Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али невоља је што урушава логику ангажовања заносне Танит Феникс. Она је покушала да врло запетљаним и тежим начином дође до онога што је гомила младих практично добило као улазницу за журку. Довољно је било да је и она међу њима и да је помодно закаснила јер смо научили да је смртно опасно доћи раније. Такође, нејасно је како ју је уопште Феликс Мосе и ангажовао, с обзиром на то да га је Себ очигледно заробио на препад. Да додам и да је Феликсов флешбек потпуно непотребан. Но, чак и ако занемаримо све то, ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Мали Принц

Милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће. Зар није озбиљно ако покушамо да схватимо зашто се цвеће толико труди да створи трње које ничему не служи? Зар није важан рат између оваца и цвећа? Зар то није озбиљније и важније од рачуна неког црвеног дебељка? И ако ја познајем један јединствен цвет, кога нема нигде сем на мојој планети, и кога једна мала овца може да уништи у једном трену, просто тако, једног јутра, чак и не схватајући шта чини, зар то није важно?!?

Основна школа „Иво Андрић“ у Београду се распада. Да, баш, управо, док ви читате овај текст. То је основна школа која је повећа, мада не највећа, али која је до сада направила много креативних ствари, учествовала у небројено међународних и локалних пројеката, изнедрила изузетне наставнике и одшколовала ђаке који и данас воле да се сете своје основне и креативних активности, па и изузетних успеха које су имали/постигли баш ту. Када бих вам набројао све што је урађено, црвени дебељко из приче о Малом Принцу имао би много рачунања. Служили смо за пример и понос и код нас су долазиле стране делегације из (већ митске) Финске, Француске, Аустрије… како би виделе шта радимо. Један од представника те делегације ми је рекао да на скали од 1 до 5 би школи дао оцену 10. Највишу оцену смо имали и на екстерној инспекцији.

У школу је дошла са маском са металним шљокицама жена која је очигледно некомпетентна из практично свих области из којих се компетенције траже за наставника, а о директорима да не причамо. Пре ње, била је слична и још из гимназије, која није ни познавала прилике у основној школи. Да не причам о томе да није знала ни где се наша школа налази. Јасно је да квалитетан стручњак на позицију не долази на такав начин. Ипак, први пут смо и пружили шансу, мада је нејасно зашто, али други пут…

И сада се боримо својим трњем, онако како руже то могу јер не желимо да будемо овце. Питали су нас за мишљење и нису га усвојили без икаквих аргумената јер их и немају. Једини „аргументи“ су они најнижи и оно што мене чуди и љути, као и мог одскорашњег имењака из приче, управо је то што су сви „политички коректни“, сви у рукавицама, крију се једни иза других као поређане домине и праве се као да је све нормално. Иако и сами знају да је ситуација далеко од нормалне исто онолико колико и планета Малог Принца од Земље. Ништа није нормално и све је накарадно. Све је трагично смешно и смешно трагично. Школа која је некада са лакоћом одрађивала најзахтевније пројекте пристигле из Европске уније или Америке или Русије, сада са тешком муком постиже најосновнији рад који се одвија у учионици. Наша руководилица као успешан дан броји онај када се није много изнервирала неспособна да реши редован проблем у школи. Није нас болест ковид савладала, савладали су нас болесна сујета једног човека и болесна амбиција једне жене. И та сујета и та амбиција постављени су испред интереса хиљаду и двеста деце, за коју сви углас тврдимо да су наша будућност.

Ми смо наставници и иако модерне методике прописују да наставници у 21. веку морају да буду овакви и онакви, мислим да је сасвим довољно да, за почетак, имају образ и кичму. На крају крајева, од биологије се увек полази. Ми смо одлучили, као колектив, да се ниједног од та два органа не одрекнемо. Када размислите, немамо ни избора. Морамо да се боримо јер је важно. Важно је да не дозволимо да цвет не поједе овца, да нас не поједе страх, а да децу не поједу лоши узори.

Ако неко воли цвет који постоји само на једној међу милионима звезда, то је довољно да буде срећан када их посматра. Он каже себи: „мој цвет је негде тамо…“  Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједном све звезде угасиле. И зар то није важно!

Фотеља се воли срцем

Верујем да сте сви већ упознати са ситуацијом у мојој школи и исто тако верујем да вам је врло јасно да ситуација у тој истој школи постаје све мучнија. Најпре је постала мучна за нас, наставнике, а потом, полагано, попут вируса короне, мучнина је почела да се шири на све учеснике школског живота.

У нашу школу дошао је уљез. Не знам како другачије да је назовем, јер госпођа заиста ту не припада. Наиме, сваки колектив се гради и поприма свој карактер. Попут суперорганизма, сви чланови колоније, ма колико год међусобно различити, временом науче једни на друге, међусобно се прихвате и раде заједно. Ми смо имали срећу да наш суперогранизам буде заиста супер, да изградимо односе који су пријатељски, готово фамилијарни и научили смо да прихватамо идеје других и да улећемо у смеле реализације тих идеја. Врло вероватно је то тајна нашег успеха. Изградили смо специфичан колективни карактер и умемо да препознамо „материјал“ који одговара нашем сензибилитету, мада неретко и несвесно утичемо да се тај материјал малко доради. Госпођа је дошла из сасвим другачијег суперорганизма у којем је рад организован другачије и баш на начин који нама нити одговара, нити гарантује да ће бити успешан. Руку на срце, још мање гарантују њене референце које су „стале“ у свега две реченице, ако не рачунамо име и презиме и стручну спрему. Према мојој професионалној процени, а није баш да се не рачуна с обзиром на све што сам урадио до сада, она је онолико далеко од оптималног решења колико сам ја далеко од квантне физике, са тим да ја макар знам чиме се та грана науке бави. Она, бојим се, не зна ни где је дошла.

На питање како је дошла, одговор дају медији, који, чини ми се, све жешће пишу о нашој муци.

Глас јавности: Побуна родитеља против партијских намештаљки (3.9.2020)

Нова.рс: Наставници хоће једног, министарство шаље другог директора (3.9.2020)

Одговор који је остао недоречен и мени потпуно нејасан је зашто је дошла. Реч је о учитељици. Учитељ образује и васпитава ђаке. Он их учи о томе да се учење исплати, а да за успех треба уложити рад и труд. Какав труд је она уложила да буде ту где јесте? Даље, учитељ треба да промовише праве животне вредности, да развија критичко мишљење. Какво критичко мишљење може да развије особа која тврди да ствари морамо прихватити без преиспитивања, без постављања питања, бити покорни чак и онда када је врло јасно да поставка ствари не доноси добро никоме, а најмање деци?

И, напокон, оно што мене највише фасцинира у читавој причи је та необуздана жеља да неко буде директор једне основне школе, без обзира на то што је колектив презире, родитељи је не желе, а медији пишу то што пишу. Немојмо заборавити да све то наноси штету квалитету наставе за генерације и генерације више од хиљаду деце и да је сва одговорност за то управо на њој. Она на све то каже да је знала шта је чека и да је спремна све то да издржи. Зашто, побогу? Да би седела у фотељи? Да би јој жена у пиљари рекла: „О, добар дан, директорка“!?!

Не вреди, немам тај мозак и никада ми неће бити јасно. Обично одлуке доносимо на основу сазнања, а ја сам једну донео на основу поменутих несазнања. Моја одлука је да, ако она остане директор, ја ћу изаћи из просвете. Ако је цена да просвета остане без једног наставника као што сам ја, а да добије директорку као што је она, заиста сам преломио да је платим. Немам ја стомак за ове ствари. Можда га нема нико, али могуће је да фотеља амортизује стомачне грчеве; ко ће га знати.

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)

Лако Је Критиковати 120

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

folow (Small)VПратићу те (I’ll Follow You Down 2013) је филм који се ван Америке приказивао под насловом „Континуум“. Руфус Суел је научник који је кренуо на конференцију и никада се са ње није вратио. Његова супруга Џилијан Андерсон је остала неутешна, а син Хали Џоел Смит се одрекао високог образовања само да би се нашао мајци. И то је штета јер је израстао у правог генија. То је видео његов деда Виктор Гарбер и увидео шансу да реши мистерију нестанка свог зета. Наиме, Виктор је уверен да је Руфус осмислио времеплов и да је отпутовао у прошлост и да је тамо и остао. Зато је предложио Халију да уради исто то, спаси свог оца и исправи ствари у садашњости. Хали то у почетку није желео јер није ни веровао у то, али се ситуација толико погоршала да је ово невероватно решење постало и једина шанса.

Критички осврт: Џилијан ми је доказала да је много више од пратиље Дејвида Духовнија у „Досијеу Икс“. Заиста је сјајна била у овој улози, која је баш захтевна, али ни остали глумци нису били лоши, напротив. Но, од ове поставе то је и очекивано, иако нису прва холивудска.

