Лако је критиковати 2

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Прошли пут сам започео филмом који приказује модерну верзију бајке „Лепотица и звер“, па то чиним и овог пута.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Beastly_(Original_Motion_Picture_Score) (Small)Зверски (Beastly 2011) је буквалан превод назива филма који је очигледно добијен спајањем две енглеске речи Beauty („лепотица“) и beast („звер“). Практично је све исто као у бајци; режисер Денијел Бернц, иако је сместио радњу у модерно време, прилично је поштовао редослед дешавања, као и узрочно-последичне везе. Младића Алекса Питифера кажњава вештица Мери-кејт Олсен јер је охол због свог изгледа. Претвара га у наказу и даје му рок од годину дана да га искрено заволи нека девојка. Уколико у томе успе, клетва ће нестати, али ако не, остаће такав заувек. Његов отац Питер Краузе га је, због новостеченог изгледа, изоловао од друштва, али му у госте долази Ванеса Хаџенс, девојка из школе, како би је заштитио од локалних бандита којима се замерио њен отац Рок Лафортуне, наркоман. Јасно је да је управо она та лепотица.

Критички осврт: Уколико сте очекивали музичке сецкане сцене које приказују распламсавање љубави, мелодраматичне преврате, јурцање за аутобусом којим она одлази, али се на крају ипак враћа, хајку јавности на монструма, те избегавање трагичног тренутка главног јунака у последњем тренутку када отпада последња латица руже, извикивање судбоносног „волим те“ кроз сузе главне јунакиње… Ништа од свега тога. И хвала им на томе. Па, ипак, можда баш зато, крај изгледа некако збрзан, а и цео филм, да се не лажемо.

Аутори филма се нису превише бавили слојевитошћу карактера ликова – све је веома јасно; главни лик је леп, лепотица је слатка и скромна, њен отац је проблематичан и некарактеран, а његов амбициозан и суров. Ипак, с обзиром на то да је бајка у питању, ваљда је то дозвољено. Проблем је само што су бајку преместили у реалан контекст, који онда више није, па, реалан. Овако јасно уобличене ликове прати и не претерано захтевна глума.

Очигледно да филм „не пуца“ на радњу, нити на ликове. Главни адут који је режисер Данијел Барнз искористио је да учини све у филми „фенси“, а како би освојио млађу публику. Школа у коју два главна лика иду је фенси, односи између младих, „Зверко“ вози мотор, а и унакажен је фенси – по лицу и телу има тетоваже и нешто што јако наликује на пирсинг. Рок који му вештица даје је док латице са руже не отпадну. Погађате, тај ружичњак је тетоважа на његовој руци која се мења сходно годишњем добу. И вештица, коју тумачи Мери-Кејт Олсен је фенси, обучена безмало као Леди Гага. Чак је и Зверков слепи тутор Нил Патрик Харис кул. Дакле, филм подилази младима, па је како написах, фенси и кул, али, нажалост, јако површан такође.

Едукативни моменат: Баш као и у бајци; права лепота није она која се код сваког од нас види споља.

Оцена наставника:

1(са плусем, свакако)

PH0Gbq9yXvr033_2_m (Small)Џек, убица дивова (Jack the Giant Slayer 2013) је још једна бајка, овога пута о Џеку и његовом чаробном пасуљу. У овом филму радња је смештена у давна, прадавна времена, како већ бајка налаже, али је режисер Брајан Сингер себи дао више слободе у њеној интерпретацији. Претендент на престо Стенли Тучи није задовољан само тиме да ожени знатно млађу принцезу јединицу Елеонор Томлинсон, већ жели да овлада џиновима који живе изнад облака. Они су страшни и похлепни људождери, али које може да покори круна из древних времена, направљена од срца једног од њих. Међутим, Џек, сеоски момак, заљубљен у принцезу, осујетиће намере злог шерифа.

Критички осврт: Сценаристи и режисер су очигледно покушали да уместо бајке реализују епску фантастику (ја бих то назвао комплексом „Господара прстенова“), што се види по епској бици између дивова и људи, али и многим другим детаљима. Рецимо, златна харфа овде нема никакву значајну улогу до пуког експоната, а она јесте прилично бајковити део приче. Такође,  чаробни пасуљ у филму је објашњен; њега су направили монаси како би досегли небески мир. Рецимо. Летеће острво дивова, са каменим главама из чијих уста лију грандиозни водопади, неодољиво подсећа на земље које се могу видети у „Господарима“.

