Лако Је Критиковати 211

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Финеас и Ферб филм: Широм друге димензије (Phineas and Ferb the Movie: Across the 2nd Dimension 2011) је цртаћ рађен према серији са Дизнијевог канала „Финеас и Ферб“. Ликови из наслова су браћа која уживају у летњем распусту и те дане користе да осмисле немогуће изуме на опште задовољство њиховог друштва. Овај пут су случајно доспели у зграду у којој живи луди зли геније др Дуфеншмрц и помогли су му да направи машину за прелазак у другу димензију. Испоставиће се да је та димензија у страховлади тамошњег др Дуфеншмрца који је паметнији и злобнији и који сада има амбицију да завлада и нашом димензијом уз помоћ својих неуротичних робота.

Критички осврт: Мало је теже гледати филм без претходно одгледане серије јер сваки лик има неки свој фазон. Тако, рецимо, старија сестра дечака Кендис све време покушава да раскринка и тужи родитељима своју браћу због њихових немогућих изума, али баш када родитељи долазе кући ти изуми напросто нестану. Дакле, серија има неке своје устаљене штосове и они јесу духовити, баш као и овај филм. Такође је и инфантилан јер је циљна група млађа публика, али је паметан. Насиље је некако дозирано и заиста изгледа бенигно (с обзиром на тему немогуће га је избећи), за разлику од других цртаћа где претерују са ударањима, гурањима и гађањима. Но, оно што је најбоље, и серија и филм заиста шаљу добре, здраве поруке. 

Едукативни моменат: Већ на почетку цртаћа Финеас каже како му је јако тешко да пронађе позитивну страну ситуације у којој су. Свакако да то није увек лако, али је сјајан Финеасов труд да види позитивно и да из сваког искуства извуче поуку.

Оцена наставника:

(стамена)

Финеас и Ферб филм: Кендис против универзума (Phineas and Ferb the Movie: Candace Against the Universe 2020) је још један цртаћ настао из горепоменуте серије. Овај пут јунаци су доживели незаборавну авантуру на другој планети јер су Кендис отели ванземаљци. Ванземаљци су јој указали највеће почасти и то јој прија јер добија на значају који на Земљи није имала. Ипак, постоји лоша страна приче коју ће Кендис тек касније открити, а уз помоћ своја два брата и другара ће зауставити инвазију ванземаљаца на своју планету.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је сјајан, смешан и маштовит са лепим порукама и емоцијом. Чак и песмице које ликови певају нису лоше, а и оне су духовите.

Едукативни моменат: Кендис је била тужна што није она изабрана, али су јој браћа рекла све и да није тако, они би је сигурно изабрали за сестру. Дакле, свако од нас је изабран и изабрале су нас посебне, најдраже особе. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(иста као претходна)

Под морем: Прича потомака (Under the Sea: A Descendants Story 2019) је кратки филм и најава за трећи дугометражни наставак. У питању је борба између две младе чаробнице Дав Камерон и Чајне Ен Маклејн које су се сукобиле на терену ове друге.

Критички осврт: Причица је увод у спот и иако признајем да је избор песме добар, све остало није. Сама прича је нејасна и безвезна, амбијент (под морем и магична шума) недовољно искоришћен и све је врло немаштовито. Видео сам много значајно боље режираних (само) спотова. Овде нема никакве идеје и све изгледа испразно.

Едукативни моменат: Рефрен песме гласи: „Оно што те не убије учиниће те јачим.“ Нека то буде и едукативни моменат.

Оцена наставника:

(и мање)

Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда! (The Naked Gun: From the Files of Police Squad! 1988) је комедија о полицајцу Леслију Нилсену који има задатак да заштити енглеску краљицу (глуми је Жанет Чарлс) која је дошла у посету Америци. Највећа претња за њу је зли милионер Рикардо Монталбан који припрема атентат и има технологију која омогућава контролу ума. Лесли, иако ходајућа катастрофа, једини је човек који може да га спречи у злим намерама.

