Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

iron sky (Small)Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

4(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

4(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

4(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч.

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију на једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али нити патетичан, нити срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да је пробуди.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу у којој су се такође статуе кретале и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче и уопште нису разрађени. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 152

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

gods (Small)Лига правде: Богови и чудовишта (Justice League: Gods and Monsters 2013) је двадесет и трећи по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Ради се о алтернативној верзији Ди-Сијевог универзума, где је Супермен заправо син негативца Зода са Криптона, а Бетмен је вампир који је то постао због још увек неиспитаног прогресивног начина лечења (који је применио на себи самом). Упркос томе, они спроводе правду на Земљи, мада су њихове методе значајније крволочније у односу на методе нама већ познатих јунака. Зато нису омиљени међу људима, а тек постају непопуларни када почињу убиства научника која изгледају као да су их починили чланови Лиге правде. Супермену и Бетмену је јасно да им неко намешта убиства, али прекасно стижу да их спрече. Једини траг који имају је преживели сведок, Бетменов најбољи пријатељ Вил Магнус, али који је јако повређен и практично у коми.

Критички осврт: Цртежи људи су такви да два пријатеља изгледају као једнојајчани близанци. Веома је тешко разликовати ликове ако је велики број њих исти. Све остало бих похвалио, пре свега поставку приче која је другачија макар што се тиче позадинских прича сваког јунака, а које су опет добро уклопљене у главну причу. Преврат је врло фино осмишљен, нема патетике готово уопште, а чак ми се и музика допада. Лепо, нема шта.

Едукативни моменат: Лекс Лутор је дао Супермену податке са којима је могао да унапреди земаљску науку, а са речима да буде прави херој. Прави хероји то и раде, унапређују сваку област људског живота на сваки начин, па и личним примером.

Оцена наставника:

5(готово без мане)

unbound (Small)Супермен: Одвезан (Superman: Unbound 2013) је цртаћ о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Овога пута суочио се са Брејнијаком, необичним бићем који сакупља градове светова (које потом уништава) у свом необичном свемирском броду.

Критички осврт: Цртежи јунака су интересантни, мада сувише слаткасти, као да гледам неку епизоду о Барбики. Акција је слаба тачка овог филма, те има пушкарања са неколико метара раздаљине где нико не погађа никог, па чак ни завезаног таоца, а и Супермен се толико борио са роботом на Земљи, да би као од шале покидао армију таквих на другој планети. Међутим, све остало је готово одлично, а посебно ми се допада режија. Антагониста Брејнијак је више него занимљив, али то већ није постигнуће филма, већ стрипова у којима се појављује. Но, свакако је требало направити филм о суперзликовцу који има такву мегаломанску идеју. Његова жеља превазилази пуко владање светом; он жели да постане свет и то чини на врло маштовит начин. Занимљиво доиста, а динамика је могла да буде за нијансу бржа.

Едукативни моменат: Супермен је рекао својој рођаки да не може да зна битне ствари ако му не каже. При томе је мислио и да не може да јој помогне, такође. Ако желимо да друге особе у нашој околини знају шта нас тишти, морамо им рећи.

Оцена наставника:

5(на четири)

superfor (Small)Супермен IV: Потрага за миром (Superman IV: The Quest for Peace 1987) је четврти и последњи наставак о овом суперјунаку, а да га тумачи Кристофер Рив. Светски мир је угрожен и земље света се наоружавају и такмиче која ће да направи више нуклеарних ракета. Супермену етика није дозвољавала мешање у ствари Земљана, али када је схватио да је Земља и његов дом, решио је да се умеша и разоружа цео свет. Ту његову активност је искористио Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор (Џин Хекман) како би направио Нуклеарног Човека (Марка Пилоуа) који има довољно моћи да га порази.

Критички осврт: Добро, већ сам одавно прихватио да Супермен подноси услове свемира боље од водених медведића, али да му при томе и плашт лепрша, аман људи, превише је! И тим превише почиње четврти део саге у којој је звезда Кристофер. И надаље се филм одвијао пренаивно. Бег Лекса Лутора из затвора је буквално као из цртаћа о Душку Дугоушку. Ни стварање Нуклеарног Човека ништа боље није, а тек његовог костима… Режисер Сидни Џ. Фјури је показао такву машту какву нису његови претходници (двојица Ричарда), која би се већ могла назвати и сулудом. Марк долази до Џина и већ зна да је он његов творац и да мрзи Супермена. Нису то баш сазнања које се наслеђују путем гена… Нејасно је и како је генетичким инжењерингом настао такав, ако ћемо баш да детаљишемо.

Борба између Супермена и Нуклеарног мена су некако неуверљиве, као некакво мешкољење, гуркање… При томе Нуклеарни Човек разваљује све виђеније грађевине по свету, а Супермен зачепљује вулкане и показује моћи до тада невиђене. Рецимо, видом рестауира Кинески зид. Сидни је укупно направио низ скечева наместо филма. Тако смо добили дупли састанак Кристофера, Супермена, Марго Кидер и Маријел Хемингвеј тек да бисмо видели симпатична решења Сиднијева како ће се Супермен појавити у исто време са својим алтер-егом. И свака сцена је таква, некако одвојена од осталих. При томе се радња котрља и има ту неких зачетака идеја, али све је то јако слабо и најчешће мимо сваке (научне) логике. Рецимо, добра је фора да је Супермен померио Месец и изазвао помрачење Сунца које је извор енергије за Нуклеарног Човека, али је овај успут носао по свемиру Маријел и ова је преживела иако ју је добрано одвојио од планете. И шта је хтео са њом уопште тамо? Овај филм чак не може да се вади ни на шарм, јер су га исцрпли ранији наставци, а и, ако ћемо искрено, ни по том питању није у равни са њима.

Едукативни моменат: Чак је и супериорном Супермену била потребна пажња пријатеља, у овом случају Марго. Зато немојмо је ускратити драгим људима, ма колико год мислили да им не помаже много када су у проблему.

Оцена наставника:

2(са микро плусем)

boggy (Small)Боги Крик (Boggy Creek 2010) је хорор о чудовишном бигфуту који обитава у месташцету чији је назив у наслову филма. Мелиса Карнел је одлучила да проведе недељу дана у брвнари свог покојног оца, а њена најбоља другарица Шевон Киркси је одлучила да јој прави друштво и успут повела још њих троје. И свих петоро ће настрадати од чудовишта које се крије у шуми.

Критички осврт: Нисам гледао много филмова о бигфуту, али подозревам да овај сигурно није репрезентативан. Прича је потпуно безвезна. Мелиса готово читав филм или плаче или флертује са сваким доступним мушкарцем (нема их много, додуше), а све уз пригодну музику. Ту се одвија и некаква сапуница са све љубавним троуглом, али то све тако споро иде и толико је досадно да је напросто мучно гледати. У исто време дешавају се некаква убиства и двојица полицајаца их истражују, али читава та њихова активност престаје у току филма и до краја јој помена нема. Тако да ми њихова улога уопште није јасна. Нешто је јаснија улога Корија Харта, али без већег ефекта. Цео филм је без ефекта, заправо.

