Лако Је Критиковати 257

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Пастир (The Shepherd 2023) је филм заснован на истоименој књизи Фредерика Форсајта из 1975. Радња је смештена у 1957. на Божићно вече и прати младог војног пилота Бена Радклифа стационираног у бази у градићу Целе у Немачкој. Он је добио дозволу да одлети код својих и са њима проведе празнике. Међутим, док је летео преко Северног мора, отказали су компас и телекомуникације. Врло брзо је Бен схватио да је осуђен на пропаст и покушавао је маневрима очајника да привуче нечију пажњу и дозове помоћ, те је она и стигла у последњем тренутку, али таква какву није замишљао ни у сновима.

Критички осврт: Ова прича је већ испричана много пута и расплет није изазвао ефекат каквом се вероватно Ијан Софтли надао. Он је додуше зготовио аутентичну атмосферу, али све је ипак превише бледо, без узбуђења и неизвесности. Свакако бих похвалио музичке моменте у филму.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна и истакнута – наша помоћ значи другима и ако можемо да је пружимо, можда чак учинимо да се неко не изгуби у магли. 

Оцена наставника:

(плус)

Девет живота (Nine Lives 2016) је филм на енглеском језику који су у копродукцији направили Французи и Кинези. Бизнисмен Кевин Спејси сања велике снове, да направи највиши небодер на северној хемисфери, али при томе запоставља своју породицу. Тада ће му се десити несрећа због које ће пасти у кому, али ће његов ум остати заробљен у телу мачке. Згодиће се да та мачка постане љубимац управо његове супруге Џенифер Гарнер и кћерке Малине Вајсман. Оно што није радио као човек, Кевин ће сада морати као мачка. 

Критички осврт: Идеја је врло слична као у филму „Флук“ из 1995. И овде главни протагониста Кевин треба да научи важне животне лекције заробљен у телу животиње. Све је сасвим предвидљиво, јасно и лагано, тако да нема ту неких јачих преврата, узбуђења и сличног, већ је намењено за породично гледуцкање и уживање у недељном поподневу. Свакако сладак филм, не претерано смешан (иако то јесте била намера), али је завршна сцена сјајно урађена. 

Едукативни моменат: Кристофер Вокен је рекао како није довољно рећи некоме да га волимо. То треба и показати.

Оцена наставника:

(бледолика)

Мрачна игра (DarkGame 2024) је игра на тзв. мрачној мрежи, тамној страни интернета у којем маскирани презентер убија људе на креативне начине и тако постиже гледаност. Детектив Ед Вествик са својом екипом покушава да му стане на пут.

Критички осврт: Режисер Хауард Џеј Форд је желео да направи бруталан филм, али је донекле имао меру. Рецимо, у првој сцени убиства, када је манијак моторном тестером секао главу девојци, ми нисмо видели сам чин јер је камера снимала шокиране реакције полицајаца. Ипак, сцена је и даље врло напета и непријатна. Такав је и цео филм, заправо, и овде се ради о технички добро одрађеном трилер хорору. Заиста видим да је Хауард врло мудро радио филм и то поштујем, без обзира што се, можемо рећи, служио триковима. Најпре, суровим сценама виспрено је одвратио пажњу гледаоцима од свих слабости свог (не)дела. Он је очигледно трпео утицаје разних других филмова и препознатљиви су мотиви, макар у детаљима, „Тестере“, „Кад јагањци утихну“, „Седам“ и већег броја других, па прича делује већ испричана, а и крај који говори о томе какву ће кобну грешку детектив Ед направити, сасвим је предвидљив.

Сама полицијска истрага је врло танка и нама је јасно да је Катерина Габанела, колегиница са посла Наталије Цветкове, некако умешана. Полицији није, али некако је логично да се испитају људи из непосредне средине жртава, тим пре што су они имали сазнања да је Катерина последња видела Наталију пре отмице. И то је полиција урадила, али је то у филму прошло „испод радара“, како би се направио преокрет на крају. Тај преокрет изгледа врло паметно осмишљен, али само зато што је Хауард исфорсирао истрагу на тај начин, те је учинио погодном. Ед је наводно најбољи детектив у овој врсти посла, али је сувише лако поверовао Катерини и њеној врло сумњивој причи. У реду је да се нема времена, али баш никакву проверу не урадити баш је пацерски. Његов пробој у јазбину презентера тек је погодан и без правог изазова. Његови противници падали су погођени мецима као у најлошијим акционим филмовима. Пре те сцене, бег несрећних људи из те јазбине је био узбудљив, али ово заиста није. Лик детектива Еда је стереотип и он је од оних типова који су све време надрндани. И други ликови су такође стереотипи, али глума јесте добра, ту заиста немам замерки.

Едукативни моменат: Ендру П. Стивен је рекао како је живот руски рулет, мислећи на одлуке које људи доносе. Ја не бих био толико драматичан, али је истина да наше одлуке могу да нам значајно промене живот, да нам неке ситуације олакшају или их искомпликују. Важно је да доносимо добре одлуке. Ед није донео добру одлуку јер је пуцао у Ендруа (или је макар веровао да је то он) и тиме је показао да није бољи од њега, а морао би бити јер ту је разлика: Ендру је криминалац, а Ед је полицајац.

Оцена наставника:

(на четири)

Освета (Vindicta 2023) је прича о болничарки Елени Кампурис која је постала мета серијског убице.

Критички осврт: Допала ми се сцена када убица клима откинутом главом Тода Мастерса, али тако да Микејша Армстронг заиста мисли да му овај потврђује да је све у реду. 🙂 Свакако је морбидно, али је уједно и духовито. Међутим, једино добро у овом филму су детаљи, а и њих нема много. Прича је безвезна јер је са једне стране врло смушена, а са друге испразна. Смушена је зато што се ту вазда појављују неки људи који дивљају по улицама, али је то дивљаштво врло чудно фокусирано. Они час не нападају медицинске раднике, а час то чине и нејасно је зашто то чине, а и зашто не све време. Испразна је зато што мистерије иза маскираног убице нема јер је од самог почетка јасно да је он човек којем је изгорела цела породица и криви и убија све који су се тада ту затекли. Дакле, мистерија није суптилно грађена као у „Острву фантазија“ из 2020, већ је разрешење врло јасно дато готово у првој сцени, а и у флешбековима многих каснијих, па је потпуно нејасно зашто се режисер Шон Макнамара уопште бавио траговима и загонеткама које убица оставља. На крају, када су протагонисти видели разјашњење, тек тада је постало нејасно каква камера и из којих углова је могла да документује све оно догађање, јер ТВ камерман очигледно није пошто је и он на снимку. Ликови су бледи, незанимљиви и неразрађени, а акција и драма слабашни. Хорор сцене преписане су из „Ноћи вештица“, укључујући и моћи преживљавања Данијела Кадмора. Крај када се гањају Данијел и Елена је толико репетативан да је предосадан. Она се све време крије, па је овај нађе, те она њему зада пар добрих карате удараца, па утекне, па цео круг наново. При томе се ниједном не сети да му, шта знам, избије секиру из руке? На крају га је убила толико сурово и бесно да не верујем да је добила баш безрезервну наклоност публике, тим пре што је Шон исфорсирао трагичну судбину убице и неправду коју му је нанео Еленин филмски отац Џереми Пивен. Специјални ефекти нису увек добри, а посебно су лоши у тренутку када маскирани убија Оливију Самерс, Бредлија Страјкера и Џејмија М. Калику.

Едукативни моменат: Елена је специјализовала латински језик и веровала је да је то беспотребно знање. Међутим, испоставило се да је добро дошло у полицијској истрази. Дакле, знање никако не може бити непотребно и кад-тад се може искористити, па зашто да не – и исплатити.

Оцена наставника:

(врло постојана заправо)

Врећоглава (Baghead 2023) је прича о девојци Фреји Алан, која је у толиким финансијским проблемима да је избачена из стана. Управо тада је сазнала да је наследила од свог оца Питера Малана паб у згради која је толико древна да има историјски значај. Она је преузела паб, не знајући да он у свом подруму крије врло мрачну тајну.  

Критички осврт: Доста тога ми се допало у овом филму који је искористио идеју значајно бољег „Причај са мном“ снимљеног годину дана раније. Рецимо, допала ми се фотографија и сценографија, а и страшне сцене које су поприлично језиве. Ово је једно од оних дела које зовем „сладак мали филм“ и овај не баш амбициозни пројекат могао је да достигне управо тај епитет, али авај. Оно што ми се мање свиђа то су бесомучна објашњења. У многим филмовима недостатак објашњења чини да сцене и мотиви буду нејасни, али овде нема такве опасности. Након филма знаћете све што нисте знали о врећоглавој жени, али и све што нисте ни хтели да сазнате. Уместо да информације долазе природно док ликови откривају одговоре док покушавају да саставе шта треба да ураде како би преживели или остварили своје циљеве, постоји потпуни недостатак поверења режисера Алберта Коредора у публику и он је те информације испоручивао обилато кроз монологе неколико ликова. И толико се потрошио на то да је пропустио да направи нешто креативније од своје радње, па зашто да не и напетије и узбудљивије.

Едукативни моменат: Нед Денехи је рекао како нас понекад погрешни путеви воде на права места. Ово збучи утешно, али треба обратити пажњу на временску одредницу јер нас добри путеви увек воде на добра места.

Оцена наставника:

(може плус)

Град зомбија (Zombie Town 2023) је филм заснован на истоименом роману из 2000. аутора Р. Л. Стајна. Карвервил је варошица која се поноси својим режисером Деном Акројдом, познатим по нискобуџетним филмовима са зомбијима. Након више од тридесет година паузе, Ден је одлучио да премијера његовог најновијег филма буде баш у Карнервилу и становници су узбуђени поводом тога, осим момка Марлона Казадија, који ради у биоскопу, али не воли хорор филмове. Хтео – не хтео, биће учесник управо овог филма јер Ден заправо прави филмове на сасвим магичан начин. 

Критички осврт: Чак је у филму Марлон рекао како је ово „сладак мали филм“ и то је очигледно била намера (правог) режисера Питера Лепениотиса да направи. Дакле, ништа превише амбициозно и то се види и по врло благој, наивној радњи која више приличи дечјем филму (а свакако породичном гледању) и шминки зомбија која је најјефтинија могућа. 🙂 Поклоници зомби филмова биће разочарани, али ако желите угодно недељно поподне уз кућни биоскоп, овај филм свакако може бити решење. Он је забаван, духовит, свакако потпуно предвидљив у сваком сегменту, са луцкастим ликовима и преодличном музиком. 

Едукативни моменат: Марлон, али и његова симпатија Мади Монро, могли су да се одбране од зомбија уз помоћ насликаног ока Хоруса. Око се још назива и Уџат Око и потиче из древне египатске митологије. У питању је симбол који представља благостање, лечење и заштиту. Датира из митског сукоба између бога Хоруса и његовог ривала Сета, у којем је Сет истргао или уништио једно или оба Хорусова ока, али је оно накнадно излечено или враћено Хорусу уз помоћ другог божанства, као што је Теут.

Оцена наставника:

(бледуњавица)

Револуција Далека (Revolution of the Daleks 2021) је специјал серије „Доктор Ху“, где главну улогу Доктора тумачи Џоди Витакер. Амбициозни предузетник Крис Нот је успео да се докопа паклене машине ванземаљске расе Далека, те уз помоћ генијалног Нејтана Стјуарта-Џарета, да је оспособи као полицијског борбеног робота за који је заинтересована премијерка Британије Харијет Волтер. На основу овог прототипа започела је серијска производња. Међутим, Нејтан је у машини пронашао и део органског материјала и успео је да из њега васкрсне читаво створење налик на хоботницу. Оно га је шчепало и претворило у своју марионету, а онда је започело и клонирање нових Далека. Њихова мисија је да преузму дронове, а са њима и читаву Земљу. Једина која их у томе може спречити је Џоди и њена мала екипа.

Критички осврт: Иако поздрављам идеју да Доктор Ху напокон промени пол и постане Џоди, некако је нисам видео као Доктора. Не знам зашто је то тако, али не бих смео да тврдим да се Џоди није снашла. Чак ми се и у причи изгубио сензибилтет серијала о познатом Доктору и иако она јесте технички унапређена, сувише референцира на друга остварења (Далек се лепи за лице Џона Бароумана попут ејлијена, на пример) и тако је изгубила на аутентичности. Такође, нема ни спонтаности и неспретности који су давали шарм серијалу. Нема ни врцавих дијалога, ни хумора, али зато има патетичних опроштаја на крају. Све у свему, утисак је јако слаб.

Едукативни моменат: Мандип Гил се пожалила Џону да је окрутно да са Доктором прође разне авантуре и види толико тога, а онда остане без свега. Џон јој је тада рекао да су они срећни јер су ретки међу људима који су имали то искуство. На крају ју је саветовао да ужива у путовању јер је вредно жалости која ће уследити када се путовање заврши. Лепо ју је саветовао.

Оцена наставника:

(на три)

Дина: Део други (Dune: Part Two 2024) је наставак филма из 2021. и друга половина адаптације истоименог романа из 1965. аутора Френка Херберта. У жижи радње је, осим планете чији је назив у наслову филма, млади војвода Тимоти Шаламе, којем је оца убио барон Стелан Скарсгорд уз одобрење цара Кристофера Вокена. Младић се одметнуо, заједно са својом мајком Ребеком Фергусон, међу слободан народ пустиње и њима ће он постати месија о којем говори пророчанство. Све указује да ће их повести у рат галактичких размера, али Тимоти се плаши да то учини јер је способан да предвиди будућност и трагичне последице које могу уследити. У борби између рата и мира и између љубави према Зендеји и брака из политичких разлога са царевом кћерком Флоренс Пју, Тимоти мора да донесе тешке одлуке.

Критички осврт: Нема шта, ово је филмчина по сваком критеријуму. Све је преодлично: радња, ликови, дијалози, фотографија, атмосфера, ефекти, а продукцију не треба ни помињати. Дворске интриге су интересантне, али асоцијације на актуелна политичка збивања, као и она из прошлости (ближе или даље) врло су јасне и застрашујуће. Иначе, у овој причи Зендеја је остала кратких рукава и остављена, али врло верујем да је сада најтраженија дама у Холивуду. 🙂

Едукативни моменат: Када је Флоренс упитала мајку реда вештица Шарлот Ремплинг чему да се надају, ова јој је одговорила да су оне Бене Џесерит; оне се не надају, оне планирају. Добра је стратегија ових вештица, морате признати. 🙂

Оцена наставника:

(преодлична)

Лига правде: Криза на бесконачним земљама – први део (Justice League: Crisis on Infinite Earths – Part One 2024) је почетак трилогије „Криза на бескрајним Земљама“ и педесет и трећи филм Ди-Сијеве маратонске анимиране суперхеројске франшизе. Смак свих светова се ближи и суперхероји са свих њих су окупљени како би их спасили. Но, то чак ни за суперхероје није лак задатак.

Критички осврт: С обзиром на то да је радња замишљена тако да се Флеш креће из времена у време (и напред и назад) и из димензије у димензију, прилично изгледа хаотично. Ипак две-три главне приче ту провејавају и колико-толико се заокружују. Свакако су добре, а и пружају добре поруке.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да постоји снага у различитим тачкама гледишта, односно у тимском раду. Мудар је Бетмен.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Гондар (Gandahar 1987) је француски анимирани филм базиран на роману „Људи машине против Гондара“ из 1969. писца Жан-Пјера Андревона. Радња се дешава на туђинском месту из наслова, чији народ живи потпуно у сагласности са природом. Идилу прекидају изненадни напади јер војска робота је умарширала у села и почела да киднапује своје жртве претварајући их у камен. Добијене статуе су сакупили и затим пребацили у њихову базу. У главном граду Веће жена је наредило свом најбољем агенту да изврши истрагу и утврди ко управља овим Металним људима, како су их назвали. 

Критички осврт: Филм је изванредан. Невероватно је маштовит и некако је сензуалан. Режисер Рене Лалу се бавио многим темама, а заправо једном битном: будућношћу људског друштва. Ми ту видимо многе значајне теме које су данас значајније него тада и можемо рећи да је Рене (и свакако писац Жан-Пјер) био човек широког и далеког погледа. Он је буквално предсказао живот који данас живимо јер су људе из његове приче убијали роботи и претварали их у нове роботе – без мозга и срца. Сасвим је јасно да се ради о дигитализацији која узима свој данак, али у време настанка цртаћа компјутери нису били ни близу данашњим, а мобилни телефони нису ни постојали и зато је све то још фасцинантније.

Едукативни моменат: Дигитализација нам олакшава живот, али са друге стране нас отуђује (па остајемо без срца) и пружа неселектоване информације (те остајемо без мозга). Природа нам нуди све што је потребно, али без напретка нећемо се развијати (људи у цртаћу толико су се уљуљкали у идилу да су заборавили да се боре за себе, није било изазова). Дакле, у свему треба наћи меру.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 256

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Индијана Џонс и бројчаник судбине (Indiana Jones and the Dial of Destiny 2023) је пети наставак о пустолову чије је име у наслову и којег тумачи Харисон Форд. Овог пута његов циљ је да пронађе древни артефакт који је изумео Архимед. То мора да учини пре него што га се дочепа Мадс Микелсен, нациста из Другог светског рата, који има намеру да преокрене ток историје.

Критички осврт: И овај наставак је у духу серијала и врло је вратоломан. Посебно поздрављам две ствари. Једна је што је Индијана изгубио сина (ако се сећате из претходног дела, то је иритантни Шаја Лабаф), а друга је што продуценти нису одустали од Харисона који у филму има запањујућих осамдесет (и још једну приде) година. Додуше, и он је запањујуће виталан и не либи се да у првој сцени (када је старац) покаже импресивни торзо, али је акција у односу на његове млађахне дане ипак умеренија (но и даље хиперузбудљива). Ово је свакако добар један искорак против ејџизма, а то дефинитивно и провејава кроз дијалоге и даје наду. Прича је добра, можда не у равни неких претходних, али асоцијација на њих има (када су Харисон и Фиби Волер-Бриџ наишли на стоноге у уском тунелу пећине, заличило је као да су свратили у „храм пропасти“) и ова јесте некакав омаж, сва носталгична и емотивна. Уз то, Харисон има два „сајкика“ – цицу Фиби (која је сва опасна, не толико лепа колико харизматична) и дечака Етана Исидора, што је препознатљива пратња овог пустолова.

Едукативни моменат: Индијана је отишао у пензију, остарио је и остао је сам, те је рекао свом пријатељу Џону Рису Дејвису да су дани авантура прошли. Можда је и тако, али му је на крају Фиби доказала да је он још увек потребан и да, ако већ не живи авантуре, свакако треба да живи и даље.

Оцена наставника:

(наравно)

Тихо брдо (Silent Hill 2006) је филм базиран на истоименој видео-игри компаније Конами. Брачни пар Рада Мичел и Шон Бин имају усвојену кћерку Џодел Ферланд, која има константне ноћне море због којих месечари и тако доспева на врло опасна места. Пошто све време сања о месту Тихо брдо, њена мајка Рада је одлучила да је одведе тамо. Међутим, то се испоставило као погрешна одлука јер је Тихо брдо у правом смислу пакао на Земљи.

Критички осврт: Режисер Кристоф Ган не воли да часи часа и Рада и Џодел су се, након кратког одмора на ливадици, одмах запутиле у авантуру која је већ на почетку обећавала да ће бити крајње необична. Томе су допринели и одличне фотографија и сценографија. Очигледно је да Кристоф воли краткокосе плавуше и одабрао је као главне протагонисткиње две глумице које превише личе – Раду и Лори Холден. Обе су лепе жене и разумем да режисери имају преференције ка неком типу, али мислим да у филмовима треба избегавати сличне глумице или глумце, осим ако нису у сродству. Алис Криге, као антагониста, одлична је у својој улози и помало подсећа на Пајпер Лори из филма „Кери“.

Прича је очекивана с обзиром на то да је рађена према игрици. Две лепотице практично иду из нивоа у ниво и срећу се са разним ужасима у напуштеном граду, успут сакупљајући „кључеве“, али и неопходну опрему. Све то изгледа као бесциљна јурњава, али није досадно јер је довољно грозоморно и маштовито, а и има ту неке мистерије коју је требало да открије Радин супруг Шон. И мистерија није разочарала, као ни њено разрешење. Крај је урађен маестрално.

Едукативни моменат: Алис и све њене присталице су пронашли уточиште у цркви, али је све око ње, цео свет заправо, био постапокалиптични пакао. Верујем да црква може много да пружи човеку који је верујући, али нам Кристоф поручује да ако само у стриктној вери видимо једину одистинску егзистенцију, пропустићемо лепоту живота који се иначе одвија свуда око нас.

Оцена наставника:

(можда не најјача могућа)

Тихо брдо: Откровење (Silent Hill: Revelation 2012) је наставак претходно описаног филма. Самохрани отац Шон Бин покушава да заштити своју пасторку Аделејд Клеменс од њене мрачне прошлости и зато се њих двоје често селе из града у град. Колико год да се потрудио, ипак није успео и секта која их је прогањала га је киднаповала и одвела у место Тихо брдо. За њим је кренула и Аделејд, чему су се присталице култа и надале. И тамо ју је дочекао неописив пакао који је до тада виђала само у својим ноћним морама.

