Лако Је Критиковати 113

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Bewitched (Small)IIIЗачаран (Bewitched 2005) је филм о глумцу Вилу Ферелу који веома воли да буде цењен, али му то баш не полази за руком. Зато је одлучио да све своје снаге усмери ка снимању серије „Зачаран“ за коју се нада да ће га афирмисати, тим пре што је то римејк већ доказано популарне серије. Како би обезбедио да сва пажња буде усмерена ка њему, одлучио је да ангажује сасвим непознату глумицу која још увек нема симпатије публике. Његов план је да наклоност публике и не стекне, па је потпуно маргинализовао њену улогу. Одлука је пала на Никол Кидман, али ће Вил схватити да избор није најбољи. Наиме, глумица која треба да глуми вештицу је заиста вештица.

Критички осврт: Никол је сва била слатка и неуверљива. Но, свеједно, овде је, ионако, требало да буде само слатка и ефекат је постигнут. И цео филм је такав – сладак, питак и плитак, без неке веће филозофије и шире слике и са премало изазова за главне ликове. Хумор је углавном унео Вил и нешто мало при крају Стив Карел и то је дало ону неопходну половину романтичној комедији. Све ово је дефинитивно осредње и очигледно су главни адут режисерке Норе Ефрон била позната имена којих у овом филму свакако има, пошто ниједан други квалитет нисам успео да видим.

Едукативни моменат: Вил је схватио да ће његова серија бити успешнија ако се он мало повуче и да више простора Никол. То му је тешко пало, али је то било најбоље решење. Кључно у тимском раду је да ми не водимо главну реч, већ да радимо са другима у правом партнерском односу.

Оцена наставника:

3(реалка)

Fantastic-Beasts-Crimes-of-Grindelwald-charatcer-posters (Small)IIIФантастичне звери: Гринделвалдови злочини (Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald 2018) је наставак серијала „Фантастичне звери“ започетог 2016, али и део франшизе о Харију Потеру. Из чаробњачког затвора успео је да утекне зликовац Гринделвалд (Џони Деп). Он има идеологију, има следбенике и има жељу да загосподари светом чаробњака, али и светом људи. Министарство магије покушава да му стане на пут, али и да пронађе Езру Милера, младог чаробњака мистериозног порекла, који би могао да буде кључан за борбу против Џонија. Међутим, и сам Џони је заинтересован за њега. Сада је питање ко ће га први пронаћи, а вредан траг може бити откривање његовог правог идентитета. Чаробњаци су се дали у потрагу користећи сва (магична) средства.

Критички осврт: И овај наставак је рађен и у духу и по стандардима серијала о Харију Потеру, али и према причи, за коју аутори верују да је неисцрпна. Заиста нема ту ничег новог; тамо је био главни и пунокрвни злоћа лорд Волдемор (Рејф Фајнс), а овде је Гринделвалд, односно Џони. И један и други имају исту идеологију, а и ману лако уочљиву на лицу. Волдију је мањкао нос, а овом једно око. Или му са оком нешто није у реду, свеједно. И сваки је негативца дочарао на сличан начин, али у оба случаја успешно; обојица су харизматични и добри глумци. И све остало је слично, али се нисам уморио од гледања великих завера и малих издаја у свету чаробњака, прегруписавања и како ужурбано мењају локације у потрази за којекаквим траговима. Има овде и нешто од занимљивих зверки, како би се оправдао назив серијала, праћених прилично добрим специјалним ефектима. Ни битке чаробњака нису разочарале. Свакако је некакав квалитет одржан.

Моја крупна замерка односи се на радњу. У сваком наставку филма о Харију Потеру постојала је нека тема, која је чинила филм засебном целином. У једном делу су организовали такмичење са гостима из других чаробњачких школа, у другом је заговорница сулуде реформе постала управница школе, у трећем је у фокусу био дневник који се сам исписује и који је у вези са страшним чудовиштем скривеним негде у подрумима школе за чаробњаке и тако редом у сваком филму. Све те теме имале су мотив који се провлачио кроз сваку од њих и све их је повезивао, да би у последња два наставка кулминирао и довео до рата између чаробњака. У овом наставку „Фантастичних звери“ не постоји тема која заокружује филм, већ само поменути мотив који је огољен и избачен у први план. Отворена борба добра и зла је кренула и тражи свој наставак. И то је то. Врло сиромашно и врло неинвентивно, без правог изазова и, што је најгоре, без маште. Са једне стране штета је овом филму дати малу оцену, али није фер ни наградити га.

