Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

vamp (Small)Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

2(може и мање)

carriebljak (Small)Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу говоре преживели у масакру детективу Дејвиду Киту. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, те је њихова мотивација врло нејасна. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

1(можда може на два)

Egzorcizam_Emili_Rouz (Small)Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним, није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

deliverus (Small)Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође добра, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. Некако ми то није добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

3(колико-толико објективна)

AD_IT_TOM_1SHT_5Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига паде на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се супротставе масовном убици наоружани само знањем. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Но, некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује своју природну моћ. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

4(може, хајде)

killgiants (Small)Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

kickass (Small)Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

5(сигурица)

kickassII (Small)Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

3(на два, а можда чак и два)

JLFlashpoint_VODEST_KeyartPrint_2000x2841_USЛига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

5(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

public (Small)Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускијети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. Са друге стране, промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Ипак, моје одобравање, упркос томе, има. Пре свега због храброг приступа и реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи. 🙂 Можда свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај потврђује оно што је све време било очигледно и изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену темпирао тако да филм одаје поменути кул утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена и цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колоритна, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром на то да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просечна годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме, односно осетљивима)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Међутим, једино је редослед сцена, односно дешавања неочекиван. Сама радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга (а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави). На крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако и допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, но то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и тиме су то време дочарали, али и време одмах након Другог светског рата у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је од самог почетка било јасно да ће се дешавати. Као што је било јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих како би овај филм изгледао као макар пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)

Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је (очигледно) драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да то лишће има необична, али и врло опасна својства.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка, коју је Рик гајио, како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас све то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо цену самоће и неинформисаности, тако да ни то није идеално решење.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када је кретао на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок, избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. Захваљујући пророчанским визијама, А. Џ. Кук је на аутопуту спасила себе, али и људе у колони аутомобила, чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу. Зато је отишла код једине преостале из те прве несреће Али Лартер како би затражила помоћ. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

Лако Је Критиковати 41

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bfg-smallВелики пријатељски џин (The BFG 2016) је бајка о земљи џинова. Руби Барнхил је девојчица која живи у сиротишту и воли да остане будна до касно у ноћ. Тако је, једне ноћи, видела да се по граду шуња прави правцати џин. И он је видео њу, те је отео и одвео у своју земљу. Испоставило се да је тај џин доброћудан, али да то није случај и са његовим сународницима.

Критички осврт: Ово је једна нежна и лепушкаста и надасве досадна прича. У ствари, приче практично и нема. Или је виц у томе да је испричана за сасвим мали узраст јер за сваки иоле старији је увреда интелигенције. Другим речима, толико је сведена и лишена било какве авантуре и мистерије, да јој не помажу ни лепе речи изречене, а ни покушај филозофског погледа на велике теме.

Фотографија и специјални ефекти су одлични, али то некако није довољно. Утисак не поправљају ни лепе идеје, попут земље снова. Додуше, има и решења која су потпуни промашаји, као што је наводно леп сан малог дечака да прича са председником САД-а, као и ангажовање британске краљице у целој причи. Ако је Стивен Спилберг мислио да ода почаст тој жени и њеној крунисаној глави, само је проузроковао контраефекат јер богатство којим је окружена и небројена послуга тескобан су контраст животној причи сироте девојчице. Иначе су поруке које филм шаље некако збуњујуће. Са једне стране филм прича о пријатељству и храбрости, а са друге имамо девојчицу која скаче са балкона само зато што верује да ће је џин спасити (што не да није храбро, већ није ни нормално понашање ако применимо у свакодневном животу), те управља воланом кола која други див користи за раскалашне игре попут оних америчких вашара где се камиони сударају. А џин је, наводно, добар, иако ју је отео из сиротишта на самом почетку филма.

Ликови су потпуни стереотипи, почевши од управнице сиротишта, жене у зрелим годинама запуштене и са виклерима. У филму иначе нема ич оригиналног.

Едукативни моменат: Девојчица је имала проблем и обратила се особи за коју је знала да тај проблем може да реши (у овом случају то је била енглеска краљица). Можда ће нам изгледати да смо беспомоћни када се обраћамо за помоћ и да немамо довољно знања да проблем решимо сами. Међутим, управо је обрнуто. Знање је и када умемо да препознамо ситуацију када и коме треба да се обратимо када имамо проблем, посебно када је здравље у питању.

Оцена наставника:

2(може плус)

timeline-smallВременска линија (Timeline 2003) је авантуристички филм базиран на истоименој књизи. Говори о томе како је откривен портал за путовање кроз време и то у годину 1357. у време сукоба између Енглеза и Француза. Овим порталом манипулише Дејвид Тјулис, председник моћне фирме, која финансира археолошка истраживања баш у вези са поменутим ратом. Научници на терену открили су, на необичан начин, да је вођа тима професор Били Коноли у невољи и то заробљен у времену од пре шестсто година. Зато су се они, заједно са професоровим сином Полом Вокером, запутили кроз портал да га пронађу и врате у садашњост.