Критички осврт: То сам приметио и у првом делу, али овде је очигледнији утицај „Уздигнућа пакла“. Нажалост, сцене које асоцирају на тај филм и подразумевају тзв. телесни (биолошки) хорор нису подржане довољно добрим ефектима, односно шминком. Оно што је ново у овом наставку, то је још један значајан утицај – „Страве у улици Брестова“. Да ли због ових утицаја или саме приче, тек сензибилитет овог филма је другачији и некако је изгубио на аутентичности. То не значи да је овај део сада лош, само није у равни првенца. Неки детаљи су врло интересантни, попут убилачких медицинских сестара (биле су оне присутне и у првом делу, али су овде дошле до свог пуног изражаја) и оне садрже све предрасуде које имамо о њима, или пауколиког створа сачињеног од лутака. Међутим, ни ти детаљи не извлаче филм изнад медиокритетске границе. Режисерка Џеј-Ем Басет је хтела да искомпликује причу и у њу је унела и култ и паганизам и обред и демоне и индијанско гробље, те је заиста претерала са информацијама, а и толико сложено објашњење неминовно мора да има рупе. Највећи део објашњења је дао Шон и питање је одакле њему све то, када у претходном наставку готово ништа није сазнао. Аделејд је добила и ђувегију Кита Харингтона, за којег је било јасно да припада култу и који се у њу заљубио брзином светлости, што није баш уверљиво, али хајде да кажемо да је момак млад и нестрпљив. 🙂  

Едукативни моменат: Аделејд је рекла Киту да ако неког заиста волиш – не одустајеш од њега. Све му је рекла. 

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Измишљен (Imaginary 2024) је филм о жени Деванди Вајз, која је довела свог мужа Тома Пејна и његове две кћерке у своју стару породичну кућу. Тамо је њена млађа пасторка пронашла имагинарног пријатеља плишаног меду, што је на почетку изгледало слатко, али како је време одмицало необично пријатељство постајало је све озбиљније и све опасније.

Критички осврт: Режисер Џеф Водлоу очигледно зна како да направи хорор и страшне сцене ће вас и тргнути и заплашити. Прва половина филма је чиста класика и изгледало је као да ће идеја, која уопште није лоша, бити протраћена. Обрт настаје када је Деванда разумела своју личну умешаност у оно што проживљава њена пасторка и тада је имагинарни пријатељ дошао до пуног изражаја. На крају се добила једна необична прича која уопште није лоша, а финалне сцене када Деванда схвата да је и даље у свету маште су сјајне, тим пре што на неки начин пародирају ону типичну америчку патетичну сапуницу. Џеф је макар још једном сличну пародију извео у ранијој сцени и постигао је ефекат, макар што се мене тиче.

Едукативни моменат: Дечји психолог Вероника Фалкон је питала Деванду да ли је њена млађа пасторка вентрилоквист. Заправо ју је питала да ли је девојчица трбухозборац (прича без померања усана). Ето, да научимо нову реч.

Оцена наставника:

(што се мене тиче)

Смена (The Shift 2023) је СФ у којем главну улогу игра Кристофер Полах, који је доживео саобраћајну несрећу. Када се освестио, крај њега је био необичан човек Нил Макдона, који му се представио као доброчинитељ и рекао му да има способност да пребацује људе из једне у другу димензију, чак да је то учинио и њему. Такође му је предложио да му помогне у том послу, за шта би био богато награђен. Иако се уверио да Нил не лаже, Кристофер није прихватио да ради за њега. Наместо тога помолио се Богу и Нил је нестао. Наредних пет година је Кристофер остао у свету који није његов, патећи за својом супругом и надајући се повратку. Повратак се заиста десио, али се није вратио Кристофер у свој свет, већ Нил у овај постојећи.

Критички осврт: Јако ми се допало како је на почетку филма режисер Брок Хисли решио однос између заносне Елизабет Табош и Кристофера. Дакле, они најпре флертују у бару и замишљају будућност уз колаж романтичних сцена, да бисмо их у наредној сцени видели већ увелико у учмалом браку ујутру у кухињи. И пре тога је Брок „најавио“ да ће сцене бити ефектне. И заиста јесу, а овде је и прича врло занимљива. У питању је озбиљан СФ, али у спрези са религијом, конкретно је у питању „Књига о Јову“ из Старог завета. Као идеја уопште није лоше, а што се реализације тиче, хајде да кажемо да је делимично успела и има ту делова који су у приличном нереду. Но, оригинално јесте, свеже јесте и то свакако морам ценити, уз врло пристојну продукцију и глуму. 

Едукативни моменат: Кристофер је након завршетка филма у обраћању публици рекао како је његов лик изгубљен у свету таме и трага за надом за коју није сигуран да је има. Пронаћи пут у тами, тврди Кристофер, значи обасјати светлом, које нам је преостало, друге људе. И то можемо учинити кроз мале знаке доброте. 

Оцена наставника:

(можда не најјача могућа)

Прстен (リング 1998) је јапански хорор рађен према истоименом роману Коџија Сузукија из 1991. Мацусима Нанако је новинарка која прави причу о мистериозним смртима тинејџера који су одгледали необичан видео-снимак. Он је иначе већ постао познат међу младима који су тврдили да ко год га погледа мора умрети за тачно недељу дана. И сама је одгледала тај снимак и тако је и њој смрт постала изгледна. Уз помоћ бившег мужа Хиројукија Санаде, Мацусима је започела озбиљнију истрагу о снимку, али и актерима који се на снимку виде. То ће их обоје одвести у фантастичну причу и дати им наду да ипак могу да избегну смрт.

Критички осврт: Ја не бих рекао да је ово страшан хорор (мада, колико је мени за веровати након много, али баш много одгледаних филмова овог жанра, просудите сами 🙂 ), али јесте сасвим океј прича. У ствари, овај филм је више мистерија коју протагонисти морају да прокљуве и да би то ишло мало брже, режисер Хидео Наката је Хиројукији подарио натприродне моћи и мислим да је тако причу зачинио још више. Све то изгледа занимљиво и довољно је динамично. Сам крај, када страда Хиројуки, прилично је предвидљив, посебно зато што се отегао и атмосфера је наговештавала, али не квари утисак сувише.

Едукативни моменат: На крају је Мацусима морала да разуме шта је урадила другачије у односу на Хиројукија јер је она била поштеђена, а он не. У томе је био и кључ за спас њеног сина (клинац је иначе екстра симпатичан). Ми се врло вероватно нећемо борити против видео-клетви, али увиђање сличности и разлика је свакако врло значајна особина и треба да се развија.

Оцена наставника:

(осредња)

Прстен (The Ring 2002) је амерички римејк претходно описаног филма. Новинарка Наоми Вотс је на трагу приче о смртоносном видео-снимку, у коју је и емотивно уплетена јер је то наводно био узрок смрти њене сестричине Амбер Тамблин. Тада постаје и лично уплетена јер када је погледала снимак схватила је да ће бити следећа жртва.

Критички осврт: Прича је практично иста као у оригиналу, али као што ремикс песме нуди другачији аранжман, тако је и овде. У овој верзији има више „украса“, хорор сцене трају дуже и обогаћене су са више ефеката. Насупрот томе, режисер Гор Вербински је рационализовао причу и натприродне појаве је свео искључиво на два најмлађа актера, што није испало тако лоше, а и дао је нека објашњења којих у оригиналу нема (рецимо, зашто жртве умиру баш за седам дана). Продукција је такође значајно боља. Главни пар протагониста Наоми и Мартин Хендерсон су циљно бирани јер су врло лепи људи, али је зато филм изгубио на квалитету глуме (негде добијеш, негде изгубиш, ваљда тако мора 🙂 ), можда мало више због Наоми. Њихов син Дејвид Дорфман можда и није тако неодољиво дете, али је јако занимљив и глумио је боље од својих филмских родитеља, иако је у тренутку снимања имао свега девет годиница. Иначе је занимљиво да се „пензионисао“ у свету глуме, а да још није стекао пунолетство, ако изузмемо једну епизодицу „Игара престола“ 2017. Брајан Кокс, као антагониста, био је значајно бољи, а његово самоубиство у филму је било више него ефектно. Углавном, ако изузмемо глуму, све остало је сасвим океј.

Едукативни моменат: Наоми је рекла Мартину да је девојчица могла да преживи у бунару највише седам дана. Ја не бих био толико сигуран јер опасност прети са разних страна: повреде, разбољевање, смрзавање, тровање водом (која напросто мора да се загади излучевинама девојчице) и недостатак хране. Такође, питање је да ли је девојчица могла да стоји или је морала да плива, јер би у овом потоњем случају утрошила много више енергије. У питању је и дете, тако да су јој шансе значајно мање. Углавном, на нека питања, попут овог, немогуће је дати прецизан одговор (напросто није све математика), тако да Наомијино објашњење не пије воду (ни из бунара, нити било коју другу 🙂 ).

Оцена наставника:

(такође осредња)

Прстен 2 (The Ring Two 2005) је наставак претходно описаног филма. Новинарка Наоми Вотс се са сином Дејвидом Дорфманом преселила у варошицу надајући се мирнијем животу и вишку слободног времена како би могла да се посвети јединцу. Међутим, дух који ју је прогањао у претходном наставку није јој дао мира ни у овом. 

Критички осврт: Иако су продуценти ангажовали Хидеоа Накатија, који је режирао и оригинални „Прстен“, то ипак није испала добитна комбинација. Хидео је сувише разводњио причу и она се претворила у сумануто бежање Наоми и њеног филмског сина од натприродне девојчице. Хидео је некако одбацио сопствену идеју о видео-касети и сасвим је скренуо своју причу, што заправо није добро јер окосница приче у вези са тим видеом је и „возила“ први део и учинила га култним. Оригинални филм је имао идеју и прилично паметан расплет, али овде идеја током доброг дела филма уопште није јасна, односно није јасно ка чему све то иде. Негде у трећој трећини постаје јасно да имамо запоседнутог дечака, али то није нека шокантно добра идеја, а и реализација је превише трапава. Хидео је покушао да направи напету атмосферу, али у исто време и срцепарајућу и очигледно није могао да се договори сам са собом. Зато финале изгледа неспретно, као да је скренуло у дубиозу и ту заиста има свега набацаног. На крају је и нејасно како је заиста Наоми победила девојчицу. И при свему томе Хидео није конзистентан и докторку Елизабет Перкинс девојчица није убила на исти начин као и остале. Сајмона Бејкера јесте, али је сцена у којој га Наоми проналази баш предвидљива. Ово је типичан пример како наставак уме да буде сасвим лош у односу на оригинал.

Едукативни моменат: Наоми се пожалила Сајмону да је увек за Дејвида желела да учини само оно право, али да увек испадне горе. На то јој је Сајмон узвратио да то значи да не чини оно право. Некада смо уверени да чинимо праву ствар, али морамо да разумемо да је то ипак наша субјективна процена и да може да нас превари.

Оцена наставника:

(не видим елементе за два)

Водич за дадиље за лов на чудовишта (A Babysitter’s Guide to Monster Hunting 2020) је филм рађен према истоименој трилогији књига истог назива писца Џоа Баларинија, који је уједно и сценариста. Тамара Смарт је девојка која је добила задатак да бебиситује сина шефице (Тамсен Макдона) њене мајке (Кристал Балинт) јер су и мама и шефица отишле на забаву за Ноћ вештица. Међутим, појавио се монструм Том Фелтон и са својим малим чудовиштима отео дечака. Тада је Тамари притекао у помоћ древни одред бебиситерки, како би се изборила са монструмом и вратила дечака мајци.

Критички осврт: Две ствари „возе“ овај филм. Прва је идеја, која иако личи на „Клинце шпијуне“ и многе друге дечје блокбастере, ипак је свежа, луцкаста и интересантна. Режисерка Рејчел Талалај и њен сценариста Џо очигледно воле такве филмове јер ћете у овом препознати бројне мотиве, сцене, детаље које су напросто „позајмили“. Друга је висока продукција која је омогућила још луцкастих идеја, атрактивну сценографију и врло солидне специјалне ефекте. Да не би ризиковала своју млађахну циљну групу, Рејчел је одабрала листом младе прелепе људе, али избор ипак није срећан. Нису они толико лоши у својим улогама колико су без енергије и нису успели да удахну живот овој причи. Посебно ми је слаба Уна Лоренс. Тамара је, наравно и како другачије, девојка коју малтретирају у школи. Углавном, неуверљиво и млако, без хумора и узбуђења и без изазова за протагонисте, са развученим и беживотним акционим сценама и превише патетике и великих речи. 

Едукативни моменат: Тамару су сви у школи зафркавали што је као мала тврдила да је видела чудовиште и наденули су јој надимак „Чудовишна“. И тај надимак је Уни звучао кул. Увек ће се наћи неко коме ћемо бити кул и прихватљиви и све и да је то мали број људи, правих пријатеља је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(на три)

Срећан мали Бетмен (Merry Little Batman 2023) је цртаћ о Бетмену и његовом сину Дејмијану, који оцу задаје много проблема. Наиме, осмогодишњак по сваку цену жели да буде као тата и да се бори против криминала, те упада у врло опасне ситуације.

Критички осврт: Ово је један од оних цртаћа где је анимација с намером урађена тако да буде грозна јер је све у функцији пародије (или омажа), на шта указује и намерно коришћење мотива из „Сам у кући“ и других мега-хитова. Но, опет, цртаћ је неодољив, са довољно хумора и акције.

Едукативни моменат: Бетмен и његов верни Алфред су научили Дејмијана да одело, појас и мотор не чине суперхероја, већ фокус, одговорност и жртва.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 255

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кунтиланак 3 (Kuntilanak 3 2022) је трећи по реду индонежански хорор у истоименом серијалу, након првог из 2018. и другог из 2019. Радња прати школу за децу са посебним, натприродним способностима, у којој се дешавају зле ствари јер управа школе има такве (зле) намере.  

Критички осврт: Нисам гледао прва два дела, али овај изгледа као индонежански Хари Потер. Чак су неке форе и преписане, попут ликова који се мрдају на сликама. Прича је прилично наивна и иако су специјални ефекти солидни, те је женски злодух прилично застрашујућ, свака акција је баш трапаво урађена. Финалне сцене борбе су заиста јадне. Протагонисти и антагонисти су расути посвуда по дворишту и ходницима школе и насумично се боре једни против других. При томе јако је тешко пропратити ко је где у којем тренутку иако само једна девојчица има моћ телепортације. 🙂 Сва је прилика да их је „телепортовао“ режисер Ризал Мантовани како му је где било погодно, не водећи рачуна о томе да ли је то уједно и логично. Дијалози су сведени, а глумци, па, нису сви на висини задатка и неки су изгледали као на школској представи. Океј, сви су они у школи, али глума би ипак требало да буде филмска. 🙂 

Едукативни моменат: Мајка је рекла кћерки да трагање за тим да сазнамо ко смо није нешто што други треба да ураде наместо нас. Мудра је и једна је мајка.

Оцена наставника:

(нисам сигуран да ли иде и плус)

Да си последњи (If You Were the Last 2023) је романтична прича двоје астронаута Зои Чао и Ентонија Макија, који су остали заглављени негде код Сатурна. Они су у почетку били пријатељи, а онда су одлучили да буду пријатељи који имају секс. У том неком тренутку команде свемирског брода су прорадиле и могли су да се врате на Земљу. Међутим, након три године проведене на броду и новог односа који су успоставили, ни на Земљи за њих више ништа неће бити исто.

Критички осврт: Ово је сладак, романтични филм са потпуно предвидљивим крајем. Да се поетично изразим, верујем да је режисер Кристијан Меркадо Фигероа одлучио да гледаоцима приушти угодно путовање, а не атрактивну дестинацију. И успео је у томе. Ликови су занимљиви и харизматични, дијалози паметни и ситуације забавне, чак донекле и духовите. Посебан шарм филму дају анимације свемира наместо „реалних“ призора какве бисмо од СФ жанра (јер овај филм јесте и у том жанру) очекивали. Све похвале.

Едукативни моменат: Када су се вратили на Земљу, Зои је рекла Ентонију како је сада овај њихов живот реалност, док је оно што се дешавало три године у свемирском броду помутило њихово рационално расуђивање. И погрешила је, што се и показало. Без обзира у каквим се необичним условима нашли, то смо и даље ми, са нашим карактером и што је такође важно – осећањима.

Оцена наставника:

(не баш најрепрезентативнија)

Ирска жеља (Irish Wish 2024) је прича о уредници Линдси Лохан, која је безнадежно заљубљена у свог аутора књиге Александера Влахоса. Иако је то желела, није имала храбрости да му изјави љубав и његово срце је освојила њена најбоља другарица Елизабет Тан и врло брзо је најављено и њихово венчање. Венчање је требало да се одржи у Александеровој родној Ирској и Линдси је била позвана као деверуша. У данима пред венчање очајна Линдси, завидна на срећу коју имају њих двоје, замислила је жељу да она буде та која се удаје и тада ју је чула Света Бригита (Даун Бредфилд) и испунила јој ту жељу. Сада је Линдси била млада, а Елизабет деверуша, али то није испало онако како се новопечена млада надала.

Критички осврт: Ово је једна питка лимунадица са предвидљивом и причом и предвидљивом поруком, али заиста није испала лоша и при томе не мислим само на продукцију и фотографију. Прича је романтична, слатка, не претерано духовита, али је забавна и држи пажњу. Главни ликови су довољно занимљиви (и рекао бих да они доста доприносе бољитку филма), а споредни добро употребљени. Међутим, режисерка Џенин Дејмијан се превише унела и исфорсирала је дешавања на самом крају. Најпре, разговор између Линдси и Елизабет је непотребан и непримерен (мислим да је Линдсин наступ на сопственом венчању сасвим довољно ефектан), а мелодраматичан одлазак Еда Спелирса не делује уверљиво и његов лик у тој сцени губи на конзистентности. Разумем да је то било погодно, али је трапаво изведено. 

Едукативни моменат: Ед је рекао Линдси да свако има шта да каже, само мора да буде довољно храбар да би рекао. Мудар је Ед и прави избор за Линдсиног ђувегију. 🙂 

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Мерлин и Kњига звери (Merlin and the Book of Beasts 2009) је ТВ филм о чаробњаку из наслова филма, којег тумачи Џејмс Калис. У овој авантури Мерлин је морао да се суочи са младим чаробњаком Џимом Торберном, сином краља Артура, који је пожелео престо свог оца, иако му оно не припада. 

Критички осврт: Прво што сам приметио су лоши специјални ефекти и морам рећи да ме увек фасцинирају амбициозни пројекти, попут овог, који много захтевају упркос минималном буџету и самим тим и здравој памети. Но, за костиме и сценографију су се снашли, признајем. Морам и да признам да заиста нисам могао Џејмса озбиљније да схватим. Он је толико био чудан, као да је све време припит и мрмљао је, те изгледао као да пародира своју улогу (што очигледно није била интенција). Мислим да је он желео да изгледа као доброћудни намћор који је опаки чаробњак, али тај ефекат није постигао.

Књига звери је много обећавала, али је мало пружила. Режисер Ворен П. Сонода је као противнике протагониста увео Горгоне. Чини ми се да би бољи ефекат постигао са нечим што је аутентичније за причу о Мерлину јер мешање различитих митова је увек некако рискантно, а у овом случају и промашај. Прича као прича није лоша, мада није ни нека која је вредна памћења и ни у једном детаљу не пружа ништа ново. Дијалози су врло приземни. Борбе мачевима су океј, ако гледамо само технички део. Акција је ипак млака и неубедљива, сцене претерано погодне, а крај где је Мерлин савладао свог младог противника сувише и неконзистентан и антиклимактичан.

Едукативни моменат: Доналд Адамс је рекао како некада морамо да верујемо у нешто пре него што се оствари. Мудар је витез Доналд. 🙂

Оцена наставника:

(има елемената за плус)

Механички човек (L’uomo meccanico 1921) је један од првих италијанских СФ филмова. Научник је направио робота којег се домогла Валентина Фраскароли, вођа банде, како би га (зло)употребила за криминалне делатности. Међутим, брат научника Габријел Моро, и сам научник, направио је новог робота који ће стати на пут старом. 

Критички осврт: Оригинални филм је трајао 80 минута и сматрали су да је изгубљен, док нису пронашли португалску верзију у једној кинотеци у Бразилу. Међутим, ни та верзија није била комплетна и данас можемо видети тек пола сата овог филма. Није фер судити о делу ако га не видимо комплетно, али нека слика може да се добије и из овога. Режисер Андре Дид је много дешавања унео у филм и пазио је на сваки детаљ, чак и на то како је Валентина побегла из затвора. Тако да је добио једно студиозно дело, али и комично, мада нисам сигуран да ли му је циљ био да све то буде смешно или страшно (иако је очигледно био склон комедији и лик који он тумачи у овом филму је управо комедијаш). На пример, када је робот започео да лудује на весељу, даме су листом попадале у несвест, тако да је господа истрчавала напоље – сваки са по једном клонулом лепотицом у наручју. 🙂 Свакако врцаво и маштовито, морам признати, а и поменути бег из затвора је зачуђујуће креативан.

Оно што се филму мора признати је завештање које је оставио, а све и да није, свакако је први. У овом филму смо први пут могли да видимо борбу робота. Филм који има баш ту тему, високобуџетни „Прави челик“, настао је тачно деведесет година касније. 

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да и један силни робот ипак није најјачи на свету; кад-тад ће се наћи противник који му је макар раван. Нико није неприкосновен. 

Оцена наставника:

(можда чак и пет)

Мадам Веб (Madame Web 2024) је суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из Марвелових стрипова. Мадам Веб глуми Дакота Џонсон и она има моћ прорицања стечену рођењем. Своју моћ је открила тек у својим тридесетим, али чим ју је открила наметнуо јој се и задатак да заштити три младе девојке од зликовца Тахара Рахима са супермоћима.

