Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

thumb_blade_film_poster_big (Small)Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. Готово да нема превише оног лебдења у ваздуху које, изгледа, практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Уз све то, некако се „поткрала“ јака емоција и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог. И, напокон, режисер Такаши Мике, у недостатку радње (стварно је нема јер се све време бесомучно боре и шеткају некако укруг), правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је одлично решен.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао. Можда и јесте смисао живота да чинимо нешто добро. Вреди размислити о томе. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

Blade-Runner-LB (Small)Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

5(наравно)

MPWds (Small)Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

4(минус)

space_cowboys_poster (Small)Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сатлит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника пошто је технологија којом је произведен превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт и он, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

1(на два)

affiche-upside-down (Small)Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

4(блага и бледа)

whatdreams_poster (Small)Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи гине и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Паддока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али, свеједно, истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

4(озбиљно иде ка тројци)

batmanbegins (Small)Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

5(ипак мали минус)

maxresdefault (Small)Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

geostorm_lead (Small)Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 Иначе то ко је заиста крив је толико лоше одрађено у свим случајевима, да Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

3(баш онако солидна)

ERAGON (Small)Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелееру кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

3(баш онако пристојна)

Advertisements

Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много. Рецимо, као што је прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности.

Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂 Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан.

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне, а мрзело ме да проверавам, али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantОстатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није, чак, ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 82

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AtlanticLostEmpire (Small)Атлантида: Изгубљено царство (Atlantis: The Lost Empire 2001) је Дизнијев цртаћ. Мајло (глас му је позајмио Мајкл Џеј Фокс) је млади научник занесењак, кога старије колеге не цене превише. Његову опчињеност древном цивилизацијом Атлантидом ипак примећује стари пријатељ његовог деде, иначе богати старац (Џон Махони). Он организује експедицију коју предводи командир Рурк (Џејмс Гарнер) и шаље и Мајла на пут. Испоставиће се да млади научник заиста зна да пронађе пут до легендарног царства.

Критички осврт: Цртаћ је хипердинамичан. Разговори су повремено толико брзи да их је тешко пропратити, а активности се смењују очас посла. Сама експедиција је кренула након петнаест минута филма, што није претерано брзо, али брзо јесте. Осим радње, динамични су и ликови. Додуше, ликови су и стереотипи, а прича је класична да класичнија бити не може. Ипак, прича није лоша, као ни анимација.

Едукативни моменат: Добри доктор (Фил Морис) је рекао да ако си на дну, можеш ићи само нагоре. Надам се да никада нећемо бити баш на дну, али истина је да ћемо имати своје падове. Након пада, следи успон. Чак и да не следи, ми треба да се трудимо да устанемо.

Оцена наставника:

4(може)

Harry_Potter_and_the_Order_of_the_Phoenix (Small)Хари Потер и ред Феникса (Harry Potter and the Order of the Phoenix 2007) је пети наставак о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога тумачи Данијел Радклиф. Харију нико не верује да се мрачни лорд Рејф Фајнс вратио, посебно не министар магије Роберт Харди. Он верује да Хари лаже, како би помогао директору школе Мајклу Гамбону да се докопа његове позиције. Он повлачи све политичке потезе и користи сву своју моћ да стане на пут Харијевим „лажима“, а за то време лорд, у потаји, постаје све јачи.

Критички осврт: Врло занимљива казнена метода Имелде Стонтон. Она је имала потпуно стереотипну улогу, али ју је, свеједно, урадила мајсторски. Читава прича је урађена мајсторски, потпуно реално, препознатљиво и мени, као наставнику, сасвим блиско. Реформа школства је била пун погодак и одсликала је управо оно што је њена суштина – идеологија у спрези са интересима владајуће олигархије.

Има недоследности, па тако крилате коње могу да виде само Данијел и Евана Линч, а у некој тамо сцени јашу их сви. Но, то су ситнице. „Крупни план“ је, како написах, направљен одлично.

Едукативни моменат: Хари Потер је рекао другим ђацима: „Сви велики чаробњаци у историји су почели једнако као сада ми: као ученици. Ако су они успели, зашто не бисмо и ми?“ Заиста, зашто не бисмо? 🙂

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-half-blood-prince (Small)Хари Потер и полукрвни принц (Harry Potter and the Half-Blood Prince 2009) је наставак претходног филма. Мајкл Гамбон, управник школе за чаробњаке Хогвортс, затражио је од Харија да постане љубимац професора Џима Бродбента, а како би открио страшну тајну коју овај зна. Та тајна би могла да да предност добрим чаробњацима како би победили мрачног лорда и његове следбенике, који постају све већа претња.

Критички осврт: У овом делу су прелази из школског живота у сурову борбу сувише нагли и из једног темпа и атмосфере филм прелази у други из сцене у сцену и као да су аутори и романа и филма били неодлучни у какав контекст да поставе и причу и њеног главног јунака. И због тога и због саме приче, радња делује некако расуто и растројено. Некаква мистерија постоји, чак се гради све време, али није дефинисана. Сви су нешто мистериозни и сви нешто хоће и све се чудне, односно необјашњиве ствари дешавају, а Хари тапка у месту. Такав утисак оставља и овај филм. Он се не помера ни у једном правцу. Све то није незанимљиво, али, ипак, изгледа бесциљно. На крају све добија какав-такав смисао, али ништа претерано грандиозно.

