Лако Је Критиковати 209

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скривени (Hidden 2015) је филм о породици која се скрива у подземном склоништу током вирусне епидемије која је завладала. Придржавају се правила која су сами успоставили како не би допали шака тзв. „дисачима“ који их неуморно траже на руинираној површини. Ипак, након триста дана, њихов положај је откривен и мораће да се боре за своје животе.

Критички осврт: Као и у сваком филму овог типа преовлађују суморне, сиве, жуте и зеленкасте нијансе и то је сасвим у реду да дочарају туробну атмосферу, али ми неминовно утичу и на расположење. Ово свакако није филм за забаву, већ је у питању озбиљна људска драма пуна тескобе и безнађа. Њих троје су сами у подземљу и покушавају да преживе у неусловима, реагујући свако на свој начин. Интересантно је код овог филма да већи део времена ми не знамо против чега се конкретно боре протагонисти. Но, претња је реална и након досадњикавог дела од отприлике пола филма, креће акција која није разочарала, баш као ни преокрет пред крај. Дефинитивно је вредело чекати јер на крају филм испаде безмало одличан. 

Едукативни моменат: Александер Скарсгорд је рекао својој вољеној да склониште може бити затвор, а може бити и дом, а то зависи од угла гледања. Заиста, на нама је да одлучимо шта нам је довољно добро.

Оцена наставника:

(на четири)

Сакривен (Skjult 2009) је норвешки хорор који прати судбину Кристофера Јонера, који се након 19 година вратио у свој град. Наиме, мајка му је умрла и дошао је како би је сахранио, али и преузео наследство – запуштену, руинирану кућу. Те исте ноћи нестало је двоје кампера који су били у тој кући, те почиње полицијска истрага. И док се полицајци труде да пронађу нестале, Кристофер се бори са својим демонима.

Критички осврт: Хорор сцене које вас штрецају уз гласну музику су врло класичне и очекиване, али све остало није. Заправо су све сцене (почевши од прве) необичне и одвијају се у таквом неком смеру, а амбијент, односно кућа у коју долази Кристофер, потпуно је гротескна. Филм буквално изгледа као да га је режирао Дејвид Линч, али је ипак у питању његов норвешки пандан Пол Оје. Е, сад, да ли је био и једнако успешан, то је већ дискутабилно. Оно што овом филму јако смета је нелогичност и неспособност полиције која истражује случај. Све указује да је Кристофер осумњичени психопата; он је претерано агресиван, видно пометен и у џепу су му пронашли предмет који је имала нестала девојка и остају равнодушни на то. При томе полицајци су знали да су млади били у Кристоферовој наслеђеној напуштеној кући. Касније откривамо да су лешеви и девојке и њеног момка у кади у истој тој кући, коју су полицајци прегледали. Шта су гледали? И као да све то није довољно, Кристофер је сам признао полицајки да се прошетао до куће баш у ноћи када су млади нестали. То је уједно и највећи проблем овог филма и иако ми је јасно зашто је Кристофер морао да буде слободан, опет је некако мање очигледно требало да буде крив макар ради изненађења, а и Пол је ту имао још неке могућности. Рецимо, могао је да се поиграва са тим који је дечак заправо одрастао.

Филм има неких конзистентних делова, али и неких који то нису. Утвара мајке је прогањала Кристофера само у почетку и у пар сцена и некако се изгубила и фокус је прешао на непостојећег Андерса Данијелсена Лија. Мајка је и даље била присутна у причи на неки начин, али не исти. Некако ми се чини да је Пол заборављао своје ликове током филма, као што је то случај са Артуром Бернингом, рекао бих. Нисам упознао Полов рад (мада ћу вероватно то учинити јер је радио у домену хорора још неке филмове), али он ипак није његов славнији колега Дејвид. Дејвид и те како уме да фантазира, али све то добро упакује, док Пол то мајсторство није изгледа усвојио. Ипак, филм има један фин потенцијал и свакако држи пажњу.

Едукативни моменат: Кристофер је постао насилан и то екстремно јер је и његова мајка била таква према њему. Насиље рађа насиље и зато морамо да се трудимо на сваки начин да га спречавамо.

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам и четири)

Село (The Village 2004) је филм о људима који живе изоловано у селу негде у претпрошлом веку, надомак шуме. Њихов живот је миран и ведар, али не смеју да напуштају село јер у шуми вребају чудовишта гротескног изгледа са великим канџама. Међутим, слепа Брајс Далас Хауард се одважила да прође кроз шуму и уђе у град како би набавила лекове за свог љубљеног Хоакина Финикса који је смртно рањен. Тада ће се, макар њој, разоткрити тајне који су старији у селу све време чували.

Критички осврт: Филм најпре почиње сценама из села које заиста држе пажњу, иако се не дешава богзна шта – ми се само упознајемо са ситуацијом у којој су сељани, мада и даље она остаје нејасна. Но, сцене су сјајне и преслатка је врло тужна љубавна прича између Џуди Грир и Хоакина која је, врло вероватно, уједно и рекордер по брзини трајања. 😀 Са друге стране, дешавају се две одвојене љубавне приче које су интригантне и интересантне баш зато што нису обичне и романтичне су без форсирања да такве буду. И онда, тачно на средини филма трагични преокрет који је донекле био и предвидљив. Заправо, све је од тада некако предвидљиво и антиклимактично, мада је прича коректна и заокружена. Ипак је превише слаба за један играни филм који претендује да буде један од јачих остварења хорора, а и с обзиром на занимљива дешавања у селу између ликова, чини ми се да је било боље да је режисер М. Најт Шјамалан направио серију за ТВ на ову тему.

Као глумац овде се највише истакао Ејдријен Броди, који је имао презахтевну улогу и доказао је да је прави Оскаровац.

Едукативни моменат: Када је Брајс питала Хоакина како то да је он тако храбар када се сви остали тресу од страха, он јој је одговорио да не брине о томе шта ће се десити, већ о томе шта треба да се уради. Мудро је зборио Хоакин.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Одвратан (Creep 2004) је хорор који се дешава Франки Потенте, девојци која је кренула да види свог идола Џорџа Клунија који је гостовао у Лондону. Међутим, сан је савладао на станици метроа и када се пробудила схватила је да више нема никога и да је све закључано. Одмах је кренула да тражи излаз, али ће се испоставити да је заробљена, а врло брзо ће схватити да је у клопци манијакалног и махнитог убице који вреба из скривених тунела.

Критички осврт: Некако ми је изгледало да овде неће бити материјала за причу јер је Франка заноћила сама у метроу, али се некако испоставило врло прометно тамо. 🙂 Прича је прави хорор, врло језива и застрашујућа са заиста гадним сценама, попут оне када убица терорише Кели Скот. Оно што је режисер Кристофер Смит направио добро то су свакако ефектне сцене и добро погођена атмосфера.

Посебно ми се допао Франкин лик. Она није класична драма квин која вришти (што је стандард), већ је арогантна и нељубазна и некако је успела да буде конзистентна, без обзира на дешавања. Иначе су ликови разрађени и филм чак има и емоцију и поруку која долази на крају. Свакако добар један рад, нема шта.

Едукативни моменат: На крају је један човек у метроу помислио да је Франка просјак јер је била сва запрљана и поцепана. Не треба да судимо о људима и да будемо непријатни према њима јер ми не знамо шта их је довело у ситуацију у којој их сада видимо.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Наследан (Hereditary 2018) је филм који прати судбину породице од тренутка када је жени и мајци Тони Колет умрла њена мајка. Тони је помало забринута што није превише тужна, али је свеједно потражила помоћ на групној терапији за оне који су изгубили вољене. Тада ју је задесила још једна несрећа и погинула јој је кћерка Мили Шапиро. Хтела је да наново оде на групну терапију, али је одустала када је била на самим вратима. Свеједно ју је тамо видела срдачна Ен Дауд и пружила јој је утеху, те су постале другарице. Ен ју је научила како да призива духове и она је то учинила у свом дому и призвала Мили. Међутим, то није донело олакшање, већ само још веће проблеме. 

Критички осврт: Бројни критичари су се сложили да је Тони нанета велика неправда што те године није била номинована за Оскара за најбољу глумицу у главној улози, а разлог се можда налази у томе да Академија филмских уметности и наука већ годинама уназад игнорише остварења из хорор жанра. И то јесте штета јер њена улога у доброј мери чини да радња напросто тече; свакако је била на висини задатка, као и сви глумци, а улоге су заиста биле захтевне. Заправо, овај филм је необичан по томе што имамо Тонин врло неуобичајен карактер који реагује на врло очекиван, препознатљив начин. Наиме, њене реакције изгледају врло природно, онако како бисмо очекивали у тој ситуацији, али опет њен карактер штрчи. У уобичајеним филмовима са овом темом ми имамо смиреног протагонисту који доживљава застрашујући преображај и страшни догађаји се нижу фреквентније како идемо ка крају. Овде од самог старта имамо жену чудних особина која уноси немир и тај немир је увек присутан и зато сам имао осећај да нешто кулминира све време. Уз то, чудни и страшни догађаји су присутни готово од почетка филма. Неки догађаји су изненађујући, а други не и било је јасно да ће Габријел Берн изгорети у сцени када Тони баца свеску у камин. Углавном, уопште није лош филм и иако сама „испорука“ није нова, ток којим филм „испоручује“ свакако је пажње вредан.

Едукативни моменат: Глумица Мили има клеидокранијалну дисплазију. То је ретка наследна болест која утиче на раст и развој костију, углавном лобање, лица и кључне кости, као и развој зуба. Рецимо, кључна кост је или потпуно или делимично неразвијена, те су рамена ближа телу. Најчешће се јавља као промена у гену на шестом пару хромозома који учествује у диференцијацији (сазревању) коштаних ћелија. Похвално је што је и таквој особи дата шанса да покаже своје глумачко умеће које је очигледно сјајно.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Створитељ чудовишта (The Monster Maker 1944) је прича која прати славног пијанисту Ралфа Моргана и његову кћерку Ванду Макај. У њу се загледао луди научник Керол Џ. Неш јер га је подсетила на његову бившу супругу. Он је почео учестало да јој шаље цвеће и то ју је разгневило, те је тражила од оца да предузме нешто да нападно удварање престане. Ралф је отишао лично Керолу да му запрети, али се научник показао опасан и онесвестио је Ралфа, а онда му је дао вакцину која изазива акромегалију. Ралф је у наредним данима почео да пати од ове болести и то превише убрзано, те су лице и удови кренули да се изобличују. Једини који му може помоћи је управо Керол, који је у међувремену пронашао лек. Но, да би то учинио, противуслуга је рука Ралфове кћери.

