Лако Је Критиковати 170

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Син (Son 2021) је филм о младој жени Анди Матичак која је побегла из секте и док је бежала родила је дете. Неколико година касније сазнала је да њен син пати од необичне болести коју лекари нису успели да дијагностикују. Но, врло брзо ће јој бити јасно да болест није обична јер није ни њен дечак.

Критички осврт: Прича је варијација на тему „Предсказања“ и можда није непредвидљива, али режисер Иван Кавана уме у разним сценама да направи напету атмосферу. Режија је свакако добра, мада неке сцене јесу натегнуте попут оне када Анди убија три полицајца у мрачној хотелској соби. Хорор јесте застрашујући, морам признати. Језива је, али на другачији начин, сцена када дечак обољева и некако за ту улогу унесрећеног детета одабрана је врло погодна физиономија маленог глумца. Када поменух глумце, врло су добри у овом филму, ту немам дилеме.

Едукативни моменат: Анди је желела да помогне свом детету, али онако како је исправно, а не како је дечак захтевао. Она у томе није успела, али свеједно, одлика доброг родитељства јесте у томе да помогне детету, а не да му подилази.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Обистинити (Come True 2020) је филм о девојци Џулији Сари Стоун која је побегла и од куће и од своје филмске мајке. Ноћи проводи тако што спава на тобогану дечјег игралишта. Пошто има кошмаре и јасно јој је да њено решење за спавање није најбоље могуће. Зато се пријављује на оглас који је случајно видела – да буде испитаник у научној студији која управо истражује снове. Међутим, током истраживања нешто је пошло наопако и Џулијини кошмари су се погоршали, а и њено психофизичко стање. Научник Лендон Либоарон покушава да јој помогне, али ни сам није сигуран са чим се заправо бори.

Критички осврт: Ово је један од оних уметничких или стилских филмова, како их већ називају и као такав мора да има две своје слабости: да је врло спор и да га нико не разуме. Међутим, режисер Ентони Скот Бернс (уједно и сценариста) је некако постигао да и поред спорог темпа филм прилично држи пажњу и све време је продубљивао мистерију. Међутим, ону другу слабост је довео до перфекције и посебно је скрајнуо сам крај филма и, искрено, некако сам остао незадовољан и преварен. Ентони заправо даје објашњење шта се десило са Џулијом, али је оно такво да дозвољава да он буде апстрактан и уметнички настројен читав филм и да све опет има смисла и да не мора да има контекст. Заправо, свака прича започета у филму није завршена тако да ми не сазнајемо шта се десило са експериментом, са осталим испитаницима, а на крају крајева ни зашто је Џулија уопште напустила кућу. Још мање смо сазнали шта су заиста научници тражили у сновима и шта су пронашли.

Џулијини снови су интересантни, изгледају као и сам филм; као уметничка инсталација са прстохватом „Уздигнућа пакла“ и исто толико науке (РЕМ, парализа сна и слични појмови се провлаче кроз филм). И као што написах и сам филм је интересантан са ефектним сценама и ту је Ентони показао још једну вештину – да уме да прикрије ситан буџет. Помогли су и глумци који су добри, а Џулија је при томе и врло одговарајуће физиономије.

Едукативни моменат: У филму смо сазнали да је РЕМ фаза спавања када човек сања. Назив је добила по томе што се тада брзо мичу очне јабучице; РЕМ и јесте акроним од енглеског Rapid eye movement.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Мама и тата спасавају свет (Mom and Dad Save the World 1992) је комедија која се дешава на маленој планети Спенгер. Тамо влада луцидни Џон Ловиц који жели да уништи Земљу јер је већа. Међутим, када је погледао Земљу кроз телескоп угледао је средовечну Тери Гар која му се допала и пожелео је да му буде краљица. Зато ју је отео, заједно са њеним актуелним мужем Џефријем Џонсом, а уништење Земље је одложио за сутрадан. Испоставило се да је брачни пар ипак тврд орах за њега и да ће му озбиљно помрсити дијаболичне планове.

Критички осврт: Сценографија и техничка решења у овом филму су безмало сјајна. Потпуно су луда и свакако доприносе да филм буде духовитији, а иначе је хумор у филму некако ноншалантан – ако не већ заиста смешан. Глумци су одлични комичари, а међу њима је и Пајтоновац Ерик Ајдл. Прича је, наравно, класична бајкица, али урађена са много духа и маште. Наивних момената има толико да све врца од њих (планета идиота има невероватну технологију, а Џефри и Тери путују свемиром у својим колима), али све то не унижава, већ напротив доприноси шарму филма.

Едукативни моменат: Двир Браун је признао да људи са планете Спенгер нису паметни, али тај недостатак надокнађују добрим намерама. Нико од нас нема сву памет, нити све вештине, али те недостатке свакако можемо надокнадити оним где смо јаки, а учењем и вежбањем можемо постати још и јачи.

Оцена наставника:

(малко сам се размишљао, али може)

Хаос који хода (Chaos Walking 2021) је филм рађен према истоименом роману (заправо трилогији) Патрика Неса. Година је 2257. и људи су колонизовали планету богату шумама, али која има један необичан ефекат – мушкарци на њој стварају тзв. буку. Наиме, њихове мисли могу да се чују и виде. Планета нема дејство на жене, али прича и тако почиње у селу које настањују искључиво мушкарци. И док се млађани Том Холанд труди да обузда своју буку, из свемира је пристигла извидница другог таласа досељеника. Међутим, када су упали у атмосферу планете нешто је пошло по злу и сви чланови су изгинули, осим Дејзи Ридли. Том је набасао на Дејзи, те ју је пријавио градоначелнику Мадсу Микелсену, али се истовремено и заљубио, па се предомислио и одлучио да је одведе на неко сигурније место. Но, Мадс не одустаје од свог „плена“ јер у лепој Дејзи види начин да завлада целим новим светом.

Критички осврт: Веома ми се допада и идеја и реализација идеје да се „бука“ коју мушкарци стварају, односно њихове мисли – виде. Жене такве сензације не стварају и то можда има неку религијску симболику коју је осмислио још писац романа Патрик (роман нисам читао). Но, у филму вероватно има јер већ у првој сцени сазнајемо да друштво мушкараца има и проповедника који осећа грехове своје пастве. Свакако је лако повезати; Ева је навела Адама на грех, па се мисли и намере наивних мушкараца лако читају, док то са лукавим женама није случај. Но, због чега год поставка била таква, свакако је занимљива, тим пре што жена са свемирског брода стиже у врло примитивну заједницу мушкараца. Јасно је да ће ту бити неких невоља и већ има материјала за причу. И та прича се развијала углавном предвидљиво и то је њен највећи недостатак, али уз поменуту сјајну идеју има динамику, одличну продукцију и фине глумце. Чак ме је и млађани Ник Џонас пријатно изненадио и очигледно сам потценио овог Дизнијевог глумца. Сама прича није лоша, мада је део који се односи на поставку, а то је зашто у сеоцету којим влада Мадс нема жена, прилично натегнут. Такође, режисер Даг Лајман је много простора дао Томовим емоцијама према псу, али не и према брату и оцу. Има ту још неких слабијих момената, али свакако бих овом филму дао шансу, тим пре што је очигледно да наставак следи (прича са ванземаљцима је тек начета, а и млади пар се није званично заљубио).

Едукативни моменат: За Тома је његово село било цео свет. Тек када је кренуо даље, изашао из њега, схватио је да је свет много већи и самим тим су таква постала и његова сазнања. Путовања су право богатство.

Оцена наставника:

(уз поголем минус)

Последњи човек на свету (The Last Man on Earth 1964) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1954. Ово је прва од укупно четири екранизације овог романа. У питању је постапокалиптично друштво у којем већ трећу годину преживљава Винсент Прајс сам самцијат и сваке ноћи стрепи од вампира у које су се претворили сви остали људи на свету. Дању он узвраћа ударац и уништава их у њиховим склоништима, али све ће се променити када буде наишао на жену Франку Бетоју која такође може да се креће током обданице.

Критички осврт: Иако је у питању црно-бели, наивни филм, студиозно је урађен и то се види по детаљима спочетка када Винсент објашњава свој суморни живот. Додуше, види се и покоја грешка, па је мртва вампирица коју је унео у кола некако променила положај када ју је износио. Вампири у овом филму се нису баш показали, као ни Умберто Рао, али филм ионако припада последњем човеку Винсенту, који је – ако не већ глумчина – а оно свакако аутентичан.

Ако упоредим овај оригинал са најмодернијим остварењем, морам да признам да ми се овде преокрет и сазнање до којег Винсент долази много више допада, али је и проблематичнији. Људи који су на свој начин одолели болести су одлучили да стану на пут Винсентовим деструктивним активностима. Питање је зашто су чекали три године? На крају се испоставља да их има баш много, да су врло организовани и исто тако наоружани. То свакако прави рупу у причи, али пошто је свака борба не много више од гуркања и драматичних погледа, то у контексту оног што гледамо и не изгледа тако страшно. Део са псом је некако збрзан и нејасно је колико је потребан; вероватно га има у роману, али овде нема јачег оправдања. Без обзира на то, прича је мудро вођена са убаченим флешбеком баш тамо где и треба да буде.

Едукативни моменат: Што се науке тиче готово све изречено у овом филму о бактеријама и вакцинама је чисто лупетарање, али је макар једна ствар тачна. То је да се након прележане болести, односно уноса патогена у тело (антигена) стварају антитела. Тако је Винсент у овом филму био заштићен, а Франку је заштито дајући јој сопствена готова антитела. Ето прилике да научимо и то да је Винсент стекао природни активни, а Франка вештачки пасивни имунитет.

Оцена наставника:

4(може)

Мама (Mom 1991) је прича о старијој жени Џин Бејтс која је одлучила да допуни кућни буџет тако што ће изнајмити собу. Као станара је примила Брајона Џејмса, за кога је мислила да је слеп, али се испоставило да је нека врста вампира. Он ју је угризао и преобратио у своју врсту, што је врло брзо открио њен син Марк Томас Милер. Марк је успео да савлада и убије Брајона, али му је остала мука – да се избори са својом мајком вампирицом која терорише Лос Анђелес.

Критички осврт: Овај филм још увек није ушао у гвоздене деведесете, већ више приличи осамдесетим, пре свега што се глуме тиче. Она није катастрофална, већ је некако наивна. Рецимо, сасвим је неододљиво када се слатка бакица Џин облизује када гледа људе које би радо појела. Такође, ни дијалози баш нису јача страна овог филма, а ни емоције. Прича се углавном базира на игри мачке и миша између Џин и њеног филмског сина Марка. У ствари, радња је захвална да се ту убаци свашта нешто по питању породичних односа и направи добра једна драма која иде паралелно уз хорор, али ју је режисер Патрик Ранд успешно заобишао. Или је то ипак неуспех? Углавном, идеја је добра и прича солидна, али јој Патрик ипак није дао дубину.