Критички осврт: Ово је дефинитивно златно доба урнебесних комедија са заиста смешним форама. У каснијим остварењима постоји манир да свака фора траје у тренутку, па онда нестане и све се одвија као да се ништа није десило. Овде када лик (углавном Лесли) уради нешто, то остаје и даље у току радње. Лесли је иначе савршен за овакве улоге, потпуни је лудак, али и остали нису лоши. 

Едукативни моменат: Парафразираћу Леслија када се у завршној сцени обраћао Присили Пресли. Рекао је да проблеми двоје људи можда не досежу врх брда, али ово је њихово брдо. Другим речима, наши проблеми изгледају тривијално у односу на туђе, али и проблеме човечанства, али су наши и треба да се бавимо њима.

Оцена наставника:

(јака)

Голи пиштољ 33 1/3: Коначна увреда (Naked Gun 33 1/3: The Final Insult 1994) је наставак наставка претходног филма. Полицајац Лесли Нилсен је напустио свој посао и посветио се кућевним делатностима, али његови дојучерашњи партнери не могу без њега. Зато га моле да започне тајну мисију са циљем да спречи опасног криминалца Фреда Ворда да изврши терористички напад. Лесли ће то урадити у свом апокалиптичном стилу, али ће спасити све људе на додели Оскара.  

Критички осврт: Овај наставак је за неколико нијанси слабији од претходног, али је свакако смешан и забаван. 

Едукативни моменат: Присила Пресли је поручила свим дамама на додели Оскара да не схватају олако своје мушкарце јер добри мушкарци не падају са неба. Ово би важило и за све жене, односно све особе. Никог не треба схватити здраво за готово.

Оцена наставника:

(блага)

Матурско вече (Prom Night 1980) је канадски слешер. На матурској вечери мете маскираног убице су четворо матураната чијом кривицом је настрадала девојчица шест година раније. Они су чували тајну шта су урадили тог дана, али је неко за њу сазнао и тражи крваву освету.

Критички осврт: Овај филм је под очигледним утицајем „Ноћи вештица“, а ту је и Џејми Ли Кертис у главној улози. Углавном, на исти начин су из болнице побегли тамо Мајкл Мајерс, а овде осумњичени убица. Једина је разлика у томе што овде ми не знамо да ли овај заиста јесте убица. Ту је и мало спори домар Роберт Силвермен, који је сумњивог изгледа, а ваљда да бисмо се питали да ипак није он тај. Него да додам за узоре да ту има и мало „Кери“ јер је Џејми краљица матуре, а краљ је Кејси Стивен, иначе бивши дечко од лепе, плаве и зле Еди Бентон која са лошим момком Џоном Травилтом, пардон Дејвидом Луцијем спрема лоше изненађење баш на матури. Кад смо код матуре, нешто ми године у овом филму нису јасне. Убијена девојчица је имала десет. Шест година касније сви прослављају матуру и очигледно имају осамнаест, што значи да су старији од ње. Међутим, и брат близанац несрећне девојчице (Мајкл Тоут) је на матури, мада би он требало да има шеснаест лета. У једном тренутку Џејми каже како њена сестра треба баш ове године да прослави своју прву матуру, тако да могу само да закључим да их Амери имају пар узастопних. Колико год их било, очигледно је Пол од свуда „ћапнуо“ по мало и изабрао је доказано успешне филмове, што се показало успешним и у овом случају. Говоримо о хорору који је имао највећу зараду у години у којој је пуштен у биоскопе. Ипак, зарада је једно, а квалитет друго и овде јесте претеран. Најпре, претерано личи на поменута остварења, а и дијалози су претерано лоши. Чак је и плес краљице (Џејми) и краља (Кејси) претерано лош. Како је помпезно најављен очекивао сам нешто што ће бити у равни популарних плесних светских емисија, али све што се дешавало је махање ручицама. Помпезно, додуше, али и даље махање. Но, оно што више не ваља од те претерано дуге плесне тачке су хорор сцене, које, са изузетком оне у којој је жртва Шелдон Рибовски (који није требало ни да буде жртва), уопште нису узбудљиве, чак су млаке, збрзане и неинвентивне. Добро, мало више труда је уложено у сцену када гине Еди, мада је она превише погодна. Како написах, све је превише. 🙂

Едукативни моменат: Дејвид је од Кејсија отео круну како би он био краљ матуре и остао је без главе јер је убица мислио да је он Кејси. Иако нам туђе позиције изгледају примамљиво, морамо да будемо свесни да свака од њих подразумева и оно што није благодарно. Таман то била и краљевска позиција. 