Критички осврт: Наслов филма није баш политички коректан јер баш није у реду људе са акромегалијом називати чудовиштима, без обзира на клиничку слику болести. Тако да чудовиште у ствари није чудовиште и филм самим тим тешко да може да се назове хорором (мада то јесте по жанру). Да би причу учинили што страшнијом, режисер Сем Њуфилд и сценаристи су увели и експерименталног горилу који је насилан према Тали Бирел, тако да имамо мајмуна у покушају убиства. Оно што свакако иде у прилог филму је и да је тај горила и све остало добро упаковано у смислену причу. Но, то не значи да је прича добра. Она је репетативна, што у дијалозима, што у сценама. Макар два пута је Тала пукла због лоших Керолових деловања и све му хистерично сасула у лице. То понављање је урађено и зато што прича нема превише „меса“, тако да су сцене и развучене, а неке су и не баш потребне. И поред тога, разрешење ситуације се одвијало у последњих пет минута (и мање) и заиста изгледа збрзано јер се тада десило много шта, можда колико није за цео филм. 🙂 

Едукативни моменат: Акромегалија је хронична болест настала као последица хиперсекреције хормона раста (ХР) у одраслих особа. Најчешће се виђа у периоду између треће и пете деценије живота са подједнаком учесталошћу код особа оба пола, просечне инциденце од три до четири случаја на 100.000 становника. Иницијални симотоми манифестују се мекоткивном пролиферацијом са увећањем шака и стопала, задебљањем усана и језика, меких делова носа и стварањем сувишних набора на челу што доводи до карактеристичног грубљег изгледа лица. Са даљим трајањем болести (од 5 до 10 година траје) долази до промена на костима и хрскавицама првенствено главе и лица. Промене на шакама и стопалима ових болесника су типичне: они су увећани, гломазни, задебљали са затупљеним прстима попут ашова. Кожа ових особа је генерализовано задебљала, масна и влажна.

Оцена наставника:

(објективна)

Манстерови (The Munsters 2022) је филм рађен као приквел комичне серије истог имена из шездесетих година. Шери Мун Зомби је вампирица која трага за супругом и након неуспелог састанка са Носфератуом упознала је Франкенштајна (Џеф Данијел Филипс) који ју је освојио, али који није баш богзна како бистар. Због њега је изгубила свој породични замак и морали су, заједно са њеним оцем Данијелом Роубаком, да се из Трансилваније преселе у Америку. И та земља се заиста показала као земља могућности, па чак и за монструозну породицу.

Критички осврт: Маске и сценографија у овом филму су одличне, што је добро и похвално, али је адут пре свега хумор, који пак није ни добар, ни похвалан. У ствари, ниједна фора није смешна. Режисер Роберт Бартлех Камингс који је и свом имену и свом бенду додао реч зомби, доказао нам је да апсолутно није духовит и просто не могу да поверујем да то људи око њега не виде и да му то нису рекли пре снимања ове катастрофе. 🙂 Ово би била имитација породице Адамс коју када гледате имате трансфер блама због Роберта. А он, са своје стране, показао нам је да се његов изостанак талента не односи искључиво на хумор. Роберт није талентован ни да напише причу јер ова је потпуно без везе и без поенте.

Едукативни моменат: Манстери су пристигли у Америку баш за Ноћ вештица и одушевили се становницима свог новог града који су били костимирани, али су ови веровали да они тако заиста изгледају. Када су ујутру открили да у њиховом крају живе обични људи препали су се, али их је Шери смирила и рекла како ти људи нису имали срећу да буду лепи као монструми. Додала је да је унутрашња лепота та која се рачуна. И у праву је. Споља не морамо сви бити монструозно лепи, али треба да се трудимо да такав буде наш карактер.

Оцена наставника:

(манструозна)

Кингсман: Тајна служба (Kingsman: The Secret Service 2014) је филм о тајној служби коју чине елегантни џентлмени који и те како умеју да се бију. Пошто је један од њих настрадао у акцији, остало је упражњено место и узети су у обзир нови кандидати, међу којима и проблематични Тарон Еџертон. Истовремено, суперзликовац Самјуел Л. Џексон, који је и убио агента, сада прети да поубија цео свет и Тарон ће већ имати и свој први задатак, иако није ни прошао регрутацију.

Критички осврт: Нема шта, филм је сјајан у свом споју класичног Бонда и модерних клинаца, опасних егзибиција које изводе скачући са степеништа на тротоар и гејмерских момената. Ипак, овде су ми негативци чак интересантнији – крајње необична Софија Бутела и стандардно добри Самјуел. Има добрих фора, као када Самјуел послужује Колина Ферта мек-оброцима, али има и предвидљивих (уједно и опростивих зато што су такви) детаља, попут оног да ће и како ће Едвард Холкрофт пасти задатак на шинама. Свеукупно, филм је узбудљив, прединамичан и забаван. Посебно ми се допала сцена када читавој Самјуеловој екипи експлодирају главе и, што би рекао Марк Стронг, стварно је спектакуларно. Наравно, поставља се питање како је могуће да ниједан пар који је Самјуел одредио за спашавање током апокалипсе нема децу, те како деца нису учесници масовних убистава на улицама и плажама, али ми је јасан разлог зашто је режисер Метју Вон избегао тај узраст у тим сценама. То би свакако уозбиљило причу и дало јој сасвим другачији сензибилитет, што не би било добро и зато је сасвим довољна (и комична) сцена када Саманта Вовак у наступу лудила хоће да допре до своје бебе коју је претходно закључала у тоалет. 

Едукативни моменат: Колин је цитирао Ернеста Хемингвеја који је рекао да нема ничег племенитог у томе да смо надмоћни у односу на своје ближње, већ је права племенитост бити надмоћан у односу на бившег себе.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Кингсман: Златни круг (Kingsman: The Golden Circle 2017) је наставак претходног филма. Наркодилер Џулијана Мур је успела да открије све Кингсман агенте и гранатирала их је, те побила. Преживео је једино млађахни Тарон Еџертон и подршка Марк Стронг, те су одмах применили процедуру судњег дана. Испоставило се да та процедура значи да оду у Кентаки и да се придруже тајној организацији агената налик њиховој лондонској. Ова организација се зове Стејтсмен и удружени агенти ће кренути да дохакају Џулијани која кује велике планове.

Критички осврт: Акција (и то одлична) креће од самог старта, тако да ми је већ тад било јасно да овај филм неће разочарати. И заиста није. Све је врло динамично и духовито (рецимо када Тарон објашњава својој девојци принцези Хани Алстрем како мора да спава са другом јер је то у циљу спашавања света), а режисер Метју Вон се потрудио да у причу укључи што више познатих имена која су се врло помпезно појављивала у филму. Овде ми се допада и контроверза која је мудро постављена: зликовац Џулијана је као таоце узела све људе који се дрогирају. Председник САД Брус Гринвуд је ово видео као добитну комбинацију јер ако сви они умру, власти су практично добиле рат са наркодилерима. Међутим, да ли је то баш тако једноставно и треба ли пустити све њих да помру? Ситуација се разрешила на мање филозофски начин, али ово је свакако врло иновативна поставка. Супер је забаван филм и рекао бих још бољи од претходног.

Едукативни моменат: Колин Ферт је рекао да ако имамо шта да изгубимо, значи и да имамо разлог за живот. Мудар је Колин и кад цитира неког и када просипа сопствене бисере.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Краљев човек (The King’s Man 2021) је приквел претходним филмовима и описује како је тајна организација агената који се боре за мир у свету уопште покренута. Рејф Фајнс је војвода од Оксфорда и покушава да оконча Први светски рат у који их је манипулацијама увео мистериозни Пастир. Његов мотив је да сачува сина јединца Хариса Дикинсона, што неће успети, али ће свеједно кренути у мисију спасавања своје земље Британије. Да би у томе успео, мора да изврши атентат на Пастира и домогне се инкриминишућег материјала којим је зликовац уцењивао председника САД Вудроа Вилсона (глуми ја Ијан Кели).

Критички осврт: Овај филм тек донекле има шмек претходна два наставка и значајно је смиренији. Акције има мање, специјалних трикова још мање, али је зато борба са Распућином (Рис Иванс) маестрална. Режисер Метју Вон је увео алтернативну историју и спојио је заиста занимљиве ликове, али догађаји који их прате нису увек на висини. Рецимо атентат који је извео Гаврило Принцип (глуми га Џоел Басман) на надвојводу Франца Фердинанда (Рон Кук) делује сувише наивно и неспретно. Тек надаље филм делује наивно када су због тог атентата три рођака, уједно и три владара држава Британије, Немачке и Русије, покренула међусобни рат. Наиме, они су браћа јер им је бака краљица Викторија и све их одгаја заједно, а они толико личе да их све тумачи исти глумац Том Холандер (који у овом филму баш личи на руског цара Николаја II Александровича и британског краља Џорџа V). То све има неког правог историјског покрића, додуше не потпуно тачног. Њихове размирице и читав један светски рат пребачени су на лични ниво између њих тројице, без икаквог уплива економије и политике, што се већ претвара у једну дечју бајкицу. У бајкама наравно има краљевских породица, баш као и овде, а куриозитет је да и наша Бранка Катић глуми руску царицу Александру Фјодоровну.

Након више од половине филм је променио сензибилитет и од младог хероја Харис је постао млади мученик у заиста добром преокрету, али ми се чини да то више није било то. Претходна два наставка су била више забавна, а овај је попримио ту неку туробну ноту. Но, то није дуго трајало и након тог пада уследио је повратак на старе стазе, можда чак са више референцирања на Кингсманове бравуре, па тако Рејф има ножеве који ничим изазвани искачу из његових ципела. Некако ми се чини да је Метју Вон био неодлучан шта конкретно да направи – поучну драму о бесмислености ратовања или забавну авантуру или је желео да се прави важан да се добро сналази у сваком од жанрова (што и јесте истина). Тако да је све време балансирао, баш као што и прича балансира на ивици одрживости и врло спорне позиције главног антагонисте Метјуа Гуда. Претходни негативци имали су позадинске приче које су омогућиле њихова грандомазна дела, док Метју Гуд тиме баш није могао ни да се похвали, ни да ме увери.

Едукативни моменат: Дадиља Џема Артертон је рекла да је страх природан, али да је проблем у томе што са јачањем страховања опадају и изгледи обистињавања. Мудра дадиља, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 202

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скуби-Ду! Музика вампира (Scooby-Doo! Music of the Vampire 2012) је цртаћ о популарној дружини чији је предводник јунак из наслова. Та дружина је отпутовала у варошицу у Луизијани како би посетила тамошњи сајам чија су тема вампири. Позоришна трупа која тамо наступа је своју улогу схватила сувише озбиљно и користећи древни ритуал призвали су исто тако древног вампира. Пристигла дружина ће морати да се супротстави том вампиру, али и да (раз)открије ко га је заиста и због чега „дозвао“.

Критички осврт: Ово је један солидан цртаћ који можемо очекивати од Скуби-Дуа и његове екипе, са мистеријом која је довољно интересантна. Наравно, од почетка је јасно да правих вампира ту нема, али остаје питање ко их је и зашто анимирао. Режисер Дејвид Блок је мудро увео две сумњиве личности тек толико да нагађамо ко је крив, мада може да се предвиди да је прави кривац заправо неко сасвим трећи. Све то је зачинио музичким нумерама које су далеко од певљивих хитова, но и то што је овај цртаћ мјузикл је опет новина у серијалу Скуби-Дуа.