Одабир глумаца је сасвим добар и они су одговорили задацима пред њих постављеним. Николас Хоулт, млади Џек, лепо је дочарао правог јунака, који уме и да се уплаши и сакрије, али и реагује у правом моменту, а његова изабраница Еленор, бунтовна је принцеза која је убеђена да уме да се стара сама о себи, али ипак некако увек чека да буде спашена. Главна споредна улога поверена је Јуан Макгрегору, који је прави глумац баш за овакве улоге.

Радња је предвидљива, те је врло јасно да ће момак на крају добити принцезу и да ће он понети круну која покорава дивове, а да ће главни негативац Стенли добити оно што заслужује. Једини детаљ који ме је изненадио, али и прилично покварио утисак о филму је разјашњење где је сакривена моћна круна; од ње је сачињена круна која је и данас у поседу енглеске краљице… Цврц.

Едукативни моменат: Сеоски момак је добио принцезу изнад сопствене класе, а зато што се прихватио ризика и јунаштва. Очигледно се намеће поука да бисмо остварили велике циљеве, морамо да будемо храбри.

Оцена наставника:

4(минус)

2011_red_riding_hood-wideЦрвенкапа (Red Riding Hood 2011) је последња бајка за данас. Као и у претходној, режисерка Кетрин Хардвик и сценариста Дејвид Лесли Џонсон поприлично су се „размахали“, тако да филм не да не прати бајку, већ тек повремено прави алузије на њу. Радња се дешава у бајковито доба, у једном селу које опседа вукодлак. Мештани су некако успели да се саживе са невољом која их је снашла, све док вукодлак не убија Црвенкапину сестру. Тада у село долази отац Соломон, кога тумачи Гари Олдман, како би спасао сељане. Он тада открива да, по његовом искуству, вукодлак се у људском облику крије међу њима, што значи да звер може бити било ко. Зато уводи диктатуру. Сама Црвенкапа је у центру збивања с обзиром на то да вукодлак жели баш њу.

Критички осврт: Слика Црвенкапе, како су је бајке стварале, дочарава једну малу, недужну и наивну девојчицу која има сулуду мисију да сасвим сама однесе баки шта већ треба, кроз дивљу шуму. Црвенкапа коју тумачи Аманда Сајфрид уопште није таква. Као мала убијала је зечеве које је ловила, а као девојка она је кокетна, заводљива, путена и има нож у ногавици чизме, те је врло спремна да га употреби. То не значи да је она и неморална, напротив. Она не жели да се богато уда без љубави и не жели да замајава богатог просца кога не воли. Она говори истину, чак и онда када јој живот од тога зависи. Занимљиво је да је питање морала (како позитивни, тако и негативни примери) веома присутно у филму. С једне стране ту су Црвенкапини поступци, као и поступци заједнице, која се радије одлучује да је заштити, него да је жртвује за добробит свих. Упечатљива је и градација понуда Црвенкапине другарице Шејуне Кејн, која жели да откупи живот свог малоумног брата (под оптужбом да се бави црном магијом) од оца Соломона. Она најпре нуди новац, па онда себе и тек на крају да оцинкари своју другарицу да је вештица. С друге стране, присутни су прељуба, разврат, љубомора најбоље другарице и садистички поступци оца Соломона. Уосталом, да је сценаристи тај морални моменат заиста важан, сведоче и последње речи оца Соломона који се правда зашто је радио то што је радио.

На мене је највише оставила утисак журка коју су мештани приредили када је пристигао отац Соломон. Она представља необичан спој средњовековних дворских игара, паганства и модерне музике. Цела журка је сценски импресивно урађена, као и сцене борбе са вукодлаком. Имао сам утисак да су потези уиграни попут плеса. Неке друге сцене подсетиле су ме на позоришну представу. Филм иначе обилује различитим приступима причи који се смењују, што је најизраженије у последњих петнаестак минута филма; најпре је то наративна прича Црвенкапе, потом све постаје бајковито, те онда постаје кримић са све разјашњавањем детаља, па онда акциони са борбом човека и вукодлака и напокон романтична трагедија.  Углавном, морам да признам режисерки да је направила филм и то врло динамичан, од приче која нема превише „меса“ (шта ти је иронија), што је за поштовање. Могу рећи да је ово најбољи филм са вукодлацима или макар један од два таква, које сам икад гледао.

