Лако је критиковати 3

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (научно-фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

nightbreedНоћни сој (Nightbreed 1990) је филм о младићу Крејгу Шеферу који сања страшне снове и лечи га психијатар психопата и масовни убица Дејвид Кроненберг, те га убеђује да је сва та убиства заправо починио он. Због тога момак одлучује да побегне у Мидијан, место где обитава ноћни сој, односно разноразна чудовишта. И сам постаје једно од њих, чак према њиховом пророчанству, он је предодређен да их спасе и води на ново, лепше место. А то мора да учини јер поремећени психијатар жели да уништи све становнике Мидијана.

Критички осврт: Ово је филм који је „ухватио“ последње „издисаје“ осамдесетих и то се види по тадашњој моди, али и наивности која га карактерише. Филм је крцат нелогичностима, пре свега у реакцијама ликова. Девојка главног јунака Ен Боби види убијену пријатељицу тек кад јој се приближила на свега метар (пријатељица је при томе искасапљена и прикуцана за дрво), те не паничи када је видела крв свуда по колима где ју је другарица чекала, већ се пита шта се дешава и дозива је упорно, иако се ова не јавља. Такође, не примећује рупу у зиду хотела коју не можете да не уочите иако је све време окренута ка њој. Детектив Хју Кварши толико не доводи у сумњу поступке психијатра психопате да је то смешно, да би га на крају овај и убио на такав начин да се запитате како је могуће да је Хју уопште детектив… Момка који је дошао да се обрачуна са чудовиштима, односно да их побије (дакле, његов став је веома јасан) привлачи монструозна девојка која неодољиво подсећа на бодљикаво прасе, иако је пре секунде убила његовог другара. Застрашујући монструми Берсеркерси су ван контроле, али када их напокон пуштају, они нападају само људе, али не и чудовишта, те није јасно што су их онда уопште држали закључане. И тако даље.

Сцене су, наравно, класичне за оно време (чудовишта која реже и ватра која шикља испред њих, глава убијеног коју је психопата поставио испред своје следеће жртве која вришти, маска тог истог психопате веома налик на ону из „Ноћи вештица“ и слични мотиви), али могу да се виде и занимљива, оригинална решења; па је тако Мидијан направљен буквално као кућа страха у забавном парку, а и висећи мостови и лавиринти доприносе баш тој „забавно-парковској атмосфери“.

Филм се бави алтернативном религијом „с ону страну Библије“, па је тако главни (до тренутка Крејговог доласка) монструм заправо Бафомет, идол кога су наводно обожавали Темплари, а и сам Мидијан се помиње и у Библији и у Курану, мада не баш као место где обитавају чудовишта. Ова религија у филму је супротстављена хришћанској, те је један од противника становника Мидијана и (додуше не сасвим психички стабилан) свештеник Малколм Смит. Нисам видео неко дубље значење овога, осим да би се увео нови лик у причу (мада није ми јасно ни зашто јер ми ни његова улога није најјаснија). Све у свему, филм има добру идеју и добар потенцијал, али је реализован сувише класично за оно доба и што је још горе, попут класичних хорора, који су, по правилу, трешине.

Едукативни моменат: Ноћни сој је, заправо, научно фантастично виђење људи са маргина, који су „обичном народу“ другачији и не баш пријатни, за које је предвиђено да живе у гету и који су често мета напада и прогањања. Филм указује да и они имају своје моћи, односно да су довољно вредни да и они имају право на свој живот и чак, навија за њих. Психопатском психијатру не сметају само чудовишта, већ и људи „који прљају“, односно који се разликују од његових система вредности и које он и убија. Чим је он главни негативац, јасна је порука овог филма.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

John+Carpenters+HALLOWEEN+1978+v1+Beyond+Horror+Design (Small)Ноћ вештица (Halloween 1978) је амерички хорор који је прославио тада још младу (и познату тек по својим славним родитељима) Џејми Ли Кертис и који је свакако донео нови поглед на поменути жанр. Мајкл Мајерс, кога тумачи Ник Кастл, као шестогодишњи дечак на празник познат као Ноћ вештица, без очигледног мотива, ставио је на лице маску кловна и кухињским ножем искасапио своју старију сестру. Након петнаест година проведених у психијатријској установи, где није проговорио ни реч, успева да побегне и да се врати у градић у коме је починио убиство. Овај пут проналази много страшнију маску и отпочиње серију убистава, а главна жртва коју све време прогони је, погађате, Џејми.

