буџет узима и свој данак. Ми разумемо да сви протагонисти раде на томе да спрече штету коју је изазвао Данијелов изум и разумемо да је свет у хаосу, али све то није убедљиво јер ништа од тога није било могуће видети. 

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је да знање одређује судбину. Ето још једног разлога да стичемо знање. 🙂

Оцена наставника:

(врло солидна)

Вештица (마녀 2018) је јужнокорејски акциони СФ. Из једне тајне научне установе побегла је девојчица и онесвестила се када се домогла једне оближње фарме. Тамо ју је пронашао и одгајио брачни пар који је изгубио сина и унуче. Десет година касније Ким Да-ми је седамнаестогодишњакиња и на наговор своје најбоље другарице наступила је на ТВ-у, у музичком шоу програму, како би освојила лепу новчану награду и спасила фарму својих родитеља. Међутим, тако је и привукла пажњу људи из институције из које је давно побегла, који су мислили да је умрла још онда и који су врло опасни.

Критички осврт: Акција је изванредна. Не сећам се ни да сам такву гледао још од Матрикса. Све пршти од специјалних ефеката и крви. Заиста изванредно. Ни прича није лоша, посебно преокрет. Једино ми није јасно како је филмски Кимин тата повезао онолико чињеница са објективно врло мало података које је имао. Но, добро, морао је да се направи некакав драмски моменат. Такође, да би се направио и поменути преокрет, требало је да буде преокрета у Кимином карактеру и било га је, али чак два пута. Први преокрет је када она из мушкобањасте мангупчице прелази у слабашну ћутљивицу. Тај преокрет није баш био неопходан и чини да Кимин лик буде неконзистентан. Дакле, мањих замерки имам, али у глобалу филм је заиста добар. 

Едукативни моменат: Докторка Џо Мин-су је веровала да све држи под контролом, али ју је Ким демантовала. Докторка је паметна, свакако, али да би била и мудра, требало је да зна да не можемо рачунати на то да ћемо сваку ситуацију моћи да контролишемо. Посебно не ако ризикујемо и радимо опасне ствари.

Оцена наставника:

(на четири)

Вештица: Део други (마녀(魔女) Part2. 2022) је наставак претходног филма. Практично је радња иста: девојчица бежи из институције која експериментише са децом. Сада сви желе да је се домогну, а она је иначе кћерка главне хероине из првог дела и, попут мајке, веома моћна.

Критички осврт: Овај део ми се баш не допада. Док је први имао неки шмек, интелигентну причу и бруталну и брутално добру акцију, овај има само акцију. Која је брутална толико да је крв липтала у потоцима, а сада наједном имамо суперхероје на сваком кораку и они се боре међу собом. Суштински је радња прилично поједностављена, али ју је режисер Парк Хон-јунг толико закомпликовао (баш да би било много туча и можда да би све то ипак изгледало паметно, кад већ није паметно) да ми је било тешко да пропратим ко ту кога јури и ко какве интересе има. Глумци су ми сви одреда били неинспиративни јер су сви тумачили ликове стереотипно, баш онако како очекујемо да ће ти ликови на таквим позицијама бити. Са друге стране, нису ми сви карактери ликова конзистентни и њихове реакције нису увек логичне. Једини интересантнији лик и по карактеру и по изгледу је Џастин Џон Харви, који јесте корејански глумац и модел, иако се то не би рекло. 🙂 

Едукативни моменат: Вођа банде је терорисао брата и сестру на фарми, али су њега терорисали тинејџери са супермоћима, да би и они настрадали од главне протагонисткиње која је била још моћнија. Овај филм нам показује да и над јачим има јачи. Мало је модификована она наша мудра изрека, али је и даље мудра.

Оцена наставника:

(на два)

Ловац на душе (缉魂 2021) је кинески СФ трилер. Чанг Чен је тужилац који болује од тешког облика канцера, али је одлучио да своје последње дане ипак проведе на послу и на једном замршеном случају убиства директора институције за медицинска истраживања Самјуела Куа. Испоставиће се да ће овај случај постати питање живота и смрти и за самог Чанга. 

Критички осврт: Прича је добра и прави је кримић, нема шта. Интригантна је довољно компликована, али не превише, тако да може да се прати. Уз то, има и сјајан натприродни „зачин“. Проблем је што сам провалио убицу на половини филма, али је било занимљиво видети даље разјашњење и како је антагониста све ситуације удесила у своју корист. И било је изненађења и прича се показала много комплекснијом него што сам мислио. Такође ми се допало што је режисер Ченг Веј-Хао мудро повезао трагичну судбину главног протагонисте тужиоца Чанг (који је појео за доручак своју улогу са све кинеским штапићима) са научном установом чији је челник убијен. То је истрагу учинило личном, дало емоцију филму и унело гомилу моралних дилема. Да ли бисмо поступили исто као Џенин Ченг? Какав год став заузели, тешко је оспорити да је ово један добар филм.

Едукативни моменат: Самјуел је живео у лажима и то је стајало живота чак троје људи, а сам је завршио на доживотној робији. Не верујем да ће нама да се деси нешто тако екстремно, али бити неискрен према себи свакако може лоше утицати и на друге људе.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Изасланик (사자 2019) је још један јужнокорејски филм. Пак Со-џун је врло успешан кик-боксер који не зна да има проблем са демонима који га прогањају. То му открива једна слепа девојка која ипак може да види оноземаљско и упућује га на свештеника Ана Сон-гија који се бави егзорцизмом. Иако је разочаран у Бога, а због личне трагедије, Пак је ипак потражио свештеника и постао му веран савезник против сила зла.

Критички осврт: Демони у овом филму су врло дуални. Визуелно све то не изгледа лоше, напротив, али аудио је врло инфантилан, макар у почетку. Филм иначе има тих инфантилних момената и начин како је главни антагониста У До-хван дохакао рекеташу је баш такав и рекеташ се показао претерано наиван. Но, главна ствар у овом филму, где је режисер Џејсон Ким тек делимично поентирао, свакако је преиспитивање вере у Бога који дозвољава да невини и добри људи страдају. Џејсон је то решио тако да прича иде тим током да добро не може да постоји без зла и да је та борба једног и другог бесконачна. И да су у тој борби снаге прилично изједначене и то се види у једној краткој секвенци када се дешава финална борба између доброг Пака и злог Уа, где су се обојица исцрпљени наслонили на стуб, практично у истој пози и готово симетрично.

Оно што „чупа“ овај филм је емоција коју дефинитивно има и систематичност и у целокупној причи и у детаљима. Рецимо, Пак се не бори одмах са главним зликовцем, већ пре тога мора да победи његову армију. Борба није импресивна као у неким другим филмовима, али је са друге стране животнија. Уосталом, не знам колико кик-бокс може да пружи захвата, ипак су ту друге борилачке вештине ефикасније. Чини ми се да се мало склизнуло и у те друге врсте борбе, али свеједно то изгледа врло добро. Као и цео филм, рекао бих.

Едукативни моменат: Свештеник је рекао да деца чине оно што родитељи желе не зато што разумеју њихове намере, већ из разлога што верују у њих, верују да их родитељи воле. То је повезао са религијом – вера захтева веровање, а не разумевање. Занимљива аналогија, морам признати.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Понуда (The Offering 2022) је филм познат још под називом „Портал монструма“. Филм је инспирисан делима Хауарда Филипса Лавкрафта и прати девојку Шан Алтман и њене пријатеље који су дошли у кућу Шаниног оца који се недавно убио. Испоставиће се да су дошли у замку из које нема излаза.

Критички осврт: Већ у првој сцени ме је изненадило маштовито решење за монструма и врло солидни специјални ефекти који га прате у очигледно нискобуџетном филму. Такође ме је изненадила и глума која уопште није лоша, ликови који су занимљиви (посебно кућепазитељка Џуди Черњак) и све је указивало да ово неће бити типичан јефтин СФ-хорор. Додуше, аутори су могли малко да се потруде око црних кукуљица да оне не буду баш кесе које користимо за ђубре, али све у свему у филму је танани буџет искоришћен максимално што се могло.

