Лако Је Критиковати 192

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Патролне шапе: Филм (PAW Patrol: The Movie 2021) је филм рађен према анимираној канадској серији из 2013. Патролне шапе чине штенци које предводи дечак Рајдер и они спашавају становнике Града пустоловина од зврчки њиховог градоначелника Хамдингера.

Критички осврт: Ако изузмемо врло дискутабилну премису да је малолетни дечак овлашћен да једини (без полиције и ватрогасаца) спашава људе из апокалиптичних ситуација у граду, који има баснословно богатство и без супервизије је старатеља, овај филм свакако има мана. Он није маштовито осмишљен и заправо слични мотиви се појављују у далеко бољим цртаћима, попут „Облачно са шансом за ћуфте“. Такође, ликови штенаца су тенденциозно преслатки како бисмо пали на њих, а њихове играчке су врло налик на „Трансформерсе“ и део када их режисер Кал Бранкер представља је ништа више од једне подуже рекламе за играчке. Радња је блага, крцата оптшим местима, предвидљивим преокретима и крајем.

Ипак, допада ми се идеја да се нежна створења прикажу као суперхероји и то заиста мотивише и инспирише свако дете да није нејако и да може да учини свет бољим. Додуше, увек треба нагласити да не покушавају баш оно што раде њихови љубимци у филму, тим пре што су неке сцене врло озбиљне суперхеројске. Поруке нису погрешне ни у једном детаљу. Још плусева су што филм има емоцију, а није патетичан и анимација је одлична. Објективно, ово је сасвим осредње остварење, али треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Штенац Чејс је мислио да није херој зато што се плаши. Кроз ову авантуру је научио да правог хероја не унижава то што се плаши, а да га херојем чини то што упркос страху наставља даље да ради херојска дела.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Ледено доба: Авантуре Бака Вајлда (Ice Age: Adventures of Buck Wild 2022) је шести филм из франшизе „Ледено доба“. Необичан чопор који сачињавају два мамута, један сабљозуби тигар и један лењивац, стално има проблема са своја два преостала члана опосума склоних опасним, непромишљеним ситуацијама. Њих двојица желе да живе сами, без звоцања осталих и зато се одлучују да побегну. Иако нису сигурни где би отишли, случајно набасавају на изгубљени свет у којем сисари и диносауруси живе у хармонији. Ипак, један незадовољни мали диносаурус жели да разбуца ту хармонију и потамани све сисаре, укључујући и новопридошле опосуме.

Критички осврт: Нисам гледао све претходне наставке, али сам сазнао (и у овом филму је то очигледно кроз односе између ликова) да изгубљени свет ипак није изгубљен и он је откривен у трећем наставку. Дакле, опосуми се враћају у свет који су љубитељи франшизе већ имали прилике да виде и рекао бих да су идеје почеле да мањкају, тим пре што је радња најкласичнија могућа са ингениозним зликовцем чија је амбиција да буде владар поменутог света. Очигледно се екипа вози на таласу претходно стечене славе и не труди се, што се види и по хумору којег има тек у траговима. Ово је заиста јадно остварење које није добацило чак ни до осредњег.

Едукативни моменат: Опосуми су мотивациони говор женке твора схватили на свој, накарадни начин, али су га применили на добар начин. Наиме, она им је рекла да пронађу храброст и показала на њихово срце, а они су закључили да мисли на крзно на грудима. Но, ипак су победили чопор раптора. Нама се некада неће допасти како други размишљају јер не размишљају као ми, али то никако не значи да неће урадити оно што треба – на њихов начин, такође, али опет добро.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Мач у камену (The Sword in the Stone 1963) је Дизнијев цртаћ о томе како је дечак Артур, уз помоћ чаробњака Мерлина постао краљ Енглеске.

Критички осврт: Сладак је филм заиста и иако радњи недостаје „меса“, режисер Волфганг Рајтерман га је испунио маштовитим ситуацијама. Додуше, мотиви се понављају, почевши од тога да Мерлин стално користи магију како би се његов ђак и он претварали у животиње и у том маниру је и феноменални двобој Мерлина и Мадам Мим. Свакако је јасна идеја да се на тај начин учи и о природи, њеним законима и кроз туђа искуства, али опет је превише репетитивно и укупно гледано мало је изазова постављено пред будућег легендарног краља. Оно што бих још замерио је хумор који није смешан и најчешће се односи на неспретна саплитања Мерлина и других јунака. Ликови су свакако симпатични, али када пажљивије погледате ова прича не нуди превише о самом Артуру и више је усмерена ка Мерлиновим лудоријама. То јој даје лакоћу, али никако и дубину.

Едукативни моменат: Мерлин је научио Артура да су знање и мудрост права моћ. Добро га је научио.

Оцена наставника:

(плус)

Виво (Vivo 2021) је прича о кинкаџуу који живи и пева са својим усвојитељем Андресом у Хавани, главном граду Кубе. Једног дана је Андрес добио писмо од своје љубави из младости, славне певачице Марте, која живи у Мајамију. Она му је поручила како жели да се повуче са сцене и да одржи свој опроштајни концерт и то са њим. Иако се то Виву не допада, Андрес је одлучио да отпутује и напокон изјави љубав својој никада прежаљеној девојци и то уз песму коју је посебно компоновао за њу. Међутим, ту ноћ пред путовање Андрес је умро у сну. Виво сада има мисију да, како зна и уме и уз помоћ једне врло необичне девојчице, стигне у Мајами и преда Марти песму свог одгајитеља и пријатеља.

Критички осврт: Творци приче Питер Барсокини и Кијара Алегрија Хјудис су почетак осмислили заиста претужно и како се ситуација одвијала нисам баш очекивао да ће ово бити урнебесна комедија, но режисер Кирк Демико је одржао ведар тон. Заправо, тамо где је требало било је тужно, а тамо где је такође требало било је смешно. Заплет је свакако добар, нема шта, али је такво и путовање, са довољно авантура и поруком да ствари добијају онолику важност колику јој ми придамо. Путовање скривеног мајмунчића из Кубе до Флориде је, пак, на стакленим ножицама. Тешко да би прошао аеродромске контроле, но, опет, ово је цртаћ и грешка је заиста опростива у односу на све остало сјајно у овом филму.

Едукативни моменат: Андрес је рекао Виву како је добио најбољи поклон који може да замисли: другу шансу. Ми свакако треба да искористимо и прву шансу ако нам се укаже, али другу заиста треба посматрати као поклон.

Оцена наставника:

(си)

Упознајте Спартанце (Meet the Spartans 2008) је тзв. урнебесна комедија и пародија на филм „300“. Персијанци имају идеју да покоре Спартанце, али су ови одлучили да пруже отпор – копљима, али и плесним бравурама.

Критички осврт: Оваквим филмовима обично дајем тројке јер су макар забавни ако не и смешни и зато што овај формат у старту има мале шансе да постигне јачи квалитет. Ипак, то овог пута неће бити случај. Најпре, заиста је врло мало тога смешно, на моменте чак и досадњикаво, а друго аутори су експлоатисали форе које би вам прво пале на памет, без промишљања и лишене сваке виспрености. Рецимо, зезање на тему геј популације је депласирано јер су разголићени, мишићави Спартанци врло лака мета. Овде се иначе референцира на неке америчке емисије и познате личности и ако не пратите, тешко да ћете разумети шта конкретно пародирају. Можда је боље да су се држали филмова, мада ни ту нису понудили богзна шта.

Едукативни моменат: Када је Ксеркс I (Кен Давитијан) рекао Леониди (Шон Магвајер) да ће бити избрисан са страница историје, овај му је одбрусио да је то у реду јер свеједно не уме да чита. 🙂 Наравно, то је шала, али ако озбиљно размислимо много тога нам је ускраћено уколико немамо образовање, па и да читамо историју, на пример.

Оцена наставника:

(може на два)

В као вендета (V for Vendetta 2005) је филм рађен према истоименом стрипу из серије „Вертиго“ Ди-Си комикса. Радња се дешава у фиктивној Енглеској коју води високи канцелар Џон Херт. Он је тиранин који влада уз помоћ репресије и цензуре. Становништво је под сталним полицијским часом и трпе тортуру тајне полиције. Онда ће се појавити маскирани осветник Хјуго Вивинг који ће озбиљно угрозити Џонову моћ и показати да један човек чини разлику. 

Критички осврт: Филм је сјајан у сваком свом аспекту и поджанру и слободно бих могао да га назовем ремек-делом. У питању је футуристички политички трилер, али болно актуелан са одличном акцијом и виспреним дијалозима. Глумци су добро одабрани и безмало су фантастични.

Едукативни моменат: Један од цитата из овог филма је да народ не би требало да се плаши Владе, већ би Влада требало да се плаши народа.

Оцена наставника:

(сигурна)

Иманенција (Immanence 2022) је филм о четворо научника који су се упутили бродићем са двојицом превозника Јуџином Бердом и Мајклом Бичом да у Бермудском троуглу пронађу ванземаљски живот који је управо тамо пристигао. Оно што ће пронаћи је нешто сасвим друго, али једнако фантастично.

Критички осврт: Идеја за филм је прилично добра, али реализација има своје мањкавости. Неко би могао да замери што режисерка Кери Белеса није разрадила позадинске приче својих протагониста (осим Мајклове и Самер Белесине), али у овом случају то није било ни потребно јер су глумци дали карактер својим ликовима, учинили их животним и конзистентним. Мени сметају друге две ствари и обе су у вези са религијом. Најпре, Кери је направила такву ситуацију да је све у божјим рукама и да нема ту избора, тако да је и судбине својих ликова усмерила ка томе. Двоје њих треба да преживи и зато се Самер жртвује на врло окрутан начин и сви остали ликови некако немоћно прихватају своју судбину, али је и не прихватају и цео тај део је врло трапаво изведен. Овде је мотивација врло дискутабилна, а божји план и план ђавола (Џејми Макшејн) још чуднији. Но, опште је позната ствар да су чудни путеви божји, а такви су изгледа и ђаволски. Друга моја замерка је питање поруке овог филма. Кери супротставља науку и религију на, најблаже речено, креационистички начин и ако није хтела да промовише креационизам, није ми јасно шта је заправо хтела. Још мање ми је јасно шта је хтела са оним метеорима на крају који су дошли главе Јуџину.

Филм има својих добрих, застрашујућих момената, попут бродића који се појављује и где они откривају шта ће им се десити, али појава самог ђавола некако није добро испала. Филм је очигледно нискобуџетни, али Кери мудро није користила ефекте које није могла да приушти и то је океј, али овом филму не би шкодило да је имао и неки ефекат приде. Делује прилично празњикаво.

Едукативни моменат: Иманенција значи: постојање у, налажење у, остајање у, битно припадање нечему. Има значење и у филозофији и припада правцу који се ограничава на сазнања у границама искуства и свести, који држи, дакле, да не постоји нека стварност која би била независна од свести.

Оцена наставника:

(хајде, може плус)

Морска грозница (Sea Fever 2019) је прича која прати постдипломца Хермион Корфилд која се бави обрасцима понашања морског живља и која се отиснула рибарским бродом како би довршила своја истраживања. Међутим, посада је набасала на големо и до сада невиђено створење које је уз то и смртоносно. Хермиона ће морати да употреби све што зна како би се спасили, али то неће бити довољно.