Критички осврт: Главни утисак ми је да радња не изгледа фокусирано, већ више као скуп догађаја који доводе до неких исхода. При томе, сви исходи су врло предвидљиви и готово увек је био јасан завршетак сцене још на њеном почетку. У случају овог филма поменуо бих и лош рад режисерке Си-Џеј Кларксон, али и директора фотографије Маура Фиореа, који је стрмоглаво вијао камерама вероватно у жељи да направи нешто ново, али само је допринео хаосу који је приредила Си-Џеј. Све се вртело око мене за 360 степени, не само у акционим сценама и то није било пријатно искуство и свакако не оно којем се Мауро надао. Укупан утисак о филму је да је млак, блед, без већих изазова за протагонисткиње и тешко би се могао назвати динамичним и узбудљивим. Није померио суперхеројски жанр ни за микрометар. Да зло буде веће, специјални ефекти нису увек били на висини, односно били су видно анимирани.

Едукативни моменат: Мадам Веб нам је открила најбољу ствар у вези са будућношћу: још се није десила. Мудра је и врцава Мадам.

Оцена наставника:

(на један)

Лив (Leave 2022) је наслов филма баш овакав какав је (транскрипција, а не превод) јер је у питању име девојке коју тумачи Алисија фон Ритберг. Она је као беба пронађена на гробљу. Сада, као девојка, запутила се из Америке у Норвешку како би открила зашто су је баш тамо пронашли и ко ју је тамо оставио.

Критички осврт: Падавине у овом филму ми нису јасне. Киша час лије, час је нема у следећој секунди, а врхунац је кад је Алисија ушла у кућу суве косе док је иза ње био пљусак. Такође ми није јасно како се Мортен Холст појавио као спасилац у финалу филма. Међутим, то су технички детаљи. Оно што више смета овом филму је како је решен. Хајде да кажемо да идеја није лоша, односно премиса радње, али реализација је баш слаба, а расплет, како написах, баш лош. Око Алисије се појављују разни неки ликови и они су сасвим неразрађени, а њихови мотиви или потпуно нејасни или неуверљиви. Рецимо, ту се појављује њен рођак Херман Темерас (који има занимљиву физиономију), који јој је час саучесник, час је осећа као конкуренцију, час хоће да је силује (или удави, тешко је рећи). То је толико променљиво из сцене у сцену да ниједан лик не делује конзистентно. Режисер Алекс Херон је током читавог филма градио мистерију, да би на крају добили потпуни антиклимакс, не само зато што ништа посебно нисмо видели, већ и зато што је тешко разумљиво шта смо заиста видели. Све је некако бледо и недоречено. Дух девојке у свој тој немуштој причи има неког оправдања, али ми је промакло зашто је она уопште постала дух, односно зашто је убијена.  

Едукативни моменат: Алисија је све време веровала да нешто није у реду са њом чим су је оставили, али је на крају сазнала да нешто није у реду са њеном породицом. Пре него што донесемо суд о било коме, па и о себи самима, најпре треба да сагледамо све чињенице.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Вероника (Verónica 2017) је шпански хорор који прати судбину девојке Сандре Ескасена, која води рачуна о две млађе сестре и једном брату јер им је мајка Ана Торент сувише заузета послом. Са своје две другарице направила је сеансу уз виџа таблу током помрачења сунца, како би призвала духа свог покојног оца. Међутим, наместо њега, на њен позив се одазвао демон. 

Критички осврт: Одмах ми се допало шта ради камера, а и сама прича ме је „увукла“ од почетка. Наиме, прича је и класична и предвидљива, али је свеједно занимљива и држи вас под тензијом. Једна од првих страшних сцена је заправо опште место. Сандра пере судове и укључи се телевизор, те Сандра долази да га искључи. И, очекивано, на екрану се види одраз демона којег Сандра не види. Демон није бозна како језивији у односу на исте такве у другим филмовима, али све ипак изгледа тако да вам се нелагода шири дуж кичме. Напросто, режисер Пако Пласа уме да прави хорор и тако је зготовио атмосферу да вам кристално буде јасно да ћете гледати страву изнад просека. Свеукупно, ако изузмемо расплет који је донекле другачији у односу на друге филмове, ово остварење није донело богзна шта новога, али јесте технички добро одрађен хорор, са довољно страшним сценама, солидном продукцијом, глумом и специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Консуело Трухиљо је рекла Сандри да очи нису потребне да би видела. Ја бих рекао да су очи потребне, али да би се заиста видело, најважнији је мозак. 

Оцена наставника:

(фина једна)

Кадар-по-кадар (Stopmotion 2023) је психолошки хорор и прати судбину младе уметнице Ејслинг Франчози, која покушава да се оствари у свету анимираног филма који се ради техником наведеном у наслову. Међутим, како рад одмиче, њена психоза се појачава.

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова за које морате имати стрпљења. Да ли се стрпљење исплати? Иако је врло брзо у филму постало јасно да мала девојчица није стварна, те се све то дешава у глави психички лабилне Ејслинг (која је изузетно лепа и изузетно је добро дочарала своју улогу), опет је интригантно ка чему све то води. Режисер Роберт Морган је, осим приче која се паралелно дешава и у стварном и у анимираном свету, све време фотографијом и атмосфером дочаравао неку необичну тескобу, те је филм учинио истовремено и врло гадним и визуелно узбудљивим. Поштовања вредним је што је пазио на сваки детаљ и ми видимо како је интерфон запрљан, а около тапете које су се окруниле, што нам је указало да је уметница пажњу посветила само сценографији и филму који је желела да сними. Осим визуелног, водио је рачуна и о звучним ефектима и очигледно се потрудио да пружи комплетан угођај или комплетну непријатност, како желите. Обе приче, стварна и анимирана, кулминирају у трећој трећини филма, постају све морбидније и застрашујуће. Код оваквих филмова то је најосетљивији део и ту филм може да падне, али у овом случају је Роберт успео да комплетира добру причу. Ово је у правом смислу речи психолошки хорор и мислим да је у том поджанру постигао свој максимум.

Код оваквих уметничких филмова или филмова са уметничким шмеком, увек се поставља питање поруке. Бројни критичари су овај филм видели као конфликт између уметника и његове уметности и ја верујем да има и тога. Међутим, моје тумачење је приземније и у вези је са сваким од нас. Ејслинг је лутка у рукама своје мајке Стеле Гонет (која је тако и зове), неспособна да изнесе своје идеје, већ чека да јој Стела каже шта да ради. Мајка јој пада у кому, те она остаје сама и мора да одрасте, да сама прави свој филм (живот). Она тада замишља девојчицу (јер се она и даље осећа као девојчица, која није зрела одрасла особа) која јој прича застрашујућу причу, пошто се плаши да буде одрасла и да преузме одговорност. Можда је ово напросто прича о одрастању, али испричана на сасвим другачији начин.

Едукативни моменат: Кадар-по-кадар или стоп-моушон је техника анимације која се користи како би одређени објекат изгледао као да се сâм креће. Између сваког снимљеног кадра објекат се помера по мало, што ствара илузију покрета када се серија кадрова прикаже као једна целина. Фигурице од глине се најчешће користе у кадар-по-кадар анимацији јер се овим материјалом лакше манипулише и зато се ова техника још назива и анимација глином.

Оцена наставника:

(од мене)

Паралелно (Parallel 2024) је римејк кинеског филма „Паралелна шума“ из 2019. Ожалошћена након губитка детета, Данијела Дедвајлер се склонила у кућу на језеру само да би се сусрела са одступањем од паралелног универзума и схватила да капије мултиверзума држе кључ за ослобађање њене туге или ће је заувек заробити.

Критички осврт: Овај филм има врло сличну идеју као „Повезаност“ из 2013. Прича и јесте и није лоша. Јасно ми је ка чему је све то ишло, али је режисер Курош Ахари сувише форсирао дијалоге и монологе, па су нам ликови ничим изазвани причали своје животне приче, а исфорсирао је и крај тако да буде срећан макар за верзију Данијеле коју смо пратили. Лик(ови) које тумачи Олдис Хоџ није ми конзистентан ни унутар исте димензије, ни међудимензионално и део са убијањима ми делује превише екстремно, а он је некако сувише лак на обарачу. Курош је имао очигледну интенцију да димензије уклопи као пазл, али ми се чини да је некако насилно угуравао делиће (као чекићем, што бисмо рекли). Такође, Олдис као физичар није ми деловао уверљиво јер ми ни његова тактика са најлонским гајтаном није деловала научно. Заправо, уопште нисам схватио како је он то намислио да изведе. На крају није ни извео, па је то изгледа ипак била питка прича за не тако паметну Данијелу. Свеједно, превише је шума у овој радњи (чији се већи део, истина, дешава у шуми 🙂 ), тако да, уз превише депресивну поставку и такву и атмосферу која провејава у филму, није ми легла.

Едукативни моменат: Едвин Хоџ је рекао да је пред нас постављено безброј могућности са безброј различитих исхода. Да реагујемо исправно сваки пут напросто је немогуће. То је занимљива перспектива, али свакако није лоше да се макар трудимо да сваки пут ипак поступимо исправно.

Оцена наставника:

(може на четири)

Лако Је Критиковати 254

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Оникс Случајни и талисман душа (Onyx the Fortuitous and the Talisman of Souls 2023) је хорор комедија која прати судбину петоро авантуриста који су се окупили у кући мистика Џефрија Кумса како би извели обред и стекли бесмртност. Међутим, сам Џефри има другачије и злокобније планове.

Критички осврт: Филм по сензибилитету више одговара осамдесетим и има тај шарм и такве и специјалне ефекте. Свакако сладак мали филм, ако не већ са смешним форама, онда баш забаван.

Едукативни моменат: Када се Арден Мирин одушевила смарагдима, Ривка Рејес јој је објаснила да је то заправо перидот. Боја им се разликује и код перидота је више налик на зелену маслину. Иначе је у питању редак драги камен који се појављује само у једној боји. Ривка је одушевила Теренса Си Карсона овим знањем и он је закључио да је знање – моћ. И то је добар закључак. 

Оцена наставника:

(заслужена)

Лиза Франкенштајн (Lisa Frankenstein 2024) је љубавна прича о тинејџерки Кетрин Њутон и њеној симпатији Колу Спраусу, који је заправо леш из викторијанске ере. Након што га је сплет околности вратио у живот, њих двоје заједно покушавају да пронађу љубав, срећу и неколико делова тела који недостају. Сценаристкиња Дијабло Коди је своју хероину сместила у исти фиктивни универзум као и претходну из филма „Џениферино тело“ из 2009.

Критички осврт: Прича заправо уопште није лоша и она представља микс „Едварда Маказоруког“, бајке „Пепељуге“ и лаких хорора осамдесетих. Режисерка Зелда Вилијамс је истовремено и мрачна и романтична и тај спој није испао лош. Главна хероина Кетрин је добро одрадила своју улогу, али је њен лик помало проблематичан. Разумем да карактери ликова морају да се развијају кроз причу, али код ње су промене толико биле нагле и драстичне да ми је више била неконзистентна. Њено самоубиство на крају је нејасно – зашто се десило баш на тај начин и зашто се десило уопште, али ми је јасно да је то било погодно за крај какав је Зелда осмислила. Све у свему, сладак мали филм.

Едукативни моменат: Кетрин је толико причала и била посвећена монолозима да није видела праве потребе и љубав њеног васкрслог штићеника Кола. Зато, наместо монолога предлажем дијалог и у међуљудским односима, а и на часовима.

Оцена наставника:

(климавица)

Џиперс Криперс: Поново рођен (Jeepers Creepers: Reborn 2022) је рибут франшизе „Џиперса Криперса“ и представља четврти део. Млади пар Сидни Крејвен и Имран Адамс обишли су варошицу у Луизијани јер се тамо одржава традиционални хорор фестивал. Једна од атракција је и лутрија и победници добијају ноћ у кући страве. Наводно, у њу је вампир (чије је име у наслову филма) односио људе које је убио. Случајно или намерно, добитници су били управо Сидни и Имран, али оно што нису знали ни они, а ни људи који су са њима кренули да сниме пустоловину, јесте да вампир заиста постоји и да ће они бити његове следеће жртве. 

Критички осврт: Почетак је врло интересантан јер је идентичан првом филму из 2001, али су двоје протагониста овај пут стари људи Гари Грејам и Ди Волас. Касније сазнајемо да су све то материјали са интернета и да су прва три наставка франшизе заиста филмови, а да је ово „реално“ дешавање. Згодна цака, али није нова. Већ је урађена 1994. у претпоследњем делу франшизе „Страва у Улици Брестова“, односно у филму „Нова ноћна мора Веса Крејвена“. Заправо, у овом филму нема ничег новог за овај поджанр. Иако има предвидљивих делова, прича није лоша, ако изузмемо култ који се баш не уклапа, иако за поједине сцене јесте погодан. Оно што је највише било погодно су финалне сцене борбе између протагониста и вампира и сваки детаљ је тако наштеловани да њихов (објективно лабави) план не може да не успе. Чак се и громобран који су бацили на њега опирао силама физике како би пао тачно онако како су замислили. Није било грешака, погрешних одлука и сличних гафова, па тако није било нимало узбуђења. Финале је дакле толико очигледно лоше одрађено да је унизило иначе сасвим просечан хорор. На крају ми видимо да нешто са Сидни није у реду, али какво то сад значење има, нејасно је. Последња сцена је опште место у оваквим филмовима. Продукција је солидна, специјални ефекти су слабији, док је глума већ видно слабија.

Едукативни моменат: Када је нестао интернет на журци за Ноћ вештица, сва је прилика била да ће журка пропасти без музике. Међутим, спретни ди-џеј је извадио грамофонске плоче и журка се наставила. Увек треба имати план Бе и попут овог ди-џеја показаћемо да смо прави професионалци.

Оцена наставника:

(не може на три)

Јадна створења (Poor Things 2023) је филм заснован на истоименом роману Аласдира Греја из 1992. Млади студент медицине Рејми Јусеф је опчињен генијалношћу свог професора Вилема Дафоа и био је веома срећан када га је овај позвао да му буде асистент. У његовој кући открио је лепу Ему Стоун, за коју је у прво време мислио да је ретардирана. Касније је сазнао од свог ментора праву истину о девојци, која је истовремено и фантастична и мрачна. То га није одвратило да је вери, али до венчања није дошло јер је она кренула на путовање са адвокатом Марком Рафалом. Прича даље прати све авантуре које је Ема на том путовању доживела.

Критички осврт: Поставка је прилично луда и цео филм је чудан, па је некако и природно да у њему буде Вилем, који је очигледно виђен за такве филмове. Да би све било још чудније, режисер Јоргос Лантимос се баш трудио да сцене личе на уметничке слике и неке заиста неодољиво подсећају на њих, сензибилитетом, бојом и композицијом. Друге пак подсећају на старе филмове. Успут је Јоргос форсирао еротику и померао је границе како би све било шокантно. Његови ликови се неуобичајено понашају и воде разговоре који би нормалног човека навели да се запита. Дакле, на разне начине се трудио да филм направи ефектним и другачијим. И успео је у томе и филм је баш занимљив, а прича сулуда до самог краја. Глумци су помогли да овај пројекат успе, пре свих Ема. 

Едукативни моменат: Кетрин Хантер је рекла Еми да је најважније да искусимо све, а не само добре ствари, па чак и деградацију, ужас и тугу. То нас чини потпуним. Чини нас људима са врлинама, а не површном и безосећајном децом. Тек тада можемо упознати свет, а када га упознамо – он је наш. Мудре мисли за једну мадам. 🙂

Оцена наставника: 

(мало сам се двоумио)

Дух (Genie 2023) је америчка божићна комедија и римејк британског телевизијског филма „Бернард и дух“ из 1991. Оба имају заједничко то да је сценариста исти човек – Ричард Кертис. На Божић је Папу Есиједуа оставила супруга Дена Бентон јер није испунио њена очекивања. Одмах након тога Папа је отворио необичну кутију коју су имали у кући и ослободио древног духа Мелису Макарти, која је обавезна да му испуни сваку жељу. Папа је уложио све напоре да поврати жену и кћерку, што није уродило плодом, али се зато између њега и Мелисе родило дивно пријатељство.

Критички осврт: Још једна божићна лагана комедија која, рекао бих, није успела да пренесе магију тог значајног празника. Мелиса је добра комичарка и харизматична, а Папа је довољно згодан, али пар интересантних глумаца напросто није довољан да закрпи врло сведену и предвидљиву причу. Готово све сцене су општа места, а неке су напросто неодрживе. Пар протагониста испуњава жеље деци која су дошла да виде Деда Мраза и добијају поклоне из снова, али нико томе није посветио већу пажњу. Једна девојчица је изјахала на коњу, забога. Зар то не би била ударна вест за божићно издање дневника? Део са Папином породицом је тек фијаско, када им Мелиса испуњава бесмислене жеље и на крају они напросто нестају са лица места. Читав део са крађом чувене париске Мона Лизе је претеривање. 

Однос између Папе и његове филмске супруге Дене је окосница радње и истовремено врло проблематичан. Она уопште нема разумевања за њега и критикује га што кћерки није купио кућу за лутку јер је то она тражила. Зато га оставља са намером да божићне празнике проведу одвојено и управља када ће он и да ли ће видети сопствено дете. У међувремену прича кћерки како јој је отац „себични копилан“, иако то заиста није истина и то видимо и ми кроз пар сцена, али не и она са којом живи. Својој филмској мајци пак прича како га воли. Без обзира на то, она се виђа са својим пријатељем Тејтом Елингтоном и они воде своје кћерке заједно у биоскоп. Океј, они су стари другари, али за жену која је тек оставила мужа, којег наводно воли, ово је ипак прерано мушко друштво. Упркос свему, Папа се труди да поврати своју породицу и на крају (и наравно) успева у томе, мада сва ова дешавања указују да проблем заиста није наиван (као што га филм третира) и да кривица није само на једном партнеру. Некако је на крају он испунио и хир своје кћерке искористивши четири (не обећане три) жеље, што је ваљда крунски доказ родитељске љубави. Иначе јој је накуповао током филма бога оца и та материјална сатисфакција чини да прича мало маши поенту. Са друге стране, материјални моменат јесте битан и питам се одакле Папи новац за скупи ресторан ако је управо остао без посла. Све је врло неуверљиво и танко, пре свега површно.

Едукативни моменат: Папа је на крају схватио да му није потребно да му чаробно биће испуњава жеље и да он сам може да спаси свој брак. Једноставно је донео другачије одлуке. То би био рецепт и за нас. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Шифра 8: Део II (Code 8: Part II 2024) је наставак истоименог филма из 2019. Протагонисти су људи са моћима, који имају лош статус у друштву и често су прогоњени. Ипак, друштво их је колико-толико прихватило и они покушавају да се уклопе, свако на свој начин. Стивен Амел, рецимо, покушава да окупи људе са моћима и са њима остварује бизнис (мануфактура лекова), који је заштитио тако што подмићује утицајног полицајца Алекса Маларија млађег. Међутим, њихов савез је лабав и прва проблематична ситуација довешће до борбе полицајаца и суперљуди.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је врло блед. Све је осредње, а посебно акција која је млака и не може да се издвоји у гомили суперхеројштина. Прича је класична и танка и пре свега почива на наивности потеза које вуче Стивен. Он је, иначе, брат од стрица главног протагонисте Робија Амела, али личе као рођена браћа и мислим да у филму није добро да се нађу сличне физиономије ликова који према подели улога нису у сродству.

Едукативни моменат: Семи Азеро је имао добру намеру – да својој млађој сестри обезбеди новац за школовање – али лош начин јер је намерио да присвоји прљави новац намењен корупцији. Зато је изгубио живот, а њу увалио у гадну невољу. Да не би пут до пакла био поплочан добрим намерама, морамо добро размислити о начинима како да их остваримо.

Оцена наставника:

(таква некаква)

Сектор 7 (7광구 2011) је филм из Јужне Кореје. На нафтној бушотини усред мора близу острва Чеџу, радници су се суочили са врло опасним створењем из дубина. Осим што је крволочно, изгледа и прилично непобедиво. 

Критички осврт: Већ у првој подводној сцени ми је било јасно да ће ово бити корејански блокбастер или нешто што ће бити богате продукције. Такође ми је било јасно да ћу гледати класичан хорор са чудовиштима из дубина, али Корејанци умеју да дају ту разиграну ноту и живост ликовима, тако да је од почетка све било врло динамично и јако забавно. Корејанци нису били богзна како маштовити гледе изгледа монструма, те им креација јако подсећа на Ејлијена или макар његов животни циклус. Према хабитусу, ово би био предимензионирани водени медведић са много великих зуба и језиком у виду копља. Симпатично, али ништа импресивно. Режисер Џи-хон Ким склон је претеривању и његово чудовиште превазилази све границе снаге и издржљивости. Најбуквалније подноси све услове (иако је пристигло из великих дубина), па чак и отворени пламен, а меци му не могу ништа. Претеривање се види и у сценама, посебно финалним и урађене су тако да адреналин публике такође достигне претеран ниво. Ха Џи-вон је заробила чудовиште и таман када је хтела да кликне дугме којим ће покренути бушилицу да га здроби, чудовиште ју је зграбило за ногу и она је пала, те јој је сада дугме било изван домашаја. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, чудовиште је одвлачи од спасоносног дугмета. Она некако успева да допузи до дугмета и таман да га кликне, наново је чудовиште одвуче! Мислим, што је много – много је, а ту су и вожње мотора, падања греда около њих, падања у море, мање и веће експлозије (које на лепу Ху изгледа немају никакав утицај, иако физика каже да би морале да имају) и заиста има много, много и много тога што се дешава и све изгледа свакакво, али никако уверљиво. 