Нажалост, у овом случају по јутру се дан није спознао и једну сасвим осредњу радњу крај је потпуно руинирао. Финале је тако некако неартикулисано без икакве идеје водиље, да сам имао утисак да и глумце нико није водио кроз тај део филма. На крају се завршило како се завршило, без јасног разлога и било каквог разјашњења и иако верујем да је режисер Метју Б.Ц. веровао да је то ефектно, бојим се да заиста није. 🙂

Едукативни моменат: Шан је питала свог дечка Луја Џејмса да ли је имао некога ко се убио. Пошто је он одречно одговорио, она га је наново упитала како онда може да је разуме. Иако је то грубо речено, ту има истине. Наша искуства – и добра и лоша – нам помажу да боље разумемо друге особе.

Оцена наставника:

(на два или два на један)

Молох (Moloch 2022) је холандски СФ хорор. Сали Хармсен је самохрана мајка која живи у родитељској кући. Када њу и њену породицу једне ноћи нападне случајни странац, Сали започиње своју личну истрагу да пронађе објашњење за овај напад. Што је више копала, све је више била уверена да је плен древне вештице. У исто време у близини њеног имања археолози су открили неколико очуваних лешева жена и њихова открића ће потврдити Салине сумње. 

Критички осврт: Филм је дефинитивно спор, посебно за један хорор. Радња је толико статична да нисам имао осећај да се крећемо ка било чему, мада се свашта нешто дешава. Објективно, филм је одличан, има врло дојмљиву магловиту атмосферу (као у старим хорорима) и интелигентно постављену мистерију која се разоткрива буквално у последњој сцени, али је спори темпо дефинитивна замерка.

Едукативни моменат: Молох је име које се појављује у хебрејској Библији неколико пута, првенствено у Књизи Левитској (трећа књига хришћанског Старог завета). Молох је бог сунца и рата код старих Семићана, највише поштован код старих Јевреја. Овом богу приношене су жртве (чак се помињу и жртвовања прворођене деце) и такви ритуали су у Библији неприхватљиви и тамо пише да се не практикују. 

Оцена наставника:

(блага)

Ноћ је прогутала свет (La nuit a dévoré le monde 2018) је адаптација истоименог романа Мартена Пажа из 2012. Ово је прави интернационални филм јер је француски, а на енглеском језику и главни глумац Андерс Данијелсен Ли је Норвежанин. Голшифте Фарахани, која има запажену улогу, иранска је глумица. Углавном, Андерс је отишао на журку код своје бивше девојке и услед алкохола и повреде носа се обезнанио. Када се пробудио, затекао је руиниран стан и крваве мрље по зиду. Ускоро је схватио да је зомби апокалипса потаманила све и да је једини преживели. Он се забарикадирао у зграду у којој се задесио и покушава да преживи колико год је то могуће.

Критички осврт: Прелаз на зомби апокалипсу је одличан, попут „28 дана касније“, али опет другачије. Морам да признам да је Андерс показао врло хладну логику у поступањима, али иако ми добар део филма гледамо како он обилази станове и прикупља храну, некако није досадно. Све време имамо нека очекивања, шта ће пронаћи или хоће ли га зомби заскочити. Иако филм није претерано узбудљив и акције има у траговима, сцене су ефектне, попут оне када је Андерс мислио да изврши самоубиство. Свеукупно, има ту неке тензије и Андерс има шарма, али је све то прилично млако за хорор у овом поджанру.

Режисер Доминик Роше добро поентирао у представљању обрнутих вредности друштва. У једном тренутку Андерс је рекао како су сви мртви, а он жив и да је бити мртав нова нормалност и да је заправо он тај који није нормалан. Он се крије у кући и плаши се других људи, а жели да га чују и све време производи неку музику која скреће пажњу. И то скретање пажње је опасно јер ће се зомбији острвити на њега. Свакако врло добра метафора, а још морам да кажем да маске зомбија нису лоше, али су много бољи статисти и глумци који су их дочарали.

Едукативни моменат: Андерс је заправо погрешио када је забацио главу уназад када му је лила крв из носа. Иако то људи често раде, не би требало. На тај начин се крв слива у грло што никако није добро јер обилни садржај може да доведе до тога да се загрцнемо и почнемо да гушимо. Боље је да се стисне део носа где је хрскавица и да се ставе хладне, влажне облоге на чело. Оне ће учинити да се капилари у носу скупе и временом ће се крварење зауставити.

Оцена наставника:

(колебао сам се да сам три)

Мит: Залеђена прича (Myth: A Frozen Tale 2019) је Ви-Ар кратак цртаћ који говори о четири, односно пет духова природе и чини увод или тизер за филм „Смрзнута II“. 

Критички осврт: Све је лепршаво и обасуто разнобојним звездама које врцају. Технички гледано, цртаћ нема мане, али је све остало проблем. Најпре, четири духа су живела у хармонији, а онда пети није то могао са њима, па су они негде отишли и настао је хаос. И све је то слатко, али остаје питање шта заправо ово значи? Како изгледа свет у хармонији, а како без ње? Ако духови који управљају водом, ватром, земљом и ваздухом оду, шта онда остаје? Све је то превише апстрактно чак и за мене, а могу мислити за клинце којима је намењено. Аутори цртаћа нам поручују да закорачимо у свет маште, али мени то изгледа као поједностављење. Машта није једнако шарено. Чак и машта мора да има некакав концепт и идеју, па и причу, на крају крајева, а све то овде изостаје. 

Едукативни моменат: Реч „хармонија“ употребљена у филму означава складност, сагласност; правилан однос између делова неке целине. У музици има слично значење, а односи се на акорде. Као име помиње се у грчкој митологији као кћерка богова Ареја и Афродите.

Оцена наставника:

(маштовита и шарена)

Сутра ћу да ћутим

Аутор текста који следи је Марина Панић.

„Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.“

Андрић „О причи и причању“

Јучерашња страхота отворила је Пандорину кутију свих невоља које имамо као друштво. Разочарана сам и беспомоћна.

Сви смо заказали: и власт која не види своју одговорност него гаси ватру кашичицом, и медији који ватру распирују својим незнањем о томе како се извештава и који се подаци смеју дати на увид, и ми одрасли који идемо од линча до потпуног мртвила и деца која се диве погрешним узорима и величају злочин као забаву.

Ко познаје дете најбоље? Ко је задужен да се бави његовим развојем? Родитељи, школа, цело друштво?

Има нека афричка пословица где се каже да је цело село задужено за васпитање.
Кад нам је важна оцена и успех, такмичења и награде, а не васпитање, толеранција и разумевање, ево шта се дешава.

Ово несрећно дете је стекло сва знања на највишем нивоу: из планирања, из енглеског, из права, из хемије, моторичке вештине су му на високом нивоу. Показао се толико добро да се чудимо да је један тринаестогодишњак све успео да савлада и реализује. Честитам, успели смо да направимо машину, која на раном узрасту све може и све зна.

Но, да би био човек, мора ПРЕ СВЕГА да поседује најважнију компетенцију: да разликује добро од зла. Ако нисмо људи, шта смо онда? Где се учи како да будеш човек?

Сме ли наставник да отвори ђачку торбу уз сумњу да је у њој нешто недозвољено? Сме ли да одузме мобилни телефон? Сме ли да казни за лоше понашање?
Како да им будемо узори кад смо уплашени од бесмислених правила која су нам задата да их слепо пратимо, а на све стране се медијски се промовишу као идоли они која никаква правила не поштују?

Ћутали смо на дивљачку вожњу ламборгинија по граду, на провоцирање и псовке, на измицање столице чекајући да неко други преузме обавезу и одговорност и да исправи криве Дрине уместо нас.

Овај несрећни дечак је узео ”правду” у своје руке и одлучио да дела. Зато што ми нисмо делали како треба.

Данас се оглашавам.

Сутра ћу да ћутим, да мртвој деци својим дахом не пореметим ваздух, мир и спокој да им не угрозим. Да их испратим у тишини, не у црну земљу, него на небо.

Крвава бајка, поново. Историју нисмо научили.

Биолошки зодијак

Никада се нисам опробао у астролошком занату, пре свега зато што се много не разумем, али то никада никог није спречило у Србији да буде експерт. 😀 Без шале, пошто астрологију не знам, али прилично познајем биологију, ја ћу вам дати својства личности на основу онога што кажу зоологија и антропологија о вашем знаку. Да ли ћу погодити? Вероватно нећу, али ће макар бити забавно или се надам да ће бити. 🙂

Овнови имају око за детаље!

