Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Advertisements

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

DHS-_Last_Action_Hero (Small)Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

4(јака једна)

shaun-of-the-dead (Small)Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

prideandpr (Small)Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

5(што би рекла браћа Енглези: лајт)

ARTHUR_Teaser_FINAL_LR (Small)Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

4(када бих баш гледао кроз прсте)

arthurwar (Small)Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

3(реалка)

treciscryu (Small)Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

2(врло бледолика)

Alienplanet (Small)Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Transformers_The_Last_Knight (Small)Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

1(хтео сам да дам два, али нисам могао)

the-whispering-star (Small)Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

4(може)

lucid dream (Small)Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а појављивање ликова на свим могућим местима где се нешто дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то, ваљда, у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, ваљда, да буде набијен емоцијама, емпатијом и сл, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

3(сасвим довољно)

Лако Је Критиковати 51

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fbawtft (Small)Фантастичне звери и где их пронаћи (Fantastic Beasts and Where to Find Them 2016) је прича која се дешава у свету Харија Потера, али без овог јунака. Године 1926. магични зоолог Еди Редмејн стиже бродом у Њујорк, како би популарисао магичне животиње међу чаробњацима и зауставио њихово убијање и истребљење. И док их је носио у магичном коферу, неки од њих су успели да се искраду. У исто време, магична сила походи Њујорк, руши и убија. Едијеве нестварне животиње су оптужене за та недела, али, по свему судећи, дешава се нешто много веће од тога.

Критички осврт: Специјални ефекти су сјајни, а идеје за животиње заиста маштовите (а да уопште нема змајева). Уз то, глумци су харизматични и добри. Прича је необична, чему доприноси и атмосфера појединих сцена. Верујем да овај филм није оборио стандард који је поставила сага о Харију Потеру, напротив. Све похавле.

Едукативни моменат: Едијева филозофија је да ако бринете, дупло патите. 🙂 Некада има ситуација када не можемо да не бринемо, али има и таквих у којима је брига безразложна. Тада немојте дупло патити. Уосталом, многи проблеми су решиви, иако нам тако не изгледају.

Оцена наставника:

5(одлична)

jerome_bixby_s_the_man_from_earth (Small)Човек са Земље (The Man from Earth 2007) је америчка фантастика која започиње тако што су колеге факултетског професора Дејвида Ли Смита дошле да га испрате, пошто је он одлучио да се исели. Он их је послужио пићем, али и невероватном причом о свом животу. Наиме, тврдио је да је он, заправо, кромањонац стар преко 14.000 година. Али ту се његова фантастична прича не завршава.

Критички осврт: Аутори филма успели су да направе више него солидно СФ дело без специјалних ефеката, драматичних акционих сцена и уверљивих маски. Читав филм је прави позоришни комад, урађен кроз веома виспрен, филозофски дијалог и где је динамика постигнута пуким метежом (премештањем ствари и ликова са једног места на друго у оквиру собе и окућнице). И све је то довело до тога да су ми осећања (па, тиме и процена) помешана. С једне стране мислим да је идеја заиста оригинална и брилијантна, а са друге да напросто није фер да овај филм парира другим, сличним остварењима с обзиром на то да је урађен овако једноставно и „без муке“. Но, истина, требало је сетити се оваквог приступа, а и довести довољно добру глумачку екипу која ће то да одради како треба.

Едукативни моменат: Иако су присутни били све сами људи од науке, почели су да сумњају у оно што су знали како се већ Дејвидова прича развијала. И то научници и раде – сумњају или боље рећи критички посматрају и често мењају своја гледишта и схватања. Не зато што је наука погрешна, већ зато што се временом стичу нова сазнања и унапређују научне теорије.

Оцена наставника:

4(у ствари прилично постојана)

alienation (Small)Ванземаљска нација (Alien Nation 1988) је филм о ванземаљцима који су пристигли на Земљу и имплементирали се у људско друштво. Нажалост, попримили су и лоше манире, па су два ванземаљца убила власника једне радње. У ту акцију су се уплела два детектива која су се случајно задесила тамо и у пуцњави, која је уследила, један од њих (Роџер Арон Браун) изгубио је живот. Његов партнер Џејмс Кан прихватио је као новог партнера ванземаљца Мандија Патинкина, али не зато што је симпатизер те расе, напротив, већ зато што жели да ухвати одговорне за погибију његовог партнера.

Критички осврт: Ово свакако јесте нов приступ овом поджанру фантастике, мада се фантазија одувек радо миксовала са другим жанровима. Осим оригиналног приступа, филм готово ничег другог оригиналног нема. Ово је прави класични старињски кримић, са наивним пуцачинама и стереотипним детективима. На крају има мало и хорора, али, такође, већ виђеног. И иако акције не мањка са све јурњавом колима и чак и експлозијама, причица није довољно занимљива да би држала пажњу.

Едукативни моменат: Иако то у филму није баш најбоље поентирано, ово дело јесте својеврсна алегорија о неравноправном положају типова људи (који нису ванземаљци, али се многи људи према њима тако опходе као да јесу). Расизам је ружна ствар људског карактера и нема никаквог основа да делимо људе, а још мање мрзимо оне који не припадају истом типу као ми.

Оцена наставника:

3(колебао сам се између три и четири)

affiche-alien-hunter (Small)Ловац на ванземаљце (Alien Hunter 2003) је филм о ванземаљцима пронађеним на Јужном полу. У ствари, научници из тамошње базе пронашли су необични објекат за који постоји сумња да је ванземаљског порекла, па је позван криптограф са Универзитета Беркли Џејмс Спајдер. Џејмс се надао да је позван са добрим разлогом, али оно што су открили превазишло је његова очекивања.

Критички осврт: С обзиром да је у питању телевизијски филм, који се снима и са ниским буџетом и са ниским стандардима, пријатно сам изненађен. Прича је више него солидна, а и специјални ефекти нису лоши. Чак постоје прилично оригинални моменти у филму (ванземаљски патоген, начин како од њега умиру и људи и гајене културе и свемирски брод који посаду превози у виду енергије). У позадини СФ приче одвија се и љубавна мелодрама, али ништа наметљиво и без патетике. Нисам приметио ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: Поједини научници су се понели веома одговорно када је наступила пандемија, те су донели одлуку да ће жртвовати свој живот, али тиме спасити свет. У случају епидемије није потребно жртвовати се за друге, али јесте потребно поступати према безбедоносним процедурама (прихватање вакцинације, као и добровољног карантина и предузимање свих других мера опреза). На тај начин показујемо одговорност и према себи и према другима.

Оцена наставника:

4(и то заслужена)

full-muppets-from-space-poster (Small)Мапети из свемира (Muppets from Space 1999) је још један дугометражни филм урађен са луткама из некада популарне емисије „Мапет шоу“. Један од познатијих ликова Гонзо усамљен је јер је једини од своје врсте (ма која год то врста била) и несрећан због тога. Међутим, онда је почео да добија поруке из свемира да ванземаљци и то, према свему судећи, његов народ, долазе по њега. Други Мапетовци не верују у Гонзово причу, али, свеједно, покушавају да му помогну да дочека долазак свемирског брода.

Критички осврт: Од самог почетка, односно од прве сцене, филм ми се допао. Помало је шашав, поприлично шармантан и шаље лепе поруке. У сваком случају је оправдао квалитет који је „Мапет шоу“ годинама градио.

Едукативни моменат: Кермит је донео пресудну одлуку када је рекао да није важно у шта они верују (тј. не верују јер нису веровали да су се Гонзу заиста обратили ванземаљци), већ у шта верује њихов пријатељ и да у томе треба да га подрже. Некада, колико год нам изгледало да су нам драги људи нереални или амбициозни у својим жељама, не морамо да будемо глас разума, већ треба да будемо подршка. И то двострука; и да подржимо намере, али и да будемо подршка ако дође до разочарања због (евентуалног) неуспеха.

Оцена наставника:

4(на пет, па и више 🙂 )

transcendence (Small)Трансцедентно (Transcendence 2014) је СФ трилер о пару научника Ребеки Хол и Џонију Депу који желе да направе виртуелну свест. Међутим, терористичка група је против те идеје и извршава атентат на Џонија. Иако је изгледало да је атентат неуспео, Џони је, ипак, подлегао повредама и дани су му одбројани. Тада Ребека долази на смелу идеју да његову свест учита у компјутер и на тај начин га спаси.

Критички осврт: Иако је филм замешатељство разних (по дефиницији узбудљивих) жанрова (осим СФ-а, ту је и трилер, па и хорор), ипак је спор и темпо је могао да буде и бржи.