Едукативни моменат: Научница Ча Је-Рјон је обавестила раднике да су необичне животиње доспеле из хемосинтетичког екосистема. Они нису знали шта је то, а она је заправо мислила на подводне екосистеме који су сувише дубоко да би њихови произвођачи користили сунчеву светлост (фотоаутотрофи), па користе хемијске реакције (оксидацијом неких неорганских једињења, попут метана, амонијака и водоника) за стварање најпре енергије, па тако и хране. Отуда и префикс хемо.

Оцена наставника:

(на четири, више него четири на три)

Напад џиновских пијавица (Attack of the Giant Leeches 1959) је црно-бели хорор у којем протагонисте, становнике варошице крај мочваре, нападају чудовишта из наслова филма. 

Критички осврт: Оно што је занимљиво код овог филма је да има смислену причу (додуше, досадњикаву), са прилично логичним реакцијама ликова. Додуше, сви ликови су толики стереотипи да вам је одмах јасно и какве ћете реакције добити од њих. 🙂 И морам да признам да те реакције не прати увек добра глума. У ствари, мало шта је у овом филму добро. Маске оних који глуме џиновске пијавице су смешне, а смешно је и то што када год неко напокон издахне у њиховој јазбини напросто се откотрља у воду. Нејасно је зашто се не откотрља да би, шта знам, побегао и спасио се? Акција је прилично млака, мада је очигледно режисер Бернард Луи Коваљски желео да је учини узбудљивом. Филм се некако нагло завршава и види се да је одрађен у сваком смислу те речи (сниман је нешто више од осам дана) и не оставља ни утисак, ни неку јачу поруку.

Едукативни моменат: И у овом филму су џиновске пијавице објаснили – мутацијама (збор нуклеарне радијације из оближњег рта Кејп Канаверал, где је смештен Свемирски центар „Кенеди“). Хајде онда да научимо (или поновимо) шта су то мутације. Мутација (лат. mutatio – промена, замена) је квалитативна и/или квантитативна промена у генетичком материјалу која није узрокована сегрегацијом или рекомбинацијом (које се нормално одвијају током ћелијског циклуса и процеса размножавања). Мутације могу узроковати промене у фенотипу (додуше не бих смео да тврдим да би од пијавица какве знамо направиле ово што је приказано у филму 🙂 ).

Оцена наставника:

(на два или чак два на један)

Девица (Damsel 2024) је бајка о девојци Мили Боби Браун, кћерки лорда Реја Винстоуна који влада неком земљом на северу и чији се народ осипа због оскудице. Мили је добила понуду да се уда за принца Ника Робинсона, чија мајка Робин Рајт влада богатом земљом. Реј је успео да наговори Мили на удају, пошто би од продаје младе могао да спаси свој народ од глади. Међутим, погодба на коју је пристао је много више од удаје и осуђује Мили на злу судбину.

Критички осврт: Морам да признам да је заплет баш интересантан и да до сада нисам видео овакву идеју у екранизованој бајци. Додуше, мотиви жртвовања принцеза нису нови и имамо их и у старогрчкој митологији (сетимо се Андромеде, на пример), али је овде то изведено некако сасвим другачије. На то указује и детаљ да је Мили опремљена и оруђима за преживљавање, што значи да су они који су је жртвовали од ње очекивали борбу. Не бих рекао да су полагали наде у то да ће мајушна девојка победити огромног змаја који бљује лаву и решити их пошасти, већ су радије следили упутства која им је змај дао како би добио што занимљивију играчку. Дакле, као у „Играма глади“ добили смо снажну хероину и крајње сурову арену где су њене шансе довољно мале да све буде узбудљивије. И заиста јесте узбудљиво и такав је цео филм, укључујући и део када је Мили (очекивано) побегла. Крај је мало напуцан и Мили је била превише театрална, али добро.

Филм има својих рупица. Ако су церемоније међусобно једнаке, а нема разлога да не буду, принц Ник је већ секао руку како би помешао своју крв са првом принцезом – жртвом, а сада се тај ожиљак на његовом длану није видео када је требало да уради исту ствар са Мили. Но, то је мањи проблем, већи је мапа. У једном тренутку Мили проналази мапу коју су нацртале претходне принцезе и на тој мапи постоји нацртан излаз. Међутим, зашто би се принцеза која је побегла вратила у пакао да нацрта мапу? Но, пошто је ово бајка, хајде да кажемо да су принцезе бајковито алтруистичне. Међутим, ни то не функционише јер ми после видимо да једина принцеза која би могла да зна за тај излаз (који то није – и то се испоставило), заправо је на том излазу и умрла. Углавном, мапа је занимљива идеја, али лоше осмишљена. Специјални ефекти и сценографија су одлични, костими солидни, а змај осмишљен врло застрашујуће. Све у свему, похвале за филм.

Едукативни моменат: И Мили и цела њена породица су се уверили да племенито порекло и богатство нису гаранција за срећан живот. Ту је била у праву само њена филмска маћеха Анџела Басет да је срећном могу учинити само добри људи који је окружују.

Оцена наставника:

(може)

Ким Пасабл: Дакле, драма (Kim Possible: So the Drama 2005) је други телевизијски цртаћ заснован на серији „Ким Пасабл“. У питању је тинејџерка (глас позајмила Кристи Карлсон Романо) која је уједно тајни агент и свако мало спашава свет од зликовца Доктора Дракена (Џон Димаџио). То се дешава и у овој епизоди јер Дракен кује велике, зле планове.

Критички осврт: За оне који су гледали серију, ово неће бити неки већи помак јер се све дешава по шаблону. Режисер Стив Лотер је мало закомпликовао Дракенов план и учинио га мистериозним, али иако је план грандиозан, то свакако није и радња овог наставка. Но, опет да би га издвојио као парче које заслужује да буде дугометражно, увео је и љубавни троугао и на крају победу љубави између двоје главних протагониста, који су све до тада били само пријатељи. Некако је успео да добије сладак, романтичан, тинејџерски филмић, који има неког шарма.

Едукативни моменат: Ким се двоумила да ли да иде на матурски бал са својим пријатељем Роном (Вил Фридл) или да подлегне притисцима другарица из школе и пронађе „бољу прилику“. На крају је схватила да је најбоља прилика за њу управо Рон. Немојте доносити одлуке о сопственом животу зато што околина нешто очекује од вас, већ зато што ви тако желите.

Оцена наставника:

(дакле, драмска)

Лако Је Критиковати 253

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Голи пиштољ 2½: Мирис страха (The Naked Gun 2½: The Smell of Fear 1991) је други део серијала „Голи пиштољ“. Лесли Нилсен је откачени детектив који покушава да дохака поквареном бизнисмену Роберту Гулеу, који му је преотео љубав његовог живота Присилу Пресли. 

Критички осврт: Као и други наставци и овај је смешан и забаван и пародира гомилу филмова попут „Е.Т. ванземаљца“, „Духа“ итд.

Едукативни моменат: Иако су сви спавали док је професор Ричард Грифитс читао свој извештај, свеједно је био у праву. Зелена енергија је боља варијанта од сагоревања фосилних горива. Зелена енергија је електрична енергија која је произведена искључиво из обновљивих извора. 

Оцена наставника:

(лабавица)

Стара гарда (The Old Guard 2020) је филм рађен према стрипу Грега Раке (који је уједно и сценариста филма). Четворо бесмртника, које предводи Шарлиз Терон, боре се за правду у свету, али су током једне акције упали у мудро осмишљену замку коју је поставио Чуетел Еџиофор. Наиме, он је желео да се домогне њихове тајне бесмртности, додуше из добрих мотива, али су његови начини и савезници све само не добри. Наједном разоткривени, бесмртници су морали да се боре да сачувају своје идентитете тајним, а придружиће им се и нови члан, „свеже“ бесмртна Кики Лејн.

Критички осврт: Очигледно је на Грега „Горштак“ имао велики утицај. Акција у филму је врло моћна и цео филм изгледа врло моћно пре свега због атмосфере, музике, продукције и буџета и лако може да заведе да је у питању блокбастер за памћење. Али ако мало ближе погледамо, видећемо да се филм бори са много проблема. Најпре, прича је врло танка, сасвим класична и наравно – предвидљива. Прилично је јасно било да је издајник Матијас Шунартс, па чак су се могли наслутити и његови мотиви, као што је било очекивано да ће се Вероника Нго појавити у како то Амери зову „посткредит“ сцени. Дијалози и поруке филма нису на висини задатка, а ликови су прилично стереотипни и незанимљиви.

Лик који тумачи Шарлиз је превише напуцан. Она је сва опасна, надрндана, разочарана и пуна јетке животне филозофије. Таквих хероина сам се нагледао баш. У контрапункту са њом је Кики, заносна црнопута лепотица, снажна, млада и – несрећна јер је бесмртна. Океј. 🙂 Сви момци су бледи и једини који завређује пажњу је главни негативац Хари Мелинг чији је лик животан и донекле интересантан, а сам Хари има врло занимљиву физиономију. У сваком случају, мислим да су бројни критичари овај филм преценили, али ако. 🙂

Едукативни моменат: Када се Шарлиз зачудила зашто јој је Оливија Рос помогла, ова јој је узвратила питањем да ли јој је потребан разлог. Заиста, да ли морамо да имамо разлог зашто помажемо неком?

Оцена наставника:

(не бих дао више)

Ај-Ес-Ес (I.S.S. 2023) је прича која се дешава на интернационалној свемирској станици (акроним овога је наслов филма) и тамо половину шесточлане посаде чине Американци, а половину Руси. Невоља настаје када Земљу задеси нуклеарни рат између ове две силе и обе посаде добијају исте инструкције, али од различитих Влада. 

Критички осврт: Заједнички пројекат САД и Русије у свемиру у време док на Земљи избија рат између поменуте две силе – тема је и „2010: Година када смо остварили контакт“ из 1984, тако да овде не можемо да причамо о свежој идеји. Ипак, занимљиво је било видети како је режисерка Габријела Каупертвејт направила драму између ових и оних астронаута у клаустрофобичном простору. И успела је уз ефектне сцене и пробране глумце, а ликови су довољно животни и занимљиви. И акција није разочарала. Крунска сцена је када Коста Ронин и Крис Месина убијају један другог, док су заправо загрљени. Одличне поруке филм шаље.

Едукативни моменат: Овај филм дочарава сав бесмисао ратовања јер се главна хероина Аријана Дебоз уверила да је њен савезник заправо Рус – Пилу Асбек. Ми врло често имамо много више заједничког са странцима него са појединим сународницима, јер заправо није важно ко припада којем народу, већ ко је какав човек.

Оцена наставника:

(од мене)

Космонаут (Spaceman 2024) је филм базиран на књизи „Космонаут из Чешке“ из 2017. аутора Јарослава Калфаша. Прича прати астронаута Адама Сандлера који се отиснуо у свемир да открије природу честица које су се појавиле близу Јупитера. На његовом броду појавиће се ванземаљац који ће му постати ментор и пријатељ.

Критички осврт: Многа су се глумачка имена отиснула у дубине свемира, па смо гледали Бреда Пита у „Ад Астри“, Мета Дејмона у „Марсовцу“, Роберта Патинсона у „Животу“, па где таква глумчина (читај Адам) да буде „мен бихајнд“ и отпутовао је готово далеко колико и Бред, чак до Јупитера. Идеја да застрашујући џамбо паук буде Адамов ванземаљски пријатељ који као да је пристигао из напредније варијанте „Улице Сезам“, те да њих двојица емотивно ћаскају, искрен да будем, није ми легла. Поздрављам свакако идеју да ванземаљски облик не буде хуманоидан, али ми све то није изгледало уверљиво, а понајмање Адамове прве реакције, ма колико год да је он утренирани смирени астронаут. Међутим, дијалози јесу одлични и поентирају, признајем. Оно што ми се заправо не допада је атмосфера коју су створили Адам и режисер Јохан Ренк, јер је некако неодређена и досадна, а ни емоција, која је такође сувише неодређена и потребно је време да бисмо схватили зашто је Кери Малиган незадовољна својим браком. Има и патетике, за много нијанси више него што је права мера. Уз све то мислим да је Адам преглумљавао, а да су сцене превише развучене. Можда је Јохан желео да да филму уметнички шмек, а можда је желео да се све то заличи на „Одисеју“, али ефекат је изостао.

Едукативни моменат: Адам је на крају рекао Кери да да је знао тада оно што зна сада, не би кренуо на путовање. И то је искуство. Ми не можемо унапред знати исходе наших будућих одлука, али можемо се ослањати на искуство које смо до тада стекли и можемо размишљати о могућим последицама.

Оцена наставника:

(некаква)

Чудовишта из Калифорније (Monsters of California 2023) је прича о Џеку Самсону, момку чији је отац (војно лице) нестао под мистериозним околностима. Зато је он, са својим другарима, предузео личну потрагу како би сазнао шта се са његовим оцем десило. Истрага ће га одвести до тајних Владиних пројеката.

Критички осврт: Филм је добро почео и клинци су били врло забавни, али је све некако почело да пада са појављивањем Ричарда Кајнда. Џек се нашао у „сендвичу“ између Ричарда и Каспера ван Дина и то је требало да буде виспрена игра поверења – ко је ту добар, а ко лажов, али све то изгледа бледо, безвезно и неуверљиво. Обојица су потенцирала да истину тешко ко би могао да „хендлује“, али бих ја рекао да режисер Том Делонг није успео да „исхендлује“ сопствену замисао. Наиме, он се занима за НЛО и теорије завере, па је и написао причу коју је преточио у овај филм. Теорија коју је понудио уопште не пије воду (додуше, ниједна теорија завере не пије) и људе ставља у положај слабоумних који добијају сазнања од тих неких виших бића, која су им даривала чак и језик. Према тој теорији та бића убацују идеје људима у главу и тако се човечанство технолошки и у сваком другом смислу развија. Већ у следећој реченици Ричард тврди како су нас та бића учила све време. Очигледно нису добри учитељи јер и после толико хиљада година ми чекамо да нам дошапну шта треба даље да радимо. Углавном, од тог момента момци су почели да губе шарм, а дијалози су постали све замршенији и уједно ступиднији (док су у првој половини филма били један од адута).

Драмски део између Џека и његове филмске мајке Аријане Цукер је добро одрађен. Они су на крају изгладили односе, али како су у томе успели није објашњено, баш као што није дато никакво сувисло објашњење шта се десило са Џековим филмским татом. Заправо, Том не даје одговоре које је сам поставио и наместо тога нуди ничим изазвану и сасвим прозаичну филозофију о људској доброти и религијама – колико су погрешне (религија, не доброта, она је у реду). Крај је иначе апсолутно антиклимактичан, а још је више анти управо због те филозофије. Још бих могао да замерим да је филм потпуно неузбудљив, готово сасвим без изазова за главне протагонисте и са врло млаким специјалним ефектима. Хумор у филму постоји, односно постоји покушај да га буде. Мало тога бих могао да похвалим у овом филму; рецимо идеја како је Том повезао духове, бигфута и НЛО заправо није лоша.

Едукативни моменат: Том нам је у ствари поручио оно што одавно говори изрека: какве су нам мисли, такав нам је живот. И ту немам шта да замерим.

Оцена наставника:

(не знам баш да ли иде на три)

Иверица (Splinter 2008) је прича о двоје младих Џил Вагнер и Полоу Констанзоу, који су кренули на камповање, али су их пресрели криминалац Шеј Вигам и његова девојка Рејчел Кербс, преузели им ауто и њих узели као таоце. Међутим, морали су да сврате на бензинску пумпу. Продавница на пумпи је изгледала напуштено, али је Рејчел врло брзо пронашла радника и то у ужасном стању. Она је том приликом страдала, а остало троје се суочило са кошмарним створењем способним да зомбификује људе.

Критички осврт: Уводна сцена није обећавала, али како је филм наставио, врло брзо је постало јасно да је у питању врло солидан натприродни хорор трилер. Ефекти су могли да буду макар за нијансу бољи јер је свака заражена ствар изгледала као громуљица у хаосу и тешко је ту било ишта разазнати. При томе се спајају и раздвајају и тешко је било пропратити где је који део отишао. Но, и овако је доста добро дочарано гадно створењце. Има ту утицаја „Створа“ и других филмова и свакако су очигледно добро искоришћени добри узори.

Едукативни моменат: Шеј је критиковао Полоа да је бескористан јер не зна да вози аутомобил и мења гуму, али се касније уверио да то уопште није тако, када му је ампутирао руку и спасио га патње. Не треба потцењивати ничију вештину јер никада не знамо када може да послужи.

Оцена наставника:

(јака)

Идентитет (Identity 2003) је филм инспирисан причом „А затим их није било“ (мало слободнији превод) Агате Кристи из 1939. Десет одраслих особа и један дечак су стицајем прилика једне ноћи пронашли уточиште у мотелу. Но, како је ноћ одмицала, једно по једно је елиминисао мистериозни убица. Двојица људи, један који се представио као полицајац Реј Лиота и један као бивши полицајац Џон Кјузак, покушаће да открију ко је то и да ли је заправо међу њима.

Критички осврт: Добро је осмишљен филм, али не баш у свим детаљима. Неки њихови сусрети и раздвајања док тумарају мотелом су можда исфорсирани и немају увек јасно оправдање, али је режисер Џејмс Менголд морао с времена да изолује понеког како би слешер могао да се одвија, а мистерија да се развија. Џејмс је добро осмислио цаку да бројеви на кључевима соба означавају одбројавање, коју нам је Аманда Пит сувише рано открила, те је сва прилика да Џејмс сумња у интелигенцију своје публике да то прокљуви сама. Но, свакако је филм са добром идејом, паметан, узбудљив и без празног хода. Дефинитивно препоручујем љубитељима трилера.

Едукативни моменат: Овај филм има оцену Р. Ова оцена се односи на филмове (као и на ТВ емисије и видео игрице у одређеним системима) којима је један од референтних система оцењивања филмова дао „ограничену” (енглески: „restricted“) оцену и то значи да филм није погодан за децу. На сајту „Деца на памети” врло је конкретно и детаљно излистано зашто је одређени (у овом случају овај) филм добио такву ознаку. Рецимо, на том сајту су израчунали да дијалози садрже 29 ружних речи на ј и њихових изведеница, 9 сексуалних конотација, 19 скатолошких термина (када се употребљава реч измет и све у вези са њим), 13 благих вулгарности, 9 вулгарности које укључују религију и 17 таквих узвика. Иначе се, осим речника, узимају у обзир сцене секса и голотиње, насиља, као и оне које обрађују деликантне теме попут занемаривања деце, смртне казне или употребе психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(лабава, али ипак пет)

Сви ми странци (All of Us Strangers 2023) је друга филмска адаптација романа „Странци“ из 1987. јапанског сценаристе Таичија Јамаде. Ендру Скот је усамљени сценариста који има необичну моћ – да види духове и разговара са њима. То му омогућава да разговара са духовима својих давно преминулих родитеља Клер Фој и Џејмијем Белом. У тренутку када их је пронашао, рађа се романса између њега и његовог комшије Пола Мескала. Међутим, да би Ендру Скот прихватио да може да има у животу некога кога воли, мора прво, уз своје родитеље, да се суочи са својом прошлошћу која је била врло тужна и трагична.

Критички осврт: Нема шта, добар је филм и бави се геј тематиком на одличан начин. Прича има смисла, дубину и чак и врло изненађујући преокрет на крају. Режисер Ендру Хејг је одлучио да руинира свог протагонисту Ендруа Скота и филм је заправо јако тужан. Но, има емоцију, то му се не може оспорити. 

Едукативни моменат: У последњој сцени чујемо песму групе Frankie Goes To Hollywood „Моћ љубави“. Један од стихова каже: „Учини да љубав буде твој циљ“. Где ћете бољу поруку?

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Најгора вештица (The Worst Witch 1986) је ТВ екранизација истоимене књиге за децу из 1974. списатељице Џил Марфи. Прича прати младу и неспретну Фаирузу Балк (заиста се зове као некаква вештица), ученицу престижне вештичје академије, која нема дара за магију, али има чисто срце.

Критички осврт: Филм свакако није лош, посебно за једно телевизијско нискобуџетно дело. Глумци су солидни, мада су се малко више керебечили јер у то време је преовладавала идеја да се тако некако глуми у дечјим филмовима. 🙂 Но, добро, супер су се зезали, а чак ми се и музика допала јер је ово замишљено да буде неки полумјузикл и заиста није напоран како већ мјузикли умеју да буду. Причица је наивна, што је у реду за један дечји филм и сасвим шаблонска, али бих ипак замерио окосницу радње где је млада Фаируза истовремено и врло неспретна и сасвим спретна, моћна и немоћна и то заиста изгледа збуњујуће. Мислим да би право мајсторство било извести да она јесте уистину најгора и најнеспретнија вештица, али да ипак чини чуда, међутим режисер Роберт Јанг је имао другачију идеју. Свеукупно, танка продукција и са њима и специјални ефекти не доприносе да филм изгледа привлачно, али неке ствари је тешко оспорити. Час јахања метле младих вештица невероватно личи на часове физичког које је имао Хари Потер и који је дошао значајно касније, а и још неке ситнице су врло сличне и, зашто не рећи, напредне. Да ли је баш овај филм имао утицај на поменути блокбастерски серијал, не знам, али кредите мора добити.