Едукативни моменат: Црвенкапа је увек имала могућност избора; да ли да оде са вуком или не, да ли да се уда за момка кога воли, али који је сиромашан или да изабере богаташа кога не воли, да ли да лаже и спасе себе или да каже истину која је у интересу целог села, да ли да опрости другарици или не… Тако и сви ми увек имамо могућност избора и увек је исправан пут уједно и онај тежи.

Оцена наставника:

5(са два минуса)

thing_1982_poster.previewСтвор (The Thing 1982) је хорор који се дешава у америчкој истраживачкој бази на Антарктику. Истраживачи, наиме, проналазе ванземаљско интелигентно биће (или бића) способно да асимилује било ког домаћина (човека или пса у овом случају) и да преузме његов облик. План бића је да тако побије све људе у бази и да изгради свемирски брод којим ће отићи својим путем.

Критички осврт: Филмови осамдесетих година имају тенденцију да постају култни, ваљда због тога што та декада јесте некако била срећна и лепршава, те нам је све из тог периода драго и радо га се сећамо. Тако је и са овим филмом, иако врви од нелогичности и то од самог почетка. Биолошки гледано, створ има невероватну способност регенерације; сваки његов део може да да ново биће, тако да се глава очас посла одваја од тела и претвара у некакво инсектолико чудо. Па ипак, на почетку филма, човек из друге (норвешке) научне базе (коју је створ претходно уништио) јури створа (у телу пса) хеликоптером пуцајући на њега из обичне пушке. Меци таквом бићу не могу да науде, само ватра, што чланови америчке базе схватају готово одмах након првог сусрета са створом. Или су Норвежани слабијег интелектуалног капацитета (у шта је тешко поверовати, с обзиром на њихов посао тамо) или сценариста и режисер нису знали како другачије да почну причу. Потом, створ се открива пред неколико њих (сцена када доживљава лажни срчани удар), иако за тим нема потребе и иако у другој ситуацији, када су нашли начин како да провере ко је створ – то не чини. Заправо чини, али тек кад су га везали. За једно интелигентно биће способно да направи свемирски брод практично ниодчега, тактика је прилично глупава. Ипак, прича као прича није лоша, а идеја за филм је безмало генијална.

Куриозитет у овом филму је што не постоји нити једна женска улога. Али зато, главну улогу је понео Курт Расел, који у сваком боговетном филму глуми исто, као да су сви ти филмови наставци са истим јунаком. Чак и Шварценегер показује некакав диверзитет улога и у односу на Расела може да се назове карактерним глумцем.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, мада сам видео да је урађен римејк 2011. са сасвим модерним ефектима, који су тиме страшнији. Нисам сигуран да ћу скупити храбрости да га гледам.

Едукативни моменат: Сам филм је лака забава (што је чест случај са СФ филмовима осамдесетих), те је некакву дубокомисаону поуку готово немогуће наћи. Уколико бисмо се потрудили, можда бисмо могли да искористимо мотив када се ликови у филму трансформишу у чудовишта и закључити да је тешко судити према спољашњем изгледу човека шта он све у својој свести има и у шта може да се „претвори“. Попут ликова у филму, треба бити опрезан са људима.

Оцена наставника:

4(на три)

event_horizon_ver1 (Small)Коначни хоризонт (Event Horizon 1997) је један од страшнијих филмова које сам гледао. Године 2047. у свемир је послата спасилачка мисија за брод који се изненада појавио тамо негде иза Јупитера, а који се зове „Коначни хоризонт“. Брод је користио пробни погон, а који му је омогућавао да путује брже од светлости, тако што криви већ закривљени простор. Међутим, приликом једног таквог „скока“, брод је нестао, да би се много година касније појавио и послао позив у помоћ на латинском језику. Мисија која је пристигла на брод није успела да нађе посаду, али је пронашла да је брод био у другој димензији, која би се могла назвати паклом, а и на њихову несрећу, део тог пакла је понео са собом.