Едукативни моменат: Винсент ван Хелсинг (глас му је позајмио Џеф Бенет) је позвао познату дружину да му буду сведоци у неделу, али наместо тога они су га раскринкали. Увек морамо да рачунамо на то да људи неће имати оне улоге које им ми наменимо, већ оне које сами изаберу.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Гоксеонг (곡성 2019) је јужнокорејски хорор. У средишту приче је трапави полицајац Квак До-вон који истражује мистериозна убиства у селу чији је назив у наслову филма. Истрага му постаје врло значајна када је открио да и његова кћерка има сличних физичких и психичких проблема као и сељани који су починили убиства. У помоћ му пристиже и шаман Хванг Јунг-мин, али се кћеркино стање само погоршава. Квак је у неприлици и не зна више коме да верује: науци, цркви или легендама и сва је прилика да се упустио у борбу у којој тешко може да победи.

Критички осврт: Већ од првих сцена провејава црни хумор. Полицајац креће на увиђај гледе убиства, а ташта га зауставља да доручкује речима да је особа већ мртва, то што жури неће је вратити. И у следећој сцени он заиста доручкује. 🙂 Добрих фора има још. Заправо ми се допада што овде има хумора, али филм није смешан, он је прилично озбиљно урађен. Негде од средине филма, када се разболела Квакова кћерка, ствари већ постају мање смешне и више трагичне. Ту се завршава (ионако трапава) полицијска истрага и креће борба са оноземаљским. Само финале је сјајно урађено и Квак и Ким До-јун се налазе у некој врсти пинг-понг игрице између Чун Ву-хи, мистериозне жене и Јапанца којег није могуће убити Џуна Кунимуре. Режисер На Хонг-ђин је то урадио потпуно трипозно и тешко је било приклонити се једној од те две стране. Крај је баш добро решен, али када се осврнемо на радњу ситних недолседности има и најклимавија је улога шамана Хванга као саучесника.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена Ким се преценио у односу на Џуну и помислио је како је он тај који држи конце у рукама, али се испоставило да то није тако. Највероватније је настрадао, а ми треба да извучемо поуку да не треба да се прецењујемо, али ни потцењујемо, већ да објективно сагледамо своје могућности у решавању потешкоћа.

Оцена наставника:

(богме јака)

Слагалица халуцинација (ปริศนารูหลอน 2021) је тајландски хорор који је на енглеском говорном подручју познат као „Цела истина“. Двоје деце, чија је мајка упала у кому након саобраћајне несреће, прелазе да живе у кући баке и деке. Тамо ће пронаћи рупу у зиду коју виде само они и која ће им открити неке страшне породичне тајне.

Критички осврт: Режисер Висит Сасанатиенг је правио тензију у ситуацијама у којима тензију не очекујемо и када би се бака у кухињи окренула да каже нешто деци, то је пропраћено драматичном музиком. Међутим, цео филм је чудан, почевши од интриге која је крајње необична (рупа у зиду које у ствари нема), преко гестикулације ликова (чије су физиономије врло интересантне) до њихових поступака. Мистерија се дозирано градила и исто тако решавала, а није класична прича о духовима којој су Азијати толико склони. Финалне сцене су заокружиле све и главна и позадинска дешавања и добила се једна врло црна и некако тужна прича, али добрим делом је завршница била предвидљива.

Едукативни моменат: Филм почиње речима да је на овом свету три ствари немогуће пронаћи: Сунце, Месец и истину. Лепа мисао, нема шта.

Оцена наставника:

(мало је тања)

Духови рата (Ghosts of War 2020) је натприродни хорор о чети савезничких војника који су се обрели у Француској при крају Другог светског рата 1944. Добили су задатак да сачувају једну луксузну кућу убијене породице јевреја док не дођу њихове трупе. Врло брзо ће схватити да је кућа запоседнута духовима њених злосрећних власника.

Критички осврт: Ово је баш гадан хорор јер су сцене прилично страшне, а и необичан је јер нисам до сада гледао овај тип хорора смештен у оквире Другог светског рата. Акција је брутална и донекле добро изведена, али неки детаљи ми нису баш били јасни. Рецимо, када су у уклетој кући нацисти напали америчке војнике, ови су их решетали као мраве, али су Немци изгледали прилично опуштено, да би један чак ушао у купатило да опере руке!?! Само то убијање наци-војника је у појединим случајевима изгледало као у Рамбу, само што је овде било најмање четворица Рамбоа. 🙂 То је објашњено у финалу филма, али опет је могло да се уради реалније јер би било ефектније.

Само финале је одлично и као идеја, али и сцена у Авганистану. Заправо, сцена која се дешава у кући доктора Шона Тауба је убедљиво најстрашнија. Сам завршетак је исто сјајно решен.

Едукативни моменат: У којем год да су рату били – Другом светском или оном у Авганистану, војници су били као у хорор филму што је Брентон Твејтс и приметио. И то је заиста тако јер сваки рат и јесте прави хорор.

Оцена наставника:

(си)

Сат чишћења (The Cleansing Hour 2019) је хорор који је режирао Дејмијен Левек по угледу на сопствени кратки филм истог назива, а који је снимио три године раније. Рајан Гузман је варалица који глуми свештеника егзорцисту и тако прави видео-снимке, чиме стиче популарност и зараду преко интернета. У томе му помаже најбољи пријатељ из детињства Кајл Гарнер који му је техничка подршка. Невоља настаје када Кајл наговори своју девојку Аликс Анђелис да глуми запоседнуту особу и када сви (укључујући и публику) схвате да Аликс у ствари не глуми.

Критички осврт: Идеја за филм је феноменална и зато се могу опростити предвидљиви моменти, попут оног да ће запоседнута Аликс одгристи прсте Рајану. Сам хорор је довољно језив, ништа спектакуларно, али оно што га одржава је мистерија: које то велике грехе треба да признају Рајан и Кајл. Како је време одмицало, ионако малобројних ликова на сцени је било све мање, али је ситуација постајала све компликованија. Преостала тројка почела је да напредује крупним корацима у својим карактерима и односима и цела та сцена је била врло ефектна и напета. Специјални ефекти су могли да буду и бољи, али и овако је то испало прилично добро ако изузмемо ту ситницу да је цео свет гледао пренос где људи умиру и да ни у једном тренутку трајања полиција није свратила. Но, опет, крај је решен сасвим добро.

Едукативни моменат: Овај филм нам говори о томе да демони који нас прогањају су заправо производ наших лоших одлука и да је једини начин како их се можемо решити да будемо искрени према себи и другима.

Оцена наставника:

(бледуњава)

Бабадук (The Babadook 2014) је филм режисерке Џенифер Кент базиран на њеном кратком филму „Чудовиште“ из 2005. Прича прати напоре самохране мајке Еси Дејвис да одгаји свог хиперактивног сина Ноу Вајзмана и то без много успеха. Ноа све време види чудовишта и посебно страшног Бабадука, због чега је препаднут и хистеричан. Како време одмиче, Еси ће и сама угледати страшног створа.

Критички осврт: Мислим да су се и Еси и малени Ноа јако добро снашли у својим улогама и дочарали нам препознатљиво дисфункционално васпитање и напоре самохране мајке да одгаји сина. Ту су допринели и крупни кадрови, сценографија, костими, шминка… Све укупно давало је неподношљиву тескобу коју осећа Еси и како се радња одвијала Џенифер је све више товарила терета на нејака плећа своје главне протагонисткиње да напросто не може да вам је не буде жао. Ово је тај нови угао, нова перспектива која нам на прави начин приказује са чим се све поједине особе боре и након овог филма вероватно ћемо оклевати да их осудимо као неуспешне родитеље.

Негде од средине филма почиње прави хорор део који је довољно страшњикав, мада сцене некако добро почињу, али слабашно завршавају. Оно што је много значајније је симболика читавог тог замешатељства са страшним, мрачним бићем. Он је очигледно персонификација депресије и све што видимо као промене у понашању сироте Еси због његовог присуства и мучења, то су симптоми оваквог душевног стања. Само финале је потпуно разочаравајуће и урушава филм макар за две оцене. На страну то што је већ виђено и врло класично, већ ту недостаје једна заиста значајна ствар. А то је тај преломни тренутак, мотив, твист, назовите га како хоћете, који би помогао Еси да се ипак избори са Бабадуком, односно са својим демонима. Она то напросто чини у једном тренутку, а који је једнако логичан или погодан као и сваки други. Напросто, филм нема добар расплет.

Едукативни моменат: На самом крају филма ми видимо да је Еси прихватила Бабадука као станара свог подрума, храни га и прибојава га се, али ипак може да му се одупре. У томе је суштина прихватања себе и наших мрачних страна, које треба да пригрлимо јер оне нас чине и бољим људима – баш зато што их побеђујемо.

Оцена наставника:

(али јака)

Стан Хелсинг (Stan Helsing 2009) је комедија о лику из наслова којег тумачи Стив Хауи. Он је са друштвом кренуо на журку за Ноћ вештица, али је успут морао да достави неке порно филмове из видео-клуба у којем ради. То скретање с пута ће се испоставити много дуже него што су мислили да ће бити.

Критички осврт: Рекао бих да су мишљења око тога колико је сценариста и режисер Бо Зенга духовит врло подељена. Он верује да јесте, а огромна већина која је одгледала филм схватиће да није. Колико сам разумео, Бо је био извршни продуцент на другој урнебесној комедији „Страшан филм“ из 2000, али ту није могао да научи богзна шта. Додуше, ово дело је слабије од свих урнебесних комедија које сам гледао. Буквално има три форе у филму које су на трагу да буду хумор у покушају. Бо је вероватно веровао да ако прави мизогине, расистичке и друге политички некоректне форе да ће то бити смешно, што може бити (све је подложно пародији), али не мора да значи и код њега је испало ово друго. 🙂

Едукативни моменат: Стив је имао мото да „не треба да се меша“, али и да „не треба причати о непријатним стварима“ и да „увек има неко бољи од њега да уради посао“. На крају је ипак занемарио своје животне девизе и супротставио се чудовиштима. Лепо је имати мото и принципе, али је добро и направити промену у животу.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Морбијус (Morbius 2022) је филм о Марвеловом суперјунаку који је уједно и вампир. Глуми га Џеред Лето и он је ингениозни лекар који је успео да пронађе лек за крвну болест коју има, али су се последице испоставиле као фаталне за читаво његово окружење. 

Критички осврт: Колико су маске добре, толико је причица лоша. И заиста је причица у сваком смислу деминутива. Већ виђена и предвидљива, поједностављена до крајњих граница и са стереотипним ликовима, заиста је врло танушна и незанимљива. И хорор и акциони део су слаби, а финална борба између Џереда и Мета Смита је разочаравајућа.