Едукативни моменат: Ако бисмо Џинино стање превели у мање натприродну болест зависности, свакако су све последице ту; како по њу саму (на крају је умрла), тако и по чланове њене породице (филмска кћерка Мареј Ерс је такође настрадала, а филмски син Марк изгубио посао и умало и супругу). При таквим болестима само можемо и очекивати трагичан резултат.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Кућа у суседству (The House Next Door 2021) је наставак филма „Упознајте Блекове“ из 2016. Блекови су породица која се доселила у крај који није по вољи Зулај Хенао, а ускоро неће бити ни њеном супругу Мајку Епсу. Мајк ће открити да у његовом комшилуку станује вампир (Кат Вилијамс). Да зло буде веће, Кат се намерачио управо на Зулај у којој је препознао лик своје изгубљене љубави пре много векова.

Критички осврт: Форе из основне школе могу да буду смешне, али у овом филму нису. Смешна је укупно једна. Хумор је приземан, баш као и овај филм са врло површним емоцијама и дијалозима. Вампири у овом филму уопште нису нелогични као што то јесу односи између ликова. Бреша Веб, Мајкова филмска кћерка, одлази да се уда за свог дечка инвалида и практично изостаје свака реакција њене филмске мајке Зулај испред које се тај театрални одлазак дешава. Све је некако овлаш одрађено, без везе и крајње досадно. Режисер Дион Тејлор је у филм увео раскошне лепотице и у главним и у епизодним улогама, али џаба – филм тешко да може да извуче и сва лепота света. 🙂

Едукативни моменат: Зулај је свом филмском мужу Мајку замерала што увек кривицу пребацује на другог, па био то комшија вампир Кат или млади рођак Лил Дувал. Мајк никако није могао да схвати да не може увек да тражи кривца већ да треба да преузме одговорност. И то није само Мајкова мана, бојим се, али мана свакако јесте.

Оцена наставника:

(без поправног)

Громовита сила (Thunder Force 2021) је прича о две пријатељице из детињства. Једној од њих Октејвији Спенсер је зли суперхерој убио родитеље и она је себи задала мисију – да стекне образовање и постане генетичар који ће на научни начин стећи супермоћи и дохакати свим зликовцима који тероришу људе. Она је у томе и успела и изградила напредну лабораторију у којој је намерила да спроведе свој животни сан. Невоља је што се у њен живот вратила стара другарица (са којом је у међувремену прекинула дружење) Мелиса Макарти и због сопствене трапавости добила суперснагу намењену Октејвији. Октејвија ипак није остала без супермоћи јер је пронашла и начин да буде невидљива, па су њих две заједно кренуле у борбу против зликоваца.

Критички осврт: Сјајан је филм, а пар Мелиса Макарти и Октејвија заиста су као гром. Додуше, има предвидљивих момената попут тога ко је заиста Мелиса Лио, али опростиво је. Прича као прича стварно није лоша, али оно што ми се посебно допада је што филм има емоцију, а нема патетике. Режисер и сценариста Бен Фолкон са акцијом није претеривао (јер се посветио и драмском моменту подједнако), али сигурно није ни разочарао. Хумор је већ, па онако. Форе су далеко од виспрених и, иако нису лоше, сигуран сам да су глумци у овом филму могли да буду и боље искоришћени у том смислу, посебно главни двојац.

Едукативни моменат: Октејвија је успела да победи зле супермоћне људе захваљујући значајним стварима: учењу, којем се посветила од малена и пријатељу Мелиси, коју није одбацила без обзира на разлике између њих две. Рекао бих да је то рецепт за успех и велика, громогласна дела.

Оцена наставника:

4(колебао сам се да дам пет)

Брижни медведи – Филм II: Нова генерација (Care Bears Movie II: A New Generation 1986) је наставак филма из 1986. о медведићима и другим животињама који живе међу облацима и имају задатак да брину о деци широм света. Овог пута њихова брига су троје деце који су тужни у летњем кампу јер су увек последњи у спортским активностима. Посебно је несрећна девојчица Кристи, која очакнички жели да буде шампион. То ће злоупотребити Црно Срце, ентитет који жели да дохака брижном животињском царству.

Критички осврт: Када гледам овакве цртаће намењене баш млађем узрасту, осим приче, свакако ми је значајно и какве поруке шаље. Ако занемаримо то да су медведећи у ствари врло разноврсне врсте попут мајмуна, коња, зеца итд, свакако могу рећи да шаље фине и суптилне поруке. Међутим, велико питање је колико су те поруке заиста искрене. Цело то имагинарно животињско царство пева о различитостима кроз боје и да свака боја доприноси богатству света и ту већ видим развој толеранције између различитих типова људи (раса, како их већ лаички зову). Но, када погледате дечје ликове у том неком кампу, нити један од њих није црнопут или азијат. Сви су врло европеидни, а плавушани доминирају. Где су ту боје, али одистински? Још једна појава у овом филму ми не иде баш у прилог искрености, а то су та у свакој мери претерана срца, дуге и шећерне вуне. Цртаћ је толико сладак да заиста постоји ризик од добијања дијабетеса сваког типа.

Наравно, све је у фазону да ми бринемо једни о другима и да исказујемо осећања и да се волимо и заиста је прилагођено дечјем узрасту, а улога медведића и њихових рођака је прилично широка; они враћају самопоуздање, али и спасавају девојчицу из чамца. Некако ми је цела та идеја неразрађена, иако се ту види неки метеж и прича је заокружена. Заправо, то што медведићи имају стикере на стомаку је занимљиво јер они могу то и да материјализују, али се не претвара (осим у пар случајева) у неку корисну или макар креативну алатку. Јасно ми је шта су аутори цртаћа имали на уму, али су све то некако површно одрадили и дали као производ једну солидну бајкицу.

Едукативни моменат: Девојчица Кристи је желела да буде шампион кампа у физичким активностима, али је спознала да је прави шампион зато што има добре пријатеље. Некада нам наше праве победе нису видљиве јер за њих не добијамо признања, плакете и пехаре, али су свеједно вредне.

Оцена наставника:

(врло танка)

Клуб Винкс: Тајна изгубљеног краљевства (Winx Club: Il segreto del Regno Perduto 2007) је филм рађен као део цртане серије „Винкс“, популарне тих година. Радња се дешава у магијској димензији где живе виле и вештице. Главна јунакиња је Блум која је одгајана на Земљи, да би онда сазнала да је вила и да потиче из света магије. Међутим, њено краљевство је изгубљено, заједно са њеним родитељима у току борбе добра и зла. Блумина мисија је да то краљевство пронађе, како би остварила своју улогу виле заштитнице.

Критички осврт: Све негативне ствари које сам уочио у наставку, важе и за овај филм, са тим да овде још има и заиста превише патетике. Блум је јадна, незаштићена принцеза и вила која бљује ватру, а њен принц је теши и обожава. И то траје и невероватно је сморно, тим пре што заиста оптерећује када неко са изузетним способностима (што би народ рекао „здрав и прав и може волу реп да ишчупа“) глуми жртву. Но, то није једини иритантан детаљ у филму. Блум тражи књигу где је одговор где су јој родитељи и не може да је прочита јер је писана чудним знаковима. Тада се појављује дух, чувар књиге и књигу претвара у – сликовницу. Блум и њени пријатељи никакву корисну информацију нису добили, али је њена пријатељица вила захтевала да им дух прикаже фотке како је Блум изгледала као беба јер су тако слатке, а и у толикој књизи „сигурно има много слика“. Онда је дух изјавио да немају баш много времена (а и цела радња се врти око тога да Блум пронађе утамничене родитеље, што је већ озбиљан и у филму и опасан подухват, те ипак захтева неки фокус), како би поменута другарица рекла духу да је баш досадан… Заправо цео овај филм је досадан са исфорсираном акцијом и површним репликама.

Едукативни моменат: Учитељица вила Феригонда је рекла како је сада старија, али младост коју губимо надокнађујемо мудрошћу ако смо обраћали пажњу. Добра је учитељица, а и вила, нема шта.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Петица као гаранција

У експанзији текстова о посрнућу Вуковаца медији и факултети се грчевито боре да докажу деци која су имала све петице да свог успеха нису достојни, а ми све то пратимо са (не)одобравањем на друштвеним мрежама правдајући се притисцима родитеља, министарства и целог друштва. У целој тој слагалици недостаје неколико кључних делова да бисмо добили коначни облик и донели ваљани суд. Један од њих је свакако да ли је образовање које је ђацима дато заиста довољног квалитета да су они имали уопште шансу да изађу на мегдан животним недаћама и пријемним испитима. Другим речима, да ли је петица коју дете добије из било ког предмета уједно и гаранција да ће оно успети да се оствари у тој области ако се за ту област определи?

Ако сте на питање из мог претходног пасуса одговорили са да, размислите још једном. Хајде да пробамо са ликовном културом. У основној школи то је предмет где ђаци имају највише петица. Дешава се и да поједини ђаци имају пет само из тог предмета и ако ћемо судити по томе, ми имамо обиље будућих ликовних уметника. Међутим, јасно је да то није тако и да је таленат за ликовну уметност веома редак. Дакле, неће сви постати ликовни уметници, а већина људи не црта ништа током даљег живота, не занима се за то и у уобичајеним разговорима у кафићу тешко да ћете наићи на ову тему. Како је онда могуће да већина њих има пет? Зато што наставници најчешће не оцењују вештину, већ труд. И то је у реду, али мења перцепцију оцене, зар не?

Биологија, коју ја предајем, друга је прича. Не захтева велики таленат и дете уз сасвим солидну вештину повезивања чињеница и закључивања и једну нормално развијену моћ апстракције може да постане биолог једног дана. У овом случају ће знање одредити да ли ће се уписати у одговарајућу средњу школу и касније наставити студије. И то је све у реду и наоко изгледа да је у овом случају одговор на моје питање из првог пасуса ипак да.

Давних дана када сам уписао биологију, на мом смеру нас је било четрдесет. Од тада до сада завршило нас је десетак. Тешко да ће након оволико времена још неко да нам се придружи ако је којим случајем у међувремену стекао статус вечитог студента. Но, и ако се то деси, остаје чињеница да не завршавају сви бруцоши факултет, без обзира коју оцену понели из одговарајућег предмета, таман она била и пет. Дакле, нису се остварили из те области и испоставило се да њихова петица ипак није била гаранција. Зашто није?

Свако ко је студирао зна да осим знања постоје и друге благодетне особине које успешан студент мора да има, а једна од њих је свакако истрајност. Ту су и реторичке способности и веома је важно како ћете представити професору оно што сте научили и није тајна да студент који уме да сложи реченицу пролази боље на испитима од неког ко је слабо глагољив, а можда је провео више времена у учењу. Ту су свакако и друге особине корисне, па и оно традиционално „српско сналажење“. Све то води до успеха, али проблем постоји.