Једна од ретких ствари у филму која ми се баш, баш допада је идеја, у овом делу зачета, да је мрачни лорд распарчао своју душу и тако задао тежак задатак добрим чаробњацима да све те делиће пронађу и униште. Од тада креће и много занимљивија радња праћена ефектним сценама. Са друге стране, исфорсирана је мистерија у вези са тим, иако је било очигледно шта је млађани Френк Дилејн урадио и шта му је професор Џим рекао кобне вечери.

Углавном, млака мистерија и не претерано фокусирана радња чини овај веома бледи наставак. Ипак, оно што извлачи, да тако кажем, сваку, па и слабију причу о Харију Потеру је шарм којим сваки филм одише. Много је тешко остати имун на тај шарм, а још теже оштрим речима критиковати.

Едукативни моменат: Данијел је навео Руперта Гринта да верује да му је сипао срећни напитак у пиће. Испоставило се да није, али, пошто је мислио да јесте, Руперт је на утакмици био одличан голман. Дакле, без помоћи чаробног напитка и само уз помоћ сопствених способности постигао је сјајне резултате. Било је потребно само да верује у себе. „Напитак“ који му је заиста био потребан је самопоуздање. Тако је и у нечаробњачком свету. И ту су напици непотребни, а ако су енергетски онда су и нездрави.

Оцена наставника:

4(млака)

practicalm (Small)Практична магија (Practical Magic 1998) је прича о вештицама. Две главне вештице су Никол Кидман и Сандра Булок, сестре које живе у варошици чији житељи с подозрењем гледају на њих. Никол је досадио такав живот и одлучила је да побегне са момком и забавља се по другим градовима, док се Сандра одлучила на миран, породични живот. И једна и друга су задовољне својим животима, али идила им није суђена довека.

Критички осврт: Филм је сладак и има неког шарма. Занимљиво код овог филма је да се радња одвија прилично брзо, иако такав утисак уопште не оставља. Заправо, оставља утисак да је питка и споротекућа комедијица. Он по жанру то и јесте, али има и елемената крими приче и хорора, који су тако добро уклопљени да не само да не штрче, већ и не таласају значајније сам ток радње. То је необично мајсторство које сам ретко где видео, а, руку на срце, нисам се ни нагледао филмова режисера Грифина Дана. Међутим, видео сам да је тај жанровски микс главна замерка филму и, чак, виђенији критичари се питају коме је филм намењен. Не разумем зашто је то замерка. Циљна група не мора уопште да буде значајна ставка приликом израде филма. „Трансформерси“, на пример, врло очигледно имају своју публику, али су сви филмови те саге кршине. Ни микс жанрова, па и овако екстреман, не мора да буде гаранција квалитета, али је у овом случају сасвим добро изведен.

Сама прича је добра и донекле оригинална, а глумци су сјајни, мада малко више беже у стереотипе.

Едукативни моменат: Када је Сандра рекла како би желела да има нормалан живот, Стокард Ченинг јој је узвратила да нормалност није обавезно и врлина и да је нормалност, заправо, недостатак храбрости. Може и тако да се гледа. Можда је боље гледиште да различити људи под „нормалним“ подразумевају различите ствари, те да је узалудно да се трудимо да будемо нормални према туђим критеријумима.

Оцена наставника:

4(на пет)

the-fountain (Small)Фонтана (The Fountain 2006) је прича о једној несрећној љубави. Хју Џекман је научник који жели да пронађе лек за рак, како би спасио своју вољену супругу Рејчел Вајс. И лек се појавио у виду супстанце коју садржи једно необично дрво, о коме се испредају легенде, али Рејчел је на самрти и времена је све мање.

Критички осврт: Цела прича почиње као апстрактни, алтернативни филм, али неочекивано брзо добија смисао и „уземљење“, да се тако изразим. Она се, заправо, састоји из три приче са веома сличним (практично истим) мотивом, од којих је једна модеран СФ и дешава се у лабораторији, друга епска фантастика, полубајковита авантура и трећа етерична „Одисеја у свемиру“. Осим истог мотива, и главни протагонисти су исти, тако да све делује као прича о реинкарнацији са историјом која се понавља, али је и више од тога. Спој ових прича је у потпуности успео, иако су њихова природа и атмосфера која их прати сасвим различите. И то даје значајну вредност и уникатност овом филму.

Још једна вредност филма је и у његовој филозофији, која је доста добро представљена кроз апстрактне симболе и развој главног протагонисте, односно све фазе његових осећања до коначног прихватања. Морам да признам да ме је Хју пријатно изненадио, али и цео филм, који, с обзиром на тему и с обзиром на то да је амерички, садржи минимум патетике. Рејчел је и врло занимљива и харизматична и баш је убедљива у улози коју је тумачила.

