Лако Је Критиковати 138

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wishupon (Small)Зажели (Wish Upon 2017) је филм о девојчурку Џои Кинг којој је отац Рајан Филипи поклонио необичну кинеску кутију. Пронашао ју је док је чепркао по ђубрету. На кутији су била кинеска слова, па је Рајан помислио да ће се Џои допасти јер иначе у школи учи кинески. Испоставиће се да је кутија магична и да свом власнику може да испуни седам жеља.

Критички осврт: Амери никако да одустану од тога да је главни протагониста (у овом случају Џои) девојчица коју угњетава најпопуларнија девојка у школи (Џозефин Лангфорд) и која је заљубљена у најпопуларнијег дечка у школи (Мичел Слагерт). Додуше, то у овој причи има оправдања, али опет… И све остало у филму је већ виђено, а образац по коме ради магична кутија постаје јасан већ у раном делу филма. Заправо, у овом филму не постоји нити једна оригинална сцена. У складу са тим, убиства које кутија иницира нису креативна, попут оних у „Последњој дестинавцији“, те није ни јасан критеријум према којем кутија бира жртве. Заправо, убиства су углавном тако збрзана, те некако снимана да се ни не виде најбоље, тако да тај део заиста није страшан.

Оно где филм добро поентира је у другом делу, када Џои, иако већ готово уверена да кутија узима људске жртве, и даље има своје жеље, што јесте нека врста упозорења на доба у којем живимо. Филм је тинејџерски не само по томе што у њему глуме тинејџери и тинејџерима интересантни ликови попут (још увек невештог) Рајана и Алис Ли, већ и по томе што је намењен том узрасту. Зато и претпостављам да је режисер Џон Р. Леонети њима и проследио упозорење да су сувише окренути себи и својим потребама (у филму се форсирају друштвене мреже и селфији, што јесте један од показатеља) и да их не дотиче то ако други страдају. Такође, статус се стиче преко тога чиме се баве родитељи и да ли су богати. Но, и ми старији нисмо далеко од тога да због стицања што већег прихода занемарујемо своје најмилије. Идеја коју је пласирао Џон свакако је пажње вредна, али је он то урадио на (као што сам већ написао) депласиран, превише класичан, неинвентиван начин. Из филма просто одише површност и зато та порука и не може озбиљније да се схвати.

Едукативни моменат: Млађахна Џои је схватила да све што добије на лак начин мора скупље да плати. И у животу је тако; ако се радујемо што смо нешто добили без труда, треба да будемо свесни да ће то кад-тад бити „наплаћено“ и то много више од онога колико бисмо уложили.

Оцена наставника:

3(минус)

kingdom kome (Small)Краљевство долази (Kingdom Come 2014) је филм о неколико људи који су се обрели у напуштеној згради, али се не сећају како. Они покушавају да пронађу излаз свесни да им се спрема нешто застрашујуће. Ускоро откривају да су њихови страхови оправдани и натприродне силе желе да им науде.

Критички осврт: Идеја за овај филм није лоша, под условом да је оригинална. Наводно, слична радња постоји и у „Тестери“ из 2004, а и добар део трилера и хорора бави се смртним и другим гресима. Но, идеја оригинална или није, тек катастрофално је реализована, а низак буџет није помогао. Иако морам да признам режисеру Грегу А. Сагеру да је одабрао добро место за снимање и створио тескобну атмосферу, мало тога другог бих могао да му признам. Једну од првих ствари коју му не могу признати је да је једнако умешан и у писању сценарија јер су дијалози очајни. Сцене уопште нису ни страшне, ни узбудљиве. Маске демона су, наравно, јефтине, али нису лоше осмишљене и иако не делују застрашујуће, макар су интересантне. То исто не могу да кажем и за ликове који нису упечатљиви, чак су врло предвидљивих карактера, односно грехова (што је појаснило мотив да ти људи буду ту, али је превише поједноставило причу). Јасно се види ко је ту садиста, ко расиста, а ко педофил. Некако је логичније да ти људи не буду транспарентни у ономе што јесу, баш зато што то нису друштвено прихватљиви деликти (ваљда би их тајили од осталих), а и прича би тиме макар имала некакав ефекат изненађења.