Критички осврт: Ово је заиста добар СФ, а још уз то и актуелан због ковида. Ликови су прилично животни, али их има повише и нису довољно разрађене њихове приче како бих осетио емпатију према некоме од њих. Без обзира на то, постигнут је ефекат страве свакако. Занимљив је редослед којим су умирали, тако да је главни баја и потенцијална Хермионина симпатија отишао први, а остала је нејасна судбина Кони Нилсен. Хермионин лик ми се баш допао, мада не од самог почетка јер је превише интровертна, али је размишљала као и ја и као прави биолог, што она и јесте у филму.

Едукативни моменат: Хермиона је објаснила у филму да људи имају свест, али не и животиње. Оне нису зле, већ и када чине оно што се нама не допада или нас чак угрожава, оне то чине да би преживеле. За многе врсте то свакако није разлог да их уништимо; довољно је да их оставимо на миру, што је она и желела да учини када је ова врста у питању.

Оцена наставника:

(врло јака)

Левијатан (Leviathan 1989) је филм о подводним рударима који раде на налазишту племенитих метала. Осим метала, наћи ће и потопљени руски брод чије је име и у наслову филма и са њега ће узети сеф. У том сефу се налазе и материјали тајног пројекта чији ће део постати и они иако им то није била намера.

Критички осврт: Ово би био неки спој „Створа“ и „Ејлијена“ који није достигао успех ниједног од „родитељских“ филмова. Сама научна поставка је океј, али све остало није. Дијалози су лоши, репетитивни и неинспиративни, а емоције су сувише површне. У оваквих филмовима очекујемо да актери гину један за другим, али некако се преврзо прелази преко њихових смрти. И врло је јасно које двоје ће преживети. Акција је некако неспретна, а замишљено биће је сасвим нејасно осмишљено. Режисеру Џорџу Пану Косматосу је изгледа било сасвим довољно да је страшно и гадно. На крају се протагонисти суочавају и са ајкулама и то је већ превише на ионако превише збркане акције. Ово је свакако један од лошијих СФ филмова, али није досадан, има добру динамику, исту такву продукцију и солидне специјалне ефекте. Ово последње не чуди јер их је радио Стен Винстон, Оскаром награђен уметник у тој области.

Едукативни моменат: Посади у подводном руднику је дошао главе алкохол који су пронашли у руском потопљеном броду и пили су га. Алкохол нас неће претворити у морске немани, као њих, али може да изазове разне болести, попут цирозе јетре и чирева на желуцу, на пример.

Оцена наставника:

(мајкро плусић)

После (After 2012) је филм о двоје млађих људи Стивену Стрејту и Каролини Видри који су се аутобусом враћали у варошицу Перл. Стивен је започео разговор са Каролином, са идејом да је наговори да она прихвати његов позив на кафу, али је њихов разговор нагло прекинут. Обоје су се пробудили свако у свом кревету и убрзо схватили да су сами у свом граду. Након тога им је било јасно и да ако остану ту да ће их прогутати тама и да имају три дана да пронађу излаз. 

Критички осврт: Сигурно није у питању филм који ће вас „одувати“ јер он не нуди ништа значајно ново што већ није виђено, а још мање неку грандиозну причу или глуму. Ово је сасвим солидна фантастика, слатка љубавна прича, коректна драма и све то зачињено онолико добрим специјалним ефектима колико је могуће за низак буџет уложен у филм. 

Едукативни моменат: Стивен је признао Каролини да црта стрипове иако сви кажу да је лош. Када га је питала зашто то и даље ради, он је одговорио зато што воли. Ако смо лоши у нечему, не морамо од тога да одустанемо и можемо да радимо за своју душу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Лако Је Критиковати 190

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Чудовиште (괴물 2006) је јужнокорејски филм о породици чудака која ће се суочити са застрашујућим створењем из оближње реке Хан. 

Критички осврт: Потпуно је померен филм, али истовремено много реалнији у односу на гомилу америчких блокбастера са истом темом. Има и он неких својих рупица, па је тако изостао адекватан одговор војске или полиције, али и то је можда део критике коју филм упућује Јужнокорејанцима, а богами и Американцима. Радња синусоидира, има својих добрих и јако смешних тренутака, али има и празног хода. Ових првих ипак више и утисак је свеукупно добар, мада би специјални ефекти могли да буду и нешто бољи.

Едукативни моменат: На почетку филма су два научника поступила неодговорно изливајући опасне хемикалије у водовод, које су потом доспеле у реку. Један од њих Скот Вилсон је тврдио како је река огромна и да то неће утицати на њен живи свет, али ипак јесте. Не очекујем да ће услед загађивања речни свет мутирати у чудовишта, али хемикалије могу бити мутагени и нанети свем том живљу велику штету, чак иако је загађивач изливен у малим дозама.

Оцена наставника:

(минус)

Природни град (내츄럴 시티 2003) је још један јужнокорејски СФ. У далекој будућности полицајац Ју Џи Тае је заљубљен у киборга Рин Сео и користи све начине, чак и нелегалне, како би је очувао у животу. Рок трајања од три године Рин истиче, али црно тржиште развија нове технологије које би могле да помогну Јуу да спаси своју љубав. Међутим, ствари ће се искомпликовати и цена Јуове опсесије биће превелика.  

Критички осврт: Рецимо да би ово била корејанска верзија америчког култног „Истребљивача“ и донекле се сензиблитети ова два филма преклапају, а и неке идеје су очигледно преузете попут употребе киборга и њиховог кратког рока трајања. Но, овде се не ради о пробуђеној свести киборга и њиховој жељи за животом, већ су овде покретачи искључиво људи, а киборзи су средства за постизање циља. Режисер Мин Бјон-чхон је као мотивацију својих ликова поставио прилично апстрактне идеале, попут љубави, херојства и вечног живота, али све то опет не изгледа нереално. Некако је успео да ме убеди да његови ликови трагају управо за тим, а глумци су их тако дочарали да сам могао да осетим емпатију према њима. Ово је необичан спој тужне љубавне приче и врло ефектне акције и не могу да кажем да тај спој није успео, али се јасно осећају осцилације у динамици филма како који жанр преовлада. Што се динамике тиче, у причи се овде заиста свашта дешава, па ту имамо полицијске акције, нежне изливе љубави, сукобе бивших пријатеља, читаву заверу са преокретом, мегаломанске амбиције главног злочинца да освоји цео град, перспективе различитих ликова, али без обзира на све то, некако се радња споро развија и Мин је успео да нам дочара све што је желео. Заправо, у питању је врло добар филм и заиста му мало фали да буде одличан, али ни сам нисам сигуран шта конкретно.

Едукативни моменат: Ју је признао Јае Еун Ли да је желео да искористи њено тело да у њен ум смести свест своје љубави Рин. То је објаснио тиме што Јае ионако продаје своје тело као проститутка. Јае не може да очекује да ће је други вредновати више него што она вреднује себе, а то и нико други не може очекивати.

Оцена наставника:

(на пет)

Животни (Life Like 2019) је филм који прати млади брачни пар Адисон Тимлим и Друа ван Акера који су се, због смрти Друовог оца, преселили у његову породичну кућу. Адисон није била одушевљена због те промене, пре свега због њој непојмљивог стила живота. Друова породица је богата и већ први дан по усељењу Адисон је отпустила послугу јер није могла да прихвати да се на такав начин запошљавају људи. Друу је било јасно да је Адисон потребна помоћ око послова у великој кући док он води фирму, па је пронашао компромисно решење. Обратио се Џејмсу Д’арсију који производи роботе налик на људе намењене за слуге. Тако је млади пар добио Стивена Стрејта, који, како се испоставило, ипак није решио, већ још више закомпликовао њихове ионако компликоване односе.

Критички осврт: Филм има два паралелна жанра – драмски и СФ и оба су некако крњава. Драмски део је солидније урађен и нуди једну нову причу о Пепељуги која никако не жели да постане принцеза и у њеној мотивацији филм је добро поентирао. Ликови су прилично конзистентни и добро грађени, али је глума спорадична и рекао бих да се ту Дру најслабије снашао. Однос брачног пара се на крају побољшао, али то видимо тек у последњој сцени и то је режисер Џош Јанович дао као готов производ, иако је међу младим паром остало много тога неразјашњеног и недореченог. Такође, сексуални инцидент између Друа и Стивена је на стакленим ножицама и није сасвим јасно зашто се он у ствари десио. Можда је могло је и без тога, мада не квари утисак много.

СФ део је већ прилично неуверљив јер (сада мора спојлер) се испоставило да је Стивен људско биће које је Џејмс одгајао тако да верује да је робот. Нисам сигуран да се то у уобичајеним ситуацијама не би приметило, ма колико год да је Џејмс мајстор роботике. Морао би да се види умор или напор када би понео нешто тешко (за то и служи), а о повредама и физиолошким потребама да не говоримо. Да би нас уверио да је Стивен робот, Џош је правио сцене у којима се види да он то јесте и приликом партије сквоша са Друом, који је био видно преморен и окупан знојем, Стивен је био чист као суза и са беспрекорном фризуром. Међутим, то аутоматски обара расплет на крају. Сам крај разрачунавања са Џејмсом, који је сада већ прави трилер, прилично је погодан и одвија се по обрасцу, а последња сцена је ипак претерана. Оно што не могу да не ценим у овом филму је идеја, која је прилично добра и свежа, али је, када размислите о њој, мајсторство реализовати је, а бојим се да Џош такав мајстор није.

Едукативни моменат: Џејмс је рекао младом пару да се Стивен чудно понаша за једног робота јер му се обраћају као особи. И то не важи само за роботе; важи и за особе. Оне ће се понашати према вама онако како им се и ви обраћате. 

Оцена наставника:

(не јака, али перспективна)

Смртоносна трка (Death Race 2008) је римејк филма „Трка смрти 2000“ из 1975. На неки начин филм је футуристички јер референцира на 2012. када су, због колапса економије и пораста криминала, затвори постали приватни. Један такав затвор води Џоун Ален и организује трке аутомобила у којима је све дозвољено, чак и оружје и убиства. У тај затвор долази и Џејсон Стејтам, који је сјајан возач и којем је намештено убисто властите супруге. Ускоро ће му постати јасно да сва дешавања у његовом животу и те како имају циљ и да се иза њих крију врло зли мотиви.

Критички осврт: Филм је препун општих места и готово је у потпуности предвидљив, али је режисер Пол В. С. Андерсон био довољно поштен да се није трудио превише да гради мистерију. По том питању ишао је добро утабаним ауто-стазама и радио по обрасцу који је колико-толико одржив. Његов фокус је био на акцији и то овај филм пре свега и јесте и то чиста адреналинско-тестостеронска акција и ту је пружио максимум својој публици. Чак је и мени, који нисам фасциниран ни акцијом, ни ауто-тркама, све то било занимљиво. Наравно, убацио је и опасне лепотице попут Натали Мартинез и такав рецепт тешко да може да омане, а (зачуђујуће за овакав филм) ту је и геј карактер који тумачи Тајрис Гибсон, те врло позитиван став према њему. Мада Пол није претерано потенцирао тај аспект Тајрисове личности, ипак је то корак више ка толеранцији. Неки моменти су за неколико нијанси више патетични но што је права мера и свакако нисмо могли да очекујемо богзна како виспрене реплике, али глумци су се показали једнако као и Пол

Едукативни моменат: Џоун је рекла Џејсону како он није права фигура оца за његово дете и да не треба да га преузима од родитеља који су га посвојили. Он је то ипак учинио јер је закључио да нико није савршен, па тако ни он, али да има нешто што други немају, а то је да нико не може да воли то дете више од њега. А то се рачуна. И заиста, рачуна се.