Кроз разговор Халија и Сузане Фурије видео сам да је режисер и сценариста Ричи Мехта заиста размишљао о овој теми и то је похвално. Уз то, понудио је једну добру драму која прати управо њих двоје и добро поентира гледе утицаја породице на животе људи. И дао је више него одличан обрт на крају. Не могу да кажем који, ако ћете гледати филм. Истина, филм има својих рупица и превише погодних момената, али свеједно вреди.

Едукативни моменат: Овај филм нас подсећа на одговорност коју имамо према другим људима. То заиста значи да не можемо увек да радимо оно што желимо, ако је то на штету других и да морамо да правимо компромисе. Ипак, исплати се.

Оцена наставника:

5(за добар трилер)

JOHNNY MNEMONIC (Small)IVЏони Мнемоник (Johnny Mnemonic 1995) је сајберпанк настао удруженим снагама Амера и Канађана. У будућности 2021. (што и није баш тако далека будућност сада) технологија је толико напредовала да се појавила професија курира који информације преносе захваљујући надоградњи мозга. Један од њих је и Кијану Ривс. Последњи његов посао је био да пренесе информације од научника из Пекинга. Међутим, већ при преузимању, у хотелски апартман где се све то дешавало улетеле су јакузе и побиле све присутне. Само је Кијану успео да побегне, али са информацијама које сви желе и које су толико обимне да му оптерећују мозак, што ће га на крају убити. Он мора да их преда, али питање је коме.

Критички осврт: Након увода који је књига у малом (што опет не могу да замерим толико јер бих онда морао и „Звезданим ратовима“), кренуо је интересантан приказ интернета будућности (интересантан јер је спој тадашње сведене технологије и некакве замишљене из будућности (сада већ скоро садашњости)) и глума потпуно неуверљивог Кијануа. Ово би, иначе, била његова припрема за каснију улогу живота у „Матриксу“. Иако ова два филма нису у равни, овај ме је купио готово од почетка. Режисер Роберт Лонго је показао да уме да уведе у причу (и без гомиле текста спочетка), да направи интригу и одличну акцију, готово стриповску и оригиналну колико год акција то може бити. Прича је добра и била би одлична када би се избацили неки непотребни детаљи и мало смирила радња. Овако много њих јури Кијануа, а и јуре се међусобно и добар део филма прође у јурцању што с једне стране одаје утисак да радње баш и нема, а са друге све је ишло сувише у круг јер су се Кијану и Дајна Мајер наново вратили Ајс Тију, те то одаје клаустрофобичан утисак или макар исувише локалан.

Са друге стране, има и врло добро изрежираних детаља попут наводног оживљавања Долфа Лундгрена на крају. Када бих гледао детаље има много више добрих него лоших, а и цео филм је много више добар него лош.

Едукативни моменат: У овом филму су излистане неке лоше ствари које произилазе од технологије: зависност, преоптерећност информацијама, нови видови криминала и искоришћавања људи и разне друге злоупотребе. Да ли то значи да треба да се манемо технологије? Не, наравно, јер нам она омогућава много тога доброг. Само је треба користити с мером и добром намером.

Оцена наставника:

4(не најјача могућа)

evan_almighty (Small)IVЕван Свемогући (Evan Almighty 2007) је филм о новинару Стиву Карелу који је успео да постане конгресмен. Он је већ задовољно трљао руке због каријере која је од самог почетка обећавала да ће бити успешна, али Бог (Морган Фриман) је имао другачије планове са њим.

Критички осврт: Прво питање када гледате овај филм је да ли је заиста било потребно да се направи верзија „Бруса Свемогућег“ и то да је уради потпуно исти режисер (Том Шајдац). Но, могу да прихватим да се човек напросто „навукао“. Поставка је више него класична: Стив (коме је било потребно мало да ухвати „залет“ од почетка филма и покаже да је ипак добар комичар) је амбициозни породични човек и како то већ бива, испоставља се да ова два епитета никако не иду заједно. Наиме, јурцање за каријером неизоставно доводи до занемаривања породице. И одмах је јасно какву ће лекцију Стив научити и какав ћемо филм гледати, али некада је „вожња важнија од дестинације“. Не могу да кажем да је поменута „вожња“ досадна, али ма колико год да се режисер Том трудио, некако није испала духовита. Или, да будем фер, духовитих момената има, али заиста мало. Ванда Сајкс је имала симпатичне досетке и њене реплике често нису биле лоше.

Прича није сасвим класична и њени делови су повезани у смислену једну целину, али су ликови ипак стереотипи, а реакције очекиване. Нису баш сасвим ни увек биле уверљиве. Специјалних ефеката има и то сасвим пристојних, али бих пре свега похвалио поруке које филм шаље и које говоре о правим породичним вредностима и подршци. И овај и претходни филм, више него хришћански наменски филмови (од којих сам гледао неколико), на врцав и довитљив начин промовишу божју реч и заиста дају смисао „чудним путевима божјим“ и то Тому морам да признам.

Едукативни моменат: Морган је приметио да би људи радо мењали свет, али не знају одакле да почну. Онда је додао да би добар почетак могло да буде и неко ситно, добро дело. Прави је Бог, тај Морган. 🙂

Оцена наставника:

4(колико-толико је у реду)

wast (Small)IVПропали (Wasting Away 2007) је филм познат и под називом „Ааах! Зомбији!!“ Четворо младих су постали зомбији сасвим случајно, а због тога што је нешто кренуло по злу са војним експериментом. Проблем је у томе што они уопште не схватају да су зомбији, већ верују, пошто се сви остали чудно понашају, да је инфекција захватила све осим њих. У то их је уверио и војник Колби Френч, на кога су наишли и који је и сам зомби.

Критички осврт: Идеја је заиста ингениозна и све честитке сценаристи и режисеру Метјуу Кохнену. Реализација је добра, а форе су, па неке су сјајне и врцаве, а друге су прилично предвидљиве. Но, добре су, признајем. Ово је пример како филм са очигледно ниским буџетом и триковима наместо специјалних ефеката може да буде и оригиналан и забаван. Прича је површна и има рупа, али то у овом случају не замерам јер је у функцији хумора и одличне идеје – било је потребно направити низ ситуација како би се она експлоатисала и то је разумљиво.

Едукативни моменат: Протагонисти су за себе мислили да су супервојници, а за све остале они су били никако супер и зомбији. Када погледате перспективу и једних и других оба гледишта имају смисла. Другим речима, свако своју улогу види на један начин, а он може да се разликује од туђег гледишта. Чије гледиште је тачније тешко је рећи, али је истина да свакако треба сагледати свачије да бисмо добили комплетну слику. Важно је како себе видимо, али је важно и како нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(чак иде на пет)

rimworld (Small)IIИвица света (Rim of the World 2019) је прича о четворо деце која су се затекла у једном рекреативном кампу који носи назив исти као и наслов филма. Када су кренули на вожњу бродићима, што је било по распореду активности тог дана, објављена је општа узбуна због напада ванземаљаца на Земљу. Одрасли инструктори су заборавили на ову децу и она су била препуштена самој себи. Тада је баш у камп улетела капсула за спавање из свемира у којој је била астронаут Лин Колинс са кључем од којег зависи судбина човечанства. Астронаута је убио чудовишни ванземаљац, а малишани су добили мисију да спасу читав свет. Но, да би то извели, морали су да превале велики део пута испуњен опасностима.

Критички осврт: Животне приче деце нису довољно разрађене, али је режисер Зак Стенц очигледно желео да поентира да су сви они жртве несрећних породица које су због тих лоших дешавања и изгубили. То је било битно да би се у филму дошло до тога да су нашли нову породицу (то девојчица Мија Чех и каже у једном тренутку, као да то није било довољно јасно) једни уз друге. И тај део је имао добру намеру, али некако сувише површно одрађену, а и колико је било могуће у паузама између акционих сцена које се боре са другом врстом проблема. Наиме, ово је спој дечјег, инфантилног филма и жестоке свемирске акције типа „Ејлијена“ и „Предатора“. И, наравно, тешко је могао да се избегне нелогичан моменат да клинце одбацује експлозија и да их ударају метална врата летелице при великој брзини и да они чак ни одећу не поцепају. Нису избегнута ни општа места, морам да приметим. Ефекте већ морам да похвалим. Но, осим акције и крволочних ванземаљаца, свако дете је морало да се суочи и са изазовом да победи сопствени страх или превазиђе развојни проблем који има. То је решено на погодан начин, али колико и успешан, то бисмо већ могли да дискутујемо. Но, око тога да је сам начин како су клинци победили ванземаљску интелигенцију способну за међузвездана путовања глупост без сваке сумње, не верујем да би било ко дискутовао.