Едукативни моменат: У овом филму зараћени чаробњаци се нису утркивали у наоружању колико у људским ресурсима. И једни и други су трагали за што моћнијим савезницима. Но, и када није ратно стање, које ћете људе имати у тиму је веома, веома важно. Људи могу и са мало средстава да ураде одличан посао, али и да га упропасте са врхунским средствима.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

teenwolf (Small)IVТинејџер вукодлак (Teen Wolf 1985) је прича о момку Мајклу Џеј Фоксу, који жели да буде успешан кошаркаш и да има лепу девојку. Он увиђа да пролази кроз неке промене и схвата да оне нису баш уобичајене, пубертетске. Међутим, не наилази на разумевање своје околине, све док промене не постану сувише очигледне. Он се претвара у вукодлака и, након првог шока, налази начин да своју ситуацију искористи најбоље што би један тинејџер могао. Постаје веома популаран у друштву, али убрзо схвата да то није баш тачно оно што је желео.

Критички осврт: Ово је класична прича како је момак заљубљен у суперпопуларну девојку која има прилично робустног момка (Марка Арнолда). Супарник је и добар спортиста и само је још фалило да и она буде чирлидерсица, па да прича буде потпуни класик осамдесетих. Причица је слатка и њена предност је што у доброј мери осликава праву природу тинејџера. Оно што је мањкавост је да је мотив за њу већ више пута испричан и далеко је од инвентивног. Филм се бави вечитом дилемом богатих и славних; да ли су вољени због својих карактерних особености или због тога шта су постигли и шта имају. На страну то што ништа не би ни постигли, ни имали да немају управо те карактерне особености, филм је ову дилему разрешио високо морално и високо бајковито; дакле на начин који јесте поучан, али није уверљив.

Има добрих фора у филму, али и врцавих, као када Мајкл арлауче због сладострашћа са Лори Грифин, а разговор са Џејом Тарсесом је заиста урнебесан. Све то има шарма, не могу да кажем, мада је, у духу осамдесетих, филм потпуно површан.

Едукативни моменат: Мајкл је желео Лори, иако му је Сузан Урсити све време била пред очима. Некада желимо нешто што нам је тешко достижно, а нисмо свесни да нас може усрећити и нешто (или неко) што нам је много ближе. Уосталом, никаква гаранција није да би нас испуњење те амбициозне жеље учинило задовољним и у случају младог вукодлака се и испоставило да није.

Оцена наставника:

4(знам да сам претерао)

venom (Small)Веном (Venom 2018) је екранизација приче о Марвеловом јунаку ванземаљцу кога је на Земљу донео богати и амбициозни Риз Ахмед. Оно што Риз не зна је да је ванземаљска форма врло свесна и да има план како да освоји Земљу.

Критички осврт: Сва моја очекивања од овог филма нису испуњена. Након више него класичне поставке кренула је најкласичнија могућа радња у којој сам сваку сцену, и то до последње, могао унапред да предвидим. Осим што то филм чини досадним, не додаје му баш ни на инвентивности, рекао бих. 🙂 Осим радње, разочарење су били и глумци, без мрвице карактера, харизме, било чега, а није баш да све то нису показали у неким другим филмовима, односно улогама. Башка што су сви ликови које тумаче стереотипи. Сценарио је испразан, лишен хумора и у целом филму сам наишао на свега две добре форе, од којих једне сад тренутно, да ме убијете – што би рекли, не могу да се сетим. 😀 Наивних момената или боље рећи инфантилних има и те како. Разговор ванземаљца са Томом Хардијем свакако је један од њих.

Има и ситних грешака у филму, као оне када је Мишел Вилијамс, са перфектном фризуром, дотрчала из густе шуме у цивилизацију баш на време да некако пусти висок звук и да га усмери баш ка коме треба, опет – некако. Но, то је мањи проблем. Много је већи проблем нагла и ничим изазвана промена мотива ванземаљца да промени и страну. То је толико било исфорсирано да ми се чинило као да сценаристи траже изговоре зашто је то тако. 🙂

Ипак, два момента у филму су успела да цело ово дело подигну на (макар) прелазну оцену. Један је продукција, а други је акција. Сцене акције су у највећој мери успеле, потпомогнуте углавном добрим специјалним ефектима, а битка између Риза и Тома (када се хаотично одлепљују и слепљују са својим симбионтима) изведена је маестрално.