Оцена наставника:

(једвита)

Небодер (High-Rise 2015) је дистопијски филм који се дешава у напредној грађевини која би требало да представља свет, односно град за себе. Станари имају све што им је потребно у тој згради, а размештени су тако да сиромашнији насељавају ниже спратове, док су богати на вишим. У фокусу филма је Том Хидлстон који је самац и који жели да пронађе своје место у тој згради. 

Критички осврт: Режисер Бен Витли је, рекао бих, урадио добру ствар што се фокусирао на једну тему и није начињао друге, осим ако не проистичу из те главне – глобализма. Дакле, он се није бавио мањинама и људским правима, већ напросто друштвеном неправдом према сиромашнима, али и њиховим нереалним амбицијама или недостатком истих, декаденцијом богатих и распадом породице као институције, мушко-женским односима у оквиру таквих, начетих породица, те растућим феминизмом и политиком која све то прати. И у центру свих тих збивања је Том, који не припада ни овде ни тамо, код којег је све солидно, али ништа перфектно и чији живот улази у колотечину која га разједа. Он ипак не жели да се меша ни у шта што се дешава око њега, ни у нарушену животну средину, ни у породично насиље, иако је све транспарентно уз врло танке, слабо изоловане зидове. И поред свих невоља, испоставља се да је управо Том адаптабилан и да преживљава праву малу апокалипсу која уништава ово друштво (према Беновом мишљењу очигледно унапред осуђеном на урушавање). Ово је добра критика друштвеног система, обрађена кроз готово уметнички филм и са врло ефектним кадровима. 

Едукативни моменат: Издвојио бих цитат на самом крају филма. „Систем слободног подузетништва је нужан, али недовољан услов. Постоји само један господарски систем на свету, а то је капитализам. Разлика лежи у томе да ли је капитал у рукама државе или је већи део тога у рукама људи изван државне контроле. Тамо где се налази државни капитализам, тамо никада неће бити политичке слободе.“ Ја не знам да ли је ово тачно, али свакако треба видети разна гледишта. 

Оцена наставника:

(рецимо)

Кева (Ma 2019) је филм у чијем фоксусу су група тинејџера и средовечна жена Октејвија Спенсер која са њима прави крајње необичан однос. Она им набавља алкохол и пушта их да партијају у њеном подруму и њима се то у почетку јако допало. Временом, почињу да примећују да је Октејвија веома чудна и можда чак и опасна.

Критички осврт: Ово је добар хорор, који није страшан, али јесте интригантан и гадан. Прича је слојевита и смислена, без већих грешака. Октејвија је поцепала своју улогу и појела за доручак једну такву глумачку величину као што је Џулијет Луис, мада поређење у овом случају баш и није фер с обзиром на улоге које су им додељене. Режисер Тејт Тејлор је завршницу мало збрзао и приземљио филм попут авијатичара коме се баш, баш жури кући, али није превише покварио утисак.

Едукативни моменат: Одрасла особа која даје деци алкохол, ма колико њима напредно изгледала и кул, дефинитивно им није пријатељ, све и да нема лоше задње намере.

Оцена наставника:

(можда би могла и петица)

Вечни (Eternals 2021) је суперхеројски филм из Марвеловог универзума и такав је 26. по реду. Вечни су ванземаљски суперхероји који су дошли на Земљу још 5000 година п.н.е. како би истребили чудовишне девијанте и спасили људе који су њихов плен. Међутим, њихова мисија постаје јаснија тек у садашње време и неће им се допасти. Пред њима је тежак избор и тежак задатак да спасу цело човечанство. 

Критички осврт: Прича је добро осмишљена са можда превише ликова, али су сви толико упечатљиви да их је лако запамтити и повезати са њиховим моћима које јесу разноврсне, али нису нове у свету суперхероја. Ови су можда превише фенси направљени, а и девијант који је еволуирао није довољно искоришћен, али већих грешака у филму нема. Ово је једна добро урађена суперхеројштина.

Едукативни моменат: Тек када су се сви вечни удружили у један ум успели су да победе биће величине планете и велике снаге, чија врста ствара звезде. Тимски рад омогућава резултате које појединци тешко могу да остваре и који могу бити заиста импресивни.

Оцена наставника:

(жемо)

Тамара (Tamara 2005) је филм о девојци из наслова коју глуми Џена Деван. Тамара се аматерски бави вештичарењем, а са жељом да заведе свог наочитог професора Метјуа Марсдена. Пошто је неснађена у школи, постаје жртва грубе шале, али и трагична жртва јер је шала пошла по злу. Другари из школе су одлучили да трагични догађај не пријаве полицији, већ да несрећну девојку закопају у шуми. Њихово изненађење биће утолико веће када је следећи дан виде у школи лепшу него икад.

Критички осврт: Ово је јадна верзија „Кери“: имамо угњетавану и неугледну, а у ствари лепотицу Џену која има смртоносне моћи и лепу заштитницу Кејти Стјуарт која је искусила да је пут до пакла поплочан добрим намерама. И имамо грубу шалу која ће бити окидач, а коју спроводи распусни пар Брајан Кларк и Мелиса Елијас. Невоља је што су готово сви наведени глумци прилично непознати и са врло танким каријерама, а ако одгледате овај филм биће вам јасно да нису могли да достигну више. Није само глума лоша, већ и дијалози, а и сценарио, који сам већ поменуо. Режисер Џереми Хафт је напросто један, доказано квалитетан и култни филм транскрибовао у други поджанр хорора. Врло безидејно и прилично бледо, а да би све било још безидејније и блеђе, почевши од Тамарине смрти филм скреће ка „Знам шта сте радили прошлог лета“. Ово није први филм који је компилација других, али изгледа да Џереми не уме да преписује или то ради као ђак који толико не учи да уписује бесмислене појмове које није добро чуо од другара. Једна сцена ме је подсетила на серију „Чари“ и она би одговарала квалитету овог филма, мада, кад размислим, серија је боља. 🙂

Хорор део је одрађен уз врло насилна, али не баш узбудљива смакнућа. Џена се поиграва својим жртвама на чудне начине, уз много крви и изнутрица и са великим паузама између крвавих пирова како бисмо се питали шта сада смера. Заправо се не питамо јер а) све је некако предвидљиво, б) прилично је виђено у другим филмовима (рецимо у првом делу „Вриска“ јер и тамо су двојица убица, а и овде Жил Хакоен и Брајан) и в) предосадно је. Уз све ово бих додао да има много наивних момената и реакције ликова у много наврата нису логичне.

Едукативни моменат: Тамара је преко Марка Девиња поручила свима да се никада не плаше да заступају оно што је исправно. Добар савет од једне вештице. 🙂

Оцена наставника:

(сигурна)

Модерни вампири (Modern Vampires 1998) је, као што сам назив каже, прича о вампирима, пре свих о Касперу ван Дину који се вратио у Лос Анђелес, баш у тренутку када овим градом ординира „Холивудски кољач“, вампирица која сеје страх и у људској и у вампирској заједници. Каспера јако занима ова вампирица јер је она љубав његовог живота. Међутим, неће му бити лако да је спасе јер је жели мртву гроф Дракула (Роберт Пасторели) лично.

Критички осврт: Ово је тра-ла-ла филм и јако ме подсећа на наше плитке комедије осамдесетих, попут „Хајде да се волимо“, испразан и без вредности. И што је најважније, без праве приче. Режисер Ричард Елфман је сместио у филм помало од свега што би могло да прода филм, па ту има и еротике, акционих пуцачина (практично све су катастрофално лоше) и хумора (неколико фора јесу добре, признајем). Наравно да је у питању црни хумор, али интересантно је да је Ричард сместио и неке јаче теме, попут расизма, нацизма и тешких породичних трагедија, али са намером да се зеза са њима и то сасвим безуспешно. Не познајем рад овог режисера, али он напросто, макар у овом филму, никако није успео да добаци преко врло сведене комедије. Крај је са једне стране исфорсиран, а са друге антиклимактичан. Ако пропустите овај филм, заиста нисте пропустили богзна шта.

Едукативни моменат: Ван Хелсинг (Род Стајгер) је на крају настрадао како није желео јер се удружио са криминалцима. Ако размислимо то је једини могући исход. Морамо бирати друштво. 

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Хотел Трансилванија: Трансформанија (Hotel Transylvania: Transformania 2022) је четврти наставак саге о породици вампира која води хотел, односно уточиште за чудовишне створове. Глава породице Дракула (глас је позајмио Брајан Хал) жели да се повуче у пензију и остави хотел својој кћерки (Селена Гомез), али не и зету Џонију (Енди Семберг) јер је (само) човек и уз то врло непоуздан. Када је схватио да је Џони начуо да ће бити власник хотела заједно са својом супругом, Дракула се успаничио и верујући да ће овај све упропастити својим фикс идејама, измислио је закон према којем не може да преда имање Џонију јер овај није чудовиште. То је сморило Џонија, али тада сазнаје од лудог научника Ван Хелсинга (Џим Гафиган) да овај има начин да га претвори у чудовиште. Џони са радошћу прихвата и Ван Хелсинг га претвара у змаја. Испоставиће се да се све то није завршило на томе, те су нека чудовишта постала што људи, што желе, укључујући и самог Дракулу, али је најгоре то што промена није коначна и мутације трају све док се преображени Џони не претвори у безумну звер, а апарат за претварање се у међувремену поломио. Како би исправио своју грешку Дракула са зетом креће у Јужну Америку како би пронашли кристал и заменили сломљени на апарату. Испоставиће се да је авантура ипак превише за Дракулу који је изгубио своје вампирске моћи.

Критички осврт: Хумор је приказан мање-више кроз неспретне гегове јунака и такве комичне цртаће најмање волим јер су обавезно сведени. Међутим, овде то и није испало тако лоше и заиста има више од пар добрих фора. Цртаћ је динамичан и забаван, али без јачих порука и дубљих емоција. Некако је тај сегмент површно одрађен. Прича је добро вођена и технички дојам је прилично висок, али уметнички заиста не. 

Едукативни моменат: Џони је рекао свом тасту Дракули да ако у свему буде видео лоше, пропустиће добре ствари. Све му је рекао.

Оцена наставника:

(могла би и четворка, али би била поклоњена)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 182

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.

Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.

Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.

Оцена наставника:

(на четири)

Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.

Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.

У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.

Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.

Оцена наставника:

(ја двојби немам)

Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.

Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.

Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.

Оцена наставника:

(ма може)

Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.

Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.

Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.

Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.

Оцена наставника:

(једвита)

Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.

Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.

Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.

Оцена наставника:

(објектив)

Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.

Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.

Оцена наставника:

(стабилна)

Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.

Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.

Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.

Оцена наставника:

(уз микро плусић)

Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.

Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.

Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.

Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.

Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.

Оцена наставника:

(може и пет)

Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.

Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.

Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Лако Је Критиковати 176

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Улица Страха: 1994. (Fear Street: 1994 2021) је почетак трилогије рађен према серији истоимених књига Р. Л. Стајна. У градићу Шејдисајду у Охају, током читаве историје те варошице, дешавала су се масовна убиства и сујеверни мештани су то приписивали вештици која је спаљена 1666. Ова прича не дотиче превише Кијану Мадеиру јер је муче љубавни проблеми. Међутим, и она ће морати да се суочи са вештицом пошто ће се окомити на њену бившу девојку Оливију Велч.

Критички осврт: Како не би био само кољи-вришти-изненадна јака музика-хорор, што јесте највећи део слешер филмова, режисерка Ли Јанијак се трудила да максимално закомпликује причу, али да она ипак има неку конзистентну нит. И у томе је тек делимично успела. Када су протагонисти открили да васкрсле убице јуре само Оливију и да их други не занимају, те поткрепили теорију ранијим дешавањима, онда постаје нејасно зашто је немртва девојка напала Фреда Хехингера, а немртви момак Дејвид В. Томпсон убио болничаре. Међутим, без обзира на то, прича јесте паметна, слојевита и динамична, што је за овај поджанр необично. Сцене су ефектне, а ликови су интересантни, доследни својим карактерима и односи између њих добро одрађени. Ли је дала омаж класицима попут „Ноћи вештица“, „Петка тринаестог“ и „Страве у улици брестова“, али их је уједно и превазишла. И морам да кажем да ми се готово све песме које су се чуле у филму свиђају, као да је пустила „Мој микс“ са Јутјуба.

Едукативни моменат: Полицајац Ешли Цукерман је рекао Кијани да је није послушао када је требало, али да жели да је чује сада. Међутим, сада је већ било касно. Свакако треба дати прилику и себи и другима да чујемо туђе мишљење или виђење. То не значи да морамо и да послушамо, али не треба ни да унапред одбацујемо оно што ће нам рећи.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Призивање: Ђаво ме је натерао да то учиним (The Conjuring: The Devil Made Me Do It 2021) је трећи део у серијалу „Призивање“. Двоје истраживача оностраног Вира Фармига и Патрик Вилсон присуствовали су егзорцизму деветогодишњака и све је кренуло по злу; демон је код Патрика изазвао срчани удар и уселио се у тело млађаног Руаирија О’Конора. Сада опседнути Руаири је наизглед био у реду, али је касније убио свог станодавца Ронија Џина Блевинса. Полиција га је ухапсила, али су Вира и Патрик одлучни да га ослободе оптужби и пронађу ко је на деветогодишњег дечака, а тако и на Руарија, бацио клетву.

Критички осврт: Има ситница које ремете логику, па тако Вира и Патрик проваљују у мртвачницу при полицији, а да се ни аларм није огласио; башка што је нико не чува по ноћи. Међутим, без обзира на то, тема је интригантна и све време се одржава мистерија. Сцене можда нису страшне тако да вас препадну, али јесу језиве и напете. Финална сцена није лоша, али је разрешење било некако предвидљиво, а уосталом и једино могуће.

Едукативни моменат: Ежени Бондиран је рачунала на то да је љубав Вире и Патрика њихова слабост, а заправо је била њихова снага. Љубав је највећа снага коју било ко има.

Оцена наставника:

(свакако)

Отворена кућа (The Open House 2018) је хорор у чијој су жижи мајка Пирси Далтон и син Дилан Минет који су се након трагичне смрти супруга и оца Арона Ејбрамаса привремено уселили у планинску викендицу Пирсине филмске сестре. Испоставиће се да је кућа велелепна и да је на продају, тако да је договор да мајка и син не буду ту када кућу разгледају потенцијални купци. Но, и оно мало времена што су ту дешавају им се чудне ствари које уносе неспокој, посебно Дилану, а испоставиће се да ће постати и фаталне по обоје.

Критички осврт: Режисери Мет Ејнџел и Сузана Кут су заједно урадили и „Хипнотичан“ из 2021. и ако је судећи по ова два филма и с обзиром на то да бих увек фаворизовао тимски рад и дух, мислим да ово двоје тај дух треба да развијају у одвојеним тимовима. Они су се одлучили да прикажу трагедију коју је доживео Арон, а тако и његова филмска породица Дилан и Пирси, али можда је могло и без тога и можда би и било боље без тога. Но, пад породице Волас (како се већ у филму презивају) смо пропратили и сада су они у планинској кући коју сви разгледају и сви који их окружују су врло сумњиви чудаци, док се истовремено чудне ствари дешавају у кући. Но, двоје унесрећених некако олако прелазе преко тога и филм тече. И просто видите да не тече баш како треба, али тече и почиње да кулминира након неких сат времена и јаче. Режисерски двојац је желео да укаже да је кривац Шариф Аткинс и то су суптилно урадили, али џаба. Иначе је ликова који се појављују мало, тако да је тешко градити неку мистерију у стилу Агате Кристи и тај део им свакако није успео. И хорор део није успео богзна колико; садржан је у највећој мери у финалу филма и претерано је клишеизован. Читава прича је сасвим осредња, а ако прихватимо да има неку радњу, сасвим је нејасно шта је покреће и то остаје нејасно до краја филма. Завршава се потпуно антиклимактично, без одговора и без икакве поенте. Овом филму недостаје идеја, али и готово све остало. Глумци су добро урадили посао, али не видим много вајде од тога. Другим речима, не видим много вајде од уласка у отворену кућу.

Едукативни моменат: Дилан и Пирси су имали добар разлог да чим пре напусте кућу, али су нашли изговор да то ипак не учине (нису могли да приуште мотел) и то се показало погубно за обоје. Када је безбедност и здравље у питању, увек треба наћи начин да се заштитимо јер ништа није важније, а свакако не новац.

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Цензор (Censor 2021) је филм о младој жени Нијам Алгар која ради на цензури филмова. У једном тренутку видеће филм који описује догађај из њеног детињства због којег она много пати. Ту ће њена патња преовладати над разумом и упустиће се у хорор причу налик на оне које је до тада цензурисала.

Критички осврт: Овај филм има врло необичан ток који из сцене у сцену постаје све морбиднији и док је у почетку прича била необична, али ипак приземна, некако се од пола филма одвојила од тла. Међутим, опет је све испало смислено и одлично, сасвим померено од уобичајених хорора. Морам да поменем и глуму која је стварно добра, посебно младе Нијам, која има и веома интересантну физиономију.

Едукативни моменат: У филму је Нијам радила за Британски одбор филмских цензора. Тај одбор заиста постоји и њему су овлашћења дата након усвајања Закона о видео снимцима 1984. Закон је изгласао Парламент Уједињеног Краљевства, а на снагу је ступио формалним пристанком краљице Елизабете II и важи и данас. Одбор је увео строга ограничења филмских садржаја који се у УК могу гледати на видео-издањима. Стандарди филмске цензуре у УК значајно су строжи у односу на Европу и остатак западног света.

Оцена наставника:

(од мене)

Оштећење мозга (Brain Damage 1988) је филм о момку Рику Херсту кога је напао крајње необичан паразит црволиког изгледа. Рику је омогућио да доживи необичне сензације, али је цена била превелика: момак је морао да омогући паразиту да убија људе. Како време одмиче, ситуација је све лошија по Рика јер он не може више да живи без течности коју му паразит убризгава директно у мозак.

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао са паром старих људи који су очигледни хистерични зависници у кризи и увођењем Рика у причу са све његовим чарапицама за спавање. Међутим, како је убрзо откривена тајна, потпуно је постало јасно да је у питању треш филм. Паразит којег је зарадио Рик јесте симпатичан, али није довољан и радња је потпуно без „меса“ и сцене које никако не би требало да су развучене – развучене су. Специјални ефекти су смешни једнако као и чудовиште, а ни глума није далеко. Истина је да је режисер Френк Хененлоптер адутирао на карту хумора, којег има, али је претеривао у неким сценама (попут оне са убиством Вики Дарнел) и углавном је правио алузије на секс. Заправо, имао је он неке добре идеје и све је то врло врцаво и интересантно, али недостатак праве радње, добре глуме и готово свега осталог што чини добар филм је ипак сувише очигледан и то је штета заправо.

Едукативни моменат: Ако бисмо паразита посматрали као дрогу (на крају крајева Рик је у филму управо добијао то), можемо закључити да је Рик почео да губи и људе и контролу над својим животом. А кад је одлучио да не користи стимулусе, осећао је јаку кризу, бол и мучнину. И то јесте последица психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(објективно)

Сутрашњи рат (The Tomorrow War 2021) је филм о томе да су људи из блиске будућности пронашли начин да путују кроз време и да се врате тридесет година уназад, како би од својих родитеља и бака и дека затражили помоћ да им се придруже у рату против ванземаљаца који губе. Владе свих држава су прихватиле да помогну и спасу будућност. Прича прати Криса Прата, наставника биологије, који је регрутован као и многи други.

Критички осврт: Одмах су ми се у филму допале три ствари: емоције, идеја и форсирање науке. Уз то, Крис глуми наставника биологије и где ћете боље од тога? Оно што ми се мање допало је увод у проблематику након ефектног доласка људи из будућности, а који је дат кроз ТВ вести јер је то превише рабљено по другим филмовима. Што се остатка филма тиче, свакако ми се допао дизајн чудовишта и акција која је више него напета и динамична, али патетични отац (Крис) и кћерка (Ивон Страховски) однос сасвим је безбезе, а и предвидљиво је унет у филм. Иначе патетике и општих места има јер је режисер Крис Макај радио према давно утврђеном холивудском рецепту за блокбастере. Специјални ефекти су на нивоу, хумор далеко испод, али све у свему ово је забаван филм који неће разочарати. Не треба заборавити ни да филм има еколошку конотацију, имплицитно дату, али која говори о томе да наше акције данас формирају живот у будућности.

Едукативни моменат: Крис је саветовао своју филмску кћерку шта треба да уради да би била најбоља. Треба да каже да ће урадити нешто што нико други није вољан да уради. Има истине у томе, морам признати.

Оцена наставника:

(танка, али може)

Окупација: Падавина (Occupation: Rainfall 2020) је наставак филма „Окупација“ из 2018. Ванземаљци су напали Земљане и влада страшан рат између њих, те на обе стране има оних који би истребили непријатеља, али и оних који би склопили примирје. Људи су начули да ванземаљци припремају операцију „Падавина“ која би могла да им донесе победу, па је зато наредник Ден Јуинг са ванземаљским савезником кренуо у мисију да ту операцију осујети.

Критички осврт: За разлику од првог дела, овај већ на нешто и личи. Не бих баш могао да га назовем одличним СФ-ом, тим пре што ратовања има у обилним количинама и изгледају као видео-игра, али има својих добрих момената. Рецимо, велики ванземаљски предатор је осмишљен прилично добро. Међутим, оно што је најбоље у овом филму је како је Лук Спарке приказао рат као нешто што буди најгоре у људима и овом делу дао значајну озбиљност, а ликовима закомпликовао односе и уверења. Као да је сазрео у односу на првенац и фокусирао се и на драму, а не само пуку забаву. Но, филм јесте забаван, динамичан и напет. Опет, продукција и специјални ефекти су могли да буду за више нијанси бољи, а драматичност да се за неколико нијанси умири.

