Стичем утисак да су многе групе на Фејсбуку намењене наставницима направљене зарад, што би млади рекли, „пљувања“ (а не ради размене искустава и материјала, што је можда заиста била почетна идеја). Наставници су незадовољни из многих и у 99% случајева оправданих разлога и некако ова врста исказивања незадовољства добро дође као издувни вентил, а Бог зна да нам је и те како потребан. Притисак који трпимо са свих страна је толики да ако не би било таквог вентила, попуцали бисмо попут балона. Чим овако оправдавам, значи да не осуђујем, мада ретко учествујем у таквим начинима исказивања протеста и да будем сасвим искрен, повремено ми иде на живце.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Шта ми заправо смета? Смета ми што имам утисак да се губи критеријум. Наставници који су чланови таквих друштвених група негодују („пљују“) против свега, без обзира да ли се ради о најновијој (лошој) одлуци Министарства просвете или већ неке руководеће институције, мале матуре, непотребне папирологије која ће се ускоро мерити у гигабајтима, лоше слике у медијима или се ради о неким новим приступима у настави, па чак и уобичајеном послу, подразумевајућим стварима, као што су припреме за часове.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Заправо, не било какве припреме. Овај пут се радило о тзв. берлинском моделу који се знатно разликује од нашег уобичајеног:
http://www.skolskidnevnik.net/2009/02/i-konacno-plan-toka-casa/
Да ли је проблем што је овај модел потекао из Берлина, једног од главних градова (омражене нам) Европске уније, па је као такав накарадан или је проблем у томе што ти наставници екшели нису ни прочитали о чему се ради, али какве везе има, или је проблем у нечем сасвим трећем, не знам. Знам само да је изгледа савршено у реду што су наше припреме мање-више исте као код колега од пре четрдесет година са евентуалном разликом што их сада штампамо са компјутера. Берлински модел нуди нешто сасвим другачије, мада је све ту, почев од циљева, преко метода и облика, до наставних средстава и евалуације. Час је приказан у фазама и баш свака има своје оправдање и логику, а омогућава да се детаљно испланира.
✓✗◊★♪♫♠♣♥♦
Речју, скроз ми се свиђа. 🙂 И да ми се не свиђа, поборник сам тога да дамо шансу више и да критикујемо тек након што заиста схватимо о чему се ради.
Из пера једног наставника 
Мислим да је проблем у презасићењу. Наставници, свих ових година, нису умели да направе селекцију између мање и више битних административних захтева. Радили су, све што би неко предложио, „скидали“ са Интернета, копирали друге, куповали којекакве приручнике и свеске за различите облике праћења и сада су дошли у стање да одбијају све, више не могу. Тако ја видим стање у којем су се нашле наше колеге. Срећа, па сам од оних који је увек умео да направи селкцију, не поводим се за новинама, најчешће их стварам и бирам, пажљиво бирам шта ћу и у којој мери да примењјем.
Нисам убеђен да је у питању презасићење, макар не у свим случајевима. Могу да осетим емпатију према колегама код којих је заиста то случај, али такође видим и колеге које не раде ни свој основни посао; не пишу припреме и немају их годинама, часови су им сасвим класични са монолошком методом, често чак и без коришћења табле (ако већ не неке суперсонике), а ескивирају додатну наставу и часове одељенске заједнице. И Ви и ја знамо врло добро да таквих колега има и то у приличној мери и заиста не знам који је њихов изговор. Но, којој год групи припадали, помоћи нема; наш посао је напросто такав да захтева креативност, иновативност, рад на себи… Нико не каже да је лако.
Можда, и само можда, је невоља у вриједносном погледу на, како је мој отац говорио, уравниловку. Иначе усвојену из црвених времена и тако „лијепо“ прираслу нашем „новом“ времену…
Своди се на то да смо, ипак, само веома неразвијено у учмало друштво и то у свим еснафима по дубини и ширини и како год…
Не одбацујем ни ту могућност.
Rizikujući da me neko pogrešno shvati, moram da primetim da baš ti koji najmanje rade imaju najdeblji đon umesto obraza i na sve kritike slegnu ramenima i nastave po svom. No, za njih mi je lako – ignorišu oni mene, ignorišem ja njih.
Međutim, ima još jedna ne tako mala grupa koja kao, nešto radi – ne dolazi nespremna na čas, ima od nekog prepisane planove za sve časove, ide na sve što nosi bodove, pod uslovom da nosi bodove i tako dalje. Šta je problem s njima? Pa, to što kritikuju svaku, ali baš svaku, inovativnu ideju. Takođe, stalno im nešto silno treba i kad bi mogli svi da se polome da im to obezbede, oni bi nešto i radili, ali pošto to nije slučaj, eto, nemaju uslove! E, oni me mnogo nerviraju… stalno nešto traže i očekuju da prepišu, ukradu, … a ako ne može, onda kritikuju
Ја те сигурно нисам схватио погрешно. 🙂
У реду је то међусобно игносирање и сасвим сам се саживео са тим, те бих био веома срећан да и остане на томе. Међутим, у школи је таква ситуација да сваки посао мора да се одради. И долазим у ситуацију, као и све колеге које заиста раде свој посао, да морам да одрадим сваки (и сопствени и туђи) посао и опет сам на крају некако најгори. 😀
На крају, дигао сам руке, прешао у улогу посматрача (мада и даље радим као и пре) и само чекам докле ће. 🙂
Pokušavam da smisleno odgovorim, ali sve što napišem mi zvuči suviše depresivno i negativno, a to ne liči na mene… Valjda sam se umorila od svega: napornih kolega, entuzijasta koji rade da bi bili viđeni da rade, a ne zato što to što rade ima nekog smisla, učenika koji neće da uče, onih đaka što im je lakše da nauče napamet nego da uključe mozak i onih profesora koji cene takav (uzaludan) trud, roditelja koji prete tužbama i žalbama, umesto da pomognu svojoj deci da nešto nauče, nedostatka elementarne pristojnosti: poštovanja tuđeg vremena i rada (ne mora mog, bilo čijeg).
Auuuu… izgleda da mi je vreme za raspust duži od tri dana 😉
Биће и таквог распуста, али, нажалост, неће нам решити све проблеме које си навела, а препознао сам их све. 🙂