Едукативни моменат: Тешко је било шта едукативно пронаћи у оваквом филму, али рецимо да је показан пример правог пријатељства које је показала Шевон. Она је била уз своју другарицу док је ова туговала за својим оцем. Најлакше је бити уз неког када се лепо проводимо, али у тешким моментима само ће прави пријатељи бити уз нас.

Оцена наставника:

1(зацементирана)

shining_linen (Small)Исијавање (The Shining 1980) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 1977. Џек Николсон је писац који је аплицирао за посао чувара хотела на Стеновитим планинама. Хотел је тада био затворен због снежних мећава, а Џек је видео прилику да у потребној тишини напише роман. Са њим су дошли и његова смушена жена Шели Дувал и мали син Дени Лојд. Менаџер хотела Бари Нелсон упозорио је Џека да је његов претходник полудео, можда због изолације, те побио своју породицу. То није разуверило Џека у намери да зиму проведе ту. Но, већ после месец дана, чудновате ствари су почеле да се дешавају и да утичу највише на Џеково расуђивање. Ускоро је и Шели, иначе пуна разумевања за свог мужа, схватила да је он у ствари веома опасан.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму је да се Џек превише кревељио и да је буквално појео улогу, не оставивши чак ни мрвице за саму причу. Са друге стране, он то заиста сјајно ради и дефинитивно је духовит, тако да ипак има моје симпатије. Међутим, оно што му је замерио Стивен заиста стоји. Поента је била да Џек полуди током боравка у хотелу, а он већ није изгледао сасвим нормалан ни када се појавио у првој сцени на разговору. Интересантно је да је Стивен мрзео овај филм, пре свега зато што је режисер Стенли Кјубрик променио „смер“ из натприродног хорора у слешер, преневши зло из објекта хотела у ликове. Међутим, независно од књиге гледајући, не бих рекао да је много погрешио. Истина је да је акценат на односу троје протагониста и на њиховим карактерима, али све то не изгледа уопште лоше урађено (ни у режији, ни у глуми), са довољно натприродних елемената колико да подгреју целу ситуацију. Филм можда није толико динамичан колико је интензиван.

Сцене су врло ефектне, а неке су и антологијске, попут оне када Џек пробија врата секиром и каже: „Венди, стигао сам кући“! Мени је једна од ефектнијих сцена када је држао сина на крилу и објашњавао му како је толико дивно у хотелу да би волео да ту остану заувек (сцену пре тога дечаку су то рекли духови убијених девојчица). Клиња је ту супер одглумио страх, али је Џек био толико застрашујућ да то и није било тако тешко. Морам да похвалим и Шелину глуму, која је ипак успела да дође до изражаја, што је у овом случају био велики подухват.

Едукативни моменат: Џек је у интервјуу за посао изјавио како му се неће десити лоше ствари након догађаја са његовим претходником Филипом Стоуном. Међутим, ипак су се десиле. Никада не можемо баш бити сигурни да ли ће нам се десити нешто, а и како ћемо ми реаговати на то. Другим речима, боље је да покажемо својим делима, него да тврдимо унапред да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

4(плус)

theomenstariji (Small)Предзнак (The Omen 1976) је филм о апокалипси коју најављује Нови завет. Грегори Пек је политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Ли Ремик се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Мартин Бенсон саопштио Грегорију да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Грегорија је да Ли ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Грегори тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Грегори и Дејвид Ворнер су направили баш драматчну сцену када су са гробља бежали од паса, али су иначе готово све сцене такве – предраматичне, а посебно је театралан био Дејвид. На крају је чак и главу изгубио. Но, све у свему, филм је класик, култни и одличан, нема ту шта.

Едукативни моменат: Грегори је увек захтевао доказе за тврдње других, па је тек онда реаговао. Тако је захтевао и доказ од Леа Макерна да је дечак заиста ђаво. Додуше, ми нећемо тражити баш доказе натприродних појава, али свакако треба, посебно у овом времену, да тражимо доказе за многе тврдње, пре свих оне „научне“, како бисмо даље деловали.

Оцена наставника:

5(јасно)

omeen (Small)Дејмијен: Предзнак II (Damien: Omen II 1978) је наставак претходног филма. Дејмијен је сада порастао (глумио га је Џонатан Скот-Тејлор) – има дванаест година и живи са својим стрицем Вилијамом Холденом. Заједно са Вилијамовим сином Лукасом Донатом похађа војну школу. Неколико различитих личности показује интересовање за дечака; једни су мистериозни и заштитнички расположени, а други су сумњичави и уплашени од њега. Наиме, сви докази говоре у прилог томе да је Дејмијен антихрист, али ко год да пронађе неки доказ о томе, умире под необичним околностима. На крају ће Вилијам открити истину, али ће бити сам и биће сувише касно.

Критички осврт: Овај део је значајно слабији од првог. Најпре, прича је монотона; појединци откривају или истину или необичности у вези са дечаком и онда умиру на врло маштовите начине. И ту постоје два проблема: први је што мистерије заиста нема, као што је био случај у првом филму, а други је што је смрт толико извесна на сваком кораку јер је моћ ђавола неограничена да је само питање како ће тај неко погинути, не и да ли ће успети да преживи. Нема мистерије, нема узбуђења, а нема ни неизвесности. Било је јасно као дан каква је улога Ли Грант, те ни финална сцена није поправила утисак.

Режисери Дон Тејлор и Мајк Хоџиз су унели у филм и причу о курви вавилонској и десет римских краљева, што је можда могло да допринесе да све то буде мало маштовитије, али некако је нису разрадили. Додуше, Ли је доживела судбину какву јој легенда и прописује, али свеједно. Олакшавајућа околност је што је овај део требало да премости период између детињства и одраслог антихриста, што не даје богзна какве могућности. Но, није дао ни ништа много новог целокупној причи.

Филм није неинтересантан, има ту ефектних сцена, солидне глуме, али мањкају поруке и метафоре којих је и те како могло да буде.

Едукативни моменат: Иако је Ли урадила све што је антихристу било потребно, ипак је доживела злу судбину. Не можете очекивати милост, ако не показујете милост према другима. Заправо, не можете очекивати било шта ако другима то не пружате.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, чак)

amulet (Small)Амајлија (Amulet 2020) је прича о човеку Алеку Секарјануу који је након војног рока у рату (где је вршио минорну функцију) постао бескућник и најамни радник. Склониште у коме је живео се запалило и он се тада отровао угљен-моноксидом, али га је пронашла и одвела у болницу часна сестра Имелда Стонтон. Она му је предложила да буде подстанар у кући Карле Јури, девојке која добро кува и која се брине о болесној мајци затвореној на тавану. Ни Алек, ни Карла нису фасцинирани овом идејом, али он ипак почиње да живи код ње, мада му његова улога није јасна. Како се радња одвија све ће му бити мање јаснија, али ће схватити да се велико зло крије у тој кући.