Такав крај је урушио читаву радњу која уз то има и врло предвидљиве моменте, па је било јасно на кога ће деца наићи, односно ко је човек иза маске, као и шта ће тражити од њих и како ће се они спасити из наизглед безизлазне ситуације коју су имали са њим. Такође је било јасно да се неће тако лако решити кључа када су наишли на маринце.

Едукативни моменат: Мајушни Џек Гор је рекао да понекад урадиш нешто добро и не успе. То не значи да није вредело покушати. Мали је Џек, али је мудар.

Оцена наставника:

2(на један, нажалост)

greek (Small)VСтрејт прича (Straight Story 2006) је филм о свету где се љубави дешавају другачије; породице су хомосексуалне, док је хетеросексуална љубав табу. Прича прати једну такву породицу у којој двојица тата одгајају сина стасалог за женидбу. Но, упркос очекивањима својих очева и читавог друштва, момак је, наместо младожење, изабрао девојку.

Критички осврт: Не знам да ли је идеја оригинална, али свакако је довољно вредна да се направи овакав филм. Мислим да су Грци успели да покажу поенту и да направе искорак ка толерантнијем ставу, а да задрже свој сензибилитет и да не буду ни наметљиви, ни вулгарни (напротив, врло су врцави и комични). У ствари, били су јако мудри. Они су главног протагонисту приказали тако да за већину буде друштвено прихватљив, провукли добар број различитих дискриминација које се дешавају особама мањинског сексуалног опредељења у реалном свету и да придобију емпатију публике за тог главног лика, те на крају и открили праву његову природу. Њихова очигледна намера је да се они који дискриминишу ставе у позицију дискриминисаног. Уосталом, по систему „сит гладном не верује“, не можемо знати како се неко заиста осећа док се не нађемо у његовој ситуацији. Уз главну, дешава се и паралелна прича старијој генерацији и то прељуба, а како би се истакло лицемерје. Са једне стране се прељубник толерише, док то није случај и са прељубом коју чини девојка главног протагонисте јер таква љубав не наилази на друштвено одобравање. Дакле, фокус се помера са онога што је заиста важно; да ли поступци повређују некога и да ли су искрени. Углавном, иако личи на тра-ла-ла комедију, овај филм је врло интелигентно режиран.

Сам филм ми више има дух оних југословенских, старих филмова, него оних из новог миленијума, али то му само даје на шарму. Баш као и крај који је налик „Чаробњаку из Оза“. 🙂

Едукативни моменат: Друштвени односи су ствар традиције и уређења једног друштва, па тако и како ће људи проводити свој живот и у каквим везама и породицама. Но, свако друштво има и своје изузетке и људе који ће се одлучити на другачије варијанте. Наше није да судимо и да намећемо калупе већине, већ да толеришемо туђе изборе и пустимо сваког човека да буде срећан на начин како сам жели.

Оцена наставника:

5(наравно)

aboveshadovs (Small)IVИзнад сенки (Above the Shadows 2019) је филм о девојци Оливији Тербли која је из неког разлога постала неприметна за цео свет. Људи је напросто нису видели. Она се навикла на новонасталу ситуацију и започела нови живот, користећи ову необичну способност и да заради. Све се променило када је наишла на бившег вале тудо борца Алана Ричсона, који је једини могао да је види. Она је, пак, у њему видела прилику да постане видљива за цео свет.

Критички осврт: Увод у причу је и занимљив и добро урађен, без обзира на нарацију и на мелодраму које има за нијансу више од потребне. Оливија има моћ какву до сада не видех код суперхероја. И занимљив је начин како ту моћ експлоатише; а није да нема начина. Онда се укључио Алан и филм се претворио у ону сурову акцију са борбама у рингу какву не волим претерано. А онда је уследила и очекивана романса и то под абнормално великим Месецом. Све је изгледало као да ће се интересантна идеја претворити у већ виђену причу, али онда је однос између Алана и Оливије почео да се компликује у неочекиваном смеру и филм ме је поново заинтригирао. И иако се одвијао на уобичајен, амерички начин, са све финалном битком у кавезу, након које јуноша спознаје своју праву љубав, ипак је ово унеколико другачија прича и завређује пажњу.

Чудо једно како сви глумци у овом филму имају сасвим одговарајућу физиономију за ликове које тумаче. Ликови су при томе стереотипи, али су довољно животни и добро разрађени. Речју, овај филм нема јачих грешака и само мало му фали до тога да буде заиста одлична драма.

Едукативни моменат: Ако смо усмерени само ка себи и од других имамо само очекивања, заиста је могуће да постанемо временом невидљиви. Ретко ко ће такве да нас трпи. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

flubber (Small)Флабер (Flubber 1997) је римејк филма „Заборавни професор“ из 1961. Заборавни професор у овом случају је Робин Вилијамс који је чак три пута заборавио да треба да се венча са колегиницом Маршом Геј Харден. Разлог што је трећи пут заборавио је велико откриће које је успео да оствари, а то је управо флабер. Флабер је гума која омогућава кретање које неће успорити сила трења. Чак омогућава и летење. Робин је сигуран да ће његов изум спасити школу у којој предаје, а која је у финансијским потешкоћама, али и да ће му омогућити да поврати наклоност жене која је сада с правом љута на њега.

Критички осврт: Луде изуме Хојта Акстона смо већ имали прилику да видимо у „Гремлинима“ више од деценије раније, а заборавни професор је већ добро утврђен стереотип, тако да чак и сјајни Робин није имао шта да понуди, осим да буде симпатичан. Но, није ли увек?

Хумор у филму је превише наиван и сведен. У једном тренутку је толико постао наиван да је прешао у нереално претеривање, па Кленсија Брауна и Теда Левина ударају лопте и кугле које падају са велике висине у главу и добијају само модрице. Једино могу да закључим да је намењен јако малом узрасту. За све старије је потпуно неупотребљив, да не употребим неку гору реч. Проблем је у томе што је хумор један од адута овог филма јер, на крају крајева, ово и јесте предвиђено да буде комедија. У ствари најсмешнији ми је био коментар критичара Роџера Иберта на овај филм да се понаша анти-флаберски. Наиме, флабер је маса коју када бациш она јако одскаче. Овај филм, писао је Роџер, када бациш, остаје залепљен за под. 😀 Другим речима, потпуно је плитак, сведен и не претерано виспрен. Предвидљив је и то у свакој боговетној сцени. Додуше, неке сцене су и вишак, рекао бих.

Мотиви ликова су потпуно очигледни. И да нису, они би их сами саопштили, као што је то учинио Кристофер Макдоналд. Нема ту скривених намера и било какве интриге. Све је јасно и све је дато на тацни. И ако је све ово рађено за малу публику, опет је потцењивање. У једном тренутку режисер Лес Мејфилд се толико погубио да је направио читав хаос гледе школске кошаркашке утакмице. С једне стране то постаје кладионичаркса прича, почевши од „наивне“ опкладе Кристофера и Марше, па преко високих улога Рејмонда Џеја Берија, а са друге прича крцата предрасудама где сваки боговетни члан „лузерске“ екипе носи наочаре. Декларисано „принципијелни“ професор Робин намешта утакмицу, користећи се својим супер-постигнућем јер је то заиста једини начин да тим његове школе победи, а не преза ни да уцењује ђака оценом. Ово је школски пример како деци послати збуњујуће поруке.

Летећи робот је симпатично осмишљен, али кад већ то помињем, занимљиво код тог робота је што – лети. И то изгледа да ником није било интересантно, све док нису провалили да флабер омогућава – летење. И то је био хит који им је донео и брдо новца и проблеме. Не могу, а да се не запитам зашто робот не, а флабер да, али нека буде да је ипак флабер невероватно откриће. Но, овај филм далеко је од невероватног открића. Ако га нисте открили још, не морате ни даље. 🙂

Едукативни моменат: Занимљиво је како су тада млађани Вил Витон и његов филмски отац Рејмонд тумачили то што Робин има принципе. Вил је прокоментарисао како Робин нема везу са реалношћу, а Рејмонд да то значи да га не може поткупити малим новцем. Имати принципе значи само да је човек доследан у поштовању правила, али ако нисмо поштени то нећемо моћи да прихватимо, баш као и Вил и Рејмонд.

Оцена наставника:

1(нажалост)

ugly (Small)IIIРужне лутке (UglyDolls 2019) је цртаћ који је и својеврсна реклама за плишане лутке компаније „Хесбро“. У творници играчака све лутке са грешком иду у посебну цев, која води у сладак, миран, али занемарен градић Агливил. У том граду живи и Мокси (Кели Кларксон) који свакодневно прижељкује да је узме неко дете. Врло је оптимистична гледе те жеље, али никако да дође „тај дан“. Напокон, Мокси одлучује да прекине само да чека, већ да преузме иницијативу и уз неколико пријатеља улази у цев кроз коју је и дошла, како би пронашла дете којем ће припасти. Тамо је доживела велику авантуру, али и откровење о свету коме припада.