Едукативни моменат: Упркос свему, Џет Трантер је показала да и у рату може да буде неке етике и хуманости и зато је она и призната као прави лидер, а не бескрупулозни Данијел Гилис, иако је изузетан ратни стратег. Осим вештина и знања, од велике важности је и какве ставове имамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Геја (Gaia 2021) је јужноафрички филм који се дешава у шуми коју надгледа пар ренџера. За тај посао користили су и дрон, али га је оборио младић који у тој шуми живи. Женски ренџер Моник Рокман се запутила у потрагу за дроном, али ће пронаћи нешто много више и чудесније.

Критички осврт: „Геја“ је уметнички филм и као такав са једне стране губи, а са друге добија. Губи ширу публику којој више лежи комерцијала и мејнстрим, а добија на критици, као и кредите да постаје непристојно да питамо нека логична питања која бисмо у „обичним“ филмовима лако поставили, попут одакле њима двојици шумских људи свеће и одакле сви ти људи претворени у печурке? Да, овај филм је заправо о томе – да се људи претварају у печурке и понеки лишај по обрасцу који није најјаснији; људи се претварају у безумна, агресивна и страшна бића која шврћкају по шуми, али се Моник практично претворила у шумску стељу прекривену разним врстама гљива. Очигледно је режисер Жако Баувер имао идеју која покреће радњу, али је зарад уметничког дојма расуо и учинио причу прилично конфузном. Кроз односе између ликова и њихове разговоре супротставио је све чега је могао да се дотакне: технику и модеран начин живота, које је заступала Моник, са природом, чији је посланик Карел Нел, али је кроз лик Карела супротставио и култ (он верује у Геју као богињу) и религију (попут библијског Аврама желео је да жртвује свог филмског сина Алекса ван Дајка), као и веровање и науку (јер је Карел биолог). И све то има своју поенту, баш као и сам крај када Алекс доспева у цивилизацију, али сувише је ту „додиривања“ разних тема (у неком тренутку у контекст је стављена и демократија), али је некако промакла дубина. Такође, не могу да се не запитам зашто су само гљиве оружје Земље? Додуше, у једном тренутку видимо да се Алексова мајка претворила у дрво и то јесте ефектно, али су гљиве ипак доминантно царство у овом филму. И оно што бих још могао да замерим је да колико год да ме је филм визуелно дотакао, толико није емотивно. Емоција у филму готово да нема и напросто нисам могао да осетим емпатију према ликовима. Прича је океј, заокружена, са идејом која није нова, а није ни начин како је Жако правио страшне сцене. И свакако, као биолог морам да поздравим тај еколошки сегмент који је у овом филму врло изражен.

Едукативни моменат: Карел је дао Моник оброк који се њој није допао јер су га чинили црви и којешта, а он јој је рекао како би тако нешто скупо платила у фенси ресторану. Истина је да ми и скупе и неопходне ствари узимамо из природе и никако то не смемо да сметнемо с ума, те у складу са тим и да се односимо према природи.

Оцена наставника:

(заиста нисам део армије фасцинираних)

Изванредне приче (Extraordinary Tales 2013) је цртани омнибус прича Едгара Алана Поа. Сваку од тих прича приповеда гавран који је заправо Едгар и који своју инспирацију налази на гробљу.

Критички осврт: Едгарова дела припадају класицима фантастике и признају их ауторитети у целом свету. Тако да овај филм нема проблем са причама; оне су сјајне у својој једноставности, а свака од њих се опет може разумети као метафора на компликована питања живота. Нарација у филму је сврсисходна, а анимација је за сваку причу различита, али увек врло необична и дочарава мрачну атмосферу која је свим причама неопходна. Некако ми се највише дојмила анимација везивне приче, да је тако назовем. И музика доприноси атмосфери, иако је некако помпезна. Углавном, ово није цртаћ који може да достигне квалитет Едгарових дела, али јесте цртаћ који свакако треба видети.

Едукативни моменат: У трећој причи помиње се месмеризам. То је идеја Франца Месмера (1734-1815) да сва жива бића (укључујући и човека) поседују природну силу која може да утиче на физичко стање тела, чак и да доведе до излечења. За свог живота није успео да научно докаже ту идеју, а нису ни његови следбеници који делују и дан данас, а њихова пракса се сматра алтернативном медицином. За месмеризам се везују магнети и хипноза. Ето, научили смо нешто ново. Ипак, да би едукативни моменат био потпун, требало би да вас овај филм инспирише да прочитате Едгарова дела.

Оцена наставника:

(мало је танушна)

Лука (Luca 2021) је цртаћ о дечаку који припада подводном народу и кога у исто време и привлачи и плаши живот на копну. Његов живот се мења када упознаје несташног Алберта који увелико живи на копну и нуди забаву какву Лука није видео у подводном свету.

Критички осврт: Прича је класична са крајње стереотипним ликовима, без превише изазова за главне протагонисте. Међутим, опет очарава; анимација је безмало сјајна, прича је слојевита, а поруке које шаље су фантастичне. Много тога деца могу да науче из овог цртаћа.

Едукативни моменат: Алберт је схватио да је право пријатељство ако Луки омогући да испуни оно што заиста жели, а не оно што сам мисли да је добро. Лукин отац је схватио да ће око његовог сина увек бити људи који га неће прихватити (јер је морско чудовиште), али да то не треба да га спута да оствари то што жели јер ће увек наћи и добре људе који ће га прихватити и волети.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 175

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Свет будућности (Futureworld 1976) је наставак филма „Западни свет“ из 1973. Свет робота који је требало да послужи као забава људима у претходном наставку се показао као фијаско. Међутим, компанија „Делос“, која је тај свет изнедрила, ипак није одустала и направила је још неке сличне светове. Да би убедила јавност да је сада такав свет безбедан, позвала је новинаре Питера Фонду и Блајт Данер како би извештавали са лица места. Оно што ће новинари открити тамо свакако је сензација светских размера.

Критички осврт: Овај наставак није добио добре критике попут првенца и разлози су бројни, али чини ми се тек делимично оправдани. Ја бих замерио филму две ствари. Прва је што сам некако од Света будућности очекивао више света, а мање фабричког постројења и подрума са цевима где се расплет дешавао. Ипак, не могу да будем толико строг; сценографија је била разнолика, мада не и увек оправдана. Друга је претерана наивност која прати овакав филм. То се види у детаљима, али и у крупним стварима. Када су Стјуарт Марголин и Питер уходили човека који улази у забрањено подручје, шифра коју је овај укуцавао се појављивала на заиста превеликом екрану испред њега. Стјуарт је користио двоглед, али су се бројеви јасно видели и са веће даљине од оне где су они били. Некако ми таква шифра не изгледа баш безбедно, више као биоскоп на отвореном. 🙂 Што се крупних ствари тиче, некако су новинари сувише лако (иако се јесте ту некаква љута битка водила) победили прорачунате роботе који имају надзорне камере баш свуда. Могао бих да замерим и недостатак хумора, иако је изгледа за тај део био намењен Џим Антонио. Ипак идеја је океј, као и прича која има смисла и у некој озбиљнијој реализацији била би достојан наставак култног филма снимљеног три године раније.

Едукативни моменат: Питер је урадио праву ствар јер није желео да прихвати оно што му корпорација нуди, већ је желео да истражује сам. Критички је размишљао и тако је и деловао, а тако би требало и ми да чинимо иако нисмо новинари.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Елизабет Харвест (Elizabeth Harvest 2018) је прича о девојци из наслова (глумица се зове Аби Ли Кершо) коју њен богати супруг Киран Хајндс доводи у луксузни дом. Она у том дому има приступ свим собама, осим једној. Већ следећег дана Киран најављује да ће бити одсутан цео дан и Аби мора некако да убије време сасвим сама. На крају дана није могла да издржи да не оде у забрањену собу и тамо проналази нешто што ју је застрашило и што ће јој већ следећег дана доћи главе.

Критички осврт: Мотив је преузет из бајки: можеш обићи свих стотину соба, осим једне. И, наравно, принцезу побеђује радозналост, а супруг-змај врши застрашујућу одмазду. Режисер Себастијан Гутјерез није правио бајку, већ озбиљну СФ-хорор причу и питање је зашто Киран жели да касапи своје младе клониране супруге јер очигледно понавља исти образац понашања. И ту и јесте мистерија, пошто клонирање Аби није; готово од почетка је јасно како је она дошла у ту луксузну кућу и то није адут изненађења на који је Себастијан могао да рачуна код публике која воли овакве филмове. Ово је филм где су сви ликови у потпуности употребљени, али не увек и најјасније. Рецимо, нејасно је зашто је последња Аби урадила оно што је урадила, али је прича морала некако да се заокружи. Свакако не најсрећније, али није баш ни дебакл. Свеукупно, прича је солидна и држи пажњу.

Едукативни моменат: Аби је на крају поновила своју уводну реченицу: да је одувек сањала да упозна интелигентног мушкарца који ће је одвести у свој свет ван свега лошег у стварном свету. Али је сада будна. Другим речима, морамо да разликујемо сањарење од реалности јер ћемо се у супротном сигурно разочарати – и у стваран свет и у свет о којем маштамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Слободне собе (Vacancy 2007) је хорор слешер и трилер филм у којем су главни протагонисти брачни пар Лук Вилсон и Кејт Бекинсејл који су се запутили колима кући након виђања са породицом. Како би брже стигли, Лук је скренуо са ауто-пута на споредни. Схвативши да су се изгубили, зауставили су се на бензинској пумпи, уз коју је и мотел, како би се распитали. Механичар Итан Ембри их је упутио, али они нису стигли до одредишта јер се ауто успут покварио. Отпешачили су назад до мотела и узели собу како би преноћили. Соба баш није била нарочита, али се Лук свеједно опустио на кревету и покушао да гледа ТВ. Испоставило се да једино могу да се гледају видео-касете јер није било никаквог програма. Међутим, када је пар схватио шта је заиста снимљено на касетама, схватиће и да су у смртној опасности.

Критички осврт: Иако се више од половине филма не дешава борба између протагониста и убица, филм је заиста напет. Режисер Нимрод Антал је правио врло ефектне сцене и добро је разрадио идеју која је такође добра. Крај је малко више натегнут и превише погодан, али све у свему није лоше.

Едукативни моменат: Лук је искористио снимке (чији је циљ био да изазову панику код жртава) како би прозрео тактику убица и успео је. И то му је дало предност. То доказује да за учење можемо користити разноврстан материјал и при томе веома је важно како тај материјал посматрамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Круела (Cruella 2021) је животна прича злице која се појављује у Дизнијевој причи „101 далматинац“, а коју глуми Ема Стоун. Она је остала без мајке као девојчица и одрасла је уз два млада лопова у скровишту у рушевној згради Лондона. Један од њих Џоел Фрај успео је да јој обезбеди запослење (додуше чистачице) у престижној модној кући немилосрдне баронице Еме Томпсон. Сплетом околности Ема Стоун је успела да прикаже свој таленат за дизајн и постаје десна рука баронице. Испоставља се да ће њих две од сарадница постати љуте непријатељице.

Критички осврт: Ема Стоун је стварно била маестрална, а у сцени када је сазнала истину и крај фонтане се обраћa души своје помајке Емили Бичем буквално је „одувала“. Режисер Крејг Гилеспи је урадио одличан посао и успео да споји Дизнијеву бајкицу и озбиљну драму тако да не оде ни у једну од крајности, а при томе је додао довољно добар преокрет да целој причи да смисао. Недостатак у овој причи је полицијска истрага која је све време трапава и сувише погодна. Џоел и Пол Волтер Хаусер су одбегли затвореници и пар сцена касније пред очима полиције која уопште не показује интересовање. Наивних, погодних и предвидљивих момената има још, али све у свему више него солидно.