Наиме, како ћу ја, као наставник биологије, оценити баш оно што је неопходно мојим ђацима за будући успех и што је јако тешко квантификовати. Конкретно, како да дам предност ђаку који је истрајан у односу на ђака који ми зна да је плаштана дупља намењена дисању мекушаца? И како бих у том случају оправдао другој деци, колегама, Богу и народу да сам дао оцену због неке особине која не подразумева плаштану дупљу?

Мислим да сам вам на примеру студирања дочарао да знање није довољно. Оно је свакако потребно, али невоља настаје када постаје једино мерило за доношење суда о Вуковцима или за упис на факултет. Такође није најбоље решење ни да буде једино мерило за оцену пет. Да, свакако, некакво мерило мора да постоји и оно очигледно није добро јер има превише ђака са најбољим оценама из свих предмета што би требало да буде у ствари редак догађај јер нису сви за све. Међутим, какво је то наше школство када врло немилосрдно критикујемо успех ђака руководећи се мерама које смо сами увели, које не ваљају и које су далеко од реалних показатеља? И какво смо ми друштво када све време радимо оно у шта ни сами не верујемо, те и даље производимо Вуковце да бисмо их после критиковали? 

Још за крај да кажем да не знам да ли сам вам причао, али у средњој школи нисам био Вуковац и факултет сам успео да упишем тек из трећег пута. Данас сам наставник биологије и без лажне скромности верујем да имам добар један успех иза себе. Да ли сам изузетак мимо правила или онај који потврђује правило, процените сами. 🙂

Лако Је Критиковати 169

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Годзила против Конга (Godzilla vs. Kong 2021) је наставак филма из 2019. „Годзила: Краљ чудовишта“ где се овај монструм показао као добар. Међутим, у овом филму је започео да масакрира људе диљем Земљиног шара и богаташ Демијан Бичир је унајмио научника Александера Скарсгорда да започне мисију која има за циљ да се монструм заустави. Да би у томе успели, потребан им је Кинг Конг који живи у донекле обезбеђеном простору који су му сачинили људи. Наиме, Конг треба да их одведе у своје природно станиште где се налази огроман извор енергије неопходан да се Годзила порази.

Критички осврт: Било је само питање времена када ће се сукобити два џиновска чудовишта и приуштити нам један високобуџетни блокбастер са готово па перфектним ефектима. Код Конга су претеривали у успореним снимцима, а ваљда зато да би свака сцена која њега укључује била импресивна. Но, сцене борбе јесу импресивне, али оно што ми се баш допада је што се све дешава у средишту Земље. То је свакако занимљиво употребљена и технички добро испраћена стара идеја. Можда се режисер Адам Винград мало заиграо са ефектима гледе гравитације, па је све изгледало као улазак у другу димензију, али добро. Међутим, Адам се баш заиграо, па је увео у причу и мегагодзилу, робота налик на трансформерса и изгледало ми је да то већ јесте превише. Свакако је претеривање, али Адам је склон томе и то видимо и када Годзила својим пламеном буши рупу до средишта Земље. Ипак, не могу да замерим много пошто се све уклапа у причу.

Филм има динамику и има шмека, чак и хумора, а и интересантних решења за организме у средишту Земље. Фаворит су ми змијолика створења која лете, а тело и богами крила користе за гушење џиновске жртве. Прича има и својих рупица, па је тако девојчица све време у мисији која, најблаже речено, уопште није безбедна. Потом, иако Конг показује знаке интелигенције, тешко да је могао, баш као и његови преци, да изгради себи дворе под земљом, а и како су се људи шврћкали тамо када је гравитација толики проблем? А и морала би бити. Верујем да би се ту још рупа могло наћи, али опростиве су у оваквом спектаклу и вероватно их је јако тешко избећи.

Едукативни моменат: Када је Александер рекао Демијану да има луду идеју, овај је то поздравио јер се на лудим идејама обогатио. Луде, али и конструктивне идеје заиста могу да нам донесу много бенефита. Зато, стално имајте неке идеје.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Нови Годзила (シン・ゴジラ 2016) је јапански филм о чудовишту из наслова овог и претходног филма. Појавио се ниоткуда и почео да терорише Јапан, који је сада постао центар пажње светске јавности. САД је похитала у помоћ, али ће се испоставити да Јапанци најбоље решавају ствари када их решавају сами.

Критички осврт: Знам да су Јапанци темељни, али више од десет минута филма се питају шта их је спопало и то је прилично досадно. Мислим, спопала их је Годзила – сам наслов филма каже. Но, хајде, нечим морамо почети. Наставак је нешто симпатичнији јер ту има којечега да се види, посебно детаљи који откривају јапански начин функционисања. Док су у америчким филмовима научници из било које области способни за све науке и технологије које свет може да приушти, овде су толико ушанчени у своје области да нису способни ни за елементарно ван ње. У просторији седе политичари разних профила и када један каже да је евакуација успешно завршена, други прима информацију и захтева од премијера да започне напад. Чини ми се да је још једна политичарка прецизирала напад. Врло је јасно да напад може започети када се евакуишу људи, па стварно не видим разлог да одмах након те почетне информације не реагује премијер. На крају крајева, сви седе у истој просторији, забога. И у првом делу филма углавном су седели и састанчили, док је Годзила уништавао милионе јена. Читав тај део, без превише емоција и људских судбина према којима бисмо могли да осећамо емпатију, исувише подсећа на документарац. Сам напад на Годзилу, пак, исувише подсећа на војну параду са пуцањем. Све у свему, врло организован филм који приказује организовану нацију, али без узбуђења и са причом која је стерилна и потпуна равна линија.

Оно што је још занимљиво су специјални ефекти. Они који прате пустошење града заправо и нису лоши, али сама звер некако је смешна, као из Мапетоваца или као змај са кинеске Нове године. И неодољива је макар у својој првој фази; касније, наместо да буде страшнија, све више је подсећала на фигурицу, а све мање на специјалне ефекте после 2000. Углавном, Јапанци очигледно умеју да направе реалније кадрове разарања од Амера јер имају искуства у томе. Са вишеметарским гмизавцем немају искуства, па отуда оно онакво. Наравно, и низак буџет је допринео, мада пета или шеста фаза Годзиле малко вади ствар са свим оним светљењем и бљувањем. Можда су Јапанци били инспирација за холивудксог Годзилу из 2019, али су и Амери били инспирација са остварењем из 2014. Кад поменух Амере, овде се десила једна чудна и можда лукава ствар. Сви знамо да је Годзила у старим филмовима настао као симбол две атомке којима су Амери ојадили Јапанце у Другом светском рату. У овом случају Јапанци су сами криви јер су несавесно одлагали нуклеарни отпад, а Американци су савезници ради да помогну. Тек онда када су Амери кренули да помажу својим бомбама, Годзила је кренуо у ватрено разарање града. Метафора или не, тек сувише је очигледно. Јапанци у филму нису дозволили Америма да униште Годзилу нуклеарком, али јесу били под америчким утицајем (или макар режисери Хидеаки Ано и Шинџи Хигући), тако да превише драматике и патетике има. Крај је опште место.

Едукативни моменат: У филму Годзила је еволуирао што га чини још нестварнијим. Јер еволуција се не дешава током живота јединке, већ из генерације у генерацију.

Оцена наставника:

(за труд који је очигледан)

Врата (Doors 2021) је омнибус сачињен из четири приче које се дешавају у необичним временима. Свуда у свету су се појавили ванземаљски ентитети које су становници Земље врло брзо разумели као врата, али нису разумели куда она воде. Свеједно, „врата“ су одвела много људи и ми у другој причи (пратећи судбине чланова добровољачке екипе раде да прође на другу страну) сазнајемо да је свет иза њих и сличан и различит од нашег. Циљ овог необичног ентитета сазнајемо у четвртој причи, али не и коначни исход.

Критички осврт: Режисерски трио Саман Кеш, Дуган О’нил и Џеф Десом је покушао да изведе један уметнички СФ са спорадичним успехом. Колико је сцена у школи при сусрету четворо младих са ванземаљским вратима била ефектна и садржајна, толико је већ следећа на обали мора била префорсирана. Ипак, не могу да оспорим шмек ни тој причи, ни читавом филму, а пре свега не могу да оспорим добру идеју којом је филм вођен. И не могу да оспорим вештину којом је режисерски тројац водио ову причу. Заправо толико је вешто вођена, буквално методички, структуирано, попут писања есеја или чак романа. Имамо увод (прву причу), заплет (другу), кулминацију (трећу) и расплет (четврту). Уз то, свака прича је готово самостална и актери из једне не појављују се у другој и не могу да се сетим ниједног омнибуса где су тако добро различите приче међусобно повезане.

Као и сваки (прави) уметнички филм и овај је рађен тако да поруке не буду дате „на тацни“, већ свако може да га тумачи како жели. Оно што је очигледно је да режисери желе да причају о променама; они их називају „рифрешинг“ (освежење), што је термин који се користи када говоримо о странама сајтова. Да ли пикирају на промене у друштву изазване дигитализацијом (улице, тргови и природа – све је пусто, нема људи који се шетају и друже) или су мислили да нам је потребно стање свести и уважавање разлика (у првој причи се дешава покушај романсе између две девојке – Џулијане Колинс и Кети Кан), на нама је да одлучимо. Ипак, прича на крају остаје отворена и ми не сазнајемо каква нас промена очекује, што може да се посматра и као плус и као минус. Мени је друга прича свакако минус јер је идеја која се провлачи кроз њу сувише позната, те су тако сцене предвидљиве, осим завршнице која малко чупа ствар. Филм има добру динамику, држи пажњу и говори нешто што не могу да дефинишем шта тачно, али свакако треба видети и чути.

Едукативни моменат: Лина Еско је разумела да океан мења стену у плићаку ударом својих таласа, мада то чини полако. У тој слици она је одлучила да буде океан, а не стена – она која доноси промене, а не која их трпи. Треба мислити о таквом њеном избору.

Оцена наставника:

4(са подебљим плусем)

Лига правде Зека Снајдера (Zack Snyder’s Justice League 2021) је заправо проширена верзија филма из 2017. Овом филму претходи прича када је Супермен (Хенри Кавил) убијен и његов самртни ропац је пробудио три кутије ванземаљског порекла које су сада дозвале врло моћна и зла створења. Бетмен (Бен Афлек) покушава да окупи бића која такође имају супермоћи како би се супротставила туђинима.