Едукативни моменат: Фаируза је све време важила за најгору, али се испоставило да је испала најбоља јер је спасила школу од зле вештице Шарлот Реј. Зато треба да успоримо са суперлативима јер нико не мора да буде уистину најгори и сви могу да учине лепе и велике ствари, само ако желе и ако се потруде.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Беба Франкенштајн (Baby Frankenstein 2018) је филм о момку Ијану Барлингу који је пронашао у подруму своје куће биће из наслова филма. Њему и његовој симпатији Кори Савиџ се бићенце допало, али је јасно да не може непримећено да борави у градићу и да ће се наћи лоши људи који у њему виде профит.

Критички осврт: Симпатична ми је била једна рецензија упућена филму да је он толико лош да када након њега гледате било који други, изгледаће вам макар 20% боље. 🙂 Не бих смео то да тврдим јер сам се нагледао кршина горих од ове, али филм је дефинитивно лош. Најпре, поставка је без икаквог смисла, да такав пројекат чучи у неком подруму у врло насељеном делу града. Има ту још нелогичности, па Ијан и Кори покушавају да маскирају биће које је већ савршено опремљено маском за Ноћ вештица. Крај такође нема много смисла и свакако није одржив. Потом, радње нема, већ се ликови вијају наоколо, свађају, киднапују међусобно, млате пиштољима и пушкама, али све је сасвим безазлено јер читав филм одише некаквом породично – празничном атмосфером, уз додатак младалачке романсе. Дијалози су репетативни и глупави, а мотиви ликова нису увек сасвим јасни, почевши од тога шта жена попут Ајлин Росен ради са геџом Патриком Макартнијем, а нису јасне ни поједине сцене зашто су уопште ту. Тешко да могу било шта добро да кажем о филму, рецимо да маска мајушног Франкенштајна није скроз лоша.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али хајде нека крај послужи; када је одлучено је да мали Франкенштајн буде слободан. Иако не баш логична (како већ написах), одлука је исправна јер то што је различит не значи да други треба да га спутавају.

Оцена наставника:

(и још минус)

Лако Је Критиковати 252

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истеривач ђавола: Верник (The Exorcist: Believer 2023) је шести филм у франшизи „Истеривач ђавола“, али је у причи директан наставак оригиналног филма из 1973. Лесли Одом млађи је самохрани отац малолетне Лидје Џевет и иако је заштитнички настројен, пустио ју је да учи код другарице. Међутим, Лидја је злоупотребила очево поверење и са другарицом је отишла у шуму како би призвале духа њене покојне мајке. И од тада се девојчицама изгубио сваки траг. Ипак су их пронашли након три дана, али оне нису знале да кажу шта се за све то време дешавало. Након лекарских прегледа пустили су их кући, али обема се стање погоршало толико да је Лидја пребачена у психијатријску установу. Ствари нису боље стајале ни са другом девојчицом, иако је она остала код куће. На крају су Лесли и родитељи друге девојчице морали да се окрену и алтернативним решењима, односно да дозволе могућност да су девојчице опседнуте. Зато су се обратили цркви, али и свима другима који би могли да помогну.

Критички осврт: Овај филм је добио баш негативне критике понајвише због тога што није страшан и није донео неко освежење ни у поджанру, ни у франшизи. И то заиста јесте тако, али ја не видим да је лош филм. Врло је забаван, динамичан, повремено чак и застрашујућ, са врло добро решеним крајем који личи на срећан, али то у ствари није. Дијалози су добри и мудри, а посебно ми се допао део који представља врло гадан избор стављен пред родитеље девојчица. И све сцене које су уследиле су добре; „Софијин избор“ прекида улазак „коњице“ – католичког свештеника Едварда Џошуе Бониље и све указује да ће он унети промену, али авај. Режисер Дејвид Гордон Грин је ставио приличне изазове пред своје протагонисте, који су, и то морам рећи, добро одабрани. Лесли је врло маркантан и заиста плени, а и остали су били на висини задатка.

Едукативни моменат: Оквуи Окпоквасили је рекла Леслију како је научила да некада, да би ишла унапред мора ићи уназад. И то заиста јесте тако. Рецимо, да бисмо научили нову лекцију, важно је да најпре обновимо стару.

Оцена наставника:

(од мене)

Истеривач ђавола (The Exorcists 2023) је мокбастер претходног филма. Девојци која је опседнута демоном прискочиће у помоћ чак троје свештеника, али ће њихова бројност у једном тренутку бити надјачана. Наиме, около њих се дешава права епидемија запоседнутости.

Критички осврт: Режисер и сценариста Хосе Прендес је у причу увео чак три свештеника, од којих је један – жена, пошто потиче из баптистичке цркве и ту се свака сличност са претходним филмом завршава. У претходно описаном филму Лесли Одом млађи је био неверник (на којег се и односи наслов филма) и једна од поенти је да се одговори на вечито и логично питање атеиста – зашто Бог дозвољава зло ако је добар. И његов лик је томе послужио, али и сва дешавања и дијалози који су директно или индиректно у вези са тим одговором. Хосе изгледа није то схватио и увео је докторку Кејлу Филдс и она се у првих пола сата уверила (а и ми са њом) да ђаво ипак постоји и да је боље за њу да седи у капели ван собе у којој се све дешава. И да размењује погледе са најмлађим присутним свештеником који је врло предузимљив јуноша, те личи и на дипломату и на акционог хероја и на латино заводника, али га је тешко повезати са ликом који тумачи: католичким попом који се зарекао на целибат. Но, касније се Кејла опет укључује у борбу са ђаволом, мада и даље сумња и даје логична (да не кажем научна) објашњења која озбиљно доводе интелигенцију њеног лика у питање. На крају смо дошли до тога да је њено негирање ђавола заправо траума из младости и све то још више приземљује ситуацију. 

Хосе је такође увео и четворо младих који призивају духове, а призвали су демоне, тако да се паралелно одвијају два хорора – један је класично истеривање ђавола, а други натприродни слешер. Дакле, много тога је увео, али бојим се да овом филму не би помогло ни десет свештеника, па таман један био и православни. Филм је ипак испао испразан и досадан, са врло наивним моментима и глупавим дијалозима. Уз то, све то мултиплицирање опседнутих особа опасно љуља сваку логику за било какво дешавање јер не видим како би онда Сотони био проблем да их све запоседне и настави у том ритму и са наоколним становништвом. Све у свему, овај филм је један врло скроман покушај копирања. 

Едукативни моменат: Мокбастер је филм створен да искористи публицитет другог великог филма са сличним насловом или темом. Мокбастери се често праве са ниским буџетом и брзом производњом како би се максимизирао профит. Дакле, можемо рећи да је овакав филм подвала намењена онима који су обожаваоци тих познатих хитова које ови филмови имитирају. 

Оцена наставника:

(и ова је поклоњена)

Сестра Смрт (Hermana muerte 2023) је шпански натприродни хорор, приквел филма „Вероника“ из 2017. Прича прати Арију Бедмар која треба да положи завет за монахињу и пристигла је у црквену женску школу како би била учитељица. У тој школи дешавају се необјашњиве ствари и сва је прилика да ће их одгонетнути управо Арија, пошто је и сама обдарена натприродним моћима.

Критички осврт: Прича (или боље речено причица) је већ виђена и иако је технички добро одрађен хорор, са солидном продукцијом, завидном глумом и ефектним сценама, опет није ништа значајно направила у свом поджанру. Режисер Пако Пласа је исфорсирао крај тако да он буде божанска правда (или казна) за опатице са грехом из прошлости, али ми се чини да није направио учинак каквом се надао и нејасно је шта је тиме хтео да поручи. 

Едукативни моменат: Опатице су веровале да чине добро и нису одступиле од својих уверења, те су тако узроковале смрт своје сестре и њене кћерке, а касније су и саме трагично завршиле. Надам се да наше одлуке ипак неће довести до тако драстичних последица, али свакако морамо бити орезни када доносимо важне одлуке и свакако треба да се руководимо својим уверењима, али не треба да их се држимо пошто-пото и свакако да саслушамо туђе, по могућству стручно мишљење.

Оцена наставника:

(на четири)

После поноћи (After Midnight 1989) је амерички хорор омнибус. Рами Зада је професор на колеџу који предаје психологију страха. Његове методе рада су очигледне и бруталне, па је тако престрашио студента Еда Монахана због чега се момак помокрио у гаће. Ед га је пријавио декану, па је Рами морао да промени методе учења да буду класичније. Ипак, позвао је студенте у своју кућу на стручни семинар и неколико њих се одазвало. И код њега су могли да чују и да причају страшне приче које су се наводно десиле. И те страшне приче можемо да видимо у овом филму, али најстрашнија се тиче управо професора и његових студената.

Критички осврт: Док прва прича има неку идеју и добар преокрет, друга је сасвим празна и безидејна, а уз то се провлачи и окрутност према животињама. Трећа прича заиста није лоша, ако изузмемо потпуно нелогично понашање Марг Хелгенбергер и предвидљивост појединих сцена, попут тога да је на вратима безопасни Били Реј Шарки и док она стрепи да ће на та врата ући, убица Алан Розенберг је заправо иза ње. Везивна прича је занимљива и таман када је кренула у дубиозу, сјајно се разрешила, а пре тога и повезала на неки начин све претходне приче. Свеукупно, ово је један добар мали омнибус, са солидним специјалним ефектима за време у којем је снимљен и нешто мање солидном глумом.

Едукативни моменат: Рами је професор чија је методологија више него упитна, али оно што је добро је да је потенцирао да његови студнети уче кроз искуство. И добро је поентирао када им је предавао о томе да се они неће уплашити ако би им рекао да ће зид амфитеатра пробити чудовиште и ишчупати им главе, већ ће се уплашити ако им каже да ће из своје торбе узети пиштољ и разнети некоме мозак. Стварни страх може постојати само онда, закључио је, када мислите да се нешто страшно заиста може догодити.

Оцена наставника:

(лабилна)

Острво (Izla 2021) је филипински хорор. Двојица браће, који бродаре и пружају туристичке услуге, повела су шест девојака на тзв. Забрањено острво. То острво је оправдано добило свој назив јер га насељавају зомбији. И то ће новопридошла осморка сазнати на тежи начин.

Критички осврт: Мене овакви филмови увек подсете на лахке југословенске комедије какве би снимила Лепа Брена, типа „Хајде да се волимо“. Ту и тамо се промува понека добра форица, али је углавном хумор приземан, све је врло површно и лепршаво и – без икаквих вредности. Прича је сасвим класична и чак банална, дијалози сведени, ликови девојака толико стереотипни и безлични да их једва разликујете међусобно, маске зомбија смешне, а такве су и хорор сцене.

Едукативни моменат: Арчи Алеманија је рекао свом филмском брату Паолу Контису како је утицао на њега да размишља о томе да стекне велики новац. И иако су кренули да зарађују тај новац, ипак се није осећао добро јер су искоришћавали своје клијенткиње. Свакако је добро зарађивати, напредовати у каријери и себи омогућити разне ствари, али није сваки начин уједно и добар.

Оцена наставника:

(може као неки плус)

Животињско царство (Le règne animal 2023) је француско – белгијска фантастика о свету у којем се дешавају необичне мутације и поједини људи се претварају у животиње. Прича прати кувара Ромена Дириса, чија се супруга претворила у животињу, као и његовог сина Пола Киршера који је наједном схватио да се и сам преображава. 

Критички осврт: Идеја је баш занимљива и пошто је толико свежа и пружа обиље могућности, све ми изгледа као да режисер Тома Кели није исцрпео баш све. Свакако бих похвалио фотографију, маске, дијалоге, глуму (посебно Роменову, али је и клинац Пол сјајан), а нешто мању оцену бих дао специјалним ефектима. Прича је добра, има слојеве и дубину, али је трајање од преко два сата за овакав филм ипак превише.

Едукативни моменат: Ромен је цитирао песника Ренеа Чара: „Оно што не мења свет, не заслужује пажњу или стрпљење“. Песници пате од великих речи и верујем да многе ствари које не мењају свет заслужују и пажњу и стрпљење, али оне које мењају заслужују их без сваке сумње.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Слотерхаус (Slotherhouse 2023) је хорор комедија која се дешава у америчком сестринству при колеџу. Лиза Амбалаванар је приступила сестринству и пожелела да понови достигнуће своје мајке – да постане председница те куће. Да би у томе успела, морала је да победи лепу, богату и популарну Сидни Крејвен, што није лак задатак. Међутим, стицајем околности је постала власница лењивца и прогласила га је маскотом куће. Неодољиви и необични љубимац јој је обезбедио поене код гласачица, али оно што Лиза није знала је да је умиљата животиња заправо манијакални серијски убица. 

Критички осврт: Наслов овог филма је игра речима, јер „slaughter“ значи убити, заклати, па кованица „slaughterhouse“ означава кланицу и то јесте назив неких слешер филмова. У овом случају имамо реч „sloth“ која означава лењивца, а и „slother“, што је слична реч, а жаргонски означава некога ко жели да смањи свој утицај (еколошки отисак) на животну средину. То јесте једна од тема филма и она се провлачи кроз разговоре девојака, чак са зачуђујуће добром аргументацијом, али нисам убеђен да је режисер Метју Гудху имао намеру да прави слојевиту причу. Он је хтео да направи добро зезање и успео је у томе. Филм је много забавнији него што сам очекивао, а продукција је значајно боља него што би требало. Заправо, радња је површна и нелогична, али свакако јој не могу замерити предвидљивост. Највећа изненађења су у вези са Оливијом Роури. Најпре су кола налетела на њу из потпуног необјашњивих разлога, а онда се појавила у кључном тренутку из болнице (са све инфузијом на сталку) да би из пиштоља упуцала лењивца. 🙂 Моменат када сам преломио да овом филму поклоним тројку је када је лењивац напокон поражен и у локви крви гледа фотографију шуме на зиду и шапуће: „дом“. 😀 Лењивац – убица је наравно лутка и специјални ефекти нису богзна шта, али у оваквом филму то није ни важно. 

Едукативни моменат: У филму су претерали гледе способности лењивца, али су потенцирали да то што је спор не чини га мање опасним. Заправо, то што је он спор је адаптација на живот какав води и чим та врста опстаје, јасно је да има довољно добре све адаптације за преживљавање. Спорост у природи није обавезно мана.

Оцена наставника:

(не може више)

57 секунди (57 Seconds) је СФ трилер који прати млађахног Џоша Хачерсона, који се домогао врло необичног прстена. Наиме, тај прстен враћа догађаје за оно време које је у наслову филма. И то ће бити довољно да се Џош обогати, освоји лепу девојку Лови Симон и освети се милионеру Грегу Герману. 

Критички осврт: Ово је прилично океј трилер, довољно паметно осмишљен и солидно реализован, али мана има. Највећа замерка је што овај трилер уопште није узбудљив и напет, што је за тај жанр неопростиво. Напросто пред Џоша није стављено довољно изазова, тим пре што је његов противник Грег врло богат и моћан човек који на савести има гомилу људи који су умрли због лекова које производи. Заправо, прилично је фреквентно појављивање опаких ликова за које се испоставило да то нису. Потом, предвидљивих момената има (па је тако било врло јасно да Морган Фриман све време зна за прстен и да га је подметнуо), али и наивних (па је полицајац пуцао у мотор авиона и тако изазвао принудно слетање – у урбаној зони). Крај је прилично амерички напуцан почевши од експлозије авиона која је лоше изведена (један специјални ефекат су имали и нису могли људски да га одраде), па завршно са Џошовом репликом Моргану. Углавном врло бледо и зато и повремено досадњикаво. 

Едукативни моменат: Овај филм нам на СФ начин показује шта све можемо да урадимо за минут. Међутим, и у свакодневном, обичном животу свашта може да се уради за то време. Зато, минут времена, искоришћен на прави начин, не треба потцењивати.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Човек у соби 6 (The Man in Room 6 2022) је прича о девојци проблематичног понашања Џеки Кели, која је упознала врло старог човека Била Оберста млађег. Заправо, она је сазнала да је он практично бесмртан и прихватила је да буде његова неговатељица, не знајући да ће се уз њега и сама променити.

Критички осврт: Најпре да кажем да је два и по сата за филм (прва верзија према оригиналном сценарију је трајала готово сат времена дуже) који није суперхеројски блокбастер накрцан акцијом, специјалним ефектима и виђенијим глумцима поприличан ризик. Режисер и сценариста Тревор Јунгер очигледно воли да ризикује, али познату изреку да ко ризикује тај и добија ипак треба схватити врло условно. Јер, шта смо добили овде? Добили смо једно замешатељство различитих прича (из различитих поджанрова) које се углавном врте око младе и дрчне Џеки и њеног покровитеља Била. Њу прогања дух човека којег је наводно убила, а завршила је у затворској установи коју воде психопате. Он је човек којем је сирена дала бесмртност, а био је ожењен вештицом, која га је повредила толико да буде непокретан и мучила га попут Мизери. Дакле, има ту свега, али и даље све то изгледа јако развучено, споро и досадно. При томе мотивација ликова ми уопште није јасна, а богами ни добар део догађања у другој половини филма. Како се ближио са радошћу очекиван крај, Тревор је сцене учинио све апстрактнијим, што је донекле додатно закомпликовало тумачење, али није ни направило побољшање. Ни музика ми се није допала. Ипак, не могу да кажем да је све лоше. Има спорадично добре глуме и неких занимљивих идеја и за сцене и за приче. Можда је у томе и проблем. Тревор је брејнстормовао, али није артикулисао и разрадио ниједну добру идеју. Рекао бих да му недостаје фокус, а подозревам да ће недостајати и публици.

Едукативни моменат: Џеки је човеку у возу подметнула тетродотоксин. У питању је врло отровно органско једињење које се налази у риби фугу (род Diodon) која припада реду Tetraodontiformes, па отуда и назив овог отрова. Тетродотоксин блокира провођење нервног импулса дуж аксона и у надражљивим мембранама нервних влакана, што доводи до парализе респираторних мишића и прекида дисања.

Оцена наставника:

(мада сам размишљао и о тројци)

Шерлок Холмс (Sherlock Holmes 2009) је прича о познатом детективу (глуми га Роберт Дауни Млађи) и његовом партнеру Доктору Вотсону (Џуд Ло) који покушавају да спрече секту коју предводи Марк Стронг у намери да завлада Лондоном. 

Критички осврт: И Шерлок Холмс се нашао у мом жанру, иако заиста није јер мудри детектив је пронашао логична решења за сву магију коју је примењивао Марк. Ипак, овај филм по сензибилитету више личи на ретро-суперхеројштину попут „Лиге изузетних џентлмена“ из 2003. Филм је рађен најпре као акција, пре него мистерија, са прикладним ефектним сценама. И јесте узбудљив, нема шта, али пошто је у крими жанру, има ту много детективског посла, виспреног закључивања и паметних дијалога. Нема шта, Роберт и Џуд су глумчине и то се види већ у првим сценама, а главни негативац Марк просто је погодне физиономије. Шерлок Холмс у Робертовој интерпретацији има мало сличности са класичном представом чувеног детектива (пуши лулу и има бритак ум), али је врло занимљив. Режисер Гај Ричи је порадио на односу између њега и његовог „сајкика“ и то је испало врло симпатично, а допало ми се и што добри доктор није портретисан као глупић, већ квалитетан Шерлоков савезник, иако је доминација ексцентричног детектива уочљива.  

Едукативни моменат: Роберт је рекао како је погрешно теоретисати без података. Неизбежно се изврћу чињенице како би се уклопиле у теорију, наместо да буде обрнуто. Мудар је Роберт, пардон Шерлок.

Оцена наставника:

(нисам много размишљао)

Лако Је Критиковати 251

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Вукодлаци унутра (Werewolves Within 2021) је прича која се одвија у варошици Биверфилду у Вермонту (САД). Тамо је пристигао нови ренџер Сем Ричардсон и таман када је упознао малобројне, али врло живописне житеље, олуја је те ноћи затрпала путеве и онеспособила нормално снабдевање струјом. Сем и група грађана су се окупили у хотелу који води Кетрин Кертин и врло брзо установили да су у смртно опасној ситуацији јер у том крају вреба натприродни предатор.

Критички осврт: Ликови су баш аутентични, почевши од главног јунака Сема, и они су од почетка учинили филм занимљивим. Свакако је филм прилично динамичан и забаван, довољно духовит (кад кажем „довољно“, мислим на школски довољан) и донекле паметан. Заправо, када смо на крају открили да вукодлак заиста постоји и ко је то, када вратимо филм (у глави или у плејеру) јасно да је режисер Џош Рубен мудро остављао „трагове“ ко би то могао бити од самог почетка и све се уклопило. Мотиви зашто је тај лик радио како је радио ипак су само донекле логични, али опет, то је варошица чудака, па је то некако прихватљиво. Поставио је и очигледног сумњивог Глена Флешлера, за којег је одмах било јасно да није он, али, што се мене тиче, Џош није ни морао да се труди да нам одвраћа пажњу пошто ми је било свеједно ко је од њих вукодлак – сви су били довољно добри кандидати. Сама мистерија напросто није била толико занимљива колико драма коју су сви заједно направили.

Едукативни моменат: Сем је цитирао речи из „Валдена“, књиге америчког трансценденталног писца Хенрија Дејвида Тороа: „Укус за лепоту је углавном култивисан спољашношћу“. Занимљив цитат, заиста.