Критички осврт: Ово је први филм овог типа (или макар први вредан помена), који је касније и утицао на многа друга остварења, како самог режисера Џона Карпентера, тако и других. Друга је прича квалитет већине тих остварења која су проистекла, али свеједно верујем да је за љубитеље хорор жанра овај филм свакако култни и свакако један од топ филмова свих времена. И то јесте својеврсно мајсторство јер овај филм заправо нема никакву причу. Ћутљиви психопата убија редом све Џејмине другаре, те њихова тела излаже попут некаквих скулптура, а како би се застрашујући ефекат појачао. Џејми га убија неколико пута, али се испоставља да је практично бесмртан. И то је заправо то. У неким критикама сам прочитао (а и видео у појединим коментарима) да у оваквим филмовима некако након секса следи убиство, као да режисер жели да „казни“ развратну младеж. Иако у филму тога има, нисам сигуран да му је то баш била жеља и више сам склон да верујем да су Џонови мотиви приземнији и практичнији. Напросто је прибегао ономе што продаје филм: голотињи, сексу и насиљу. Дакле, ја то видим као филм за забаву, буквално као вашарску Кућу страха.

Ех, да. Музика у филму је ремек-дело. То свакако морам да признам. 🙂 А признајем и да је Џон овај пут пружио нешто ново. Обично његовим филмовима замерам то што добру идеју реализује тако да је потпуно руинира. У овом случају идеја није богзна шта, а реализација још и испаде и више него пристојна. 🙂

Едукативни моменат: У овако сведеном филму јако је тешко наћи било шта што може да нас научи, али ако бисмо покушали дубље да сагледамо причу, рекао бих да је сопствени страх јако тешко „убити“ (баш као и Џејми Мајкла Мајерса), али борба мора да се води.

Оцена наставника:

4(подлегао сам притиску околине, иначе бих дао два)

riddick-poster (Small)Ридик (Riddick 2013) је трећи наставак серијала „Хронике Ридика“. У другом делу он је постао владар Некроманга, деструктивне секте, чији га чланови не прихватају и преваром га остављају на опустелој планети да умре. Наравно, Ридик преживљава и позива ловце на уцењене главе који га јуре, а како би им отео свемирску летелицу којом би побегао са планете. Долазе две екипе које праве лабав савез ради постизања истог циља. Оно што чланови оба тима не знају је да имају рок за овај задатак до прве олује, јер тада из воде излазе застрашујуће звери.

Критички осврт: Овај део је практично преписан први. У првом делу су се Ридик и његови тамничари вијали са зверима које напуштају подземље током помрачења, а у овом, Ридик и његови прогонитељи се вијају са зверима које излазе током олује. Оваква безидејност сценаристе води ка логичном питању; чиме је овај јунак заслужио да се сними још један филм о њему? Он је класичан антихерој виђен у толико других филмова милион пута, а његови монолози и дијалози са све великим речима су, најблаже речено, смешни. Можда је то због Вина Дизела који је заиста погодан за овакву улогу и има неки шмек, али је то ипак недовољно. Једини нови детаљ је што Вин овога пута има и фенси дивљег пса, а како би се, ваљда, појачао тај „таф“ ефекат.

Реакције и поступци ликова су у појединим сценама нелогични, па тако Метју Нејбл уопште не поставља питање у вези са тим што је представник супротног тима Дејв Батиста очигледно покушао да га убије, те се силно изненађује када овај то ради по други пут. Борба између Вина и Дејва је неуверљива и иако нисам стручан за рвање, прилично сам сигуран да поједини захвати нису могући. Исто претеривање се може видети и када Вин убија главног члана (Жорди Мола) једног од тимова.

Као биологу, занимљива су ми створења из воде која их нападају. У филму су приказани (баш као и у првом делу) искључиво предатори, па је нејасно шта ова бића лове током кише. Нејасно је и зашто излазе током кише. Није баш да су у питању кишне глисте; ово изгледа прилично кичмено. Чим излази напоље, не дише на шкрге, па могу да закључим да је у питању некакав водоземац, иако кожа на то не указује. Ради се о кичменој варијанти шкорпије, са репом који служи као оружје, где су, можда, смештене очи, пошто их на глави нема. Глава ипак непогрешиво проналази плен, што значи да је неко друго чуло присутно, али изгледа да то није мирис. Када је Вин распорио један џиновски примерак, црева су испала и чудо је почело да једе сопствене изнутрице (занимљива цака). Да може да мирише, вероватно то не би урадило, јер колико сам видео, нису канибалисти. Продуцентима филма бих препоручио да за неки четврти наставак напокон консултују и неког биолога. И успут да смисле и неку причу. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је правда у овом филму подељена баш онако како треба, порука би била да свако на крају добије баш оно што заслужује. 🙂