Критички осврт: Овај цртаћ би био хибрид „Приче о играчкама“, који је одличан и „Чудовишта Инк.“ који је солидан. Јасно је да су очекивања од овог дела самим тим велика. Да ли је испунио та велика очекивања? Тек донекле јер филм има добру тему, али веома сведену у реализацији. Опет, с обзиром на то да је филм намењен малом узрасту, сасвим је у реду бавити се различитостима и на овом нивоу. Уосталом, од нечега треба кренути. Крај је посебно спретно решен јер указује да и деца која добијају савршене луткице и сама нису савршена, тако да и овакво једно чудовиштанце из филма може бити савршен поклон. 🙂 Уз то, неке форе су и успеле (попут оних када су три луткице упале као шпијуни у Агливил), а и музика је допадљива.

Шта ми смета у овом филму? Површност која је ипак претерана. Најпре у причи у којој је премало изазова, чак и за сасвим мали узраст. Прича пред крај губи фокус и значајна тема се пребацује као Луов (Ник Џонас) лични проблем и то врло комплексан. Стекао сам утисак да постоји један лидер који диктира правила, а да сви остали, лепи попут њега, спремно прихватају различитости оног тренутка када он бива демистификован као личност. Истина је да млади имају идоле (сигурно и самог Ника и то и зато што је згодан момак) и сигуран сам да копирају те своје идоле на многе начине, па и у стилу, али уопште нисам сигуран да би сви они схватили да су различитости права ствар када би увидели да су њихови идоли лоше особе. Уосталом, сведоци смо да се познате личности понашају чак и дегутантно, па не губе увек на популарности, напротив. У овом цртаћу су друштвене релације некако маргинализоване и то даје лажну слику и маши поенту, на крају крајева. Уз то, савршенство је дато не као лепота, већ као униформност изгледа, о чему бисмо могли да расправљамо да ли је то заиста оно што друштво тражи и жели. Тек мало су „загребани“ фенси послови, да их тако назовем, и тиме се режисер Кели Асбери није много бавила, а слабовидост значајно више у лику Менди (Џанел Моне) и то поздрављам. Деца неретко умеју да буду сурова према другарима који носе наочаре. Дакле, нешто јесте, друго није, али свеукупно гледано једна врло захтевна тема обрађена је сасвим осредње, ваљда под изговором да се пласира малцима. Ипак мислим да то може много боље.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна (и тачна); лепота је у различитости.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

Василиса ПрекраснаяВасилиса Прелепа (Василиса Прекрасная 1940) је руски филм рађен према бајци „Принцеза жаба“. То је био први високобуџетни филм у тој држави са фантастичним елементима, насупрот реалистичном концепту који је до тада фаворизован са политичког врха. Бајка почиње тако што су живела три брата са самохраним оцем. Оцу је досадило да кува за своје синове, па их је натерао да се ожене. Младе су бирали тако што би одапели стрелу у неком смеру и у чије имање би стрела завршила, одатле би и млада дошла. Иако је најмлађи син био још млад за женидбу, он је такође желео да учини што и браћа, али је његова стрела завршила у бари. Тако је испало да је његова млада, заправо, жаба. Младић ју је свеједно узео и однео кући. И како то обично бива, испоставило се да жаба није обична.

Критички осврт: Ово је једна бајкица. Ништа спектакуларно, чак врло поједностављено, сведено. Ипак, Рује су од тога направиле читаву причу и ни у једном тренутку нема доњег пика. Хумор је за врисак, а опет тако једноставан. Специјални ефекти су задивљујући за оно време, а Рује су црно-бели свет тадашњег филма учиниле интересантним добрим кадрирањем. Заиста, само речи хвале за овај филм.

Едукативни моменат: Две снајке нису желеле радом, већ преваром да остваре свој циљ, да се прикажу у добром светлу и да се удају. Међутим, њихове лажи су се откриле (јер се лажи иначе открију) и нису успеле у свом науму. Иако превара изгледа као лакши начин, она нам не решава проблем и њоме нећемо постићи циљ какав желимо.

Оцена наставника:

5(уз речи хвале)

Одељењски љубимац

_skolskiДа ли би љубимац на часу допринео бољем учењу? Тешко је рећи, а тешко је и не помислити на све могуће потенцијалне лоше последице, пре свих безбедоносне. Ипак, следећа прича представља једно добро искуство.

Бигзов школски портал: Школски пас (25.7.2019)

Лако Је Критиковати 117

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

romantic (Small)VЗар то није романтично (Isn’t It Romantic 2019) је прича о буци Ребел Вилсон, која ради као архитекта и која се гнуша романтичних комедија. Но, то је не спречава да машта о љубави са савршеним мушкарцем. Зато је прихватила да се упозна са човеком у подземној железници, али се испоставило да је он лопов који само жели да јој отме ташну. У тучи која је уследила између ње и њега, Ребел је ударила главом у метални стуб и онесвестила се. Пробудила се у болници и, на сопствени ужас, схватила да се нашла у алтернативној реалности – романтичној комедији.

Критички осврт: С једне стране не допада ми се како је режисер Тод Штраус Шулсон очигледно поставио односе између ликова, пре свега између Ребел и Адама Девина и тиме потпуно разоткрио крај, па богами и ток радње, али са друге стране романтична комедија и јесте била његова тема. А романтична комедија јесте поджанр са плитком и питком причом и не нуди готово никакву мистерију са бритким обртима, већ бајку о љубави какву сви себи желимо. Тод је дао управо то, али на један сасвим другачији, оригиналан начин и не могу да не поздравим идеју која је свакако сјајна. И, како и приличи, ушећерено слатка, али и заиста смешна јер је Тод исмејао већину општих места у таквим филмовима. Ово јесте филм за опуштање, али је ипак виспренији у односу на уобичајене оваквог типа. Порука коју филм шаље је одлична, а пре свега је дата кроз закључак до кога долази Ребел, помало и неочекиван. И Ребел је успела својом сјајном глумом да да ону неопходну нежну ноту на самом крају филма. Подозревам да ће бити неопходне папирнате марамице. 🙂

Едукативни моменат: Ребел је проживела једну романтично-комичну авантуру о каквој многи сањају и схватила да је она ту авантуру већ имала са човеком који јој је све време био пред очима. Врло често не ценимо и не сагледавамо оно што већ имамо.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али сасвим пристојна)

enchanted_poster (Small)VОпчинити (Enchanted 2007) је Дизнијева бајка која најпре почиње као цртани филм у коме је млади престолонаследник (Џејмс Марсден) пронашао љубав свог живота (Ејми Адамс). То не одговара принчевој маћехи (Сузан Сарандон) јер онда она мора младом пару да уступи престо. Зато се она прерушила у старицу која је одвела девојку до (наводно) бунара жеља како би замислила највећу жељу у свом животу. Тада је искористила прилику и гурнула девојку у бунар који је заправо портал у другу димензију – стваран живот. Принцеза се врло брзо уверила да такав живот није бајка, али је ипак успела да у сурову реалност унесе мало бајке.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм баш смешан (можда сам се насмејао на једну фору), али је свакако врцав и довитљив. И пре свега романтичан. Чини ми се да романтичнији филм нисам гледао. Све је тако погодно (чак и кад дешавање није најјасније, као када је Патрик Демпси први пут одвео Ејми својој кући) и срећан крај се подразумева за све ликове. Но, ипак је у питању бајка, па таман се дешавала и у Њујорку.

Едукативни моменат: Тања Пинкинс је рекла како сви имамо лоше тренутке. И то је штета. Али већа штета је ако жртвујемо лепе тренутке због тих лоших.

Оцена наставника:

5(не баш бајковита)

slaughter (Small)IVСлотерхаус рулз (Slaughterhouse Rulez 2018) је филм чији би се наслов могао превести као „Кућа кољача влада“! Та кућа је заправо школа са интернатом у коју се уписао млађани Фин Кол, на инсистирање његове филмске мајке Џоане Викторије Хартли. Међутим, већ на самом почетку, Фин је увидео да ту неке ствари нису како треба. Ускоро се уверио да оно што се заиста дешава у околини школе превазилази сва његова (лоша) очекивања.