Едукативни моменат: Хју је пронашао нови лек у новој врсти дрвета. То је један од разлога зашто је биодиверзитет важан, као и његово очување; свака врста садржи потенцијалан лек за неку болест. Што више врста има, биће и више могућности лечења.

Оцена наставника:

5(на четири)

lostriver (Small)Изгубљена река (Lost River 2014) је филмски првенац Рајана Гослинга. Он је режисер, сценариста и један од продуцената. Кристина Хендрикс је самохрана мајка два дечака и покушава да сачува кућу у руинираном и разрушеном крају града. Новопридошли банкар Бен Менделсон предлаже јој да прихвати посао у хорор клубу који води и она прихвата. За то време, њен старији син Ијен Де Кестекер, такође, покушава да заради за кућу, али се због тога замерио криминалцу психопати Мету Смиту. Животи свих малобројних актера постају неподношљиви и Ијен одлучује да прекине клетву која је, наводно, бачена на град.

Критички осврт: Филм почиње врло занимљиво, уз одличну фотографију. И, надаље, и фотографија и режија су одлични. Што се приче тиче, све време се дешавају чудне ствари, али је нејасно шта је узрок томе. И много тога у филму је нејасно. Рајан се није претерано бавио смисленошћу и одрживошћу радње, већ ми се више чини да је желео да направи филм по узору на оне који му се допадају, а какве прави Дејвид Линч, на пример. У прилог филму могу да кажем да је окупио добру глумачку екипу и да није досадан, што је чудно с обзиром на то да није претерано динамичан и да, као што већ написах, радња нема пуно смисла.

Маске су одличне и истовремено гадне; на пример Тори Вигфилд са изрезаним усанама или као у сцени када Кристина Хендрикс сече себи лице. Иначе је то опскурно позориште, у коме она наступа, вероватно једна од метафора у филму, али и ако јесте, истина је да овај филм са метафорама има проблем. Некако су презентоване сувише усмерено ка декаденцији и пропадању друштва, тако да чине да филм буде још више површан него што јесте. Уз то, филозофија која се у неким сценама може чути, пре свега оно о чему прича таксиста Реда Катеб, потпуно открива да режисер Рајан жели да увери публику у очигледно: да тзв. „амерички сан“ није онакав какав ми, глупи иноземци, очекујемо. Паре тамо, напросто, не расту на дрвећу. 🙂

Едукативни моменат: И Кристина и Ијен су пронашли начине како да зараде новац, али се испоставило да су ти начини лоши по њих саме. Иако нисмо увек у ситуацији да бирамо, није сваки посао прихватљив за нас. Као наставник, могу да саветујем да се што више образујемо, а како бисмо имали више могућности, па тако и значајно боље и прихватљивије послове.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два 🙂 )

maxresdefault (Small)Ознака: Спасење (The Mark: Redemption 2013) је апокалиптични филм и наставак филма „Ознака“ снимљен годину дана раније. Свет је у кризи и изгледа да је судњи дан дошао. Мултимилионер Иван Камараш нуди решење и поставља се као светски лидер. Његова идеја је да се чипује целокупно становништво. Да би своју намеру спровео у дело, потребан му је специјални чип чији прототип има Крејг Шефер. Међутим, Крејг је у бекству и није га лако ухватити.

Критички осврт: Нисам гледао први наставак овог филма, али то није ни важно. Какав год био тај први део, поређење са њим овом филму не може да одмогне, али, што је значајније, ни да помогне. У ствари, ништа му не може помоћи. 🙂

Прилично закомпликована дешавања и крдо неких ликова који се све време уводе нису успели да прикрију очигледно; овде радње уопште нема. Све време се јурцају како би преотели фамозни чип и то је то. Има ту неких споредних и небитних дешавања, попут тужне и надасве патетичне породичне трагедије главне протагонисткиње, која је, уз то, и непотребно развучена (трагедија, не протагонисткиња). Уз патетичне и помпезне моменте, иде и не баш уверљива глума. И да, сва дешавања су потпуно предвидљива. Јасно је да је Иван антихрист и јасно је да је сестра главне протагонисткиње једина преживела од свих заточених девојака. Мотиви ликова, пак, нису увек јасни.

Специјални ефекти су солидна компјутерска анимација, а акција је тек у покушају да буде узбудљива. Међутим, оно што смета највише овом филму је што је без енергије, испразан. Ово је један од оних филмова на које сам остао потпуно равнодушан; ништа да заинтригира или изазове било какву емоцију. Чак је и апокалипса дата једнолично – град местимично гори, на вестима се чује да свет кризира и то је то. Филм се води као хришћански и у доброј мери проповеда Христову реч, али то не спречава Крејга да пиштољем са пригушивачем убија наоколо и Гарија Данијелса да измени лични опис завезаном Ерику Робертсу. Разумем ја да треба популарисати религију, али ми изгледа као да је начин погрешан. 🙂

Едукативни моменат: Иван је рекао како данас постављамо правила за ново сутра. И то ме подсети на ону честу изреку (или завет, како желите) да од сутра почињемо ово или оно, односно да од сутра почињемо са неком позитивном променом. И то је погрешно. Треба почети од – данас. 🙂

Оцена наставника:

1(и то врло стамена)

file_Bodysnatch (Small)Инвазија отимача тела (Invasion of the Body Snatchers 1978) је римејк истоименог филма из 1956. Из свемира су пристигле споре које су напале најпре биљке, а потом и људе. Оне потпуно исцеде човека и направе његову реплику. Та реплика физички је истоветна оригиналу, али без емоција. Лаборант Брук Адамс и њен пријатељ и колега Доналд Садерланд први су који схватају да се нешто необично дешава, а убрзо потом и да су у опасности. Они, заједно са паром пријатеља, покушавају да побегну, али реплицираних има све више и више.