Критички осврт: Прича заиста није лоша (као ни продукција), мада је готово у потпуности предвидљива. Видан је труд режисера Ричарда Донера да је учини динамичном, па тако, ваљда, и занимљивом, те се догађаји прилично брзо смењују један након другог. Има ту као неке и мистерије, као када Френсис О’Конор повезује археолошке ископине у садашњости са оним које је видела у прошлости и тако проналази тајни тунел, али све је то некако тек овлаш обрађено, односно недовољно да би се направила интрига. Глума је, па, солидна, мада у појединим моментима има и преглумљавања, а и општих места.

Едукативни моменат: Џералд Батлер је рекао да сами стварамо своју историју. И то јесте тачно и увек је било, а добило је нову димензију у време информационо комуникационих технологија јер за сваким од нас остаје тзв. интернет отисак. Све оно што напишемо или створимо на интернету даје представу о томе шта смо све радили и ствара слику о нама самима. И то треба увек имати на уму.

Оцена наставника:

3(јака)

theoneiloveblucover-smallЈедан кога волим (The One I Love 2014) је филм о брачном пару који има проблема и зато им њихов терапеут Тед Денсон предлаже да оду да проведу викенд на месту које им је препоручио. У питању је лепа, али усамљена кућа, уз коју се налази и гостинска кућа. Веома брзо откривају да се у тој другој кући дешавају необјашњиви догађаји. И они заиста почињу да утичу на њихову везу, као што им је терапеут и обећао.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму. Идеја је сасвим оригинална, а и реализована је одлично и то уз учешће свега двоје глумаца. И њих двоје (као и сама радња, наравно, а са свим превратима) успевају потпуно да одрже пажњу и при томе успели су да буду сасвим уверљиви у обе улоге – главног пара и њихових побољшаних двојника. Мистерија се до краја не разјашњава потпуно, али то у овом филму уопште није минус.

Моја препорука, посебно за оне који воле љубиће. 🙂

Едукативни моменат: Постоје стране наше личности које су допадљиве и оне друге које нису. И тога треба да будемо свесни посебно када судимо о другима и њиховим мање допадљивим странама.

Оцена наставника:

5(са два плуса)

affiche_blood_shot_-smallЗакрвављен (Blood Shot 2013) је помало комични трилер у којем вампир Мајкл Бејли Смит уништава опаке терористе у својству америчког агента. Међутим, испоставља се да је група коју предводи Бред Дуриф достојан противник чак и бесмртном вампиру. Ова група планира да активира нуклеарну бомбу у сред Лос Анђелеса. Шеф одреда вампира Ланс Хенриксен ангажује вампира, а са њим у мисију креће и полицајац који тек што је изгубио посао Бренан Елиот.

Критички осврт: Идеја са којом је овај филм направљен прилично је добра, као и закључак, али је реализација прилично лоша. Додуше, има пар симпатичних цака (као када вампир штити Бренана од метака), продукција није скроз лоша, као ни специјални ефекти, а и глума је углавном солидна. Међутим, у већем делу филма место радње је проблематично (потпуно је нејасно одакле су узели радиоактивни материјал, на пример), емоције су више него површне, а мотиви ликова не увек јасни. Уз то, сцене се понављају (те Бренан у више наврата има сличан дијалог пред вратима куће своје жене Кристи Клајнос), а оне које се односе на акцију претеране су, што је честа грешка у акционим филмовима. Тако да пуцају једни на друге са пар корака удаљености и не погађају се, а Бренан преживљава експлозију при којој, у реалним условима, од њега не би остао ни прах.

У једном тренутку филм улази у дубиозу и испоставља се да је Бред некакав чаробњак који призива духа који светли плавичастом светлошћу и тај дух опседа вампира. Онда се радња наново враћа на прави колосек, да би постала предвидљива и завршила се класичним општим местом.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл био вампир чудовишног изгледа, чудовишта су заправо били људи против којих се борио. Да ли је неко добар или лош не одређује изглед, већ поступци.

Оцена наставника:

1(плус)

narcopolis-movie-poster-smallНаркополис (Narcopolis 2015) је британски футуристички филм. Детектив Елиот Кауен проналази леш коме недостаје пола главе и упркос наређењу свог шефа да напусти случај, он наставља да истражује. Истрага га доводи до шокантних преврата и до краја филма остаје усамљени борац који покушава да победи моћног власника компаније за производњу дроге.

Критички осврт: Ово бих назвао једним заиста добрим покушајем да се уради квалитетан СФ трилер. Прича је добра и солидно реализована, што се режије, продукције и глуме тиче. Иако је довољно компликована да ју је јако тешко пратити и донекле предвидљива, има добре преокрете. Ипак, има и нелогичних момената, а посебно је лоше решен крај, када Елиот преокреће причу у корист свог сина Гарија Лојда. На почетку Гари на неки начин извршава самоубиство јер нема времена да заврши мисију хакерисања коју је започео, а на крају филма (када због петљања са путовањем кроз време добија другу шансу) испоставља се да је имао времена и за то и да се изгрли, изљуби и исприча са својим оцем… Такође, нејасна је уплетеност и убиство руског научника Џонатана Прајса. Уз све то, туче су некако неуверљиве. Но, добро, ово потоње је мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: Да ли је легализација дроге наша будућност заиста не знам. Засигурно знам да са дрогом будућности нема.