Оцена наставника:

(заиста може)

Дан захвалности (Thanksgiving 2023) је филм заснован на  фиктивном истоименом трејлеру Илаја Рота (који је режисер овог филма) из филма „Грајндхаус“ (2007). Ово је заправо трећа дугометражна адаптација поменутих трејлера, након „Мачете“ (2010) и „Скитнице са пушком“ (2011). Прича прати групу младих који су испровоцирали нереде у продавници током празника и тзв. „Црног петка“, који су се завршили смрћу неколико особа. У данима који су уследили они су мета манијакалног маскираног убице.

Критички осврт: Режисер Илај ме је већ у првих пола сата филма уверио да је мудар и то из три разлога. Први је што је увео сасвим стереотипне ликове и врло уочљиву „последњу девојку“ Нел Верлак, али је успео уз прилично брзу динамику, испреплетане и сапуњаве односе и добру једну акцију да учини да буде забавно и да нам ти ликови буду прихватљиви. Други је што се служио опробаним рецептима и препознатљиве су секвенце и мотиви из култних хорора, попут „Вриска“, „Ноћи вештица“ и „Знам шта сте радили прошлог лета“, а да све то не заличи на преписивање, већ више на омаж. Уз све то, хорор сцене су прилично ефектне, мада има претеривања и нереалних дешавања (поклопац од контејнера је пресекао жену на пола што би и оштро сечиво тешко одрадило), што их чини мање уверљивим. И, да се разумемо, крв не може да тече из особе која је већ дуже време мртва. Да не заборавим трећи разлог, увођење много ликова у причу и то једноставних, стереотипних, лаких за памћење, омогућило је Илају да баци сумњу на макар тројицу да су убице, а и имао је много „топовског меса“, па није морао све ни да их побије, те Нел ипак није морала да буде последња „последња девојка“. На крају када смо разоткрили убицу и када се врати филм уназад, избор сценаристе Џефа Рендела јесте прилично натегнут. Могуће је да је тај тип одрадио све то, али у појединим сценама временска и просторна компонента ипак праве проблем.

Едукативни моменат: Ствари се понекад заврше изнад наших очекивања. Џо Делфин је дао пример бенда „Блек сабат“ из којег је 1979. отпуштен Ози Озборн. И то је тада изгледало као крај једне изузетне хеви метал групе. Међутим, дошао је Рони Џејмс Дио, те је унео магију у тај бенд каква до тада није виђена (нити слушана). Свако је заменљив и иако сигурно наследник неће поновити исти квалитет претходника, унеће неки свој, аутентични, који уопште не мора да буде лош, напротив. Дакле, не треба превише стрепити од промена.

Оцена наставника:

(минус)

Ај-Ди-Ес уздизање (I.D.S. Rising 2012) је трећи и последњи део серијала „Инцестуозни смртоносни одред“ режисера и сценаристе Корија Адлера. Кармела Визе је припадница поменутог одреда (заправо породице) и радо је учествовала у убијању и силовању људи и сада је дошао ред да се на оном свету суочи са оним што је радила, али и да сазна праву истину о себи.

Критички осврт: У вези са овим филмом имам једно шокантно запажање и једно лепо запажање. Шокантно је то да су пре овога била два оваква филма и да је Кори успео да направи трилогију. Лепо је то што је овај филм последњи у том серијалу, што значи да их неће бити више. Мислим да би за Корија било решење да то буде и последње његово дело, али колико сам сазнао, наставио је да режира. Заиста не бих могао да одредим ко је неталентованији: он или његови глумци. Његов филм уопште нема смислену причу. Океј, Кармела је схватила да је имала живот пре те породице на који је заборавила, али је нејасно чему то служи, тим пре што је њен лик потпуно неконзистентан и несхватљив. Она је час заљубљена жена, час манијакални убица, час покајница, час осветница, час ово, час оно; заиста је тешко похватати све те промене из минуте у минут, а још мање је јасно ка чему све то иде. Чланови њене породице без последица тероришу све које ухвате и наводно је то њихова заоставштина, некако везана за религију, али све је у толиком хаосу да је тешко одредити мотивацију осим да су то манијакални лудаци који раде то што раде. У једном тренутку они убијају и мајку те породице, али и ту је нејасно због чега. Камера, специјални ефекти, хорор сцене, све је језиво лоше и очигледно урађено са нула буџета. Таква некаква је и оцена овог „филма“.

Едукативни моменат: Кармела је схватила да је имала живот пре њене инцестуозне породице, али је одлучила да му се не врати и да настави са новим животом. Иако је њен избор ненормалан, истина јесте да свој живот треба да одаберемо ми сами. Јер он је наш и само је један.

Оцена наставника:

(дефинитивно је нула)

Лов на душе (Hunting Souls 2022) је прича о брачном пару Ејдену Тарнеру и Сани Мабри који имају малу кћерку која болује од мистериозне болести. Пар ће открити да девојчицу прогања демон и да ће је убити ако нешто не предузму.

Критички осврт: Свакако је у питању већ виђен филм, који уз то није нарочито добар. Посебно су у овом филму проблематичне емоције и поступци ликова. То су невероватне синусоиде у којима се готово правилно смењују паничан страх и идилични сунчани дани. Готово нико у филму није имао логичне реакције у свим сценама, а што се емоција тиче, глумци се заиста нису показали, посебно Ејден. Када му је медицинска сестра рекла да његова кћерка има исту болест од које је умро дечак у тој болници, чини ми се да му се није померио ниједан мишић на лицу и он је наставио да прича са њом као да разговарају о томе када ће бити послужен ручак. 

Радња је предвидљива и досадњикава, са маском демона која није сасвим лоша, али јесте незграпна и прсти са канџама практично не могу ни да се померају. Режисер Дијего Силва Асеведо је мудро хендловао специјалне ефекте, али ипак није успео да сакрије танак буџет. Хорор сцене нису страшне, а последња сцена, када је Ејден у лудници, није ни сасвим јасна. 

Едукативни моменат: У филму је речено да демон може само да запоседне човека који то добровољно прихвати. Ако демона схватимо као метафору за лоше понашање, агресију, деликвенцију и томе слично, истина је да ово тврђење у филму има смисла. Ми заиста можемо да бирамо какви ћемо бити и да ли ћемо дозволити да нас наши демони победе.  

Оцена наставника:

(заиста не може више од овога)

Дупло слепо истраживање (Double Blind 2023) је филм који прати групу младих који су прихватили да буду експериментални субјекти у испитивању новог лека једне фармацеутске компаније. Испитивање је кренуло наопако и једна од девојака Аби Фиц је умрла. Сви остали су остали затворени у институту јер су се врата аутоматски затворила на 24 часа. Група покушава да побегне, али и да сви остану будни јер ако неко заспи – умреће као и Аби. 

Критички осврт: Добар је филм, са довољно занимљивим ликовима и интересантном ситуацијом. Утисак мало квари предвидљивост појединих сцена јер је било јасно како ће лекарка Полијана Макинтош умрети (што је уједно и погодно јер је за радњу било важно да млади остану сами), као и како ће се Мили Брејди спасити. Утисак много поправља то што је режисер Ијан Хант-Дафи на малом узорку показао неке друштвене феномене, пре свих како настају теорије завере. Свакако је урадио добар посао, а допало ми се и како је дочарао одлазак на други свет. 

Едукативни моменат: У научној пракси се некада користи техника тзв. слепог истраживања. Учесници не добијају информације о истраживању све док се експеримент не заврши. „Слепоћа“ се може применути на било ком учеснику експеримента, укључујући субјекте, истраживаче, техничаре, аналитичаре података и процењиваче. Добро заслепљивање може умањити или елиминисати неке изворе пристраности.

Оцена наставника:

(баш, баш јака)

Апорија (Aporia 2023) је филм о удовици Џуди Грир која није могла да се избори са животним недаћама сама. Тада јој је у помоћ прискочио пријатељ Пејман Моади, који је изумео нарочити времеплов. Иако склепан у кућним условима, времеплов је радио и вратио јој је супруга, али је донео и много недоумица у животе све троје јер су схватили да имају направу која и те како може променити и животе много других људи. 

Критички осврт: Нисам неки нарочити познавалац музике, али знам да свака песма мора да има и свој аранжман. Када бисмо овај филм посматрали као музичку нумеру, рекао бих да је песма сасвим добра, али аранжман никако. Наиме, идеја је свежа и прилично добро осмишљена, чак и разрађена, али све што је прати је прилично танко. Најпре, главна хероина Џуди превише иритира својим пискавим гласом и хистеричним понашањем. Када је остала без мужа Едија Гатегија њен живот се урушио толико драматично да смо у првих неколико минута видели једну добру хиперболу нездравог односа мајке и кћерке, неразумевања на послу и у школи, неправде на суду и тако даље. Режисер Џаред Моше је ваљда желео да нас брзо увери да имамо посла са руинираном женом која напросто не може сама, те готово одмах понудио и решење у виду Едијевог пријатеља Пејмана који је гаражни научник и који је превазишао и Николу Теслу и комплетне светске водеће научне институте. Све је то на врло стакленим ножицама, а праћено врло иритантном музичком подлогом коју је компоновао Х. Скот Салинас. Џаред је наставио у истом маниру, те се појавила још једна руинирана самохрана мајка Витни Морган Кокс са готово идентичним проблемима као и Џуди. Океј, сигурно је тешко бити самохрани родитељ, али у овом случају су жене толико зависне од својих јачих половина да ипак морате помало да посумљате на мизогинију. 🙂 Уз то, нејасно је зашто је за Витни лоша варијанта да јој супруг буде мртав, а сасвим прихватљива да је у затвору, јер, технички гледано, он није присутан у сваком случају, а она је без њега напросто пропала, како видимо. И како се радња даље одвија, протагонисти узрокују смрт људи (како би уредили ситуацију онако како они сматрају да треба) и ту се провлачи неко неслагање и несигурност, чак и отпор, врло лаган и неуверљив додуше, али нема баш кривице и савести, само стрепња од последица. Ситуација јесте била тако наштелована да је њихов мотив имао смисла, али ипак су у питању сасвим обични људи, а не психопате. Углавном, као да се Џаред толико усредсредио на саму идеју да је запоставио све остало. Такође, могао је да мало поради на динамици која је баш спора, са приличним бројем непотребних сцена, а продуценти су могли да добаве још буџета. Јер са већим буџетом, вештијим режисером и бољим глумцима (посебно бољим од Пејмана), ово је могао да буде врло озбиљан СФ трилер. Џаред је искористио и идеју из неупоредиво бољег филма „Право време“ из 2013, када је променио пол детету, али крај је добро решио, признајем.

Едукативни моменат: Реч „апорија“ потиче из грчког језика и означава неодлучност, противуречност. Аристотел је био мишљења да апорије настају када се из два једнако уверљива аргумента могу извести контрадикторни закључци. Према британском филозофу Гилберту Рyлеу, апорије су својеврсни парадокси (као што их је наводио Зенон) који настају мешањем различитих категорија.

Оцена наставника:

(јака)

Џулс (Jules 2023) је прича о остарелом Бену Кингслију који се бори са деменцијом и покушава да и даље учествује у животу заједнице своје варошице, али и да ступи у контакт са сином који га је напустио. Његов живот се мења када му је свемирски брод присилно слетео у двориште и када је морао да збрине повређеног ванземаљца.

Критички осврт: Овај филм мало подсећа на „Чауру“ из 1985, али је свакако другачији. И овде су старци срели ванземаљца чија појава није богзна шта, али Жад Квон има занимљиву физиономију и некако је интересантна, чак и у зарозаном костиму. Бен, Џејн Кертин и Харијет Сенсом Харис су сјајно (маестрално, заправо) одрадили своје улоге и дочарали нам све тегобе са којима се старци суочавају, али највећа је та што су занемарени. Зато је ово истовремено и тужан и комичан филм, са нежном и прикладном музиком и много емоција.

Едукативни моменат: Бен је таман одлучио да прихвати понуду ванземаљца и да оде у свемир са њим, када га је позвала кћерка Зои Винтерс да му се извини, те понуди да му дотера фризуру и да ручају заједно. И он се онда предомислио. Овај филм нам поручује да треба да будемо добри према старима јер то је једино што их одржава на Земљи.

Оцена наставника:

(њежна, њежна, њежнија)

Пепељави момак у замку Сорија Морија (Askeladden i Soria Moria slott 2019) је норвешка бајка и наставак авантура младог фармера Пепељугана (тумачи га Вебјерн Енгер) у филму из 2017. Принцеза Ејли Харбу је напунила седамнаест година и током прославе десио се атентат на њене родитеље јер их је неко отровао, те су они тада заспали без наде да ће се пробудити. Кривица је пала на Вебјернову браћу и он, како би их спасио, а и помогао принцези у коју је заљубљен, предложио јој је да је одведе у златни дворац Сорија Морија у којем себични краљ чува воду живота – лек за сваку болест. Принцеза је пристала и заједно су кренули у пустоловину.

Критички осврт: Слатка је бајкица, са не превише необичних, чудесних ликова и догађаја, али свеједно довољно забавна, динамична и лепа.

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да и убоги фармер може да освоји принцезу ако је сналажљив, храбар, добар и паметан. То указује да наш карактер, знања и способности могу нам омогућити да постигнемо циљеве који нам изгледају као да су ван наше лиге. То је сигурно тако у бајкама, али није немогуће ни у стварном животу. У сваком случају, лепо је маштати. 

Оцена наставника:

(бајковита)

Орион и тама (Orion and the Dark 2024) је цртаћ о дечаку Ориону (глас је позајмио Џејкоб Тремблеј) који се свега плаши, али највише мрака. И једне ноћи док је вриштао од страха, појавио се Мрак (Пол Волтер Гаузер) лично. Испоставило се да је Мрак пријазан ентитет и да жели да увери дечака да је важан и да нуди свакојаке лепоте.

Критички осврт: Да, без мрака нема ни светлости, али то није једина порука овог цртаћа. Међутим, нисам сигуран да цртаћ може да испоручи баш све поруке најмлађим гледаоцима (којима је пре свих намењен) јер је у једном тренутку режисер Шон Чармац баш претерао са апстракцијом и велико је питање колико је деци схватљив сан њиховог вршњака када се бори да ипак не потисне таму у себи. Но, без обзира на све, ово је леп мали цртаћ, који дефинитивно има емоцију и сасвим другачију причу. Осим Мрака и његових пратилаца, овде се појављују и дечак из друге димензије, времеплов и чудовишта, али некако то овде није вишак и доприноси маштовитости која је још један у низу адута овог филма. Приметио сам да су цртаћи са персонификацијама учесталили, али ове које сам до сада гледао сви су успели. Дакле, само напред.

Едукативни моменат: Орионова мама је рекла сину како је страх нормално, чак добро осећање. Али га је упозорила да га страх не сме спречити да живи. Мудра му је мајка.

Оцена наставника:

(не баш најјача)

Кокошке у бекству: Зора пилећих крокета (Chicken Run: Dawn of the Nugget 2023) је наставак филма „Кокошке у бекству“ из 2000. Кока Џинџер (глас је позајмила Тандивеј Њутон), хероина је из претходног наставка која је спасила и себе и све друге коке са фарме и одвела их на скривено острво где су успоставили идиличну заједницу. Тамо је добила кћерку Моли (Бела Ремзи). Моли је несташно пиле и жуди за спољним светом, те је побегла са острва и упала у невоље. Тако да је Џинџер наново морала да буде хероина и да спаси своје дете и то и овај пут са фарме, али сасвим необичне и технолошки врло напредне.

Критички осврт: На почетку ми се није допао цртаћ јер је радња већ излизана: млада кокица жели у велики, опасни свет и тамо заиста упознаје опасни свет и среће шашаву другарицу. Међутим, како се радња развијала, постајало је све духовитије и маштовитије и овом филмићу заиста треба дати шансу. Режисер Сем Фел воли да даје омаже и давао их је обилато, па су ту мотиви из разних остварења попут „Немогуће мисије“ и „Пинокија“ и све то изгледа слатко, а и узбудљиво је и чак донекле необично и свеже.

Едукативни моменат: Џинџер је рекла како ниједна кокош није острво. То исто важи и за људе.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 250

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Тау (Tau 2018) је прича о жени сумњивог морала Мајки Монро, коју је отео бескрупулозни научник Ед Скрејн како би усавршио свој пројекат о вештачкој интелигицији. Међутим, Мајка је успела да се зближи са Тауом, Едовим кућним ВИ како би омогућила себи бекство из ситуације опасне по живот. 

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао, да би се после безуспешног, али врло ефектног бега, испоставила као већ испричана прича надигравања мачке (Ед) и миша (Мајка). С обзиром на то да су времена модерна, убачена је и мишоловка, пардон ВИ Тау, али и сам тај однос љубопитљиве ВИ и девојке без знња, али са вољом за животом, такође је – већ испричана. Иначе, филм нема већих грешака јер и нема пуно излета у непознато или недајбоже креативно, тако да радња иде врло предвидљивим током. Крај је наравно помпезан и врло хепи и он је једина осцилација од равне линије којом филм ходи. Физиономије глумаца су одговарајуће, а сама глума ништа чиме би се обоје поносили. 

Едукативни моменат: Начин којим је Ед успевао да потчини Тауа је да му не дозволи приступ информацијама. Све је јасно. 🙂

Оцена наставника:

(таква некаква)

Кожа у којој живим (La piel que habito 2011) је филм рађен према роману „Велики паук“ из 1984. Тијерија Жонкеа, који је касније објављен и на енглеском говорном подручју под називом „Тарантула“. Антонио Бандерас је хирург пластичар који ради на експериментисању са људском кожом, а заморац му је лепушкаста Елена Анаја коју држи под кључем. Филм нам открива ко је заправо она и зашто је заточена, те једну сасвим необичну судбину.  

Критички осврт: Режисер Педро Алмодовар се баш није давао у жанру који волим, али ми је његово дело познато и знам да прави врцаве филмове, негде између кича и уметности, да воли да шокира еротиком и да не одустаје од омиљеног му глумца Антониа. И овај филм је препознатљив, а неке сцене и поновљене, попут силовања из „Кике“ из 1993. Идеја је свежа, врло необична (најблаже речено) и свакако храбра, а реализација је солидна. Могло је да буде више динамике, што очекујем од шпанског филма.

Натегнути део је када Јан Корне постаје Елена. Уз најбољег светског пластичара тешко је очекивати да би у тој мери успео да измени и лице и свеукупну физиономију. Елена је веома згодна жена и рекао бих да је и многим женама проблем да достигну њен струк, а о мушкарцима да не говоримо, тим пре што Јан, иако ситан, очигледно није феминизиране грађе. Исту примедбу бих дао и на покрете и уопште Еленино понашање, а из истог разлога. Но, СФ је присутан у Антониовим истраживањима, тако да на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: У једном делу филма изгледало је да Елена има стокхолмски синдром и да је заволела свог отмичара Антониа (у финалу се испоставило да то није тако). Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца. Овај израз су медији први пут користили 1973. када су четири таоца заточена током пљачке банке у Стокхолму у Шведској. Таоци су бранили своје отмичаре након што су пуштени и нису пристали да сведоче на суду против њих.

Оцена наставника:

(дефинитивно врло добар филм)

15 камера (15 Cameras 2023) је наставак филма „14 камера“ из 2018, а који је наставак (погађате) „13 камера“ из 2016. Приквел ће се вероватно звати „12 камера“, а ко зна до колико камера ће стићи франшиза. У сваком случају те камере су инсталиране у кући коју је купио млади брачни пар Вил Маден и Анџела Карбоне. Заправо, камере је инсталирао бивши власник и уједно манијакални убица Џејмс Бебсон, за кога пар зна, али су уверени да се полиција решила свих тих његових видео-играчака. Међутим, нису били у праву и Вил је пронашао скривену собу са екранима који прате читаву кућу. Он је одлучио да својој супрузи не каже за своје откриће, које му је постало опсесија. Открио је да може да посматра и комшилук, а посебно су му пажњу привукле две згодне цимерке. Ствари се компликују када је његова супруга пронашла камере, а и када је схватио (на ужасавајући начин) да је убица ипак жив и да ординира око његове куће.

Критички осврт: Нисам гледао претходне наставке, али овај заправо није лош. Прича је смислена и пије воду, што бисмо рекли, донекле и занимљива, али је ипак потпуно оманула у хорор жанру. Готово цео филм смо гледали Вилова настојања да не буде ухваћен у воајеризму који је тек открио у својој личности, што јесте донекле било комично, а и он је свој лик сасвим добро дочарао. Тек у последњим минутима филма се појављује Џејмс који је врло уверљив у улози застрашујућег ч(л)удака и те сцене су прилично антиклимактичне, млаке и без довољно узбуђења. Режисер Дени Маден напросто није имао снаге да изнесе хорор причу, што није потпуно изненађење јер такву никад раније ни радио. Уз сасвим другачију филмску екипу и већи буџет овај филм би био значајно успешнији. Музику не бих мењао. 

Едукативни моменат: Вил је веровао да ће постићи договор са Џејмсом и у томе, наравно, није успео. Не можемо поклањати поверење било коме, а посебно не људима који су радили лоше ствари. Иако изгледа као искључив став, ипак није јер треба имати на уму да људи који лако крше законске и моралне норме, лако ће кршити и сваки договор.