Оцена наставника:

(мада је и ово превише)

Материца (Womb 2010) је филм о младој жени Еви Грин која се вратила у приморски град где је живео њен деда и где је имала своју прву симпатију као мала. Симпатија јој је сада израсла у Мета Смита, али заљубљеност очигледно није престала. Нажалост, док су путовали до града где је Мет требало да се искаже као еколошки активиста, он је погинуо у саобраћајној несрећи. Ева је пожелела наново да га оживи и то тако што ће у клиници извршити вештачку оплодњу са његовим генетичким материјалом и родити његовог клона. То је и урадила и заиста га је родила, али је сада њихов однос био нови проблем. Да ли је он њен син или реинкарнирани љубавник?

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова где има много сецканих сцена не увек са јачим разлогом, а како би нам се дочарала сва лепота фотографије и да би нам можда режисер Бенедек Флигауф поручио нешто (што најчешће не провалимо или провалимо на наш начин који се значајно разликује од онога што је он хтео). Не могу за овај филм да кажем да је романтична или тужна љубавна прича. Она је заправо на неки начин морбидна и едиповска. Бенедек је заправо екстремизовао чувени однос мајке и сина и направио причу која дефинитивно покреће питања и мора на вас да остави утисак. И прича је добра, нема шта. Друга тема коју је дотакао је толеранција и иако јој је посветио значајно мање времена, одлично је поентирао. Морам да похвалим и Мета. Он је глумац који је снимио око двадесетак филмова и врло ми је познат јер је најмање пет у мом жанру. И увек ме је иритирао неким набријаним ставом да је он сад нека глумчина и последица тога је била да је преозбиљно схватао своје улоге. Овог пута улога јесте озбиљна, као и цео филм са све својом табу темом, тако да је одрадио поштено.

Едукативни моменат: Мајке другара Евиног сина нису хтеле да пусте своју децу на прославу рођендана дечака јер су чуле да је клон. Када је дечак упитао своју мајку зашто неће да их пусте, она му је одговорила зато што су глупе. И то је прави одговор.

Оцена наставника:

(блага)

Дубоко (Deep 2021) је филм на тајландском језику, али је оригинални назив на енглеском. Ради се о четворо студената медицине који су прихватили да учествују у експерименту једне корпорације, али ће се испоставити да је оглед смртно опасан по испитанике. 

Критички осврт: Курозитет је да је филм режирао тим студената Универзитета у Бангкоку и има их чак петоро режисера. Сам тај број обећава и свакако даје предност у односу на једног. Али тимски рад ипак није дао одговарајући резултат. И то се дешава. 🙂 Изгледа као да петорка није могла да се договори око жанра. Циљна публика је јасна и то су млади, тако да филм у доброј мери подилази њима и ми имамо једну неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али је тим режисера ту негде хтео да смести и врло озбиљан трилер. Тако да гледате неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али вам је на моменте јасно да ту нешто не штима. То иначе може да буде добар спој и да се у идилу убаци ужас као шок, али овде тај спој напросто није добро фасовао и непристојна понуда доктора Кима Вадупа (врло лошег у својој улози) није добро легла у ову причу. Одвојено, ова два жанра би можда изнедрила солидне приче, али овако су напросто окрњили један други и имао сам осећај као да гледам два не баш срећно спојена филма. Као да то није било довољно, на трећој трећини филм мења сензибилитет и улеће у „Страву у улицу Брестова“ где четворо протагониста на јави има своје најцрње ноћне море и тај део није био успешан иако смо већ били упознати са позадинским причама ликова. Напросто квинтет режисера није поентирао, односно није нам показао шта је желео тим причама и страховима да постигне.