Радње готово да нема и углавном се вијају по тој некој згради, са тек повременим упливима натприродних ужаса. Овај филм заиста нема богзна шта да понуди, осим краја који је својврстан ризик и прилично храбар Грегов потез. Он даје једно виђење о абортусу које није ни скроз либерално, али ни хришћанско. Свакако је неки став и то треба поштовати. Иначе је крај одрађен коректно и „извукао је“ филм довољно да не добије баш један. 🙂

Едукативни моменат: За протагонисте се испоставило да ће се спасити или ако се покају или ако опросте. Не смем да тврдим да је тиме почињено недело мање зло, али свакако је веома важно у првом случају, а племенито у другом.

Оцена наставника:

2(са микро плусићем)

inferno (Small)Пакао (L’Inferno 1911) је први италијански дугометражни филм рађен према „Божанственој комедији“ Дантеа Алигјерија. Данте (глуми га Салваторе Папа) отиснуо се на путовање (да га тако назовем) паклом, а водич му је римски песник Публије Вергилије (Артуро Пировано), на захтев Дантеове љубимице Беатриче Портинари.

Критички осврт: Фасцинантно ми је како су у оно време извели да глумица која глуми Беатриче има врло ефектан светлуцав ореол. Заправо, за оно време ефекти су врло импресивни. Тројица режисера су учинила све што су могла да филм учине што квалитетнијим и да веродостојно прикажу Дантеово дело на платну.

Мени је иначе Дантеово дело интересантно из много разлога, па и тог како је поређао грехе у круговима пакла и рекао бих да то није у складу са црквеним канонима. Јеретици, рецимо, уопште нису кажњени најстрашније, како би се очекивало. Неки од њих, а то су старогрчки знаменити људи, нису ни упали у пакао јер су живели пре Христа. Некако је Данте ту био практичан, али и романтичан (или (преурањени) романтичар, како желите) јер је грешнике због љубави казнио најблаже. У сваком случају, и роман и филм су вредни пажње.

Едукативни моменат: Прочитајте Дантеову „Божанствену комедију“ и сигурно ћете боље и квалитетније утрошити време него гледајући „Парове“ и друге бљувотине на „Хепију“ и другим канализационим ТВ-каналима.

Оцена наставника:

5(заслужена)

krampusreturns (Small)Крампус: Повратак ђавола (Krampus: The Devil Returns 2016) је наставак филма из 2013. У граду у коме се радња дешава нестају деца и пошто су отмице узеле маха, детективи се обраћају за помоћ свом бившем колеги који се самоиницијативно повукао са посла, након што му је отета кћерка и убијена супруга. Он прихвата да им помогне, највише зато што и после пет година има наду да ће пронаћи кћерку. Но, то није једноставан задатак јер децу отима натприродни Крампус, а са полицијом се сукобљава и освете жељна банда.

Критички осврт: Најфасцинантније у овом филму је што је уопште снимљен. Мислим, наставак на онако лош првенац… Где ти људи проналазе новац за тако лоше пројекте? Кад помислим колико лепих и креативних пројеката радимо у школи, а пронаћи средства припада серијалу „Немогућа мисија“. Но, овде је свакако започео један серијал, упркос свакој здравој логици. Углавном, у овој верзији Деда Мраз је психопата који кажњава децу мучењем и смрћу. Додуше, мислим да је идеја режисера Џејсона Хала била сасвим другачија: да су Деда Мраз и Крампус два лица једног новчића, али то тако није испало. Дакле, идеја је занимљива, али је реализација много приземнија и Деда Мраз је шеф, а Крампус ради оно што му овај каже. При томе Мраз има такве разговоре са децом као што би нарко-бос имао са својим дилерима које жели да казни услед утаје дроге. Иначе је сваки разговор у филму потпуно сведен и безвезан. Да се не лажемо, филм је сасвим безвезан такође, али се један помак види у односу на претходни део – радња је за нијансу више фокусиранија. И то и није неки успех јер је у претходном делу била у потпуном хаосу. И то је друга фасцинантна ствар у вези са овим филмом: он је заиста успешан и освојио је силне неке награде на фестивалу хорор филма у Сан Дијегу. Какви ли су били остали филмови у конкуренцији? Неке ствари је боље не знати.