Критички осврт: Ствари су се у почетку врло брзо развијале и таман сам помислио да се режисер Криспијан Милс одлучио да брзо разоткрије мистерију, да би онда темпо мало успорио. Ипак, довољно је открио и остало је само да очекујемо каква ће то бића из пакла напасти ђаке Слотерхауса. Иначе је филм и предвидљив и са врло класичном поставком (класичнија бити не може), али је свеједно занимљив. Можда и зато што је Криспијан свако мало мењао и темпо и сензибилитет филма, посебно у његовом другом делу када почиње хорор. Како време одмиче, филм постаје све луциднији и духовитији. Ликови су добро разрађени, као и драма која их прати.

Хумор у овом филму ми се није дојмио као у неким другим филмовима у којима је учествовао дуо Сајмон Пег и Ник Фрост („Шон од мртвих“), али њих двојица јесу били океј, као и други ликови, посебно Мајкл Шин. Рекао бих да би ово могла да буде пародија саге о Харију Потеру (можда чак и Перси Џексону) и у доброј мери је успела. На пар фора сам се баш насмејао. Но, овде има и сарказма и исмејавања још неких, много животнијих тема, као што је неодговоран однос према животној средини, корупција главешина, родна равноправност и површан однос људи једних према другима.

Музика ми се допада. Допала ми се и идеја да је латински језик главни предмет у школи јер познавањем тог језика ђаци напредују у (староримске) „богове“. И ту има ироније гледе сврсисходности онога што се у школама учи. Врло маестрално изведено, нема шта. Ипак, оно што бих замерио филму је да не пружа довољну дозу узбуђења колико би то могао.

Едукативни моменат: Фин је рекао како га сви саветују да буде свој, али му нико није рекао колико је то тешко извести. Но, и даље, то је добар савет, рекао бих ја.

Оцена наставника:

4(али иде на пет)

blackwater (Small)IВампир Црне Воде (The Black Water Vampire 2014) је филм рађен као видео-пројекат млађахне девојане и њених пријатеља који желе да испитају убиства девојака у протеклим деценијама чија су тела налажена у малом месту из наслова филма. Наиме, девојке су убијене на тачно одређен дан у години и на исти, мистериозни начин. Конкретно, у њиховом телу није било капи крви. Након интервјуисања локалних становника, запутили су се на места где су девојке налажене и тамо су заиста открили шта им се десило. Невоља је што их је тамо дочекала иста судбина.

Критички осврт: Жали боже оноликог глуматања Била Оберста млађег, пошто је потпуно залуд. Тешко да ишта овај филм може учинити вредним гледања. Почетак филма чине разговори са локалним становништвом и режисер Еван Трамел се трудио да то становништво изгледа што је могуће локалније, да тако кажем, и што је могуће чудније. Да ли је у питању стереотип да у забитима Америке живе само такви неки или је желео да целу ту ситуацију учини мистериознијом, не знам, а и нисам се много занимао јер ме филм ничим није заинтересовао. Потом следи бесмислено путешествије четворо младих који су се нешто свађали и углавном били мелодраматични, благо хистерични, речју: Американци на пројекту. Тада ми је једина помисао била да бих био много несрећан да морам да се дружим са таквим људима. Онда је један од њих нестао и то је било малко интересантније, али не довољно. Свакако је било боље јер је сада било мање иритантних ликова, но и даље су били напорни. И онда се појавио вампир, који, запањујуће, уопште није изгледао лоше с обзиром на очигледно врло низак буџет. И онда су ликови урадили једну неочекивану ствар чак и за Американце: сакрили су се у шатор и угасили светло. 😀 То је толико ингениозно глупо да сам помислио да филму дам двојку само на основу тога, али… Ипак не. 🙂 Посебно када сам видео крај.

Иначе, филм у целини нема радњу. Отишли су да истраже мистерију, дуго је истраживали и на крају добили оно по шта су и дошли. Пред крај филма су бежали и вриштали, док је вампир режао и клао једног по једног. И то крвопролиће није баш логично јер у претходним случајевима убистава крви није било уопште (као што већ написах у опису филма – због тога и јесте била мистерија). Дакле, углавном су тумарали или се вијали по шуми и то је то. И заиста замара. Што се тиче неке иновативности, нема је ни мрвицу. Све је већ виђено по другим филмовима, пре свих „Ђавољи пролаз“ снимљен годину дана раније и „Вештица из Блера“ из 1999.

Едукативни моменат: Једино похвално у овом филму је што су млади кренули у истраживање проблематике која их занима. Тако су пронашли да Бил није крив за убиства, као што су његови суграђани тврдили. Увек треба истражити, а не прихватати здраво за готово оно што се нуди. Посебно ако су у питању уврежена мишљења и гласине.

Оцена наставника:

1(ипак може на два)

jaws (Small)VЧељуст (Jaws 1975) је код нас преведен као „Ајкула“. У варошици на мору у Новој Енглеској појавила се ајкула која је почела да убија купаче; најпре једну девојку, а потом и дечака. Када је већ постало јасно да се на овај проблем не може више жмурити, шеф полиције Рој Шајдер, уз још двојицу експерата, кренуо је у лов на велику белу.

Критички осврт: Напади ајкуле су врло реално и прилично застрашујуће дочарани. Но, оно што ми се више допада је што ово није тек један од филмова за плашење. Он има причу која уопште није лоша. Додуше, можда је превише филма посвећено пустоловини тројице риболоваца, али су у питању добри глумци који су свакако успели да држе пажњу. И, што је такође битно, да учине да филм буде колико-толико реалан. Но, свакако је од тренутка њиховог испловљавања филм променио „курс“, попут њихове бродице, те из једног застрашујућег хорора прешао у авантуристичке воде (мора мало ових игара речима, пошто се све одвија на мору). На то указује и музика која прати све то и која је сва раздрагана. Режисер Стивен Спилберг је успешно повезао ова два жанра и све то испратио више него солидним ефектима. Најпре се бавио страховима, а потом дао и решење – суочавање. Но, оно што ми се највише дојмило је како је градио причу, степеник по степеник. Он није одмах повукао људе са плаже и није одмах ставио Ричарда Драјфуса у кавез. Најпре је тројицу протагониста довео у безизлазну ситуацију, па тек онда посегнуо за очајничким мерама. Све у свему, добар посао је одрадио, са врло драматичним, узбудљивим завршетком.

Едукативни моменат: Локална власт градића је желела за проблем са ајкулом „гурне под тепих“ и то се показало као јако лоше. Проблеме не можемо игнорисати.

Оцена наставника:

5(са микро-минусом)

assimilate (Small)IIIАсимилирати (Assimilate 2019) је хорор филм у коме су главни протагонисти Калум Ворди и Џоел Корти, двојица пријатеља из малог места, који су одлучили да сниме документарац којим ће приказати како је паланачки живот заправо јако досадан. Међутим, испоставило се да је много занимљивији и опаснији него што су могли да претпоставе.

Критички осврт: Специјални ефекти су лоши, односно видно анимирани, поједине младе глумице се не сналазе најбоље у својим улогама, а прича је већ виђена у „Отимачима тела“ и другим сличним филмовима. Уз то, наивних момената има, као што је бег Џоела и Кетрин Макнмаре (и, заправо, сваки Џоелов бег) из безизлазне ситуације. Крај је ефектан и донекле вади ситуацију, мада није имало много шта ни да се „извади“. Ово је један сасвим осредњи, класичан и неинвентиван хорор, са не превише уложеног буџета, али који је довољно забаван да може да се гледа.

Едукативни моменат: Калум и Џоел су мислили да ће снимити филм о досадним збивањима, али се испоставило да је њихов филм постао значајно занимљивији. И досадне теме и садржаји могу бити интересантни, ако их ми таквима учинимо.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

wanderingE (Small)VЛутајућа Земља (流浪地球 2019) је кинески филм о будућем свету који се суочава са пропашћу због тога што је Сунце дошло до свог краја и претвара се у црвеног џина. Зато је цео свет, удруженим снагама, од планете направио свемирски брод. Читава Земља напустила је своју орбиту и кренула на дуг пут који ће трајати 2500 година до прве гостољубиве звезде. Међутим, већ 17 година касније, становништо, које је скривено под земљом, суочава се са великим проблемом – Јупитером чија гравитација вуче Земљу и сва је прилика да ће је уништити. Но, један младић и друштво, које је окупио у тим драматичним тренуцима, даће све од себе да спасу милионе преосталих живота са планом који је уједно и сулуд и ингениозан.