Критички осврт: Прво што сам уочио у филму је одлична фотографија. Сценаристкиња и режисерка Ромола Гари се заиста потрудила да филм учини визуелно упечатљивим, не увек и допадљивим, јер кућа у којој Карла живи трошна је и застрашујућа. За разлику од других режисера, Ромола се није трудила да створи тескобну атмосферу каква би оваквом филму приличила; она је тескобу препустила глумцима и они су били заиста на нивоу задатка, посебно Алек, Карла и Ангелики Папулија. Такође, Ромола је направила нешто заиста оригинално и то се види по непредвидљивом преокрету на крају. Са друге стране, грех који је Алек починио у шуми као војник већ је био јасан од половине филма, али тај део Ромола и није хтела да сакрије. То је заправо и тема, па на неки начин и поента филма. Ово је реч феминисткиње упакована у готово па уметнички филм, са много метафора које се односе на родне разлике и површне норме које их прате.

Рекао бих и да је Ромона врло надарен режисер јер је успела без много увода да створи мистерију и да је одржава практично цео филм и да уз врло спор темпо одржи моју пажњу до краја. При томе није направила класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз јаку музику, али свакако има језивих детаља. Ликове је разрадила у сасвим довољној мери и мање-више све је урадила како треба, те пружила једну квалитетну, оригиналну причу. Ја је оцењујем одличном оценом, мада подозревам да се неће свима допасти.

Едукативни моменат: Имелда је рекла како напред није једини пут. Има и других путева. Иако то не изгледа прогреивно, свакако је тачно, а некада и потребно. Пре него што кренемо у неки посао напред, уопште није лоше да се вратимо неколико корака уназад и проценимо како смо тај посао урадили раније, шта је било добро, а шта лоше. Тако ћемо моћи наредни посао да унапредимо.

Оцена наставника:

5(од мене)

UnknownПодмукло (Insidious 2010) је први филм у истоименој франшизи. Патрик Вилсон и Роуз Берн су пар који се преселио у нову кућу са троје деце. Међутим, њихов најстарији син Тај Симпкинс, али ипак мали, вршљао је по тавану, пао је и повредио се. Повреда није изгледала велика, па су га родитељи сместили на спавање. Ујутру, ипак, нису успели да га пробуде. Дечак је пао у кому и то је за лекаре који су извршили разне тестове остала мистерија јер је све било у реду са њим. Од тог тренутка су почеле необјашњиве ствари да се дешавају у кући. Роуз је уверена да је кућа уклета и замолила је мужа да се преселе. Они су то и учинили, али се кошмар тиме није завршио. Патрикова филмска мајка Барбара Херши је зато предложила мање конвенционалну помоћ у виду екипе за лов на духове.

Критички осврт: Ово је један више него солидан хорор. Има подоста страве и заиста је узбудљив. Наравно, могло је то да буде још страшније и још узбудљивије, али и ово је са-а-асвим у реду и са интересантном идејом. Додуше, видео сам је већ у цртаћу „Константин“, али он је снимљен осам година касније, тако да овај филм има првенство.

Едукативни моменат: Ангус Сампсон је у препирци рекао како слика говори хиљаду речи, а Ли Ванел је одбрусио да и речи говоре хиљаду речи. И обојица су у праву, са тим да пажљиво треба бирати и слике и речи.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

astralnapromuklos (Small)Подмукло: Поглавље 2 (Insidious: Chapter 2 2013) је наставак претходног филма. Када се Патрик Вилсон вратио из света мртвих, то више није био он. Његово тело запосео је психопата и масовни убица (глуме га удруженим снагама Том Фицпатрик и Тајлер Грифин). Зато је Патрикова породица угрожена, али ће у помоћ наново прискочити ловци на духове, па чак и њихов упокојени члан Лин Шеј.

Критички осврт: Овај део није разочарао, као што то наставци умеју да ураде. У питању је довољно језив, динамичан и узбудљив хорор у којем, зачуђујуће, нико конкретно није убијен (Лин не рачунам јер је убијена у претходном наставку, као ни бројне жртве убице јер се злочин дешавао давно, пре времена ове приче). Режисер Џејмс Ван је закомпликовао причу, али не у тој мери да је тешко пратити је. Напротив, нит радње је једна, али се ту некако миксују прошлост, садашњост, свет живих и мртвих, масовна убиства од раније и претња која постоји сада; све довољно добро повезано, тако да је заиста конзистентно. Једино истрага полицајца Мајкла Беха штрчи и као да је замешатељство полиције сметала Џејмсу, а због логике дешавања није могао да је не укључи. Углавном, Мајкл је закључио да Лин није удавио Патрик, а на основу форензичких доказа (није ми јасно којих) и то јавио супрузи Роуз Берн и то је то… И тако направио рупицу у филму.

Оно што бих још могао да замерим овом наставку је предвидљивост у појединим сценама, а и то да не можете одгледати овај филм ако нисте видели претходни (што код четвртог дела није случај, на пример) јер здраво сумњам да се из овог дела може схватити претходна прича и ликови који је чине. Но, опет, многе франшизе су тако рађене, тако да ту замерку не могу да узмем за веће зло.

Едукативни моменат: Лин је чак и упокојена нашла начина да помогне Патрику и његовој породици. Тешко да ће се у реалном свету наћи неко са таквим натприродним моћима, али ако неко заиста жели да помогне, наћи ће начин.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

simpsonovi (Small)Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

5(жемо)

thebeast (Small)Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

aqua (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

4(плус)

justiceleague (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

legoscooby (Small)Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

4(мало тананија)

alex (Small)Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

2(на један, а може и један)

ghost (Small)Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

5(пренаградио сам, знам)

dradula (Small)Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

1(може плус)

unforg (Small)Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

3(вероватно на два)

stalker (Small)Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

5(нема шта)

Лако Је Критиковати 145

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

losttribe (Small)Изгубљени дечаци: Племе (Lost Boys: The Tribe 2008) је наставак култног филма из 1987. Тад Хилгенбринк и његова млађа сестра Отум Ризер су се доселили код своје тетке Габријеле Роуз у варошицу на мору, након смрти својих родитеља. Она их је сместила у некакав свој пансион, врло неугледан, али су се млади помирили са судбином и Тад је почео да тражи посао. Та потрага није баш била најуспешнија, али им се зато друштвени живот поправио и обоје су позвани на журку код локалног шмекера Ангуса Садерланда. Оно што њих двоје нису знали је да је Ангус вампир који предводи групу вампира хулигана.

Критички осврт: За разлику од Џоела Шумахера, који је режирао оригинални филм и који је као главног антагонисту имао Кифера Садерланда, режисер Пи-Џеј Пеше је успео да приушти мање познатог полубрата (по оцу) Ангуса. Такође је задржао и глумце Корја Фелдмана и Корија Хејма (овог потоњег тек у последњој сцени за коју се није одлучио ни како треба да изгледа), те увео неке нове глумце и није много омашио. Глума је сасвим океј. Међутим, филм јесте омашио. Он је покушао да направи римејк, а не наставак јер сви догађаји су мање-више исти оним у првом делу. Са тим да је први део имао невероватан шарм, а овај је некако празан. Утисак не поправљају много ни крваве сцене које су прилично застрашујуће, али само када вампири убијају. Када вампире убијају некако су сцене неспретне и смешне. Финална битка са главним вампиром Ангусом, али и његовом екипом, прилично је млака. Дакле, нема ту акције, нема ни хумора, готово да нема ни приче, тако да потпуно ми је нејасно зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Тад је све учинио да заштити своју млађу сестру Отум и није одустао од ње. И не треба да одустајемо од наших чланова породице, па таман се и у вампире претворили.