Свађа између протагониста одмах након те сцене је већ била уверљивија, а онда је наступио преокрет и филм је почео незадрживо да пада и то не само зато што је преокрет врло бледолик. Тај део је некако хорор, са све ничим изазваном грмљавином, као у старим добрим филмовима, са тим да овде то баш није изгледало добро. Све се одвијало и превише наивно и превише погодно и превише холивудски. Крај је урушио и оно мало што је до тада рађено. И то је жива жалост јер се неки потенцијал у филму видео.

Едукативни моменат: Куратонин, супстанца до које жели да дође Ким и која је супротстављена мелатонину јер одржава организам будним, измишљена је. Мелатонин већ није, он је хормон који производи епифиза и има бројне улоге, па и ту да регулише будност и спавање. Зову га „хормон таме“ јер се излучује ноћу и имају га и животиње, једнако дневне као и ноћне. Мелатонин се јавља и код биљака.

Оцена наставника:

(објективна баш)

Окрутна прича о абнормалном злостављању: Генроку женска генеалогија (残酷異常虐待物語　元禄女系図 1969) је јапански омнибус сачињен од три приче и све их спаја једна личност, а то је доктор Теруо Јошида који заправо покушава да помогне несрећним актерима. 

Критички осврт: Тема овог филма није само тема, као што је то случај у западњачкој кинематографији, већ постоји читав жанр који називају „ружичасто насиље“. Он је већ као жанр контроверзан и често се сматра интензивно мизогиним, али и протофеминистичким у свом огромном избору осветољубивих хероина које као да отелотворују бес неколико векова традиционалног угњетавања. Мени прилично изгледа као екстремнији садомазохистички однос и то је очигледно била инспирација режисеру Теруоу Ишију да састави своје приче, да ли зато што се то њему лично допада или је проценио да ће се допасти публици или је такав тренд тада био популаран у Јапану, не бих знао. Свакако је прилично користио еротику, мада не и експлицитне сцене секса. Заправо, сам чин није ни толико присутан колико само разголићавање и мажење. Но, оно што је заиста шокантно дешава се у другој причи где главна протагонисткиња има фетиш да буде са мушкарцима унакаженог тела. И једна од њених жеља је био – црнац! Уопште ми није пало на памет да Јапанци могу бити расисти. Врло занимљиво је да је протагонисткиња тражила од свог обожаватеља да јој достави црнца и он је то урадио. Буквално. Донели су човека у сандуку и када је отворила поклопац он је изашао, спреман за љубав. 🙂 У ствари, ти неки детаљи су ми шокантнији од самих прича. Приче се заправо разрешавају некако логично, мада трагично. И имају неку структуру и поруку и иако нисам фан садомазо фетиша, схватам да је и то тема коју је неко морао да обради. Оно што је лоше у филму су ефекти, а бојим се да управо оваква тема не може без њих. Једна од последњих сцена када доктор из стомака умируће труднице вади дете срамно је лоше решена, чак и за оно време. 

Едукативни моменат: У трећој причи окрутни господар је пустио бикове на плесачице. Тада им је рекао да је једини начин да преживе да скину своје црвене одоре. И погрешио је, биолошки гледано. Црвена боја не љути бикове. У ствари, бикови су делимично слепи за боје у поређењу са здравим људима, тако да не виде црвено. Према неким ауторима говеда у својој мрежњачи немају рецептор за црвено и могу да виде само жуту, зелену, плаву и љубичасту боју. Већина сисара (укључујући бикове) су дихромати. То значи да имају само две различите врсте чепића (фоторецепторе), за разлику од три код људи. Оно што бик види веома је слично визури човека са далтонизмом. Њима црвени огртач изгледа жућкасто-сиво. Можда је покрет матадора када маше црвеним огртачем оно што заправо разбесни бика јер то доживљава као претњу.

Оцена наставника:

(на три вуче)

Лига богова (封神榜 2016) је кинеска фантазија рађена према роману „Креација богова“ из 16. века писца Сјуја Џунлина. Радња се дешава у алтернативном свету где се боре силе добра и зла, а ове потоње представља мрачни цар који има врло моћну конкубину Фан Бингинг. Овај пар је могуће победити само уз помоћ светлосног мача, па ће крилати јунак Џеки Хунг кренути у мисију да га се домогне. Успут ће имати помоћ, али ће задатак и даље бити тежак.

