Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.
Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром на квалитет филма), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).
Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.
Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација спочетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.
Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.
Оцена наставника:
(на четири)
Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.
Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.
Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.
Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.
Оцена наставника:
(на три или три на четири, свеједно)
Зомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.
Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.
Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.
Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.
Оцена наставника:
(на три или три на два, свеједно)
Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.
Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћајна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.
Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.
Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.
Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.
Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.
Оцена наставника:
(било ми је жао да дам два, што је реалније)
Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.
Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.
Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.
Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.
Оцена наставника:
(на четири или четири на пет)
Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.
Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.
Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.
Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.
Оцена наставника:
(и још једном један)
Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.
Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.
Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.
Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.
Оцена наставника:
(ту негде)
Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.
Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.
Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.
Оцена наставника:
(више-мање солидна)
Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.
Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.
Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.
И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.
Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.
Оцена наставника:
(сигурна)
Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.
Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.
Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.
Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…
Оцена наставника:
(рецимо)
Из пера једног наставника 