Критички осврт: Гледао сам неколико верзија блокбастера где су убачене сцене које је режисер у оригиналној верзији укинуо и то се нису водили као засебни филмови, али овај је ипак стекао тај статус. Не звучи поштено, али са друге стране, ова верзија траје целих два сата дуже (фасцинантних четири сата) и морам приметити да многи регуларни филмови немају трајање само тог продужетка. Испрва сам мислио да је режисер Зек Снајдер само додао недостајуће сцене, али није тако једноставно. Неких детаља овде нема. Сећам се да је Флаш (Езра Милер) у краћој верзији правио алузије на „Гробље кућних љубимаца“ када су оживљавали Супермена, али тога овде није било. Дакле, понешто је измењено и много тога је допуњено. Питање је да ли је то допринело да се добије одличан филм? Мени се допао и претходни; није ми фасцинирао, али је оправдао статус суперхеројског блокбастера. Иста је ситуација и са овим. Можда је Зек добио више времена да развије своје ликове, посебно Бетмена, али и без тога овде је акценат на акцији и специјалним ефектима и ту не бих замерио много. Чак бих похвалио да је Зек успео да одржи врло добру динамику упркос проширивању дешавања, осим ако не рачунамо сам крај филма где гњави.

Едукативни моменат: Реју Фишеру је његова филмска мајка рекла да уз све што зна да може да постигне данас, једва чека да види шта ће моћи сутра. На тај начин га је охрабрила да ради значајну ствар у животу: да напредује.

Оцена наставника:

(на труд)

Безбрижни дух (Blithe Spirit 2020) је филм заснован на позоришној представи из 1941. истог назива. Ден Стивенс је књижевник који има креативну блокаду и то баш у време када треба да испоручи сценарио за холивудски блокбастер. Када је са супругом Ајлом Фишер и пријатељима дошао на спиритуалистичку представу мадам Џуди Денч, имао је прилику да се увери да је она варалица, али га је ипак инспирисала. Одлучио је зато да је позове у госте како би одржала приватну сеансу, што је све био „материјал“ за његов сценарио. Ипак, испоставило се да мадам Џуди уопште није преварант и да заиста има моћ да призове духа и то ни мање ни више него Денову бившу супругу Лесли Ман.

Критички осврт: Глумци су добро одабрани и заиста су били на висини задатка, те добро дочарали време пар година пре Другог светског рата. Прича је шармантна, романтична и црнохуморна, мада одистински добрих фора има мали број. Динамика је могла бити бржа за макар неколико нијанси, али и овако је сасвим у реду и са интересантним расплетом.

Едукативни моменат: Ајла је рекла да ако већ живите као ноћна дивља животиња, макар будите довољно цивилизовани да сакријете своје трагове. Нисам сигуран да је овај савет добар, али ако вам се допада искористите га. Можда је боље да искористите другу изреку коју је изговорила Ајла: Carpe diem! „Позајмила“ ју је од Хорација, римског лирског песника који је живео током владавине Октавијана Августа. Ову изреку бисмо могли да преведемо као „Убери дан“, односно: искористи сваки дан, уживај, не пропуштај време.

Оцена наставника:

4(минус)

976-ЗЛО (976-EVIL 1988) је прича о неснађеном момку (Стивен Џефри) кога одгаја религиозна самохрана мајка (Санди Денис) и чији је идол његов проблематични рођак који живи у кући поред (Патрик О’брајан). Стивен проналази код Патрика број телефона за необични мрачни хороскоп, па и сам одлучује да позове. Оно што ће добити је много више од луцидне забаве.

Критички осврт: Несрећни Стивен, увек је глумио неке убоге фрикове, било у хорорима, било у секси комедијама. И овде је то урадио како треба, али у овом филму је ретко шта како треба. Емоције су површне, а такви су и односи међу ликовима. Сцене су врло предвидљиве и било је јасно да ће Џим Мецлер спасити Патрику живот на улици, као што је било јасно и готово све остало, па и то на шта ће Џим наићи када се буде дао у потрагу за фирмом која стоји иза мрачног хороскопа. Логика у радњи, а пре свега у поступцима ликова није најјаснија: Патрик сазнаје да је његов филмски рођак Стивен убио његову девојку Лезли Дин, али му не пада на памет да оде до њене куће. Ми не знамо да ли ју је ико пронашао јер је нико и не спомиње, али неколико сцена касније видимо да је опело било у цркви на које је Патрик закаснио. Нејасно је и шта ће поједини ликови на местима где јесу и све делује некако разбацано, хаотично, а посебно сцене покоља које спроводи Стивен. И при томе, те сцене су развучене, досадне, бледе и неинвентивне. Ово је заиста врло јадан хорор, који је на самом крају заличио на трагичну „Кери“, али ни близу нема тај потенцијал.

Едукативни моменат: Лезли се уплашила од паука, али јој је Стивен објаснио да то није паук, већ косац. Косци (Opiliones) су зглавкари који веома личе на пауке, али се од њих разликују по јако дугим, танким ногама које се лако ломе. У случају опасности могу да одбаце екстремитете. Лезли се дакле уплашила без разлога јер косци немају отровних жлезда, као што их имају пауци, те не могу да науде људима.

Оцена наставника:

(са плусем који је донекле оправдан)

Граница (Gräns 2018) је шведски филм. Ева Меландер глуми жену гротескног изгледа која ради као обезбеђење на граници и у томе је врло успешна јер успева да намирише алкохол који кријумчаре, али и осећања попут стида и кривице. Ева верује да је она другачија због грешки у хромозомима, али се тада појављује Јеро Милоноф, веома налик њој, који јој открива и праву истину – шта је она заправо.

Критички осврт: Већ на први поглед (на Евину маску) асоцијација на неандерталца је неизбежна. Она је већ мистерија сама по себи, а та мистерија се продубљује управо Јеровим доласком. У филму се не дешава богзна шта неочекивано; она се загледала у њега, позвала га к себи и међу њима се развила романса. Међутим, опет се и те како осећа тензија ишчекивања, а и изненађења није да нема. Такође, неке наизглед неповезане приче у Евином животу на крају се повезују у смислену целину и све је то пропраћено виспреним дијалозима, што је необично с обзиром на то да Ева глуми особу за коју лако можете да поверујете да има грешке у броју хромозома и некако је и очекивано да је спора у размишљању и реакцијама. Оно што посебно ценим у овом филму је што је режисер Али Абаси дао необичан, али искрен поглед на човечанство, далеко другачији у односу на онај који редовно испоручује Холивуд у својим предраматичним завршницама када аргументује зашто то исто човечанство вреди спасити од ванземаљаца или у овом случаја – од тролова.

Едукативни моменат: Када је Јеро замерио Еви да је попут људског бића, она му је одговорила да ако је људски да не жели другоме да нанесе зло, онда јесте таква. Лако је етикетирати (што је радио Јеро), а тешко је поступити исправно (што је на крају учинила Ева).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Наопачке (Inside Out 2015) је цртаћ о јунацима – персонификацијама осећања – који обитавају у глави једне једанаестогодишњакиње. Ова петорка лепо функционише све док родитељи девојчице не одлуче да се преселе. Тада Туга почиње чудно да се понаша и да омета Радост у њеној мисији да девојчици сваки дан учини срећним.

Критички осврт: Ово је лепо замишљен цртаћ, врло лепо анимиран и са јаким, јасним порукама. Врло су занимљива и решења аутора цртаћа како се мисли и чињенице „депонују“ у мозгу и чак су у доброј мери и психолошки и биолошки оправдана. Има и поједностављења, тако да је подсвест сведена на најдубље страхове, а апстрактно размишљање се сувише одвија по обрасцу, али опет филм свакако има шарма и много добрих фора.

Едукативни моменат: Иако изгледа чудно, туга је потребно осећање баш као и свако остало и ако је осећамо, не треба да је сузбијамо. Сасвим је у реду да некада будемо и тужни.

Оцена наставника:

(може)

Раја и последњи змај (Raya and the Last Dragon 2021) је цртаћ о измишљеној земљи Кумандри где су људи и змајеви живели у хармонији и једни са другима и међу собом. То је престало онда када је необична куга напала земљу и претворила и људе и змајеве у камен. Последњи змај Сису успео је да дохака куги, али га је то коштало живота. Успео је људе да поврати, али не и змајеве. Пет стотина година касније, Кумандра је разједињена на пет држава, али отац младе принцезе Раје сања о поновном уједињењу. Он је пружио руку осталим старешинама, али се то није завршило добро; јаз је постао још већи, а куга је наново ослобођена и почела да претвара људе у кипове. Злосрећну судбину доживео је и Рајин отац и она је остала сама. Ипак, она има и план како да пронађе последњег змаја, односно да га оживи.

Критички осврт: Сцене борбе су одлично урађене, али и читава анимација, ако ћемо поштено. Прича није лоша, има тај егзотични шмек и јаку поруку да је „куга“ која разједињује људе заправо неповерење и неразумевање туђинских култура. Ипак, режисери Карлос Лопез Естрада и Дон Хол нису успели да избегну неке класичне замке, попут обрасца по којем се овакви филмови одвијају и превише јаких асоцијација на друга остварења (сага о Индијани Џоунсу је рецимо баш очигледан утицај). Сцена када Немари убија змаја сувише је натегнута, а крај је исфорсирано идиличан и виђен у гомили других филмова. Но, свеукупан утисак је ипак заиста добар.

Едукативни моменат: Мастер Бенџа је упозорио Рају да не меша дух и вештину; често имамо вољу да урадимо нешто, али то ипак није довољно.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Том и Џери (Tom and Jerry 2021) је дугометражни цртаћ настао из бројних краткометражних о јунацима из наслова, насталих још четрдесетих година прошлог века. Вечити непријатељи – мачка и миш – одлучили су да се сместе на Менхетну, у Њујорку. Мачак Том има велике снове да постане музичар, а све што жели миш Џери је луксузан дом у хотелу. Испоставиће се да управа хотела баш не жели миша као свог госта и унајмиће Тома да га улови. Испоставиће се да нису унајмили доброг мачка, али ни доброг човека да организује веома важно венчање двоје богатих и славних Палави Шарду и Колина Јоста. Наиме, човек којег су унајмили је Клои Грејс Морец, која је преваранткиња са украденом биографијом.

Критички осврт: Најпре сам се питао откуд то да Клои, глумица у успону, прихвати улогу у оваквом полуцртаном, тим пре што уз цртаће о Тому и Џерију иде врло сведен хумор са превише насиља, али ми је временом бивало јасније. Некако је режисер Тим Стори успео да извуче најбоље што је могао из овакве једне поставке, да да солидну причу са неким дешавањима и пристојном динамиком. Чак, у појединим деловима је заличило да прича има дубину. Свакако има врло добре специјалне ефекте, ако не већ неки ефектнији и мање предвидљив крај.

Едукативни моменат: Џордан Болгер је рекао Клое да је најбоље да се не пореди са другима, већ да се труди да ради свој посао. Она је тако научила нешто, а научила је и Роба Делејнија, свог филмског шефа, да је импресивна биографија свакако импресивна (као што јој и само име каже), али да увек треба видети и шта особа са биографијом или без ње може да уради.