Сигуран сам да је овај филм имао много других и логичнијих токова како да се одвија, па су тако терористи могли да нападну постројење које је Ребека изградила практично одмах како су сазнали за њега, а не да делују тек након две године. Но, прича иде како иде и иако не могу да кажем на најбољи могући начин, не могу ни да кажем да је лош. Додуше, идеја није нова и поступци ликова су предвидљиви, али ипак је свеукупно сасвим солидно.

Едукативни моменат: Ми преко интернета немамо посла са свесном вештачком интелигенцијом, али имамо са живим људима. Као што Ребека никад није могла да буде сигурна да ли разговара са Џонијем или неким (нечим) другим, тако и живи људи са којима комуницирамо преко нета могу лажно да се представе и што је још горе да нам науде. Увек треба бити опрезан.

Оцена наставника:

4(не баш претерано јака)

San-Andreas-movie-poster (Small)Сан Андреас (San Andreas 2015) је један од оних филмова катастрофе, која је, овог пута, погодила Лос Анђелес, а потом и Сан Франциско. Ради о земљотресу најјачем до сада који буквално руши зграде и изазива цунамије. Филм прати судбину породице Двејна Џонсона, иначе професионалног спасиоца баш у оваквим ситуацијама. Па, ипак, показало се да је овај пут мисија превелики залогај чак и за њега.

Критички осврт: Јесте филм напет и јесу специјални ефекти више него солидни, али ово је тек још један у низу филмова о катастрофама. Ништа новог није донео у том поджанру и чак, дешава се према утврђеном обрасцу; тата херој Двејн, са све мамом хероином Карлом Гуџино, спашава своје чедо кћерку јединицу Александру Дадарио и успут схватају да су погрешили што су уопште помислили да се разведу. И сцене су предвидљиве, пуне општих места и патетичне. Посебно крај… Заправо, мислио сам филму да дам неку бледу тројку, али када сам видео сцену у којој се развија америчка застава над рушевинама града и чуо „узвишене“ Двејнове речи, схватио сам да толико благ не могу да будем. 🙂

Едукативни моменат: Многи људски животи су спашени у филму јер су послушали савет научника Пола Џијаматија. Када бисмо више слушали научнике, а мање читали сензационалистичке полуписмене и научно недотупаве новинске чланке, и животи би били спашени и квалитет живота би нам био бољи.

Оцена наставника:

2(на тројкицу)

scarymovie (Small)Страшан филм (Scary Movie 2000) је пародија на друга филмска остварења. Једна је од оних америчких урнебесних комедија када је свака сцена скеч за себе и готово да нема утицаја на даља дешавања. У америчком предграђу почиње да се дешава серија убистава и неколико младих је уплашено да ће они бити следеће жртве јер су претходне године случајно убили човека у дивљој вожњи колима. Томе иду у прилог и претеће поруке које добијају.

Критички осврт: Радња нема ама баш никакву логику, а ту логику не добија ни на крају. У ствари, тек на крају губи сваки смисао. Но, то није ни битно. Смисао овог филма је да буде смешан или смехотресан, како желите. Да ли је у томе успео? Па, донекле. Има смешних фора, али их је значајније мање у односу на оне које нису смешне. Посебно ми је безвезан тај амерички инфантилни хумор, који у доброј мери призејмљује филм. Ипак, ликови јесу симпатични.

Едукативни моменат: Порука овог филма… У ствари, када би уопште било било какве идеје да овај филм има икакву поруку, онда би она била да не судимо према физичком изгледу особе и ономе што ми мислимо о њој. Мишљење може да нас превари, а особа да нас изненади. Баш као што је изненађење био Дејв Шеридан (који је, иначе, био баш уверљив).

Оцена наставника:

3(заиста бледа)

scarymovieII (Small)Страшан филм 2 (Scary Movie 2 2001) је наставак претходног филма. Преживели у масакру из тог претходног наставка постали су објекат проучавања (и не само проучавања) професора Тима Курија и његовог асистента Дејвида Кроса који су, иначе, заинтересовани за паранормалне појаве. Зато су их одвели у кућу у којој се дешавају необјашњиви феномени.

Критички осврт: Овом делу сам наклоњенији јер је више фантастичан и више је смешан. Откровење ми је Џејмс Вудс који је и раније играо комичне ликове, али је сада показао да уме да буде заиста будаласт. Штета је што се појављује само у прологу филма.

Едукативни моменат: Регина Хол је лако савладала живог скелета јер се није препала од њега. Истина је да нас страх у доброј мери спречава да превазиђемо неке проблеме, али и да тај страх проблемима даје на већем значају него што га заиста имају. Порука је да га треба савладати – најпре страх, а онда ћемо лако решити и проблем.

Оцена наставника:

3(тек за пар нијанси јача од претходне)

revildeg (Small)Притајено зло: Дегенерација (Resident Evil: Degeneration 2008) је компјутерски анимиран филм рађен према познатој истоименој и играној саги. Терористички напад десио се на аеродрому и зомбији су почели да нападају људе. Неколико преживелих, међу којима и сенатор Мајкл Сорић, сакрило се у ВИП просторијама аеродрома. Специјални агенти су кренули да их спасу, али се испоставило да је то тек почетак авантуре.

Критички осврт: Радње као и има, али је некако безвезна и направљена само ради акције. Уз то је и неинвентивна и прилично досадна уз бескрајну и пребрзу нарацију на почетку и мистерију која апсолутно није мистериозна. Да додам да мотиви ликова нису увек јасни.

Монолози и дијалози су светлосним годинама далеко од виспреног, а нису ослобођени ни патетике и драме. Уз то, мимика лица је прилично слаба у овој анимацији, тако да то ни не изледа уверљиво. Анимација је допринела да читав филм више изгледа као видео игра, али, опет, ни близу узбудљива као играни филм.

Могао бих да разумем да је ово једна епизода цртане серије и то сасвим просечне, али за дугометражни филм ово је више него јадан материјал.

Едукативни моменат: Један мото из овог филма гласи: „Ако се не потрудиш да спасиш један живот, нећеш спасити ниједан.“ Пошто је то неописиво глупо речено, преформулисаћу да звучи макар смислено. Најчешће не можемо помоћи целом свету, па ни већем броју људи. Без обзира на то, много смо учинили и ако смо допринели да макар једној особи живот учинимо лепшим.

Оцена наставника:

1(између кеца и двојке – дакле један и по)

Лако Је Критиковати 49

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wpid-photo-jul-smallВечни сјај беспрекорног ума (Eternal Sunshine of the Spotless Mind 2004) је необична љубавна прича између двоје људи који су се, наизглед, случајно упознали крај зимске обале мора. Веома брзо почиње да се развија романса, али оно што обоје тек треба да сазнају је да се они нису срели први пут и да имају историју коју су обоје желели да забораве.

Критички осврт: Одавно сам се уверио да је Џим Кери много више од комичара који има натпросечно разгибане мишиће лица. И други глумци у овом филму су сјајни и сјајно су урадили посао. И ова одабрана глумачка екипа окупила се и урадила перфектан филм. Можда за нијансу више развучен него што би било идеално, али свеједно је утисак више него позитиван.

Едукативни моменат: Иако му је Кејт Винслет предочила велике проблеме који ће пратити њихову везу (и који су се, у крајњој линији, већ и догодили), Џим јој је узвратио једноставним „добро“. И није погрешио. Ако одустанемо од сваког изазова због објективних проблема са којима ћемо се сусрести, никад ништа нећемо урадити у животу.

Оцена наставника:

5(сигурна)

final_destination_poster_reversed_version-smallПоследња дестинација 3 (Final Destination 3 2003) је, очигледно, трећи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Овог пута визију да ће умрети имала је Мери Елизабет Винстед и то на вратоломном возићу у луна парку. Почела је да паничи и у метежу који је настао неколико њих сишло је из возића. Они који су остали доживели су несрећу баш како је Мери предвидела, али и преживели су почели да доживљавају страшне несреће и да гину оним редом како би погинули у луна парку.