Критички осврт: Овај филм је лудница од почетка. Све врца од ЦГИ, то се руши, то лети, то врти, то савија. Режисери Коан Хуи и Верни Јунг су били толико жељни да нам испричају гомилу тога у првих десет минута да су неке, мање битне сцене, чак и буквално убрзали. У првих пола сата се издешавало оно што би у другим блокбастерима сматрали финалном, епском битком. Радња свакако није систематична и јесте у хаосу и то је минус. На срећу да су дијалози прилично сведени тако да је све то могло да се пропрати. Чини ми се да су Кинези мало крадуцкали из „Господара прстенова“ и њихов чаробњак је пљунути Гандалф, а и сценографија је препознатљива. Но, оно што је ипак најважније у овом филму су борилачке вештине и заиста нису затајиле уз гомилу акробатике које је било и тамо где није било потребно. Укупно, ово је једна бајкица без много вредности и још мање порука, али је макар маштовита и шарена. И уложен је у њу заиста велики труд који треба ценити. 

Постоје неке занимљиве тривије у вези са овим филмом. Рецимо, филм је у области режије номинован за хонгкошку Златну метлу (даје се за најгора остварења), а освојио је ову „награду“ у области фотографије. Такође је и глумица Анџелабејби освојила исту ту награду за споредну улогу, мада је мени лично главна злица Фан више заслужна. Још што је занимљиво је да се филм не завршава победом добра, већ су обе стране на статусу кво и очигледно је био планиран наставак, али нигде нисам пронашао податак да је снимљен. Изгледа да је ту ипак пресудно било то што филм није зарадио као што је очекивано, мада је престигао свој буџет. Вероватно је и критика утицала, али без обзира на негативне рецензије ја не бих био тако строг. 

Едукативни моменат: Анџелабејби је рекла како је проживети један добар дан исто као и проживети цео живот. Нисам баш сигуран да је ово баш истина, али јесте тако да људи у једном квалитетно проведеном дану могу да стекну значајна животна искуства. 

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам четири чак)

Лако Је Критиковати 201

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Квант крви (Blood Quantum 2019) је филм о зомби апокалипси која се дешава виђена из угла припадника Прве нације (енгл. First Nations, франц. Premières nations представља политички термин који се односи на све канадске домородачке народе који не припадају групи Ескима и Метиса). Они су отпорни на зомби заразу, за разлику од других Канађана, али су зомбији и за њих смртоносна створења. Успели су да направе утврђење, али проблем настаје због раскола у њиховим редовима када Киова Гордон одлучује да они који нису део њиховог народа не заслужују њихову заштиту. Тада Киова и његове (додуше малобројне) присталице постају једнака претња као и сами зомбији.

Критички осврт: Уводна сцена је сјајна, а и у наставку филм заиста није лош. Ово је филм о зомбијима, али и о екологији, дискриминацији, породичним односима и проблемима. Прича је слојевита и све велике теме су дошле до изражаја, а глумци су прилично добро одрадили свој задатак.

Едукативни моменат: Форест Гудлак је добио врло прецизан одговор од своје филмске мајке о томе да ли је спреман да и сам буде родитељ. Одговор је да погледа како је поређао своје приоритете у животу и кашће му се само. Врло једноставно, а ја бих рекао да је то одговор и на питање да ли смо спремни за било какву улогу у животу.

Оцена наставника:

(стамена)

Абецеда смрти (The ABCs of Death 2012) је филм снимљен тако што је 26 режисера широм планете добило по једно слово абецеде са задатком да осмисле кључни појам на то слово и да он буде наслов кратког хорора који ће осмислити и снимити. Дакле, филм је компилација свих тих прича.

