Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце.
Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све.
Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.
Оцена наставника:
(рецимо да може плус)
16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.
Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту.
Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.
Оцена наставника:
(на два или два на три, свеједно)
Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.
Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.
Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми.
Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.
Оцена наставника:
(на пет или пет на четири, свеједно)
Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.
Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.
Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.
Оцена наставника:
(од мене)
Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.
Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону.
Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио.
Оцена наставника:
(могла би бити и двојка)
Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.
Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.
Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.
Оцена наставника:
(да)
Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.
Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.
Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.
Оцена наставника:
(на танком леду)
Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.
Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.
Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.
Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.
Оцена наставника:
(сигурица)
Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.
Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.
Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.
Оцена наставника:
(објективна)
Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.
Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.
Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂
Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.
Оцена наставника:
(ништа мање)
Из пера једног наставника 