Едукативни моменат: Круела је дала савет девојкама да добро скројена сукња може да спаси живот. Заправо, сваки добро одрађен посао може и те како да утиче на квалитет живота, па и да га спаси.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Јасон и Аргонаути (Jason and the Argonauts 1963) је филм рађен према узору на причу из грчке митологије. Краљ Пелије (Даглас Вилмер) је напао другог краља Есона, који је владао Тесалијом. Престо је успео да преотме, али није успео да убије Есоновог сина Јасона (Тод Армстронг) кога су избавили и који је одрастао са жељом да освети оца и преузме престо које му рођењем припада. Да би успео у томе, организовао је поход најјачих људи старе Грчке (Аргонаути) које је окупио. Циљ је био да се домогне златног крзна које се налази на крају света. То крзно је чаробно и Јасонова очекивања су да ће њему донети победу над противником, а његовом народу благостање. Но, тај поход уопште није лак задатак јер Аргонаути наилазе на разна чудовишта, попут бронзаног џина и хидре са много глава.

Критички осврт: Не допада ми се лик Зевса (Нил Макгинис) у овом филму јер он је громовити, силни бог, а овде изгледа као какав шоњица. 🙂 Ипак, изгледа ми да се режисер Дон Чејфи у доброј мери држао изворне митолошке приче, мада детаљи одступају. Рецимо, у овом филму су Хила (Џон Керни) и Херакле (Најџел Грин) најбољи другари, а у миту они имају значајније приснију везу. И то је разумљиво зашто је то избегао, али ни нестанак Хиле није приказао на начин као што је приказан у миту. Са друге стране, разголитио је глумце, што и није неочекивано, а то је учинио и са Лоренсом Нејсмитом (Аргосом) који је тада имао већ преко пола века и не претерано много физичке форме и можда је и тај део могао елегантно да избегне наместо да баш ту помера границе. Но, свакако верујем да је овај филм у времену када се појавио померио границе и био велики хит. Чак и специјални ефекти нису лоши, а и битка са скелетима није глупа као што иначе уме да буде у филмовима. Ипак, мени се лично највише дојмио Талос.

Едукативни моменат: Медеја (Ненси Новак) се молила богињи Хекати, у филму маштовито приказаној са три животињске главе, али је у класичној уметности представљана и са људским, односно женским. Она је била богиња магије, вештичарства и ноћи. Ето, научили смо нешто занимљиво из грчке митологије.

Оцена наставника:

(солидна заиста)

Уздах (Suspiria 1977) је италијански филм делимично базиран на есеју Томаса Де Квинсија „Уздаси из дубине“ написан још 1845. Американка Џесика Харпер је дошла у Фрајбург (у Немачкој) како би усавршила балет у престижној високој балетској школи. Међутим, практично од почетка ствари нису кренуле добро; једна полазница те школе је сурово убијена, а Џесика се разболела од мистериозне болести. Необични и лоши догађаји су наставили да се одвијају, а главна протагонисткиња је све више уверена да ова школа има неке страшне тајне.

Критички осврт: У овом филму све је претерано – и реакције и поступци, али некако не штрчи. Напросто прихватате да је све тако, што због режије, што због темпераментних Италијана, што због тога што су протагонисти (и антагонисти) уметници. Када сам код тога, визуелно је овај филм врло дојмљив, а и радња је занимљива, иако је јасно од самог почетка да вештице воде школу. Хорор сцене заиста нису страшне, већ и код њих као да се режисер Дарио Арђенто трудио да изгледају естетски занимљиве, а неке су и изненађујуће, попут убиства Флавија Бучија. Сам крај је, рекао бих, урушио филм. Добро је почео, готово бајковито, када је Џесика бројала кораке и присетила се шта је рекла Ева Аксен како би решила мистерију. Међутим, релативно је лако победила главну вештицу и све остале и то је стварно било отрежњујуће, иако се помпезно читава кућа урушила. Смешно је и што је главна вештица буквално најавила да ће Џесику напасти зомби (шминка је била прилично добра, признајем), а сличних најава било је још током филма. Уз то, остала је да виси у ваздуху Џесикина љубавна прича са балетаном Мигелом Бозеом, те његова улога у овом филму нема богзна какво оправдање. Заправо, све је остало некако да виси, а и мотив главне даме Џоун Бенет да убије Џесику није баш најјаснији. Зла је, вештица је, па је ваљда то довољно да објасни убилачке намере. Укупан утисак је такође довољан, али далеко од фасцинантног.

Едукативни моменат: Две ствари је Џесика радила погрешно. Једна је што је пушила, а то је болест зависности која озбиљно угрожава здравље, а друга је што је убила слепог миша који јој је улетео у собу. Европске врсте се не хране крвљу и не нападају људе. Све врсте код нас су – бубоједи. Ако улете у собу, довољно је собу напустити и претходно отворити прозор. Излетеће сам.

Оцена наставника:

(али веома јака)

Уздах (Suspiria 2018) је рецимо амерички римејк претходног филма. Дакота Џонсон је пристигла у Берлин како би постала плесачица модерног балета у престижној школи Маркос. Она је очарала главну наставницу Тилду Свинтон и практично одмах започела као главна балерина. Међутим, намера бројних матрона ове школе није да од Дакоте начине светску звезду, већ оне са њом имају мрачније планове.

Критички осврт: Оно што ме је фасцинирало је како је Тилда одглумила остарелог доктора. Глас јесте био феминизиран, али све остало није, а и глас је могао бити последица старости, те као такав прихватљив. Тилда свакако изгледа андрогино, али је врло уверљив мушкарац. 🙂 Режисер Лука Гвадањино је и тиме показао да не жели мушкарце у свом филму. Његово дело одише еротиком и при томе није користио сцене секса, већ путеност жене и то у комбинацији са врло ефектним плесом изгледа заиста добро. Од претходника режисера Дарија Арђента задржао је само форму и суштину, али је све остало урадио другачије. Радња се дешава у балетској школи и он је то искористио максимално и тиме направио добру ствар. Он је стварање уметности повезао са магијом (што и јесте, ако ћемо право), додуше црном. Дарио се више бавио естетиком сцене, односно уметност је фокусирао готово искључиво на филм, док је Лука уметност истраживао у филму. За разлику од Дариа, он није правио уметничке слике од сцена и његов сензибилитет ми више личи на неки социјални минимализам. Не могу да кажем ко је од ове двојице у праву; обојица су направили интересантне филмове који држе пажњу. Идеја ипак иде у прилог Дариу, али време настанка филма Луки и прича је значајно озбиљнија, студиознија, у њој су вештице заиста дошле до изражаја и све то прате више него солидни специјални ефекти.

Чини ми се да је Лука своје дело оптеретио позадинским причама ликова, али и за то има неко оправдање, баш као и за спори ритам радње. Изгледа да је Лука имао идеју да читаво дешавање повеже са идеологијом, било она религијска или политичка, али ми није јасно где он ту конкретно види везу. Куриозитет је што је главна протагонисткиња из првог филма Џесика Харпер овде имала споредну улогу, али нисам сигуран чак ни да сам је запазио како ваља. Више је на мене оставила утисак Дакота чији је преображај од убоге девојке до мајке вештице маестралан.

Едукативни моменат: Матроне балетске школе нису препознале да је мајка Хелена Маркос (опет је глуми Тилда) лажни вођа и страдале су због тога. Вођу свакако треба мудрије бирати, посебно ако имамо право избора.

Оцена наставника:

(заправо врло солидна)

Вештац (Warlock 1989) је филм који почиње у 17 веку у селу где су заробили ђавољевог сина Џулијана Сендса. Иако су предузели све мере опреза, ђаво га је спасио и пренео у 20. век где му је дао задатак који ће променити свет. Међутим, у временски вртлог који је ђаво направио је упао и ловац на вештице Ричард Е. Грант, који ће Џулијану помрсити рачуне.

Критички осврт: Режисер Стив Мајнер је правио врло погодне, наивне моменте, како би после могао да прави узбудљиве. Рецимо, док су се рвали са вешцем, Лори Сингер никако није могла да пронађе своју рукавицу коју је овај присвојио, а која се налазила – на његовој руци. После је уследила напета сцена у возу, па се то лепо уклопило. Но, остало је необјашњиво како је Ричард ушао са шиљатим громобраном у авион. У сваком случају јако је тешко одржати логику, доследност и смисао у филму где вештац има много моћи које му омогућавају да ради свашта, а опет да обичан човек Ричард може да му дохака. Ипак, Стив је у великој мери успео у томе, направио врло солидну, динамичну, мада класичну причу, која држи пажњу.

Едукативни моменат: Џулијан није могао да победи Ричарда физичком снагом, али јесте магијом. Лори је магију Џулијана победила науком. И то је сасвим довољно за закључак. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Вештац: Армагедон (Warlock: The Armageddon 1993) је наставак претходног филма. Џулијан Сендс је наново рођен, овај пут са задатком да прикупи магично камење како би призвао свог оца Сатану. На путу ће му се испречити потомци друида, пре свих млађани Крис Јанг и Пола Маршал.

Критички осврт: Врло је интересантан угао снимања какав нисам видео у другим филмовима. Крупан профил једног актера је у првом плану и благо замагљен, а у позадини је други актер. Но, то је само занимљиво, али није битно утицало на квалитет филма.

Џулијан ми у овом филму изгледа некако злокобније, можда зато што је старији. Међутим, неких других побољшања у овом наставку нема. Прича је сасвим класична, а готово свако недело које је Џулијан урадио је предвидљиво и свака сцена је опште место. Има превише хистеричне патетике, посебно у сценама са Полом која доживљава бурну кризу идентитета. Ни специјални ефекти се нису побољшали, па практично ни за нијансу. Претходни режисер Стив Мајнер их није много користио, па је то опростиво, али је режисер овог филма Ентони Хикокс био значајно амбициознији.

Едукативни моменат: Крис није успео да победи Џулијана сам, али јесте уз Полину помоћ, иако је у почетку није желео. Рад у пару или у тиму може да буде значајно ефикаснији и да нас доведе до резултата које сами не бисмо постигли.

Оцена наставника:

(још блажа)

Црно као ноћ (Black as Night 2021) је шести филм из франшизе „Добродошли у Блумхаус“ коју је направила продукцијска кућа „Блумхаус“ (логично). Аша Купер је млада црнкиња која жели да помогне својој филмској мајци Кенеиши Томпсон, која је зависник од дроге и живи у некаквом гету. Додатна невоља је што бескућнике у том делу града нападају вампири и претварају их у вампире. Слична судбина ће снаћи и Кенеишу, па ће Аша у самоодбрани бити принуђена да је убије. То ће имати за последицу да одлучно крене у борбу против вампира и стане на пут тој пошасти.