Оцена наставника:

1 (без поправног)

Independence Day poster1Дан независности (Independence Day 1996) је филм о нападу ванземаљаца који желе да потамане људску расу, како би преузели планету и све њене ресурсе. Али, не лези враже, одважна екипа на челу са председником Америке, успела је уз помоћ технологије да зарази матични брод компјутерским вирусом и одлучном војном акцијом која је уследила, однесе победу над агресорима.

Критички осврт: Жали Боже буџета који је уложен у овај филм, специјалних ефеката, глумаца, који уопште лоши нису, као и мог времена које сам одвојио на гледање. Филм није донео ништа ново, почевши од идеје, крцат је општим местима и у потпуности представља једну бљутаву америчку причу. Ликови су исфорсирано „кул“ и представљени баш онако како замишљамо (или боље рећи како Американци замишљају) поједине професије, па тако имате својеглавог војника хероја (Вил Смит), председника који брани свој народ и храбро не жели да буде заштићен у бункеру (Бил Пулман), прву даму која је то у сваком погледу (Мери Мекдонел), посвећеног (Џеф Голдблум) и откаченог научника (Брент Спајнер) и да не набрајам, а њихове реакције су површне и предвидљиве. Уз сав труд, не могу да нађем лепу реч за овај филм.

Едукативни моменат: Никад не треба одустајати од борбе, чак и ако је противник далеко моћнији (или проблем далеко превазилази наше могућности). Рецимо.

Оцена наставника:

1 (кад већ не дајем нуле)

War-of-the-WorldsРат светова (The War of the Worlds 2005) је филм снимљен према истоименом роману Херберта Џорџа Велса. И у овом случају имамо напад ванземаљаца који преузимају планету, али овог пута причу не пратимо из угла америчког врховодства, већ (интимније) из угла радника на грађевини (кога тумачи Том Круз), који је разведен и коме је баш тих дана припало да води рачуна о своје двоје деце; проблематичном сину тинејџеру и стармалој кћерки. Затечен у таквој ситуацији, неодговорни родитељ који нема идеју како да се постави у овој смртно опасној ситуацији, за кратко време постаје борац који ће учинити све што је потребно да заштити своју децу, али и који доноси нимало лаке одлуке (у једном тренутку филма заклео бих се да је режисер алудирао на „Софијин избор“).

Критички осврт: За разлику од претходног филма, овај већ има довољно вредности да о њему може да се критички расправља, иако има пар мотива којима би логика могла да се оспори. Рецимо, ванземаљци су овај напад планирали веома дуго и томе у прилог говоре бродови закопани у земљу од пре ко зна колико година, да би их они сада искористили. Не улазећи у мотиве зашто баш сад, а не тад, морам да се запитам зашто су им сада главе дошли микроорганизми (разлог зашто је људска раса опстала је тај што су ванземаљцима дохакале наше болести), а не тада, када су те бродове закопавали? И како је могуће да баш ниједан брод није откривен под земљом свих ових година, а у филму се може видети да их је заиста велики број?

Ипак, оно што је добро је што филм нема превише општих места, осим на крају, који је потпуно разочарујући. Сви су на крају живи и здрави и грле се као једна срећна породица (мада је син, кога тумачи Џастин Четвин, био у таквој ситуацији да је бег из ње практично немогућ), а наратор који објашњава шта је побило ванземаљце потпуни је промашај. Филм није ни нарочито ориганалан, мада је то опростиво пошто је рађен према књизи из 1898, али су и сцене напада, где дивовске машине на високим ногарама иду кроз град и спаљују тамо и овде толико пута виђене што на филму, што у стриповима.

Па ипак, сцене масовне хистерије и напада веома су реалистичне, а у филму може да се види и пар добрих фора. Једна од њих је када су све троје доспели у потпуно мрачну просторију, бежећи од експлозија, кћерка Дакота Фенинг упитала „да ли смо умрли?“ или када отац, у целој тој ненормалној ситуацији прети непослушној деци да ће направити листу њихових изгреда коју ће дати мајци. 🙂

За мене је највеће изненађење био Том Круз, кога претерано не ценим као глумца. Ову улогу одрадио је мајсторски. Можда и зато што му леже улоге не претерано интелигентних ликова. 🙂 И други глумци су били на висини задатка.