Критички осврт: Премиса приче је сјајна и мегаломанска, што сам и очекивао од Кинеза. Баш као и живописну сценографију чак и у условима нуклеарне зиме, као и ситне, али креативне играчке/оружја којим ће се актери користити. Уз сјајну премису иде и јако добра прича пуна авантуре, у којој се Земљани боре против апокалипсе до сада невиђене, а астронаут против вештачке интелигенције и то у отвореном свемиру. Ту се некако преплиће и драма коју преживљавају ликови и ту су глумци, сви одреда, доказали да могу да понесу ласкаву „титулу“ карактерних. Финале филма је прилично драматично и патетично (мада морам да признам и емотивно), речју готово холивудски урађено са све сноповима светлости (или енергије, шта ли је већ) ка небу. Но, у овом случају заиста оправдано. 🙂

Едукативни моменат: Изгледа као да је знање о Јупитеру једно од енциклопедијских, неупотребљивих знања у свакодневном животу. Међутим, главни протагониста је спасао свет захваљујући том знању. Никада не знате када нешто што знате може да вам затреба.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима СФ-а)

goras (Small)IIГорас (妖星ゴラス 1962) је јапански футуристички филм који говори о катастрофи која ће задесити становнике Земље, а која се приближава из свемира. Наиме, лутајућа звезда Горас уништава све на свом путу, а ту се налази и наша планета. Јапански научници траже брза решења и једно од њих је да помере Земљу из њене орбите.

Критички осврт: Почетак је океј, ако занемаримо то да девојка у колима уопште није знала да њен тата лети у свемир, већ је ту чињеницу сазнала са радија. Није се много ни потресла, ваљда зато што је путовање лелујавом ракетом (заиста је таква била) нешто што се дешава сваки дан. Међутим, овога пута је задатак за посаду ракете био несвакидашњи и у сусрет апокалипси и почео је да се одвија у првих десет минута филма. Код практичних Јапанаца нема много околишања. 🙂 А онда су у наредних десетак минута почели да певају, ваљда неку своју патриотску песму. Но, негде након пола сата филм је почео да бива „нормалан“, односно класичан у свом поджанру. И при томе и досадан.

Јапанци нису пружили нека иновативна технолошка решења, што је врло чудно заправо, али јесу „предвидели“ настанак неких нових држава попут У.С.С.О. (нисам сигуран да ли су циљали на Русију или Амере) и Паблоније. И то је заиста интересантно футуристичко виђење спољне политике, а што се тиче свемирске фантастике, па показали су делимично знање и сналажење. С једне стране Горас гута комету тако што ова моментално нестане, а са друге прича о томе да ће усисати атмосферу Земље ако приђе преблизу делује прилично објективно. Мање објективно делује илустрација која све то прати и која уз ваздух приказује и разне грађевинске објекте у свемиру.

Специјални ефекти су пресмешни и сасвим је јасно да су у питању распаковани комплети играчака. Решење којим су се Јапанци послужили је налик на оно гореописано у „Лутајућој Земљи“ из 2019. (ко зна, можда је овај филм био инспирација), а не атомска бомба којом се свако мало служе Амери. Наравно, такво решење у филму није пропраћено адекватним последицама, али свеједно је креативно. И онда се, ничим изазван, појављује морж (рецимо да је морж) дивовских размера. Јапанци никако не могу без Годзиле, само што су је овог пута сместили на Антарктик. Већ сам написао да је филм досадан, али ово није било освежење. И победише чудовиште у свега пет минута. Тако да је нејасно његово појављивање, као и читава драма око момка пилота који је изгубио памћење, да би га онда повратио. Има тих прича у причи неколико и све су непотребне, као и многи ликови у филму. А и многи дијалози су се водили тек ради дијалога. Прича очигледно нема „меса“ и режисери су се трудили да попуне време до неког пристојног колико би требало да траје један дугометражни филм. Наравно, могли су да прикажу неке људске драме које би се сигурно одвијале током предстојећег смака света (или би се ваљда одвијале – ко ће га знати са дисциплинованим Јапанцима), што су и пробали, али је то све некако остало недоречено и без фокуса.

Едукативни моменат: Овај филм нас је научио да можемо и да померимо свет ако желимо и ако за то постоје ваљани разлози. Па, хајде да то и урадимо. 🙂

Оцена наставника:

2(није баш за три)

muppetmovie (Small)VФилм о Мапетима (The Muppet Movie 1979) је први филм у серијалу који је уследио. Жабац Кермит је мирно седео у својој мочвари и свирао бенџо, када је наишао Дом Делуиз, агент за глумце, који се у тој мочвари изгубио. Он је препознао таленат код жапца и предложио му да оде у Холивуд и направи каријеру. Кермит га је послушао и отиснуо се на пут који се претворио у читаву једну авантуру.

Критички осврт: Форе су заиста бајате, али с обзиром на то када је филм сниман, опростиво је. Ипак су врцаве, морам признати, а цео филм је ведар и прилично „померен“. Сјајна порука овог филма је да је путовање узбудљивије од циља, али има и других добрих порука. Без обзира на то, није најбоље што је са Мапетима урађено, али је ово ипак први филм са њима, па не могу да будем толико строг.

Едукативни моменат: У песми бенда „Др Зубе и његове електричне фрке“ један стих каже да нема ствари које не можеш да урадиш јер чак и Деда Мраз верује у тебе. Ако неко верује у нас, шта ће нам више? Треба да урадимо велике ствари за себе, баш као што су учинили жабац Кермит и његова дружина. 🙂

Оцена наставника:

5(„на мишиће“)

lego two (Small)VЛего филм 2: Други део (The Lego Movie 2: The Second Part 2019) је, очигледно, други део сјајног цртаћа о лего фигурицама. Лего свет је напао другачији, ванземаљски свет и то таквом жестином да лего свет није успео да се обнови, те је настало постапокалиптично доба. Међутим, главни протагониста доброћудни Емет и даље је оптимистичан и жели да изгради будућност за своју вољену Луси. Планове му ремете ванземаљци јер су је отели, као и још четири друге фигурице. И Емет креће у мисију спасавања, на којој ће срести прекаљеног свемирског ратника и узор свог живота који ће га потпуно променити. Или ипак неће. 🙂

Критички осврт: Сјајан је цртаћ са одличним порукама и одличном радњом. Могло је још мало да се поради на хумору, али и овако сасвим је добар. Музика ми се допада, иако фигурице у филму не деле моје мишљење. 🙂

Едукативни моменат: Луси је бојила косу маркером јер је желела да изгледа кул и зрело, али је схватила да то није оно што она жели. Она је желела да буде баш онаква каква јесте, као и њена симпатија Емет. И то је заиста најмудрија жеља. Само ћемо непотребно трошити енергију (и маркер у Лусином случају) да будемо оно што нисмо, а то свакако неће значити да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

5(свакако)

Футур трећи, али достижан

_vestineЈедног дана и та будућност ће доћи. Дакле, неминовна је и колико год нам се то не допадало, морамо бити спремни за њу. Ово је мој скромни допринос тој припреми.

Бизгов школски портал: Вештине неопходне за будућност (26.5.2019)

Лако Је Критиковати 108

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersМиленијум (Millennium 1989) је филм базиран на краткој причи „Ваздушни напад“ Џона Варлија. Након авионске несреће, авио-компанија је ангажовала експерта за такву врсту незгода Криса Кристоферсона. Међутим, оно што ће он открити, истражујући ову несрећу, превазићи ће сва његова очекивања.

Критички осврт: Черил Лад је врло занимљива. Она је права дама и има то неко отмено држање, те јој улога стјуардесе није била проблем. Са друге стране, она је и ратница из будућности и, зачудо, сасвим се снашла и у тој улози, а и такав имиџ јој пристаје. Лепим људима све лепо стоји – рекао би неко, али није баш тако (осим у случају ове лепотице). Главни протагониста Крис ми је потпуно антипатичан са физиономијом која је свакаква само не софистицирана, али то је већ лична импресија. Улогу је изнео коректно, али није била ни претерано захтевна.

Веома ми се допада идеја у овом филму, чак заиста је маестрално осмишљена. Такође ми се допада како је направљено Веће које управља у будућности. Много детаља је добро одрађено, али има и детаља где се виде грешке. Када су ушли у ресторан из кола, Черил је имала видно нову, свеже исфенирану и офарбану фризуру (свега неколико десетина секунди касније). Но, пошто радим у женском колективу, јасно ми је да је коса довољно важна за женски свет да то не бих смео да замерим. 😀 Филм је, иначе, заграбио последње године осамдесетих и има добар део шмека те декаде, те прегршт наивних момената. Они, опет, нису толики проблем. Једна од две највеће моје замерке радњи је што је она сувише погодна. Друга замерка је што је режисер Мајкл Андерсон (чији рад је, између осталих, и „Логанов бег“, а то је за мене довољна референца) прекратко одржавао мистерију; онога тренутка када смо сазнали чиме се (перфектно лепа) Черил бави (а то је већ након пола сата филма), десио са трансфер фокуса са СФ дела на романтични; који нити је довољно занимљив да одржи пажњу, нити треба да буде водећи мотив при једној оваквој идеј(чин)и.