Критички осврт: Овог пута значајан лајтмотив у радњи преузет је из „Предсказања“, када се на фоткама видело ко ће како умрети. И не могу да кажем да је лоше, мада су филмови овог серијала толико налик један другом да сам сам себи изгледао као толико посвећени љубитељ одређеног дела, те га гледам већ трећи пут заредом. 🙂 

Као и претходни наставци и овај је динамичан и напет, маштовит макар у том смислу како гину протагонисти, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Возила у забавним парковима прилично су сигурна и заиста су мале шансе да се деси оно што се могло видети у филму, али свеједно Мери од почетка није желела да се вози. И није ни требало то да ради, без обзира на визију коју је потом имала. Не морамо да радимо оно што не желимо, само зато што неко други сматра да је то забавно.

Оцена наставника:

4(минус)

the_final_destination_poster-smallПоследња дестинација (The Final Destination 2009) је четврти у низу филмова, одмах након претходно описаног. Радња почиње на ауто тркама када је главни протагониста Боби Кампо имао визију да ће сви изгинути услед несреће на тим тркама. И овај пут је настао метеж услед кога их је седморо изашло, али је Стефани Онор одмах погинула. Након тога су почели да гину сви и то редом како је то требало да се деси на трибинама.

Критички осврт: Специјални ефекти су значајно лошији у односу на претходне делове. Радња је поновљена из претходних наставака и самим тим много теже држи пажњу (ако сте све те делове одгледали), а и нема баш ту динамику и напетост на које су нас претходни наставци навикли. Утисак квари и Бобијева видовитост која не јењава, али није баш ни функционална, па за тим моментом у филму и нема преке потребе. И иако завршне сцене у доброј мери поправљају утисак, овај филм је најслабији у серијалу.

Едукативни моменат: Оно што ме је фасцинирало у овом филму је ланац догађаја; како један ствар утиче на другу и то изгледа као добро испланирана машинерија. Но, тај ланац догађаја је био прилично смртоносан, а почињало је од тога што је неко нешто нехајно или немарно одложио. Не верујем баш да се у реалном животу не догађају овакве незгоде, па је важно поступати по безбедоносној процедури.

Оцена наставника:

3(и још минус)

dark-smallМрачне сенке (Dark Shadows 2012) је америчка црна комедија. У години 1776. Џони Деп је богати наследник племићког порекла у кога је заљубљена слушкиња Ева Грен. Иако је био њен љубавник, срце је поклонио другој Бели Хиткот. Оно на шта није рачунао је да је Ева вештица и то прилично моћна, те му је, из беса, убила родитеље, а потом и његову љубљену. Џони је извршио самоубиство скочивши са литице, али га је Ева наново вратила у живот као вампира. Све ово јој није било довољно, па је нахушкала мештане против њега и затворили су га у мртвачки сандук и закопали. Након двеста година радници су случајно ископали ковчег и ослободили га. Иако му је време у коме се обрео потпуно непознато и нејасно, Џони је одлучио да помогне својим потомцима Мишел Фајфер и Џонију Ли Милеру да поврате стари сјај и богатство који су им, у међувремену, одузети.

Критички осврт: Овде се ради о мелодраматичној сапуници „зипованој“ на формат филма. Уосталом, филм јесте рађен по узору на сапунску оперу истог назива приказиваној у периоду од 1966. до 1971. Зато је, вероватно, почетак седамдесетих и изабран за период када се Џони пробудио. Има ту и сличности са класичном причом о Дракули и његовој реинкарнираној драгој и све то у пакету са добром глумом готово свих, а пре свега главног мушког протагонисте, даје једну занимљиву и врцаву, ако не већ баш урнебесну, причу.

Едукативни моменат: Џони је имао идеју да наново покрене породични бизнис и доскочи конкуренцији тако што ће направити бал, који се, у модерним условима, претворио у журку. Но, како год је назвали, бал или журка, идеја је добра и учи нас најмање две ствари: да старе вредности некада не застаревају (окупљања некада и сада нису протоколарно једнака, али имају сличне циљеве) и да контакти (које на тим окупљањима стичемо) могу много да нам значе у послу. Другим речима, чак и када се забављамо на журци, није искључено да тиме нисмо започели (или чак завршили) и неки посао. И то није једина корист од забава. Оне су потребне и као вид релаксације и не треба их избегавати јер имамо тако много посла. 🙂

Оцена наставника:

4(на пример)

deadfredy (Small)Фредијева смрт: Последња ноћна мора (Freddy’s Dead: The Final Nightmare 1991) је шести наставак саге о кошмарном Фредију (глуми га Роберт Инглунд). Пошто је побио сву децу у свом родном граду Спрингвуду, одлучио је да пређе у следећи. Да би у томе успео, потребно му је било да га неко пренесе у својим мислима. Зато је послао јединог преживелог тинејџера Шона Гринблата у тај други град да му доведе једину особу која то може да уради.

Критички осврт: Сага о Фредију Кругеру има шест наставака (ако не рачунамо још три који имају тек површно везе са овима) и колико су прва три солидна, толико су друга три што небулозна, што на добром путу да буду таква. Такав је и овај последњи, који се десио прекасно и није дао добар финиш целој причи. Пун је рупа и нелогичности, па је тако Лиса Зејн послала проблематичну децу (за коју је одговорна) да се комбијем сами одвезу до суседног града, а остала је (до касно) у граду са својим штићеником Шоном без превоза којим ће се вратити (иако је град насељен више него чудним људима). Шон се сећа битних ствари, али је истовремено и под амнезијом, те су његове реакције сасвим нејасне. И мотиви већине ликова уопште нису јасни у већем делу филма. Но, то је тек један од проблема.

Можда је и већи проблем што је машта сценаристе Мајкла Дилуке и режисера Рејчел Талалај отишла толико далеко да се претворила у насилни цртани филм (попут оних о Тому и Џерију), чему доприноси и Фредијев лик који је попут некаквог шерета (што помало има и шмека, али ипак).

Мртви тинејџери се претварају у енергију коју Фреди упија, што је још једна безвезарија у низу. Посебно је смешно када Лиса ставља 3 де наочаре како би се боље изборила са Фредијем, а што је, у ствари, знак да и гледаоци ставе те наочаре. Разумем ја да је то време када се са тродимензионалним пројекцијама тек почело, но опет је банално.

Све ово прати и слаба глума, највише Лисина, мада и други нису у потпуности на висини задатка.

Едукативни моменат: Филм је, додуше не баш спретно, покушао да поентира да је Фреди постао насилан јер је и сам трпео насиље. У томе има много више истине него што мислимо; насиље заиста може да произведе насиље. И зато треба озбиљно схватити проблем насиља које се дешава у породици.

Оцена наставника:

1(ипак може на два)

doctor-strange-city-bending-smallДоктор Стрејнџ (Doctor Strange 2016) је још један мало другачији суперхеројски филм рађен по узору на Марвелов стрип. Нарцисоидни неурохирург Бенедикт Камбербач доживљава саобраћајну несрећу у којој губи своје најдрагоценије оруђе – шаке. Заправо, оне су још увек ту и покретне су, али сувише слабе и дрхтаве. Након многобројних и неуспешних операција одлучио је да пронађе особу која се чудесно излечила од парализе – Бенџамина Брета. Овај га упућује на (фиктивно место) Камар-Таж, где се био излечио. Бенедикт је тамо отишао и дочекала га је врховна свештеница Тилда Свинтон, која му није понудила излечење, али му јесте показала ствари с оне стране вероватног.

Критички осврт: За овај филм не могу да кажем да је непредвидљив, а још мање да је оригиналан. Поједини ефекти невероватно подсећају на „Почетак“ из 2010, а могле би се наћи преузете идеје из још неких филмова. Ликови су стереотипни, а радња потпуно класична са све џиновским негативцем из друге димензије са још дивовскијим амбицијама. Па, ипак, филм је сјајан. Готово све ми се свиђа; динамика, глума, специјални ефекти који су изузетни, па и дозирани хумор.

Едукативни моменат: У овом филму све време постоји дилема колико је нечији рад значајан и колико може бити још значајнији. Рецимо, ако лекар свакодневно спашава животе, несумњиво је значајан. Али, ако тај лекар ради истраживања која ће помоћи другим лекарима да буду бољи у свом послу, да ли његова улога тада постаје још значајнија, иако тада има мање времена за непосредан рад са пацијентима? Јесте то морална дилема и свакако је пажње вредна, а јаки аргументи могу пратити и један и други став. Моје мишљење је да човек треба да ради оно у чему је бољи. Само тако ће дати прави допринос другима, а и бити задовољан собом.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

_arrival_-smallДолазак (Arrival 2016) је филм који говори о доласку ванземаљаца. Ејми Адамс је универзитетски професор и стручњак за језике, коју влада ангажује зато што је у САД пристигао ванземаљски објекат необичног изгледа. Таквих летелица је детектовано дванаест диљем света и на свакој је радила екипа стручњака у међусобној и међународној комуникацији. То, ипак, не значи да свака екипа мисли исто и да свака претпоставља добру намеру ванземаљаца. Зато је тежак задатак пред Ејми да убеди и своју и власти других земаља да је мисија дошљака добронамерна.