Овнови, али и овце, имају правоугаоне зенице. Овакве зенице омогућавају широко видно поље, око 270 до 320 степени. То значи да овнови и овце могу да виде скоро све око себе, осим онога што је директно иза њих, а да не морају да окрећу главу! Пошто су честа мета предатора, ово помаже овновима и овцама да пазе на своје окружење, пре свега грабљивце, чак и када им је глава погнута док пасу.

Бикови су жртве непроверених трачева!

Сви знају да бикове љути црвена боја. И сви – греше. У шпанским аренама где су се спроводиле сурове игре са овим величанственим животињама, оно што је бикове изазивало је очигледно махање плаштом матадора, а не његова боја. У оку бика нема рецептора за црвену боју (као што их има код нас, а то је тип чепића), те они ту боју и не виде. Виде жуту, зелену, плаву и љубичасту.

Близанци воле да деле, осим оних који то не воле!

Сви знамо поделу близанаца на једнојајчане и двојајчане. Међутим, постоји још једна подела, а према томе како се одвија њихов ембрионални развој. Наиме, током нормалне трудноће, плацента (постељица) је извор размене хранљивих супстанци између мајке и њеног ембриона и касније фетуса. Крвни судови у пупчаној врпци бебе су одговорни за повезивање циркулације фетуса са циркулацијом плаценте како би се омогућила размена хранљивих и свих других корисних супстанци. Када постоји више од једног фетуса, као што је трудноћа близанаца или тројки, могуће су две врсте плацентације. Најчешћа је дихорионска плацентација, где сваки фетус има своју постељицу. Када оба фетуса деле једну плаценту, онда је та плацента монохорионска. И немојте да закључитие да једнојајчани близанци увек морају бити монохорионски јер – не морају. 

Ракови имају аристократско држање!

Можда сте чули да је крв јастога (који свакако припадају раковима) плава. И то није сасвим тачно, али није ни нетачно. Она је заправо безбојна, али када се јастог скува, она постаје непрозирна и поприма плаву боју у реакцији са атмосферским кисеоником. То је зато што крвне ћелије јастога садрже хемоцијанин, а тај протеин опет садржи бакар. Бакар оксидује када је изложен кисеонику на овакав начин, а бакарни оксид је плаве боје. У нашим крвним ћелијама (еритроцитима) је, поређења ради, протеин хемоглобин који садржи гвожђе. 

Лавови су таленти за караоке!

Лавови су једине познате врсте мачака код којих појединци урлају заједно – чак и младунци се придружују својим мјаукањем. Такво оглашавање обично траје око 40 секунди. Група лавова често риче заједно да би обележила своју територију јер се рика може чути са удаљености од 8 километара!

Девице хоће да буду питане!

Химен је остатак ткива унутар отвора роднице (вагине) који је остао због начина на који се родница формира током ембрионалног развоја. Обично је то мала количина додатног прстенастог ткива или у облику полумесеца око ивице вагиналног отвора. Многи људи би могли бити изненађени када сазнају да химен нема доказану медицинску или физиолошку сврху. Такође је изненађујуће колико погрешних представа о том делу женске анатомије постоји. Химен није ригидна творевина која се поцепа у току првог сексуалног односа, већ је флексибилна, растегљива. Иако постоје многи случајеви у којима жене доживе малу количину крварења због цепања химена при првом сношају, ово никако није универзално искуство, јер има много жена које имају врло мало ткива. Идеја да се невиност може измерити или проверити је врло штетан мит и не постоји исправан, односно поуздан физички „тест“ којим се може доказати невиност. У стварности, једини начин да сазнате да ли је жена имала секс је – да је питате.

Ваге поцрвене на плажи!

Хомеостаза је унутрашња равнотежа, односно саморегулациони повратак организма у стање пре но што је дошло до неких промена у његовом саставу или функционисању. У биологији, хомеостаза је стање сталних унутрашњих, физичких и хемијских услова које одржавају живи системи. Рецимо, уколико се спољашња температура спусти, наше тело ће реаговати дрхтањем мишића, као и ширењем и скупљањем одређених крвних судова. Наиме, крвоток ће се тада „преселити“ у унутрашњост тела, остављајући у кожи мање крви како би се мање и топлоте из крви одавало у спољашњу средину (зато су нам уши хладне, на пример). Када је јако топло, дешава се супротно и крвни судови коже се пуне крвљу како би спољашња (и ипак хладнија) средина примила топлоту наше крви (зато се тада заруменимо).

Шкорпије су романтичне готово као Французи!

Шкорпије изводе ритуал удварања који подсећа на плес, понекад познат као promenade à deux (ако не знате француски, ово значи „шетња за двоје“). Детаљи се разликују у зависности од врсте, али ако женка покаже интересовање за мужјака, обично почињу тако што се суочавају и држе једни друге за педипалпе (други пар антена, тамо где су кљешта), а затим се ротирају напред-назад заједно са реповима (зову се још и метазоме) подигнутим изнад леђа. Они понекад ударају својим метазомама заједно, али без убода и такво понашање се зове „клубовање“ (зовемо га још и „клабинг“). Плес може трајати од минуте до неколико сати. На крају плеса, мужјак одлаже свој сперматофор (спакована маса сперматозоида) на земљу за женку, а затим одлази.

Стрелчеви у ствари хоће да буду рибе!

У природи има врста које се баве стреличарством, али за израду овог хороскопа одлучио сам се за рибу-стрелца. На горњем делу уста ове рибе налази се уздужни жлеб који, када риба уз њега приљуби језик, делује на сличан начин као горњи део пушчане цеви. Стезањем шкржних поклопаца стрелац може да избаци неколико млазића воде један за другим у веома кратким временским интервалима. Није најјасније како стрелац погађа циљеве ван воде таквом прецизношћу. Због преламања светлосних зрака у води, риба би нормално морала да види циљ у положају који се разликује од стварног. Ипак, стрелци гађају са знатном прецизношћу на даљину од 90 до 120 центиметара, мада увек постоје и извори који претерују и наводе значајно веће даљине. Видео о овој риби имате овде.

Јарчеви су осетљиве душице!

Насупрот увреженом мишљењу да су козе спремне да једу било шта, оне су заправо веома избирљиве у јелу. Имају прилично осетљиве усне које користе у потрази за чистом и укусном храном. Често одбијају да једу сено по коме су ходале или које је лежало наоколо свега један дан. Козе су животиње стада и постаће депресивне ако се држе без других коза. Дакле, нездраво је за козу да буде усамљени кућни љубимци.

Водолије никако нису ленчуге!

Нећете ми замерити ако овај знак повежем са излучивањем, јер: водо-лија… 🙂 Иако постоји широк распон у количини знојења од човека до човека, у просеку особа се зноји између 0,5 и 2 литра на сат током физичке активности. Али према неким студијама, људи могу изгубити најмање 3 литра дневно, чак и ако цео тај дан ленчаре.

Рибе су крвопије, али нису тако страшне!

Кандиру, такође познат као риба вампир или риба чачкалица, врста је паразитског слатководног сома пореклом из басена Амазона у Јужној Америци. Ова чудна риба је озлоглашена због своје наводне способности да уђе у људске отворе, изазивајући јак бол и компликације потенцијално опасне по живот. Упркос овој репутацији, потврђени случајеви уласка кандируа у људска тела су веома ретки, а већина пријављених случајева заснована је на анегдотама и причама из друге руке. Кандиру се обично храни крвљу већих риба, а његова мала величина и клизава кожа омогућавају му да уђе у шкржне прорезе или друге отворе већих риба. Има витко и издужено тело, а чељусти су му опремљене оштрим зубима које користи да се причврсти за свог домаћина. Кандиру је обично краћи од 10 центиметара и углавном је сиво-браон боје, са спљоштеном главом и телом.

Лако Је Критиковати 209

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скривени (Hidden 2015) је филм о породици која се скрива у подземном склоништу током вирусне епидемије која је завладала. Придржавају се правила која су сами успоставили како не би допали шака тзв. „дисачима“ који их неуморно траже на руинираној површини. Ипак, након триста дана, њихов положај је откривен и мораће да се боре за своје животе.