Критички осврт: Омнибус је иначе тешко оцењивати због тога што су приче увек различитих квалитета, врло често и сензибилитета, тема, па и поджанрова. Шта тек рећи за филм који је сачињен из 26 различитих прича које повезује само то што у свакој од њих је смртоносан исход? Приче су кратке, ефектне, али није свака успела добро. Рецимо, неке су сјајне, пресмешне и оригиналне и заслужују петицу (A, F, S), неке врло добре (D, I, J, N, Q, T, U, X), неке само добре (H, K, O), које имају потенцијала, али он није дошао до изражаја, а има и довољних (B, V), сасвим осредњих и предвидљивих, али и недовољних (C, E, G, M, P, R, W, Y, Z), већ виђених, нејасних или им порука изостаје, често непотребно насилних. Прича под L је ван сваке конкуренције јер је преужасна. Са једне стране није поштено да јој дам слабу оцену јер је идеја одлична и таква је и режија, али са друге некако не могу да дам добру оцену на такву реализацију иако се режисер Тимо Тјаджанто потрудио да се више наслућује но што се види. Такође ме је намучио и Гзавје Жан са својом причом на слово X (икс) која је баш гадан телесни хорор, како га називају на енглеском говорном подручју, али је истовремено и претеривање. Да ли је могуће да у Француској баш сви добацују гојазним женама и вређају их? Заправо, многи режисери су се потрудили да баш буду гадни, да ли кроз насилна (само)убиства или уз помоћ телесних излучевина, тако да овај филм није баш за грицкалице. А за коју је оцену? Најједноставније је било да израчунам просек свих прича, а верујем да би то била и објективна оцена целог филма. 🙂

Едукативни моменат: Какве год приче да су испале, цео овај пројекат је сјајна идеја јер је удружио режисере са разних страна света. Они су тимски допринели разноврсношћу својих идеја и креација и то је право богатство на једном месту. Сличну ствар могу да ураде било које струке, што значи да можемо и ми.

Оцена наставника:

(дакле, објективна)

Абецеда смрти 2 (ABCs of Death 2 2014) је наставак претходног филма рађен на потпуно исти начин.

Критички осврт: Свеукупан утисак је да је други део амбициозне хорор антологије строжи, ефикаснији калеидоскоп међународних укуса и стилова од свог претходника, са већим нагласком на црни хумор него на тактику грубог шока. Појединачно, и овде имамо разлике у квалитету прича, али је много више оних које су баш, баш добре. Неке су само добре, па је рецимо прича на слово С добро замишљена и брутално реализована, али нема твиста на крају, некако је остала недоречена. И у овом делу има лоших прича. Рецимо, једна таква је на слово L и што се саме приче тиче и специјалних ефеката. Ипак, кажем, некако изгледа да је први део мотивисао режисере да пруже квалитетнији садржај.

Едукативни моменат: У причи на слово W дечаци су пожелели авантуру из епске фантастике и жеља им је била испуњена, али се испоставило да су се нашли у правој ноћној мори. Понекада наша очекивања нису оно што је реално и то мора да нам буде јасно пре него што се прихватимо нечега.

Оцена наставника:

(свакако боља него претходна оцена)

Северњак (The Northman 2022) је филм базиран на средњовековној скандинавској легенди о Амлету (који је био инспирација и Вилијаму Шекспиру да напише „Хамлета“). Амлета глуми Александер Скарсгорд и он је викинг који има мисију да убије свог стрица Клеса Банга јер је овај, док је Александер био дете, убио његовог оца Итана Хока и присвојио његову мајку Никол Кидман.

Критички осврт: Већ смо навикли да се у историјским спектаклима Викинзи приказују као врло суров и сиров народ, али ритуал који пролази Итан са својим филмским сином ипак је шокантан чак и за њих. Тек касније сцене, када је Александер одрастао и заједно са садрузима Викинзима напада руско село где убијају и спаљују људе, тек су шокантне и дају једну причу која није за свачији стомак. У контрапункту са том тескобном атмосфером је фотографија која је магична, баш као и предели, иако је све мање-више у сивим тоновима. Улоге су добро подељене, а Александеру свакако иде у прилог што потиче из тих крајева.