Оцена наставника:

1(са врло мајушним плусем)

splitsecond (Small)Делић секунде (Split Second 1992) је футуристички филм који се дешава 2008. Да, сада то више није будућност, али тада је била. Према процени режисера Тонија Мејлама и Ијана Шарпа, то је година када је ефекат стаклене баште узео свој данак и Лондон је све време у поплавама. Из воде вреба масовни убица који масакрира и једе срца својих жртава. Рутгер Хауер је полицајац који не поштује правила и који је самом себи дао мисију да ухвати убицу који је, између осталог, одговоран и за смрт Рутгеровог партнера.

Критички осврт: Режисери Тони и Ијан су направили добру атмосферу на ивици дистопије и један психоделичан филм јер су хтели да пропрате психичко стање главног протагонисте Рутгера, а како бисмо се ми поистоветили са њим или макар осетили емпатију. И то је океј, тим пре што су то урадили на начин који не иритира. Ово је класична крими прича, укрштена са СФ-ом, са понешто хумора, али много духа. Иако су ликови стереотипи, свакако су разрађени, а и глумци (иако не баш прва постава Холивуда) били су на висини задатка. Филм пати од општих места и повремено разводњене радње, али свеукупно утисак је солидан што се тиче крими дела. СФ део је значајно слабији. Нејасан је и не пружа много ни мистерије, ни изазова. Што се овог потоњег тиче, посебно је финална битка разочаравајућа и иако је ту било и бомби, митраљеза и електричних варница, Рутгер је превише лако, наивно и без истински узбудљивих сцена победио супериорног противника. Сам натприродни противник предимензионирана је верзија Ејлијена, тако да ни ту није имало да се види богзна шта. Да не говорим да је нејасна и сувише погодна читава игра мачке и миша између реплике Ејлијена и Рутгера. Рекао бих да овај филм има неког смисла до финала, које је урушило све претходно изграђено.

Едукативни моменат: Већ на самом почетку овај филм опомиње да глобално загревање може довести до поплава. И то није научна фантастика, те је зато важно да знамо о томе шта се дешава у животној средини и да активно делујемо да је заштитимо.

Оцена наставника:

3(може плусић, али микро)

justimagine (Small)Само замислите (Just Imagine 1930) је футуристички филм, макар за оно време у којем је снимљен. Наиме, година је 1980. и људи живе у технолошки напредном свету. Џон Гарик жели да ожени љубав свог живота Морин О’Саливан, али ју је Трибунал доделио Кенету Томсону јер овај има више заслуга. Како би Џон стекао заслуге и самим тим и право да ожени лепу Морин, морао је да се прихвати мисије коју је осмислио велики научник Хобарт Бозворт – да буде први човек који је отишао на Марс.

Критички осврт: Овај филм ми се дојмио из најмање два разлога. Режисер Дејвид Батлер и тројица сценариста су будућност видели заиста интересантно; свима је доступна изузетна технологија, па тако сви возе авионе, али су људске слободе укинуте. Људи у замишљеној будућности не могу да се венчају без одлуке Трибунала, а наместо имена имају бројеве. Дехуманизација иде дотле да када су научници васкрсли човека из прошлости Ела Брендела, напросто су га одбацили без интересовања шта ће бити са њим даље. Прочитао сам једну опаску да је ово један од филмова који је предвидео „небулозе“ у будућности и то јесте тако ако обраћамо пажњу на форму, а не на суштину. Суштина је управо тај друштвени аспект и он је у врло доброј мери успешно прогнозиран. И то је први разлог зашто ми се филм дојмио. И још више јер главни протагониста на крају није променио и руинирао систем како то обично бива у холивудским бајкичицама.

Други разлог је тај што је прича врло маштовита, тим пре што је у њу унето неколико различитих мотива; ту је чак и пробуђен човек из прошлости, а Џон и другари су се отиснули на Марс, тако да ту имамо и свемирски СФ. Међутим, све је то некако повезано у смислену причу, што јесте мајсторство. Заправо, машта у овом филму се види у много детаља, као и у сценографији и костимима, а специјални ефекти за оно време су прилично импресивни. Ово је један врло интересантан СФ из тог доба, морам рећи, иако све врца од наивних момената; пре свега на Марсу. А где би другде?

Едукативни моменат: Према „футуристичком“ закону, Џон је морао да заслужи венчање и он је одлучио да стекне заслуге тако што ће отићи на Марс и истражи га. Иако ово заиста није добар пример ни за мотив, ни за дело, свакако је боље да неке ствари у животу заслужимо, пре него нам буде дато без покрића. Онда смо сигурни да оцену, а касније пословна, научна и било каква друга постигнућа нико не може да нам оспори.

Оцена наставника:

4(веома јака)

bee (Small) (Small)Пчелињи филм (Bee Movie 2007) је цртаћ о пчели Барију (глас је позајмио Џери Сајнфелд) који сања велике снове. Тако се нашао ван кошнице у покушају да буде опрашивач. Стицајем несрећних околности, доспео је до фарме пчела и био згрожен односом људи према члановима његове врсте. У међувремену је успоставио пријатељске односе са цвећарком Ванесом (Рене Зелвегер), пошто се испоставило да се људи и пчеле заправо разумеју. Уз Ванесину помоћ покренуо је тужбу против човечанства и затражио да се сав мед који су људи украли врати његовим правим власницима.

Критички осврт: Одмах да се разумемо: у овом филму је научно све погрешно, почевши од тога да је Бари мужјак и да треба да ради у кошници (прилично сам сигуран да се мотив који је коришћен – да мала крила не могу да носе тешко тело – односи на бумбаре, а не на пчеле). То бих највероватније замерио да ми се није дојмила једна друга ствар, а то је храброст аутора филма да направе један истински маштовити филм. И при томе они нису направили компромис и машта је надјачала чак и елементарно што знамо о пчелама. Мислио сам да ће филм пасти на крају због више него типичног преокрета, али ипак не; добро је поентирао и дао поруку да је све у природи повезано и да све зависи једно од другог, а посебно ми људи од природе. И друге поруке које филм шаље су сасвим добре. Морам да похвалим и хумор који није смехотресан, али није ни сведен. Светли моменти су ми и Реј Лиота и Стинг који глуме сами себе и то сјајно, заиста.

Филм свакако има својих мањкавости, па тако главни протагониста веома подсећа на истог таквог из филма „Мравци“ из 1998, а и некако ме није дотакла платонска веза између Барија и Ванесе. Да ли због тога што није претерано ни разрађена, или због тога што је потпуно суманута, тек тај сегмент у филму ми је најслабија карика.