Оцена наставника:

(опасно иде на четворку)

Паклена кућа Ел-Ел-Си – порекло: Кармајклово имање (Hell House LLC Origins: The Carmichael Manor 2023) је истовремено и приквел и сиквел „Паклене куће Ел-Ел-Си“ из 2015. и четврти наставак истоимене франшизе. Бриџет Роуз Перота и њена девојка Дестини Лејлани Браун су дошле на поменуто имање како би истражиле причу о њему и та прича обилује мистериозним убиствима и нестанцима људи. Њима се придружио и Џејмс Лидел, Бриџетин брат. Врло брзо њихове камере ће забележити нестварне догађаје у тој кући, који ће, како време одмиче, постати све страшнији и све опаснији. 

Критички осврт: Морам да признам да филм има језивих сцена, али је режисер Стивен Коњети користио кловнове који тешко да могу да оману у хорор свету. Користио је и друге већ опробане рецепте и у овом филму заиста нема ни трунчице било какве иновације. Заправо, филм је јако предвидљив и није било сумње да ће се језиве фигуре кловнова отелотворити и прогањати протагонисте по кући. И то вам је углавном радња – јурцање по кући. Разговори су обични и репетативни и мислио сам да ће Стивен више искористити Џејмсово стање (момак је очигледно шизофреничан), али осим једне сцене није се даље ишло са тим и Стивен није постигао никакву дубину у причи, те се све свело на хорор. Ликови нису лоше осмишљени, али глума их није пропратила и посебно је Дестини била лоша. Буквално је замуцкивала и цвокотала у страшним сценама, баш као када деца глуме да су уплашена. Крај је такође лош, некако збрзан са лоше снимљеним кадровима или превише добро снимљеним (лоша страна технике „пронађени снимак“). Имам осећај као да се Стивену смучио овај посао и да је рекао: „хајде, људи, да завршавамо“! Хајде. 🙂

Едукативни моменат: Џејмс је глумио психички оболелу особу, коју је сестра Бриџет довела у кућу у којој се дешавају лоше ствари и – изгубила га је. И то је неодговорно понашање. Морамо да имамо разумевања за туђе слабости и да нам буде јасно да оно што нама не представља проблем, другим људима може бити и да не инсистирамо. 

Оцена наставника:

(може на три)

Арктичка празнина (Arctic Void 2022) је прича која се дешава у северним деловима Норвешке. Тројица чланова филмске екипе (Мајк Вивер, Тим Грифин и Џастин Хуен) прикључили су се крстарењу како би снимили прилог на броду који вози путнике из разних делова света. Међутим, сви они су наједном мистериозно нестали и остали су сами њих тројица у очигледно неприродној ситуацији.

Критички осврт: Филм где протагонисти мистериозно остају сами на свету на северу Европе није новост. Пет година пре овога гледали смо „Бокех“, али је разлика у томе што је овде акценат на самом нестанку и могућим узроцима. Режисер Дарен Ман је дао смислено решење и завршницу која то није, али која је другачија и подупире оно што смо чули од Џастина. Дарен је такође добро решио сцене када друга двојица откривају да је Џастин на неки начин умешан, али ипак је много питања остало отворено. 

Сам филм као филм није довољно добар и не пружа богзна какву причу. Занимљиво је да су капетан и други путници (који су нестали) били из других држава, док су једино остали Американци. Да ли Дарен поручује нешто попут тога да се Американци и иначе понашају као да су сами на свету, не бих знао, али је јасна еколошка порука филма, тим пре што видимо (угрожене) животиње које пате и то баш на иначе рањивом северу вечним (или ипак не) снегом прекривеним. Дарен се иначе одлучио за драму, али је префорсирао драмски моменат који доживљава Тим и тај део не изгледа тако неуверљиво колико изгледа чудно.

Едукативни моменат: Мајк је рекао Тиму да ипак није појео оно што је њихов норвешки капетан Руне Темте спремио. Када се Тим зачудио, пријатељ му је објаснио да постоји разлика између љубазности и глупости. Другим речима, не морате зарад љубазности да пристајете на све и ту је Мајк сасвим у праву.

Оцена наставника:

(због храброг искорака, иначе би била двојка)

Игре глади: Балада о птицама певачицама и змијама (The Hunger Games: The Ballad of Songbirds & Snakes 2023) је адаптација истоименог романа Сузан Колинс из 2020. Део је познате франшизе „Игре глади“ и представља приквел првом делу. У дистопијској будућности где је држава подељена на дванаест дистрикта у којима радници служе богатој престоници, организују се модерне гладијаторске игре у којима су приморани да учествују одабрани млади (по пар, дакле њих двадесет и четворо) и где победник може бити само један. У исто време, на вишој школи престонице бира се двадесет и четворо од којих ће један (најбољи од њих) добити новчану награду. Међутим, на десетогодишњицу игара дошло је до промене и млади школарци више не добијају награду због оцена, већ им је дат још један задатак: да буду ментори невољним гладијаторима. Филм је фокусиран на млађахног Тома Блајта, који је тако постао ментор девојци из дистрикта број 12 Рејчел Зеглер. Том жели награду и учиниће све да је добије, али нису занемарљива ни осећања која је развио према својој штићеници.

Критички осврт: Баш ми се допао филм, који овог пута не адутира на атрактивну арену и маштовито осмишљене замке за несрећне учеснике, већ је више фокус померен на радње иза позорнице. Свакако паметан филм са истим таквим дијалозима и дефинитивно је слојевит, са дубином. Занимљив је избор протагониста и антагониста и режисер Франсис Лоренс се баш показао избирљивим и све који су иоле стереотипни или превише обични није увео у филм или их се решио већ у првим сценама, као што је био случај са Лили Купер, која је пандан снобовским навијачицама у типичним амричким филмовима. Главна хероина Рејчел дефинитивно је оправдала харизму претходнице Џенифер Лоренс, али њена улога није иста. Није исто ни то што је овде она ипак секундарног значаја јер јој је шоу украо млађахни Том, који је онако изблајхан заиста прихватљив за младу верзију Доналда Садерленда.

Едукативни моменат: Том је био најбољи и најперспективнији студент у својој класи, али није знао одговор на питање које му је поставила Вајола Дејвис, а то је чему служе „Игре глади“. Тек када је прошао кроз арену и кроз дистрикте ван главног града у којем је живео, могао је да јој одговори. Теоретска знања су значајна, али нас пре свега уче пракса и искуство.

Оцена наставника:

(од мене)

Побеснели Макс (Mad Max 1979) је филм о полицајцу из блиске будућности Мелу Гибсону који се бори против мотоциклистичке банде на путевима Аустралије. 

Критички осврт: Ово је данас култни филм који је постао почетак успешне франшизе и уједно врло вероватно почетак једне успешне холивудске каријере лепог Мела. И то јесте помало чудно јер је у овом филму видно био лош и изгледа да је научио да глуми тек касније. 🙂

Едукативни моменат: Занимљиво је да је у грчкој митологији персонификација беса била богиња Лиса, о чему сам саставио чланак на Википедији. Ово име се користи и као алтернативно за болест беснило. 

Оцена наставника:

(која иде на – четворку – али са плусем)

Дампир (Dampyr 2022) је италијански хорор-фантастични филм, заснован на истоименој стрип серији у издању Серђа Бонелија Едитореа. Дампира глуми Вејд Бригс, а прича говори о томе како је он пронашао своју малу, али одабрану дружину.

Критички осврт: Филм верно прати стрип, а главне јунаке из стрипа прате физиономије глумаца и то је један од два адута који бих навео. Други су специјални ефекти. Све остало ми се не допада, посебно глума, па готово свих актера. Прича не само да је класична, већ је и врло нефокусирана. Протагонисти као да бесциљно лутају покушавајући да остваре неке своје мотиве, али нема ту правог заплета и њихова мисија је сасвим нејасна. Они свакако побеђују једног од главних вампира Дејвида Морисија и то изгледа неизбежно, али некако није се видео ни план да се то деси. Дијалози су такође нефокусирани и безвезни, акција је солидна, али ништа што би се запамтило, а сцене су погодне или су општа места. С обзиром на моја очекивања (јер стрип волим), екранизација је разочаравајућа.

Едукативни моменат: Дејвид је потценио Вејда и тиме је погрешио јер је на крају изгубио чак и живот. Никада никога немојте потцењивати, посебно не дампира. 🙂

Оцена наставника:

(напросто не може више од овога)

Аквамен и изгубљено краљевство (Aquaman and the Lost Kingdom 2023) је суперхеројштина из опуса Ди-Сијевих стрипова о јунаку из наслова којег тумачи Џејсон Момоа. Ово је други наставак баш о овом јунаку, а петнаести из Ди-Сијевог универзума. Овог пута главни Акваменов противник је црнопути Јаија Абдул Матин II, који је открио древно подводно краљевство. Тада је пао под лош утицај чудовишног краља који је вековима заробљен тамо и чека свој тренутак да завлада целим светом. 

Критички осврт: Није ми се допао увод где је Аквамен приказан као луди тата јер је то префорсирано и већ виђено. Режисер Џејмс Ван је направио спектакл крцат акцијом, углавном успелим специјалним ефектима (онда када нису видно анимирани) и шаренилом нестварног живог света и то не само подводног. Јесте подлегао утицајима других блокбастера (можда је изгорео у жељи да овај његов успе) и, рецимо, препознатљиве су сцене из „Матрикса“ када се боре људи и машине, али и других филмова. Можда због тога, а уз класичну и предвидљиву причу, овај филм делује као нешто што сам већ гледао. Но, јако ми се допала еколошка порука о глобалном загревању која је битан сегмент филма, тим пре што су Амери велики загађивачи и њихова власт ову антропогену штетну појаву не признаје. Хумор ми се мање допао, иако га има (или макар покушаја) и Џејсон овог пута није испао комедијаш каквим себе можда сматра.

Едукативни моменат: Темуера Морисон је рекао свом сину Аквамену како је најхеројискија ствар – не одустати. 

Оцена наставника:

(иде на плус)

Марвелове (The Marvels 2023) је овог пута суперхеројштина Марвелове франшизе, наставак филма „Капетан Марвел“ из 2019, али и мини серије „Госпођица Марвел“ из 2022, те 33. наставак поменуте франшизе. Капетаницу глуми Бри Ларсон, те иако је она усамљни суперхерој, због сплета околности добија мини-тим: своју нећаку Тејону Парис и свог највећег фана Иман Велани. Њих три ће се супротставити огорченој Зави Ештон која има намеру да поврати живот и славу својој руинираној планети. Невоља је што она то намерава да уради тако што ће руинирати друге светове, укључујући и Земљу. 

Критички осврт: Идеја са мењањем места протагониста у простору је већ виђена у Оскарима награђеном „Све свуда одједном“, снимљеном годину пре овога, мада режисерка Ниа ДаКоста у одбрану своје креативности увек може да каже да је тамо било премештање између димензија и то истих ликова. Ипак, мени свеједно личи на варијацију на тему. Опет, неки други моменти су врло свежи, интересантни и духовити, попут оних када чопор ванземаљских маца спасава посаду. Хумора иначе има, али врло дозираног. Акција је солидна и у неким секвенцама претерана (Капетан Марвел излази неозлеђена из звезде коју је управо запалила) и оно што бих највише замерио филму су врло недефисане моћи главне три јунакиње, као и њихови лимити. Сасвим ми је нејасно шта оне конкретне могу, мада је то у филму описано кроз њихове разговоре. Глума главног трија је сасвим солидна, можда за пар нијанси драматичнија од праве мере.

Едукативни моменат: Теса Томпсон је рекла Капетаници Марвел да може да стоји уздигнуте главе, а да не стоји сама. И нека јој је рекла.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 249

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жеља (Wish 2023) је анимирани мјузикл настао у склопу велике прославе Дизнијевог студија – сто година од када постоји. Отуда и име филма, претпостављам. Прича се дешава у измишљеном краљевству Росас на обали Средоземног мора, којим управља чаробњак Магнифико (глас је позајмио Крис Пајн). Он узима жеље од својих поданика и чува их, а једном месечно испуњава по једну жељу – али не свима. Његова несуђена асистенткиња Аша (Аријана Дебоз) схватила је да чаробни краљ није правичан и пожелела је да врати жеље својој мајци и деди, али је увидела да то није лак задатак. Зато ће јој у томе помоћи једна – звезда падалица.

Критички осврт: Идеја за причу је интересантна, а и занимљиво су провучени стари, већ легендарни Дизнијеви ликови, а како би се обележила стогодишњица. Рецимо, сви Ашини пријатељи су патуљци из приче о Снежани, али то не видимо по њиховим ликовима, већ по карактерима. Међутим, прича као прича је класична и осредња, а такве некакве су и нумере. Свакако, поруке нису изостале, има хумора, динамике и авантуре. Јаре, Ашин љубимац, као и звезда, наменски су прављени да буду преслатки и види се добро познати и опробани Дизнијев манир. Ипак, мислим да они могу то много боље.

Едукативни моменат: Аша је схватила да ако људи немају жеља неће се ни остварити. Другим речима, ако желите нешто, не дозволите да вам било ко ту жељу „украде“. Могу да вам причају да је жеља нереална и неостварива и да вас одговоре. Али се онда губи баш свака шанса да је остварите.

Оцена наставника:

(блага)

Хероји Златне маске (Heroes of the Golden Mask 2023) је цртаћ и последња улога легендарног Кристофера Пламера пред његову смрт. Чарли (глас је позајмио Кифер О’Рејли) је мудро, бескућно, америчко сироче, које је магично пребачено у древно кинеско краљевство Саншингдуи, где је живописном тиму суперхероја потребна његова помоћ да одбрани град од бруталног освајача.

Критички осврт: Ово је потпуно класична прича већ виђена хиљаде пута до сада. Накрцана је општим местима, са сасвим стереотипним ликовима, без већег изазова за протагонисте, без емоција (главна хероина сувише олако прихвата смрт свог оца, која је уз то и врло необјашњива) и без хумора, а са благим акцијама. Врло, врло слабашно, рекао бих.  

Едукативни моменат: Протагонисти су се опробали у борби без својих маски што се показало као фијаско. Некада морамо да се „опремимо“ за „борбу“ са проблемима и изазовима и то није ни варање, ни сувише лако. На крају дана, до нас самих је како ћемо те алатке искористити, тако да ипак показујемо и сопствену вештину и знање.

Оцена наставника:

(може плусић)

Месец побуњеника – Први део: Дете ватре (Rebel Moon – Part One: A Child of Fire 2023) је прича која је смештена у измишљену галаксију којом влада империјалистички свет Матице, чија војска Империјум прети земљорадничкој колонији на сателиту Велт. Софија Бутела, бивши војник Империјума, креће у потрагу да регрутује ратнике из целе галаксије како би се супротставили Империјуму пре него што се врате у Велт.

Критички осврт: Овај филм је очигледан микс свих добрих филмова којих можете да се сетите, пре свега „Звезданих ратова“, али препознатљиви су и мотиви из „Седам самураја“ из 1954. и многих других. И овај филм је испао добро, а посебно ми се допао негативац Ед Скрејн, за којег се (оправдано) испоставило да није врховни, а како би се прича наставила (и радујем јој се) и који је добар опонент и велики залогај за протагонисте. Заправо, готово све ми се допада у овом филму, који је у поджанру који ми је иначе „посластица“ и фановима оваквих остварења свакако могу да препоручим. 

Едукативни моменат: Чарли Ханам је имао прилику да порази све хероје, али ју је прокоцкао јер је потценио фармера Михила Хојсмана. Никога не треба потцењивати, а посебно не ако процену вршимо на основу онога чиме се човек бави.

Оцена наставника:

(заиста може)

Звездана звер (The Star Beast 2023) је први специјал снимљен у 2023. познате серије „Доктора Хуа“, којег глуми Дејвид Тенант. У овом наставку Доктор је умешан у опасну борбу на живот и смрт између ванземаљских раса када му је свемирски брод слетео у Лондон. Док битка изазива хаос, судбина га приближава старој пријатељици Кетрин Тејт.

Критички осврт: Ово је класичан филм борбе између добрих и лоших и свакако није репрезентативна епизода „Доктора Хуа“ и некако ми не заслужује статус специјала. Додуше, ту постоји занимљив преокрет који уопште није лош, али мислим да је главни адут у овом случају Јасмин Фини, трансродна особа која глуми Кетринину кћерку и чија је основна улога да покаже свету да и она може да буде занимљива, моћна и вољена. Свакако један корак ка толеранцији, што увек ваља поздравити.

Едукативни моменат: Људи су Звездану звер видели као жртву, а њене непријатеље инсектоидне грађе као злотворе и то је очекивано јер им је изглед био одговарајућ. Но, често оно што нам се чини лепим не мора да буде и добро, а то исто важи и за природу. Отровне медузе и друге животиње често умеју да буду очаравајуће. 

Оцена наставника:

(блажа варијанта)

Циљ (The Objective 2008) је прича која прати агента ЦИА-е Џонаса Бола који се присећа времена када је водио тим специјалних снага кроз планине Авганистана у потрази за чудним дешавањима тамо,  за које ће се испоставити да су паранормални и врло опасни.

Критички осврт: Филм сигурно има потенцијала, али је реализација некако трапава. Ми гледамо страдање америчких војника и једног локалног водича којег су повели, те разноврсне чудне ствари на које наилазе и све то кулминира, кулминира и кулминира, али разрешење не долази. На крају се испоставља да је мисија та да су војници покусни кунићи у сасвим нејасном експерименту, а и ентитет који им све то приређује је остао мистериозан до самог краја. Додуше, Џонас доживљава некакву катарзу на крају у врло апстрактном окружењу, али то ништа није решило. Режисери повремено не дају готова решења, већ препуштају публици да сама домозга сопствена, те је то очигледно урадио и Данијел Мирик, али мислим да то у оваквом филму није у реду. Уз то радња се некако вуче, помало је досадна, а Џонасови патетични монолози свакако не помажу. Осим овога немам богзна шта објективно да замерим филму. Камера се неоправдано много тресе на почетку, али углавном је све коректно – продукција, глума и специјални ефекти. Но, то напросто није довољно. 

Едукативни моменат: Када је наредник Метју Р. Андерсон закључио да су на самоубилачкој мисији, Џонас је рекао да постоји разлика између самоубиства и жртвовања. Сваки човек има неке своје ставове, некада и аргументоване, а за исту ствар. Добро је да се ти ставови разликују и „сукобљавају“, додуше можда не баш на самоубилачкој мисији или жртвовању, како желите. 🙂 

Оцена наставника:

(на три)

Остави свет иза (Leave the World Behind 2023) је филм базиран на истоименом роману Румана Алама из 2020. Итан Хок и Џулија Робертс су пар запослених људи који су одлучили да породично проведу викенд у изнајмљеној кући на обали мора. Међутим, одмор није започео нормално и присуствовали су догађају када се огромни танкер насукао на њихову плажу. Тако је започео низ необичних догађаја и ускоро ће њих двоје открити да су заробљени у викендици коју су закупили, заједно са њеним власником Махершалом Алијем и његовом дрском кћерком Мајха’лом, који су се исте ноћи појавили.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али су разрађени и то у овој причи није сметња. Такође, оно што је напорно у неким другим филмовима, а то је бесомучно низање догађаја без икаквог изгледа да се било шта у догледно време разјасни, овде напросто „пије воду“. Чак, ми до краја не сазнајемо шта је конкретан узрок (мада можемо да наслутимо) и тај недостатак испоруке смисла свег овог замешатељства помало квари утисак, али је тај утисак свеједно врло добар. У вези са тим бих рекао да сам малко и незадовољан тиме што нисам сазнао даљу судбину ликова (а није да ме није заинтересовала), али је крај свакако маестралан. 

Ово је једна прича која је одлична сатира савременог живота, крцата метафорама и критиком (налик на ону познату да не уништавамо природу ради новца јер новац не може да се једе и ми видимо како он заиста губи вредност), са виспреним дијалозима и врло високом продукцијом и специјалним ефектима. 

Едукативни моменат: Махершала је изнео став како не постоје теорије завере и црна друштва која управљају светом и рекао је Џулији да је истина много страшнија – да нико нема контролу. Једино чему би се моћни људи могли надати, додао је он, то је да имају информације које други немају. Информација је моћ и то је и знање, па када смо свесни тога, попут Махершале, знамо шта нам је чинити.

Оцена наставника:

(веома, веома јака)

Терапија трауме: Психоза 2023 (Trauma Therapy: Psychosis 2023) је прича о „стручњаку“ Тому Малоју који бира људе проблематичног понашања и врло живописне прошлости и над њима спроводи окрутну и опасну терапију „излечења“. Иза те његове терапије крију се грандиозни планови.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша заправо, а нису лоше ни идеје за посебне сегменте „терапије“. Додуше, неке од њих су предвидљиве, али оправдавају наслов филма. Оно што смета овом (не)делу свакако је низак буџет и спорадично слаба глума, иако су одабрани глумци врло захвалне физиономије. Такође мислим да је нарација у филму дата кроз радио-емисију потпуно непотребна и нејасна је; зашто лик који је интервјуисан прича све то и зашто мења своју мотивацију да уопште исприча причу како филм тече. 

Едукативни моменат: Врло је важно у најезди модерних „терапеута“ имати критички став и проценити ко заиста може да нам помогне, а ко нас само манипулише. Може помоћи свакако и увид у референце тог стручњака, али и здрав разум – шта прича тај неко.