Едукативни моменат: Џеред је схватио да је једнако важан циљ (у његовом случају да пронађе лек за болест), али и средство како до тог циља доћи. И то не значи само да треба пронаћи средство које ће довести до циља, већ и да није свако средство опција.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Доктор Стрејнџ у мултиверзуму лудила (Doctor Strange in the Multiverse of Madness 2022) је чак двадесет и осми филм Марвелове франшизе. У једној од димензија мултиверзума Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и Америка Чавез (Чочитл Гомез) су се сукобили са врло моћним демоном. Како би побегла од њега Америка је искористила своју моћ да путује кроз димензије и обрела се у овој нашој. И тамо ју је јурило чудо налик на џиновску једнооку сувоземну хоботницу, али ју је спасио овдашњи Стрејнџ. Ускоро је открио да чудовишта која јуре девојку шаље врло моћна Скарлетна вештица (Елизабет Олсен). Она жели да преотме моћ путовања кроз мултиуниверзум јер јој је циљ да у једном од њих има своју породицу коју у овој реалности не може да има. Међутим, цена тога по много људи је прескупа и Стрејнџ мора да је спречи у томе.

Критички осврт: Ово је једна врло слојевита и исто тако актуелна прича која говори о улози жене у савременом друштву. Иако је главни протагониста Бенедикт, филм се ипак фокусира на Елизабет јер је она жена која гради каријеру и постаје најмоћније биће у чаробњачким круговима, те виђени владар мултиуниверзума, али то није оно што она заиста жели. Она жели своја два сина. Дакле, та располућеност између професије и породице и превага једног у односу на друго свакако су изазови са којима се мордерне жене суочавају. Прича се завршава тужно, мада она и јесте тужна све време, а помало је и хорор, мада прави љубитељи овог жанра не би требало да имају очекивања.

Морам да похвалим машту режисера Сема Рејмија који је у чаробњачке борбе унео занимљиве елементе, попут оног када се Стрејнџ бори против самог себе (из друге димензије, разуме се) уз помоћ нота. Марвел већ у последњих неколико филмова негује културу толеранције према мањинским групама и другим културама и оријентацијама, па је тако било и овог пута. Чочитл има две мајке, рецимо, али пошто је овде мултиверзум у питању који може бити свакакав, то некако иде и јесте добар начин да се пласира. Дакле, филм је добар и моје замерке су ситне, али их има. Рецимо, у 3Де варијанти (у којој сам гледао филм) превелики број пута камење и предмети ми лете у очи, а да специјални ефекти нису увек на висини задатка. Такође, динамика филма није довољно брза. Сам крај, како је Чочитл дохакала Елизабет је помало неспретан, али је намера јасна. Истини за вољу, то је објективно био једини начин.

Едукативни моменат: На крају је Скарлетна вештица употребила своју изузетну моћ да уништи Даркхолд (Књигу проклетих) у свакој димензији, а како ова књига не би довела било кога у искушњење да учини неко злодело. И то је добра стратегија. Лепо је јачати своју вољу и упркос изазовима одупрети им се, али ако ћемо да престанемо да пушимо, најбоље је да не купујемо цигаре и да нам нису пред очима и надохват руке. Тако ћемо сигурније и лакше остварити свој наум.

Оцена наставника:

(вери стрејнџ, овај стронг)

Рупа (El hoyo 2019) је шпански филм који је на енглеском говорном подручју познат као „Платформа“. У филму се ради о једној необичној врсти затвора у којем заточеници живе по нивоима. Што су на вишим нивоима у бољој су позицији. Што су ниже, позиција је толико лоша да им је и живот угрожен. Невоља је што сваког месеца мењају позиције и не знају где ће завршити. 

Критички осврт: Идеја је одлична и ово је врло интелигентан филм. Метафора друштва је очигледна и ту се провлаче теме морала, политике, људских права и слобода, религије, одрживог развоја, углавном свих оних које су за човечанство релевантне. Филм почиње двојицом глумаца који су врло интересантни, иако визуелно недопадљиви, посебно старији који уз то има и врло лош карактер, па опет сасвим рационалан. И то је јако чудно јер је он заправо социопата или врло близак том поремећају личности. Како нивои одмичу ствар постаје све уврнутија, али уједно и сасвим логична. Надреална је сцена када Александра Масангкај храни Ивана Масагеа месом Сориона Ејгилеора (кога су обоје заклали) и он јој се захваљује уз разнежену музику у позадини. Све то јако личи на видање рана и негу брижне медицинске сестре, али је у контексту потпуно болесно. Режисер Галдер Гастелу-Урутија је правио поређења између сјаја и очаја и док са једне стране главни кувар прави драму око тога што је пронашао длаку кувара у колачу, Иван једе црве који разлажу леш убогог Сориона. Свака сцена је врло ефектна и неко значење јој можемо приписати. Сцене су свакако и застрашујуће и уопште нисам сигуран да ли је то због дешавања у њима или зато што је све то врло животно и реално. Крај је можда могао да буде решен и другачије, али и овако је у реду.

Ово је врло морбидан и бруталан филм, који би се могао сматрати хибридом „Коцке“ и „Ледоломца“, али ми се чини да их је оба превазишао. Свакако вреди погледати, мада није за оне осетљивије.

Едукативни моменат: Овај филм поентира да раскош са једне стране ствара беду са друге. Ако смо алави и нерационално трошимо ресурсе, неће их бити ни за друге, ни за нас у будућности.

Оцена наставника:

(ипак са микро-минусом)

Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 192

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Патролне шапе: Филм (PAW Patrol: The Movie 2021) је филм рађен према анимираној канадској серији из 2013. Патролне шапе чине штенци које предводи дечак Рајдер и они спашавају становнике Града пустоловина од зврчки њиховог градоначелника Хамдингера.

Критички осврт: Ако изузмемо врло дискутабилну премису да је малолетни дечак овлашћен да једини (без полиције и ватрогасаца) спашава људе из апокалиптичних ситуација у граду, који има баснословно богатство и без супервизије је старатеља, овај филм свакако има мана. Он није маштовито осмишљен и заправо слични мотиви се појављују у далеко бољим цртаћима, попут „Облачно са шансом за ћуфте“. Такође, ликови штенаца су тенденциозно преслатки како бисмо пали на њих, а њихове играчке су врло налик на „Трансформерсе“ и део када их режисер Кал Бранкер представља је ништа више од једне подуже рекламе за играчке. Радња је блага, крцата оптшим местима, предвидљивим преокретима и крајем.

Ипак, допада ми се идеја да се нежна створења прикажу као суперхероји и то заиста мотивише и инспирише свако дете да није нејако и да може да учини свет бољим. Додуше, увек треба нагласити да не покушавају баш оно што раде њихови љубимци у филму, тим пре што су неке сцене врло озбиљне суперхеројске. Поруке нису погрешне ни у једном детаљу. Још плусева су што филм има емоцију, а није патетичан и анимација је одлична. Објективно, ово је сасвим осредње остварење, али треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Штенац Чејс је мислио да није херој зато што се плаши. Кроз ову авантуру је научио да правог хероја не унижава то што се плаши, а да га херојем чини то што упркос страху наставља даље да ради херојска дела.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Ледено доба: Авантуре Бака Вајлда (Ice Age: Adventures of Buck Wild 2022) је шести филм из франшизе „Ледено доба“. Необичан чопор који сачињавају два мамута, један сабљозуби тигар и један лењивац, стално има проблема са своја два преостала члана опосума склоних опасним, непромишљеним ситуацијама. Њих двојица желе да живе сами, без звоцања осталих и зато се одлучују да побегну. Иако нису сигурни где би отишли, случајно набасавају на изгубљени свет у којем сисари и диносауруси живе у хармонији. Ипак, један незадовољни мали диносаурус жели да разбуца ту хармонију и потамани све сисаре, укључујући и новопридошле опосуме.

Критички осврт: Нисам гледао све претходне наставке, али сам сазнао (и у овом филму је то очигледно кроз односе између ликова) да изгубљени свет ипак није изгубљен и он је откривен у трећем наставку. Дакле, опосуми се враћају у свет који су љубитељи франшизе већ имали прилике да виде и рекао бих да су идеје почеле да мањкају, тим пре што је радња најкласичнија могућа са ингениозним зликовцем чија је амбиција да буде владар поменутог света. Очигледно се екипа вози на таласу претходно стечене славе и не труди се, што се види и по хумору којег има тек у траговима. Ово је заиста јадно остварење које није добацило чак ни до осредњег.

Едукативни моменат: Опосуми су мотивациони говор женке твора схватили на свој, накарадни начин, али су га применили на добар начин. Наиме, она им је рекла да пронађу храброст и показала на њихово срце, а они су закључили да мисли на крзно на грудима. Но, ипак су победили чопор раптора. Нама се некада неће допасти како други размишљају јер не размишљају као ми, али то никако не значи да неће урадити оно што треба – на њихов начин, такође, али опет добро.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Мач у камену (The Sword in the Stone 1963) је Дизнијев цртаћ о томе како је дечак Артур, уз помоћ чаробњака Мерлина постао краљ Енглеске.

Критички осврт: Сладак је филм заиста и иако радњи недостаје „меса“, режисер Волфганг Рајтерман га је испунио маштовитим ситуацијама. Додуше, мотиви се понављају, почевши од тога да Мерлин стално користи магију како би се његов ђак и он претварали у животиње и у том маниру је и феноменални двобој Мерлина и Мадам Мим. Свакако је јасна идеја да се на тај начин учи и о природи, њеним законима и кроз туђа искуства, али опет је превише репетитивно и укупно гледано мало је изазова постављено пред будућег легендарног краља. Оно што бих још замерио је хумор који није смешан и најчешће се односи на неспретна саплитања Мерлина и других јунака. Ликови су свакако симпатични, али када пажљивије погледате ова прича не нуди превише о самом Артуру и више је усмерена ка Мерлиновим лудоријама. То јој даје лакоћу, али никако и дубину.

Едукативни моменат: Мерлин је научио Артура да су знање и мудрост права моћ. Добро га је научио.

Оцена наставника:

(плус)

Виво (Vivo 2021) је прича о кинкаџуу који живи и пева са својим усвојитељем Андресом у Хавани, главном граду Кубе. Једног дана је Андрес добио писмо од своје љубави из младости, славне певачице Марте, која живи у Мајамију. Она му је поручила како жели да се повуче са сцене и да одржи свој опроштајни концерт и то са њим. Иако се то Виву не допада, Андрес је одлучио да отпутује и напокон изјави љубав својој никада прежаљеној девојци и то уз песму коју је посебно компоновао за њу. Међутим, ту ноћ пред путовање Андрес је умро у сну. Виво сада има мисију да, како зна и уме и уз помоћ једне врло необичне девојчице, стигне у Мајами и преда Марти песму свог одгајитеља и пријатеља.

Критички осврт: Творци приче Питер Барсокини и Кијара Алегрија Хјудис су почетак осмислили заиста претужно и како се ситуација одвијала нисам баш очекивао да ће ово бити урнебесна комедија, но режисер Кирк Демико је одржао ведар тон. Заправо, тамо где је требало било је тужно, а тамо где је такође требало било је смешно. Заплет је свакако добар, нема шта, али је такво и путовање, са довољно авантура и поруком да ствари добијају онолику важност колику јој ми придамо. Путовање скривеног мајмунчића из Кубе до Флориде је, пак, на стакленим ножицама. Тешко да би прошао аеродромске контроле, но, опет, ово је цртаћ и грешка је заиста опростива у односу на све остало сјајно у овом филму.