Критички осврт: Идеја је заиста добра и води ка добром закључку. Ово је један интелигентно осмишљен трилер који је на добром путу да буде уметнички филм. Ипак… Крај је исувише растегнут, толико да је досадан и изгледа као да су аутори филма желели две идеје да реализују истовремено: да попуне преостало време и да то ураде тако да то изгледа уметнички. А изгледало је, заправо, нелогично и патетично. Такође ми се није допало оно типично америчко да су најпаметнији на свету и уједињитељи свих народа. Овог пута су Кинези били главни грешници, а у стопу су их пратили Руси и чак су ови потоњи приказани као слепи следбеници ових првих, што је и онима који се слабије разумеју у актуелну светску политику јасно да то уопште нема везе са икаквим здраворазумским премисама.

Едукативни моменат: Ванземаљци су имали мотив да понуде Земљанима нешто своје и помогну у њиховом развоју, да би им се касније то вратило. У свакодневном животу не треба тако да делујемо, односно да помажемо да би нам се вратило, већ зато што је то исправно. Међутим, менторски однос је управо такав – ментор помаже да би касније имао доброг сарадника и то је и сасвим у реду и потпуно практичан пословни однос. Чак, баш због наведеног, у послу не морате да будете и званични ментор да би вам се исплатила свака помоћ коју пружите.

Оцена наставника:

4(реална)

meet_dave_poster-smallУпознајте Дејва (Meet Dave 2008) је америчка комедија о доласку сићушних ванземаљаца у Њујорк у свемирском броду који има облик човека (Едија Марфија). Мисија посаде којом руководи Еди (али мајушни) је да обезбеди енергију својој планети тако што ће исушити земаљске океане. Међутим, у свету џинова ниједна мисија не може да прође без проблема.

Критички осврт: Морам да признам да има смешних цака и да је Еди свакако добар комичар, али има и гомила рупа. Рецимо, Елизабет Бенкс на све начине покушава да га задржи на доручку, иако се Еди видно нељудски понаша. Тешко је очекивати да би жена, која живи као самохрана мајка, тако поступила. Иначе су ликови и односи међу њима сувише површно обрађени. Такав утисак имам и о целом филму. Уз то, има и много општих места и патетике.

Идеја у овом филму дефинитивно није нова. Асоцијација на филм Вудија Алена „Све што сте увек хтели да знате о сексу, а нисте смели да питате“ је више него уочљива. Са друге стране, посада у свемирском броду веома је налик оној у „Звезданим стазама“. Можда је режисер Брајан Робинс желео да направи омаж тим филмовима.

Едукативни моменат: Колико год се опирали, туђинска култура ће свакако имати утицај на нашу, изворну, баш као што је свет људи утицао на мајушне ванземаљце. И то не мора да буде толико лоше и не треба правити од тога националну драму, већ треба се трудити да се тај утицај каналише на оно што је добро и квалитетно.

Оцена наставника:

3(баш таква)

large_cqpszgl-smallСтвор (The Thing 2011) је преднаставак истоименог филма из 1982. Радња се дешава у норвешкој научној бази на Антарктику. Запослени у тој бази наишли су на фасцинантно откриће под ледом и вођа тима Урлих Томсен захтевао је присуство палеонтолога Мери Елизабет Винстед. Она је стигла у базу, упознала се са људима и врло брзо видела и откриће, које је било ванземаљско и по свему судећи неактивно много десетина хиљада година. И сада се пробудило, али на несрећу свих присутних.

Критички осврт: Колико сам се прибојавао да погледам овај филм, на крају сам се разочарао. Филм јесте прилично напет, прихватам, али заиста није страшан – упркос сасвим пристојним специјалним ефектима. Оно што је још лошије је што, у односу на други део, није донео богзна шта новог, осим јурњаве по свемирског броду на крају, а и тај сегмент филма ме није баш очарао. Као ни филм у целини.

Едукативни моменат: Мери се све време трудила да процени ко је човек, а ко није. И ми се увек трудимо да проценимо ко је човек, а ко није, али у пренесеном значењу. И као што су Мери били неопходни прави услови да може да направи тестирање, тако су и у животу потребни посебни услови (или боље речено неуслови) да би се то открило. Човек је онај ко вас неће напустити у тешкој ситуацији.

Оцена наставника:

3(могу рећи солидна)


undead (Small)Немртви (Undead 2003)
је аустралијски хорор о зомбијима и ванземаљцима. Зомби катастрофа задесила је варошицу Беркли и неколицина преживелих успела је да се окупи са намером да побегне из града. Међутим, испоставило се да то није једноставно јер се око града налази високи зид ванземаљског порекла.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи је лоша глума, лоша продукција и лоши специјални ефекти (чак ни пожари нису изгледали реално), а у уши музика која је некако инфантилно весела за хорор жанр. И кад већ зборим о звучним ефектима, зомбији звуче као тигрови. 🙂

Осим што су ликови стереотипи, њихово понашање је смешно, а реакције не увек логичне. Паника у коју западају је без тензије и чак досадна. И сама прича је досадна и испала је крајње класична за овај поджанр, мада је имала добру и донекле иновативну идеју. Овакви филмови имају и небулозније делове од других (такође небулозних), па је тако заиста маштовита и крајње глупа сцена када се рибар Манго Макеј песницама и пиштољем бори против зомби риба које је уловио и које му скачу у лице. Има још сцена које парирају овој, али последње сцене (у ствари, последњих двадесетак минута филма) значајно поправљају утисак. Тек се ту види да је овај филм, у ствари, имао добар потенцијал и уз другачију екипу и значајно већи буџет, сва је прилика да би био сасвим солидан СФ.

Едукативни моменат: Људи нису прихватили помоћ ванземаљаца јер су их се плашили. Слично се дешава и када нам треба помоћ лекара јер се често плашимо шта ће да нам „раде“. 🙂 Али шта год да нам „раде“ то је боље него да нам не раде ништа. 🙂 Можда се плашимо и било чије помоћи јер би то значило да признајемо да смо немоћни да ствари решимо сами. Но, не треба заборавити да је и тражење помоћи, такође, уједно и изналажење решења за проблем који имамо.

Оцена наставника:

2(и то не баш солидна)

Лако Је Критиковати 41

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bfg-smallВелики пријатељски џин (The BFG 2016) је бајка о земљи џинова. Руби Барнхил је девојчица која живи у сиротишту и воли да остане будна до касно у ноћ. Тако је, једне ноћи, видела да се по граду шуња прави правцати џин. И он је видео њу, те је отео и одвео у своју земљу. Испоставило се да је тај џин доброћудан, али да то није случај и са његовим сународницима.

Критички осврт: Ово је једна нежна и лепушкаста и надасве досадна прича. У ствари, приче практично и нема. Или је виц у томе да је испричана за сасвим мали узраст јер за сваки иоле старији је увреда интелигенције. Другим речима, толико је сведена и лишена било какве авантуре и мистерије, да јој не помажу ни лепе речи изречене, а ни покушај филозофског погледа на велике теме.

Фотографија и специјални ефекти су одлични, али то некако није довољно. Чак ни лепе идеје, попут земље снова. Додуше, има и решења која су потпуни промашаји, као што је наводно леп сан малог дечака да прича са председником САД-а и ангажовање британске краљице у целој причи. Ако је Стивен Спилберг мислио да ода почаст тој жени и њеној крунисаној глави, само је проузроковао контраефекат јер богатство којим је окружена и небројена послуга тескобан су контраст животној причи сироте девојчице. Иначе су поруке које филм шаље некако збуњујуће. Са једне стране филм прича о пријатељству и храбрости, а са друге имамо девојчицу која скаче са балкона јер верује да ће је џин спасити, те управља воланом кола која други див користи за раскалашне игре попут оних америчких вашара где се камиони сударају. А џин је, наводно, добар, иако ју је отео из сиротишта на самом почетку филма.

Ликови су потпуни стереотипи, почевши од управнице сиротишта, жене у зрелим годинама запуштене и са виклерима. У филму иначе нема ич оригиналног.