Едукативни моменат: Пчеле су веома значајне за нас и према подацима научника најмање једна трећина усева зависи од њих као опрашивача, а да не помињем пчелиње производе. Зато морамо да смањимо активности које их угрожавају попут прскања пестицидима јер без пчела тешко ћемо опстати.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

fly_original_film (Small)Мува (The Fly 1958) је филм рађен према краткој причи истог назива писца Жоржа Ланжелана. Патрисија Овенс је убила свог супруга Дејвида Хедисона тако што му је смрскала главу огромном фабричком пресом. Убиство је одмах признала свом деверу Винсенту Прајсу, али и полицији. Инспектор Херберт Маршал испитује детаље убиства и закључује да је Патрисија пореметила с памећу. Ипак, испоставиће се да је прича далеко невероватнија.

Критички осврт: Ово је добра прича и добро испричана. Чак су и специјални ефекти за оно време сасвим солидни, а глума је предраматична, што је такође одлика поменутог времена. Последња сцена је, рекао бих, сада већ антологијска.

Едукативни моменат: Винсент је рекао како је потрага за истином најважнији и уједно најопаснији посао на свету. Заиста мудар закључак.

Оцена наставника:

5(ко врата)

LB Payoff 1-Sheet.REV1Дивне кости (The Lovely Bones 2009) је филм рађен према роману истог назива Елис Сиболд. Ово је прича о четрнаестогодишњој девојчици Серше Ронан која је убијена на једном пољу кукуруза. Она је доспела у свет између живих и мртвих и не може да иде даље јер жели да њен убица буде пронађен и кажњен.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је имао идеју да упозори децу на опасност када наиђу на неку сувише заинтересовану одраслу особу. То је и урадио на помало необичан начин, уз шок дат кроз нарацију која је буквално покидала идилу коју смо гледали (редак пример добро употребљене нарације), као и врло мучну сцену која се дешава под земљом. Међутим, главну сцену убиства је прескочио и поново је направио шокантним даља збивања. Питер је у овом филму показао да и те како уме да води причу неочекиваним и токовима и тоновима и свакако не могу да кажем да је филм предвидљив, мада има некакву поетску правду. И у свакој сцени добио је оно што је хтео, те је филм узбудљив баш у оним деловима где и треба да буде или тужан или већ какав. И музика је добро допуњавала све то. Но, грешчица има, па је нејасно како је Стенли Тучи успео тежак сеф са телом унутра (котрљао га је много минута уз помоћ јаког физичког радника до јаме) да однесе сам до кола. Но, опростиво је.

Ликови јесу стереотипи, али су им глумци дали изузетну животност и приближили нам их максимално. У овом филму имамо сјајну комбинацију доброг режисера и одличних глумаца.

Едукативни моменат: Смрт је увек страшна ствар, али она не треба да заустави живот. И то је порука овог филма, а ко је разумео схватиће.

Оцена наставника:

5(свакако може)

adjus (Small)Биро за прилагођавање (The Adjustment Bureau 2011) је филм базиран на краткој причи Филипа К. Дика „Тим за прилагођавање“. Мет Дејмон је конгресмен са Бруклина и у политичкој трци за Сенат САД. Међутим, амбицију му је покварио скандал који је направио и који је објављен у новинама. У том тренутку упознаје Емили Блант, у коју се заљубљује на први поглед. Оно што Мет не зна је да постоје тзв. Анђели који се старају да се план „Председника“ оствари. А поменути Председник има велике планове са Метом, али без Емили. И то је за Мета неприхватљиво, без обзира што ће са друге стране остварити и више него што је могао да сања.

Критички осврт: Сцена када Мет и Теренс Стамп разговарају док Емили игра, стварно је сјајно урађена и са кадровима, али и музиком од које морате да се најежите. У ствари, режисер Џорџ Нолфи је све време добро балансирао на ивици патетике, не дозвољавајући да претекне. И ово јесте на првом месту романса, па неколико редова празних, па је онда трилер. Колико је Џорџ успео да романсу изведе на сјајан начин, толико трилер део није. Некако мањка те јурњаве и узбуђења.

Нарација и дијалози су виспрени и врцају од порука које указују на конфликт између слободне воље и циља који желимо да постигнемо. Очекивано, филм прати и добра глума, са тим да се Џорџ готово апсолутно усредсредио на Мета, док је запоставио Емили, а нешто нарочито није разрадио ни друге ликове (више их је употребљавао када је за њима било потребе), па некако њихова мотивација није најјаснија. Дакле, филм има својих мањкавости, али прича је добра и добро је урађена.

Едукативни моменат: Мет је рекао Теренсу да све што има су одлуке које доноси. И то је заиста тако и заиста је важно да имамо на уму јер ћемо онда доносити мудре одлуке, како бисмо имали више. И ту не мислим на материјална богатства.

Оцена наставника:

4(објективна, али јака)

topsecret (Small)Строго поверљиво! (Top Secret! 1984) је пародија на разне филмове, жанрове, али и музику. Доба је Другог светског рата и Вал Килмер (чији је ово филмски деби) је амерички познати певач кога су нацисти позвали на свој фестивал. Њихова идеја је да замајавају светску јавност фестивалом док истовремено спроводе тајне војне операције. Оно на шта нису рачунали је да ће им управо Вал помрсити конце.

Критички осврт: Урнебесне комедије су некако биле хит када се са њима почело (а ово је једна од тих првих) и иако нису све форе смешне (мада их има), некако су имале шмек. Каснији филмови у том поджанру нису се показали и најчешће су били осредњи, па и мање од тога. У овом филму режисери су ризиковали јер је тема био нимало смешан Други светски рат, али, на крају крајева, врло успешна серија „Ало, ало“ имала је исту тематику. Но, не бих поредио јер би овај филм изгубио. Овако, гледан засебно, стварно није лош. Није ни одличан са врло сведеном радњом, предвидљивим детаљима и збрзаним крајем.

Едукативни моменат: Џим Картер је тешио Вала да је живот пун малих несрећа. Свако од нас мора да научи да се са њима носи на одрастао, зрео начин. И то јесте један мудар савет у овако луцкастом филму.

Оцена наставника:

4(слабуњава)

revenge (Small)Лего Ратови звезда: Освета цигле (Lego Star Wars: Revenge of the Brick 2005) је краткометражни филмић о лего фигурицама и уједно пародија на „Ратове звезда“.

Критички осврт: Ово је дефинитивно промотивни видео и нема ту богзна шта. Све је мање од осредњег и једино што ми се допало је како лего фигурице користе своје џедајске моћи да би расклапале и склапале роботе и летелице. Постоји нека фора при крају са фотографисањем која је бледа и заправо је бољи сам крај када Дарт Вејдер светлосном сабљом диригује оркестру.

Едукативни моменат: Овај филмић приказује како од лего фигурица можемо да направимо сцену какву год пожелимо. То можемо да применимо и на све друге играчке, материјале, бели папир и бојице, веб-алате… Само је важно да будемо креативни, а свемир је граница.