Критички осврт: Од три која сам до сада гледао, овај римејк ми је најјачи. Радња је превише нагло кренула да се одвија и то би била једина замерка. Све остало је добро, а посебно бих истакао необавезну, неконвенционалну атмосферу, глуму и дијалоге, који читаву причу праве реалнијом и језивијом. Филм је узбудљив и напет и готово све сцене су ефектне. Посебно ми се дојмила сцена када су Доналд и Брук ходали улицом и како су се туђини прегруписали и постепено почели да их јуре. И глумци су, листом, сјајни. Занимљиво је видети Ленарда Нимоја без шпицастих ушију. 🙂

Едукативни моменат: Психијатар Ленард је рекао Брук да се, можда, није променио њен партнер Арт Хиндле, већ њена осећања према њему. И то, заиста, треба узети у обзир када размишљамо о односима између нас и других људи.

Оцена наставника:

5(веома јака)

hellraiserinferno (Small)Уздигнуће пакла: Инферно (Hellraiser: Inferno 2000) је пети наставак о демонима које привлачи кутија препознатљивог дизајна. У посед кутије дошао је Крејг Шефер, детектив који није најбољи ни полицајац, ни партнер, ни супруг. Кутију је пронашао на месту бруталног убиства и исто вече ју је отворио. Не знајући, отворио је и портал ка паклу и тај пакао је пренео у сопствени свет.

Критички осврт: Одлична је фора када Винифред Фридман затеже чаршаф на кревету и појављују се мрље крви, мада је сличан мотив присутан и у другом делу саге. Углавном, филм има својих језивих момената и има добрих момената и свеукупно гледајући уопште није лош. Прича је интересантна, интригантна и држи пажњу. И уопште не личи на друге наставке из саге. Они су, пре свега, хорор фимлови, а овај је мешавина хорора и кримића и то прилично успела, а није изневерила идеју водиљу саге. Атмосфера у филму је тескобна и мрачна, а расута радња временом се фокусира; буквално као да се прикупља кроз левак и даје заокружену целину. Крај је добар, али не довољно. Верујем да би био бољи да се мање инсистирало на божанској правди и да је све речено мање очигледније.

И да додам да иако нисам фасциниран ликом и делом Крејговим, овај пут је био добар избор главног протагонисте и добро је одрадио посао.

Едукативни моменат: Крејг је имао један одличан монолог. Између осталог је рекао и да све, сваки процес, без обзира колико комплексан био, део је реалности. А дизајн (те реалности) може да се схвати. Све ствари, на крају, могу бити објашњене. Тиме се руководе научници, а тиме треба да се руководимо и ми када решавамо наше проблеме.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија)

COTC_DVD_D_PACKSHOT (Small)Деца кукуруза (Children of the Corn 1984) је филм базиран на краткој причи Стивена КингаЛинда Хамилтон и Питер Хортон је пар који је кренуо кроз рурални део Небраске до Сијетла и успут их је задесила саобраћајна незгода. Наиме, Питер је колима ударио дечака који се, одједном, нашао на путу. Пошто је Питер лекар, брзо је схватио да је дечак већ био мртав када га је ударио колима и да је, по свему судећи, убијен. Узели су дечаково тело и сместили га у гепек, те се упутили да траже помоћ. Најближи градић је био Гетлин и иако нису хтели да оду тамо, некако нису могли ни да га избегну. Градић је изгледао пуст, али је имао и своје мале становнике и своје застрашујуће тајне.

Критички осврт: Сама прича је добра и у препознатљивом Кинговом стилу. Режија је та која ми се мање допада. Изгледа ми некако смушено, посебно убиства одраслих на почетку. И тај део је нелогичан јер изгледа као да је тај градић свет за себе; нико од одраслих није имао рођаке, пријатеље или било какве познанике у другим градовима, а сам град, очигледно, никакве повезаности, па ни економске, ни са једним другим, као ни са целом државом. Нико, за три године, није довео у питање да је комплетно (одрасло) становништво, напросто, нестало. И касније има „рупа“ и Линда и Питер понашају се као да немају тело мртвог детета у гепеку и разгледају напуштен и руиниран и застрашујући град као да су у туристичком обиласку. Иначе, ово је један од филмова где главни протагониста трчи као газела са раном од ножа у грудима. Не допада ми се ни нарација на почетку и некако верујем да је то могло боље да се реши. И да, од тог пролога до главне радње протекло је три године и малени Роби Кигер, за све то време, ништа није порастао. Порасла му је коса, али то, некако, није довољно. 🙂