Сама прича је већ виђена, али тако се одвија да држи пажњу. Мислим да су непотребни и некако наивни повремени Александерови монолози, који имају за циљ да нам објасне његове мотиве. Са друге стране, мотиви Никол су крајње нејасни, али је преокрет са њом потпуно неочекиван јер је и потпуно сулуд. Интригантна је и њена прича коју говори Александеру. Са једне стране могла би бити лаж у коју је и саму себе убедила, а са друге би лако могла бити истина. У сваком случају врло занимљива и свакако трагична прича, са митолошким елементима тек толико да је зачини, коју вреди видети и која свакако поставља питање да ли избори у животу заиста постоје.

Едукативни моменат: Главни антагониста Клес испаде најмудрији у филму. Када га је његов филмски син питао зашто граде храм када је то посао за робове, он му је одговорио да ниједан човек не зна да ли ће прославити следећи фестивал као краљ или као роб. Зато је најбоље бити спреман за обе ствари. Али да би избегао ово друго, подучио је сина, најбоље што можеш је да покажеш својим робовима да си подједнако јак као и они.

Оцена наставника:

(то је то)

Краткодневица (Solstice 2007) је римејк филма „Средина лета“ из 2003. Петоро пријатеља су кренули на пут да проведу неко време у викендици Елизабет Арноа, пре свега да би јој се нашли због недавног губитка сестре близнакиње. Испоставиће се да ће боравак у тој кући за Елизабет постати ноћна мора, али и једини начин да сазна разлоге самоубиства своје сестре.

Критички осврт: Већ у првих двадесетак минута ми се филм није допао. Он врца од патетике и општих места, ових потоњих посебно у хорор сценама, као када се главна јунакиња Елизабет буди усред ноћне море, да би се испоставило да је то још једна ноћна мора. Заправо, толико су општа места да су сцене потпуно предвидљиве и самим тим страшни ефекат се није постигао. Такође, предвидљив је и сам ток радње, па је било врло јасно да ће се Шон Ешмор и Елизабет смувати, а и да гледате филм у авиону и из њега би се видело да је Шон некако одговоран за смрт близнакиње (иако је све указивало да је Р. Ли Ерми) и да ће изабраник Елизабетиног срца ипак бити стасити Тајлер Хочлин. Односи између ликова су исфорсирани, дијалози су баш лоши, сасвим прозаични, а и глума ми је примеренија за неку тинејџ плитку серију попут „Мелроуз плејса“. На крају се добија логично заокружена прича, али све је то јако бледо и јако слабо.

Едукативни моменат: Иако је Шон веровао да ако заташкају проблем то неће уништити живот Елизабетиној сестри и њему, то се ипак десило. Не верујем да би код свих нас последице биле тако драстичне, али проблеми се на тај начин свакако не решавају.

Оцена наставника:

(нека буде плус)

Деликатесна радња (Delicatessen 1991) је француски постапокалиптични филм. Пошто су појели све животиње (укључујући и пацове) станари једне зграде, коју води месар Жан-Клод Драјфус, прешли су на људе. Жан-Клод је запослио Доминика Пинона (који је тек пристигао) као домара, али са намером да га убије и транжира. Испоставиће се да је Доминик, за разлику од својих претходника, тврд орах.

Критички осврт: Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро имају препознатљив стил и естетику, тако да су сцене сивожуте, као на древним фотографијама. Међутим, атмосфера није тмурна, иако је у питању постапокалиптичан филм са више него црном темом. Кроз цео филм провејава хумор, а ликови су и животни и живописни. Сцене су ефектне, те имам осећај да би свака од њих могла да опстане као самостални кратки филм.

Овде се дешавају паралелно две ствари. Једна је мотивисана глађу и Жан-Клод хоће да поједе Доминика. Друга је мотивисана љубављу и пошто је Мари-Лор Дуњак, Жан-Клодова кћерка, заљубљена у Доминика, Жан-Клод хоће да га поједе како би сачувао своју јединицу. Дакле, сви мотиви ове радње воде ка истом исходу и некако изгледа да је Доминикова судбина запечаћена. Међутим, тада наилази очекивани преокрет, само што су га Жан и Марк добрано закомпликовали и укључили све ликове из зграде, па још и читаву групу троглодита из подземља, приде. Свеукупно се добила једна добра, садржајна прича иако је изгледало да неће ту бити много меса (ово на крају испаде моја игра речима).