Едукативни моменат: Ово да неке ствари је боље не знати је уједно и едукативни моменат овог филма. Боље је не знати како се човек осећа када узме дрогу, на пример или какви су филмови на фестивалу у Сан Дијегу. 🙂

Оцена наставника:

1(уз наградни плус 🙂 )

The Awakening - poster (Small)Буђење (The Awakening 2011) је филм чија се радња дешава 1921. у тадашњој Британији. Ребека Хол је аутор књига и специјализована да демистификује приче о духовима, те разоткрива шарлатане који се представљају као медијуми. У посету јој долази Доминик Вест, наставник из школе са интернатом из грофовије Камбрије. Према његовим речима, у школи се појављује дух дечака и плаши другу децу. Зато унајмљује Ребеку да дође и истражи случај, те докаже дечацима да разлога за страх нема. Иако јесте показала да су у овом случају уплетени мали неваљалци који су желели да збијају неслане шале, Ребека се убрзо уверила да нечег натприродног ту ипак има.

Критички осврт: Филм ме је купио већ на самом почетку најпре ефектном сценом, а онда и бритким дијалозима. Филм надаље има спор темпо, а атмосфера му је таква као да је Џејн Ејр из романа Шарлоте Бронте наједном постала еманципована и образована жена, те кренула да лови духове, а ако се ту нађе и неки ђувегија, што да не, и њега. И ђувегија се нашао. Пар главних глумаца Ребека и Доминик су врло харизматични и просто из њих зрачи снага. Заиста су добар избор. Уз то, добро су дочарали хемију између њих.

Овај филм може да ми се свиди или не, али неке ствари морам да му признам. Неколико већ јесам, укључујући и романсу која није исфорсирана. Рецимо, дух се није појавио наједном и очигледно, већ је постепено нарастала сумња да је он ту ипак негде и тако је режисер Ник Марфи добар део филма одржавао ту „клацкалицу“ између натприродног хорора и личне драме хероине Ребеке, да би на крају та два сегмента чак и повезао. Мистерију није „напумпавао“, већ ју је постепено давао на кашичицу, али и сецкао неким другим дешавањима. Рекао бих да је Ник човек који заиста уме да нађе праву меру. Амбијент, продукција, глума, све је како треба, а специјалних ефеката није било превише, ако не рачунамо замагљено лице дечака духа, што и није богзна шта.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ребеки да истина има своју цену. И то је истина. И има цену. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

frighteners (Small)Застрашивачи (The Frighteners 1996) је хорор у којем главну улогу тумачи Мајкл Џеј Фокс. Он је ловац на духове и преко тог посла покушава да заради како би довршио кућу коју је започео, али невоља је што га већина мештана његовог града види као варалицу. Но, наједном у том граду почињу да се дешавају необичне смрти и Мајкл схвата да он може да види ко је следећи ко ће умрети. Испоставља се и да је одговоран за смрт свих тих људи управо – дух.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је направио изузетно брз увод у филм, а и цео филм има више него брзу динамику, тако да овај филм на први поглед оставља утисак површног са „претрчаном“ радњом. Ипак, на други поглед не могу да кажем да је овај филм лош. Он има прилично интересантну причу где је Мајкл прокажена варалица и, што је смешније, он то заиста и јесте, али не на начин како његова околина мисли и та контрадикција је заиста оригинално одрађена. Ту је унето још много занимљивих детаља, солидна глума и још солиднији специјални ефекти. Уз то, камера је све време правила занимљиве кадрове. Хумора има, али лагао бих када бих написао да је урнебесан. Више приличи наивним форицама осамдесетих и тек понека, црнохуморна фора је баш добра. Но, без обзира на све то, ово је један сасвим солидан хорор који није страшан, али држи пажњу.

Но, далеко од тога да је прича беспрекорно урађена. Има ту и сувише погодних момената, тако да се убице одлучују за компликованије „игре“ како би протагонисти остали у животу. Такође, иако је Питер финалну борбу решио перфектно са све преплитањем прошлости и садашњости, крај није баш најјаснији, посебно део како је Мајкл дохакао Ди Волас. И пуцњаве у филму су потпуно неприхватљиве јер полицајци пуцају практично по свима и свему.

Едукативни моменат: Мајкл је одбио понуду Троја Еванса да напишу књигу и тако и заради за кућу коју су му управо срушили јер то није његова област, како је то назвао. Најбоље је не прихватати се посла ако нисмо довољно стручни за то, ма како примамљив био, чак и могуће решење наших проблема; само ћемо направити штету и себи и другима.