Едукативни моменат: Како би решила проблем девојчица се обратила особи за коју је знала да тај проблем може да реши (у овом случају то је била енглеска краљица). Можда ће нам изгледати да када се обраћамо за помоћ да смо беспомоћни и да немамо довољно знања да проблем решимо сами. Међутим, управо је обрнуто. Знање је и када умемо да препознамо ситуацију када и коме треба да се обратимо када имамо проблем, посебно када је здравље у питању.

Оцена наставника:

2(може плус)

timeline-smallВременска линија (Timeline 2003) је авантуристички филм базиран на истоименој књизи. Говори о томе како је откривен портал за путовање кроз време и то у годину 1357. у време сукоба између Енглеза и Француза. Овим порталом манипулише Дејвид Тјулис, председник моћне фирме, која финансира археолошка истраживања баш у вези са поменутим ратом. Научници на терену открили су, на необичан начин, да је вођа тима професор Били Коноли у невољи и то заробљен у времену од пре шестсто година. Зато су се они, заједно са професоровим сином Полом Вокером, запутили кроз портал да га пронађу и врате у садашњост.

Критички осврт: Прича заиста није лоша (као ни продукција), мада је готово у потпуности предвидљива. Видан је труд режисера Ричарда Донера да је учини динамичном, па тако, ваљда, и занимљивом, те се догађаји прилично брзо смењују један након другог. Има ту као неке и мистерије, као када Френсис О’Конор повезује археолошке ископине у садашњости са оним које је видела у прошлости и тако проналази тајни тунел, али све је то некако тек овлаш обрађено, односно недовољно да би се направила интрига. Глума је, па, солидна, мада у појединим моментима има и преглумљавања, а и општих места.

Едукативни моменат: Џералд Батлер је рекао да сами стварамо своју историју. И то јесте тачно и увек је било, а добило је нову димензију у време информационо комуникационих технологија јер за сваким од нас остаје тзв. интернет отисак. Све оно што напишемо или створимо на интернету даје представу о томе шта смо све радили и ствара слику о нама самима. И то треба увек имати на уму.

Оцена наставника:

3(јака)

theoneiloveblucover-smallЈедан кога волим (The One I Love 2014) је филм о брачном пару који има проблема и зато им њихов терапеут Тед Денсон предлаже да оду да проведу викенд на месту које им је препоручио. У питању је лепа, али усамљена кућа, уз коју се налази и гостинска кућа. Веома брзо откривају да се у тој другој кући дешавају необјашњиви догађаји. И они заиста почињу да утичу на њихову везу, као што им је терапеут и обећао.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму. Идеја је сасвим оригинална, а и реализована је одлично и то уз учешће свега двоје глумаца. И њих двоје (као и сама радња, наравно, а са свим превратима) успевају потпуно да одрже пажњу и при томе потпуно су успели да буду уверљиви у обе улоге – главног пара и њихових побољшаних двојника. Мистерија се до краја не разјашњава потпуно, али то у овом филму уопште није минус.

Моја препорука, посебно за оне који воле љубиће. 🙂

Едукативни моменат: Постоје стране наше личности које су допадљиве и оне друге које нису. И тога треба да будемо свесни посебно када судимо о другима и њиховим мање допадљивим странама.

Оцена наставника:

5(са два плуса)

affiche_blood_shot_-smallЗакрвављен (Blood Shot 2013) је помало комични трилер у којем вампир Мајкл Бејли Смит уништава опаке терористе у својству америчког агента. Међутим, испоставља се да је група коју предводи Бред Дуриф достојан противник чак и бесмртном вампиру. Ова група планира да активира нуклеарну бомбу у сред Лос Анђелеса. Шеф одреда вампира Ланс Хенриксен ангажује вампира, а са њим у мисију креће и полицајац који тек што је изгубио посао Бренан Елиот.

Критички осврт: Идеја са којом је овај филм направљен прилично је добра, као и закључак, али је реализација прилично лоша. Додуше, има пар симпатичних цака (као када вампир штити Бренана од метака), продукција није скроз лоша, као ни специјални ефекти, а и глума је углавном солидна. Међутим, у већем делу филма место радње је проблематично (потпуно је нејасно одакле су узели радиоактивни материјал, на пример), емоције су више него површне, а мотиви ликова не увек јасни. Уз то, сцене се понављају (те Бренан у више наврата има сличан дијалог пред вратима куће своје жене Кристи Клајнос), а оне које се односе на акцију претеране су, што је честа грешка у акционим филмовима. Тако да пуцају једни на друге са пар корака удаљености и не погађају се, а Бренан преживљава експлозију при којој, у реалним условима, од њега не би остао ни прах.

У једном тренутку филм улази у дубиозу и испоставља се да је Бред некакав чаробњак који призива духа који светли плавичастом светлошћу и тај дух опседа вампира. Онда се радња наново враћа на прави колосек, да би постала предвидљива и завршила се класичним општим местом.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл био вампир чудовишног изгледа, чудовишта су заправо били људи против којих се борио. Да ли је неко добар или лош не одређује изглед, већ поступци.

Оцена наставника:

1(плус)

narcopolis-movie-poster-smallНаркополис (Narcopolis 2015) је британски футуристички филм. Детектив Елиот Кауен проналази леш коме недостаје пола главе и упркос наређењу свог шефа да напусти случај, он наставља да истражује. Истрага га доводи до шокантних преврата и до краја филма остаје усамљени борац који покушава да победи моћног власника компаније за производњу дроге.

Критички осврт: Ово бих назвао једним заиста добрим покушајем да се уради квалитетан СФ трилер. Прича је добра и солидно реализована, што се режије, продукције и глуме тиче. Иако је довољно компликована да ју је јако тешко пратити и донекле предвидљива, има добре преокрете. Ипак, има и нелогичних момената, а посебно је лоше решен крај, када Елиот преокреће причу у корист свог сина Гарија Лојда. На почетку Гари на неки начин извршава самоубиство јер нема времена да заврши мисију хакерисања коју је започео, а на крају филма испоставља се да је имао времена и за то и да се изгрли, изљуби и исприча са својим оцем… Такође, нејасна је уплетеност и убиство руског научника Џонатана Прајса. Уз све то, туче су некако неуверљиве. Но, добро, ово потоње је мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: Да ли је легализација дроге наша будућност заиста не знам. Засигурно знам да са дрогом будућности нема.

Оцена наставника:

4(на три)

dreddik-small

Дред (Dredd 2012) је футуристички филм који претпоставља да људи живе у мегаполисима (градовима са много десетина милиона становника). У таквим градовима царује криминал, а једини који се боре против њега су судије, односно полицајци који имају овлашћења да донесу пресуду и да је спроведу у дело. Један од њих је и Дред (Карл Ербан) који, осим задатка, добија и налог да испита подобност новајлије Оливије Тирлби, која има парапсихолошке моћи. Они одлазе у зграду, која је у ствари град у малом, са намером да истраже три убиства. Међутим, тамо наилазе на нешто веће и организованије и вођа тамошње банде Лина Хиди затворила је сваки излаз из зграде и наредила лов на двоје судија.

Критички осврт: Не могу да кажем да је радња оригинална и до сада невиђена, напротив, али је дефинитивно динамична и све време држи пажњу. Томе доприносе и импресивни (али и поприлично насилни) специјални ефекти. Овакве акције типа „Рамбо“, где један јунак побеђује гомилу, а тако својствене Силвестеру Сталонеу (додуше, он је и глумео Дреда 1995), тешко да могу да прођу без рупа, односно нелогичности. И овај пут режисер Пит Тревис то није успео да избегне и поједини поступци су сувише наивни, а моћ Оливије није доследна. У једној сцени је толико психички измучила Вуда Хариса да се, несрећник, упишкио од страха, да би у се некој од наредних сцена немоћно предала да је овај отме.

Овај филм не нуди много више од тек пар површних порука. Нека дубља прича ликова је само загребана, тако да је овај филм само – забаван.

Едукативни моменат: Један судија је победио на десетине криминалаца, иако је Лина Хиди била убеђена да ће они победити њега. То само говори да је, осим квантитета, квалитет веома значајан и није реткост да се појединац издвоји из гомиле.

Оцена наставника:

4(на пет)

suicide_squad_movie_poster_by_arkhamnatic-smallСамоубилачки одред (Suicide Squad 2016) је мало другачија суперхеројштина. Након смрти Супермена, официр Вајола Дејвис је покренула пројекат формирања одреда људи натпросечних способности који ће бранити грађане од опасности. Невоља је једино што је намислила да одред сачињавају негативци – лопови и убице. Упркос здравом разуму, одред је формиран и већ је добио и свој први задатак.