Критички осврт: Ово је занимљив покушај да се свемирска научна фантастика споји са окултном причом, мада никако није оригиналан. Филм снимљен равно деценију пре овога, код нас преведен, мислим, као „Чувари пакла“ (Hellraiser) такође нас води у димензију где је смештен пакао, а један од наставака (снимљен годину дана пре овог филма) дешава се и у свемиру. То је пример ког ја могу да се сетим, али верујем да није усамљен.

Сам погон брода који криви простор и прелази у другу димензију заиста је фино објашњен у филму, мада ће физичари знати боље од мене колико је такво објашњење заиста научно фантастично или пуко лупетарање. Надаље, када филм из своје научно фантастичне стране прелази у окултну, бојим се да се логика дешавања све више губи. Ентитет који запоседа брод и који делује преко једног од чланова (глуми га Сем Нил) неоспорно је веома моћан; ствара халуцинације, запоседа умове, васкрсава мртве, утиче на апарате и ради још многе друге ствари, тако да га је немогуће победити. Ипак, то полази за руком капетану Лоренсу Фишберну, који жртвује себе, а како би спасао макар преосталих пар чланова посаде. Неко би то назвао херојством, а ја то називам општим местом у филму.

Глумци су добри, али ме глума није фасцинирала. Нисам могао ни да претпоставим да је Сем Нил толико застрашујућ, а и цео филм је, најблаже речено, језив. И то поново из истог разлога као и поменути „Чувари пакла“; актери доживљавају грозоморне судбине на најразличитијим справама за мучење, а при томе сами постају запоседнути, развратни и похотни, како би се, ваљда, дочарао пакао.

Као што рекох на почетку, ово је био занимљив покушај споја научне фантастике и окултног, али по мом мишљењу, нелогичан, неспретан и неоригиналан.

Едукативни моменат: Због пакла који је сценариста сместио у другу димензију, те га на неки начин научно објаснио, овај филм можда жели да изазове људе да буду слободнијег ума и за неке нове приступе духовном. Пошто су животне приче ликова испреплетане са дешавањима на броду, па тако Нил у тренутку преобраћења види своју покојну супругу, а једна од чланица посаде Кетлин Квинлен свог преминулог сина, те су то разлози њихове погибије, можда филм поручује да може постојати „приватни“ пакао и да се он крије у веома озбиљним, животним проблемима.

Оцена наставника:

2(мада може и три)

1 (Small)Мркли мрак (Pitch Black 2000) је први филм из серијала „Хронике Ридика“. Ридик, кога тумачи Вин Дизел, прави је антихерој, криминалац, али истовремено храбар, спретан, јак и може да види у мраку. Радња се дешава у 27. веку и Ридика свемирским бродом превозе у нови затвор. Међутим, дешава се квар и посада мора да се приземи на најближи месец, назван Хад (погодан назив нема шта) који кружи око планете у соларном систему од три Сунца. Тамо покушавају да пронађу склониште и потрепштине у напуштеној бази за геолошка истраживања. Оно што су пронашли је сазнање да на сваких 22 године долази до дуготрајног и потпуног помрачења које ослобађа застрашујућа бића из подземља.

Критички осврт: Овај филм ми је занимљив и као биологу. Оно што сам помислио гледајући, мислим и сада. Представљени екосистем овог природног сателита и места радње филма потпуно је неодржив и еволутивно и еколошки и морфолошки. Најпре еволутивно; зашто на станишту које је 22 године осунчано и не разликује се битно од наших пустиња нема видљивог живота, али зато еволуција ствара креатуре којима погодује мрак? И ако је већ тако, како је могуће да се баш ниједно није адаптирало на светлост? Па, живот осваја нова станишта, што доказује излазак живота из мора на нашој Земљи тамо негде у камбријуму. У случају Хада ово би тек било за очекивати јер, колико сам видео, у приказаном екосистему влада жестока интер- и интра-специјска компетиција.

Што се екологије тиче, у филму су приказани предатори. И само они. Нема оних који производе храну, а богами ни биљоједа. Дакле, нема ни ланца исхране. Ако та бића чекају 22 године да би појела залутале свемирске путнике, онда ето нама како мали Перица замишља астробиологију. У филму се појављују и гљивице које светле, мада и њиховом постојању не видим логику. Предатори су истина фотосензитивни, али они не представљају претњу тим гљивицама. Уколико и постоји нешто што их једе, верујем да приказани предатори једу то нешто, па се гљивицама никако не исплати да светле и тако заштите оно што једе њих. У једном тренутку филма се види да су предатори канибалисти, али канибализам није дугорочно решење. Јели се међусобно или не, основне хране – нема.