Оцена наставника:

4(сумњива)

bleach (Small)Избељивач (ブリーチ 2018) је прича о момку Сотаји Фукусију који може да види духове. Једне вечери се испоставило да може да види и тзв. „жетеоце душа“, бића која помажу добрим духовима да нађу уточиште и мир, а боре се против лоших духова. Наиме, налетео је на девојку која је жетелац и која је управо била у окршају са једним дивовским духом. Пошто се у борби повредила, морала је Сотају да пренесе своје моћи како би се он изборио са пошасти. Ипак, таква акција имала је и својих лоших последица.

Критички осврт: Прича је класична, али су је Јапанци закомпликовали увођењем више од две зараћене стране, тако да је тешко похватати ко је ту против кога и за кога и ко је добар, а ко баш и није. Но, и поред радње која је малтене рађена по обрасцу, машта у детаљима чини овај филм занимљивим, као и врло солидна динамика и неоспорни шарм. Има ту и хумора који је смешан јер је сваж и сасвим инфантилан, али не и баналан. Ликови су такође шармантни, ако не већ харизматични, мада, као и у свакој Манги, префорсирано кул. Ни специјални ефекти, ни борбе нису разочарале. И нису исфорсиране; онај ко је слабији – слабији је, не може сад у тренутку просветљења да постане јачи. И то ми се допада, као уосталом и све остало.

Едукативни моменат: Сота је рекао како је његова мајка умрла спасавајући га, те је зато он крив за њену смрт и неспособан да заштити било кога. На то му је његов отац рекао да греши и да је љубав његовог живота умрла спасавајући његовог сина и да је он зато поносан на њу. На исти догађај гледишта су различита, а од нас зависи које ћемо гледиште заузети.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

engine (Small)Смртоносне машине (Mortal Engines 2018) је филм рађен према истоименој књизи Филипа Рива. У постапокалиптичном свету градови су на точковима и већи лове мање и „прождиру их“. Један од таквих, великих градова је Лондон и у њему је заменик градоначелника Хјуго Вивинг, који гаји велике амбиције (боже, одакле ми је ово познато?). Наиме, он жели да покори статичне, традиционалне градове, стациониране у Азији, иза великог зида. Да би у томе успео, потребно му је оружје из древних времена, које је и изазвало поменуту апокалипсу. Изгледа да једина која може да му дохака је девојка са ожиљком Хера Хилмарсдоутир.

Критички осврт: Идеја је скроз добра, да сада градови буду ти који ће постојати као суперорганизми на свету и јести једни друге. Ово је баш фасцинантно оригинално и уз специјалне ефекте у филму, једнако фасцинантно реализовано. Такође, морам да похвалим сценографију, костиме, технолошке идеје. Све је врло маштовито и интересантно. Међутим, ту и јесте проблем. Филм ми је био интересантан због све те шминке, али ми се сама радња није претерано допала. Она је класична за овакав филм, у доброј мери предвидљива (рецимо, намера Хјуга да ће гурнути млађаног Роберта Шијана из града јасна је као дан) и не претерано виспрена. Такође, имао сам утисак да се режисер Кристијан Риверс све време рве сам са собом да ли да направи дечји, инфантилни филм или врло озбиљну акцију типа „Побеснелог Макса“, што је на крају и преломио. Флешбекови које има Хера сувише су дуги и прозаични, а и мотиви ликова нису најјаснији баш увек, посебно младоликог Ронана Рафтерија.

Но, не могу да грешим душу; са друге стране ово је прави блокбастер, ако не са епском, онда макар са врло узбудљивом битком на крају. Има ту и претерано драмским момената, али то је опростиво.

Едукативни моменат: Патрик Малахиде је рекао Хјугу да не може игнорисати лекције из историје као да ништа не значе. Другим речима, историја треба да нам укаже које грешке не треба да понављамо. Зато је она значајна.