И ако је почетак лоше решен, крај је, тек, фијаско, почевши од лоше маске Џона Френклина. У ствари, маске и нема, само је мало прашњав и ту и тамо додато је црвене боје. И глас који је демонски једино је што указује да је у питању такво једно биће. Нимало застрашујуће, а још мање убедљиво. Као и цела финална борба са демоном; потпуно је антиклимактична. Да ли сам навео и да су многе сцене прилично предвидљиве? Углавном, филм је прави пример како једна добра идеја (или прича, свеједно) може да се упропасти лошом реализацијом. Музика, пак, није лоша и, заправо, врло је прикладна и, чак, уноси и мало динамике и узбуђења.

Деца су добро изабрана и заиста делују застрашујуће. Мали Џон је јако занимљив; он је дечак, али изгледа као минијатурна одрасла особа са немутираним гласом. Ни одрасли глумци нису лоши, али нису били уверљиви у свему. Рецимо, туча између Питера и Кортнија Гајнса је и неуверљива и исфорсирано је драматична.

Едукативни моменат: Питер је рекао да свака религија која нема љубав и самилост није добра. Ја бих се потпунио сагласио са тим и додао да то важи и за сваку филозофију и политику.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

chambersecret (Small)Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

5(са минусом)

Itallendsposter (Small)Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

5(финална)

OST_PosterDVDCovertides (Small)Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

5(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

pirates-of-the-caribbean-dead-men-tell-no-tales-movie-review (Small)Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

3(и то лоша једна)

Looney_Tunes_Back_in_Action_Poster (Small)Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумела је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је реална тројка)

returnparadajz (Small)Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

4(заиста може)

Vintage Publicity Posters for The Birds (Small)Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда ХичкокаТипи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

5(није баш чиста и иде на четири)

themanwithtwobrains (Small)Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је ово ипак више за три)

hollykane (Small)Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

2(стабилна)

img_darkn (Small)30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

1(минус)

Лако Је Критиковати 80

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-mummy-resurrected-dvd (Small)Васкрснуће мумије (The Mummy Resurrected 2014) је још један у низу америчких филмова чија је тема египатска мумија која се, након много векова, враћа у живот. На ову мумију наилази група научница, предвођених оцем једне од њих.

Критички осврт: Филм уопште не личи на авантуру или хорор, већ на неку испразну америчку сапуницу. За ову прилику унајмљена је гомила лепих „глумица“, тако да је „сапуњави“ утисак потпун. Доприносе и дијалози који су приземни и досадни. И, напросто, врцају од општих места.

Продукција није потпуно лоша, али специјалних ефеката и оно мало што је било, далеко је од импресивног. Неки моменти су нелогични. Човек себи реже вене кључевима, као да то ради скалпелом. Много значајнији проблем је што су поступци ликова нелогични, а емоције су неуверљиве. Радње овде нема уопште јер се све време вијају по гробници и са мумијом. Ако бисмо то назвали радњом, она је обична, неинвентивна и досадна. Филм, заиста, није ни помена вредан. Дакле, то што сам исписао о филму неколико реченица највећи је могући комплимент који може да добије.

Едукативни моменат: Девојке нису унајмиле лиценцираног водича, већ су прихватиле услуге илегалних радника, па их је снашла велика невоља. Лиценце, односно дозволе за рад, у свакој земљи и за сваки посао постоје са разлогом. Баш као и свака друга документација (ма колико год нас она замарала) и пре склапања било каквог посла треба је проверити.

Оцена наставника:

1(уз губљење времена)

pirates-of-the-caribbean-dead-mans-chest (Small)Пирати са Кариба: Шкриња мртвог човека (Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest 2006) је други наставак саге о пиратима са Кариба. Овог пута капетан гусарског брода Џони Деп заинтересован је за кључ од шкриње у којој се налази срце Летећег Холанђанина. Ова утвара из морнарских прича у филму заиста постоји и заинтересована је за Џонија, односно његову душу. Судбина људи који постану део посаде Холанђанина није нимало светла, те Џони жели по сваку цену да је избегне. Он зна да ако се домогне срца, окренуће ситуацију у своју корист. Међутим, за тај вредни орган заинтересован је и бескрупулозни лорд Том Холандер. Он шаље Орланда Блума да се домогне Џоновог посебног компаса који може да пронађе оно што неко жели највише од свега. Да би натерао Орланда да обави мисију, хапси његову љубљену Киру Најтли, али њен отац Џонатан Прајс успева да је ослободи. Сада су сви на мору у вратоломној авантури где свако има свој циљ.