Ипак, свиђа ми се како су решили заврзламу са путовањем кроз време; парадоксима и временским ограничењима. Нису то најсрећнија решења, али нека решења јесу и цела прича је на крају довољно смислена или боље да кажем подношљиво смислена.

Едукативни моменат: Брент Карвер није дозволио да Черил, жена из будућности, убије Криса, човека из прошлости. Према Брентовим речима, Крисов живот утиче на хиљаде других живота и то би изазвало парадокс. Но, оно што није парадокс (ма како невероватно звучало) је да свачији живот заиста има утицаја на много других. Од нас зависи какав ће тај утицај бити.

Оцена наставника:

4(претерао сам, знам)

curedveiljadei (Small)IЛек (The Cure 2014) је филм о младој научници Антонини Пребл која ради у једној фармацеутској кући и покушава да пронађе начине да оболелима од рака смањи патње. Но, њен газда Џон Бејч као да нема слуха за њена открића, а она ће ускоро открити и зашто; ова кућа већ има откриће које може да промени комплетну медицинску праксу.

Критички осврт: Радња је већ много пута испричана и нема ту оригиналности ни у најави. Ипак, уз колико-толико пристојну глуму и акцију, донекле и мистерију, филм би могао да буде макар коректан и то уз очигледно низак буџет. Међутим, толико је мелодраматичан да је то прешло сваку границу доброг укуса. Од сцене када је Антонина кренула на Харвард, преко приче Стивена Ловата о његовом сину, до тога како Антонина доноси УСБ са спасоносном формулом кроз шуму, патетика провејава као каква мећава и затрпава и оно мјушно доброг што филм има да понуди.

Едукативни моменат: Антонина је желела да помогне људима оболелим од рака не зато што је хтела новац или признање, већ зато што је њен филмски отац умро од исте болести. Према оболелима је осећала емпатију. Истина јесте да ће другу особу најбоље разумети онај ко је доживео слично искуство, али и да таква искуства немамо, свакако треба да будемо племенити као Антонина.

Оцена наставника:

1(на два)

PatientZero_xl (Small)IIНулти пацијент (Patient Zero 2018) је постапокалиптични филм где је већина човечанства страдала од вируса који изазива агресију код људи. Они који су здрави повукли су се у војне базе и покушавају да нађу лек. За то им је потребан нулти пацијент кога траже тако што заробе заражене и приморавају их да им одају информације о њему. У томе им помажу сазнања да оболели увек говоре истину и да им смета музика. Међутим, све се мења када су ухватили Стенлија Тучија, који се не понаша као и други оболели.

Критички осврт: Глума је предраматична. Наравно, и тема је таква, али ово је свеједно претеривање. Уз то, главни протагониста Мет Смит је, иначе, тип глумца који своју уметност схвата преозбиљно, мелодраматично и кул, тако да одаје заиста утисак што неартикулисаног, што набријаног типа. Он напросто воли да је пажња усмерена ка њему, без обзира да ли за то има кредита или не (и утисак није много поправило то што глуми наставника биологије). На руку му је ишао и псеудовиспрен сценарио са све великим мудролијама. Нажалост, у том сценарију нема ништа што већ није написано у неком другом филму. И практично свака сцена је предвидљива, дијалози су сасвим прозаични, а ликови мање-више стереотипи.

Ово је неинвентиван филм са ниским буџетом, па тако и попут многих других са сличним економским статусом клаустрофобичан (јер се све дешава готово искључиво у војној бази), који није крш, али није ни добар. Стенли је унео мало више интриге и својим ликом и својом глумом, али је тек за нијансу поправио утисак, као и акција у финишу која је тек делимично успела. Начин како је Мет убио Стенлија, односно како је при томе себе повредио, тешко да би му дао икакву могућност да касније и даље трчи и да се бори, но то је мањи проблем. Већи проблем је нарација на самом крају. Све у свему слабо, заиста.

Едукативни моменат: Натали Дормер је рекла Клајву Стандену како разуме да не воли да му се обраћа као детету. Али, ако не жели да му се обраћа као детету, онда га је саветовала да треба да се понаша као одрасла особа. И сасвим је Натали у праву; од нашег понашања много зависи како ће се према нама опходити.

Оцена наставника:

2(не више од овога)

maxresdefault (Small)VРеволвераш (The Gunfighter 2014) је кратак филм о каубоју – револверашу Шону Парсонсу који улази у један салун. Тада креће да говори наратор, али невоља је у томе што сви ликови који су присутни могу да га чују. Да зло буде веће, наратор зна тајне сваког од њих.

Критички осврт: Немам много да кажем о овом филму осим да је сјајно осмишљен, духовит, заправо урнебесан. Свака част.

Едукативни моменат: На крају је ипак било како је наратор рекао јер, на крају крајева, свако ће испричати причу онако како сам жели без обзира да ли се то нама допадало или не. 🙂

Оцена наставника:

5(плус и плус)

originu (Small)II2036. Порекло непознато (2036 Origin Unknown 2018) је филм у коме главну улогу има Кејти Сакоф, која је задужена за истраживање Марса, на који људи упорно шаљу роботе. Кејти управља вештачком интелигенцијом, али врло брзо схвата да газда није она, већ управо машина. Ускоро ће открити још многе и невероватне ствари.

Критички осврт: Већ на почетку ми се није допало то што се форсира сукоб вештачке и људске интелигенције. Кејти је преглумљавала, а њен разговор са филмском сестром Џули Кокс све време је био под претераном тензијом. Са обе стране само су прштали аргументи зашто је боље да се све препусти вештачком, односно људском интелекту. Онда се у једном тренутку појавио монолит и изгледа да то Кејти ни близу није узрујало као то што ју је вештачка интелигенција надмашила. Разумем ја шта је сујета, али и да је као кућа велика, да ли је могуће да је толико заслепела Кејти да не поклони пажњу нечему што је заиста невероватно откриће на другој планети? Касније се Кејти наново посветила том монолиту, али и даље је квоцала како јој је шеф компјутер, те са њим водила филозофске расправе о томе како ће вештачка интелигенција преовладати. Овај филм је (очигледно) у највећој мери био посвећен тој теми, али, авај, ништа новог о томе се није могло чути. Осим једног стварно глупог вица. Финале филма и има и нема смисла. Компјутер је одлучио тек тако да уништи људску врсту. Чак и ако прихватим више него прозаичан разлог за то, нејасно је зашто баш тада, а не раније.

Филм јесте научно фантастичан, али више нагиње ка науци, но ка фантастици. Режисер Хасраф Дулул се разметао својим знањем физике (или је ангажовао неког стручњака да то чини) и посебно оним „елитним“, квантним делом те науке. Могла се чути и покоја мудра знаменитих личности и стичем утисак да је Хасраф уложио много труда да му филм буде паметан. Међутим, највише што је успео је да направи модернију верзију „Одисеје 2001.“, са сумњивим успехом. Почевши од наслова филма, преко коцке (монолита) и тога како компјутер шпијунира разговоре, до судбине главне протагонисткиње; све веома асоцира на поменути филм.

Специјалне ефекте одрадио је компјутер и то далеко од сјајног. Иначе, игре са бојама и сличне визуелне керефеке такође подсећају на „Одисеју“.

Едукативни моменат: Оно на чему је Кејти инсистирала је способност апстрактног решавања проблема, за коју је веровала да је вештачка интелигенција нема. Да ли је заиста има или нема или ће је имати или неће никад – не бих се ја тиме бавио. Важно је да ту способност имамо ми и треба радити на њој, посебно да се развије код деце.

Оцена наставника:

2(на три)

film_no_original_body (Small)VГосподин Нико (Mr. Nobody 2009) је филм чија се радња дешава у будућности 2092, када су људи открили тајну бесмртности. Међутим, само један човек Џеред Лето, стар већ 118 година, на самрти је и он је једини преостали смртник. Лекар Алан Кордјунер га је хипнотисао како би Џеред повратио своја сећања, а своју животну причу он приповеда и новинару Данијелу Мејсу. Испоставља се да прича није само једна.

Критички осврт: Филм најпре почиње толико неповезано да га је јако тешко пратити, а онда, полагано, прелази у више-мање смислену причу. У ствари, сценариста и режисер Жако Ван Дормал разиграо се мало са димензијама простора и времена и направио једно врло маштовито остварење са оптималном динамиком. Своје идеје засновао је што на научним, што на религијским, те их некако повезао. Но, оно што је битније је да је поставио нека занимљива питања и успео да заинтригира. Рецимо, врло јака сцена је када Џеред на железничкој станици проналази мртву наркоманку и задржава се да је полиција однесе, те тако среће своју велику љубав Дијану Кригер. Јасно је питање да није обратио пажњу на картонске кутије које су прекривале несрећну девојку да ли би и тада срео своју вољену. Временски гледано (што је такође приказано), то се не би десило. Филм се пре свега бави изборима које правимо и свим последицама које из тих избора могу произаћи – добрим и лошим по нас. Некакво разрешење на крају је сјајно осмишљено.