Оцена наставника:

(плус)

Констракта у настави биологије

Ово је мој једини час који сам снимио самоиницијативно, без супервизије Министарства просвете. Идеја је била да објасним неке биолошке појмове који се помињу у познатој песми, а и да понудим тумачење једног наставника биологије. Дакле, ако погледате дочекаће вас ред песме, ред предавања.

П.С. Наставник биологије мора бити здрав. 🙂

Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

iron sky (Small)Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

4(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

4(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

4(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч. 🙂

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

Лако Је Критиковати 167

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Одмаралиште (‎The Resort 2021) је филм о четворо младих који су дошли на острво на Хавајима како би истражили локалну причу о духу девојке са пола лица. Пошто су желели да проведу дан уживајући на излету, њихово истраживање није баш било толико озбиљно, али ће се ипак таквим испоставити.

Критички осврт: Филм је безличан и безидејан, са прозаичним дијалозима. И ништа се практично не дешава у првих 45 минута. Онда се и даље ништа не дешава, а млади крећу да хистеришу заиста ни око чега. Онда наједном почиње да се дешава свашта, те их је троје изгинуло једно за другим. Хорор сцене би вероватно изгледале пристојно са већим буџетом и самим тим бољим специјалним ефектима. Овакве какве јесу делују јефтино, досадно и преписано из других филмова. У овом филму баш ништа није добро, чак ни квазипреокрет на самом крају. И стварно сам морао да се запитам чему служи модел скелета у болничкој соби Бјанке Хасе? Ту је био и постер за проверу вида и изгледа да је сценограф убацио у собу све што је имао, а што има везе са медицином. Симпатично.

Едукативни моменат: Много је тешко пронаћи било шта едукативно у овако испразном филму, али рецимо оно што ми је упало у очи је да Бјанка, највише заинтересована за истраживање, заправо није имала праву екипу. То јесу били њени пријатељи, али не и одговарајуће стручности, тако да би свеједно читаво истраживање пропало. Када бирате тим потребно је да најпре сагледате како ће различити чланови допринети.

Оцена наставника:

(наравно)

Црна вода: Бездан (Black Water: Abyss 2020) је прича о петоро младих који истражују до тада неоткривену пећину у северном делу Аустралије. Баш када су наишли на језерце у тој пећини, олуја споља (за коју нису знали) је изазвала бујицу која им је онемогућила излаз. Уз све то, у језерце је пристигао и гладни крокодил.

Критички осврт: Да. Кад могу ајкуле да буду звезде хорора, што не би били и крокодили? Мада је контекст у овом филму такав да много разлике не би чинила и ајкула. Животиња је једва излазила из воде. Заправо, сам контекст овог филма није најсрећније одабран. Иако је режисер Ендру Трауцки заиста добро снимио сцене и није грешио гледе осветљења, као што је то случај у другим филмовима (па протагонисти шетају кроз шуму ноћу као да је неко успут садио бандере), уз сасвим солидну продукцију и специјалне ефекте, некако није добио оно чему се вероватно надао. Клаустрофобично и мрачно окружење не пружа много могућности за маневар и ми у читавом филму имамо страх, улажење и излажење из воде и веома ретке нападе крокодила. Све то ишчекивање мора на крају да пређе у монотонију. Филм је заиста досадњикав и стварно ни микрометар није допринео поджанру у којем је рађен, без обзира на ефектно финале које је продужило мору Џесике Макнами и Амали Вард. Додуше, сам крај малко (више) нагиње ка трешу, али холивудски стандарди захтевају да се дохака звери.

Такође је Ендру добро одрадио личне приче ликова и добро их је разрадио, те су оне кулминирале у љубавни четвороугао, врло интригантан. Некако видим да Ендру има талента за посао за који се определио, али му сама прича није ишла на руку.

Едукативни моменат: Млади су направили кобну грешку јер нису проверили све услове, те нису очекивали олују која је поплавила пећину. Када год нешто радимо, без обзира да ли то било у пећини или у нашој соби, морамо да проверимо да ли имамо све услове за рад или макар са чим заиста радимо.

Оцена наставника:

(натегнута)

Изван жице (Outside the Wire 2021) је футуристичка прича о рату који се дешава у Украјини. Демсон Идрис је војник САД који је одбио наређење и за казну је завршио на првој линији фронта. Испоставило се да му је надређени Ентони Маки, који је и сам необичан, а и на врло је необичној мисији.

Критички осврт: С обзиром на место збивања, а и на време снимања филма, рекао бих да Холивуд има изванредну прекогницију. Иначе не љубим ратне филмове, али овај има врло солидну причу, одличну акцију, ефектне сцене и сјајне ефекте. Допало ми се што је режисер Микаејл Хофстрем направио комбинацију познатих страхота које рат доноси (и које надобудни пилот Демсон увиђа тек када заиста постане прави учесник) са модерним, футуристичким правцима у којима ће се ратови, нажалост, сасвим извесно водити. И поред СФ момената, некако је био убедљив, макар на почетку приче, а такви су били и глумци. Поменути Демсон не постаје пас рата тек тако; он се плаши, згражава, а у појединим ситуацијама се понаша неодлучно и чак кукавички. Мислим да је тај лик доста добро и реално разрађен, али је било предвидљиво да ће се наћи са оне стране медаље и видети сву страхоту тога да сада он буде колатерална штета. То је требало да буде поента, али је заправо део где филм пада. Заправо, од тог дела крећу да се дешавају преокрети и баш кад је требало да финишира и причу учини и паметном, а не само занимљивом, Микаејл ју је преместио са једне стабилне премисе на стаклене ножице. Ентони постаје сувише неинтелигентан и неопрезан за једног робота који има импресивне способности, а Демсон се лако извлачи из ситуација у којима је сва логика да не би смео да се извуче.

Овај филм критикује рат, а донекле и велике силе, укључујући САД, што поздрављам, али сам његов финиш је сувише благ и помпезан тако да не доприноси тој критици.

Едукативни моменат: Бол је из много разлога, заправо, и добар. Ентони је дао један разлог: да без бола нема ни емпатије.

Оцена наставника:

(углавном стабилна)

Заувек млад (Forever Young 1992) је прича која започиње 1939. и прати несрећну судбину пробног пилота Мела Гибсона. Наиме, љубав његовог живота Изабел Гласер је доживела саобраћајну несрећу и пала је у кому. Лекари нису очекивали да ће се икад пробудити и Мел је пао у депресију. Немоћан да се избори са ситуацијом, замолио је свог пријатеља научника Џорџа Вендта да га криогенски замрзне на годину дана. Џорџ је направио успех на том пољу и већ је успешно замрзнуо пиле, а сада му се Мел понудио као људски заморац. Међутим, Мел се пробудио педесет година касније и врло брзо схватио да нико није упућен у експеримент у којем је учествовао. Зато покушава да пронађе Џорџа, његову једину везу са животом који је имао. У томе ће му помоћи Џејми Ли Кертис и њен филмски син Елајџа Вуд, који је и пробудио Мела, додуше случајно.

Критички осврт: Ово је баш лепа прича, романтична, али пре свега тужна. Свакако је за папирне марамице и то је успех глумаца који су добро одабрани, а успех режисера Стива Мајнера је да причу није учинио патетичном. Неки делови су претерано романсирани, погодни и неуверљиви (да клинац спусти авион, на пример), али је то некако у овом нежном филму опростиво.

Едукативни моменат: Мел је дао савет Елајџи да не чека, него да изјави љубав Вероники Лорен одмах јер можда неће добити другу прилику. Зато, када волите некога, треба да то кажете или покажете чим пре.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Синхроност (Synchronic 2019) је прича о двојици пријатеља који су и колеге у служби неодложне помоћи. Џејми Дорнар је породичан тип, док је Ентони Маки увек у потрази за новом љубавницом. За обојицу креће буран период на послу када наилазе на младе, повређене или чак мртве, који су пробали нову дрогу која се појавила на улици. За Ентонија се дешава буран период и на личном плану јер сазнаје да има тумор на мозгу. Потом се лоша ствар дешава и Џејмију јер је сазнао да је и његова филмска кћерка Али Јоанидис пробала нову дрогу и – нестала је. И изгледа да само Ентони може да је нађе невероватним сплетом околности и управо због свог здравственог стања.

Критички осврт: Идеја је доста добра и добро је реализована, уз солидну глуму. Сценариста и режисер Џастин Бенсон је разрадио причу, али ситних недоследности има, тако да је правило да мораш бити на истом месту да би се вратио у своје време уведено прилично касно у филму, када смо се уверили да то баш није тако. И крај је предвидљив, али макар није патетичан и прати га интересантна музика. Све у свему добар филм.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не живимо у прошлости, већ да уживамо у садашњости. Успомене су лепа ствар, баш као младост, али да треба да живимо живот сада. Напросто да нам не би промакао.

Оцена наставника:

(може, заиста)

Бригадун (Brigadoon 1954) је мјузикл чија је радња смештена у Шкотску у једно необично сеоце које не постоји на мапама. Туристи из Америке Џин Кели и Ван Џонсон набасали су на то место када су се, током лова, изгубили у шуми. У том селу Џин ће пронаћи љубав свог живота, али ће открити да због те љубави мора да се одрекне свега.

Критички осврт: Овде је радња врло јасна већ од првих сцена: са једне стране имамо Џина, изгубљеног у шуми и у љубави, а са друге Сид Шарис, која чека Џина, овај, правог. Само је питање било када ће се фамозни сусрет десити и када ће њих двоје завршити заљубљени или распевани (ипак је ово мјузикл). Но, да то не би било баш једино у вези са чим ћемо се запитати, ту се убацио и љубоморни Хју Лејнг, чије је непромишљено дело требало да угрози све. То је као дало мало драматике, али се мени највише допало што је и јурцање за њим урађено кроз песму (свакако драматичнију него остале), а он се борио са свима тако што је плесао и постигао да буде несавладив. Заиста фасцинантно, готово као сама идеја која је, на неки начин, јединствена. Нисам виђао по другим филмовима ништа налик томе.

Што се самих песама тиче, свакако нису у жанру који ја волим да слушам, тако да нисам објективан, али сигуран сам да припадају лепој музици. Вокали су сјајни и моћни, а морам рећи и да су ми се допале фолкорно-балетске кореографије. Све у свему утисак је крајње позитиван.

Едукативни моменат: Сид је рекла како права самоћа није када волимо, а није нам узвраћено, већ када не волимо уопште. Иако звучи тужно у оба случаја, рекао бих да је Сид у праву.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Крв за Дракулу (Blood for Dracula 1974) је филм о вампиру из наслова (глуми га Удо Кир) који копни у свом двору у Румунији јер не може да преживи без крви девица. Зато је његов слуга Арно Јуиргинг организовао путовање у Италију јер је чуо да се тамо младе девојке одгајају у духу хришћанске религије, те у складу са тим немају секс без брака. Када су пристигли тамо, локалци су предложили да невесту пронађе у једној аристократској, али финансијски не баш добростојећој породици.