Критички осврт: Попут првог наставка и овај је сјајан; динамичан, забаван, маштовит, са сјајним глумцима и одличним специјалним ефектима. Прича је добра и допада ми се што су баш искоришћене познате легенде у вези са морем, попут чудовишта Кракена, што свему даје шмек какав и треба да има један овакав филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Џони Деп је направио погодбу са Билом Најтом коју није желео, односно могао да испуни. И онда се нашао у великом проблему, да би га, на крају филма, чак појело гадно чудовиште. Немојте правити такве погодбе за које знате да нећете моћи да их испуните јер су проблеми, у том случају, неизбежни. Неће вас појести чудовиште, али ће вас појести брига како их решити. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

AWEIP (Small)Пирати са Кариба: На крају света (Pirates of the Caribbean: At World’s End 2007) је наставак претходног филма. Џони Деп је заробљен на оном свету, пошто га је појео Кракен. Чланови његове посаде, као и Орландо Блум, Кира Најтли, Наоми Харис и Џефри Раш, кога је Наоми васкрсла, кренули су на крај света, како би стигли у свет мртвих и спасили га. Они су у тој мисији успели, али то је био тек почетак њихове авантуре, пошто лорд Том Холандер жели да уништи све гусаре. Зато се окупља деветоро капетана гусарских бродова на тзв. Братском суду како би одлучили како да се изборе са овом претњом. Имају неколико опција, па чак и да призову богињу Калипсо, коју је овај суд, некада давно, заробио. Но, Џони има другачије планове.

Критички осврт: Не могу да кажем да овај наставак не заостаје много за претходним, пошто то не би била истина. Прича је за више од неколико нијанси блеђа него претходна, мада јој авантуре и акције, али и добрих фора не недостаје. Додуше, пркосили су свим могућим законима физике у борбама, али добро. 🙂 Више ми сметају рупе у причи.

Наставак је довољно динамичан, забаван, крцат превратима и новим моментима, некада исфорсираним јер поступци ликова нису увек најјаснији. На пример, пропустио сам део када је Том Холандер превише помирљиво прихватио пораз, односно нејасно ми је зашто је то тако учинио. То су те рупе у причи које у мањој или већој мери кваре утисак. Као и сам крај, који је тек покушај да буде другачији, а у ствари је опште место, превише предвидљив и за нијансу више мелодраматичан.

Овом наставку могу да замерим и што није донео ништа ново у односу на претходни, осим богиње Калипсо, која се и није показала као богзна каква атракција, а прича у вези са њом је сувише предвидљива. И филм је у неким деловима развучен више него што је заиста било потребно.

Едукативни моменат: Када су бирали гусарског краља, сваки од капетана је номиновао себе јер је сваки од њих био себичан. Једини који то није урадио је Џони. И тиме је показао да је мудрији јер је и једини остварио свој циљ. Себичност није одраз мудрости, нити ће људи увек удовољавати себичњацима када их, већ, процене какви су заиста.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

harry-potter-and-the-goblet-of-fire (Small)Хари Потер и ватрени пехар (Harry Potter and the Goblet of Fire 2005) је четврти наставак саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф и који похађа чаробњачку школу Хогвортс. У тој школи организован је трочаробњачки турнир у коме учествују још две школе; Бобатонс из Француске и Дурмстранг, која је негде у североисточној Европи. Из сваке школе бира се по један одважан чаробњак који ће представљати своју школу на турниру. У име Хогвортса изабран је Роберт Патинсон, али уз њега и Хари Потер. Проблем је у томе што се Хари није кандидовао, а и, према правилима, нема довољно година за такву врсту такмичења. Његови наставници подозревају да су ту ситуацију наместиле мрачне силе, али, свеједно, дозвољавају да Хари учествује надајући се да ће их то довести до онога ко је све то замесио.

Критички осврт: Лавиринт, као финални и „најстрашнији“ задатак, био је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни ја шта, а добио травицу која гута чаробњаке. Такође, у филму има општих места, као када се Хари, ипак, појављује након што је, заједно са змајем, пао у понор. И глумци драме више него што је реално потребно, а и емоције су претеране. Но, и поред тога, филм је сјајан, баш као и сваки други део о Харију Потеру, пре свега због одличне приче, маште, шарма и специјалних ефеката.

Едукативни моменат: Хари Потер и Роберт показали су шта значи фер надметање. Један другом су открили значајне информације које су обојици помогле и изједначиле шансе. И није важно ко ће победити јер је већ такав однос права победа сваког од њих.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

harrypartone (Small)Хари Потер и реликвије смрти: први део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1 2010) је претпоследњи филм серијала о чувеном чаробњаку. Мрачни лорд, кога тумачи Рејф Фајнс, завладао је светом чаробњака и он и његови следбеници прогањају све оне који им нису по вољи. Хари Потер је главна мета, па мора да бежи, али, истовремено, са својим пријатељима Емом Вотсон и Рупертом Гринтом креће у мисију да дохака злом владару.

Критички осврт: Режисер Дејвид Јатс је желео две ствари: да пролонгира кулминацију, односно остави је за део други и да поради на личној драми ликова. И успео је у оба, али је зато растегао причу до граница пуцања. Тако да драмских момената има, али за неколико нијанси више него што је баш било неопходно. Но, прича је и даље у реду, мада не врца претерано ни од маште, ни од акције и авантуре, а радња је сведена на тражење делића душе злог лорда. Сама идеја како је расцепкао своју душу, те на тај начин себе заштитио, није лоша.