Оцена наставника:

4(на три)

dreddik-small

Дред (Dredd 2012) је футуристички филм који претпоставља да људи живе у мегаполисима (градовима са много десетина милиона становника). У таквим градовима царује криминал, а једини који се боре против њега су судије, односно полицајци који имају овлашћења да донесу пресуду и да је спроведу у дело. Један од њих је и Дред (Карл Ербан) који, осим задатка, добија и налог да испита подобност новајлије Оливије Тирлби, која има парапсихолошке моћи. Они одлазе у зграду, која је у ствари град у малом, са намером да истраже три убиства. Међутим, тамо наилазе на нешто веће и организованије и вођа тамошње банде Лина Хиди затворила је сваки излаз из зграде и наредила лов на двоје судија.

Критички осврт: Сам ток радње је свакако класичан, али је радња дефинитивно динамична и све време држи пажњу. Томе доприносе и импресивни (али и поприлично насилни) специјални ефекти. Овакве акције типа „Рамбо“, где један јунак побеђује гомилу, а тако својствене Силвестеру Сталонеу (додуше, он је и глумео Дреда 1995), тешко да могу да прођу без рупа, односно нелогичности. И овај пут режисер Пит Тревис то није успео да избегне и поједини поступци су сувише наивни, а моћ Оливије није доследна. У једној сцени је толико психички измучила Вуда Хариса да се, несрећник, упишкио од страха, да би у се некој од наредних сцена немоћно предала да је овај отме.

Овај филм не нуди много више од тек пар површних порука. Нека дубља прича ликова је само загребана, тако да је овај филм само – забаван.

Едукативни моменат: Један судија је победио на десетине криминалаца, иако је Лина Хиди била убеђена да ће они победити њега. То само говори да је, осим квантитета, квалитет веома значајан и није реткост да се појединац издвоји из гомиле.

Оцена наставника:

4(на пет)

suicide_squad_movie_poster_by_arkhamnatic-smallСамоубилачки одред (Suicide Squad 2016) је мало другачија суперхеројштина. Након смрти Супермена, официр Вајола Дејвис је покренула пројекат формирања одреда људи натпросечних способности који ће бранити грађане од опасности. Невоља је једино што је намислила да одред сачињавају негативци – лопови и убице. Упркос здравом разуму, одред је формиран и већ је добио и свој први задатак.

Критички осврт: Ову суперхеројштину издваја од гомиле других то што су антихероји у ствари протагонисти. И тај необични спој је у потпуности успешан. Радња је за овакву врсту филма сасвим обична, али и закомпликована тиме што је тешко пропратити ко је када на чијој страни и ко је ту у ствари позитиван, а ко негативан лик. Тим пре што су приче о супер-зликовцима продубљене и дата им је довољно јака емотивна подлога да могу да изазову емпатију нас гледалаца.

Похвалио бих глуму, живописност ликова, специјалне ефекте и то што филм нимало није досадан.

Едукативни моменат: Приметио сам тренд да се са суперхеројима (људима или бићима који имају натприродне моћи) мешају и људи који супермоћи немају, али имају изузетне способности. Рецимо, Вил Смит је сасвим обичан човек, али непогрешиво погађа мету. Неке способности које поједини људи имају заиста су поштовања вредне, без обзира што нису паранормалне.

Оцена наставника:

5(заслужена)

barbarella-smallБарбарела (Barbarella 1968) је филм снимљен према француском стрипу са истоименом хероином. Барбарелу глуми Џејн Фонда и она је представник Владе планете Земље у далекој будућности. Њу шаље председник Клод Дофен да на другој (такође насељеној) планети пронађе професора изумитеља позитронских зрака и тако отклони претњу својој планети на којој већ стотинама година влада мир.

Критички осврт: Веома врцав филм са маштовитом радњом и још маштовитијим костимима. Поједине идеје у филму су веома занимљиве и чак и за ово време биле би оригиналне, а има и урнебесних, као када Џејн нападају крвожедни папагаји тигрице. Филм је аутентичан за оно време, лепршав, питак и плитак, са основном идејом да ослика тадашњу поп културу и сексуалне слободе, пре свега истичући адуте оскудно одевене лепотице Барбареле. Посебно бих истакао да радња није класична и да се на исти (некласичан) начин и завршава. Све похвале.

Едукативни моменат: Барбарела се у два наврата сусрела са опасношћу која јој уопште није изгледала као опасност. У првом случају напала су је деца и њихове лутке, а у другом папагајчићи. У животу нам се то највероватније неће десити, али се дешава да се испостави да је нешто што доживљавамо као безопасну и безбрижну игру, заправо веома опасно. Ово посебно важи за децу. Тако да, децо, пре било какве игре размислите колико је она заиста безбедна.