Оцена наставника:

2(може плусић)

benders (Small)Футурама: Бендеров велики резултат (Futurama: Bender’s Big Score 2007) је цртани филм настао на основу анимиране серије „Футурама“. Радња се дешава у 31. веку у фирми која се бави међупланетарном доставом. Овог пута задатак је био да доставе пакет на планету нудиста. Тамо су упознали необичну врсту ванземаљаца Ваћароша, који су их убедили да им доставе своје мејл адресе. Након тога, када су се вратили кући, на мејлове им је пристигло много спем порука и они су лаковерно кликтали на њих и остављали своје личне податке. Последица је била да је њихова фирма припала Ваћарошима, али то ванземаљцима није било довољно, па су злоупотребили чак и путовање кроз време како би се још више обогатили. На крају, успели су да постану и господари Земље. Протагонисти су изгубили свој дом, те су морали да се преселе на Нептун где су их напали Јетији. То је била кап која је прелила чашу и Лила, једна од чланова екипе, решила је да поведе у бој за поновно враћање онога што им је украдено.

Критички осврт: Сјајан је цртаћ и прича је маестрално, интелигентно осмишљена, иако су сви ликови спадала. Додуше, на почетку је било неких разуђених елемената, али је прича ипак остала довољно конзистентна.

Едукативни моменат: Оно што је свакако тачно у овом луцидном цртаћу је да никако не смемо остављати своје личне податке на интернету. Злонамерни људи (или ванземаљци Ваћароши) их могу употребити на много лоших начина.

Оцена наставника:

5(да и да)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

The Book of Eli (Small)Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Wrong Turn (Small)Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен.

Оцена наставника:

2(може и на три, али има разлога да буде и на један)

deadand (Small)Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно.

Оцена наставника:

4(готово сигурна)

iljadu (Small)1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

5(врло јака)

thecurse (Small)Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

4(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

empireoftheants (Small)Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни толико лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, те као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта ПајнаБрук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

1(на два)

godzila king (Small)Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монструм од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

4(врло солидна)

nerve-poster (Small)Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не?) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

4(реално је три, али хајде)

noescape (Small)Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

4(и овде је реално је три, али опет хајде)

total recol (Small)Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице које таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

Лако Је Критиковати 137

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloudy (Small)Облачно са шансом за ћуфте (Cloudy with a Chance of Meatballs 2009) је цртаћ о луцкастом проналазачу Флинту који жели да учини нешто добро за своје суграђане. Наиме, они сви живе на острву Сволов Фолс и главна делатност је продаја сардина. Међутим, онда се десило да је свет одлучио да су сардине грозне и то се одразило на економију града. Зато је Флинт осмислио машину која воду претвара у разноврсну храну. Када је покушао да машину стави у погон, она је одлетела, попут ракете, у небеса. И тада су почели да „кише“ хамбургери. Становницима овог града се то допало и замолили су Флинта да за вечеру буду неке друге јестиве падавине. Флинт је из своје лабораторије могао да контролише машине у облацима и тако је започео невероватни бизнис који је прославио град у целом свету. Но, како је време одмицало, машина је почела да „багује“ и падавине су постајале све опасније.

Критички осврт: Овај цртаћ има крајње необичан заплет и веома, веома је смешан. Анимација је сасвим добра, можда баш зато што није слаткаста. Филм има сјајну динамику, узбудљив је и дефинитивно има емоцију. Све ми се свиђа и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Прича каже да када се све чинило изгубљеним, Флинт се суочио са поразом и пронашао наду. То треба и ми да урадимо сваки пут када се суочимо са поразом, па ће нам и живот можда бити ружичаст, баш као и овај цртаћ.

Оцена наставника:

5(веома јака)

cloudywith (Small) (Small)Облачно са шансом за ћуфте 2 (Cloudy with a Chance of Meatballs 2 2013) је наставак претходног филма. Флинтов јунак из детињства, светски познати научник Честер Ви, послао је тим да очисти острво Сволов Фолс од нагомилане хране, а Флинта је приволео да ради за њега. Флинт је са много ентузијазма започео да ради у фирми свог идола, не знајући да овај има себичну намеру да му преотме изум који воду претвара у храну. Честер не зна где се на острву налази машина и потребна му је Флинтова помоћ, тим пре што се екосистем острва променио у невероватном смеру.

Критички осврт: Ово је достојан наставак одличног цртаћа. Има све што је потребно; поставка је иста, али је идеја сада другачија, додуше унеколико класичнија. Филмић има јаке поруке и још јаче алузије на нека добра СФ-остварења попут „Парка из доба јуре“.

Едукативни моменат: Екосистем који се појавио на острву и кога чине живе намирнице није баш толико невероватан. Истина, међу живим светом тешко ћемо пронаћи хамбургер који се креће уз помоћ ножица помфрита и плете мрежу од топљеног сира, али су чланови једног екосистема храна неким другим члановима. Један од најзначајнијих односа између живих бића у екосистему је однос (ланац) исхране.

Оцена наставника:

5(јака скоро као претходна)

next (Small)Џуманџи: Следећи ниво (Jumanji: The Next Level 2019) је трећи наставак франшизе „Џуманџи“. Друштво из претходне авантуре у Џуманџију се окупило након три године, али без млађаног Алекса Волфа. Троје пријатеља су се забринула за њега, те отишла до његове куће и тамо су имали шта да виде. Алекс је наново ушао у игрицу. Знајући да кроз опасности које у Џуманџију вребају не може да прође сам, одлучили су да му се придруже и помогну му, али је дотрајала и покварена конзола увукла и два старца која су се тада нашла у кући: Денија Девита и Денија Главера.

Критички осврт: Овај филм неоспорно има много шарма и неколико узбудљивих сцена (посебно она када их мајмуни нападају на висећим мостовима, а ни нојеви нису лоши), те харизматичне глумце и слатке мотиве који покрећу ликове, али реално гледано није померио границе у односу на претходни део. Другим речима, заиста није унео ничег новог, ако изузмемо „свичовање“ ликова, што није богзна шта. Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да ће Дени Гловер остати у игрици и да је заправо она његов спас. Има и патетике, за неколико нијанси више него што је права мера, али и то не замерам превише. Највише замерам финалну борбу између Двејна Џонсона и Рорија Макана која уопште није узбудљива и сувише је технички одрађена, да се тако изразим. Заправо, да је тај део урађен иоле боље преломио бих на четворку. 🙂

Едукативни моменат: Џек Блек није био задовољан својим аватаром јер није имао снагу и кондицију, али је знао геометрију. 🙂 Испоставило се да је његово знање и те како послужило и спасило их све. Никад не знамо кад нам које знање може затребати.

Оцена наставника:

3(на четири)

gothika (Small)Готика (Gothika 2003) је прича о психијатру Хали Бери која ради на случају затворенице Пенелопе Круз. Хали не верује у Пенелопине приче, већ сматра да је девојка полудела услед трауматичног искуства са очухом. Једно вече када се враћала кући, Хали је на путу колима умало ударила у девојку која је стајала на киши. Притрчала је да јој помогне и од тог тренутка је изгубила свест, да би се пробудила у затворској болници и под оптужбом да је искасапила свог мужа Чарлса С. Датона. Сада се Хали нашла са друге стране решетака и суочена са тим да јој нико не верује да се ту дешавају још неке невероватне ствари.