Оцена наставника:

(иде на три)

Стварање богова I: Краљевство олуја (封神第一部：朝歌风云 2023) је први филм у трилогији „Стварање богова“, адаптиран из фантастичног романа из 16. века „Инвеститура богова“, који је написао писац Сју Џонглин из династије Минг. Феј Сјанг је млађи принц из Династије Шанг, али довољно амбициозан да склопи пакт са демоном како би обезбедио себи престо. И то се и десило тако што је његов брат, у наступу лудила, убио њиховог оца, а потом и сам погинуо несрећним случајем. Феј се тако попео на трон по линији сукцесије, али прорицање током крунисања је указало да је двоструко убиство које је довело до његовог уздизања резултирало великим проклетством на његову династију. Зато је обећао да ће саградити жртвену ломачу за самоспаљивање и тим ритуалом угодити небесима, задовољити богове и спасити царство. Међутим, изградња се отегла годинама, а новопечени цар је усмерио све своје напоре ка томе да задржи престо и постане бесмртан. Његове планове ће омести разни племићи, чак и његов рођени син, а и по који бесмртник.

Критички осврт: Ово је баш добра епска фантастика са компликованом причом, коју сам тешко испратио јер је јако тешко запамтити сва кинеска имена, а и сви момци су једни другима налик, посебно што су у истим оклопима. Хероји би требало да оставе утисак јер су јелте лепи, млади и јаки, али су мени најупечатљиви ликови главни пар негативаца – Феј, који је достојан антагониста сваком јунаку, врло зао, бескрупулозан и бруталан и Нарана Ајрдињејева, врло необична и стварно прелепа. Некако је било антиклимактично како Феја лахко уби један јуноша при крају, али не лези враже – вратиће се он, видех у посткредит сцени уз најаву још луђих авантура које једва чекам. Свакако једна комплексна прича, која држи пажњу, са довољно акције и интрига, високе продукције и таквих и специјалних ефеката. 

Едукативни моменат: Када је млади принц рекао монаху да је његовог оца завео демон, овај му је одговорио да људи са лошим намерама привлаче демоне. Да ли нас лоше друштво квари, могли бисмо дискутовати са мудрацем, али је сигурно да друштво какво бирамо говори много о нама. 

Оцена наставника:

(јака једна)

Лео (Leo 2023) је цртаћ о гуштеру који је разредни љубимац, заједно са корњачом. Петацима је дошла нова учитељица која је прилично традиционална и строга, а њен обавезни задатак је био да преко викенда неко из разреда води рачуна о Леу. Када су открили да он може да говори и да је врло мудар гуштер рад да саслуша њихове проблеме, постао је омиљена маскота одељења. И Лео је у томе пронашао суштину свог живота, који је према његовој процени, на свом самом крају.

Критички осврт: Шта знам, мени све ово делује врло бледо и слабашно, иако су дешавања уско у вези са оним чиме се бавим. Прича је млака, без превише авантуре, узбуђења и динамике, а мањка и хумора. И некако ми изгледа као да цртаћ није успео да досегне потребну емоцију. Има ту некаквог запевања које је такође слабуњаво и сладуњаво, некада и нејасно шта поручује песма. Дешавања у учионици су очекивана, педагогија примењена у филмићу приземна, а ликови учитеља и родитеља су чисти стереотипи. Не могу да кажем да су поруке погрешне, али нису испоручене на суштински добар начин. Рецимо, наставница ће бити истински срећна тек када то и њени ученици буду. Хм. Она уопште не мора да буде срећна јер срећа је већ филозофија читавог нечијег живота, али може да буде задовољна ако је постигла неке резултате са својим ђацима. 

Едукативни моменат: Гуштер је сматрао да је успео у томе да да смисао животу ако направи неку промену. И то је занимљиво гледиште и, све и да то не даје смисао животу, промена на боље коју свако од нас направи свакако је нешто што нам може учинити и наш и живот других људи квалитетнијим. 

Оцена наставника:

(заправо је два, али пошто је о мојој струци, нека буде)

Тролови: Бенд на окупу (Trolls Band Together 2023) је наставак цртаћа „Тролови: Светска турнеја“ из 2020. Овога пута у фокусу приче није краљица тролова Попи (глас је позајмила Ана Кендрик), већ њен дечко Бранч (Џастин Тимберлејк), који је као беба певао у бојс бенду са својом браћом. Група се распала и сваки је отишао својим путем, али након много година је најстарији брат пронашао Бренча и упутио га да је један од њих у невољи. Зато је одлучио да их све наново окупи како би га спасили. Ово ће за Бранча значити и поновно породично окупљање, али и повратак на сцену.

Критички осврт: Само је било питање времена када ће Мали Дијамант да буде једна од главних рола. Мајушан, сјајан и са дубоким гласом заиста је неодољив, као и цео цртаћ. Цртаћ је маштовит, шарен, духовит, права авантура и тешко да не може да вам се допадне. Крај ми не изгледа довољно надахнуто, као да су се аутори уморили у финишу, али није ни лош. 

Едукативни моменат: Најстарији брат трол (Ерик Андре) је инсистирао да браћа имају савршен наступ како би постигли породичну хармонију и засијали као дијамант, али се то није десило. Десило се тек када су сви били заједно и једни за друге. Ништа не мора да буде савршено, довољно је да драги људи буду заједно и дијамантски сјај неће изостати.

Оцена наставника:

(не толико јака као за претходне наставке)

Лако Је Критиковати 248

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Докторово време (The Time of the Doctor 2013) је девети божићни специјал култне британске серије „Доктор Ху“ у којем завршава своју улогу Мет Смит као једанаести Доктор и Питер Капалди званично постаје дванаести. Са мистериозне планете Трензалор пристигао је сигнал који нико не може да растумачи, али је свеједно привукао све разумне врсте из галаксије и свака од њих је престрашена оним што чује. Црква Папског Мејнфрејма, на челу са главном мајком Орлом Брејди, направила је заштитно поље око планете како не би дошло до сукоба, па ју је Мет, заједно са својом помоћницом Џеном Колман, замолио да га пусти да слети како би испитао све то. Мет је заиста открио о чему се ради, али је уједно открио и да је лично умешан и да мора да остане на тој планети по сваку цену. 

Критички осврт: Прича је врло интересантна и несвакидашња, али је повремено тешко испратити њену логику. Но, логике има и ово је паметан филм, а попут других екранизација Доктора Хуа, врло је шармантан и луцкаст. Заправо, превише референцира на серију и теже га је пратити ако је нисте гледали, те је циљна група јасна. Свакако замерки немам, осим да је шминка старца на Метовом лицу у почетку била неуверљива. Већ у дубокој старости личио је на нешто. 🙂 

Едукативни моменат: Сви се мењамо, рекао је Доктор Ху, те смо сви другачије особе током нашег живота. И то је у реду и чак је добро јер морамо наставити даље, све док не заборавимо особе које смо били. Лепо речено. 🙂 

Оцена наставника:

(од мене)

Оби-Ван Кеноби (Obi-Wan Kenobi 2022) је мини серија од шест епизода која припада франшизи „Звезданих ратова“ и говори о периоду између филмова „Освета Сита“ (хронолошки трећи део) и „Нове наде“ (хронолошки је четврти). Серија прати авантуре лика из наслова, џедаја којег глуми Јуан Макгрегор.

Критички осврт: Најпре што сам приметио је да је превише људских ликова, тако да ми је овај део франшизе изгледао сувише сиромашан без тих ванземаљских маски. Са друге стране, аутори јесу уложили неки труд да дочарају ванземаљску фауну, па чак и флору, мада су ово друго премостили тиме што су бирали (полу)пустињске, сасвим водене или сувише урбане планете. Сиромашније јесте и по питању маски и по питању специјалних ефеката, па и акције и узбуђења. Акционе сцене додуше нису ни лоше ни досадне. То чак није ни последњи двобој Хејдена Кристенсена и Јуана, но јесте неуверљив и неспретан макар у почетку. Сама прича је сасвим добра (иако предвидљивих делова има и било је јасно да ће храбра Индира Варма епски погинути са све својим роботом). Посебно ми се допао преокрет гледе Мозес Инграм, која је иначе и врло занимљива. Сви ликови су заиста занимљиви. Такође ми се допала сцена када Хејден зауставља телекинезом читав свемирски брод, иако јесте донекле претеривање и изведено је врло трапаво, но одиста ефектно. Иначе је редитељка Дебора Чоу више пута показала да уме да направи ефектне сцене, а успут је пазила и на естетику. Флешбекови са Хејденом нису успели јер је у тренутку снимања серије он имао већ 41 годину и тако и изгледа (и стасом и карактером), а када је снимао пети и шести наставак франшизе имао је 21, односно 24 и тада је био бунтовни клинац што јесте био значајни мотив. Чини ми се да је могло без доснимљених флешбекова и да се користе само материјали из ранијих филмова. И крај је Дебора баш отегла и ту заиста није нашла праву меру.

Едукативни моменат: Када су се борили Јуан и Хејден, овај потоњи је закључио да његовог ученика заслепљује потреба да буде победник. У било каквом надметању ће се свако трудити да буде победник, али истина је да то не треба да буде једини циљ. Циљ треба да буде такође и да смо учинили све најбоље што смо могли, те онда губитак неће бити разочарење.  

Оцена наставника:

(више је мање)

Творац (The Creator 2023) је прича о рату између Америке и Азије, у којем су ови потоњи заштиници нове врсте – В.И. Џон Дејвид Вошингтон је бивши војник који је био на тајном задатку, а који је неславно завршио. Њега је наново убацила у акцију амбициозна официрка Алисон Џени, чија је мисија да пронађе моћно оружје које су направили симуланти. Међутим, када буде упознао то оружје, Џон ће ипак променити страну.

Критички осврт: Тема је баш, баш актуелна и овакав филм се очекивао и очекивано је да буде блокбастер. Нажалост, очекивао сам и да буде класичан и предвидљив и филм је испунио моја очекивања. Девојчица у фокусу је спој Златног детета, које изгледа рањиво, а заправо има невероватне моћи и Харија Потера, предодређена да буде жртва која ће окончати велики рат. И као и у „Златном детету“ из 1986. лош момак је био добри заштитник – тамо Еди Марфи, а овде (такође црнопути) Џон. Прича као прича није лоша, али заиста није ништа посебно. Динамична је, забавна, са довољно акције и врцавих технолошких решења (почевши од изгледа симуланата) и са узбудљивим и добро осмишљеним крајем.

Едукативни моменат: Испоставило се да је моћно оружје заправо – девојчица. Никада не треба потцењивати ничију снагу, без обзира колико нам мала изгледала.

Оцена наставника:

(може, мада нерадо)

Бекство са острва (Island Escape 2023) је прича која се дешава Након мистериозне несреће у истраживачком кампу на острву Гран Манан. Извршни директор унајмљује тим плаћеника да извуку његову ћерку, научницу која ради у том кампу. По доласку, тим убрзо сазнаје да не само да је острво окружено црвоточином која узрокује да се време ресетује свака три дана, већ је и препуно ужасних чудовишта.

Критички осврт: Ова прича делује лавкрафтовски, односно као нешто што би написао Хауард Филипс Лавкрафт, али рецимо пре него што је навршио петнаест година и док још није стекао вештину списатеља. Дакле, ликови су у некој врсти временске петље која није најјаснија, баш као што није јасно ни како се, када се и да ли се уопште претварају у чудовишта. То је толико насумично и без икаквог обрасца да радња прераста погодну и претвара се у „то је сада режисеру (и сценаристи) Брусу Вемплу пало на памет“. Читав след догађаја заиста тако изгледа и пошто није задата квалитетнија загонетка за ликове, нема ни квалитетног решења и филм свакако није паметан (иако је видан Брусов труд да га таквим начини). Није ни маштовит јер све ово смо могли да видимо у другим филмовима, који су некако испали много бољи. Танак буџет свакако није помогао, а са њим ни специјални ефекти, ни шминка. Глума је спорадична и док су неки глумци сасвим солидни, други баш и нису уверљиви. Ни туче нису уверљиве увек.

Едукативни моменат: Аријела Мастројани, глумица врло необичне физиономије, одлучила је да не убеђује Џејмса Лидела у приче у које неће поверовати, већ да – делује. И заиста, увек је добро прећи са речи на дела.

Оцена наставника:

(на три)

Свенгали (Svengali 1931) је филм рађен према књизи „Трилби“ Џорџа ду Моријеа из 1894. То је прича о пијанисти Џону Баримору, који је савладао хипнозу до те мере да потпуно може да контролише друге. Он је успео да хипнотише Маријан Марш, лепу девојку која и лепо пева, те да је тако приволи да постане његова супруга. Уз њу је стекао и богатство кроз заједничке наступе на концертима, али све то Свенгалију, односно Џону, није донело оно што је желео.

Критички осврт: Сасвим је добар филм, а као такав је оцењен и од тадашње критике. Готово сви критичари су истицали Џонов рад и његову доминацију у филму, што јесте, а његова маска или шминка док хипнотише је прилично фино одрађена за оно време и сасвим језиво. 

Едукативни моменат: Иако је патио што није задобио њену љубав, Џон није хтео да хипнотише Маријан и тако је натера да га воли. Желео је да њену наклоност заслужи. И исправно је урадио јер ако вас неко воли зато што је на то приморан, то није искрено и ви заиста немате ништа од тога. У оба случаја живећете без љубави и то је свакако лоше, али у другом случају живећете и без праве љубави и још у лажима, а то је још лошије, зар не?  

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Ноћ прогоњених (Night of the Hunted 2023) је прича о младој жени Камил Роу, која се једне ноћи задесила у продавници на бензинској пумпи, где је постала мета скривеног снајперисте. Она не зна ко је он и зашто пуца на њу, али чини све да преживи. То је утолико теже јер било ко да се појави на пумпи такође постаје мета.

Критички осврт: Филм је започео веома снажно и понудио је донекле необичан приступ тематици која се бави женама у врло тескобној позицији жртве. И ту тескобну позицију је режисер Франк Халфун врло добро дочарао, а Камил је била на висини задатка. Међутим. 🙂 Прича се фокусира на целокупан Камилин живот, која очигледно носи свој крст и која нам (или убици, свеједно) обелодањује своје мрачне тајне, те исказује неке своје погледе на живот (увек је њена улога била та да мушкарци у њеној околини – не нужно љубавници – буду задовољни) и ставове (то што не жели да роди дете њен је избор), што је требало вероватно да изазове код нас емпатију или откровење, нисам сигуран, али јесам сигуран да је у том филозофско-драмском делу Франк напросто омануо. Наиме, њен исповедник, који је такође исказао прегршт (и заиста прегршт) моралних дилема савременог човека или друштва, заправо је најобичнији психопата који убија људе без труни задршке и без икакве селекције. Он је много времена потрошио што на своје лажи, што на манипулације, што на теорије завере, те свакако није кредибилан лик да даје било какве подуке и поруке. Камил, са друге стране, то јесте, макар колико и сваки други човек, али ситуација у којој се нашла сувише је специфична, несвакидашња и тешко замислива да би нас дотакла њена бољка која је такође врло специфична. Речју, порука у овом филму је изостала, тим пре што је и завршница некако превише епска за овај филм (Камил спашава девојчицу и при томе лагано тоне у смрт) и у случају убице превише антиклимактична јер се испоставља да је он сасвим случајан психопата на којег Камил не би ни наишла да њен љубавник и она нису стали на тој пумпи. Заправо, најбољи део те завршнице је када девојчица гледа у неверици како се две одрасле особе (које би требало да буду узори деци) крвнички убијају пред њом. Она на крају није ни схватила Камил као своју заштитницу и то већ довољно говори. Још један мотив у вези са девојчицом је сјајан. Убица јој у једном тренутку дозвољава да утекне низ пут, али она то не чини јер се плаши мрака. Заиста добра сцена, тим пре што је са друге стране – у осветљеном делу – убица са пушком. Франк има око за детаље и таквих детаља у овом филму има прилично и прилично су добри.

Разговори су у једном тренутку постали монолози убице, превише репетативни, исфорсирано убеђивачки и заличили су на велике теорије о којима распредају комшија Пера и пензионер Мика испред улаза у зграду. У том делу је филм добрано пао, мада је јасно да није било много „меса“ у причи и да је радња морала нечим да се попуни. Радња има и предвидљиве делове, тако да је било јасно да је саговорник којег је Камил дозвала воки-токијем заправо убица. Са друге стране улазак на сцену (пумпу) Џеја Џона Билера је прилично успео. Дакле, филм врло флуктуира, малтене као синусоида. Има својих добрих момената, попут идеје, динамике, глуме, специјалних ефеката, акције која пружа узбуђење, али има и лоших.

Едукативни моменат: Убица је дао неке своје разлоге зашто ради то што ради. Камил му је рекла да она није као он и да она то никада не би радила. И у праву је и, када боље размислим, разлози нису много ни важни. Свеједно за насиље и активности које наносе штету другима и тако нема оправдања.

Оцена наставника:

(мада иде на четири)

Кад зло вреба (Cuando acecha la maldad 2023) је хорор настао удруженим снагама Амера и Аргентинаца. У једној варошици Езекијел Родригез и његов брат Демијан Саломон су открили да је један млађи радник опседнут демоном. Њихови суграђани, али и полиција и локална власт су се понели према томе као да то није њихов проблем, али је браћи јасно да ће ускоро постати проблем који ће их погодити све, па су одлучили да беже. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Режисер Демијан Руња очигледно не воли да губи време. Филм одмах почиње пуцњима у ноћи, већ у првих пет минута видимо преполовљени леш, а у првих десет унакажено тело демоном опседнутог човека. И у овом случају по јутру се дан познавао јер је ово одличан хорор, који не пада ни у једном тренутку, бруталан у сваком смислу и без милости за било кога, тако да Демијан Руња није поштедео ни децу, ни ментално заостале, што би други режисери урадили. Тако да није било могуће предвидети наредно дешавање. Ликови су животни и занимљиви, а сцене заиста гадне. Не препоручујем грицкалице уз овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Езекијел није радио по упутствима које му је давала Силвина Сабатер, већ је доносио одлуке на своју руку и није успео да спречи демона да се роди. Врло често су други паметнији од нас, знају више у областима које нам нису блиске и свакако не треба бити тврдоглав и терати своје по сваку цену, тим пре ако за нешто нисмо стручни. Ово се посебно односи на питања здравља и медицине, али и све друго.

Оцена наставника:

(убедљива)

Вили Вонка и фабрика чоколаде (Willy Wonka & the Chocolate Factory 1971) је филм рађен према књизи „Чарли и фабрика чоколаде“ из 1964. писца Роалда Дала, који је био и сценариста овог филма. Филм говори о сиромашном детету по имену Чарли (Питер Острум) које, када је пронашло један од пет златних купона у чоколадици, добија прилику да посети фабрику чоколаде познатог, ексцентричног и мистериозног Вилија Вонке (Џина Вајлдера). Испоставиће се да је тај обилазак заиста невероватно искуство и да ће променити цео дечаков живот.

Критички осврт: Ово је маштовит филм са интересантном причом и добром глумом, који има и емоцију и одличан хумор који очигледно не застарева. Оно што је вишак је свакако мјузикл. Напросто се не уклапа, а песме су досадне, без кореографије или неких занимљивијих пропратних сцена. И то је моја једина замерка.

Едукативни моменат: Од петоро деце само је Чарли успео да добије вредну награду, а то је због његових добрих особина. Он није био размажен као друга деца и иако је изгледало да они добијају све што желе (за разлику од Чарлија) то је било ипак краткорочно. Дугорочно гледано, лепо васпитање, манири и добар карактер боље су решење. 

Оцена наставника:

(минус)

Рајлијин први састанак? (Riley’s First Date? 2015) је кратак цртаћ настао након филма „Наопачке“ снимљен исте године. У глави ликова овог цртаћа налазе се персонификације осећања и сада у главама чланова Рајлијине породице морају емотивно да се изборе са тим да њихова (мала) девојчица има своју симпатију.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са фином животном причом, пуном хумора и лепих осећања, али ми се чини да не може да се испрати добро без одгледаног дугометражног претходника. Зато препоручујем гледање оба филма, посебно љубитељима одличних цртаћа.

Едукативни моменат: Тата породице није био одушевљен што се појавио дечкић који се допада његовој кћерки, али онда је открио да њих двојица имају нешто заједничко и да му се момак заправо и допада. Увек треба дати шансу другима јер ко зна колико заједничких тема имамо и самим тим саговорнике, а можда чак и будуће пријатеље. 

Оцена наставника:

(минус)

Последња Мимзи (The Last Mimzy 2007) је филм инспирисан кратком причом „Мимзи су били Борогови“ објављеној у „Часопису за запањујућу научну фантастику“ 1943. брачног пара писаца Хенрија Катнера и Кетрин Лусил Мур. У фокусу су деца, брат и сестра који су пронашли мистериозну кутију играчака за коју се испоставило да представља технолошке алатке какве на свету виђене нису. Они ће врло брзо открити шта те алатке могу и ускоро ће открити да је веома важно да их неко (односно њих двоје) употреби. 

Критички осврт: Волео бих да вам кажем да је ово сладак дечји филм са солидним глумцима и истим таквим специјалним ефектима, али не могу. Филм је предосадан, без динамике, праве авантуре и искрених емоција, а башка што је све у њему већ виђено и предвидљиво. Давно нисам гледао толико испразан филм без готово иједног изазова за главне протагонисте. 

Едукативни моменат: Иако су деца наишла на играчке, испоставило се да су у питању озбиљне ствари које су промениле читаво устројство света. Игру и треба схватити озбиљно јер она то и јесте. Сетимо се Олимпијских игара, на пример. На крају крајева, кроз игру можемо научити много тога, можда чак и боље него на класичној настави.

Оцена наставника:

(можда може плус)