Оцена наставника:

5(од мене)

8kfbf0ts-smallСкот Пилгрим против света (Scott Pilgrim vs. the World 2010) је америчка тинејџ комедија. Скот (Мајкл Сера) је момак из Торонта у Канади. Након једва одболованог раскида са Бри Ларсон, Скот почиње платонску везу са средњошколком Елен Вонг. Међутим, у то неко време среће девојку из својих снова (буквално) Мери Елизабет Винстед. Започиње паралелно везу и са њом, али да би везу одржао, мора да се бори против њених седам бивших љубави.

Критички осврт: Као што је претходни филм осликавао популарну културу шездесетих, тако и овај филм осликава, додуше алтернативну, културу данас. И то што популарише алтернативу – кроз музику, видео-игрице и начин размишљања заиста ми се допада. У овом филму гикови су хероји и освајачи симпатија. И зато је и овај филм освојио све моје симпатије. Уз то, глума је добра, специјални ефекти зачуђујуће и задивљујуће добри и прича је сасвим откачена. Мада не и оригинална, а посебно није оригиналан начин како је режирана. Овај начин је ипак „патентирао“ Оливер Стоун у „Природно рођеним убицама“ (ако већ не неко пре њега). Такође, поједине сцене су преузете из суперпознатог филма „Кил Бил“, али то већ није последица крађе идеја, већ јасне алузије. Све у свему, утисак је сасвим позитиван.

Едукативни моменат: Осим музике и трендова који нам се већ дуги низ година (практично једини) нуде и које, нажалост, већина младих прихвата, треба дати шансу и другим музичким и уопште културним правцима и садржајима јер и они могу бити „кул“, а сасвим извесно су и квалитетнији и смисленији.

Оцена наставника:

5(сигурна)

room-movie-poster-small1408 (1408 2007) је хорор филм о уклетим хотелима. Џон Кјузак је писац који се бави баш тиме и о томе пише књигу. Власници хотела га зову да посети њихове уклете собе, али осим рекламе за њихове услуге, Џон није добио много материјала за своје писаније. Онда је сазнао за собу број 1408 у хотелу „Делфин“ у Њујорку и покушава да је резервише. Међутим, први пут се дешава нешто необично. Менаџер хотела Самјуел Л. Џексон не жели да му изда собу и Џон је морао да посегне чак и за правним саветима како да ту собу ипак добије. Чак и тада Самјуел покушава да га одговори од замисли, наводећи да је заиста много људи умрло у тој соби, али Џон се није поколебао. Испоставило се да је његова одлука била потпуно погрешна.

Критички осврт: Ово је необична мешавина правог хорора од кога се најежите и психолошког, од којих овај потоњи нуди и једну дубљу причу. Неке сцене јесу језиве (као када Џон схвати да је у згради насупрот његовој лик који га имитира), друге јесу добро осмишљене (када покушава да кроз прозор преко симса пређе у другу собу), али има и неуверљивих (када среће зомбија у цевима за вентилацију). Међутим, не могу да кажем да су сцене и уопште цео филм оригинални, али опет, шта може ново да понуди прича о уклетим кућама? Овако испричана свакако ништа.

Џон и Самјуел су били стандардно добри, а ни специјални ефекти нису лоши. Као и цео филм – није лош, али је далеко од грандиозног.

Едукативни моменат: Да би писао о нечему и уопште судио о томе, Џон се трудио да то нешто (у овом случају хотеле и оно што нуде) најпре упозна. И то је једини исправан начин ако већ хоћемо да критикујемо.

Оцена наставника:

4(заиста блага)

Лако Је Критиковати 38

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

p23152_p_v8_apСупернова (Supernova 2000) је футуристички филм који се дешава у дубоком свемиру. Џејмс Спајдер постаје нови пилот свемирског брода намењеног за хитне (колико је то у свемиру могуће) медицинске интервенције и недуго затим посада добија позив за помоћ са много светлосних година удаљеног месеца. Позив је упутио Питер Фачинели кога бродска лекарка Анџела Басет зна и то не по добром. Посада, свеједно, прихвата позив и одлази тамо и упада у врло лошу ситуацију, а успут остаје и без капетана Роберта Форстера. Испоставља се да су у смртној опасности, а њихова мисија постаје много значајнија од пружања медицинске помоћи.

Критички осврт: Прича је сасвим солидна, мада не претерано оригинална, а и врло је предвидљива. Допало ми се решење за објекат који је Питер донео на брод и то целу идеју чини врло добром. Глума је одлична. Посебно бих похвалио Џејмса јер ми уопште не личи на ауторитативног капетана, а уверио ме је да јесте такав. И продукција је сјајна, као и специјални ефекти. Филм је помало чак и страшњикав, али је акција (која доминира у филму) урађена некако аљкаво. Но, све у свему, укупан утисак је позитиван и моје препоруке љубитељима тврдог СФ-а.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Џејмс рекао (додуше на мало грубљи начин) да нема користи од размишљања да је све другачије урађено. Урађено је како јесте и сада треба наћи решење. И то је оперативна, ефикасна логика. Наравно, није лоше ни размишљати како је неки проблем настао јер ако знамо узрок – нећемо га поновити.