Критички осврт: Ову суперхеројштину издваја од гомиле других то што су антихероји у ствари протагонисти. И тај необични спој је у потпуности успешан. Радња је за овакву врсту филма сасвим обична, али и закомпликована тиме што је тешко пропратити ко је када на чијој страни и ко је ту у ствари позитиван, а ко негативан лик. Тим пре што су приче о супер-зликовцима продубљене и дата им је довољно јака емотивна подлога да могу да изазову емпатију нас гледалаца.

Похвалио бих глуму, живописност ликова, специјалне ефекте и то што филм нимало није досадан.

Едукативни моменат: Приметио сам тренд да се са суперхеројима (људима или бићима који имају натприродне моћи) мешају и људи који супермоћи немају, али имају изузетне способности. Рецимо, Вил Смит је сасвим обичан човек, али непогрешиво погађа мету. Неке способности које поједини људи имају заиста су поштовања вредне, без обзира што нису паранормалне.

Оцена наставника:

5(заслужена)

barbarella-smallБарбарела (Barbarella 1968) је филм снимљен према француском стрипу са истоименом хероином. Барбарелу глуми Џејн Фонда и она је представник Владе планете Земље у далекој будућности. Њу шаље председник Клод Дофен да на другој (такође насељеној) планети пронађе професора изумитеља позитронских зрака и тако отклони претњу својој планети на којој већ стотинама година влада мир.

Критички осврт: Веома врцав филм са маштовитом радњом и још маштовитијим костимима. Поједине идеје у филму су веома занимљиве и чак и за ово време биле би оригиналне, а има и урнебесних, као када Џејн нападају крвожедни папагаји тигрице. Филм је аутентичан за оно време, лепршав, питак и плитак, са основном идејом да ослика тадашњу поп културу и сексуалне слободе, пре свега истичући адуте оскудно одевене лепотице Барбареле. Посебно бих истакао да радња није класична и да се на исти (некласичан) начин и завршава. Све похвале.

Едукативни моменат: Барбарела се у два наврата сусрела са опасношћу која јој уопште није изгледала као опасност. У првом случају напала су је деца и њихове лутке, а у другом папагајчићи. У животу нам се то највероватније неће десити, али се дешава да се испостави да је нешто што доживљавамо као безопасну и безбрижну игру, заправо веома опасно. Ово посебно важи за децу. Тако да, децо, пре било какве игре размислите колико је она заиста безбедна.

Оцена наставника:

5(од мене)

8kfbf0ts-smallСкот Пилгрим против света (Scott Pilgrim vs. the World 2010) је америчка тинејџ комедија. Скот (Мајкл Сера) је момак из Торонта у Канади. Након једва одболованог раскида са Бри Ларсон, Скот почиње платонску везу са средњошколком Елен Вонг. Међутим, у то неко време среће девојку из својих снова (буквално) Мери Елизабет Винстед. Започиње паралелно везу и са њом, али да би везу одржао, мора да се бори против њених седам бивших љубави.

Критички осврт: Као што је претходни филм осликавао популарну културу шестдесетих, тако и овај филм осликава, додуше алтернативну, културу данас. И то што популарише алтернативу – кроз музику, видео-игрице и начин размишљања заиста ми се допада. У овом филну гикови су хероји и освајачи симпатија. И зато је и овај филм освојио све моје симпатије. Уз то, глума је добра, специјални ефекти зачуђујуће и задивљујуће добри и прича је сасвим откачена. Мада не и оригинална, а посебно није оригиналан начин како је режирана. Овај начин је ипак „патентирао“ Оливер Стоун у „Природно рођеним убицама“ (ако већ не неко пре њега). Такође, поједине сцене су преузете из суперпознатог филма „Кил Бил“, али то већ није последица крађе идеја, већ јасне алузије. Све у свему, утисак је сасвим позитиван.

Едукативни моменат: Осим музике и трендова који нам се већ дуги низ година (практично једини) нуде и које, нажалост, већина младих прихвата, треба дати шансу и другим музичким и уопште културним правцима и садржајима јер и они могу бити „кул“, а сасвим извесно су и квалитетнији и смисленији.

Оцена наставника:

5(сигурна)

room-movie-poster-small1408 (1408 2007) је хорор филм о уклетим хотелима. Џон Кјузак је писац који се бави баш тиме и о томе пише књигу. Власници хотела га зову да посети њихове уклете собе, али осим рекламе за њихове услуге, Џон није добио много материјала за своје писаније. Онда је сазнао за собу број 1408 у хотелу „Делфин“ у Њујорку и покушава да је резервише. Међутим, први пут се дешава нешто необично. Менаџер хотела Самјуел Л. Џексон не жели да му изда собу и Џон је морао да посегне чак и за правним саветима како да ту собу ипак добије. Чак и тада Самјуел покушава да га одговори од замисли, наводећи да је заиста много људи умрло у тој соби, али Џон се није поколебао. Испоставило се да је његова одлука била потпуно погрешна.

Критички осврт: Ово је необична мешавина правог хорора од кога се најежите и психолошког, од којих овај потоњи нуди и једну дубљу причу. Неке сцене јесу језиве (као када Џон схвати да је у згради насупрот његовој лик који га имитира), друге јесу добро осмишљене (када покушава да кроз прозор преко симса пређе у другу собу), али има и неуверљивих (када среће зомбија у цевима за вентилацију). Међутим, не могу да кажем да су сцене и уопште цео филм оригинални, али опет, шта може ново да понуди прича о уклетим кућама? Овако испричана свакако ништа.

Џон и Самјуел су били стандардно добри, а ни специјални ефекти нису лоши. Као и цео филм – није лош, али је далеко од грандиозног.

Едукативни моменат: Да би писао о нечему и уопште судио о томе, Џон се трудио да то нешто (у овом случају хотеле и оно што нуде) најпре упозна. И то је једини исправан начин ако већ хоћемо да критикујемо.

Оцена наставника:

4(заиста блага)

Лако Је Критиковати 36

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beowulf-smallБеовулф (Beowulf 2007) је анимирани филм (онај тип анимације који се добије компјутерским снимањем покрета правих глумаца) рађен према старој енглеској епској песми истог назива. Једно данско краљевство на северу терорише застрашујући трол. Због тога је краљ Ентони Хопкинс затражио помоћ јунака да их ослободи напасти. На његов позив јавио се Беовулф (тумачи га Реј Винстон) који је голорук успео да убије трола. Међутим, мајка тог чудовишта Анџелина Џоли сурово се осветила тако што је побила готово све Беовулфове људе. Самом Беовулфу понудила је погодбу коју овај није желео да одбије. Овом погодбом много је добио, али се испоставило да је много и изгубио.

Критички осврт: Прича је одлична, што и не чуди, с обзиром да се ради о делу из древних времена за које многи аутори кажу да је изузетне уметничке и историјске вредности. И у филму прича је обрађена сасвим добро и са сјајним акционим сценама. И сцене и анимација су веома занимљиви. Ово је један од оних покушаја да све изгледа реално, као на филму. И на моменте заиста изгледа, а свеукупно гледајући уопште није лоше. Заправо, занимљиво је да су се глумци у овом начину снимања (који ипак има нека ограничења) показали бољим него многи глумци који су глумели уживо. 🙂

Едукативни моменат: Сваки човек, па и велики хероји попут Беовулфа, имају тренутке слабости. Тренуци слабости имају своју цену, некада и превелику. Да ли ћемо је платити, зависи од тога да ли ћемо поклекнути.

Оцена наставника:

5(минус)

hobbit-unexpected-journey-ring-poster-smallХобит: Неочекивано путовање (The Hobbit: An Unexpected Journey 2012) је први део епско фантастичне трилогије коју је написао Толкин. Ово је прича из младости хобита из наслова (глуми га Мартин Фриман), кога је чаробњак Гандалф (Ијан Макелен) позвао у патуљачку дружину, како би патуљцима помогао да поврате домовину. Наиме, њу им је отео змај Шмауг. Он је опасан противник, али и путовање до планине, где живе патуљци, није ништа мање опасно.