Едукативни моменат: Мишел је рекла Тому како је он крив за ситуацију коју имају, а не Риз. Риз јесте уништио Томову каријеру и везу, али је то учинио због Томових одлука. Често је погодно кривити другог за сопствену лошу ситуацију, али је исправније (и корисније) преузети одговорност.

Оцена наставника:

2(минус, а може и један плус)

impostor (small)vВаралица (Impostor 2002) је филм рађен према истоименој краткој причи Филипа К. Дика. Радња се дешава у будућности у 2079. Земљани су открили ванземаљску врсту Кентауријанце, али је та врста ратоборна и напада Земљу. Рат дуго траје и обе стране се такмиче у што разорнијем оружју. Један од инжињера који прави оружје за земаљску армију је Гари Синис. Изгледа као да је Гари прави патриота, али га је свеједно ухапсио Винсент Д’Онофри. Винсент руководи тајном јединицом која проналази кентауријанске репликанте инфилтриране у редове људи. Он је убеђен да је Гари један од њих и да је направљен са циљем да изврши атентат на канцеларку Линдси Крус. Међутим, Гари зна да је људско биће и бежи из заточеништва како би то и доказао.

Критички осврт: Нарација на почетку је толико богата да је солидно могао да се направи приквел овом филму. Иначе су та разјашњења у филму прилично лоше решена (почевши од поменуте нарације), па је дијалог између државног секретара Кларенса Вилијамса III и Винсента (где се објашњава зашто се примењује тако сурова техника откривања ванземаљских репликаната) сасвим непотребна. Сама радња није лоша, али има веома предвидљив ток. Упркос томе, радња је прилично узбудљива. Сцене борби су одличне. Филмови који се праве на основу кратких прича обично пате од празног хода јер ту причу треба развући на дугометражни филм, али то код овог филма није случај. Углавном, овде се ради о једном више него солидном СФ-у.

Глума је сасвим добра, али то и не чуди с обзиром на то која екипа глумаца је окупљена.

Едукативни моменат: Мекај Фајфер је рекао Гарију да ако нема искрености у односу, нема ни односа. Кратко и јасно, а мудро.

Оцена наставника:

5(баш солидна)

videodrome (Small)VВидеодром (Videodrome 1983) је канадски хорор. Џејмс Вудс је директор ТВ-станице у Торонту која је специјализована за лаку забаву, пре свега еротику. У потрази за довољно провокативним садржајем, успео је да дође (преко сарадника ТВ-пирата Питера Дворског) до емисије „Видеодром“ која обилује насиљем. Заинтригиран тим материјалом, Џејмс жели да сазна више о њему и да направи пословни договор са онима који га снимају, како би га емитовао. Међутим, испоставља се да су ти снимци много више од илегалних видео-касета за перверзне и да ће Џејмсу потпуно променити живот.

Критички осврт: Филм свакако није за млађи узраст, не само због еротике, већ и насиља које је у спрези са њом. Оно што овај филм чини једнако занимљивим и шокантним је врло искрен приступ људским осећајима и нагонима. Гледао сам неколико каснијих филмова (не обавезно фантастичних) где се покушало са сличним приступом, али учинак није био ни близу овога. Некако се све у овом филму погодило; и атмосфера и необична, некако дезоријентисана режија Дејвида Кроненберга, одлична глума (Џејмса, пре свих) и прича која је иновативна и, рекао бих, и данас актуелна. Дејвид је заиста маестрално води тако да кроз њу пружа једну филозофију, па и прилично тачну претпоставку о људској технолошкој еволуцији која нам се већ дешава – механички додаци телу (чак ни специјални ефекти који то прате за оно време уопште нису лоши) и мозак који тражи искуство више.

Едукативни моменат: Џејмсове халуцинације би могле да се протумаче као његова жеља да му се оно што пласира телевизија и што може само да види на екрану, претвори у реална искуства која ће доживети. Некада свако од нас пожели да је на месту или у улози коју види. Најчешће ће то и остати само на жељи, а некада је и добро да је тако. Но, најбоље је да телевизију схватимо као прозор у свет, а да лепе тренутке ипак потражимо и ван ње.

Оцена наставника:

5(добра)

get-out-movie-poster (Small)VБежи (Get Out 2017) је филмски деби Џордана Пила, који је уједно и режисер и сценариста. Данијел Калуја је млади црнац који је у вези са белопутом девојком Алисон Вилијамс. Она је одлучила да га за викенд одведе код својих родитеља како би га упознали. Данијел има зебњу да га њени неће прихватити због боје коже, али је свеједно кренуо. Оно што је затекао тамо превазишло је чак и његова најгора очекивања.