И напокон морфолошке нелогичности се виде у томе што су предатори некакви летећи гмизавци, налик на птеродактиле. Иако је сила гравитације сасвим иста као на Земљи, што се по људским ликовима јасно види, ови птеродактили имају јаке и сигурно тешке масивне кости на глави (то сам закључио јер их користе као оруђе за пробијање којечега), али и поред тога лете са лакоћом. Лете они па таман носили и целог човека, да се не лажемо.

Можда би неки биолог и могао да одбрани ове моје замерке, рецимо да предатора има више врста и да се те врсте једу међусобно, али било какво сувисло објашњење у филму приказано није. Што се радње тиче, овај филм је очигледна акција и све време се јурцају у мраку, а успут се дешава (на крају трагична) љубавна прича између Дизела и Раде Мичел, која је пилот летелице. Дакле, радње баш и нема, а што се акције тиче, као и специјалних ефеката, филм може да прође.

Едукативни моменат: Управо описани, биолошки. Мора мало и биологија да се зна.

Оцена наставника:

3 (на четири или четири на три)

3Aug_splice-590x350Плетеница (Splice 2009) је филм о двоје научника који се баве генетичким инжењерингом и који су након успеха у стварању фантастичних хибрида, одлучили да створе и једног људског. Заправо, хибрида човека и животиња. И успевају у томе, али због моралних осуда њихових сарадника, експеримент постаје приватан и они га, тј. њу, премештају на своје сеоско имање. Међутим, тада настају и озбиљни проблеми.

Критички осврт: Овај филм је права научна фантастика и при томе заиста узор како један филм тог жанра треба да изгледа. Фантастични делови радње су смештени у реалне и научне оквире и тешко је пронаћи „рупе“. Радња је динамична и иако је сама идеја предвидљива – да ће се експеримент окренути против својих креатора, многи поступци ликова баш и нису. Заиста нисам очекивао да ће главни научник Адријен Броди пожелети да води љубав са својим експериментом, нити да ће хибрид у одсутном тренутку променити пол. Генерално, поступци ликова су логични за врхунске научнике којима је наука изнад свега („гикове“), изнад морала, закона, па чак и сопственог живота. У томе предњачи женски део научничког двојца Сара Поли.

Едукативни моменат: Ово је филм који се на најотворенији начин бави границама у генетичком инжењерингу. Ја не бих улазио у полемику да ли је овај део науке потребан или не, али морам да приметим да људска потреба да победи природу свакако је погрешна. Научници су желели од свог експеримента да направе супериорно људско биће, а заправо су направили опасну звер.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

pan039s-labyrinth-poster-artwork-maribel-verduacute-ivana-baquero-sergi-loacutepez (Small)Панов лавиринт (El laberinto del fauno 2006) је филм који се дешава у Шпанији, 1944. Грађански рат је окончан, али скривени у северним планинама Наваре, мала група наоружаних побуњеника још увек се бори против Франковог режима. Оформљене су фашистичке војне снаге ради уништења Покрета отпора, а некима од њих командује капетан Видал. Њему у посету долази трудна супруга Кармен, заједно са кћерком и уједно Видаловом пасторком десетогодишњом девојчицом Офелијом. На почетку филма, наратор објашњава како је у подземном свету живела принцеза која је сањала о људском свету. Једног дана је побегла међу људе, али је заборавила свој стари свет. Временом се разболела и умрла. Њен отац, краљ подземља, знао је да ће се душа његове кћерке вратити једном, можда у другачијем телу и времену и на другом месту и он ће је чекати до последњег тренутка овог света. И испоставља се да је Офелија отелотворење те душе и да би се вратила у свој свет, мора да прихвати изазове које пред њу поставља митско биће Пан.

Критички осврт: Ово је невероватан спој крајности; Офелија преживљава своју бајку која је нежна и чудесна, а са друге стране у реалности, дешавају се убиства и мучења приказана без скривања и толико брутално да ово дефинитивно није филм за децу. Све време нисам био сигуран да ли је бајка стварна или плод маште Офелије која жели да нађе бољи свет за себе. То се не решава до самог краја филма, који је трагичан и који нам оставља да сами проценимо у коју од две верзије желимо и можемо да поверујемо.