Оцена наставника:

4(ту негде)

fourealms (Small)Крцко Орашчић и четири царства (The Nutcracker and the Four Realms 2018) је Дизнијева бајка. У центру приче је девојчица Макензи Фој, којој је отац Метју Макфадјен дао поклон који је њена филмска и покојна мајка Ана Мадли наменила за њу. У питању је било јаје (налик на Фабержеова јаја) које се отвара, али је било закључано и без кључа. Но, кључ има Макензијин кум Морган Фриман, али да би га добила, она мора да посети чаробну земљу у којој су четири царства.

Критички осврт: Оно што свакако морам да поздравим као наставник је то што је овај филм покушао да младима приближи балет. Балетска представа је кратка, али ефектна. Што се приче тиче, она је класична бајкица, са неким квазипревратом, али слатка, емотивна и са лепим порукама. Уосталом, смрт члана породице је увек тешка тема и ово је свакако један од бољих начина да се она обради.

Едукативни моменат: Ана је рекла својој филмској кћерки Макензи како она види свет на јединствен начин и зато га и може мењати. Ја верујем да је такав случај са свима који имају ту способност.

Оцена наставника:

4(ма, може)

competition-Every-Day-movie-Quad-poster-london-mums-magazine (Small)Сваког дана (Every Day 2018) је филм рађен према истоименом роману из 2012. Дејвида Левитана. Тинејџерка Ангури Рајс упознаје необичног човека/ентитет А, најпре у телу свог дечка Џастиса Смита, а потом и кроз многе друге младе људе. Наиме, А се сваког јутра буди у телу друге особе. Он признаје Ангури шта је он заиста и, након неверице, она почиње да се заљубљује у њега. Међутим, питање је колико је могуће волети неког ко је сваког дана другачији.

Критички осврт: Идеја за овај филм је стварно сјајна. Заправо, способност некога да мења тела других људи није нова, али је до сада коришћена превасходно у хорор филмовима, попут „Прве моћи“ из 1990, на пример. Овог пута је реализована у једном тинејџ романтичном филму. У ствари, љубитељи овог поджанра вероватно неће бити изневерени; ту је гомила неких младих глумаца који уопште нису лоши (прави изазов је био да нас гомила различитих глумаца увери да су сви они иста особа и успели су, није да нису), прича која има фину динамику и није испразна, одлична музика, нежне емоције и заиста лепе поруке. Испод наративног трика стоји вредна, фундаментална порука о важности упознавања људи онаквих какви су заиста, без обзира на очекивања која бисте могли имати о њима на основу њиховог изгледа, расе, пола или сексуалне оријентације. Режисер Мајкл Саси пласирао је толеранцију на заиста добар начин, пријемчив младима и свака му част на томе. Једна од порука је и племенито дело које је учинио А на самом крају и, ако боље размислимо, ултимативни чин љубави према млађахној Ангури. Могуће је да је Мајкл причу учинио кудикамо наивнијом и премало је изазова поставио пред своје протагонисте, те би се сигурно ту могле наћи још неке веће или мање грешке, но, опет, погрешио бих ако бих тврдио да је ово дело без вредности и још једна у низу тинејџ оперета.

Едукативни моменат: У једном тренутку се А буди у телу момка Овена Тига који има гомилу лепих порука у својој соби. Једна од њих гласи: „Ако желиш да доживиш мир, осигурај мир другоме.“ Остале прочитајте сами када будете погледали филм.

Оцена наставника:

4(мада може и пет)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Српски без (по) муке

_ovdeСрпски језик је важан за све. Истина је и да српски језик не сматрају сви и важним. Чак ни они који би морали да причају (макар) коректно. О томе у следећем чланку.

Бигзов школски портал: Српски језик на факултетима (3.6.2019)

Упоређивање знања

giphydygaПовремено наиђем на текстове где се знања пореде. На пример, толико учимо у школама о овоме, а нимало о ономе. И није толико битно шта је „ово“, а шта „оно“. Битно је да је „оно“ важније од „овог“. Појам опште културе и онога што је значајно за свакодневни живот веома је растегљив и вероватно не претерујем када кажем да онолико колико је људи, толико ће бити и различитих подела на битна и небитна знања. Модерна времена нам само отежавају одлуку које ћемо знање прогласити мање битним јер се фонд знања у оквиру сваке области људског деловања значајно повећава, а интернет омогућава да се до већине тих знања дође уз тек неколико кликова мишем.

Један клик мишем и стижете до целог текста:

Бигзов школски портал: Знање битније од знања (8.8.2017)