Критички осврт: Ово је сасвим другачији (замало да напишем нов) поглед на Дракулу. Он је врло фрагилан и слабашан, безвољан и депресиван, али у исто време и привлачан и занимљив. Но, није само Дракула необичан; такав је филм, који је некако опуштен и са глумом која излази из оквира филмске. Глумци су својим ликовима дали посебан, више позоришни и свакако уметнички шмек, какав и пристаје једном андерграунд филму.

Режисер Пол Мориси је направио еротски филм, али те сцене нису наметнуте, нити су најављене, како то већ бива у мејнстрим филмовима, већ су спонтане и у функцији приче. Наравно, било је потребно да Дракула може да пије само крв девица, да би то била добра потка за такав сензибилитет филма. Ништа друго битније не утиче на Дракулу, чак ни сунчева светлост, јер то није било ни значајно. Пол се није претерано бавио оним што није желео у фокусу и то је сасвим у реду. Оно што је Полу било у фокусу су друштвени односи, као и традиционалне вредности, те је управо еротиком и веома комотним односом показао да мисли о њима да су превазиђени. У прилог томе говори и нека врста пародије „Гордости и предрасуде“ Џејн Остин, али мислим да је овде ипак прва „мета“ била мејнстрим. У једном тренутку је Стефанија Казини зачуђено упитала своју најмлађу сестру Силвију Дионизио зар не чита часописе, након што ју је саветовала тако што јој је испричала гомилу бесмислица и флоскула без значења. На крају крајева, Пол јесте био пратилац Ендија Ворхола, најзначајније фигуре поп-арта, правца уметности који је контрирао масовној култури и указивао на то шта је погрешно у ономе што таква култура нуди. Рецимо да је овај филм сигурно донекле био успешан у томе.

Едукативни моменат: Таман да научимо шта је поп-арт. То је уметнички правац у савременој уметности, који је настао шездесетих година 20. века, а своје корене има у дадаизму и кубизму. Име правца дословно значи популарна уметност, а циљ ових уметника није стварање нових представа ствари већ софистицирани иронични уметнички коментар о стварима које намеће масовна култура, поигравајући се уједно са дотада постављеним границама присутности небитног и баналног у „високој“ уметности.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Зум (Zoom 2006) је суперхеројски дечји филм. Зум је име сада већ остарелог суперхероја Тима Алена који је добио задатак да тренира нове младе снаге, пошто опасност ускоро пристиже из друге димензије и неко мора да спаси свет.

Критички осврт: Јасно ми је да су критика и публика искасапили овај филм и јасно ми је зашто. Најпре сама идеја оригинална баш и није и рецимо да је исти мотив имао филм „Средња небеска“ снимљен годину дана раније; обуку младих хероја. Филм није претерано духовит, мада има можда пар добрих фора и у складу са узрастом којем је намењен, прилично је инфантилан. Хајде да кажемо да је то оправдано, али много инфантилних шала заиста нема оправдања, попут оне када деца муче Чевија Чејса. Нити имају сврху, а изгледају као засебни скечеви. Реплике у филму прилично су сведене, али чак и да су виспреније, тон и слика се никако не слажу. На почетку је Тим имао комотан однос са децом и она су имала проблем са њим, али се то некако није видело. Само су нас известили о томе. Заправо, имао сам осећај као да се режисер Питер Хјуит бавио маргиналним стварима, за које је веровао да су смешне, док је пропустио круцијалне; односе између ликова и разрадом ликова. Причом није ни морао да се бави јер је урађена према холивудском обрасцу, али резултат који је добио је прилично разуђена радња.

Други део филма прекрцат је патетиком и општим местима. Када би се овај филм приказао графиком функције, она би била врло, врло опадајућа испод апсцисе. Чак троје глумаца је номиновано за некакву „награду“ за најгорег глумца: Тим, Чеви и Кортни Кокс (само она је није и добила), али мени је убедљиво најгори био антагониста Кевин Зегерс. Ови остали нису били толико лоши, али јесу били „равни“.

Едукативни моменат: Испоставило се да је четворо деце успело да прође обуку и да савлада опасног Кевина тек када су почели да раде као тим. Прави тим и у реалном животу је суперхеројски и може да извојева победу у многим стварима.

Оцена наставника:

2(објективна)

Последњи јунак (Последний богатырь 2017) је руска бајка, али започиње у модерном времену и прати живот преваранта Виктора Хорињака који се представља као бели маг и отклања људима злу магију и чисти им ауре. То га је увалило у невољу јер га је пронашао љутити супруг жене коју је недавно преварио. Виктор је успео да побегне од њега и његових пајташа, али је у том бегу стигао тамо где се није надао: у земљу маште где живе Баба Јага и Кошћеј Бесмртни. Тек тамо су га сачекале праве невоље.

Критички осврт: У односу на некадашње бајке, ова тек овлаш има руски сензибилитет, али су Рује остале доследне себи макар по томе што су унеле ликове из свог фолклора. Главна јунакиња, која ће и освојити Викторове срце, управо је Василиса Прекрасна (глуми је Мила Сивацкаја). Дакле, ово је интересантан спој истока и запада и не замерам јер и Руси се модернизују и очекивања њихове публике су да се прате трендови, а то је и вероватно начин да се освоји и светска публика. Свакако су то симпатично, шармантно урадили, врло маштовито и уз веома пристојне специјалне ефекте.

Едукативни моменат: Виктор је рекао Мили да треба сваку шансу искористити, ма колико мала била, да се помогне онима које волимо. Са друге стране, њега као белог мага позвала је жена у болницу како би помогао детету које је у коми. Виктор није имао срца да превари жену у тако тешкој ситуацији, а он је њој заиста био последња шанса. Свакако да неке шансе морамо проценити колике су оне заиста, како нас не би искоришћавали или нам уливали лажне наде.

Оцена наставника:

(нека је)

Бетмен: Душа змаја (Batman: Soul of the Dragon 2021) је цртаћ о Бетмену кога посећује његов стари пријатељ Ричард Драгон (чије презиме на енглеском језику и значи „змај“). Ричард ради као тајни агент и сазнао је да је једна секта успела да дође до врата која је некада чувао њихов учитељ борилачких вештина. Та врата иначе чувају свет пун ужаса и никако није добро да их отвори неко ко има лоше намере. Зато њих двојица окупљају преостале ученике старог учитеља како би сви заједно спречили да се то деси.

Критички осврт: Режисер Сем Љу је направио алузију на неколико филмова, углавном оних који практикују карате или фантазију или бравуре Џејмса Боунда, па је и завршио у стилу „Смртоносне битке“ из 1995. са примесом „Матрикса“. Но, све је то врло симпатично са причом која није лоша, баш као ни целокупан утисак. Једино бих замерио то што је анимација слабија; то је онај тип када неко корача неприродно, као по покретној траци за вежбање.

Едукативни моменат: Када је Шива рекла да су негативци узели мач и да су протагонисти изгубили, Бетмен је одговорио да јесу само ако одустану. Мудар је Бетмен, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Ко не уме, умеће

С времена на време, на друштвеним мрежама се појави овакав некакав текст:

Зелена учионица: Умете ли да решите овај математички задатак за ДРУГИ разред основне школе? (16.11.2018)

Наслов, наравно и како другачије, сугерише да је у питању преозбиљан задатак и логична реакција је да ћемо сви да исколачимо очи и у неверици проживимо наредних двадесет минута кунући аутора задатка, збирку, издавачку кућу, али зашто стати само на томе? Криви су и систем, школа, али и учитељица, јер и ако нису, требало би да јесу, а разлог ћемо већ некако наћи. 

И, одиста, било је много негодовања и пре него што кренем на два главна аргумента, морам да приметим једну ствар која се већ дуго кристалише међ родитељским живљем. Родитељи ће у 99% случајева жустро бранити своје дете ако је неваспитано и/или насилно у школи. Сви ће бити криви (највише наставници, разуме се) осим детета. И то ми је у реду јер ти исти родитељи кроз такво понашање детета очитавају сопствени неуспех у одгајању и просто не могу то да прихвате. Другим речима, разумем да је то за родитеље велики шамар у врло важном, породичном сегменту живота. Међутим, овога пута родитељи бране децу од задатака за вежбање математике. Иначе родитељи бране децу од разнозврсних активности у школи и не могу да се не запитам зашто то чине. Простом логиком гледано, требало би да поздраве ако се дете у школи развија на сваки начин, посебно интелектуални, но можда и ту има страха да се покаже да дете није ингениозно колико поносити родитељи потенцирају. Да ту има нешто истине, указују и поменути аргументи.

Први јачи аргумент је да овакви задаци збуњују ђаке. И то је тачно. Сваки нови, до тада невиђени задатак или захтев, највероватније ће изазвати управо такву реакцију. То се редовно дешава и нама, одраслима. Да ли сте икада морали због било каквог разлога да се суочите са нешто компликованијим сајтом или апликацијом који делују врло збуњујуће? Ако вам сајт или апликација нису насушна потреба, баталићете их, али проблем настаје ако јесте. Или да ли ће се муж збунити да нађе чарапе ако је жена променила распоред ствари по кући по ко зна који пут? Ако вам се то десило, апликација или чарапе, односно и једно и друго, ако сте дигитално освешћен муж, онда верујем да подозревате да су нове ситуације у којима ћемо се наћи најчешће збуњујуће. Сетите се како смо се осећали када је започела пандемија. Или како је изгледало када сте први пут почели да типкате по паметном телефону. Збуњујуће ситуације ће нас пратити цео живот. И овакви задаци јесу припрема за живот и ми и деца имамо два избора. Један је да позовемо у помоћ некога ко зна, да нам објасни, а други је да сами пробамо да се суочимо са проблемом. И један и други путић воде до извора знања.

Други јачи аргумент је да овакви задаци обарају самопоуздање. Најпре, мене занима да ли се самопоуздање ствара ако дете одговори на сваки могући захтев и задатак? Да ли је неком ко је добар лекар и сјајно обавља свој посао самопоуздање пољуљано ако није талентован за певање и не познаје довољно добро историју? Но, хајде да кажемо да није важно да дете научи да неће бити добро баш из свега и да нам императив буде да га убедимо да ће бити сјајно чега год се дохвати. То ћемо постићи тиме да толико поједноставимо тестове да добије две искуцане стране са задацима типа колико је пет минус два и колико је три плус четири. Такви задаци су добри за стицање рутине рачунања и сигурно је да треба похвалити дете ако уради прву страну. Похвалићемо га и ако уради другу страну и даћемо му још таквих задатака. Похвалићемо га и за трећу, четврту, пету… Када престајемо да га хвалимо и да ли престајемо уопште? Договорили смо се да нећемо захтевне задатке због да не изгуби самопоуздање. Дакле, дајемо му само оно што знамо да може да реши, а то зна и само дете.