Едукативни моменат: Кроз пример главног лика видимо да је оно што мења човека заправо искуство које стиче, без обзира да ли је оно добро или лоше.

Оцена наставника:

4(али са више од два минуса)

Evolution (Small)Еволуција (Evolution 2001) је филм са Дејвидом Духовнијем у главној улози, што и не чуди, ваљда, с обзиром на то да се након маратонског серијала „Досије Икс“ испраксовао за паранормалне појаве и посебно – ванземаљце. 🙂 У филму он није детектив, већ научник биолог, који наилази на метеор који је слетео на Земљу и који на себи носи необично сложен живот. Тај живот почиње да еволуира невероватном брзином, претећи да уништи земаљске екосистеме и наравно, сав људски род.

Критички осврт: Сва наука презентована у филму – презентована је погрешно. 🙂 Живи свет у једној пећини еволуира на потпуно идентичан начин као живи свет на целој нашој планети, као да утицаји средине уопште важни нису, а Дејвид открива да ванземаљски живот има десет, а не два базна пара у свом ДНК, таквом брзином коју не би имали светски научници са хипермодерном технологијом. И иако ванземаљски живот (потврђено) има ДНК (какав год да је), њему погодује – ватра. Да не причам о томе на који начин је Дејвид „умно“ приметио да је селен отров за ванземаљце…

Иако глумци у филму уопште нису лоши, њихови ликови су чисти стереотипи, а сам филм је по ко зна који пут виђена америчка сапуница са свим могућим општим местима и јасно дефинисаном радњом која има свој врхунац – борбу против (ванземаљског) надмоћног непријатеља, кога „наши“ јунаци побеђују и постају прави јунаци са све одликовањима и оствареним ситним амбицијама (један од ликова, кога тумачи Шон Вилијам Скот, „преко везе“ постаје ватрогасац, што, ето, он жарко жели (а при томе је спасио Америку и можда цео свет и било би логичније да добије награду која ће га обезбедити до краја живота)).

Решења за животне облике нису лоша (једна врста је и прави правцати змај), али нису ни нарочито оригинална. Све у свему, филм је једна симпатична забавна причица.

Едукативни моменат: Овај филм није лош за час из еволуције, а како би се неке предрасуде разбиле о овој науци.

Оцена наставника:

2(пошто сам биолог, не могу баш овом филму да дам један)

A-Sound-of-Thunder-2005-Movie-2Звук грмљавине (A Sound of Thunder 2005) је филм снимљен према краткој истоименој причи Реја Бредберија из 1952. године. Људи из будућности имају прилику да се забаве ловећи тираносаурусе, што им омогућава компанија која поседује времеплов. Под строго контролисаним условима, они се крећу по траци која лебди и у правом тренутку убијају ту велику животињу. Овај лов је већ рутина, али све полази наопако онда када закаже оружје због квара. У паници, једна од муштерија ће искорачити са траке и згазити џиновског лептира, што мења цео ток еволуције. При повратку у своје време, путници из времеплова уочавају да се ствари мењају и прете да измене чак и људску расу.

Критички осврт: Писац ове приче је много кредита дао једној животињи на свеукупан ток развоја живог света и очигледно има проблем са парадоксима које би путовање кроз време изазвало, али не бих критиковао саму причу, већ филм. Режисер Питер Хијемс ове парадоксе је решио елегантно и у своју корист јер се промене стварности дешавају у таласима (правим) и сваки нови талас све више промена доноси. Да би постигао динамику приче, повезао је те временске таласе са самим процесом еволуције, тако да сваки нови талас има утицаја на све сложеније организме, а последњи ће донети промену и самим људима (који су, јелте, у еволуцији настали последњи). И ето нама трке са временом и ишчекивања у шта бисмо могли да еволуирамо.

Иако специјални ефекти нису врхунски, решења за новонастале организме су баш занимљива, посебно полубабуни полудиносауруси, који су главне звери у филму и очигледан адут. Оно што филму много више замерам је предвидљивост. Тачно знате који ће ликови преживети, а који неће и како ће се радња одвијати и завршити, чак и ако нисте читали причу.

Едукативни моменат: Ситнице у животу могу бити значајне и никада не знамо када ће нека од њих да нам потпуно промени живот. Треба гледати око себе.