Критички осврт: Као и у сваком филму овог типа преовлађују суморне, сиве, жуте и зеленкасте нијансе и то је сасвим у реду да дочарају туробну атмосферу, али ми неминовно утичу и на расположење. Ово свакако није филм за забаву, већ је у питању озбиљна људска драма пуна тескобе и безнађа. Њих троје су сами у подземљу и покушавају да преживе у неусловима, реагујући свако на свој начин. Интересантно је код овог филма да већи део времена ми не знамо против чега се конкретно боре протагонисти. Но, претња је реална и након досадњикавог дела од отприлике пола филма, креће акција која није разочарала, баш као ни преокрет пред крај. Дефинитивно је вредело чекати јер на крају филм испаде безмало одличан. 

Едукативни моменат: Александер Скарсгорд је рекао својој вољеној да склониште може бити затвор, а може бити и дом, а то зависи од угла гледања. Заиста, на нама је да одлучимо шта нам је довољно добро.

Оцена наставника:

(на четири)

Сакривен (Skjult 2009) је норвешки хорор који прати судбину Кристофера Јонера, који се након 19 година вратио у свој град. Наиме, мајка му је умрла и дошао је како би је сахранио, али и преузео наследство – запуштену, руинирану кућу. Те исте ноћи нестало је двоје кампера који су били у тој кући, те почиње полицијска истрага. И док се полицајци труде да пронађу нестале, Кристофер се бори са својим демонима.

Критички осврт: Хорор сцене које вас штрецају уз гласну музику су врло класичне и очекиване, али све остало није. Заправо су све сцене (почевши од прве) необичне и одвијају се у таквом неком смеру, а амбијент, односно кућа у коју долази Кристофер, потпуно је гротескна. Филм буквално изгледа као да га је режирао Дејвид Линч, али је ипак у питању његов норвешки пандан Пол Оје. Е, сад, да ли је био и једнако успешан, то је већ дискутабилно. Оно што овом филму јако смета је нелогичност и неспособност полиције која истражује случај. Све указује да је Кристофер осумњичени психопата; он је претерано агресиван, видно пометен и у џепу су му пронашли предмет који је имала нестала девојка и остају равнодушни на то. При томе полицајци су знали да су млади били у Кристоферовој наслеђеној напуштеној кући. Касније откривамо да су лешеви и девојке и њеног момка у кади у истој тој кући, коју су полицајци прегледали. Шта су гледали? И као да све то није довољно, Кристофер је сам признао полицајки да се прошетао до куће баш у ноћи када су млади нестали. То је уједно и највећи проблем овог филма и иако ми је јасно зашто је Кристофер морао да буде слободан, опет је некако мање очигледно требало да буде крив макар ради изненађења, а и Пол је ту имао још неке могућности. Рецимо, могао је да се поиграва са тим који је дечак заправо одрастао.

Филм има неких конзистентних делова, али и неких који то нису. Утвара мајке је прогањала Кристофера само у почетку и у пар сцена и некако се изгубила и фокус је прешао на непостојећег Андерса Данијелсена Лија. Мајка је и даље била присутна у причи на неки начин, али не исти. Некако ми се чини да је Пол заборављао своје ликове током филма, као што је то случај са Артуром Бернингом, рекао бих. Нисам упознао Полов рад (мада ћу вероватно то учинити јер је радио у домену хорора још неке филмове), али он ипак није његов славнији колега Дејвид. Дејвид и те како уме да фантазира, али све то добро упакује, док Пол то мајсторство није изгледа усвојио. Ипак, филм има један фин потенцијал и свакако држи пажњу.

Едукативни моменат: Кристофер је постао насилан и то екстремно јер је и његова мајка била таква према њему. Насиље рађа насиље и зато морамо да се трудимо на сваки начин да га спречавамо.

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам и четири)

Село (The Village 2004) је филм о људима који живе изоловано у селу негде у претпрошлом веку, надомак шуме. Њихов живот је миран и ведар, али не смеју да напуштају село јер у шуми вребају чудовишта гротескног изгледа са великим канџама. Међутим, слепа Брајс Далас Хауард се одважила да прође кроз шуму и уђе у град како би набавила лекове за свог љубљеног Хоакина Финикса који је смртно рањен. Тада ће се, макар њој, разоткрити тајне који су старији у селу све време чували.

Критички осврт: Филм најпре почиње сценама из села које заиста држе пажњу, иако се не дешава богзна шта – ми се само упознајемо са ситуацијом у којој су сељани, мада и даље она остаје нејасна. Но, сцене су сјајне и преслатка је врло тужна љубавна прича између Џуди Грир и Хоакина која је, врло вероватно, уједно и рекордер по брзини трајања. 😀 Са друге стране, дешавају се две одвојене љубавне приче које су интригантне и интересантне баш зато што нису обичне и романтичне су без форсирања да такве буду. И онда, тачно на средини филма трагични преокрет који је донекле био и предвидљив. Заправо, све је од тада некако предвидљиво и антиклимактично, мада је прича коректна и заокружена. Ипак је превише слаба за један играни филм који претендује да буде један од јачих остварења хорора, а и с обзиром на занимљива дешавања у селу између ликова, чини ми се да је било боље да је режисер М. Најт Шјамалан направио серију за ТВ на ову тему.

Као глумац овде се највише истакао Ејдријен Броди, који је имао презахтевну улогу и доказао је да је прави Оскаровац.

Едукативни моменат: Када је Брајс питала Хоакина како то да је он тако храбар када се сви остали тресу од страха, он јој је одговорио да не брине о томе шта ће се десити, већ о томе шта треба да се уради. Мудро је зборио Хоакин.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Одвратан (Creep 2004) је хорор који се дешава Франки Потенте, девојци која је кренула да види свог идола Џорџа Клунија који је гостовао у Лондону. Међутим, сан је савладао на станици метроа и када се пробудила схватила је да више нема никога и да је све закључано. Одмах је кренула да тражи излаз, али ће се испоставити да је заробљена, а врло брзо ће схватити да је у клопци манијакалног и махнитог убице који вреба из скривених тунела.

Критички осврт: Некако ми је изгледало да овде неће бити материјала за причу јер је Франка заноћила сама у метроу, али се некако испоставило врло прометно тамо. 🙂 Прича је прави хорор, врло језива и застрашујућа са заиста гадним сценама, попут оне када убица терорише Кели Скот. Оно што је режисер Кристофер Смит направио добро то су свакако ефектне сцене и добро погођена атмосфера.

Посебно ми се допао Франкин лик. Она није класична драма квин која вришти (што је стандард), већ је арогантна и нељубазна и некако је успела да буде конзистентна, без обзира на дешавања. Иначе су ликови разрађени и филм чак има и емоцију и поруку која долази на крају. Свакако добар један рад, нема шта.

Едукативни моменат: На крају је један човек у метроу помислио да је Франка просјак јер је била сва запрљана и поцепана. Не треба да судимо о људима и да будемо непријатни према њима јер ми не знамо шта их је довело у ситуацију у којој их сада видимо.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Наследан (Hereditary 2018) је филм који прати судбину породице од тренутка када је жени и мајци Тони Колет умрла њена мајка. Тони је помало забринута што није превише тужна, али је свеједно потражила помоћ на групној терапији за оне који су изгубили вољене. Тада ју је задесила још једна несрећа и погинула јој је кћерка Мили Шапиро. Хтела је да наново оде на групну терапију, али је одустала када је била на самим вратима. Свеједно ју је тамо видела срдачна Ен Дауд и пружила јој је утеху, те су постале другарице. Ен ју је научила како да призива духове и она је то учинила у свом дому и призвала Мили. Међутим, то није донело олакшање, већ само још веће проблеме. 