Едукативни моменат: Андрес је рекао Виву како је добио најбољи поклон који може да замисли: другу шансу. Ми свакако треба да искористимо и прву шансу ако нам се укаже, али другу заиста треба посматрати као поклон.

Оцена наставника:

(си)

Упознајте Спартанце (Meet the Spartans 2008) је тзв. урнебесна комедија и пародија на филм „300“. Персијанци имају идеју да покоре Спартанце, али су ови одлучили да пруже отпор – копљима, али и плесним бравурама.

Критички осврт: Оваквим филмовима обично дајем тројке јер су макар забавни ако не и смешни и зато што овај формат у старту има мале шансе да постигне јачи квалитет. Ипак, то овог пута неће бити случај. Најпре, заиста је врло мало тога смешно, на моменте чак и досадњикаво, а друго аутори су експлоатисали форе које би вам прво пале на памет, без промишљања и лишене сваке виспрености. Рецимо, зезање на тему геј популације је депласирано јер су разголићени, мишићави Спартанци врло лака мета. Овде се иначе референцира на неке америчке емисије и познате личности и ако не пратите, тешко да ћете разумети шта конкретно пародирају. Можда је боље да су се држали филмова, мада ни ту нису понудили богзна шта.

Едукативни моменат: Када је Ксеркс I (Кен Давитијан) рекао Леониди (Шон Магвајер) да ће бити избрисан са страница историје, овај му је одбрусио да је то у реду јер свеједно не уме да чита. 🙂 Наравно, то је шала, али ако озбиљно размислимо много тога нам је ускраћено уколико немамо образовање, па и да читамо историју, на пример.

Оцена наставника:

(може на два)

В као вендета (V for Vendetta 2005) је филм рађен према истоименом стрипу из серије „Вертиго“ Ди-Си комикса. Радња се дешава у фиктивној Енглеској коју води високи канцелар Џон Херт. Он је тиранин који влада уз помоћ репресије и цензуре. Становништво је под сталним полицијским часом и трпе тортуру тајне полиције. Онда ће се појавити маскирани осветник Хјуго Вивинг који ће озбиљно угрозити Џонову моћ и показати да један човек чини разлику. 

Критички осврт: Филм је сјајан у сваком свом аспекту и поджанру и слободно бих могао да га назовем ремек-делом. У питању је футуристички политички трилер, али болно актуелан са одличном акцијом и виспреним дијалозима. Глумци су добро одабрани и безмало су фантастични.

Едукативни моменат: Један од цитата из овог филма је да народ не би требало да се плаши Владе, већ би Влада требало да се плаши народа.

Оцена наставника:

(сигурна)

Иманенција (Immanence 2022) је филм о четворо научника који су се упутили бродићем са двојицом превозника Јуџином Бердом и Мајклом Бичом да у Бермудском троуглу пронађу ванземаљски живот који је управо тамо пристигао. Оно што ће пронаћи је нешто сасвим друго, али једнако фантастично.

Критички осврт: Идеја за филм је прилично добра, али реализација има своје мањкавости. Неко би могао да замери што режисерка Кери Белеса није разрадила позадинске приче својих протагониста (осим Мајклове и Самер Белесине), али у овом случају то није било ни потребно јер су глумци дали карактер својим ликовима, учинили их животним и конзистентним. Мени сметају друге две ствари и обе су у вези са религијом. Најпре, Кери је направила такву ситуацију да је све у божјим рукама и да нема ту избора, тако да је и судбине својих ликова усмерила ка томе. Двоје њих треба да преживи и зато се Самер жртвује на врло окрутан начин и сви остали ликови некако немоћно прихватају своју судбину, али је и не прихватају и цео тај део је врло трапаво изведен. Овде је мотивација врло дискутабилна, а божји план и план ђавола (Џејми Макшејн) још чуднији. Но, опште је позната ствар да су чудни путеви божји, а такви су изгледа и ђаволски. Друга моја замерка је питање поруке овог филма. Кери супротставља науку и религију на, најблаже речено, креационистички начин и ако није хтела да промовише креационизам, није ми јасно шта је заправо хтела. Још мање ми је јасно шта је хтела са оним метеорима на крају који су дошли главе Јуџину.

Филм има својих добрих, застрашујућих момената, попут бродића који се појављује и где они откривају шта ће им се десити, али појава самог ђавола некако није добро испала. Филм је очигледно нискобуџетни, али Кери мудро није користила ефекте које није могла да приушти и то је океј, али овом филму не би шкодило да је имао и неки ефекат приде. Делује прилично празњикаво.

Едукативни моменат: Иманенција значи: постојање у, налажење у, остајање у, битно припадање нечему. Има значење и у филозофији и припада правцу који се ограничава на сазнања у границама искуства и свести, који држи, дакле, да не постоји нека стварност која би била независна од свести.

Оцена наставника:

(хајде, може плус)

Морска грозница (Sea Fever 2019) је прича која прати постдипломца Хермион Корфилд која се бави обрасцима понашања морског живља и која се отиснула рибарским бродом како би довршила своја истраживања. Међутим, посада је набасала на големо и до сада невиђено створење које је уз то и смртоносно. Хермиона ће морати да употреби све што зна како би се спасили, али то неће бити довољно.

Критички осврт: Ово је заиста добар СФ, а још уз то и актуелан због ковида. Ликови су прилично животни, али их има повише и нису довољно разрађене њихове приче како бих осетио емпатију према некоме од њих. Без обзира на то, постигнут је ефекат страве свакако. Занимљив је редослед којим су умирали, тако да је главни баја и потенцијална Хермионина симпатија отишао први, а остала је нејасна судбина Кони Нилсен. Хермионин лик ми се баш допао, мада не од самог почетка јер је превише интровертна, али је размишљала као и ја и као прави биолог, што она и јесте у филму.

Едукативни моменат: Хермиона је објаснила у филму да људи имају свест, али не и животиње. Оне нису зле, већ и када чине оно што се нама не допада или нас чак угрожава, оне то чине да би преживеле. За многе врсте то свакако није разлог да их уништимо; довољно је да их оставимо на миру, што је она и желела да учини када је ова врста у питању.

Оцена наставника:

(врло јака)

Левијатан (Leviathan 1989) је филм о подводним рударима који раде на налазишту племенитих метала. Осим метала, наћи ће и потопљени руски брод чије је име и у наслову филма и са њега ће узети сеф. У том сефу се налазе и материјали тајног пројекта чији ће део постати и они иако им то није била намера.

Критички осврт: Ово би био неки спој „Створа“ и „Ејлијена“ који није достигао успех ниједног од „родитељских“ филмова. Сама научна поставка је океј, али све остало није. Дијалози су лоши, репетитивни и неинспиративни, а емоције су сувише површне. У оваквих филмовима очекујемо да актери гину један за другим, али некако се преврзо прелази преко њихових смрти. И врло је јасно које двоје ће преживети. Акција је некако неспретна, а замишљено биће је сасвим нејасно осмишљено. Режисеру Џорџу Пану Косматосу је изгледа било сасвим довољно да је страшно и гадно. На крају се протагонисти суочавају и са ајкулама и то је већ превише на ионако превише збркане акције. Ово је свакако један од лошијих СФ филмова, али није досадан, има добру динамику, исту такву продукцију и солидне специјалне ефекте. Ово последње не чуди јер их је радио Стен Винстон, Оскаром награђен уметник у тој области.

Едукативни моменат: Посади у подводном руднику је дошао главе алкохол који су пронашли у руском потопљеном броду и пили су га. Алкохол нас неће претворити у морске немани, као њих, али може да изазове разне болести, попут цирозе јетре и чирева на желуцу, на пример.

Оцена наставника:

(мајкро плусић)

После (After 2012) је филм о двоје млађих људи Стивену Стрејту и Каролини Видри који су се аутобусом враћали у варошицу Перл. Стивен је започео разговор са Каролином, са идејом да је наговори да она прихвати његов позив на кафу, али је њихов разговор нагло прекинут. Обоје су се пробудили свако у свом кревету и убрзо схватили да су сами у свом граду. Након тога им је било јасно и да ако остану ту да ће их прогутати тама и да имају три дана да пронађу излаз. 

Критички осврт: Сигурно није у питању филм који ће вас „одувати“ јер он не нуди ништа значајно ново што већ није виђено, а још мање неку грандиозну причу или глуму. Ово је сасвим солидна фантастика, слатка љубавна прича, коректна драма и све то зачињено онолико добрим специјалним ефектима колико је могуће за низак буџет уложен у филм. 

Едукативни моменат: Стивен је признао Каролини да црта стрипове иако сви кажу да је лош. Када га је питала зашто то и даље ради, он је одговорио зато што воли. Ако смо лоши у нечему, не морамо од тога да одустанемо и можемо да радимо за своју душу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Лако Је Критиковати 190

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Чудовиште (괴물 2006) је јужнокорејски филм о породици чудака која ће се суочити са застрашујућим створењем из оближње реке Хан. 

Критички осврт: Потпуно је померен филм, али истовремено много реалнији у односу на гомилу америчких блокбастера са истом темом. Има и он неких својих рупица, па је тако изостао адекватан одговор војске или полиције, али и то је можда део критике коју филм упућује Јужнокорејанцима, а богами и Американцима. Радња синусоидира, има својих добрих и јако смешних тренутака, али има и празног хода. Ових првих ипак више и утисак је свеукупно добар, мада би специјални ефекти могли да буду и нешто бољи.

Едукативни моменат: На почетку филма су два научника поступила неодговорно изливајући опасне хемикалије у водовод, које су потом доспеле у реку. Један од њих Скот Вилсон је тврдио како је река огромна и да то неће утицати на њен живи свет, али ипак јесте. Не очекујем да ће услед загађивања речни свет мутирати у чудовишта, али хемикалије могу бити мутагени и нанети свем том живљу велику штету, чак иако је загађивач изливен у малим дозама.

Оцена наставника:

(минус)

Природни град (내츄럴 시티 2003) је још један јужнокорејски СФ. У далекој будућности полицајац Ју Џи Тае је заљубљен у киборга Рин Сео и користи све начине, чак и нелегалне, како би је очувао у животу. Рок трајања од три године Рин истиче, али црно тржиште развија нове технологије које би могле да помогну Јуу да спаси своју љубав. Међутим, ствари ће се искомпликовати и цена Јуове опсесије биће превелика.  

Критички осврт: Рецимо да би ово била корејанска верзија америчког култног „Истребљивача“ и донекле се сензиблитети ова два филма преклапају, а и неке идеје су очигледно преузете попут употребе киборга и њиховог кратког рока трајања. Но, овде се не ради о пробуђеној свести киборга и њиховој жељи за животом, већ су овде покретачи искључиво људи, а киборзи су средства за постизање циља. Режисер Мин Бјон-чхон је као мотивацију својих ликова поставио прилично апстрактне идеале, попут љубави, херојства и вечног живота, али све то опет не изгледа нереално. Некако је успео да ме убеди да његови ликови трагају управо за тим, а глумци су их тако дочарали да сам могао да осетим емпатију према њима. Ово је необичан спој тужне љубавне приче и врло ефектне акције и не могу да кажем да тај спој није успео, али се јасно осећају осцилације у динамици филма како који жанр преовлада. Што се динамике тиче, у причи се овде заиста свашта дешава, па ту имамо полицијске акције, нежне изливе љубави, сукобе бивших пријатеља, читаву заверу са преокретом, мегаломанске амбиције главног злочинца да освоји цео град, перспективе различитих ликова, али без обзира на све то, некако се радња споро развија и Мин је успео да нам дочара све што је желео. Заправо, у питању је врло добар филм и заиста му мало фали да буде одличан, али ни сам нисам сигуран шта конкретно.