Ово је предиван, уметнички филм, који препоручујем чак и онима који нису љубитељи фантастике. Још неки филмови су у мојим критикама добили оцену пет, али тешко који од њих може да се мери са овим.

Едукативни моменат: Машта је један од најважнијих сегмената нашег живота. Само то је довољно да напишем и да погледате филм.

Оцена наставника:

5(са два, па и више плусева)

dune3 (Small)Дина (Dune 1984) је класик научне фантастике. То је свемирска бајка, у којој нешто мање суверено влада цар Шадам IV, настањен на једној од планета. Свака планета дом је неког племића, а у жижи су две племићке породице; војводе Атреидиса и барона Харконен. Пошто војвода ужива велику популарност, цар га доживљава као претњу и склапа пакт са бароном да се уништи планета којом војвода влада. Најпре се дешава атентат на војводу, који је успешан, али његов син Пол, кога глуми Кајл Маклаклан, заједно са својом мајком, вештицом Франческом Анис, постаје (како је проречено), „Квизат Седерак“, месија пустињске планете из наслова, који ће стати у одбрану пред кућом Харконена и спасти свемир од зла. Пустињска планета је у овом филму важна јер се само са ње добија зачин, супстанца која продужава живот, проширује свест и од великог је значаја за путовање свемиром. На планети обитавају џиновски црви који су претња рударима, али испоставља се и кључ за победу млађаног Пола.

Критички осврт: Ово је сада већ култни филм, са веома запетљаном радњом, крцатом интригама и плановима, од којих су неки ковани цео век. Филм, уосталом, траје преко два сата, али држи пажњу јер је веома динамичан. Специјални ефекти за оно време су пристојни, а одабир глумаца сасвим добар. Режисер Дејвид Линч се у неколико момената баш „размахао“ (свакако у свом стилу), па је од једне основне и вечите идеје борбе добра и зла хтео да направи дубокомисаону филозофију, а што се види по фантазијама главног лика када пије свету воду и размишља о смислу и стратегији своје борбе. Међутим, те сцене су добро уклопљене у филм, који и јесте – фантазија.

Едукативни моменат: У тренутку делиријума младог принца, он спознаје да су пустиња, песак, зачин, џиновски црви и људи повезани, што заправо и јесте тако у реалном окружењу. Све у природи је повезано и то је оно што нам омогућава да живимо, баш као што зачин са планете Дина, па и монструозни црви који задају невоље рударима, омогућава замишљеним ликовима у филму да живе у свом фантастичном свету.

Оцена наставника:

5(на четири)

DtESS2008 (Small)Дан када је Земља стала (The Day the Earth Stood Still 2008) је филм у коме главну улогу тумачи Кијану Ривс. Он је ванземаљац који је послат на Земљу како би се побринуо да мисија уништавања људске расе протекне без грешке. Разлог зашто су се ванземаљци одлучили на овај корак је што људска раса прети да уништи природу Земље, а коју ванземаљци желе да спасу. Ипак астробиолог Хелен (глуми је Џенифер Конели) и њен пасторак успевају да убеде Кијана да поштеди људски род.

Критички осврт: Идеја за филм је добра (а морам да је поздравим као биолог), али није нова. Филм је иначе римејк филма из (веровали или не) 1951. године! Кијану је дочарао бескомпромисан ентитет (тешко је рећи шта је, пошто је у људском облику који је преузео за потребе мисије), невероватних моћи и роботског понашања. Заправо, толико роботског да је иритантан, а и уз сав тај његов назови карактер, тешко је поверовати да га је Џенифер ипак умилостивила. Искрено, нисам баш ни пропратио којим аргументима је то учинила. Специјални ефекти су сјајни, али нема их много и углавном се виде пред крај филма када почиње уништење. Овде је више акценат дат дијалозима, за које се сценариста заиста потрудио да буду виспрени.

Све време док сам гледао филм, имао сам осећај да нешто није како треба… Ах, да. Досадан је.

Едукативни моменат: Није потребно да нам ванземаљци говоре да смо неодговорни према својој планети. Можда и јесмо сами у свемиру, али овде свакако нисмо, иако се тако понашамо.

Оцена наставника:

3 (на једва)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s