Критички осврт: Бројни критичари су се сложили да је Тони нанета велика неправда што те године није била номинована за Оскара за најбољу глумицу у главној улози, а разлог се можда налази у томе да Академија филмских уметности и наука већ годинама уназад игнорише остварења из хорор жанра. И то јесте штета јер њена улога у доброј мери чини да радња напросто тече; свакако је била на висини задатка, као и сви глумци, а улоге су заиста биле захтевне. Заправо, овај филм је необичан по томе што имамо Тонин врло неуобичајен карактер који реагује на врло очекиван, препознатљив начин. Наиме, њене реакције изгледају врло природно, онако како бисмо очекивали у тој ситуацији, али опет њен карактер штрчи. У уобичајеним филмовима са овом темом ми имамо смиреног протагонисту који доживљава застрашујући преображај и страшни догађаји се нижу фреквентније како идемо ка крају. Овде од самог старта имамо жену чудних особина која уноси немир и тај немир је увек присутан и зато сам имао осећај да нешто кулминира све време. Уз то, чудни и страшни догађаји су присутни готово од почетка филма. Неки догађаји су изненађујући, а други не и било је јасно да ће Габријел Берн изгорети у сцени када Тони баца свеску у камин. Углавном, уопште није лош филм и иако сама „испорука“ није нова, ток којим филм „испоручује“ свакако је пажње вредан.

Едукативни моменат: Глумица Мили има клеидокранијалну дисплазију. То је ретка наследна болест која утиче на раст и развој костију, углавном лобање, лица и кључне кости, као и развој зуба. Рецимо, кључна кост је или потпуно или делимично неразвијена, те су рамена ближа телу. Најчешће се јавља као промена у гену на шестом пару хромозома који учествује у диференцијацији (сазревању) коштаних ћелија. Похвално је што је и таквој особи дата шанса да покаже своје глумачко умеће које је очигледно сјајно.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Створитељ чудовишта (The Monster Maker 1944) је прича која прати славног пијанисту Ралфа Моргана и његову кћерку Ванду Макај. У њу се загледао луди научник Керол Џ. Неш јер га је подсетила на његову бившу супругу. Он је почео учестало да јој шаље цвеће и то ју је разгневило, те је тражила од оца да предузме нешто да нападно удварање престане. Ралф је отишао лично Керолу да му запрети, али се научник показао опасан и онесвестио је Ралфа, а онда му је дао вакцину која изазива акромегалију. Ралф је у наредним данима почео да пати од ове болести и то превише убрзано, те су лице и удови кренули да се изобличују. Једини који му може помоћи је управо Керол, који је у међувремену пронашао лек. Но, да би то учинио, противуслуга је рука Ралфове кћери.

Критички осврт: Наслов филма није баш политички коректан јер баш није у реду људе са акромегалијом називати чудовиштима, без обзира на клиничку слику болести. Тако да чудовиште у ствари није чудовиште и филм самим тим тешко да може да се назове хорором (мада то јесте по жанру). Да би причу учинили што страшнијом, режисер Сем Њуфилд и сценаристи су увели и експерименталног горилу који је насилан према Тали Бирел, тако да имамо мајмуна у покушају убиства. Оно што свакако иде у прилог филму је и да је тај горила и све остало добро упаковано у смислену причу. Но, то не значи да је прича добра. Она је репетативна, што у дијалозима, што у сценама. Макар два пута је Тала пукла због лоших Керолових деловања и све му хистерично сасула у лице. То понављање је урађено и зато што прича нема превише „меса“, тако да су сцене и развучене, а неке су и не баш потребне. И поред тога, разрешење ситуације се одвијало у последњих пет минута (и мање) и заиста изгледа збрзано јер се тада десило много шта, можда колико није за цео филм. 🙂 

Едукативни моменат: Акромегалија је хронична болест настала као последица хиперсекреције хормона раста (ХР) у одраслих особа. Најчешће се виђа у периоду између треће и пете деценије живота са подједнаком учесталошћу код особа оба пола, просечне инциденце од три до четири случаја на 100.000 становника. Иницијални симотоми манифестују се мекоткивном пролиферацијом са увећањем шака и стопала, задебљањем усана и језика, меких делова носа и стварањем сувишних набора на челу што доводи до карактеристичног грубљег изгледа лица. Са даљим трајањем болести (од 5 до 10 година траје) долази до промена на костима и хрскавицама првенствено главе и лица. Промене на шакама и стопалима ових болесника су типичне: они су увећани, гломазни, задебљали са затупљеним прстима попут ашова. Кожа ових особа је генерализовано задебљала, масна и влажна.

Оцена наставника:

(објективна)

Манстерови (The Munsters 2022) је филм рађен као приквел комичне серије истог имена из шездесетих година. Шери Мун Зомби је вампирица која трага за супругом и након неуспелог састанка са Носфератуом упознала је Франкенштајна (Џеф Данијел Филипс) који ју је освојио, али који није баш богзна како бистар. Због њега је изгубила свој породични замак и морали су, заједно са њеним оцем Данијелом Роубаком, да се из Трансилваније преселе у Америку. И та земља се заиста показала као земља могућности, па чак и за монструозну породицу.

Критички осврт: Маске и сценографија у овом филму су одличне, што је добро и похвално, али је адут пре свега хумор, који пак није ни добар, ни похвалан. У ствари, ниједна фора није смешна. Режисер Роберт Бартлех Камингс који је и свом имену и свом бенду додао реч зомби, доказао нам је да апсолутно није духовит и просто не могу да поверујем да то људи око њега не виде и да му то нису рекли пре снимања ове катастрофе. 🙂 Ово би била имитација породице Адамс коју када гледате имате трансфер блама због Роберта. А он, са своје стране, показао нам је да се његов изостанак талента не односи искључиво на хумор. Роберт није талентован ни да напише причу јер ова је потпуно без везе и без поенте.

Едукативни моменат: Манстери су пристигли у Америку баш за Ноћ вештица и одушевили се становницима свог новог града који су били костимирани, али су ови веровали да они тако заиста изгледају. Када су ујутру открили да у њиховом крају живе обични људи препали су се, али их је Шери смирила и рекла како ти људи нису имали срећу да буду лепи као монструми. Додала је да је унутрашња лепота та која се рачуна. И у праву је. Споља не морамо сви бити монструозно лепи, али треба да се трудимо да такав буде наш карактер.

Оцена наставника:

(манструозна)

Кингсман: Тајна служба (Kingsman: The Secret Service 2014) је филм о тајној служби коју чине елегантни џентлмени који и те како умеју да се бију. Пошто је један од њих настрадао у акцији, остало је упражњено место и узети су у обзир нови кандидати, међу којима и проблематични Тарон Еџертон. Истовремено, суперзликовац Самјуел Л. Џексон, који је и убио агента, сада прети да поубија цео свет и Тарон ће већ имати и свој први задатак, иако није ни прошао регрутацију.

Критички осврт: Нема шта, филм је сјајан у свом споју класичног Бонда и модерних клинаца, опасних егзибиција које изводе скачући са степеништа на тротоар и гејмерских момената. Ипак, овде су ми негативци чак интересантнији – крајње необична Софија Бутела и стандардно добри Самјуел. Има добрих фора, као када Самјуел послужује Колина Ферта мек-оброцима, али има и предвидљивих (уједно и опростивих зато што су такви) детаља, попут оног да ће и како ће Едвард Холкрофт пасти задатак на шинама. Свеукупно, филм је узбудљив, прединамичан и забаван. Посебно ми се допала сцена када читавој Самјуеловој екипи експлодирају главе и, што би рекао Марк Стронг, стварно је спектакуларно. Наравно, поставља се питање како је могуће да ниједан пар који је Самјуел одредио за спашавање током апокалипсе нема децу, те како деца нису учесници масовних убистава на улицама и плажама, али ми је јасан разлог зашто је режисер Метју Вон избегао тај узраст у тим сценама. То би свакако уозбиљило причу и дало јој сасвим другачији сензибилитет, што не би било добро и зато је сасвим довољна (и комична) сцена када Саманта Вовак у наступу лудила хоће да допре до своје бебе коју је претходно закључала у тоалет. 