Критички осврт: Ово је крајње неуспешни хибрид „Блејда“ и „Бафи“ са циљем да, осим на вампире, обратимо пажњу и на мањине и дискриминисане, пре свега црнце. И то је сасвим у реду (иако не и ново), али је реализација испод сваког просека. Јасна је била намера режисерке Марите Ли Го да направи дистинкцију између борбе и борбе за људска права и добро је искористила мотив вампиризма да би Киту Дејвиду дала и моћ и могућност да спроведе своју борбу онако како је он види, али све осим тога је трапаво, површно и стерилно. Више сам имао утисак да је желела да задовољи форму него да да суштину и то се најбоље види у сцени када је наступио хепи енд за све и приказује Ашу Купер како је сада проактивна за своју заједницу. Толико изгледа исфорсирано да чак и вређа интелигенцију. Но, то није једино што је Марита префорсирала. Њени ликови су црни и бели, али не према боји коже и толико су у томе јасно дефинисани, да су прерасли стереотипе које нам је пружила (у спрези са глумцима) и постали су нестварнији од вампира. Једина која је имала и добар лик и добро га је дочарала је Кенеиша. И да, чак су и мотиви ликова натегнути.

Главна протагонисткиња Аша је носилац те црначке дискриминације јер је, наводно, баш, баш црна, иако очигледно није и чак нема ни типичну физиономију црнопутих. Она не трпи дискриминацију, ако не рачунамо да ју је њен рођени филмски брат Френки Смит прогласио баш црном, а слично је урадио и Крејг Тејт. И то је то. Проблем гета, дроге која обавезно иде уз њега, омаловажавања и сваког маргинализовања негроидних је толико мало присутан у филму да, да ме нису подсећали у дијалозима и то само повремено, уопште ми не би било на памети да је то тема филма. Овај филм је допринео освешћивању дискриминације колико и ја физици када предајем биологију.

И да, да прокоментаришем и хорор и фантастични део. У том домену није урађено заиста ништа више од толико пута виђених осредњих остварења. Чак је и ту Марита била трапава и сцене је учинила превише погодним. Отац породице Дерек Робертс као да никада није присутан осим поподне када прави лош ручак, а у последњој сцени када се Кит борио против Аше, други вампири су некако нестали и иако су вероватно били забављени клањем Фабрициа Закарија Гвида, опет то изгледа као пропуст у филму.

Едукативни моменат: Семи Наги Њугуна је испричао причу о најцрњој девојци из села из којег је потекао. Рекао је да је била најлепша и да су се све друге девојке сунчале бесомучно желећи да изгледају попут ње. Моје мишљење је да су оне грешиле јер не треба да се трудимо да будемо неко други. Уосталом, та најцрња девојка је можда била најлепша баш зато што је била уникатна.

Оцена наставника:

(па, може плус)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 169

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Годзила против Конга (Godzilla vs. Kong 2021) је наставак филма из 2019. „Годзила: Краљ чудовишта“ где се овај монструм показао као добар. Међутим, у овом филму је започео да масакрира људе диљем Земљиног шара и богаташ Демијан Бичир је унајмио научника Александера Скарсгорда да започне мисију која има за циљ да се монструм заустави. Да би у томе успели, потребан им је Кинг Конг који живи у донекле обезбеђеном простору који су му сачинили људи. Наиме, Конг треба да их одведе у своје природно станиште где се налази огроман извор енергије неопходан да се Годзила порази.

Критички осврт: Било је само питање времена када ће се сукобити два џиновска чудовишта и приуштити нам један високобуџетни блокбастер са готово па перфектним ефектима. Код Конга су претеривали у успореним снимцима, а ваљда зато да би свака сцена која њега укључује била импресивна. Но, сцене борбе јесу импресивне, али оно што ми се баш допада је што се све дешава у средишту Земље. То је свакако занимљиво употребљена и технички добро испраћена стара идеја. Можда се режисер Адам Винград мало заиграо са ефектима гледе гравитације, па је све изгледало као улазак у другу димензију, али добро. Међутим, Адам се баш заиграо, па је увео у причу и мегагодзилу, робота налик на трансформерса и изгледало ми је да то већ јесте превише. Свакако је претеривање, али Адам је склон томе и то видимо и када Годзила својим пламеном буши рупу до средишта Земље. Ипак, не могу да замерим много пошто се све уклапа у причу.

Филм има динамику и има шмека, чак и хумора, а и интересантних решења за организме у средишту Земље. Фаворит су ми змијолика створења која лете, а тело и богами крила користе за гушење џиновске жртве. Прича има и својих рупица, па је тако девојчица све време у мисији која, најблаже речено, уопште није безбедна. Потом, иако Конг показује знаке интелигенције, тешко да је могао, баш као и његови преци, да изгради себи дворе под земљом, а и како су се људи шврћкали тамо када је гравитација толики проблем? А и морала би бити. Верујем да би се ту још рупа могло наћи, али опростиве су у оваквом спектаклу и вероватно их је јако тешко избећи.

Едукативни моменат: Када је Александер рекао Демијану да има луду идеју, овај је то поздравио јер се на лудим идејама обогатио. Луде, али и конструктивне идеје заиста могу да нам донесу много бенефита. Зато, стално имајте неке идеје.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Нови Годзила (シン・ゴジラ 2016) је јапански филм о чудовишту из наслова овог и претходног филма. Појавио се ниоткуда и почео да терорише Јапан, који је сада постао центар пажње светске јавности. САД је похитала у помоћ, али ће се испоставити да Јапанци најбоље решавају ствари када их решавају сами.

Критички осврт: Знам да су Јапанци темељни, али више од десет минута филма се питају шта их је спопало и то је прилично досадно. Мислим, спопала их је Годзила – сам наслов филма каже. Но, хајде, нечим морамо почети. Наставак је нешто симпатичнији јер ту има којечега да се види, посебно детаљи који откривају јапански начин функционисања. Док су у америчким филмовима научници из било које области способни за све науке и технологије које свет може да приушти, овде су толико ушанчени у своје области да нису способни ни за елементарно ван ње. У просторији седе политичари разних профила и када један каже да је евакуација успешно завршена, други прима информацију и захтева од премијера да започне напад. Чини ми се да је још једна политичарка прецизирала напад. Врло је јасно да напад може започети када се евакуишу људи, па стварно не видим разлог да одмах након те почетне информације не реагује премијер. На крају крајева, сви седе у истој просторији, забога. И у првом делу филма углавном су седели и састанчили, док је Годзила уништавао милионе јена. Читав тај део, без превише емоција и људских судбина према којима бисмо могли да осећамо емпатију, исувише подсећа на документарац. Сам напад на Годзилу, пак, исувише подсећа на војну параду са пуцањем. Све у свему, врло организован филм који приказује организовану нацију, али без узбуђења и са причом која је стерилна и потпуна равна линија.

Оно што је још занимљиво су специјални ефекти. Они који прате пустошење града заправо и нису лоши, али сама звер некако је смешна, као из Мапетоваца или као змај са кинеске Нове године. И неодољива је макар у својој првој фази; касније, наместо да буде страшнија, све више је подсећала на фигурицу, а све мање на специјалне ефекте после 2000. Углавном, Јапанци очигледно умеју да направе реалније кадрове разарања од Амера јер имају искуства у томе. Са вишеметарским гмизавцем немају искуства, па отуда оно онакво. Наравно, и низак буџет је допринео, мада пета или шеста фаза Годзиле малко вади ствар са свим оним светљењем и бљувањем. Можда су Јапанци били инспирација за холивудксог Годзилу из 2019, али су и Амери били инспирација са остварењем из 2014. Кад поменух Амере, овде се десила једна чудна и можда лукава ствар. Сви знамо да је Годзила у старим филмовима настао као симбол две атомке којима су Амери ојадили Јапанце у Другом светском рату. У овом случају Јапанци су сами криви јер су несавесно одлагали нуклеарни отпад, а Американци су савезници ради да помогну. Тек онда када су Амери кренули да помажу својим бомбама, Годзила је кренуо у ватрено разарање града. Метафора или не, тек сувише је очигледно. Јапанци у филму нису дозволили Америма да униште Годзилу нуклеарком, али јесу били под америчким утицајем (или макар режисери Хидеаки Ано и Шинџи Хигући), тако да превише драматике и патетике има. Крај је опште место.

Едукативни моменат: У филму Годзила је еволуирао што га чини још нестварнијим. Јер еволуција се не дешава током живота јединке, већ из генерације у генерацију.

Оцена наставника:

(за труд који је очигледан)

Врата (Doors 2021) је омнибус сачињен из четири приче које се дешавају у необичним временима. Свуда у свету су се појавили ванземаљски ентитети које су становници Земље врло брзо разумели као врата, али нису разумели куда она воде. Свеједно, „врата“ су одвела много људи и ми у другој причи (пратећи судбине чланова добровољачке екипе раде да прође на другу страну) сазнајемо да је свет иза њих и сличан и различит од нашег. Циљ овог необичног ентитета сазнајемо у четвртој причи, али не и коначни исход.

Критички осврт: Режисерски трио Саман Кеш, Дуган О’нил и Џеф Десом је покушао да изведе један уметнички СФ са спорадичним успехом. Колико је сцена у школи при сусрету четворо младих са ванземаљским вратима била ефектна и садржајна, толико је већ следећа на обали мора била префорсирана. Ипак, не могу да оспорим шмек ни тој причи, ни читавом филму, а пре свега не могу да оспорим добру идеју којом је филм вођен. И не могу да оспорим вештину којом је режисерски тројац водио ову причу. Заправо толико је вешто вођена, буквално методички, структуирано, попут писања есеја или чак романа. Имамо увод (прву причу), заплет (другу), кулминацију (трећу) и расплет (четврту). Уз то, свака прича је готово самостална и актери из једне не појављују се у другој и не могу да се сетим ниједног омнибуса где су тако добро различите приче међусобно повезане.

Као и сваки (прави) уметнички филм и овај је рађен тако да поруке не буду дате „на тацни“, већ свако може да га тумачи како жели. Оно што је очигледно је да режисери желе да причају о променама; они их називају „рифрешинг“ (освежење), што је термин који се користи када говоримо о странама сајтова. Да ли пикирају на промене у друштву изазване дигитализацијом (улице, тргови и природа – све је пусто, нема људи који се шетају и друже) или су мислили да нам је потребно стање свести и уважавање разлика (у првој причи се дешава покушај романсе између две девојке – Џулијане Колинс и Кети Кан), на нама је да одлучимо. Ипак, прича на крају остаје отворена и ми не сазнајемо каква нас промена очекује, што може да се посматра и као плус и као минус. Мени је друга прича свакако минус јер је идеја која се провлачи кроз њу сувише позната, те су тако сцене предвидљиве, осим завршнице која малко чупа ствар. Филм има добру динамику, држи пажњу и говори нешто што не могу да дефинишем шта тачно, али свакако треба видети и чути.

Едукативни моменат: Лина Еско је разумела да океан мења стену у плићаку ударом својих таласа, мада то чини полако. У тој слици она је одлучила да буде океан, а не стена – она која доноси промене, а не која их трпи. Треба мислити о таквом њеном избору.

Оцена наставника:

4(са подебљим плусем)

Лига правде Зека Снајдера (Zack Snyder’s Justice League 2021) је заправо проширена верзија филма из 2017. Овом филму претходи прича када је Супермен (Хенри Кавил) убијен и његов самртни ропац је пробудио три кутије ванземаљског порекла које су сада дозвале врло моћна и зла створења. Бетмен (Бен Афлек) покушава да окупи бића која такође имају супермоћи како би се супротставила туђинима.