Оцена наставника:

5(може)

startrekbeyondposter-smallИзван звезданих стаза (Star Trek Beyond 2016) је трећи филм новог серијала о авантурама посаде свемирског брода „Ентерпрајз“. Након вишегодишњег боравка у свемиру посада је пристала у свемирску базу Јорктаун. Међутим, нису дуго боравили када им је већ понуђен нов задатак. Лидија Вилсон, која је пристигла из оближње маглине, замолила је да у ту маглину дође брод довољно опремљен да пронађе њену посаду наводно насукану на планету Алтамиду. „Ентерпрајз“ је кренуо у мисију спасавања, али га је крај планете напао надмоћни брод и потпуно разорио. Посада је напустила брод у капсулама за спасавање које је непријатељ листом заробио. Малобројни који су успели да побегну нашли су се на површини Алтамиде у безнадежној позицији. Сада је њихова мисија имала другачији циљ и испоставило се од виталне важности за све планете Федерације.

Критички осврт: Ово је тачно онај тип научне фантастике који обожавам.  Уз квалитетну продукцију, добре специјалне фекете и сјајне глумце, већ од почетка јасно ми је било да ће ми се филм допасти (иако је прича сасвим класична за овај поджанр). Динамичан је и забаван и у том смислу држи темпо који је задао први наставак серијала.

Има детаља који су „позајмљени“ из „Ејлијена“, „Аватара“ и других филмова (а и серија, попут „Звездане капије: Атлантиде“), али и ти позајмљени елементи углавном су добро и на нов начин уклопљени. Специјални ефекти и технолошка решења су баш, баш добра (посебно ми се допада начин како је свемирски брод зауставио три непријатељска брода која су напала свемирску базу), мада има делова где се анимација примећује, као када су Крис Пајн и Софија Бутела возили мотор преко неравница планете на којој се радња одвија. Такође, има делова са оним карактеристичним америчким форама (да не кажем „напрженим“), па тако брод којим управља Крис као да сурфује међу ројем непријатељских бродова, чија заједничка формација изгледа као талас. И то уз све метал музику (која је у филму класична јер је то ипак далека будућност).

Едукативни моменат: Идрис Елба је бивши војник Федерације планета који је изгубио сврху живљења јер мирољубива политика променила је стање ствари и он више није био потребан. И определио се да буде негативац и убица радије него да се мења. Ми нећемо бити тако драстични, али истина јесте да ако се не мењамо време ће нас прегазити и заиста се може десити да изгубимо и сврху и посао. Промене су неопходне и због тога, што каже Крис, да не бисмо вечито војевали исте битке.

Оцена наставника:

5(за пар нијанси слабија од других филмова из серијала)

fantasy-smallЗавршна фантазија: Духови унутра (Final Fantasy: The Spirits Within 2001) је компјутерски анимирани филм о апокалиптичној будућности. Апокалипсу су изазвали духови ванземаљаца пристигли на метеору који је пао на Земљу. Преостали људи направили су утврђене градове, али и даље размишљају о начину како да униште освајаче. Генерал (коме је свој (добар) глас дао Џејмс Вудс) захтева да се искористи разорни топ назван „Зевс“, али научник Доналд Садерланд је предложио другачији приступ. Он има теорију према којој ће неутралисати ванземаљске духове ако пронађе осам духова који су производ Геје (наше планете). Његова асистенткиња Минг-На Вен успела је да пронађе неке од њих, али је потребно пронаћи и остале. У томе јој помаже војни одред „Дубоке очи“. Међутим, амбициозни и освете жељан генерал има другачије планове, који ће уништити његов град и угрозити и оно мало преосталог човечанства.

Критички осврт: Анимација је сасвим добра ако пренебрегнемо неприродан положај тела у тек пар случајева. Међутим, не функционише када су тужне сцене у питању јер је сувише видно артифицијална. Тако да када је Минг-На причала о девојчици која је умирала, том причом није успела да изазове циљане емоције.

Идеја за причу није иновативна и чак постоји секта која веома верује у духове ванземаљаца (Сајентолози), а ни сама прича није нарочито оригинална. И пати од општих места (и наново енергетски зрак са Земље ка свемиру), сувише је усмерена на акцију, тако да дубље приче нема и заправо, одрађена је прилично површно. И мотиви ликова су сувише поједностављени. Но, не могу да кажем, забаван је филм.

Едукативни моменат: Када је професор Доналд рекао да је и он некад био млад попут ње, главна хероина Минг-На је узвратила да у рату нико није млад. Наравно, тиме није мислила на реалне године, већ на искуство. Нико не би требало такво искуство да има, посебно не деца и зато увек треба подржавати кампање и акције против рата.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, мада више три на четири)

martian-land-smallЗемља Марсоваца (Martian Land 2015) је амерички СФ рађен „непосредно за видео“, како већ то Амери воле да зову (премијера се дешава на интернету или путем ди-ви-дија). Људи су населили Марс како би побегли са Земље, која је постала негостољубива управо због њихове активности, али су на Марс пренели и своје лоше навике. Сада имају проблем са тиме што су пореметили природну равнотежу и на тој планети и страховите олује прете да их униште. Једини који им може помоћи је један од највећих умова Земље Лејн Таунсенд. Његов мотив да помогне колонистима је и личан јер му је кћерка заробљена у граду погођеном олујом. И он је заиста успео да пронађе решење, али не верују сви да ће то решење бити и успешно.