Едукативни моменат: Колин је цитирао Ернеста Хемингвеја који је рекао да нема ничег племенитог у томе да смо надмоћни у односу на своје ближње, већ је права племенитост бити надмоћан у односу на бившег себе.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Кингсман: Златни круг (Kingsman: The Golden Circle 2017) је наставак претходног филма. Наркодилер Џулијана Мур је успела да открије све Кингсман агенте и гранатирала их је, те побила. Преживео је једино млађахни Тарон Еџертон и подршка Марк Стронг, те су одмах применили процедуру судњег дана. Испоставило се да та процедура значи да оду у Кентаки и да се придруже тајној организацији агената налик њиховој лондонској. Ова организација се зове Стејтсмен и удружени агенти ће кренути да дохакају Џулијани која кује велике планове.

Критички осврт: Акција (и то одлична) креће од самог старта, тако да ми је већ тад било јасно да овај филм неће разочарати. И заиста није. Све је врло динамично и духовито (рецимо када Тарон објашњава својој девојци принцези Хани Алстрем како мора да спава са другом јер је то у циљу спашавања света), а режисер Метју Вон се потрудио да у причу укључи што више познатих имена која су се врло помпезно појављивала у филму. Овде ми се допада и контроверза која је мудро постављена: зликовац Џулијана је као таоце узела све људе који се дрогирају. Председник САД Брус Гринвуд је ово видео као добитну комбинацију јер ако сви они умру, власти су практично добиле рат са наркодилерима. Међутим, да ли је то баш тако једноставно и треба ли пустити све њих да помру? Ситуација се разрешила на мање филозофски начин, али ово је свакако врло иновативна поставка. Супер је забаван филм и рекао бих још бољи од претходног.

Едукативни моменат: Колин Ферт је рекао да ако имамо шта да изгубимо, значи и да имамо разлог за живот. Мудар је Колин и кад цитира неког и када просипа сопствене бисере.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Краљев човек (The King’s Man 2021) је приквел претходним филмовима и описује како је тајна организација агената који се боре за мир у свету уопште покренута. Рејф Фајнс је војвода од Оксфорда и покушава да оконча Први светски рат у који их је манипулацијама увео мистериозни Пастир. Његов мотив је да сачува сина јединца Хариса Дикинсона, што неће успети, али ће свеједно кренути у мисију спасавања своје земље Британије. Да би у томе успео, мора да изврши атентат на Пастира и домогне се инкриминишућег материјала којим је зликовац уцењивао председника САД Вудроа Вилсона (глуми ја Ијан Кели).

Критички осврт: Овај филм тек донекле има шмек претходна два наставка и значајно је смиренији. Акције има мање, специјалних трикова још мање, али је зато борба са Распућином (Рис Иванс) маестрална. Режисер Метју Вон је увео алтернативну историју и спојио је заиста занимљиве ликове, али догађаји који их прате нису увек на висини. Рецимо атентат који је извео Гаврило Принцип (глуми га Џоел Басман) на надвојводу Франца Фердинанда (Рон Кук) делује сувише наивно и неспретно. Тек надаље филм делује наивно када су због тог атентата три рођака, уједно и три владара држава Британије, Немачке и Русије, покренула међусобни рат. Наиме, они су браћа јер им је бака краљица Викторија и све их одгаја заједно, а они толико личе да их све тумачи исти глумац Том Холандер (који у овом филму баш личи на руског цара Николаја II Александровича и британског краља Џорџа V). То све има неког правог историјског покрића, додуше не потпуно тачног. Њихове размирице и читав један светски рат пребачени су на лични ниво између њих тројице, без икаквог уплива економије и политике, што се већ претвара у једну дечју бајкицу. У бајкама наравно има краљевских породица, баш као и овде, а куриозитет је да и наша Бранка Катић глуми руску царицу Александру Фјодоровну.

Након више од половине филм је променио сензибилитет и од младог хероја Харис је постао млади мученик у заиста добром преокрету, али ми се чини да то више није било то. Претходна два наставка су била више забавна, а овај је попримио ту неку туробну ноту. Но, то није дуго трајало и након тог пада уследио је повратак на старе стазе, можда чак са више референцирања на Кингсманове бравуре, па тако Рејф има ножеве који ничим изазвани искачу из његових ципела. Некако ми се чини да је Метју Вон био неодлучан шта конкретно да направи – поучну драму о бесмислености ратовања или забавну авантуру или је желео да се прави важан да се добро сналази у сваком од жанрова (што и јесте истина). Тако да је све време балансирао, баш као што и прича балансира на ивици одрживости и врло спорне позиције главног антагонисте Метјуа Гуда. Претходни негативци имали су позадинске приче које су омогућиле њихова грандомазна дела, док Метју Гуд тиме баш није могао ни да се похвали, ни да ме увери.

Едукативни моменат: Дадиља Џема Артертон је рекла да је страх природан, али да је проблем у томе што са јачањем страховања опадају и изгледи обистињавања. Мудра дадиља, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 208

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не заустављајте камеру! (カメラを止めるな! 2017) је филм који је направила филмска екипа из Јапана, али је претходно добила задатак да снимање уради у једној јединој сцени без прекидања. Они су успели да тај задатак обаве, а ми гледамо најпре како то изгледа испред, а онда и како изгледа иза камере.

Критички осврт: Филм ми се допао већ од почетка, иако идеја није нова. И у „Преживео сам зомби холокауст“ из 2014. снимали су филм о зомбијима када су их прави зомбији напали. Међутим, овде је ситуација компликованија (прво видимо напад зомбија, па схватамо да је у питању филм, па на снимање упадају зомбији и онда схватамо да је у питању филм у филму) и хумор је заиста добар и нема шанси да вас не насмеје већ од прве сцене. Посебно ми се допао Такајуки Хамацу који глуми режисера, али су и други ликови скроз луцкасти. Филм се иначе састоји из два дела и оба су сјајна. 

Едукативни моменат: Овај филм показује да са врло мало (буџета) може да се направи много. Битна је идеја и добра подела улога у тиму, па таман она била и пар минута пред снимање, као што је овде био случај.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Не заустављајте камеру! Спиноф: Холивуд главна мисија! (カメラを止めるな！スピンオフ ハリウッド大作戦！2019) је наставак претходног филма. Због успеха првог дела замишљено је да се направи и други филм о зомбијима, али који ће се дешавати у Холивуду. Пошто је спонзор отказао, пут у Холивуд није био могућ, па је одлучено да се Холивуд доведе у Јапан. Филмска екипа је и овај пут била на висини задатка и поред свих проблема током снимања.

Критички осврт: Наставак дефинитивно јаше на таласу успеха оригинала, али не бих рекао да је истом мером успешан. Синићиро Одес је овај пут био сценариста (у претходном је био режисер) и пренео је у нови филм старе ликове, али и форе. Нове форе које је унео јесу смешне, али су слабије јер је хумор исфорсиран, а пародија је очигледнија. Пародирано је чак и то како Јапанци доживљавају Холивуд, отприлике као престоницу плавокосих и сви носе исте перике, које повремено и спадају. Оно што чупа овај филм је љубавна прича која се дешава између режисерке и главног глумца која је испала слатка, али тужна. 

Едукативни моменат: Иако је глумац желео да млада режисерка пође са њим у Холивуд где би имала више услова за рад, она ипак није желела. И он је на крају схватио и зашто. Овде је имала своје људе и своју екипу која је давала све од себе да успе чак и један јефтин и безначајан хорор. Некада нећемо стварати велика дела, али ће и оно мало што урадимо бити вредно ако смо искрено уложили себе у то.

Оцена наставника:

(ово је сасвим довољно)

Освета зомбија (Revenge of the Zombies 1943) је филм о лудом научнику Џону Карадину који у Америци прави страшне експерименте оживљавања мртвих људи како би сачинио неуништиву војску за Трећи рајх. У томе ће га омести његов шурак Мориц Хуго и његова два пријатеља. 

Критички осврт: Од прве сцене појављују се зомбији и то је врло помпезно и драматично пропраћено. Они се крећу као роботи, сви одреда голи до паса (нејасно је зашто би тако сахрањивали људе), осим Веде Ен Борг (не само што би и то било нејасно, било би и крајње непримерено за оно доба) и безусловно слушају лудог научника Џона, који, да би нам доказао да је заиста луд и заиста научник, носи радну одећу хирурга и колачи очи. 🙂 Шминкери нису морали да се труде око зомбија и ту је лепота црно-белих филмова. Мантан Морленд је главним протагонистима описивао зомбија којег је видео и рекао како је имао црвене очи и ту немамо много избора него да му верујемо на реч. 🙂 Оно у шта нисам могао да поверујем је глума. Наиме, лишена је сваке емоције. Веда је преминула под чудним околностима и њен филмски брат Мориц и филмски муж Џон су хладни и углађени као да расправљају о неодложном послу. Разумем ја да је то било доба где су манири били све, али су се овде живи људи понашали једнако роботски као и зомбији. Једини животнији лик је био црнопути Мантан, који је уз то био и довољно комичан.