Занимљиво је гледати еволуцију прича о Харију Потеру. Како је одрастао, филмови су постајали све мање дечји, а све више озбиљнији и мрачнији, док је зли лорд постајао све присутнији, да би у овом делу био апсолутно доминантан. Углавном, рекао бих да је у овом филму много више од саме приче значајна та атмосфера која је завладала чаробњачким светом, распоред и однос снага, као и идеали или идеологија који су водиље ликова. И због тога, према својој озбиљности, овај филм превазилази све раније наставке.

Едукативни моменат: Веома је било видно да су Џејсон Ајзак и његов филмски син Том Фелтон на смрт преплашени у друштву свог мрачног господара и да им све што се дешава нимало не прија. Постоји изрека која каже да је баба дала динар да уђе у коло, а онда даје два да из њега изађе. Веома је важно проценити у шта се упуштамо, да не бисмо плаћали много скупљу цену изласка.

Оцена наставника:

5(у ствари, између четири и пет)

catseye (Small)Мачје око (Cat’s Eye 1985) је омнибус од три приче које је написао Стивен Кинг. Све три приче прате авантуре мачка који је, бежећи од пса, улетео у камион за испоруку и завршио у Њујорку, а потом и у другим градовима.

Критички осврт: Не могу да кажем која је прича најбоља јер свака је необична и има неки свој квалитет. Прва има скроз занимљиву идеју, друга је веома узбудљива и напета, а у трећој доминира преслатко и маштовито замишљено чудовиштанце. Спој све три приче је мачак који сасвим случајно долази на дестинацију где је потребан, што је генијално осмишљено. У једном истом филму са крими прича прелазимо на бајковиту дечју и то се сасвим уклопило, што је, заиста, мајсторство.

Добра је фора када у првој причи Џејмс Вудс гледа ТВ и филм „Мртва зона“ и каже како ништа не разуме тај филм и чуди се ко уопште пише такве глупости. Сценарио и за овај и за други филм написао је Стивен. 🙂 Човек уме да се шали на свој рачун. И уме да прави приче и није разочарао ни овај пут. Уз добру режију и одличну глуму, ово је одличан филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: Главни глумац у овом филму припада раси египатских мау мачака. О њој и другим расама можете више научити на овом линку.

Оцена наставника:

5(свакако)

brotherh (Small)Братство (The Brotherhood 2001) је први наставак у саги о крволочним братствима која се успостављају на америчким колеџима. Самјуел Пејџ је момак који је добио стипендију као спортиста на колеџу и који нема високо мишљење о братствима, али га је Бредли Стрикер, вођа једног од њих, свеједно врбовао. Самјуел ће открити да је његов анимозитет у овом случају оправдан јер су момци из тог братства листом – вампири.

Критички осврт: Што се хорор прича са братствима и сестринствима на колеџима тиче, оне свакако нису новина. Уосталом, колико сам разумео, такве дружбе имају неке своје иницијације, чак ритуале, а и тајне које млади деле међу собом. Потпуно су погодне за овакву врсту страшних прича, па је логично да ће бити експлоатисане. Само су у питању варијације; некада су чланови братства или сестринства демони, некад вештице, а у овом случају вампири. Но, идеја оригинална није, а конкретно ни њена реализација. Радња је сасвим и класична и очекивана, са крајем који не може бити глупљи. Прича више личи на неку сапуницу са покушајем мистерије.

Обично су у јефтиним хорорима заступљене лепе и згодне цице које добро вриште. Ово је такав (јефтин) тип хорора, али са том разликом што су овде набилдовани момци који лоше глуме. 🙂 Дакле, постоји геј сензибилитет, мада пре у алузијама него у експлицитним односима и ликови су, наводно, оријентисани ка нежнијем полу. И потпуни су стереотипи. Продукција је, јасно, прилично слаба. Специјални ефекти су сведени на мрдање камером и кечапом наместо крви.

Дијалози су потпуно приземни, а при томе и досадни. Углавном се једна мисао врти у више реченица и неколико минута. Најсмешније је када је Самјуел декламовао патетичну причу о свом несрећном одрастању, што је пропраћено врло прикладном музиком.

Едукативни моменат: Овај филм је покушао да поентира да се стереотипи стварају на реалним основама и да момци који личе на „гикове“ и оне који личе на спортске стипендисте на колеџу, најчешће то и јесу. И јасно је да се стереотипи праве на основу онога што је виђено, то нико не спори. Но, поента је у томе да стереотипи не важе за све људе и да ће увек бити не мали број изузетака, те због њих и треба да се боримо против предрасуда.

Оцена наставника:

1(безвредна, као и цео филм)

Revolt-New-Film-Poster (Small)Побуна (Revolt 2017) је амерички филм који се дешава негде у Африци у ратом захваћеном поднебљу. Рат се води између људи и напредних машина и у њему учествује војска САД. Један од америчких војника је и Ли Пејс, који се онесвестио током једне борбе. Пробудио се у затвору са мањим повредама и амнезијом. Он не зна ко је и шта му се десило, али га то не спречава да, заједно са лекарком Беренис Марло, настави борбу.