Као наставник приметио сам једну врло интересантну ствар. Деца све време очекују награду за било шта што ураде. Као у видео-игрици која вас и навлачи тиме што вас стално опскрбљује неким наградицама за сваки пређени ниво. При томе улажу минимум труда и напора, раде нешто што је испод сваког њиховог капацитета, али и даље очекују. Рецимо, прекопирају текст са Википедије, ставе у презентацију (при томе не форматирају), то прочитају пред целим одељењем (обично их непознате речи које се налазе у тексту збуњују) и опет верују да заслужују оцену. Лепо је ценити свој рад и ако га ми ценимо, и други ће, али чекај мало. Ми имамо политичаре који секу црвену врпцу испред новоофарбаних зебри или купљених контејнера и очекују наклоност и аплаузе грађана. Ова презентација из основне школе има врло практичну последицу у свакодневном животу, а то је очекивање да за врло мало добијете много. Невоља је у томе што не можемо да рачунамо на то да сви људи око нас прихватају да смо ми урадили велика дела јер се рад некако види. На крају дана, нисам сигуран ни да дете када решава нешто што је заиста лагано и зна да није уложило неки јачи напор заиста стиче самопоуздање. Да ли се самопоуздање стиче на нешто што могу да ураде готово сви? И да ли се самопоуздање губи ако не можемо да урадимо нешто што иначе мањи број њих може? 

Нека то буду питања за размишљање. Ах, да, размишљање. Некако верујем да са том радњом треба започети на што млађем узрасту, па чак и у ДРУГОМ разреду, како је то акцентовано у наслову текста. Дете ће можда и урадити задатак спочетка текста, што је феноменално, а можда и неће. И ми ћемо му помоћи да разуме. Неки следећи задатак ће онда урадити, а можда и опет неће. И то није смак света. Ако имамо нормалан приступ према томе, дете неће бити збуњено, а неће му ни опасти самопоуздање. Имаће цео живот пред собом и бројне изазове и задатке. И решиће неке, многе од њих и они заиста не морају да буду математички.

И пронаћи ће себе и свој будући позив. 

Лако Је Критиковати 166

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Арханђел (Archangel 2016) је кратак филм о томе како је започео живот и борба арханђела Михаила.

Критички осврт: Режисер Рафаил Роџерс се заиста потрудио да све изгледа кул и у келтском стилу, са све металним крилима и одсечним покретима. Међутим, некако то није дало жељени ефекат. Глума је солидна, али се није осетила хемија између анђела Брајана Макгауна и његове драгане Блер Бомар. Колико сам разумео Блер је људско биће, али јој из неког разлога моћни демони (који су успут убили такође моћног Брајана) нису могли дохакати. Цео тај део је нејасан, али се видело да Блер бежи по шуми уз све лепршање њених аљина. Можда се спасила тако што се скрила иза дрвета? Углавном, филм је некако неиспричан. Другим речима, у овом филму заиста нема да се види богзна шта. Посебно не специјални ефекти, мада су маске за похвалу.

Едукативни моменат: Чак и у најлошија времена, када силе зла навале у пуној снази, увек постоји неко добар, попут Михаила, да се супротстави. Увек ће бити људи који ће се борити против апсолутистичког система, шкарта, глупости и свега другог лошег и ако сте ви једни од њих, знајте да никако нисте сами. 

Оцена наставника:

2(на један)

Свети грешник (Saint Sinner 2002) је филм који почиње 1815. у манастиру у Калифорнији где обитава млади искушеник Грег Серано. Радозналост га је навела да види каква се чудеса налазе у магацину манастира и тамо је нехотице ослободио два женска демона која су му убила брата. Онда су пронашле точак времена (времеплов) и побегле негде у будућност. Челници манастира су убедили Грега да пође за њима. Наиме, само им он може дохакати посебним ножем и тако их спречити да чине злодела. 

Критички осврт: Пошто је ово телевизијски филм не можемо очекивати богзна какве специјалне ефекте, али макар очекујемо да не буду глупи. Међутим, овај филм та очекивања није баш увек испунио. Када је детективка Џина Равера упуцала Мери Мару, најпре јој је направила рупу у телу као да је пуцала из омањег топа (што је тешко да полицајци имају), а онда је рана зацелила са – све кожном јакном. Прича такође није претерано паметна и млађани Грег, када је већ имао времеплов пред собом, могао је напросто да отпутује у прошлост и спречи себе да несмотрено ослободи демоне. Не, он је отишао у будућност заједно са њима да их спречи у злу које су чиниле. Оне су свакако чиниле зло, али објективно не неко које би потресло ширу друштвену заједницу. Од демона очекујете више од неколико убистава мушкараца. Но, и то је приказано превише наивно и превише погодно. Оне не убијају када су главни ликови у питању, а без проблема убијају на јавним местима и полицијској станици приде и не можете да се не запитате како у томе успевају. Сама прича је некако детективска, какве су биле популарне скраја прошлог века и састоји се у томе да антагонисткиње дивљају, а протагонисти их јуре. И то је мање-више то. Заиста је тешко да таква радња са толиким рупама држи неку озбиљнију пажњу. Изгледа да ни режисер Џошуа Батлер није обратио пажњу, па се чудовиште које је родила Ребека Харел Тикел некако затурило. Са друге стране, ја сам пропустио разлог зашто је Грег на крају преминуо… И још да додам да су дијалози тек у покушају да буду филозофски, колико се то успело између трапавих акционих сцена. 

Едукативни моменат: У овом филму се помињу Сукубе. У средњовековним легендама, сукуба (латински: succubus, succubi, од лат. succubare, што значи „лежати испод“) је женски демон који заводи мушкарце (поготово монахе) у сновима, наводивши их на сексуални чин, тако да се ови не могу суздржати. Сукуба црпи енергију из мушкараца, често до тачке исцрпљености или чак смрти.

Оцена наставника:

(на два)

Демон (Demon 2015) је пољски филм који се дешава у руралном делу ове земље. Итај Тиран је дошао у Пољску из Енглеске где је живео много година, а како би се оженио. Прича прати управо дан његовог венчања када ће га запоседнути дух, познат као Дибук из јеврејске митологије.

Критички осврт: Главни протагониста Итај има врло занимљиву физиономију и стварно одговара улози демона. Томак Жентак невероватно личи на Орланда Блума и све време сам имао утисак да знам глумца иако је пољски филм у питању, а чини ми се да сам таквих одгледао свега пар. Но, глума је сасвим допадљива и прича заиста има шмека и некако се неочекивано завршава. Сценариста и режисер Марћин Врона довео је до апсурда колико и сам друштвени феномен венчања у народу (очигледно блиском нама), тако и друштвене вредности. У једном тренутку је Итајев филмски таст рекао свом сину како је крив што му је довео зета са „дефектом“ јер је мислио да има епилепсију. Такође, он је нашао решење како да спречи трачеве (који су му веома значајни) тако што ће напити све госте. Како филм тече, ми видимо да није демон, односно дух тај који је проблем, већ управо трачеви, односно свест локалног становништва. Заиста, толико је апсурдно, да је фасцинантно. И заиста је смешно. Ово је врло успела комедија или трагикомедија, како желите.

Едукативни моменат: Професор је у свом говору младенцима рекао да човек који није у заједници или је Бог или дивља звер, те додао да нема човека без заједнице и нема заједнице без сећања. Мудро збори професор, а и како ће другачије кад је професор?

Оцена наставника:

(не баш без минуса)

Психо Гормен (Psycho Goreman 2020) је филм о антијунаку из наслова. У давна времена овај ванземаљац великих моћи је претио да уништи галаксију, али су га силе добра савладале и живог закопале на Земљи. У данашње време пронашли су га брат и сестра Овен Мајр и Нита-Џози Хана и нехотице ослободили. Психо (Метју Нинабер) је почео да убија људе, али када су га клинци пронашли, Нита-Џози је схватила да може да га контролише. Ту ствари постају сулуде јер и сама Нита-Џози није под контролом, с обзиром на то да одраста у дисфункционалној породици са не претерано интелигентним родитељима.

Критички осврт: Главни зликовац Психо није богзна како маштовито осмишљен и налик је бројним зликовцима у другим, сличним филмовима, али су други ванземаљци значајно интересантнији иако је видан утицај других филмова попут „Ратова звезда“ и „Петог елемента“. Сви ликови (ванземаљски и они који то нису) беже од стереотипа. Ми, заправо, врло брзо увиђамо да је сила добра робот-анђео Пандора (Кристен Макулох) више сила него добра, да је верски фанатик и да изазива страх међу свим расама и то врло оправдани. И ту креће да се дешава лудило које је сценариста и режисер Стивен Костански одржавао на ивици треша и добрим делом преко те ивице, све време пласирајући миксоване поруке које се граниче са сваким здравим разумом и успут успео да направи неколико добрих фора. Једна од њих (која изгледа као независтан гег и која прекида ионако опуштену поставку за увек нова збивања и конфронтације) је када на крају ноћне море мали Овен пита Психа „Шта се сада догађа?“ На шта ПГ режи: „Чекамо да се закључи овај твој сан.“ Следи дуга пауза док насумични сплет зомбија стење и пузи око два лика. „Оки“, додаје Овен, целе секунде пре завршетка сцене. Ову шалу можемо протумачити управо као пародију која илуструје бесциљност неких лоших СФ остварења, са радњама које су клише и из којих заиста ништа не можемо научити. Универзално добро у галаксији и универзално зло су претерано апстрактни појмови, који, када размислите, не значе ништа. Отуда вероватно и онај гег који прави Нита-Џози са молитвом Христу. Штошта је Стивен поткачио овим филмом, па и религију и иако не могу да тврдим да је ово најбоље што комична фантастика може да понуди, свакако је храбар покушај, донекле другачији и забаван, ако не већ увек смешан.

Едукативни моменат: Из овог филма научили смо да љубав уме да буде деструктивна колико и мржња. Поента је у томе да сама љубав као осећање није довољна, већ да њу мора да прати уважавање, поверење, разумевање.

Оцена наставника:

(хајде да може)

Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth 1976) је филм рађен према истоименом роману Волтера Тевиса. У главној улози се појављује Дејвид Боуи, који је ванземаљац и пристигао је на Земљу са мисијом да воду одавде пренесе на своју планету. Његов план је започео добро, али је временом изгубио фокус и битку са људима.

Критички осврт: Оно што ме је зачудило је да филм траје дуже од два сата, али прича заиста нема „меса“ ни за стандардних сат и по. Режисер Николас Роуг је време искористио да прави неке своје апстракције како би филм учинио уметничким и ја верујем да је он то заиста и успео. И да није, филм делује заиста необично и уникатно и не очекујем да ће неко икада направити нешто овакво. Углавном, Николас се усредсредио на односе између ликова више него на саму причу, као и поруке, које ће вероватно свако од нас схватити на другачији начин јер манир у којем је филм рађен то и дозвољава. Оно на шта се Николас није усредсредио су и специјални ефекти, посебно не у изгледу ванземаљца јер сама Дејвидова појава и сензибилитет га већ чине ванземаљцем. Ово је сигурно његова улога живота и сада заиста не бих могао да замислим неког другог глумца (или рок звезду) да уради ту улогу једнако добро.