Цела прича има неког смисла, али сам пропустио зашто су Мориц и Роберт Лоуери заменили своје идентитете. То заиста ничему није допринело, тако да нити служи, нити ради, што би рекао Паја Патак. Такође је остао нејасан нестанак Барија Маколума. Човек је нестао у сцени са драматичном музиком и онда се појавио у једној од последњих сцена и то је то. Ликови су се све време вртели по кући и око ње (где је и мочвара) са врло нејасним мотивима и активностима које нису логично следиле једна другу. И то је највећи недостатак овог филма. Рецимо, када је радња требало већ увелико да кулминира, сви су сели да лепо вечерају (пре тога је Џон везао Роберта и затворио га у оставу, одакле се овај ослободио). Оно што свакако могу да кажем у прилог филму је да је идеја добра и за оно време дефинитивно актуелна.  

Едукативни моменат: Џон је издиктирао својој секретарици Гејл Сторм како метаболизам није неопходан да би се ћелије сачувале. И у овом фантастичном филму и није, али у реалном животу јесте. Ћелијски метаболизам означава да су ћелије живе јер подразумева све процесе у ћелији при којима се енергија ствара и троши. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Реци ми своје име (Tell Me Your Name 2018) је филм познат још под називом „Успут је дошао ђаво“. Сидни Свини је девојка коју је у детињству злостављао насилни отац и сада она живи код своје тетке Џесике Барт. Јако пати због смрти своје мајке Хедер Деван, али осећа да је њен дух присутан. Иако је то плаши, она ипак прижељкује да јој се мајка врати из света мртвих и њена другарица Медисон Линц, коју занима окултно, долази на идеју да је призову. Међутим, оно што ће се одазвати није Хедер. 

Критички осврт: Нарација на почетку је читава прича, па ми није јасно да ли је режисер Џејсон Деван имао намеру да напише књигу заправо? Не могу да се не запитам да ли је заиста било неопходно толико предуслова да би прва сцена уопште започела јер је та сцена заправо и показала оно што је писало у нарацији и то сасвим добро и јасно.

Продукција је пристојна, а морам да похвалим директора фотографије Џастина Дувала који је користио занимљиве углове снимања. Не могу да кажем да режисер Џејсон није добар у свом послу, али јесте оптеретио филм приказама, сенкама, звуцима и ноћним морама већ у првих пола сата и то је некако дало контраефекат, а није ни страшно. И приказе, сенке, звуци и ноћне море су се наставили све до половине филма и тек је онда почело нешто да се дешава. И иако је демон представљен врло успешно, некако су та дешавања остала млака, а цело остварење прилично осредње са много општих места. Заправо, толико је већ виђено да сам све време имао осећај као да сам већ гледао овај филм. Уз то, Џејсон је некако олако прешао преко страдања споредних ликова Медисон и Ахмеда Лукана (иначе обе ове сцене страдања нису најјасније), а и током филма је употребљавао споредне ликове, чак и наочитог ђувегију Остина Филсона, како је за којим од њих било потребе. Просто су се појављивали и нестајали или би се тек наједном појавили. Но, и поред свега овога што не иде у прилог филму, Џејсон је изгледа био толико убеђен да ће направити хит да је врло претенциозно на крају оставио места за наставак. Вероватно ћу гледати и њега, па ћу вам рећи да ли се штогод поправио. 🙂

Едукативни моменат: Пастор Мет Далас је парафразирао божје речи гледе греха. Буду ли нам греси као гримиз, побелеће попут снега и ако су греси наши црвени као скерлет, постаће бели као вуна. Зато је важно оба: и опростити и дозволити опрост како би примили божји благослов. Рекао бих да је и за атеисте ово добро, ако не због божјег благослова, онда свакако због унутрашњег мира.

Оцена наставника:

(на два)

Љутња (The Grudge 2020) је римејк истоименог филма из 2004, али по садржају више наликује неком наставку. Тара Вествуд је у журби напустила кућу у којој је радила у Токију, видно потресена, да би се хитно вратила у САД. Тамо ју је дочекао топли породични дом, али се није спасила од онога што је доживела у Токију. Пратило ју је до куће и кулминирало трагедијом. Од тада свако ко је крочио у Тарину кућу такође је трагично завршио. Много смртних случајева заинтересовало је полицајку Андреу Рајзборо и добила је случај коју је и њу лично погодио. 

Критички осврт: И у овом делу су прсти духа изашли из потиљка лика који се тушира, овог пута Џона Чоа. И то ме не чуди јер је то једина ефектна сцена у оригиналном филму. У овом чак није ни једина јер је потпуно предвидљива, баш као и све друге сцене убистава и самоубистава. И то је највећи проблем овог филма. Иначе филм има и логичких грешака, али оне су ређе и мањи су проблем. Рецимо, полицајка Андреа је пронашла Лин Шеј у кући у врло дискутабилном психичком стању, са великом вероватноћом да је убила свог филмског мужа Френкија Фејсона. И ипак се сасвим слободно кретала кроз болницу, те се сасвим слободно и убила. Финална сцена мало чупа ситуацију.

Још једну ствар је режисер Николас Пеш урадио исто као и његов претходник Такаши Шимизу, а то је да догађаје није поређао хронолошки. Међутим, некако се прати лаганије него Такашијев филм. Заправо, овај је некако узбудљивији, динамичнији и занимљивији. То не значи да заиста има све ове атрибуте, само сам упоредио ова два филма и овај је свакако у вођству и доследнији је. Критика и публика су искасапили овај филм горе него што су то учинили протагонисти у овом филму, али ја не бих био тако строг. Он објективно није лош, али ништа ново нема да понуди.

Едукативни моменат: Иако је искусни детектив Вилијам Садлер преживео лоше ствари због случаја на којем је радио, Андреа је веровала да је том случају ипак дорасла, што се није показало. И наместо да је послушала свог пертнера Демијана Бичира, она се ухватила у коштац са тим и извукла дебљи крај. Некада је боље да учимо из туђег искуства него да сами ударамо главом у зид.

Оцена наставника:

(врло лабава)

Црни телефон (The Black Phone 2022) је адаптација кратке приче Џоа Хила из 2004. Радња је смештена у 1978. и актуелан је „Грабежљивац“, којег глуми Итан Хок и који отима дечаке. Последња жртва коју је отео је тинејџер Мејсон Тејмс, те га заробљава у свом подруму. Међутим, тамо је и црни телефон који не ради јер је жица исечена, но он свеједно звони. Дечак ће врло брзо схватити да су са оне стране жице претходне жртве које му дају савете како да се спаси.

Критички осврт: Амери никако не одустају од тога да им је главни мали протагониста неко кога вршаци злостављају у школи, а ни од тога да се његова улога на крају сасвим промени и да из жртве настане херој. Но, добро, овај пут та позадинска прича има смисла, а и сцене насиља међу децом су баш бруталне и изгледају довољно хорор за цео филм. Но, и надаље је филм прави хорор и то врло трипозан. Итан делује застрашујуће са свим оним маскама, али и његова болесна „игра“. Како би дуел између дечака и набилдованог садисте била колико-толико равноправна, ту су и натприродне силе (телефон као комуникација са мртвима и сестрица која је видовита) које пружају неку наду да ће се ова жртва ипак спасити. И сами покушаји да се спаси су већ драматични и узбудљиви. Цео филм је такав, узбудљив и невероватно држи пажњу и иако изгледа да се добрим делом не дешава много јер су и жртва и насилник у статусу кво, заправо се дешава много тога. На крају се и показује да је сваки од пет духова дечака допринео да се овај шести спаси. Фотографија сјајно својим једноличним, браон бојама дочарава туробну и тескобну атмосферу, а глумци су одлични у својим улогама, посебно клинци. Иако је крај на неки начин срећан, опет није префорсиран и изгледа ми реално у контексту који је дат.