Критички осврт: Идеја за филм у ствари и није тако лоша. Међутим, како је идеја реализована, сасвим је друга прича. Прича је потпуно обична и много пута виђена у сличним филмовима. Увек су ту неки суперстручни родитељи хероји који спашавају своје дете у невољи.

Глума је драматична и драматично лоша. У једном тренутку њих двојица су се смрзавали у свемирском бродићу. С обзиром на то да им из уста није излазила водена пара, тешко је било да ме увере да им је заиста хладно, а ако уз то додамо и очајну глуму, од уверљивости није остало ни у. И да додам да су већ у некој следећој сцени у истом том шатлу били у кратким рукавима.

Специјални ефекти су као у некој телевизијској СФ серији, тамо негде с краја деведесетих. Има и таквих ефеката, за које су осамдесете напредне године. Види се да је нискобуџетни филм и по томе што није било новца ни за статисте. Када је олуја кренула на први град на Марсу, одасвуд су се чули врисци људи, али се људи видели нису. Само две глумице како панично беже. У другој сцени статисти су доцртани. И то видно доцртани. Гледао сам видео-игре са бољом анимацијом. Додуше, не могу да грешим душу, у појединим сценама појављују се статисти (макар неколико њих), али какве су сцене – боље да се нису појавили.

Дијалога има много и већину сам пречуо јер су досадни, а конфликти између ликова су префорсирани. Поједини поступци су дечје наивни, као у цртаном филму, па тако је лика однела страховита олуја у ходнику коју он уопште није видео да долази до самог краја. Други неки људи, пар заправо, настрадао је потпуно без потребе. Девојка из тог пара је повредила ногу и наместо да је троје поред ње (а један је стамени мушкарац) понесу до заклона, тек пар корака далеко, они су се напросто препустили олуји. Овом филму не треба да се препустите, већ треба да га пропустите.

Едукативни моменат: Све оно што су радили Земљи, људи су почели да раде и Марсу. И заиста, сва је прилика да би тако и било. Ако хоћемо лепо да живимо није поента само променити место, већ променити и себе.

Оцена наставника:

1(свакако)

bokseri_idu_u_raj-smallБоксери иду у рај (Боксери иду у рај 1967) је југословенски филм о бившем боксеру Мији Алексићу који дане проводи у кафани и уз „друштво“ чашице. Једне вечери, пожелео је да му говорник са гробља Светолик Никачевић, који се затекао у кафани, одржи говор (уз надокнаду, разуме се), како би видео како ће све то да изгледа. Да би сцена била уверљивија, спојио је кафанске столове и легао на њих глумећи упокојеног. Међутим, током говора заиста је умро и доспео до Светог Петра (глуми га Павле Вујисић). Испоставило се да Петар воли бокс и довољно је слаб на боксере да дозволи да Мија васкрсне и одгледа последњи меч свог пулена, тада млађаног Ивана Бекјарева.

Критички осврт: Након овог филма биће вам јасније одакле инспирација за много каснији „Сабирни центар“. Очигледно је овај филм први (или међу првима) донео једну занимљиву тему о духовном животу (која је и касније експлоатисана, а поменути филм је тек један од примера). И што је још важније, поруке филма су у спрези са моралним начелима. Прецизније речено, филм нас све време враћа са недокучиве и сувише филозофији наклоњене духовности на оно што је овоземаљски морално, часно и људски.

Непорециво је да су наше филмаџије сјајни хумористи, а овај епитет се још диже на квадрат када је у питању црни хумор. Тако је било и овога пута. Уз то, сатира тадашњег друштва (али пре свега религије) више је него очигледна и сасвим успешна.

Што се саме приче тиче, део док Мија умире и одлази код Павла Вујисића добрано је бољи од остатка. Тај други део филма је некако разводњен и чини ми се да као да ту нема довољно „меса“. Мање је виспреног, а више сведенијег хумора, а део када Иван побеђује у рингу, могао би бити српски пандан „Рокију“, мада, истина, значајније скромнији и мање патетичан. И крај је некако сувише отрежњујући и тек у покушају да се направи фора. Но, укупан утисак заиста није лош.

Едукативни моменат: Мија Алексић је добио последњу шансу да уради исправне ствари (материјално обезбедио свастику Ружицу Сокић и помогао младом пулену Ивану Бекјареву). Ми ту шансу не треба да чекамо јер је, можда, нећемо ни имати. Треба да радимо исправне ствари већ сада.

Оцена наставника:

4(на пет)

jinn-smallЏин (Jinn 2014) је амерички хорор заснован на древној арапској легенди о бићу створеном од ватре. У садашњости, Доминик Рејнс, дизајнер аутомобила и срећно ожењен мушкарац, има уобичајене планове за будућност, а који подразумевају напредак на послу и увећање породице. Његов идилични живот ремети један необичан поклон – видео-касета коју је, пре много времена, снимио његов отац. Доминик тако сазнаје да мрачне силе заиста постоје и да је он одабран да се бори против њих. Ускоро упознаје необичне савезнике, али и застрашујуће непријатеље.