Постоје чудни пропусти у радњи, посебно у оном делу када Дејвида држе заточеног у полуруинираним тајним просторијама хотела, али је то у овом филму опростиво. Уклапа се и заиста не боде очи.

Едукативни моменат: Рип Торн је поздравио идеју да се наместо компјутерима наново окренемо људима јер људи греше. Из грешака, сматра Рип, настају нове идеје и прогрес. И то је тачно, али само ако учимо из својих грешака.

Оцена наставника:

(свакако са плусем)

Шангајска тврђава (上海堡垒 2019) је јапански филм рађен према књизи „Некада давно у Шангају“ коју је деценију пре тога написао Ђанг Нан. Радња се дешава у будућности 2042. када су људи открили нов и моћан начин за добијање енергије, али су зато постали и мета напада ванземаљаца. Ванземаљци су уништили готово све градове на свету и један од преосталих је Шангај. Овај град одолева захваљујући штиту и војсци, али свима је јасно да је питање времена када ће и он пасти. Ипак, војни врх има план како да дохака матичном броду туђина и тако да човечанству шансу.

Критички осврт: Да, ово је један од ретких филмова где синхронизација између слике и звука није добра и то се баш примећује. Према овој првој реченици делује да је треш филм у питању, али није. Но, није ни нарочито добар.

Наиме, Кинези су уложили у овај филм и специјални ефекти су на завидном нивоу (мада увек може боље), а битке су епске. Просто очаравају док их гледате и врло вероватно ћете уочити сличности са трећим делом „Матрикса“, а и шмек „Свемирских јуришника“. Овде је прича та која мањка, односно нема баш много „меса“. Ванземаљци нападају, Земљани (односно Кинези) се бране и све време брину. За све то време дешава се нежна љубавна симпатија између Лу Хана и Шу Ћи. И више од сат времена филма нити се негде креће та борба, нити су ово двоје постали пар; и Сф и романтика напросто тапкају у месту. На крају се све несрећно завршило јер је у питању Пирова победа: јесу они уништили матични брод, али су успут готово сви изгинули. Кинези имају тежњу ка помпезном, али не и ка патетици, мада емоција има. Једино што има и много завршних, тужних сцена. Можда би ипак боље било да се филм завршио коју сцену раније.

Едукативни моменат: Делује нестварно, али се режисер овог филма јавно извинио што је читаоце књиге по којој је снимио филм изневерио. Међутим, то је и исправно – када неког изневеримо треба да се извинимо.

Оцена наставника:

(и још минус)

Шефовски ниво (Boss Level 2020) је прича о пензионисаном војнику из специјалних јединица Френку Грилоу, који сваки дан преживљава исти дан. И сваки дан га убија неки од многобројних плаћених убица који га јуре. Проблем је у томе што Френк не зна због чега.

Критички осврт: Добро је урађена акција, са врло солидним специјалним ефектима и смисленом причом. Крај је океј, тим пре што би јасан исход неминовно водио до патетике.

Едукативни моменат: Френк је заправо радио оно што је неопходно да ми урадимо како бисмо овладали неком вештином: вежбао је, односно понављао сваки дан (а није да није имао дана).

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Терминатор 3: Уздигнуће машина (Terminator 3: Rise of the Machines 2003) је очигледно трећи филм из франшизе о Терминатору кога неприкосновено глуми Арнолд Шварценегер. Он је пристигао из будућности где се боре људи против робота и његова мисија је да наново сачува млађаног будућег вођу људи Ника Стала, али и његову будућу супругу Клер Дејнс. Судњи дан, када ће вештачка интелигенција збрисати већину становништва, само што није, а на Ника и Клер намерила се убојита Кристана Локен, такође послата из будућности.

Критички осврт: Након „Терминатора 2“ где је Роберт Патрик био робот изузетно маштовито дизајниран, верујем да је изазов био осмислити нешто интересантније. И аутори филма су успели у томе уводећи у причу убиствену лутку из излога (где се и појавила у филму) Кристану. Она свакако није разочарала ни појавом, ни глумом, а режисер Џонатан Мостоу није разочарао акцијом која је импресивна. Уз све то провејава одличан хумор и у тим шаљивим деловима главна звезда је Арнолд (од самог уласка у причу) који је увек бескрајно симпатичан. И специјални ефекти су прилично добри.

Оно што смета овом филму су изливи патетике, а оно што баш јако смета овом филму је недостатак људи на местима где се дешава акција, тако да је све мање уверљиво. Наравно, смета и то што је овај део практично поновљен други, али некако је сам крај извадио ствар са, хајде да кажемо, неочекиваним обртом. 

Едукативни моменат: Ник је научио од Терминатора да никад не престане да се бори и заиста је научио добру ствар. Морамо да се боримо за себе и за људе које волимо и за ствари за које верујемо да су исправне.

Оцена наставника:

(повелики минус иде уз)

Невиност (イノセンス 2004) је јапански цртаћ и наставак „Духа у љуштури“ из 1995. Филм је футуристички где је производња хуманоидних робота узела маха, али је узела и данак. Наиме, женски роботи су започели серију масакра над својим власницима и двојица агената из специјалних јединица на задатку су да открију због чега.

Критички осврт: Анимација у овом филму је очаравајућа. Она није као Дизнијева, перфектна, далеко од тога, али је свеједно сјајна. Прича је прилично запетљана и иако јесте развучена, има толико детаља који одвраћају пажњу, да ју је јако тешко пратити. Уз то су и дијалози прекрцати мудрим речима знаменитих људи и хаику поезијом, што још више отежава да се радња испрати. Истовремено, сви ти цитати добро су употребљени, имају сврху, а детаљи су врло интересантни, тако да је овај цртаћ прави уметнички, свакако врло озбиљно и студиозно урађен. На моменте ме је сцена подсетила на „Истребљивача“ из 1985. и ако заиста има имитације не мари јер је у том случају узор заиста добар.

Едукативни моменат: Једну мудру је рекао киборг: која је сврха кривити огледало ако нам се не допада шта видимо? Ово питање је сасвим довољно и без одговора.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Тамно скенирање (A Scanner Darkly 2006) је филм снимљен дигитално, а затим анимиран помоћу интерполираног ротоскопа, технике анимације у којој аниматори прате кадар по кадар, дајући готовом резултату препознатљив анимирани изглед. Прича је футуристичка и прати активности Кијану Ривса, који је полицајац на тајном задатку са циљем да открије значајне дилере дроге.

Критички осврт: Ово је једна паметно урађена прича. Највећи део филма се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. Тек на крају дешавају се неочекивани обрт и филм практично завршава тамо где би неки озбиљнији трилер тек почео. Заиста иновативно и свакако сјајно, са необично рађеном анимацијом која доприноси утиску.

Едукативни моменат: Писац ове приче ју је посветио људима који су настрадали. Поручио је да непријатељ никада неће бити заборављен, а непријатељ су њихове грешке када су узели дрогу. Таквог непријатеља заиста никада не смемо заборавити.

Оцена наставника:

(у почетку сам се мало био двоумио)

Миша Машина је онај наставник

На „Зеленој учионици“ је освануо следећи текст:

Писмо „оног детета“ свим наставницима (14.3.2022)

Не бих анализирао овај текст, већ сам желео да вам пренесем генијалан коментар генијалног човека. Он је био наставник и има свој бенд. На крају текста моћи ћете да чујете моју омиљену песму коју певају. Но, прво његов коментар (који БТВ има више лајкова него сам текст).

Писмо „оног наставника“ свим ученцима

 
Драги моји, знам да може да вам буде тешко. Знам и да вашим родитељима (или родитељу… или старатељу) може да буде тешко. Живот је некад СИВ, некад ЦК.
 
Али, да се не лажемо:
 
Ја вам нисам ни родитељ, ни старатељ. Нисам вам ни најбољи, ни најгори друг – нисам вам друг уопште. Заједно проводимо време јер је то у опису мог посла, а вас је довео избор ваш или ваших родитеља, ваш претходни успех (ако сте сада средњошколци) или, једноставно, нема ближе школе. Ја појма немам ко ће ми бити у разреду. Штавише, ја често појма немам ни ко ми јесте у разреду – ја вам предајем један или неколико предмета, али предајем и другим разредима. Ја вас често имам изнад 200 током недеље!
И ви и ваши родитељи, знам, вапите за пажњом – наставник је тај који вас гледа неколико сати дневно. Али, зар не – не гледа вас један наставник, већ више њих, а један вас гледа пар сати недељно, највише. Но, нека буде и да имате само једног наставника (ето, учитеља – на пример): вас је тридесеторо, а он је један.
 
То је тридесет живота, искустава, нади, страхова, успеха и неуспеха; тридесет срећи и несрећи – којима можете да додате и макар толико родитељских срећи и несрећи. Свако од вас је посебан, јашта, и свако заслужује пажњу и разумевање.
 
Али наставник није дежурна социјална установа.
 
Ваши родитељи имају вас, једно или двоје (просечно). Ваш најбољи друг има вас. Ваши другари имају вас и још неколико добрих другара. Ваши баба и деда имају пар вас унучића. Ваше тетке и тече имају можда десетак вас које повремено виде и, ваљда, све време воле.
 
Наставник има (најмање) тридесeторо вас.
 
Има и своју децу, ако неко није приметио.
 
Наставник ће дати све од себе – али није му много ‘себе’ преостало наког што га зајашу политиканти, функционерони, мини-стар; није му остало много ‘себе’ када – као и ваши родитељи, бабе и деде, тетке и тече – калкулише како да прегура до следеће ниподаштавајуће плате или како да „индивидуализује“ наставу за свих 200 ученика којима предаје. Ваш наставник можда нема веће муке од ваших родитеља, али и ви и ваши родитељи очекујете да за вас има више времена, воље и снаге него што и ваши родитељи за вас имају.
 
Зар не?
 
Укратко: неће моћи.
 
Не зато што наставник не жели, већ зато што нема снаге и времена за то. За вољу га, ипак, не питајте – његова је воља у свему овом и иначе најмање битна.
 
Дакле, да се не лажемо: ако наставник и постигне са вама више него што је постигао ваш родитељ, старатељ, рођак или пријатељ, то није зато што му је то посао – то је зато што је и он у том тренутку имао срећу да може да вам се посвети толико. Но, наставничка снага није бесконачна: можда је, помажући теби и Пери, занемарио Мару и Лазу. Тешко да ће то ико приметити осим Маре и Лазе. А онда ће Мара и Лаза да пишу како им наставник није посветио довољно пажње, не знајући да се наставник сатро од муке да помогне теби.
 
Теби.
 
И многима попут тебе.
 
Зато, укратко: доста више качења о грбачу наставницима.
 

 

 

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)