Критички осврт: Сама прича је сасвим добра, права једна бајка. 🙂 На крају малко више амерички пренемагајућа, али добро. Има безброј детаља који су сјајне цаке. Рецимо, кад један од патуљака хрче, усиса ноћне лептириће, које потом издува, да би их наново усисао. А ови лете око њега све време. 🙂

Специјални ефекти су и даље и готово увек сјајни. Најмање уверљиве су ми биле, заправо, патуљачке секире. 🙂 Патуљци, а и сви остали, сјајно су одрадили своје улоге, посебно принц патуљака – Ричард Армитиџ. Прави је лик за ту улогу.

Едукативни моменат: Чаробњак је рекао хобиту да не може да осети живот закључан у свом дому. Нико то не може, иако модерне технологије пружају привид да може. Зато, идите мало напоље, дружите се и доживите авантуре. 🙂

Оцена наставника:

5(стандардна)

mimic-two-smallМимикрија 2 (Mimic 2 2001) наставак је филма из 1997. У овом филму џиновски инсекти, са посебним типом мимикрије – таквом да подсећају на људе, тероришу један део Њујорка. Наиме, појављују се лешеви људи без лица и детектив Бруно Кампос покушава да реши случај. Испоставља се да су све жртве у некаквој вези са ентомологом, наставницом у једној школи. Бруно најпре сумња да је она убица, али му временом постаје јасније да је на трагу нечем већем и ужасавајућем.

Критички осврт: Већ ми се почетак филма није допао. А и надаље ми није било јасно зашто праве мистерију, с обзиром да је у другом наставку познато оно што се испоставило у првом – да су мистериозни нападачи у ствари огромни инсекти са мимикријом таквом да подсећају на људе. А онда ми је постало јасније и не могу да кажем да је новоуведена цака лоша, али није ни маестрална. Исту оцену бих дао и глуми. И специјалним ефектима.

Ово је једна причица (деминутив намерно употребљен), која, дефинитивно, има рупе. Када детектив Бруно на крају спасава своју драгану, нико од присутних (а има их и то обучених агената) не примећује да је он, у ствари, инсект. И како су га, касније, колеге идентификовале, када није имао лице (јер је инсект појео лице свакој својој жртви)? Што се биологије тиче, такође има глупости. У филму је представљено да се инсект закачио за наставницу, а због њених феромона. Чак и да људи имају тако нешто, зашто би тај мирис привлачио једну еволуционо значајно удаљену врсту? Дакле, у жену се заљубио зглавкар. И при томе јој нуди парче пице као свадбени поклон. И уз то се топи од милине када га његова изабраница мази по глави. Да ли то има икакве везе са мозгом? Најгоре је што је то окосница целе приче.

Едукативни моменат: Наставница је задала ђацима да напишу текст о томе како би њихов живот изгледао да су неки инсект. Веома креативна идеја за час, морам признати и највероватније ћу је искористити. 🙂

Оцена наставника:

2(незаслужена)

galaxyg-smallИстраживање галаксије (Galaxy Quest 1999) је америчка комедија о бившим телевизијским звездицама, које су се прославиле СФ серијом „Истраживање галаксије“. Они више немају каријере, али су редовни на сајмовима где се окупљају обожаваоци поменуте серије. Тамо деле аутограме и жале што то морају да раде. Све се мења када их посете ванземаљци, који су серију протумачили као „историјске записе“ и којима је очајнички потребна помоћ. Чак су направили и свемирски брод по угледу на онај из серије. „Посада“ нема куд и мора да одглуми епизоду, овај пут одистински. 🙂

Критички осврт: Има добрих фора, али су такође и наивне, прилично „старе“, а и предвидљиве. Но, опет, измамиле су ми осмех. Цео филм је заиста ведар, пружа добру забаву, сјајну глуму и сасвим солидне специјалне ефекте. Уз све то, крај није типична америчка бљувотарија, мада јесте класичан хепи енд. 🙂

Још да приметим да је Сигурни Вивер у овом филму права лепотица. Некако је увек тај део ње маргинализован, али не и овај пут. Свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Некада животне улоге не бирамо ми, већ оне бирају нас. И лако може да се деси да је избор – онај прави. 🙂 Другим речима, неке прилике не треба пропустити.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

affiche-age-of-tomorrow-smallДоба сутрашњице (Age of Tomorrow 2014) је апокалиптични филм, а узрок за апокалипсу је метеор који треба да се судари са Земљом. Војска САД шаље екипу на метеор, како би тамо поставили бомбу и уништили га, али се убрзо открива да метеор није метеор и да тиме опасност по Земљу није прошла. Напротив.

Критички осврт: Филм је почео као лоша копија иначе лошег филма „Армагедон“ из 1998. Поставка радње је практично истоветна, а уз значајно лошију глуму, а једнако мелодраматичну. Надаље се радња разликује, али би лако могли да се нађу филмови из којих је и за тај део преузета идеја. Рецимо, ту су „Ејлијен“, „Свемирски војници“, „Прометеј“, „Џон Картер“, „Уздигнуће пакла“… Од много филмова је „ћапнуто“ мало или више.

Крцат је нелогичностима. Астронаути траже оружје да би ишли на метеор који треба да разнесу (заиста је потребно да IQ буде изузетно низак да бисте упутили такав захтев, а они треба да иду у свемир да спашавају цео свет). И пошто је ово фантастика испоставља се да им је оружје заиста било потребно. И некако га они и имају, иако им није дато. Водећа научница међу астронаутима Кели Ху која је пронашла портал ка планети ко зна колико удаљеној, дошла је на (брилијантну) идеју да Земљи пошаљу С.О.С. Океј, има она некакве појачиваче, али… Ма, потпуно је сулудо чак и дискутовати такву глупост. 🙂 За то време, на Земљи, снимак ванземаљских летелица је нејасан због дима и зато не могу да виде ватрогасце, који су се притајили и око којих дима уопште нема (што видимо када камера снима њих). 🙂 И опет на ванземаљској планети – Ентони Маркс безуспешно испаљује рафал у ванземаљца, да би другог (истог таквог) Кели средила ножићем… Углавном, у филму се смењују догађаји са Земље са догађајима са друге планете и истовремено се смењују глупост са глупошћу, да би последњи напад људи на ванземаљце био круна све те глупости. Тако да мотиви ванземаљаца, који су потпуно нејасни и нелогични, нису ни зачуђујући. Ипак, баш сам крај донекле поправља утисак.

Филм је крцат и општим местима, великим речима и стандардизованим ликовима, па тако имамо разочараног и бунтовног, али брилијантног Ентонија, који је антихерој, а у ствари је херој… И сви други ликови потпуни су клише. Малко се издвајају ватрогасци који облаче униформу у стилу суперхероја, а тако се и понашају и то је донекле шармантно. Додуше, сама сцена, када спашавају жену из зграде која гори, није довољно узбудљива ни за обичан, а камоли суперхеројски филм. У ствари, сваки покушај у филму да се направи нека узбудљива акција, остао је само на покушају.

Специјални ефекти су веома, веома слаби, баш као и цео овај… назовимо га филмом.

Едукативни моменат: Док су војници јуришали на ванземаљце оружјем, ватрогасац је користио – своју секиру. Наравно, то је још једна глупост у филму, али једна ствар се мора признати. Ватрогасац ће бити умешнији са секиром него са митраљезом јер коришћење ове алатке је део његовог посла. Не можемо очекивати од њега да ће бити добар војник, али ако смо добри у ономе што радимо могуће је да ћемо применом наученог из тог рада моћи да обавимо и какав други посао.

Оцена наставника:

1(на нула)

arq_ka-smallЕј-Ар-Кју (ARQ 2016) је футуристички филм у коме је свет у некаквом рату за престиж. Роби Амел је инжењер, коме је пошло за руком да направи перпетуум мобиле. У његову кућу упадају побуњеници и један од њих Адам Бучер гине зато што је дотакао направу. То покреће временску петљу и Роби и његова симпатија Рејчел Тејлор све време проживљавају исти дан, покушавајући сваки пут да пронађу најбоље решење и остану живи.

Критички осврт: Време које се непрекидно понавља захваљујући напредној машини далеко је од иновације. Прича, ипак, није лоша, мада јесте донекле предвидљива. Предвидљиво је било да је Рејчел једна од чланова банде. И овим вам нисам покварио гледање – исувише је било очигледно, готово од самог почетка.

Однос између главних глумаца Роби и Рејчел некако је недефинисан. Филм почиње тако што спавају у истом кревету, а испоставља се да јесу били заљубљени пар, па ипак, он је тек у току филма видео њене ожиљке на леђима. Да бисмо онда открили да она њега у ствари мрзи и тако даље. Све је то некако на стакленим ножицама. Но, глума је зато сасвим солидна, као и цео филм.