Критички осврт: Филм је добио Оскара за најоригиналнији сценарио и то није зачуђујуће. Све време вас филм наводи на једно, да би се испоставило нешто сасвим другачије, што би рекли Пајтоновци. Углавном, прича је одлична и интелигентно вођена, подела улога је сјајна, а поруке које филм шаље су више него јаке. Једино што ја овај филм не видим као хорор, већ више као трилер. И имам тек пар примедби. Поједини сегменти су предвидљиви, попут оног на чијој је заиста страни Алисон. Такође, Џордан је могао више изазова да стави пред Данијела када се овај ослобађао из куће Алисоних родитеља. Но, ништа није савршено, па ни овај филм, али вредан гледања јесте.

Едукативни моменат: Прави хорор у овом филму је расизам, али такав однос је хорор и у свакодневном животу. Ми не треба да будемо део хорор прича, већ лепих дешавања којих и те како има у овом нашем кратком животу.

Оцена наставника:

5(готово сјајна)

growup (small)v

Немој да одрастеш (Don’t Grow Up 2015) је филм који се још зове и „Сами“. Ради се о групи тинејџера без родитеља, који су, увидевши да им васпитач није у установи, одлучили да оду до града и покраду пиће и намирнице из продавнице како би прославили осамнаести рођендан другарице. Испоставља се да ће у граду открити како је наступила епидемија безумне агресије одраслих према рођеној деци. Ситуација је постала смртно опасна по њих и некако су успели да побегну. Међутим, бег ипак није решење јер је болест захватила и њихову групу.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је потпуно насилна, почевши од самог почетка јер су клинци – протагонисти ако не деликвенти, а онда врло близу томе. Такву атмосферу прати и адекватна и врло уверљива акција. И глума је на нивоу и дечица су стварно талентованија од многих одраслијих и признатијих глумаца.

И од самог почетка филм је имао моју пажњу. Радња је интригантна, застрашујућа и, иако нема ту много приказа зомби апокалипсе, заиста је добра и без рупа. Наиме, ако је ово обрнута варијанта „Деце кукуруза“ где (наместо да млади киње старије) старији убијају своју децу, онда је заиста логично да преживели буду управо – сирочићи. Још један аргумент да овај филм нема рупа је и та што су двоје протагониста затекла луку у пламену. Веома је јасно да ће услед такве апокалипсе избити пожар, а мора да избије услед милион разлога. Једино што је натегнуто је како су здрава деца, па таман била и старији школарци, успела да победе помахнитале одрасле којима оружје није страно. Једино објашњење је да је болест преовладала и довољно ослабила те старије, мада то у филму није експлицитно речено.

Животна прича Фергуса Риордана помало оптерећује радњу. Истина јесте да је добро уклопљена у главно дешавање, али ми је нејасно шта су хтели њоме да постигну.

Може се рећи да овај филм донекле има и симболику (јаз између генерација) и да преиспитује шта одрастање заиста значи и када се оно дешава. Одлични Дарен Еванс је тумачио лика који уопште не изгледа зрело, напротив, али је ипак подлегао болести. Аутори филма нису нам дали готово решење шта одрастање подразумева, мада некакав систем елиминације јесу, па тако можемо да закључимо да сексуални однос није мерило (Мадлен Кели и Фергус су га имали, али само је он оболео). У сваком случају, ако прихватимо да су Мадлен и Фергус прошли некакав животни пут; од детињства, преко (раскалашне) младости, те успуст изгубили све пријатеље (контакте) и усмерили се једно ка другоме и напокон, добили дете које нису желели (или Фергус макар није), то што се Мадлен отиснула сама са девојчицом у чамцу преко мора можда је још једна метафора растурене породице која је одлика модерног друштва. Хоћу да кажем да овај филм има дубину и више је драма по сензибилитету него што је хорор. Ипак, сва дешавања у њему толико су реално приказана да је овај филм много више застрашујућ од већине других (и наменских) хорора и то јесте својеврсно мајсторство.

Едукативни моменат: Млади су били препаднути од тога да ће одрасти и променити се. У свакодневном животу одрасла особа неће постати зомби, али ће добити одговорности које као млада није имала. Одрастање и свака промена у животу није лака и увек буди зебњу, али треба да будемо свесни и да нам доноси неке нове и лепе ствари које до тада нисмо имали.