Едукативни моменат: Једна од порука филма је врло јасна, а то је да деца не треба да разговарају са непознатим одраслим особама на улици или било где другде. Додао бих да то није добро да раде ни на интернету, иако је радња овог филма смештена много пре него што се интернет појавио.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Пре него што се пробудим (Before I Wake 2016) је прича о дечаку Џејкобу Тремблеју, којег је усвојио пар Кејт Бозворт и Томас Џејн. Ускоро ће посвојитељима постати јасно да дечак има натприродну моћ да своје снове претвори у стварност. То је посебно значило за Кејт јер се у Џејкобовим сновима појављивао и њен прерано преминули син. То је била шанса да своје дете угледа наново, па је једва чекала да падне ноћ и малени Џејкоб заспи. Невоља настаје када су почеле да се обистињују и његове ноћне море. 

Критички осврт: Одлична је идеја за филм и реализација је иста таква. Ликови се понашају тачно онако како бисмо очекивали, али то не значи да је филм предвидљив, већ да је сасвим реално представљен у додуше нереалној ситуацији. Глумци су сјајни, чак и клинац, а и специјални ефекти. Допада ми се дизајн чудовишта. Оно јесте страшњикаво, али баш изгледа као да би га дете таквим замислило.

Финалне сцене су мало дискутабилне. Представљене су кроз сан којем присуствује Кејт и иако је живописан, недоследности има. Најпре, клинац није могао да зна да се Кејтин син удавио у кади, а и сувише је мали да би направио сцену где га Кејт обликује да буде њен мртви син. Таква метафора је, рекао бих, недостижно апстрактна за тај узраст. Цела та сцена је претерана холивудска кулминација и већ смо је видели, рецимо у „Цркни Фред“. Сам крај врца од емоција и одлично је што није патетично и што Кејт прича нормалним тоном, без плакања и ридања. Ово је филм углавном са правом мером.

Едукативни моменат: Кејт је испричала причу малишану из свог детињства. Она је веровала да вештица гребе по њеном прозору, али се испоставило да је то грање дрвећа које помера ветар. Када је то схватила, вештице више није било. Некада страшне ствари престају то да буду када их разумемо, закључила је. И закључак је на месту.

Оцена наставника:

(минус)

Архив (Archive 2020) је футуристички филм који се дешава у 2038. и прати судбину младог научника Теа Џејмса који живи осамљено у бази и кује велике планове. Наиме, техника је толико напредовала да може да складишти свест преминулих макар неко време и тако омогући ожалошћеној породици да још мало разговара са њима. Тео је одлучио да иде корак даље: да направи перфектног робота и да у њега ускладишти свест своје прерано умрле и вољене супруге Стејси Мартин. Он ће у томе и успети, али је и робот развио сопствену свест и осећања.

Критички осврт: Радња се некако споро развија и иако не могу да кажем да је досадно, свакако није ни инспиративно. Већ врло рано у филму је јасно шта Тео покушава, мада није јасно који људи су му претња и зашто. Да је то било јасније, можда би било узбудљивије. Овако прича изгледа баш млако макар што се тиче оног дела који се односи на трилер. Са друге стране, љубавна мелодрама је прилично успела, тим пре што је необично у овом филму да у љубавном троуглу учествују чак два робота. Можда је требало да се режисер Гавин Ротери искључиво посвети том мелодраматичном жанру. Он је у амбијенту који је споља зимски, а унутра хладан сместио једну тужњикаву, топлу романтику. И то је једини и свакако добар адут овог филма јер све остало је већ виђено у бројним филмовима до сада, попут „Екс машине“ из 2015. Иако радња нема много смисла с обзиром на њен крај, те иако би имала смисла ма каква год радња да се дешавала с обзиром на крај, оно што филму не могу да оспорим је емоција коју без сваке сумње има, а ту је некако и музика допринела, макар колико и амбијент, што природни, што у бази у којој је Тео боравио.

Едукативни моменат: Када је Тео питао свој други прототип да ли је у реду, она је одговорила да није. Он је узвратио да не види оштећења, али му је она наново рекла да то не значи да је у реду. И у праву је. Све што је видљиво није увек довољно за процену.

Оцена наставника:

(благодарна)

Амерички херој (American Hero 2015) је филм о суперхероју Стивену Дорфу који уопште не изгледа као суперхерој, иако има задивљујућу моћ телекинезе. Он живи у гету, склон је пороцима, опија се на журкама и по сили закона обавља друштвено користан рад. Међутим, његов дар ће ипак доћи до изражаја на најбољи начин када га животне околности натерају, а највише од свега да би могао да виђа свог малог сина којег обожава.

Критички осврт: Ово је нова и значајно блеђа варијанта „Хенкока“, али овај филм има неколико плусева у односу на холивудски блокбастер, укључујући и тај што није холивудски блокбастер. Најпре, главни протагониста Стивен је поцепао улогу, а и има више шмека од Вила Смита, што и није тешко постићи. Друго, иако су форе депласиране, филм ми је некако животнији и непосреднији, сасвим другачијег сензибилитета и има емоцију, морам да признам. Стивен је човек који се распада, али он није криминалац у правом смислу те речи и своје моћи злоупотребљава тек да би зарадио који долар. Таква поставка ми је некако блискија и није напуцана као у овом другом суперхеројском филму. Свему овоме доприноси и режија и филм је рађен попут неког документарца. Оно што смета овом филму је радња која се јако споро развија и гледате пола филма и не знате шта сте заиста гледали. Чини ми се да је режисер Ник Лав запоставио радњу да би изградио свог протагонисту. При томе је занемарио неке друге ликове и неки су се појавили у тек једној сцени без неке веће сврхе. Но, опет, у целини, све то добро изгледа. Ово је више драма него суперхеројска акција (иако објективно има све сегменте суперхеројштине, пад и успон америчког хероја) и тако треба овај филм и прихватити.

Едукативни моменат: Јоанс Мајлс је глумио наставника науке у локалном колеџу и то је свакако изузетно постигнуће, али сам је рекао да му то не даје ауторитет да зна све и да има људи који знају више од њега. Свакако став који је вредан.

Оцена наставника:

(вероватно је објективно мање)

Напад непознатог (Attack of the Unknown 2020) је филм о инвазији крвожедних ванземаљаца баш у тренутку када полицајци спроводе до затвора опасног криминалца Роберта Ласарда. Они ће успети да сместе Роберта у затвор, али ће убрзо схватити да он зна нешто о туђинима што може да им помогне да их победе. Хтели – не хтели, мораће да сарађују са њим како би преживели.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова где већ у првим сценама видите да неће ваљати. Режисер Брендон Слејгл је поставио ситуацију у којој је супротставио опаку банду и полицију и то је изгледало врло млако и неуверљиво (такви су и глумци), са акцијом где сви пуцају једни у друге са три метра удаљености и готово сви су преживели. У једном тренутку је Брендон помислио да ће постићи узбудљиву атмосферу тако што се камера дрмуса на онај начин који изазива мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом, али то на срећу није дуго трајало. Додуше, мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом морате осетити када чујете дијалоге у овом филму који су псеудоумни и патетични. Углавном, по јутру се дан познаје у овом филму и како је прва сцена најавила, такве су биле и све остале. Ово је један досадан филм са много (глупаве) приче, премало (лоше) акције и са идејом која је океј, али нити је нова, нити је довољно јака да заслужује цео филм. Једино признајем Брендону да је танана средства употребио колико је максимално било могуће. То не значи да су уједно и маштовита и занимљива јер заиста нису и ванземаљци изгледају као унапређена верзија смешних креација из једнако смешних филмова шездесетих. Са друге стране Брендон је превише очигледно референцирао на каснија остварења попут Ејлијена, а расплет је преузео из „Светског рата З“. Лоши филмови често копирају добре, али то не постиже жељени ефекат и изгледа некако јадно.

Едукативни моменат: Ричард Грико је рекао колегама како има меланом и да је то рак крви. И погрешио је, пошто је меланом рак коже. Рак крви се зове леукемија.

Оцена наставника:

(може микро плус)