Критички осврт: Гледао сам неколико верзија блокбастера где су убачене сцене које је режисер у оригиналној верзији укинуо и то се нису водили као засебни филмови, али овај је ипак стекао тај статус. Не звучи поштено, али са друге стране, ова верзија траје целих два сата дуже (фасцинантних четири сата) и морам приметити да многи регуларни филмови немају трајање само тог продужетка. Испрва сам мислио да је режисер Зек Снајдер само додао недостајуће сцене, али није тако једноставно. Неких детаља овде нема. Сећам се да је Флаш (Езра Милер) у краћој верзији правио алузије на „Гробље кућних љубимаца“ када су оживљавали Супермена, али тога овде није било. Дакле, понешто је измењено и много тога је допуњено. Питање је да ли је то допринело да се добије одличан филм? Мени се допао и претходни; није ми фасцинирао, али је оправдао статус суперхеројског блокбастера. Иста је ситуација и са овим. Можда је Зек добио више времена да развије своје ликове, посебно Бетмена, али и без тога овде је акценат на акцији и специјалним ефектима и ту не бих замерио много. Чак бих похвалио да је Зек успео да одржи врло добру динамику упркос проширивању дешавања, осим ако не рачунамо сам крај филма где гњави.

Едукативни моменат: Реју Фишеру је његова филмска мајка рекла да уз све што зна да може да постигне данас, једва чека да види шта ће моћи сутра. На тај начин га је охрабрила да ради значајну ствар у животу: да напредује.

Оцена наставника:

(на труд)

Безбрижни дух (Blithe Spirit 2020) је филм заснован на позоришној представи из 1941. истог назива. Ден Стивенс је књижевник који има креативну блокаду и то баш у време када треба да испоручи сценарио за холивудски блокбастер. Када је са супругом Ајлом Фишер и пријатељима дошао на спиритуалистичку представу мадам Џуди Денч, имао је прилику да се увери да је она варалица, али га је ипак инспирисала. Одлучио је зато да је позове у госте како би одржала приватну сеансу, што је све био „материјал“ за његов сценарио. Ипак, испоставило се да мадам Џуди уопште није преварант и да заиста има моћ да призове духа и то ни мање ни више него Денову бившу супругу Лесли Ман.

Критички осврт: Глумци су добро одабрани и заиста су били на висини задатка, те добро дочарали време пар година пре Другог светског рата. Прича је шармантна, романтична и црнохуморна, мада одистински добрих фора има мали број. Динамика је могла бити бржа за макар неколико нијанси, али и овако је сасвим у реду и са интересантним расплетом.

Едукативни моменат: Ајла је рекла да ако већ живите као ноћна дивља животиња, макар будите довољно цивилизовани да сакријете своје трагове. Нисам сигуран да је овај савет добар, али ако вам се допада искористите га. Можда је боље да искористите другу изреку коју је изговорила Ајла: Carpe diem! „Позајмила“ ју је од Хорација, римског лирског песника који је живео током владавине Октавијана Августа. Ову изреку бисмо могли да преведемо као „Убери дан“, односно: искористи сваки дан, уживај, не пропуштај време.

Оцена наставника:

4(минус)

976-ЗЛО (976-EVIL 1988) је прича о неснађеном момку (Стивен Џефри) кога одгаја религиозна самохрана мајка (Санди Денис) и чији је идол његов проблематични рођак који живи у кући поред (Патрик О’брајан). Стивен проналази код Патрика број телефона за необични мрачни хороскоп, па и сам одлучује да позове. Оно што ће добити је много више од луцидне забаве.

Критички осврт: Несрећни Стивен, увек је глумио неке убоге фрикове, било у хорорима, било у секси комедијама. И овде је то урадио како треба, али у овом филму је ретко шта како треба. Емоције су површне, а такви су и односи међу ликовима. Сцене су врло предвидљиве и било је јасно да ће Џим Мецлер спасити Патрику живот на улици, као што је било јасно и готово све остало, па и то на шта ће Џим наићи када се буде дао у потрагу за фирмом која стоји иза мрачног хороскопа. Логика у радњи, а пре свега у поступцима ликова није најјаснија: Патрик сазнаје да је његов филмски рођак Стивен убио његову девојку Лезли Дин, али му не пада на памет да оде до њене куће. Ми не знамо да ли ју је ико пронашао јер је нико и не спомиње, али неколико сцена касније видимо да је опело било у цркви на које је Патрик закаснио. Нејасно је и шта ће поједини ликови на местима где јесу и све делује некако разбацано, хаотично, а посебно сцене покоља које спроводи Стивен. И при томе, те сцене су развучене, досадне, бледе и неинвентивне. Ово је заиста врло јадан хорор, који је на самом крају заличио на трагичну „Кери“, али ни близу нема тај потенцијал.

Едукативни моменат: Лезли се уплашила од паука, али јој је Стивен објаснио да то није паук, већ косац. Косци (Opiliones) су зглавкари који веома личе на пауке, али се од њих разликују по јако дугим, танким ногама које се лако ломе. У случају опасности могу да одбаце екстремитете. Лезли се дакле уплашила без разлога јер косци немају отровних жлезда, као што их имају пауци, те не могу да науде људима.

Оцена наставника:

(са плусем који је донекле оправдан)

Граница (Gräns 2018) је шведски филм. Ева Меландер глуми жену гротескног изгледа која ради као обезбеђење на граници и у томе је врло успешна јер успева да намирише алкохол који кријумчаре, али и осећања попут стида и кривице. Ева верује да је она другачија због грешки у хромозомима, али се тада појављује Јеро Милоноф, веома налик њој, који јој открива и праву истину – шта је она заправо.

Критички осврт: Већ на први поглед (на Евину маску) асоцијација на неандерталца је неизбежна. Она је већ мистерија сама по себи, а та мистерија се продубљује управо Јеровим доласком. У филму се не дешава богзна шта неочекивано; она се загледала у њега, позвала га к себи и међу њима се развила романса. Међутим, опет се и те како осећа тензија ишчекивања, а и изненађења није да нема. Такође, неке наизглед неповезане приче у Евином животу на крају се повезују у смислену целину и све је то пропраћено виспреним дијалозима, што је необично с обзиром на то да Ева глуми особу за коју лако можете да поверујете да има грешке у броју хромозома и некако је и очекивано да је спора у размишљању и реакцијама. Оно што посебно ценим у овом филму је што је режисер Али Абаси дао необичан, али искрен поглед на човечанство, далеко другачији у односу на онај који редовно испоручује Холивуд у својим предраматичним завршницама када аргументује зашто то исто човечанство вреди спасити од ванземаљаца или у овом случаја – од тролова.

Едукативни моменат: Када је Јеро замерио Еви да је попут људског бића, она му је одговорила да ако је људски да не жели другоме да нанесе зло, онда јесте таква. Лако је етикетирати (што је радио Јеро), а тешко је поступити исправно (што је на крају учинила Ева).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Наопачке (Inside Out 2015) је цртаћ о јунацима – персонификацијама осећања – који обитавају у глави једне једанаестогодишњакиње. Ова петорка лепо функционише све док родитељи девојчице не одлуче да се преселе. Тада Туга почиње чудно да се понаша и да омета Радост у њеној мисији да девојчици сваки дан учини срећним.

Критички осврт: Ово је лепо замишљен цртаћ, врло лепо анимиран и са јаким, јасним порукама. Врло су занимљива и решења аутора цртаћа како се мисли и чињенице „депонују“ у мозгу и чак су у доброј мери и психолошки и биолошки оправдана. Има и поједностављења, тако да је подсвест сведена на најдубље страхове, а апстрактно размишљање се сувише одвија по обрасцу, али опет филм свакако има шарма и много добрих фора.

Едукативни моменат: Иако изгледа чудно, туга је потребно осећање баш као и свако остало и ако је осећамо, не треба да је сузбијамо. Сасвим је у реду да некада будемо и тужни.

Оцена наставника:

(може)

Раја и последњи змај (Raya and the Last Dragon 2021) је цртаћ о измишљеној земљи Кумандри где су људи и змајеви живели у хармонији и једни са другима и међу собом. То је престало онда када је необична куга напала земљу и претворила и људе и змајеве у камен. Последњи змај Сису успео је да дохака куги, али га је то коштало живота. Успео је људе да поврати, али не и змајеве. Пет стотина година касније, Кумандра је разједињена на пет држава, али отац младе принцезе Раје сања о поновном уједињењу. Он је пружио руку осталим старешинама, али се то није завршило добро; јаз је постао још већи, а куга је наново ослобођена и почела да претвара људе у кипове. Злосрећну судбину доживео је и Рајин отац и она је остала сама. Ипак, она има и план како да пронађе последњег змаја, односно да га оживи.

Критички осврт: Сцене борбе су одлично урађене, али и читава анимација, ако ћемо поштено. Прича није лоша, има тај егзотични шмек и јаку поруку да је „куга“ која разједињује људе заправо неповерење и неразумевање туђинских култура. Ипак, режисери Карлос Лопез Естрада и Дон Хол нису успели да избегну неке класичне замке, попут обрасца по којем се овакви филмови одвијају и превише јаких асоцијација на друга остварења (сага о Индијани Џоунсу је рецимо баш очигледан утицај). Сцена када Немари убија змаја сувише је натегнута, а крај је исфорсирано идиличан и виђен у гомили других филмова. Но, свеукупан утисак је ипак заиста добар.

Едукативни моменат: Мастер Бенџа је упозорио Рају да не меша дух и вештину; често имамо вољу да урадимо нешто, али то ипак није довољно.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Том и Џери (Tom and Jerry 2021) је дугометражни цртаћ настао из бројних краткометражних о јунацима из наслова, насталих још четрдесетих година прошлог века. Вечити непријатељи – мачка и миш – одлучили су да се сместе на Менхетну, у Њујорку. Мачак Том има велике снове да постане музичар, а све што жели миш Џери је луксузан дом у хотелу. Испоставиће се да управа хотела баш не жели миша као свог госта и унајмиће Тома да га улови. Испоставиће се да нису унајмили доброг мачка, али ни доброг човека да организује веома важно венчање двоје богатих и славних Палави Шарду и Колина Јоста. Наиме, човек којег су унајмили је Клои Грејс Морец, која је преваранткиња са украденом биографијом.

Критички осврт: Најпре сам се питао откуд то да Клои, глумица у успону, прихвати улогу у оваквом полуцртаном, тим пре што уз цртаће о Тому и Џерију иде врло сведен хумор са превише насиља, али ми је временом бивало јасније. Некако је режисер Тим Стори успео да извуче најбоље што је могао из овакве једне поставке, да да солидну причу са неким дешавањима и пристојном динамиком. Чак, у појединим деловима је заличило да прича има дубину. Свакако има врло добре специјалне ефекте, ако не већ неки ефектнији и мање предвидљив крај.

Едукативни моменат: Џордан Болгер је рекао Клое да је најбоље да се не пореди са другима, већ да се труди да ради свој посао. Она је тако научила нешто, а научила је и Роба Делејнија, свог филмског шефа, да је импресивна биографија свакако импресивна (као што јој и само име каже), али да увек треба видети и шта особа са биографијом или без ње може да уради.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

iron sky (Small)Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

4(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

4(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

4(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч. 🙂

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

4(минусоидна)