Едукативни моменат: У једном тренутку чула се пропагандна порука да они који забораве прошлост, у опасности су да је понављају. И то је заиста истина и заиста је опасност.

Оцена наставника:

4(солидаре)

my-science-projectМој научни пројекат (My Science Project 1985) је америчка научна фантастика о момку Џону Стоквелу кога у животу занима само поправка аутомобила. Школа му није приоритет, али да би је завршио мора да уради научни пројекат. Идући линијом мањег отпора, одлази на војни отпад како би пронашао било шта што би могао да представи као свој пројекат. И случајно проналази давно заборављену ванземаљску направу, за коју се испоставља да је некаква врста времеплова.

Критички осврт: На почетку филма заповест председника Двајта Д. Ајзенхауера била је да се уништи ванземаљски брод са (можда) посадом која је у њему. И то је најмање вероватан сценарио који би се десио у случају да армија САД дође у посед таквог објекта. Након тога уследила је прозаична тинејџ прича у којој је Данијел вон Зернек требало да буде класична хероина која упада у нежељене авантуре и због тога звоца свом драгану Џону Стоквелу, али некако није успела у тој улози. Или је била сувише неуверљива или сувише млада за такву ролу, не бих знао да оценим. Џонов пријатељ/пратилац Фишер Стивенс боље се снашао и унео ведрину. Тако да је ово једна ведра, плитка и надасве нелогична прича, са нефокусираном радњом и површно обрађеним ликовима.

Сама теорија, на којој се филм заснива, на стакленим је ножицама са све сценама које је прате. Наводни неандерталац уопште не личи на неандерталца, а извежбаног гладијатора и вијетнамске војнике побеђује троје клинаца из школе. У једном тренутку су се тркали са енергијом која је протицала далеководом… И престигли су је тако што је Џон у колима укључио турбо погон и постигао брзину од 120 км по часу… Шта рећи? 🙂 И остало ми је потпуно нејасно зашто је на крају шериф ухапсио наставника Дениса Хопера.

Филм помало наликује на „Повратак у будућност“, али са значајно мање уложеног труда у идеју и разраду и значајно мање уложеног новца. Такође, Џон је, изгледа, требало да буде пандан Траволти из „Бриљантина“, али ако то и јесте, онда је много, али заиста много блеђи.

Едукативни моменат: Када је Џон питао Данијел како то да, иако су четири године ишли у исти разред, никада нису разговарали, она му је одговорила да је све то време он живео испод кола, а она у књигама. Лепо је бавити се нечим и посветити се томе, али не треба запоставити ни друге аспекте живота.

Оцена наставника:

1(на два)

land-of-the-lost-smallЗемља изгубљених (Land of the Lost 2009) је прича о несхваћеном и дефинитивно ћакнутом научнику Вилу Ферелу који је направио тахионски апарат, чија је намена да отвори портал друге димензије где се преплићу прошлост, садашњост и будућност. Једина која верује у генијалност овог научника је Ана Фрил која је успела да га наговори да испробају машину. И испоставило се да машина ради и да их је одвела у чудесан, али и опасан свет.

Критички осврт: Филм има шмек „Путовања у средиште Земље“, али и још неких дела (попут једне од пустоловина Индијане Џонса, а ту је и један од наставака „Парка из доба јуре“), но није неоригиналан. У ствари, режисер је баш пустио машти на вољу јер земља у којој су се протагонисти нашли није баш испреплетана прошлост, садашњост и будућност нашег света, већ више Земља чуда. Рецимо, ту се нашао један интелигентни и осветољубиви тираносаурус (додуше нисам пропратио како су га се решили код сладолеџинице), а и примат какав никад није постојао и чији народ је открио знаковно писмо пре него што је и (људски) проговорио. 🙂 Међутим, након сата и десетак минута, машта је толико набујала да се претворила у небулозе. Животне теме у разговору са тираносаурусом и борба са гуштероликим ванземаљцима, који уз сву напредну технологију и морфологију која изгледа врло покретно, падају мртви на сваку ћушку, некако је мало, заправо мало више, превише. Уз то, има много неконзистентних детаља, па је један од њих да њихов пратилац примат час разуме, час не разуме шта они заправо причају.

Ликови су ми се допали, јер су потпуно сулуди. У ствари, толико су сулуди да су нестварни, баш као и свет у коме су се нашли. Машта је главни адут овог филма, али не и радња. Радња је нефокусирана и реално је и нема. Режисер је протагонисте сместио у нестваран свет и тамо им се нешто дешава. И то је то. Филм је направљен због комичних ситуација којих има дефинитивно, али то некако није довољно. Свеукупно гледајући ово је једна површна, комична и небитна прича, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Вил је веровао да постоји свет у коме се прошлост, садашњост и будућност преплићу и због свог уверења чак је био избачен из научних кругова. Ми не морамо ићи тако далеко да нас избацују из било чега, али можемо да верујемо у неки бољи свет, да маштамо о њему и да покушамо да га створимо.

Оцена наставника:

3(и још мање од овога)

hottubtimemachinetwo-smallЏакузи времеплов 2 (Hot Tub Time Machine 2  2015) је наставак филма из 2010. Још у прошлом наставку, протагонисти су изменили прошлост у своју корист и уживају у великом богатству које су стекли, мада не баш потпуно задовољни. Роб Кордри је направио велику журку у својој великој кући, али га је неко од гостију погодио у незгодно место. Како би спречили да умре, Робов син Кларк Дјук и пријатељ Крејг Робинсон га уносе у џакузи који их одводи у будућност. Веома брзо схватају да одатле долази и убица и они су намерни да га нађу.

Критички осврт: Почетак је баш обећавао. И надаље није било лоше. Поставка је као у „Повратку у будућност“ други део, па се јавља алтернативна будућност и прича која то сасвим добро прати. Крај је малко претерано шизоидан, али добро.

Филм није досадан, напротив. Има добре глуме и доброг зезања, а има и сатиричних момената о будућности, односно садашњости – која је доведена до екстрема, па су програми уживо банализовани и потпуно морбидни. Све у свему, паметно и врцаво испричана прича, можда за коју нијансу блеђе од претходног наставка.

Едукативни моменат: Управо емисије будућности, које сам помињао, добро осликавају оно што нам се данас нуди: кич, неукус, двоструки морал (не само неморал – ово је много горе), нехуманост и да не набрајам. Адам Скот је најпре одобравао овакве емисије, али када је и лично био уплетен, више му није било свеједно. Нама изгледа као да нисмо лично уплетени јер оно што се дешава иза екрана изгледа далеко. Па, ипак, када погледамо наше друштво и нашу децу, постаће нам јасно да утицај, који те емисије остварују, прилично нас лично погађа.

Оцена наставника:

4(плус)

horsemen-smallКоњаници (Horsemen 2009) је верзија приче о јахачима апокалипсе, смештена у оквире колико-толико реалног крими-психолошког хорора. Детектив Денис Квејд ради на необичним случајевима убиства, која изгледају ритуално, а веома брзо постаје јасно да је убица више и да себе називају – јахачима апокалипсе. Како истрага одмиче, случај постаје замршенији и испоставља се да је танка граница између убице и жртве.

Критички осврт: Загонетка, коју филм прави (и која је за овакав тип филмова обавезан покретач радње) није лоша, мада има делова „позајмљених“ из филма „Седам“ из 1995. (у оба филма жртву су натерали да поједе нешто што је касније детективу било траг за даљу истрагу, али има и других сличних детаља). Овај новији филм, ипак, није паметан као овај старији и мотиви убиства су прилично јасни и прилично предвидљиви, те тако и ко може бити убица. Но, опет некаква мистерија постоји током филма и она у довољној мери држи пажњу. Продукција и глума су добри (мада ово потоње повремено мелодраматично), а специјални ефекти су, рецимо, солидни.

Не бих оштро да судим о филму јер није у „мом“ жанру и са њим има тек благе додирне тачке (те да не испадне да сам априори против свега што није фантастично), али, ипак, свеукупно гледајући, ово је једно сасвим осредње дело.

Едукативни моменат: И овај филм се бави приоритетима. Денис је трагичан лик јер је због превеликог ангажовања на послу запоставио сина. Ерик Балфур је, опет због хомофобије, одбацио рођеног брата. Да ли је уопште нешто прече од људи које волимо и који су нам породица? Мислим да није потребно одгледати овај филм да би се одговорило на то питање.

Оцена наставника:

3(таман таква)