Уз све то, филм је визуелно веома допадљив, уметнички урађен или готово такав. Ако ћу искрено, овакав начин режије је чак добар за филм који траје преко два сата (мада, ако ћемо поштено, могло је да буде и краће). Таман ми једна тема досади, Жако се пребацује на другу, односно неку другу могућност. И сасвим је добро дозирао. И, морам да приметим; или је Жако веома романтичан или је циљао такву публику. Глума је одлична, тако да немам богзна шта да замерим, без обзира што сам сасвим осредњи романтичар. 🙂

Едукативни моменат: Дечак (Томас Берн) у филму је рекао да док не начинимо избор, све је могуће. 🙂 И ту заиста има истине, али то није довољан аргумент да изборе не чинимо. Само тада треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

5(лепа, као и филм што је)

alien_ (Small)VЕјлијен (Alien 1979) је филм који говори о посади једног свемирског брода. Њихова мисија је била да донесу сировине на Земљу. Док су се враћали са друге планете, те спавали у криогеним коморама, бродски компјутер Мајка примила је необичан сигнал са сателита ЛВ-426 поред којег су пролазили. Зато је пробудила посаду. То је сада био додатни задатак за њих; да истраже извор тог сигнала. Слетели су на сателит и открили летелицу ванземаљског порекла. Изгледала је руинирано и посада коју су пронашли одавно мртва. Пронашли су још нешто: јаја непознатог порекла у којима се налазило нешто живо. Негде у том тренутку је члан посаде Сигорни Вивер растумачила сигнал са тог брода и схватила да се не ради о позиву за помоћ, већ о сигналу упозорења. Но, већ је било доцкан.

Критички осврт: Код нас је овај филм преведен као „Туђин“, а познат је као „Осми путник“. Ја сам га транскрибовао и намерно га зовем „Ејлијен“ како би се разликовао од свих других „туђина“. Јер овај филм се свакако разликује и представља ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сигорни није хтела да пусти чланове своје посаде натраг у брод јер се непознати организам закачио за Џона Херта и представљао је могући извор заразе. Остатак посаде се није сложио са њом и пустили су ејлијена у свој брод. Испоставило се да је Сигорни била у праву и да правила, односно процедуре постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(без било какве полемике)

tremors (Small)Подрхтавање (Tremors 1990) је први, најпознатији и најуспелији филм из саге о подземним црвима дугим неколико метара. Ови црви су опсели фиктивну једва насељену варош Савршенство у сред пустиње Неваде и малобројни становници покушавају да им побегну. Међутим, то нимало није лако јер су ови црви виспрени и брзи уче на грешкама припадника своје врсте.

Критички осврт: Цела поставка како подземно глистолико чудо живи прилично се опире и законима физике и биологије и много је ту питања које је могуће поставити и која би оспорила логику постојања овако адаптираног створа. Са друге стране, сцене су ефектне (посебно она када двојица радника бушилицом пробијају бетон, па случајно закаче и монструма). И специјални ефекти уопште нису лоши. Филм је динамичан и забаван. Има и мало оног америчког „напрженог“ радовања, али подношљиво је. Све у свему, ово је добар један горњи пик међу филмовима у поджанру у коме је рађен.

Кевин Бејкон је још једном доказао да је одличан глумац. И уз то одаје утисак да улоге ради са лакоћом.

Едукативни моменат: Фред Вард је замерио Кевину да бира послове према томе колико му се (не) допадају и не планира ништа унапред. И та замерка је на месту. Ако немамо испланиран рад, тешко да ћемо бити ефикасни, а послови које не волимо свеједно ће нас чекати.

Оцена наставника:

5(може)

houseb (Small)VВезана за кућу (Housebound 2014) је филм о девојци Моргани Ошреји коју је полиција ухватила приликом пљачке банкомата. Као казну добила је шест месеци кућног притвора и то у кући своје мајке. Бунтовној Моргани ово уопште није била лака казна јер се са мајком не слаже најбоље, а и верује да са њом нешто није у реду. Наиме, њена мајка тврди да је њихова кућа запоседнута. Проблем настаје када Моргана почиње да схвата да њена мајка и није тако ћакнута и да се у кући заиста дешавају необјашњиве ствари.

Критички осврт: Филм ме је изненадио већ од самог почетка. И надаље је било изненађења највише у чудним поступцима ликова (у овом случају ми више одговара реч „чудним“, мада би неко могао да замери да нису увек баш ни логични). Хумор је заиста виспрен, мало више црн, али свакако одличан. У ствари, неке форе сам видео први пут у овом филму, као када Моргана чује чудне звуке док је у клозету. Изгледа да режисер Герард Џонстон ипак није могао да избегне нека општа места, па је било и њих, а и ликови, ма колико год занимљиви и смешни били, најчистији су стереотипи.

Филм врло неосетно прелази из натприродног хорора у крими причу, али и даље хумор не јењава, динамика се не смањује, а прича остаје целовита са јасним фокусом. У ствари, и крими део, једнако као и хорор, извлачи пун потенцијал ликова и приказује их у најбољем могућем светлу (или мраку, како желите). Допало ми се што Моргана и Глен-Пол Вору нису направили пародије од својих ликова, а иначе ми се глума свих глумаца допала.

Без обзира што су неки делови налик другим филмовима, мислим да је овај филм освежење у поджанру у коме је рађен и посебно теме о уклетим кућама чија клаустрофобичност не дозвољава баш превише размахивања режисера. Овај се добрано размахао и урадио врло солидан посао.

Едукативни моменат: Иако је Моргана мислила да су кућу запоселе неке немогуће силе, испоставило се да је објашњење колико-толико рационално. Уколико нешто не можемо да објаснимо то не значи да нема објашњења или да је оно натприродно или у домену виших сила, већ само значи да још нисмо нашли рационално (научно) објашњење.

Оцена наставника:

5(помало блајхана)

downadh (Small)IIIУ мрачној дворани (Down a Dark Hall 2018) је филм базиран на истоименој књизи Лоис Данкан. Анасофија Роб је проблематична девојка која често разговара са школским саветником, али без ефекта. Појавило се решење у виду Блеквуд школе (која је уједно и интернат), која се специјализовала баш за ученице налик Анасофији. Она невољно прихвата да промени школу и родитељи је довозе у луксузну кућу у сред дивље природе. Наставни кадар је малобројан, баш као и ученице, али врло брзо постаје очигледно да крије мрачне тајне (а какве би друге у мрачној дворани).

Критички осврт: Прича где проблематична девојка упада у натприродни хорор и од антихеројине постаје антихеројина, само сада уз одобравање публике, уопште није нова, напротив. Овде је можда новина што их има пет таквих. Режисер Родриго Кортес се трудио да режија изгледа лепо и кул, али су и такви кадрови већ виђени.

Глума је сасвим солидна, а Ума Терман, која је зашла у зреле године, напросто је идеална за ову улогу. Као наставник, морам да приметим које је школске предмете одабрала Ума за њене ученице; математику, књижевност, ликовну и музичку уметност. И то је то. 🙂 Са жаљењем констатујем да биологију није уврстила, али ово свакако тера на размишљање. Шта је то што је, заправо, есенцијално или основно, како желите, за образовање једне младе особе? Углавном, било је јасно да ће Роузи Деј бити хиперталентована за сликање, али мистерија и није била у томе. Предмета је четири и њих четири су се пронашле у сваком од њих. Шта је са петом – Викторијом Моролс? У ствари, поставља се ту доста питања и све је прилично мистериозно, мада је врло јасно да Ума и њени наставници нешто смерају. И ту мистерију Родриго одржава током доброг дела филма и успео је да ме заинтересује. Међутим, разрешење је, иако драматично, са све вриском, јурњавом и пожаром готово епских размера, у доброј мери срозало филм до осредњости (са врло предвидљивим сценама и полупатетичном завршницом) и то је штета. Заиста један сасвим фин потенцијал ни близу није искоришћен.

Едукативни моменат: Све девојке су показале изузетан таленат свака у по некој области. У овом филму за тај таленат нису заслужне оне саме, али у реалном животу уверен сам да свака особа може да пронађе неку област у којој ће направити изузетан рад. Треба да се потрудимо да ту област нађемо.

Оцена наставника:

3(реална)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много (прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности).

Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан. Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне (мрзело ме је да проверавам), али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantpos (Small)Остатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није чак ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)