Оцена наставника:

3(са поприлично минуса)

Lucy-Movie-New-Film-Poster-2014 (Small)Луси (Lucy 2014) је филм о девојци која је због погрешног љубавног избора упала у канџе корејске мафије. Мафијаши су јој оперативним путем убацили у стомак нову дрогу са циљем да је пренесе на европско тржиште. Ова дрога се, наводно, издваја из супстанце која је фетусу важна за изградњу костију. Наново несрећним стицајем околности, кеса са дрогом у њеном абдомену пуца и дрога се ослобађа у крвоток. Међутим, Луси је то преживела. И не само то. Дрога је тако почела да утиче на њен мозак да се усаврши да она постаје супербиће – нови „корак“ у еволуцији човека, који добија натприродне моћи и коме ама баш нико не може да се супротстави.

Критички осврт: Овај филм бих назвао компилацијом светских СФ блокбастера. Луси долази у стање када може да чита радио сигнале који невероватно наликују софтверу у „Матриксу“, доживљава просветљење као у „Одисеји 2001“, а на крају постаје свеприсутна као у филму „Косач“… И да не набрајам даље, јасно вам је да је све већ виђено.

Режисер филма Лик Бесон пошао је од погрешног веровања у народу да човек користи свега 10% свог мозга и ова моћна дрога омогућила је Луси да користи све више и више, да би на самом крају стигла до 100%. Начин како је то постигла је, најблаже речено, наиван, а таква је и сама глума (или боље рећи глуматање) Скарлет Џохансон. Ваљда Скарлет мисли да је неко ко је паметан и супериоран у обавези да одсечно (свако мало) клима главом и да исколачених очију гледа у сваку ситницу око себе као да је никад до тада није видела… Мада, опет, ко ће га знати како се понашају људи који користе 100% свог мозга. 😀

На почетку филма ми заиста нису биле јасне секвенце са антилопом коју јуре лавови (када Луси хватају чланови мафије), а онда се испоставило да је све то део презентације научника Моргана Фримана о томе колико човек користи свој мозак… Додуше, и даље ми није јасно, баш као што ми није јасан ни додир између Луси (јунакиње) и Луси (аустралопитекуса, чији је фосил нађен у новембру 1974, на чије име се у овом филму очигледно алудирало), који је истоветан оном приказаном у Сикстинској капели у Ватикану, на Микеланђеловој фресци „Стварање Адама“. Све је ово ваљда урађено да би филм имао дубље значење, које иначе нема. 🙂

Едукативни моменат: Иако дрога може да да наизглед неке духовне и друге висине, јунакиња филма ипак више није са нама, па закључак извуците сами. 🙂 И да, никад не верујте некоме кога сте тек упознали, а што можете видети већ на самом почетку филма.

Оцена наставника:

1 (из много разлога)

solomon-kane-concept-poster (Small)Соломон Кејн (Solomon Kane 2009) је мрачна епска фантазија у којој је главни јунак, Соломон (тумачи га Џејмс Пурфој), антихерој, бандит, који након сусрета са мрачним силама одлучује да врати свој живот на прави пут и да више не чини насиље. Међутим, то није тако лако како је мислио и његова права судбина је да се супротстави злом чаробњаку Малакоју (Џејсон Флеминг) који је преотео престо његовог оца Макса фон Сидоуа.

Критички осврт: Овом филму, нажалост, не могу много да замерим. Додуше, ништа ново ова верзија епске фантастике није донела, али нема ни неких већих грешака. Очигледно је режисер Мајкл Џи Бејсит ишао на сигурно, водећи причу већ „утабаним“ стазама, што и није било тешко, јер је лик Соломона већ више пута виђен у стриповима, а осмишљен је још давне 1928. (аутор је Роберт Е. Хауард).

Дакле, поједине сцене су веома препознатљиве, а понеке и смешне, попут оне када је Соломон разапет на крст и дозива своју штићеницу Рејчел Хурд-Вуд на исти начин као што то Силвестер Сталоне чини у већ неком наставку „Рокија“… Но, као што написах, не могу богзна шта да замерим, осим потенцирања појединих аспеката чак и кад нема много покрића за то (од Соломона читава породица Кроуторн захтева да побије све разбојнике, иако га никад на делу – као ратника – видели нису и чак, пронашли су га немоћног и онесвешћеног у шуми услед напада таквих истих разбојника) и осим тога што је филм потпуно предвидив (одмах вам је јасно да је девојчица коју су пронашли у ствари вештица и да свештеник Мекензи Крук, на кога Соломон наилази, нема часне намере, а да не говорим о томе да вам је све време јасно како ће се радња одвијати и завршити). Неко би могао да замери и да је филм сувише бруталан, али је зато мрачно доба (у које је радња филма смештена) заиста добро дочарано.