Критички осврт: Матје Касовиц је спочетка дефинитивно префорсирао режију. Као да нису биле довољне психоделичне сцене са мноштвом крупних планова, језива атмосфера без покрића и драматично-помпезна музика, већ је морала да буде и кишовита ноћ са све муњама. Аман. 🙂 Филм се у неком таквом маниру и наставио, са тим да је то сада имало више смисла јер се десило врло мистериозно убиство. И Матје је заиста успео да направи мистерију, али невоља је у томе што ју је превише развлачио и попуњавао је филм мотивима који се понављају, па је тако Хали макар два пута побегла из ћелије. То је некако дало утисак да прича нема много „меса“ и да се радња котрља, мада је много више тапкала у месту. На крају се испоставило све оно што сам сумњао током филма, а заиста није било тешко претпоставити. Сам крај је заправо антиклимактичан наместо да буде узбудљив и у доброј мери је урушио квалитет филма који је иначе све време био негде на клацкалици.

Оно што је добро у овом филму је свакако глума и то пре свих две лепотице: Пенелопе и Хали. Специјални ефекти су солидни, а продукција је богата.

Едукативни моменат: И Пенелопе и Хали су рекле како не могу веровати некоме ко мисли да су луде. Ово се може и шире посматрати – тешко је веровати било коме ко има предрасуде о вама. Дакле, да би неко стекао поверење, мора да буде отвореног ума.

Оцена наставника:

2(на три)

Honeymoon-film-poster (Small)Медени месец (Honeymoon 2014) је прича о двоје младих Роуз Лезли и Харију Триадавеју, који су одлучили да свој медени месец проведу у њеној брвнари крај језера. Дани су им лепо и страсно започели, али је онда једне ноћи Роуз нестала. Хари ју је пронашао у шуми како наводно месечари. Након тога је Роуз почела да се мења и врло чудно понаша. Хари је посумњао да она има аферу са Бенџамином Хубером, који има ресторан недалеко одатле, али ће се испоставити да је истина далеко страшнија и фаталнија.

Критички осврт: Режисерка Ли Јанијак је направила један језив и чудан филм. Паралелно са тим је успела да направи интригантан однос између младог брачног пара (заједно са глумцима Роуз и Харијем) и иако филм нема брзу динамику, свакако држи пажњу. Но, онога тренутка када мистерија креће да се решава и када је Хари већ увелико убеђен да његова супруга није његова супруга, Ли је некако закорачила на врло танак лед и опасно балансирала на ивици логике. Но, филм је решила на сјајан начин и показала да је једнако умешна и у СФ-у, као и у драми.

Може се рећи да је овај филм метафора промена које људи доживљавају када су у браку, те суочавање са тим да тек онда када живите заједно са неким заиста тог неког и упознате. И то може и да вам се не допадне, поручује Ли. Она такође потцртава и губитак индентитета приликом уласка у брак, али је тај део већ вештије сакрила између редова. И што је још битније, добро га је уклопила у СФ део који ће уследити. У сваком случају, врло интересантан мали филм. 🙂

Едукативни моменат: Однос између Роуз и Харија почео је да пропада онда када су се појавиле тајне. Сваки однос који није искрен тешко да може да буде квалитетан и трајан.

Оцена наставника:

5(са минушчићем)

damnation (Small)Притајено зло: Проклетство (バイオハザード ダムネーション 2012) је јапански цртаћ који је више инспирисан серијалом „Притајено зло“, него што припада том серијалу. У фиктивној бившој држави Совјетског Савеза Републици Источној Славији бесни грађански рат. Американци имају интерес у тој држави и шаљу свог агента Леона, али су га брже-боље опозвали. Међутим, он је ипак одлучио да настави мисију јер поуздано зна да се у овом рату користи биолошко оружје, те жели да га раскринка и заустави.

Критички осврт: Овај цртаћ почиње нарацијом која нас упућује у актуелне међународне политичке односе и при томе је објективнија него већина новинара које сам слушао по телевизијама. 🙂 Уследила је радња чији је замајац исфорсиран, те главни лик Леон креће да сређује ствари у читавој држави, иако су сви његови Амери повучени из те исте државе одлуком Владе САД-а. Сама радња је некако нејасна спочетка, да би се колико-толико уобличила негде до средине. У питању је врло солидан политичко-војни трилер са интригантним и понекад изненађујућим ликовима. Нека општа места се нису могла избећи у овом пожанру, налик на оно када се Леон без повреде извуче испред рафалне паљбе са неколико корака даљине. Иначе је овом јунаку, који је само човек, дато превише кредита.

Анимација је прилично добра и веома фино дочарава људске покрете. Гестикулација није још увек усавршена, а и још једна ствар која се није дала избећи је да цртани личи на видео-игру. Нисам одушевљен тиме, али подношљиво је, као и количина патетике у појединим сценама.

Едукативни моменат: Један од патриота је рекао Леону како обожава америчке производе, али мрзи Америку. То показује оно чега често нисмо свесни: све има своје предности и мане, па тако и та пуста Америка. 🙂 Иако је много зла нанела целом свету, ипак је дала и много тога доброг.

Оцена наставника:

4(некаква)

zhunter (Small)Ловац на зомбије (Zombie Hunter 2013) је један од оних хорора који се праве директно за дискове. Посебна дрога розе боје постала је веома тражена међу зависницима, а и број зависника је порастао. Фатална последица ове дроге је да су се људи претворили у зомбије и настала је апокалипса. У постапокалиптичном свету Мартин Копинг путује сам и успут убија зомбије. Но, ускоро, не својом вољом, неће више бити усамљени осветник.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена није допала јер је исфорсирана и нелогична. Водитељ повраћа док чита вести (и то уз очигледно лош специјални ефекат) и то камера зумира, да би онда објавили техничке проблеме и наново вратили истог водитеља коме су уста и даље замазана… Није баш да не очекујем такав треш на „Хепију“, на пример, али треш је треш, па таман га било и у свакодневном животу, односно телевизији. Онда се фокус преусмерава на напрженог Мартина који изговара свој монолог. У ствари, ми чујемо његове мисли које су изговорене са таквом дикцијом да немамо ни једну сумњу да је он баја и то светски. Већ тада су ми две ствари биле јасне: да је овај филм лоше режиран и да у њему глумци лоше глуме. Испоставило се управо тако, али са том разликом што је режисер Кевин Кинг и показао неки потенцијал и неколико кадрова чак и интересантних има, али су глумци потпуно безнадежни.

Под условом да кажемо да овде неке радње има, она је класична, обична и развучена са прегршт предвидљивих момената, иако се Кевин побринуо да ничега не мањка: протагонисти се боре и против преживелог који је пристигао из неког слешер филма и против зомбија и против мутираних зомбија вероватно одбеглих из „Притајеног зла“. Маске и специјални ефекти нису скроз слаби, али ништа није у овом филму толико лоше као што су дијалози. Има ту и патетике, али није толико страшно као све остало. Када кажем страшно, то заиста није комплимент овом хорору.

Едукативни моменат: Оно за шта је Мартин тврдио да је бајка, за Данија Трехоа је била нада. Увек ћемо се сусретати са различитим гледиштима на исту ствар, али је поента у томе да не истерујемо своје и поштујемо туђе ставове.