Едукативни моменат: Ју је признао Јае Еун Ли да је желео да искористи њено тело да у њен ум смести свест своје љубави Рин. То је објаснио тиме што Јае ионако продаје своје тело као проститутка. Јае не може да очекује да ће је други вредновати више него што она вреднује себе, а то и нико други не може очекивати.

Оцена наставника:

(на пет)

Животни (Life Like 2019) је филм који прати млади брачни пар Адисон Тимлим и Друа ван Акера који су се, због смрти Друовог оца, преселили у његову породичну кућу. Адисон није била одушевљена због те промене, пре свега због њој непојмљивог стила живота. Друова породица је богата и већ први дан по усељењу Адисон је отпустила послугу јер није могла да прихвати да се на такав начин запошљавају људи. Друу је било јасно да је Адисон потребна помоћ око послова у великој кући док он води фирму, па је пронашао компромисно решење. Обратио се Џејмсу Д’арсију који производи роботе налик на људе намењене за слуге. Тако је млади пар добио Стивена Стрејта, који, како се испоставило, ипак није решио, већ још више закомпликовао њихове ионако компликоване односе.

Критички осврт: Филм има два паралелна жанра – драмски и СФ и оба су некако крњава. Драмски део је солидније урађен и нуди једну нову причу о Пепељуги која никако не жели да постане принцеза и у њеној мотивацији филм је добро поентирао. Ликови су прилично конзистентни и добро грађени, али је глума спорадична и рекао бих да се ту Дру најслабије снашао. Однос брачног пара се на крају побољшао, али то видимо тек у последњој сцени и то је режисер Џош Јанович дао као готов производ, иако је међу младим паром остало много тога неразјашњеног и недореченог. Такође, сексуални инцидент између Друа и Стивена је на стакленим ножицама и није сасвим јасно зашто се он у ствари десио. Можда је могло је и без тога, мада не квари утисак много.

СФ део је већ прилично неуверљив јер (сада мора спојлер) се испоставило да је Стивен људско биће које је Џејмс одгајао тако да верује да је робот. Нисам сигуран да се то у уобичајеним ситуацијама не би приметило, ма колико год да је Џејмс мајстор роботике. Морао би да се види умор или напор када би понео нешто тешко (за то и служи), а о повредама и физиолошким потребама да не говоримо. Да би нас уверио да је Стивен робот, Џош је правио сцене у којима се види да он то јесте и приликом партије сквоша са Друом, који је био видно преморен и окупан знојем, Стивен је био чист као суза и са беспрекорном фризуром. Међутим, то аутоматски обара расплет на крају. Сам крај разрачунавања са Џејмсом, који је сада већ прави трилер, прилично је погодан и одвија се по обрасцу, а последња сцена је ипак претерана. Оно што не могу да не ценим у овом филму је идеја, која је прилично добра и свежа, али је, када размислите о њој, мајсторство реализовати је, а бојим се да Џош такав мајстор није.

Едукативни моменат: Џејмс је рекао младом пару да се Стивен чудно понаша за једног робота јер му се обраћају као особи. И то не важи само за роботе; важи и за особе. Оне ће се понашати према вама онако како им се и ви обраћате. 

Оцена наставника:

(не јака, али перспективна)

Смртоносна трка (Death Race 2008) је римејк филма „Трка смрти 2000“ из 1975. На неки начин филм је футуристички јер референцира на 2012. када су, због колапса економије и пораста криминала, затвори постали приватни. Један такав затвор води Џоун Ален и организује трке аутомобила у којима је све дозвољено, чак и оружје и убиства. У тај затвор долази и Џејсон Стејтам, који је сјајан возач и којем је намештено убисто властите супруге. Ускоро ће му постати јасно да сва дешавања у његовом животу и те како имају циљ и да се иза њих крију врло зли мотиви.

Критички осврт: Филм је препун општих места и готово је у потпуности предвидљив, али је режисер Пол В. С. Андерсон био довољно поштен да се није трудио превише да гради мистерију. По том питању ишао је добро утабаним ауто-стазама и радио по обрасцу који је колико-толико одржив. Његов фокус је био на акцији и то овај филм пре свега и јесте и то чиста адреналинско-тестостеронска акција и ту је пружио максимум својој публици. Чак је и мени, који нисам фасциниран ни акцијом, ни ауто-тркама, све то било занимљиво. Наравно, убацио је и опасне лепотице попут Натали Мартинез и такав рецепт тешко да може да омане, а (зачуђујуће за овакав филм) ту је и геј карактер који тумачи Тајрис Гибсон, те врло позитиван став према њему. Мада Пол није претерано потенцирао тај аспект Тајрисове личности, ипак је то корак више ка толеранцији. Неки моменти су за неколико нијанси више патетични но што је права мера и свакако нисмо могли да очекујемо богзна како виспрене реплике, али глумци су се показали једнако као и Пол. 

Едукативни моменат: Џоун је рекла Џејсону како он није права фигура оца за његово дете и да не треба да га преузима од родитеља који су га посвојили. Он је то ипак учинио јер је закључио да нико није савршен, па тако ни он, али да има нешто што други немају, а то је да нико не може да воли то дете више од њега. А то се рачуна. И заиста, рачуна се.

Оцена наставника:

(једвита)

Небодер (High-Rise 2015) је дистопијски филм који се дешава у напредној грађевини која би требало да представља свет, односно град за себе. Станари имају све што им је потребно у тој згради, а размештени су тако да сиромашнији насељавају ниже спратове, док су богати на вишим. У фокусу филма је Том Хидлстон који је самац и који жели да пронађе своје место у тој згради. 

Критички осврт: Режисер Бен Витли је, рекао бих, урадио добру ствар што се фокусирао на једну тему и није начињао друге, осим ако не проистичу из те главне – глобализма. Дакле, он се није бавио мањинама и људским правима, већ напросто друштвеном неправдом према сиромашнима, али и њиховим нереалним амбицијама или недостатком истих, декаденцијом богатих и распадом породице као институције, мушко-женским односима у оквиру таквих, начетих породица, те растућим феминизмом и политиком која све то прати. И у центру свих тих збивања је Том, који не припада ни овде ни тамо, код којег је све солидно, али ништа перфектно и чији живот улази у колотечину која га разједа. Он ипак не жели да се меша ни у шта што се дешава око њега, ни у нарушену животну средину, ни у породично насиље, иако је све транспарентно уз врло танке, слабо изоловане зидове. И поред свих невоља, испоставља се да је управо Том адаптабилан и да преживљава праву малу апокалипсу која уништава ово друштво (према Беновом мишљењу очигледно унапред осуђеном на урушавање). Ово је добра критика друштвеног система, обрађена кроз готово уметнички филм и са врло ефектним кадровима. 

Едукативни моменат: Издвојио бих цитат на самом крају филма. „Систем слободног подузетништва је нужан, али недовољан услов. Постоји само један господарски систем на свету, а то је капитализам. Разлика лежи у томе да ли је капитал у рукама државе или је већи део тога у рукама људи изван државне контроле. Тамо где се налази државни капитализам, тамо никада неће бити политичке слободе.“ Ја не знам да ли је ово тачно, али свакако треба видети разна гледишта. 

Оцена наставника:

(рецимо)

Кева (Ma 2019) је филм у чијем фоксусу су група тинејџера и средовечна жена Октејвија Спенсер која са њима прави крајње необичан однос. Она им набавља алкохол и пушта их да партијају у њеном подруму и њима се то у почетку јако допало. Временом, почињу да примећују да је Октејвија веома чудна и можда чак и опасна.

Критички осврт: Ово је добар хорор, који није страшан, али јесте интригантан и гадан. Прича је слојевита и смислена, без већих грешака. Октејвија је поцепала своју улогу и појела за доручак једну такву глумачку величину као што је Џулијет Луис, мада поређење у овом случају баш и није фер с обзиром на улоге које су им додељене. Режисер Тејт Тејлор је завршницу мало збрзао и приземљио филм попут авијатичара коме се баш, баш жури кући, али није превише покварио утисак.

Едукативни моменат: Одрасла особа која даје деци алкохол, ма колико њима напредно изгледала и кул, дефинитивно им није пријатељ, све и да нема лоше задње намере.

Оцена наставника:

(можда би могла и петица)

Вечни (Eternals 2021) је суперхеројски филм из Марвеловог универзума и такав је 26. по реду. Вечни су ванземаљски суперхероји који су дошли на Земљу још 5000 година п.н.е. како би истребили чудовишне девијанте и спасили људе који су њихов плен. Међутим, њихова мисија постаје јаснија тек у садашње време и неће им се допасти. Пред њима је тежак избор и тежак задатак да спасу цело човечанство. 

Критички осврт: Прича је добро осмишљена са можда превише ликова, али су сви толико упечатљиви да их је лако запамтити и повезати са њиховим моћима које јесу разноврсне, али нису нове у свету суперхероја. Ови су можда превише фенси направљени, а и девијант који је еволуирао није довољно искоришћен, али већих грешака у филму нема. Ово је једна добро урађена суперхеројштина.

Едукативни моменат: Тек када су се сви вечни удружили у један ум успели су да победе биће величине планете и велике снаге, чија врста ствара звезде. Тимски рад омогућава резултате које појединци тешко могу да остваре и који могу бити заиста импресивни.

Оцена наставника:

(жемо)

Тамара (Tamara 2005) је филм о девојци из наслова коју глуми Џена Деван. Тамара се аматерски бави вештичарењем, а са жељом да заведе свог наочитог професора Метјуа Марсдена. Пошто је неснађена у школи, постаје жртва грубе шале, али и трагична жртва јер је шала пошла по злу. Другари из школе су одлучили да трагични догађај не пријаве полицији, већ да несрећну девојку закопају у шуми. Њихово изненађење биће утолико веће када је следећи дан виде у школи лепшу него икад.