Критички осврт: Већ на самом почетку видело се да ће ово бити замешатељство ране арапске митологије и хришћанске (а на крају се испоставило и не само хришћанске) религије и то је обећавало јер нисам баш гледао много таквих комбинација. Уз то, специјални ефекти заиста нису лоши, а поједине сцене прилично су језиве. Па, ипак, филм је убрзо почео да разочарава. Превише је општих места, мелодраматике и патетике, а које прати адекватна музика (малтене попут турских сапунских опера). Уз то, те квазиемотивне ситуације повремено баш немају ни смислену радњу која их прати. Рецимо, на видео-касети, коју је отац послао свом сину Доминику, постоји само неповезана прича, а требало је да буде упозорење. И сада Доминик треба да се чува од нечег страшног (чак опасног по живот), а да појма нема уопште о чему човек говори. Дефинитивно ми је промакао смисао читавог тог труда.

Џин изгледа као класичан негативац и заправо, визуелно је веома налик на познатије злочинце попут Фредија Кругера и цара Палпатина (из „Звезданих ратова“), а повремено личи на каквог зомбија. Но, овог пута опробани рецепт је дао и очекивани, застрашујући ефекат. Иначе, има сличности са другим филмовима и у појединим сценама. У ствари, све у филму је већ виђено.

Глума је не баш катастрофално лоша, али сасвим довољно да буде неуверљива.

Едукативни моменат: Серинда Суон је толико волела свог мужа Доминика да је била спремна и да га напусти, а да би он са неком другом женом имао срећу. Наиме, она није могла да остане у другом стању и са њом Доминик не би могао да има дете које је јако желео. И то је заиста несебична љубав. Тешко је пронаћи такву љубав јер свако је у некој мери и себичан (посебно када воли), али ко је пронађе, не би требало да је пропусти.

Оцена наставника:

2(стабилна)

deep-in-the-darkness-smallДубоко у тами (Deep in the Darkness 2014) је хорор филм рађен према истоименој књизи. Шон Патрик Томас је лекар коме је досадио градски живот и са породицом се преселио у варошицу у Њу Хемпширу. Међутим, веома брзо му постаје јасно да мештани крију тајну и да у том градићу постоји и један сасвим другачији живот и сасвим другачији људи.

Критички осврт: Ово није први филм који сам гледао да бића из сенке тероришу мештане мирне америчке варошице. Такође, нису ретки ни филмови у којима су протагонисти дошљаци из великог града које у забаченој варошици дочекује најпре мистерија, а онда и права ноћна мора, са којом су варошани вома добро упознати. Што се саме мистерије тиче, некако је предуга и преспора, а уз то и исфорсирана. Ни други део филма, када почиње ноћна мора, не поправља утисак. Застрашујућа бића имају добре маске, али нису претерано страшна (можда више гадна), као ни саме сцене (неке сцене изгледају као прави метеж, ваљда да би се добило на драматици које, реално, нема). Тако да је ово можда хорор, али није баш успешан. Као ни цео филм, уосталом. Филм је досадан. Све време се понавља један те исти мотив – дивљаци свако мало отимају доктора како би лечио понеког од њих и при томе га вукљају кроз сувише мрачне пећине.

Поступци ликова су прилично и углавном нејасни, а што се дивљих људи тиче, тек њихови мотиви уопште нису јасни. Опет, хајде, дивљи су, па и неартикулисано понашање није толико зачуђујуће. Али, са друге стране, током дана, све чују и све разумеју, тако да није баш да су толико несвесни. У једном тренутку нападају, у другом не, а посебно је наивна сцена када убијају Ентонија дел Негра наочиглед Шона Патрика Томаса. И начин како им је Шон свима дохакао, само је покушај да буде виспрен и научан. Крај није ништа више паметније урађен и потпуно је предвидљив.

Едукативни моменат: Шон је, захваљујући томе што је лекар, могао да помогне чак и дивљим људима (што му је и спасило живот). Касније је успео да помогне и себи и уништи дивљаке. Другим речима, када имамо знање и вештину, можемо помоћи и себи и другима.

Оцена наставника:

1(на два или два на један, свеједно)

zombie_holocaust-smallПреживео сам зомби холокауст (I Survived a Zombie Holocaust 2014) је филм о снимању филма о зомбијима. Млади сарадник, жељан да постане сценариста, долази на снимање и како то обично бива, постаје момак за све. Заљубљује се у куварицу и безуспешно покушава да је освоји и успут да оствари своје филмске снове, када схвата да се филм претворио у стварност и да зомбији заиста постоје.

Критички осврт: У ствари, сама идеја и није тако лоша, да се у сред снимања филма о зомбијима заиста дешава епидемија зомбија. И та идеја могла би да се разради на низ креативних, духовитих, стравоужасних или каквих желите начина, али у овом филму то није био потпуно случај. Реализација је осредња, а умањена јефтином продукцијом. Сам ток радње од почетка нема фокус и некако се ту меша више прича и то замешатељство је потпуно трапаво. Када је кренула акција, некако се променио темпо филма и иако се постепено радња фокусирала и постала значајније озбиљнија, невоља је што је уједно постала и апсолутно класична за овај поджанр. И крај је, наравно, предвидљив.