Оцена наставника:

1(са нестабилним плусићем)

officeu (Small)Канцеларијски устанак (Office Uprising 2018) је прича о типичном забушанту Брентону Твејтсу који ради у фирми Емотех, специјализованој за развој наоружања. У фирми су најављена отпуштања, али то Брентона не брине много. Оно што ће га забринути је ситуација коју ће затећи када један дан буде дошао на посао. Наиме, већина његових колега претвориће се у крволочне убице. Брентон ће морати да се потруди као никада до тада да спаси себе и своју симпатију Џејн Леви.

Критички осврт: Ово би био мешанац „Експеримента Белко“ и „Зомбиленда“, са тим да је овај потоњи мање присутан у причи, а више у сензибилитету. Ово „недоношче“ није поновило квалитет ниједног од та два, па ипак, забаван је или макар неке форе у филму су забавне. Неке су већ виђене и врло бајате. Но, филм има добар темпо, узбудљив је и испуњен занимљивим ликовима. И глума која то прати је сасвим пристојна. Каран Сони је био сјајан, али и остали су били на висини задатка. И музика је заиста добра.

Могуће да је режисер Лин Одинг имао идеју да направи сатиру на рачун канцеларијског пословања, те корпорацијских односа и то бих рекао на основу тога какво се оружје у филму користи (хефталице и подлоге за писање) и других детаља, али за овакав филм то је сувише амбициозна идеја, ако је идеја уопште и била. Мислим да је сасвим довољно што је успео да направи солидну комедију.

Едукативни моменат: Брентон је стално каснио и није читао упутства, али оно што је добро радио је да је имао резервни план. Тако да је правио видео-игру на којој би могао да заради, ако добије отказ на послу. Можда његов план није најсјајнији, али је свакако корисно имати план Бе.

Оцена наставника:

4(хајде, може)

oculus (Small)Окулус (Oculus 2013) је филм режисера Мајка Фланагана, који је уследио након његовог краткометражног филма. Брентон Твејтс је до своје 21. године био затворен у психијатријској болници зато што је, као дечак, убио свог оца Рорија Кокрана. Када је изашао из болнице јер му се стање поправило, сачекала га је његова сестра Карен Гилан и одмах предложила да се обрачунају са духовима из прошлости. Она је убеђена да њен брат није убица, већ огледало којим управљају натприродне силе. Иако не дели њена уверења, Брентон јој помаже у науму, али ће се испоставити да то није добра идеја.

Критички осврт: Овако изгледа хорор са врло озбиљним, студиозним приступом. Овде се паралелно дешавају две приче, али их заправо има више, с обзиром на то да Брентон уноси рационално у импулсивни наступ своје филмске сестре Карен и готово успева да је убеди. Онда креће прави фантастични део који, опет, не мора да буде фантастични, већ психоза коју брат и сестра имају због смрти својих родитеља. Режисер Мајк направио је слојевиту радњу где је више тумачења могуће и, чак и да није било његовог експеримента са кратким филмом, очигледно је да је о идеји размишљао и да ју је разрадио. При томе, узео је глумце који напросто зраче управо оним карактерима које је желео. И добрано је намучио и њих и нас, колико са прошлошћу која је превише мрачна за двоје мале деце, колико са гадним сценама попут оне када Карен загризе стакло или када Рори чупа своје нокте. Оно што бих му свакако замерио је појава Кејт Сигел која изгледа као безуба утвара. Колико год вешт Мајк био, није успео да у фантастичном делу избегне све замке, односно клишее које овај поджанр има. Да није тога, можда бисмо заиста могли да разговарамо о потподжанру, односно неком новом правцу у овој врсти хорора. И крај јесте заокружио причу, али није баш да није очекиван.

Едукативни моменат: Нисам стручан у психоанализи, али верујем да је Брентон био у праву када је тврдио да наша психа изналази начине да нам помогне да се ослободимо кривице. И то је у реду јер изгледа као природни одбрамбени механизам. Невоља настаје када покушавамо да се ослободимо одговорности.

Оцена наставника:

4(веома јака)

godzilla (Small)Годзила (Godzilla 2014) је чак тридесети филм о овом познатом монструму, али тек други холивудски. И у овом се назире помало став Амера да прихвате да су можда они, малко, одговорни за оне атомке које су бацили на Јапанце током Другог светског рата. Углавном, када се рудник уранијума урушио, научници су пронашли на Филипинима скелет Годзиле, али и некаква огромна јаја за која се испоставило да припадају сасвим другачијој, али једнако огромној и застрашујућој врсти. У то неко време се у Јапану десила хаварија у нуклеарној електрани и тада је научник Брајан Кранстон изгубио своју вољену супругу. Испоставиће се да су ова два догађаја повезана и да ће кулминирати петнаест година касније.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма смо имали узбудљиву јурњаву и унезверену недомицу: да ли ће Жилијет Бинош проћи кроз врата или не и спасити себи живот или неће… Шалим се. Нисам имао недоумицу и врло је јасно било шта ће се десити. И каснија дешавања су врло предвидљива и прича је више него класична. И при томе су ликови стереотипи са као дан јасним мотивима. Глума је превише драматична, мада су глумци били на висини задатка. У овом случају им сценарио и режија нису ишли на руку. Сценарио некако није дозволио нити једном од њих да се истакне. Осим ликова, поруке које филм шаље су такође остале бледе.

Филм има неких или грешака или чудноватих момената. Рецимо, протагонисти се возе мостом који спаја град са карантинском зоном и на њему се налазе олупине возила и друго смеће, што значи да ту нико ништа није рашчишћавао и сређивао. Ипак, свака улична светиљка, а на том мосту има их много, ради беспрекорно. То је заиста ситно у поређењу са потезима војске који се дешавају на мосту. Годзила је толико велики да може да прегризе мост, те правити му „сачекушу“ на једној тако фрагилној конструкцији ја бих пре назвао мањком интелигенције него војном тактиком. И као да то није било довољно, полиција је блокирала излаз са моста, тако да су школски аутобуси који евакуишу децу остали заробљени на мосту у тренутку када макар два од три чудовишта наилазе.

Годзила је и овај пут замишљена класично, али се сада појављује и паразит ејлијенског изгледа и при томе има и неке наднаравне способности. Не могу да кажем да је то плус, али свакако занимљиво изгледа. Научно објашњење, које укључује и разлоге зашто научници нису убили створење, на врло је тананим ножицама. При томе научник Брајан долази до неких сазнања за која ће се испоставити да су тачна, а да он уопште није имао благу представу да се ради о чудовишним животињама. Са друге стране, специјални ефекти заиста нису лоши и ту бих могао само да замерим да су сцене превише у мраку, па све то није дошло до пуног изражаја. Морам да похвалим и сцену када Арон Џонсон скаче са падобраном и из његове перспективе видимо борбу чудовишта у граду. И начин како је Годзила дохакала овом другом створењу је маестралан. У овом филму је акција са чудовиштима урађена заиста добро и са мером и то је штета јер све остало није довољно добро.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је најбоље оружје против чудовишта – друго чудовиште. У пољопривреди се ово користи; у агроекосистем уводе се животиње које ће потаманити оне које називамо штеточинама. И то је биолошко средство и оно је боље од хемијског јер не трује храну коју ћемо добити и не загађује животну средину.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна једна)