Критички осврт: Ово је јадна верзија „Кери“: имамо угњетавану и неугледну, а у ствари лепотицу Џену која има смртоносне моћи и лепу заштитницу Кејти Стјуарт која је искусила да је пут до пакла поплочан добрим намерама. И имамо грубу шалу која ће бити окидач, а коју спроводи распусни пар Брајан Кларк и Мелиса Елијас. Невоља је што су готово сви наведени глумци прилично непознати и са врло танким каријерама, а ако одгледате овај филм биће вам јасно да нису могли да достигну више. Није само глума лоша, већ и дијалози, а и сценарио, који сам већ поменуо. Режисер Џереми Хафт је напросто један, доказано квалитетан и култни филм транскрибовао у други поджанр хорора. Врло безидејно и прилично бледо, а да би све било још безидејније и блеђе, почевши од Тамарине смрти филм скреће ка „Знам шта сте радили прошлог лета“. Ово није први филм који је компилација других, али изгледа да Џереми не уме да преписује или то ради као ђак који толико не учи да уписује бесмислене појмове које није добро чуо од другара. Једна сцена ме је подсетила на серију „Чари“ и она би одговарала квалитету овог филма, мада, кад размислим, серија је боља. 🙂

Хорор део је одрађен уз врло насилна, али не баш узбудљива смакнућа. Џена се поиграва својим жртвама на чудне начине, уз много крви и изнутрица и са великим паузама између крвавих пирова како бисмо се питали шта сада смера. Заправо се не питамо јер а) све је некако предвидљиво, б) прилично је виђено у другим филмовима (рецимо у првом делу „Вриска“ јер и тамо су двојица убица, а и овде Жил Хакоен и Брајан) и в) предосадно је. Уз све ово бих додао да има много наивних момената и реакције ликова у много наврата нису логичне.

Едукативни моменат: Тамара је преко Марка Девиња поручила свима да се никада не плаше да заступају оно што је исправно. Добар савет од једне вештице. 🙂

Оцена наставника:

(сигурна)

Модерни вампири (Modern Vampires 1998) је, као што сам назив каже, прича о вампирима, пре свих о Касперу ван Дину који се вратио у Лос Анђелес, баш у тренутку када овим градом ординира „Холивудски кољач“, вампирица која сеје страх и у људској и у вампирској заједници. Каспера јако занима ова вампирица јер је она љубав његовог живота. Међутим, неће му бити лако да је спасе јер је жели мртву гроф Дракула (Роберт Пасторели) лично.

Критички осврт: Ово је тра-ла-ла филм и јако ме подсећа на наше плитке комедије осамдесетих, попут „Хајде да се волимо“, испразан и без вредности. И што је најважније, без праве приче. Режисер Ричард Елфман је сместио у филм помало од свега што би могло да прода филм, па ту има и еротике, акционих пуцачина (практично све су катастрофално лоше) и хумора (неколико фора јесу добре, признајем). Наравно да је у питању црни хумор, али интересантно је да је Ричард сместио и неке јаче теме, попут расизма, нацизма и тешких породичних трагедија, али са намером да се зеза са њима и то сасвим безуспешно. Не познајем рад овог режисера, али он напросто, макар у овом филму, никако није успео да добаци преко врло сведене комедије. Крај је са једне стране исфорсиран, а са друге антиклимактичан. Ако пропустите овај филм, заиста нисте пропустили богзна шта.

Едукативни моменат: Ван Хелсинг (Род Стајгер) је на крају настрадао како није желео јер се удружио са криминалцима. Ако размислимо то је једини могући исход. Морамо бирати друштво. 

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Хотел Трансилванија: Трансформанија (Hotel Transylvania: Transformania 2022) је четврти наставак саге о породици вампира која води хотел, односно уточиште за чудовишне створове. Глава породице Дракула (глас је позајмио Брајан Хал) жели да се повуче у пензију и остави хотел својој кћерки (Селена Гомез), али не и зету Џонију (Енди Семберг) јер је (само) човек и уз то врло непоуздан. Када је схватио да је Џони начуо да ће бити власник хотела заједно са својом супругом, Дракула се успаничио и верујући да ће овај све упропастити својим фикс идејама, измислио је закон према којем не може да преда имање Џонију јер овај није чудовиште. То је сморило Џонија, али тада сазнаје од лудог научника Ван Хелсинга (Џим Гафиган) да овај има начин да га претвори у чудовиште. Џони са радошћу прихвата и Ван Хелсинг га претвара у змаја. Испоставиће се да се све то није завршило на томе, те су нека чудовишта постала што људи, што желе, укључујући и самог Дракулу, али је најгоре то што промена није коначна и мутације трају све док се преображени Џони не претвори у безумну звер, а апарат за претварање се у међувремену поломио. Како би исправио своју грешку Дракула са зетом креће у Јужну Америку како би пронашли кристал и заменили сломљени на апарату. Испоставиће се да је авантура ипак превише за Дракулу који је изгубио своје вампирске моћи.

Критички осврт: Хумор је приказан мање-више кроз неспретне гегове јунака и такве комичне цртаће најмање волим јер су обавезно сведени. Међутим, овде то и није испало тако лоше и заиста има више од пар добрих фора. Цртаћ је динамичан и забаван, али без јачих порука и дубљих емоција. Некако је тај сегмент површно одрађен. Прича је добро вођена и технички дојам је прилично висок, али уметнички заиста не. 

Едукативни моменат: Џони је рекао свом тасту Дракули да ако у свему буде видео лоше, пропустиће добре ствари. Све му је рекао.

Оцена наставника:

(могла би и четворка, али би била поклоњена)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија. 

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 182

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.

Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.

Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.

Оцена наставника:

(на четири)

Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.

Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.

У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.

Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.

Оцена наставника:

(ја двојби немам)

Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.

Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.

Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.

Оцена наставника:

(ма може)

Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.

Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.

Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.

Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.

Оцена наставника:

(једвита)

Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.

Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.

Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.

Оцена наставника:

(објектив)

Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.

Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.

Оцена наставника:

(стабилна)

Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.

Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.

Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.

Оцена наставника:

(уз микро плусић)

Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.

Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.

Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.

Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.

Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.

Оцена наставника:

(може и пет)

Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.

Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.

Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Лако Је Критиковати 176

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Улица Страха: 1994. (Fear Street: 1994 2021) је почетак трилогије рађен према серији истоимених књига Р. Л. Стајна. У градићу Шејдисајду у Охају, током читаве историје те варошице, дешавала су се масовна убиства и сујеверни мештани су то приписивали вештици која је спаљена 1666. Ова прича не дотиче превише Кијану Мадеиру јер је муче љубавни проблеми. Међутим, и она ће морати да се суочи са вештицом пошто ће се окомити на њену бившу девојку Оливију Велч.

Критички осврт: Како не би био само кољи-вришти-изненадна јака музика-хорор, што јесте највећи део слешер филмова, режисерка Ли Јанијак се трудила да максимално закомпликује причу, али да она ипак има неку конзистентну нит. И у томе је тек делимично успела. Када су протагонисти открили да васкрсле убице јуре само Оливију и да их други не занимају, те поткрепили теорију ранијим дешавањима, онда постаје нејасно зашто је немртва девојка напала Фреда Хехингера, а немртви момак Дејвид В. Томпсон убио болничаре. Међутим, без обзира на то, прича јесте паметна, слојевита и динамична, што је за овај поджанр необично. Сцене су ефектне, а ликови су интересантни, доследни својим карактерима и односи између њих добро одрађени. Ли је дала омаж класицима попут „Ноћи вештица“, „Петка тринаестог“ и „Страве у улици брестова“, али их је уједно и превазишла. И морам да кажем да ми се готово све песме које су се чуле у филму свиђају, као да је пустила „Мој микс“ са Јутјуба.

Едукативни моменат: Полицајац Ешли Цукерман је рекао Кијани да је није послушао када је требало, али да жели да је чује сада. Међутим, сада је већ било касно. Свакако треба дати прилику и себи и другима да чујемо туђе мишљење или виђење. То не значи да морамо и да послушамо, али не треба ни да унапред одбацујемо оно што ће нам рећи.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Призивање: Ђаво ме је натерао да то учиним (The Conjuring: The Devil Made Me Do It 2021) је трећи део у серијалу „Призивање“. Двоје истраживача оностраног Вира Фармига и Патрик Вилсон присуствовали су егзорцизму деветогодишњака и све је кренуло по злу; демон је код Патрика изазвао срчани удар и уселио се у тело млађаног Руаирија О’Конора. Сада опседнути Руаири је наизглед био у реду, али је касније убио свог станодавца Ронија Џина Блевинса. Полиција га је ухапсила, али су Вира и Патрик одлучни да га ослободе оптужби и пронађу ко је на деветогодишњег дечака, а тако и на Руарија, бацио клетву.

Критички осврт: Има ситница које ремете логику, па тако Вира и Патрик проваљују у мртвачницу при полицији, а да се ни аларм није огласио; башка што је нико не чува по ноћи. Међутим, без обзира на то, тема је интригантна и све време се одржава мистерија. Сцене можда нису страшне тако да вас препадну, али јесу језиве и напете. Финална сцена није лоша, али је разрешење било некако предвидљиво, а уосталом и једино могуће.

Едукативни моменат: Ежени Бондиран је рачунала на то да је љубав Вире и Патрика њихова слабост, а заправо је била њихова снага. Љубав је највећа снага коју било ко има.

Оцена наставника:

(свакако)

Отворена кућа (The Open House 2018) је хорор у чијој су жижи мајка Пирси Далтон и син Дилан Минет који су се након трагичне смрти супруга и оца Арона Ејбрамаса привремено уселили у планинску викендицу Пирсине филмске сестре. Испоставиће се да је кућа велелепна и да је на продају, тако да је договор да мајка и син не буду ту када кућу разгледају потенцијални купци. Но, и оно мало времена што су ту дешавају им се чудне ствари које уносе неспокој, посебно Дилану, а испоставиће се да ће постати и фаталне по обоје.

Критички осврт: Режисери Мет Ејнџел и Сузана Кут су заједно урадили и „Хипнотичан“ из 2021. и ако је судећи по ова два филма и с обзиром на то да бих увек фаворизовао тимски рад и дух, мислим да ово двоје тај дух треба да развијају у одвојеним тимовима. Они су се одлучили да прикажу трагедију коју је доживео Арон, а тако и његова филмска породица Дилан и Пирси, али можда је могло и без тога и можда би и било боље без тога. Но, пад породице Волас (како се већ у филму презивају) смо пропратили и сада су они у планинској кући коју сви разгледају и сви који их окружују су врло сумњиви чудаци, док се истовремено чудне ствари дешавају у кући. Но, двоје унесрећених некако олако прелазе преко тога и филм тече. И просто видите да не тече баш како треба, али тече и почиње да кулминира након неких сат времена и јаче. Режисерски двојац је желео да укаже да је кривац Шариф Аткинс и то су суптилно урадили, али џаба. Иначе је ликова који се појављују мало, тако да је тешко градити неку мистерију у стилу Агате Кристи и тај део им свакако није успео. И хорор део није успео богзна колико; садржан је у највећој мери у финалу филма и претерано је клишеизован. Читава прича је сасвим осредња, а ако прихватимо да има неку радњу, сасвим је нејасно шта је покреће и то остаје нејасно до краја филма. Завршава се потпуно антиклимактично, без одговора и без икакве поенте. Овом филму недостаје идеја, али и готово све остало. Глумци су добро урадили посао, али не видим много вајде од тога. Другим речима, не видим много вајде од уласка у отворену кућу.

Едукативни моменат: Дилан и Пирси су имали добар разлог да чим пре напусте кућу, али су нашли изговор да то ипак не учине (нису могли да приуште мотел) и то се показало погубно за обоје. Када је безбедност и здравље у питању, увек треба наћи начин да се заштитимо јер ништа није важније, а свакако не новац.