Критички осврт: Након врло ефектног почетка (и што се сцене и што се специјалних ефеката тиче) креће потпуно глупава нарација. Американци су мајстори да приземље филм, али, свеукупно гледајући, режисер Џо Мијале није урадио лош посао. Није урадио он ништа епохално; више је ишао на сигурне, већ опробане варијанте. Но, немојте ме погрешно схватити јер режија је далеко од перфектне, тако да пропуста има, а и патетике и то, нажалост, обилато. Сценографија је пресмешна. У разрушеном граду беспрекорно окречени зидови готово су геометријски правилно срушени, са гомилом камења (и само камења јер у кућама, осим зидова, ничег, очигледно, није било) наоколо.

Ли се страсно трудио да покаже колико су му бицепси нарасли, али је, обрнуто пропорционално, глумачко умеће значајно опало. 🙂 Но, добро, бар зна да се бије, а за филм овог типа то је сасвим довољна вештина. Беренис то умеће има мање изражено, а и туче у којима она учествује сувише су погодне за њу и то толико да не може да изгуби. Кад написах „филм овог типа“, мислио сам на ратни СФ са темом ванземаљских освајача. Ови су налик на трансформерсе који се не трансформишу, већ имају тикове попут какве животиње или „Ејлијена“ (утицај ове саге је више него очигледан у више од пар сцена), што је чудно, с обзиром да су роботи.

Прича је потпуно обична, много пута виђена и нити је донела ишта ново, нити је унапредила поджанр у било ком смислу. Радње заиста нема. Све време Ли и Беренис или упадају у заседе махнитих црнаца или беже од квазитрансформерса. И то је мање-више то. У другом полувремену има и сегмената из „Линије хоризонта“, али то значајно није побољшало причу. Пошто филм није узбудљив, иако је то била Џоова намера, композитор Бер Макрири је то покушао да постигне музиком. И то је био један слабашан покушај. 🙂 Финални обрачун донекле поправља утисак. И у прилог филму још могу да кажем да су специјални ефекти пристојни.

Едукативни моменат: Без обзира са којим афричким народом се сусрео, Ли је знао њихов језик. Додуше, то му је омогућила ванземаљска технологија, али, свеједно, комуникација је била ефикаснија и могао је да разуме све шта су причали, што му је давало предност у борби. Ми не морамо да се боримо, а тешко да ћемо имати помоћ ванземаљаца, но, свакако, треба да уложимо сопствене напоре и да учимо стране језике – баш зато што ће нам бити лакше да комуницирамо са другим народима и што ћемо бити у предности где год да одемо.

Оцена наставника:

2(бледуњава)

rocky-schouten-theater-poster-thespacebetweenus (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2015) је холандски краткометражни филм на енглеском језику. Радња се дешава у будућности која је потпуно загађена. Кисеоника више нема у атмосфери и људи су одлучили да дишу под водом. Да би то могли, морају да узму шкрге од сирена. Једну сирену под именом Адам су заробили, али Јулија, девојка која чисти, не жели да ово дивно биће настрада.

Критички осврт: Идеја за филм је свежа и занимљива (ако занемаримо да кисеоник у атмосфери има утицаја на растворен кисеоник у води), али реализација је више него класична и отрежњујућа. Сукоб себичних људи и других, па и напредних врста, чест је мотив, као и емпатија девојке према згодном ванземаљцу. Иначе, прилично је добро урађена маска за сирену. Град у коме сирена живи, већ је виђен у „Амбису“. Јулија свакако не би могла да стигне жива до њега, као што је у филму приказано, пошто би је притисак здробио. Углавном, лепа идеја, одлична маска и солидна сценографија и све то упропашћено причом која је лишена сваке инвентивности.

Едукативни моменат: Кисеоника за дисање ће бити, али сам квалитет ваздуха је већ у данашње време смањен због загађивања. Ако не желимо да нам обавезан додатак буде боца с кисеоником или да тражимо шкрге које ћемо уградити, као у овом филму, треба да заштитимо и унапредимо животну средину.

Оцена наставника:

3(нажалост)

megamind-the-button-of-doom (Small)Мегаум: Дугме пропасти (Megamind: The Button of Doom 2011) је краткометражни цртани наставак сјајног „Мегаума“ из 2010. Пошто више није зликовац, Мегаум је одлучио да распрода све своје зле изуме и обуче одело суперхероја које је сам дизајнирао. Међутим, то се испоставља као јако лоша идеја.

Критички осврт: Мегаум је, заиста, сјајан цртаћ. За свега нешто више од десет минута успео је да донесе много хумора, узбуђења, акције, свежих идеја… Одлична прича је испричана и са сјајним поукама.

Едукативни моменат: Мегаум је зажалио што није направио каталог својих злих изума јер није могао да се сети шта је све направио. Увек је добро да имамо неку врсту списка, табеле, каталога или било каквог записа о ономе што радимо.

Оцена наставника:

5(наравно)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је, без дилеме, заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда, веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је, дефинитивно, најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то, ипак, јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна, као и глума и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер је и прича таква, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)