Глума је спорадична (креће се од очајне до прилично убедљиве, већ зависно од глумца и чак ни код истог глумца у свакој сцени није иста), а и ликови су чисти стереотипи. Међутим, пародија на америчке вредности и филмове, у ствари, и није тако лоша. Рецимо, добра фора је када главна глумица (дива) згражена иде у пољски ве-це, што је представљено као хорор моменат. Или лик који је очигледна пародија на набеђене херојске типове у америчким филмовима и који убија све оне који, заправо, нису зомбији. Његова улога не траје дуго, али је прилично успешно комично одрађена.

Филм је више смешан него страшан (мада се мора признати да је гадан), са више од неколико наивних момената. Ови потоњи имају, ваљда, оправдање у томе што се ради о комедији. Додуше, нису све форе успеле, напротив. Многе су потпуно неинвентивне и досадне, а саме сцене предуго трају и то без жељеног ефекта.

Едукативни моменат: Сценариста (не овог филма, већ у филму) је рекао главном јунаку како је инспирација свуда око њега. И то је истина. Ја бих додао да су за креативан посао и инспирација и ресурси у нашој околини – и људи и ствари и природа. Само треба да се потрудимо да у свему томе нађемо потенцијал и искористимо га.

Оцена наставника:

2(на три)

robots-smallРоботи (Robots 2005) је амерички комични цртаћ о роботима који живе у свом свету. Млади робот Родни је проналазач и сан му је да направи успех на пољу иновација у великом граду. Од малих ногу гледао је емисије у којима је Бигвелд (власник истоимене индустрије и велики изумитељ) позивао младе роботске наде да раде за њега и учине роботски свет бољим местом. Тако је Родни отишао у велики град, али је тамо затекао ситуацију супротну од оне какву је очекивао. Бигвелд индустрију је преузео зли робот, који не само да није расположен да помогне младима, већ има план да збрише све оне роботе који су сиромашни и немају новца за надоградње које производи. Родни добија мисију да помогне угроженима и да поврати ону стару Бигвелд индустрију и тако врати радост у Робот Сити.

Критички осврт: Почетак филма је више изгледао као збир скечева са роботима који покушавају да буду људи, да би потом прерастао у једну лепу, емотивну, мада класичну и предвидљиву причу. И заиста смешну са много добрих фора.

Асоцијација на позната дела има, попут „Чаробњака из Оза“, а и на познате личности. Међутим, алузије су више депласиране и иако јесу духовите, нису ме фасцинирале. Оно што ме је фасцинирало је што су роботи показали шта у ствари значи бити добар родитељ. И начин превоза кроз Робоград. Једно од транспортних средстава је и играчка са магнетом коју сам имао као мали. Да нисам гледао овај филм никада је се не бих сетио!

Едукативни моменат: Овај филм шаље лепу поруку да када имате сан о томе шта желите да постигнете у животу и ако знате да можете да га остварите, не одустајете од њега. Ја бих додао да и ако не успете (јер некада постоје објективне потешкоће и тзв. „виша сила“), треба да вам буде утеха да сте дали све од себе да тај сан остварите. Уосталом, никад не знате док не пробате.

Оцена наставника:

4(са џамбо плусем)

bh_hiro_and_baymax_poster-smallВелики херој 6 (Big Hero 6 2014) је још један цртаћ, овај пут о препаметном, а проблематичном дечаку, који свој таленат користи за лоше ствари и упада у невоље. Зато је његов старији брат одлучио да га преваром доведе на факултет и приволи га да свој потенцијал усмери на науку. То му и полази за руком и једини услов је да дечак направи нешто што ће импресионирати професора у чијој лабораторији његов старији брат ради. Дечак је направио микроботове и засенио све на сајму науке. Међутим, на сајму је избио пожар и дечаков брат је страдао. Дечак остаје сам са тетком и очајан, препушта се туговању, без жеље да упише факултет. А онда се десило нешто што му је указало да пожар на сајму није избио случајно и да је мистериозни човек са маском украо његове микроботове. Једини начин да открије идентитет тог човека јесте да пријатеље свог брата опреми као суперхероје, како би кренули у потрагу за њим. У томе им помаже и доброћудни робот којег је за живота направио дечаков брат.

Критички осврт: Генијална анимација и сјајна прича, која је сасвим довољно животна и кроз ликове, који су и неспретни и плашљиви, а и кроз ситуације које су чак и веома црне. Уз то и одличне форе; ама баш све ми се свиђа у овом цртаћу, који могу да гледају и деца и одрасли.

Едукативни моменат: Овај цртаћ има сјајну поруку – бити штребер је баш кул. Наши ђаци се гнушају учења, јер сматрају да то није популарно. Како ствари у Србији стоје, заиста и није, већ су популарне испразне и баналне личности и емисије. Но, живот није телевизија и кад-тад доћи ћемо до тога да нам у животу може помоћи само знање. Баш као што је и протагонистима у цртаћу.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)