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Цензор (Censor 2021) је филм о младој жени Нијам Алгар која ради на цензури филмова. У једном тренутку видеће филм који описује догађај из њеног детињства због којег она много пати. Ту ће њена патња преовладати над разумом и упустиће се у хорор причу налик на оне које је до тада цензурисала.

Критички осврт: Овај филм има врло необичан ток који из сцене у сцену постаје све морбиднији и док је у почетку прича била необична, али ипак приземна, некако се од пола филма одвојила од тла. Међутим, опет је све испало смислено и одлично, сасвим померено од уобичајених хорора. Морам да поменем и глуму која је стварно добра, посебно младе Нијам, која има и веома интересантну физиономију.

Едукативни моменат: У филму је Нијам радила за Британски одбор филмских цензора. Тај одбор заиста постоји и њему су овлашћења дата након усвајања Закона о видео снимцима 1984. Закон је изгласао Парламент Уједињеног Краљевства, а на снагу је ступио формалним пристанком краљице Елизабете II и важи и данас. Одбор је увео строга ограничења филмских садржаја који се у УК могу гледати на видео-издањима. Стандарди филмске цензуре у УК значајно су строжи у односу на Европу и остатак западног света.

Оцена наставника:

(од мене)

Оштећење мозга (Brain Damage 1988) је филм о момку Рику Херсту кога је напао крајње необичан паразит црволиког изгледа. Рику је омогућио да доживи необичне сензације, али је цена била превелика: момак је морао да омогући паразиту да убија људе. Како време одмиче, ситуација је све лошија по Рика јер он не може више да живи без течности коју му паразит убризгава директно у мозак.

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао са паром старих људи који су очигледни хистерични зависници у кризи и увођењем Рика у причу са све његовим чарапицама за спавање. Међутим, како је убрзо откривена тајна, потпуно је постало јасно да је у питању треш филм. Паразит којег је зарадио Рик јесте симпатичан, али није довољан и радња је потпуно без „меса“ и сцене које никако не би требало да су развучене – развучене су. Специјални ефекти су смешни једнако као и чудовиште, а ни глума није далеко. Истина је да је режисер Френк Хененлоптер адутирао на карту хумора, којег има, али је претеривао у неким сценама (попут оне са убиством Вики Дарнел) и углавном је правио алузије на секс. Заправо, имао је он неке добре идеје и све је то врло врцаво и интересантно, али недостатак праве радње, добре глуме и готово свега осталог што чини добар филм је ипак сувише очигледан и то је штета заправо.

Едукативни моменат: Ако бисмо паразита посматрали као дрогу (на крају крајева Рик је у филму управо добијао то), можемо закључити да је Рик почео да губи и људе и контролу над својим животом. А кад је одлучио да не користи стимулусе, осећао је јаку кризу, бол и мучнину. И то јесте последица психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(објективно)

Сутрашњи рат (The Tomorrow War 2021) је филм о томе да су људи из блиске будућности пронашли начин да путују кроз време и да се врате тридесет година уназад, како би од својих родитеља и бака и дека затражили помоћ да им се придруже у рату против ванземаљаца који губе. Владе свих држава су прихватиле да помогну и спасу будућност. Прича прати Криса Прата, наставника биологије, који је регрутован као и многи други.

Критички осврт: Одмах су ми се у филму допале три ствари: емоције, идеја и форсирање науке. Уз то, Крис глуми наставника биологије и где ћете боље од тога? Оно што ми се мање допало је увод у проблематику након ефектног доласка људи из будућности, а који је дат кроз ТВ вести јер је то превише рабљено по другим филмовима. Што се остатка филма тиче, свакако ми се допао дизајн чудовишта и акција која је више него напета и динамична, али патетични отац (Крис) и кћерка (Ивон Страховски) однос сасвим је безбезе, а и предвидљиво је унет у филм. Иначе патетике и општих места има јер је режисер Крис Макај радио према давно утврђеном холивудском рецепту за блокбастере. Специјални ефекти су на нивоу, хумор далеко испод, али све у свему ово је забаван филм који неће разочарати. Не треба заборавити ни да филм има еколошку конотацију, имплицитно дату, али која говори о томе да наше акције данас формирају живот у будућности.

Едукативни моменат: Крис је саветовао своју филмску кћерку шта треба да уради да би била најбоља. Треба да каже да ће урадити нешто што нико други није вољан да уради. Има истине у томе, морам признати.

Оцена наставника:

(танка, али може)

Окупација: Падавина (Occupation: Rainfall 2020) је наставак филма „Окупација“ из 2018. Ванземаљци су напали Земљане и влада страшан рат између њих, те на обе стране има оних који би истребили непријатеља, али и оних који би склопили примирје. Људи су начули да ванземаљци припремају операцију „Падавина“ која би могла да им донесе победу, па је зато наредник Ден Јуинг са ванземаљским савезником кренуо у мисију да ту операцију осујети.

Критички осврт: За разлику од првог дела, овај већ на нешто и личи. Не бих баш могао да га назовем одличним СФ-ом, тим пре што ратовања има у обилним количинама и изгледају као видео-игра, али има својих добрих момената. Рецимо, велики ванземаљски предатор је осмишљен прилично добро. Међутим, оно што је најбоље у овом филму је како је Лук Спарке приказао рат као нешто што буди најгоре у људима и овом делу дао значајну озбиљност, а ликовима закомпликовао односе и уверења. Као да је сазрео у односу на првенац и фокусирао се и на драму, а не само пуку забаву. Но, филм јесте забаван, динамичан и напет. Опет, продукција и специјални ефекти су могли да буду за више нијанси бољи, а драматичност да се за неколико нијанси умири.

Едукативни моменат: Упркос свему, Џет Трантер је показала да и у рату може да буде неке етике и хуманости и зато је она и призната као прави лидер, а не бескрупулозни Данијел Гилис, иако је изузетан ратни стратег. Осим вештина и знања, од велике важности је и какве ставове имамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Геја (Gaia 2021) је јужноафрички филм који се дешава у шуми коју надгледа пар ренџера. За тај посао користили су и дрон, али га је оборио младић који у тој шуми живи. Женски ренџер Моник Рокман се запутила у потрагу за дроном, али ће пронаћи нешто много више и чудесније.

Критички осврт: „Геја“ је уметнички филм и као такав са једне стране губи, а са друге добија. Губи ширу публику којој више лежи комерцијала и мејнстрим, а добија на критици, као и кредите да постаје непристојно да питамо нека логична питања која бисмо у „обичним“ филмовима лако поставили, попут одакле њима двојици шумских људи свеће и одакле сви ти људи претворени у печурке? Да, овај филм је заправо о томе – да се људи претварају у печурке и понеки лишај по обрасцу који није најјаснији; људи се претварају у безумна, агресивна и страшна бића која шврћкају по шуми, али се Моник практично претворила у шумску стељу прекривену разним врстама гљива. Очигледно је режисер Жако Баувер имао идеју која покреће радњу, али је зарад уметничког дојма расуо и учинио причу прилично конфузном. Кроз односе између ликова и њихове разговоре супротставио је све чега је могао да се дотакне: технику и модеран начин живота, које је заступала Моник, са природом, чији је посланик Карел Нел, али је кроз лик Карела супротставио и култ (он верује у Геју као богињу) и религију (попут библијског Аврама желео је да жртвује свог филмског сина Алекса ван Дајка), као и веровање и науку (јер је Карел биолог). И све то има своју поенту, баш као и сам крај када Алекс доспева у цивилизацију, али сувише је ту „додиривања“ разних тема (у неком тренутку у контекст је стављена и демократија), али је некако промакла дубина. Такође, не могу да се не запитам зашто су само гљиве оружје Земље? Додуше, у једном тренутку видимо да се Алексова мајка претворила у дрво и то јесте ефектно, али су гљиве ипак доминантно царство у овом филму. И оно што бих још могао да замерим је да колико год да ме је филм визуелно дотакао, толико није емотивно. Емоција у филму готово да нема и напросто нисам могао да осетим емпатију према ликовима. Прича је океј, заокружена, са идејом која није нова, а није ни начин како је Жако правио страшне сцене. И свакако, као биолог морам да поздравим тај еколошки сегмент који је у овом филму врло изражен.

Едукативни моменат: Карел је дао Моник оброк који се њој није допао јер су га чинили црви и којешта, а он јој је рекао како би тако нешто скупо платила у фенси ресторану. Истина је да ми и скупе и неопходне ствари узимамо из природе и никако то не смемо да сметнемо с ума, те у складу са тим и да се односимо према природи.

Оцена наставника:

(заиста нисам део армије фасцинираних)

Изванредне приче (Extraordinary Tales 2013) је цртани омнибус прича Едгара Алана Поа. Сваку од тих прича приповеда гавран који је заправо Едгар и који своју инспирацију налази на гробљу.

Критички осврт: Едгарова дела припадају класицима фантастике и признају их ауторитети у целом свету. Тако да овај филм нема проблем са причама; оне су сјајне у својој једноставности, а свака од њих се опет може разумети као метафора на компликована питања живота. Нарација у филму је сврсисходна, а анимација је за сваку причу различита, али увек врло необична и дочарава мрачну атмосферу која је свим причама неопходна. Некако ми се највише дојмила анимација везивне приче, да је тако назовем. И музика доприноси атмосфери, иако је некако помпезна. Углавном, ово није цртаћ који може да достигне квалитет Едгарових дела, али јесте цртаћ који свакако треба видети.

Едукативни моменат: У трећој причи помиње се месмеризам. То је идеја Франца Месмера (1734-1815) да сва жива бића (укључујући и човека) поседују природну силу која може да утиче на физичко стање тела, чак и да доведе до излечења. За свог живота није успео да научно докаже ту идеју, а нису ни његови следбеници који делују и дан данас, а њихова пракса се сматра алтернативном медицином. За месмеризам се везују магнети и хипноза. Ето, научили смо нешто ново. Ипак, да би едукативни моменат био потпун, требало би да вас овај филм инспирише да прочитате Едгарова дела.

Оцена наставника:

(мало је танушна)

Лука (Luca 2021) је цртаћ о дечаку који припада подводном народу и кога у исто време и привлачи и плаши живот на копну. Његов живот се мења када упознаје несташног Алберта који увелико живи на копну и нуди забаву какву Лука није видео у подводном свету.

Критички осврт: Прича је класична са крајње стереотипним ликовима, без превише изазова за главне протагонисте. Међутим, опет очарава; анимација је безмало сјајна, прича је слојевита, а поруке које шаље су фантастичне. Много тога деца могу да науче из овог цртаћа.

Едукативни моменат: Алберт је схватио да је право пријатељство ако Луки омогући да испуни оно што заиста жели, а не оно што сам мисли да је добро. Лукин отац је схватио да ће око његовог сина увек бити људи који га неће прихватити (јер је морско чудовиште), али да то не треба да га спута да оствари то што жели јер ће увек наћи и добре људе који ће га прихватити и волети.

Оцена наставника:

(на пет)