Оцена наставника:

5(сасвим океј петица)

astroboy (Small)IIIАстро Бој (Astro Boy 2009) је цртаћ који су заједничким снагама продуцирали Хонгконг и САД. У будућности су људи напустили површину Земље и отиснули се у град који лебди изнад облака. Све послове обављају роботи и људи живе у благостању захваљујући високој технологији, за коју је најзаслужнији доктор Тенма (глас му је позајмио Николас Кејџ). Од овог научника председник небеског града (Доналд Садерленд) захтевао је да му дизајнира и покрене застрашујућег робота како би одржао своју владавину која је у опадању. Током демонстрације, у робота су ставили део црвене, зле енергије (коју су изоловали из делића звезде), те је све кренуло лоше да се одвија. У хаосу, који је настао, погинуо је Тоби, Тенмин син јединац. Несрећни научник је зато направио Тобијеву савршену реплику – робота, коме је додао неке одбрамбене механизме како би био неуништив и како не би изгубио „сина“ по други пут. Међутим, робот није испао онакав каквог је Тенма очекивао.

Критички осврт: Режисер Дејвид Боуерс отворио је много тешких тема, које значајно превазилазе (инфантилно) поимање циљне групе којој је цртаћ намењен. Зато се тим темама није бавио дубље, већ је цртаћ напросто прилагодио младом узрасту. И то се види по многим елементима филма. Рецимо, млади имају кратку пажњу, па ниједна тема није разрађена на озбиљнији начин, већ готово искључиво кроз акцију, а убачено је обиље различитих сегмената. Чини ми се да давно нисам одгледао цртаћ са толиким богатством различитих тема, мотива и, речју, прича у причи. Све то чини да филм буде хипердинамичан, али и веома површан. Дејвид је све започете приче разрешио исфорсирано срећним крајем и после свег тог рушења и пропасти читавог града нико није чак ни повређен. Односи међу ликовима су кулминирали до свеопштег прихватања, па и они који нису ни разјашњени до краја.

Анимација је спој карикатуре одраслих и обавезно носатих ликова и манге када су у питању млађи. Ништа сензационално, баш као ни хумор, а и техничка решења у филму. У ствари, цео филм је далеко од сензационалног и, као што написах, подилази млађарији на уштрб квалитета.

Едукативни моменат: Астро је на крају нашао своју „сврху“, а она није била да буде неко други, односно Тоби. Заправо, његова сврха је лежала у томе да он буде аутентичан, свој. И то се испоставило као довољно добро и за све друге, па чак и за његовог „тату“.

Оцена наставника:

3(без плуса или минуса)

thesilence (Small)IКада шунка утихне (The Silence of the Hams 1994) је италијанско-америчка пародија на велике филмске хитове тог доба, пре свих на „Кад јагањци утихну“. Масовни убица убија у свом малом, морбидном хотелу и млади службеник Еф-Би-Аја Били Зејн добија задатак да га пронађе. У томе му може помоћи само други масовни убица Доктор Животиња (Дом Делуаз), који је у строго чуваном затвору.

Критички осврт: Обично овако „урнебесним“ комедијама дајем неке тројкице јер су макар забавне и имају у просеку пет добрих фора. Углавном им је прича компилација пародија на неупоредиво боље филмове, те једино што могу да оценим је колико ми је било смешно. Но, ова је испод сваког критеријума, па чак и тако ниско постављеног. Са врло ретким изузецима, хумор је потпуно глуп. Рецимо, једна од фора је када је у Билијеву канцеларију ушла Џоана Пакула, одевена сва у црвено, наратор је рекао како је ушла дама у плавом. Ни друге форе нису много виспреније. Уз то, једна фора се рециклира више пута, па је тако вишеструко употребљена она цака када гледаоци заиста виде како се праве специјални ефекти.

Утисак једино поправља Дом и као да је за њега писан бољи сценарио. Изгледа да је инспирисао сценаристу (и уједно режисера и глумца) Еција Греџа на добар начин. Утисак је требало да доправи и Мартин Балсам, који је глумео у филму „Психо“ из 1960. и то исту улогу као и сада у пародији тог филма, али авај. У овом филму се у епизодној улози појављује и Џон Карпентер, што мени није претерано зачуђујуће. 🙂

Едукативни моменат: Можда оно што најбоље можемо да научимо из овог филма је да не треба да правимо спрдњу од нечијег дела. На крају може да испадне да је спрдња оно што смо ми направили.

Оцена наставника:

1(може на два)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s