Едукативни моменат: Соломон од антихероја постаје херој и примером показује да свако може да се од лоших навика и поступака окрене добрим.

Оцена наставника:

3(блага и бледа)

2013-06-30-ripd_movie_poster (Small)Одељење за вечни починак (R.I.P.D. 2013) је прича о полицајцу Рајану Рејнолдсу, који се, због љубави према својој жени, предомислио и одлучио да ипак не буде „прљави“ полицајац. Зато га је његов партнер Кевин Бејкон убио у једној акцији. Он је доспео у небо, где му је омогућено да се искупи за своје грехе тако што ће се придружити Одељењу за вечни починак, које се бави хапшењем мртвих који не желе да напусте Земљу. Рајан прихвата да се придружи овој јединици и већ током првог хапшења наилази на нешто крупно. Испоставиће се да немртви кују заверу да, уз помоћ артефакта старог хиљадама година, доведу све мртве на Земљу и изазову апокалипсу.

Критички осврт: Морам да признам да је ово један од оригиналнијих СФ филмова које сам гледао у последње време. Сама поставка и правила која су успостављена (рецимо, немртви самим својим присуством кваре све у својој околини, а уз помоћ индијског зачина „пукну“, односно мењају свој људски облик у накарадан, чудовишни, а у складу са својим овоземаљским гресима) нисам до сада имао прилике да видим, мада је сама „небеска полицијска станица“ (сам амбијент и луцидан начин функционисања и комуникације) видно инспирисана филмовима Вудија Алена. Уз то, филм је виспрен, духовит и динамичан, а одабир глумаца, укључујући и генијалног Џефа Бриџиса, баш је добар. И оно што ми се посебно допада, иако филм има кулминацију у америчком стилу (све наоколо се руши и свет и главна глумица се спасавају у последњем тренутку), нема превише њима својствене лимунаде и „великих речи“ на крају.

Едукативни моменат: Природни поредак ствари постоји са разлогом и иако нас чини тужним и понекад и огорченим, морамо да прихватимо да је он део живота и да морамо да наставимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(може)

8 thoughts on “Лако је критиковати 3

    1. Да, то је заиста добро питање на које немам одговор. 🙂 Ваљда сам толико „ушао“ у фантастику да више те филмове не посматрам као што сам некад, кад ме је само занимало да гледам нешто што ће ме забавити. Отприлике сличан мотив имам као када читам књиге; тражим у њима нешто више, некакву храну за душу. 🙂

  1. Pišeš kao filmski kritičar.Ali, bez obzira na loše ocene nekih fimova ja bih ih ipak odgledala ( ili sam ih već odgledala ) jer me zabavljaju. Nikad nisam ulazila u dublju analizu istih.😊

    1. Што је штета јер се многи СФ филмови базирају на физици, па ме занима како твоја струка то види. 🙂 Мени су увек интересантна решења која имају везе са биологијом.

  2. Ма, супер си критичар! По мом виђењу, превише си тих сф и хорор филмова одгледао, па замераш и најситније детаље, а и продукцију. 😀 Иначе, замерам само оцену за Криш-а, јер хероина настала укрштањем човека и камелеона је супер фора! И добро побеђује! Како онда кец?! 😀 Одгледаћу га, заинтригирао си ме. 😀 Све у свему, супер си ово одрадио, ако можеш, мада мислим да не желиш, буди само мало блажи у оцењивању. B-)

    1. У, веруј ми да сам ја благ у односу на друге фанове СФ-а. 😀 Ради се о томе да је СФ, колико год неозбиљно изгледао (јер, јелте, није стваран), заправо је веома захтеван жанр јер тражи да то што није стварно ипак буде утемељено у реалности и логично, што (очигледно) уопште није лако постићи. Осим тога, некако се од СФ-а очекује да буде најмаштовитији, најоригиналнији од свих других жанрова, баш зато што је измештен из реалности и све је дозвољено. Ваљда су зато и критеријуми високи. 🙂

      1. Деки, код тебе су увек високи критеријуми, зато очекујеш немогуће. 🙂 Знам те. 😀 Свакако, стојим иза тога да си овај серијал критика, и од раније, а и сада, одрадио врхунски! 🙂

      2. Хвала, хвала. Можда редакција неког часописа помисли то исто, па ме унајми да пишем критике за њих. 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s