Едукативни моменат: Жан-Клод је настрадао тако што је хтео да убије Доминика, па се оружје вратило ка њему. Постоји у народу изрека да ко другоме јаму копа, сам у њу упада. И то често може да нам се деси када смо злонамерни. 

Оцена наставника:

(свакако и још плус приде)

Семе (The Seed 2021) је прича о три девојке које су одлучиле да проведу викенд на осамљеном плацу оца једне од њих Софи Вавасо. За тај викенд је најављен и несвакидашњи догађај – киша метеора, па је то био разлог више за овај одмор. Но, осим метеора са неба ће пасти и један необичан ванземаљац.

Критички осврт: Црна течност из очију заиста није била потребна јер је виђена већ од „Досија икс“. Но, добро то, него је већ проблем крај који је потпуно унизио цео филм. Напредни ванземаљац који може да контролише умове сувише олако пушта да га убије Челси Еџ, а пре тога јој је разоткрио све своје планове и то кроз слике прилагођене петогодишњацима. Она потом врло сурово убија своје две пријатељице из детињства, мада је и то представљено сувише наивно. Да не оде све дођавола, ситуација се мало поправила појављивањем Ентонија Едриџа, али свакако и свеукупно ово није лош СФ, мада је идеја већ виђена, а реализација прилично осредња. Специјални ефекти нису богзна шта, али је репродуктивни циклус ванземаљчића прилично добро решен.

Едукативни моменат: Луси Мартин је толико била заокупљена тиме да нађе мрежу за паметни телефон да је умало пропустила фасцинантну кишу метеора која се дешавала буквално изнад њене главе. И дешаваће нам се да толико буљимо у интернет да ћемо пропустити многе фантастичне ствари у реалном животу.

Оцена наставника:

(мало поклоњена)

Драјкула (Sharkula 2022) је филм о ајкули којој није довољно да буде ајкула, већ је и вампирица приде. Наиме, када се, пре неколико векова, Дракула сукобио са мештанима приморске варошице, један га је погодио мачем и овај је пао у море. Тамо га је напала ајкула и Дракула јој је пренео своје моћи. Сада ту варошицу тероришу и Дракула и драјкула, али ће се то променити када у новије време дођу двојица лучких радника.

Критички осврт: Филм је заправо још гори него што сам мислио да ће бити када сам видео наслов. Продукција је кућна, а дешавања су као да су их осмислили ортаци из филма (не знам како другачије да их назовем јер то нису глумци, верујте ми) у неком пабу уз пиво и после много пива. Специјални ефекти, почевши од тога када су проболи Дракулу мачем (у првој сцени) буквално као да су рађени у Пејнту. Углавном, Дракула је режао, драјкула је режала и, чак и међу кршевима, овај филм се свакако издваја. Оно што га издваја је и што никад нисте сигурни да ли је дан или је ноћ и да ли је дан и да ли је ноћ. Када је дан, камера га затамни, па је то ваљда ноћ?

Да не будем баш толико злобан, морам поменути два слатка момента у филму. Један је што су у уводној шпици смислили веселу песмицу о драјкули (заправо песма има само једну реч), а други је што та звер има крила слепог миша. 😀 Има ту још слатких детаља, па тако Дракула пије крв свог слуге као да срче супу, а тип који је видео тај призор сакрио се иза гелендера на степеништу. Да, гелендер је сачињен од гредица које су размакнуте. 😀 И појављује се нека згодна цица која на обали мора изводи некакав плес са свећама. Зашто и чему то, нисам баш сигуран. Нисам сигуран ни зашто сам одгледао овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Немојте гледати овај филм. То је најбоља едукација у вези са овим филмом коју могу дати. 😀 Но, пошто то не би било скроз фер с моје стране, хајде да пробам нешто конкретније. Када су се придошлице пожалиле Дракули да су му сувише стриктна правила у граду, он им је објаснио да могу отићи ако желе. Ако остају, треба да се придржавају правила. И Дракула је у праву. Када смо у туђој кући, држави или некој институцији, ред је да се придржавамо правила које су домаћини поставили.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Ране (Wounds 2019) је филм базиран на роману „Видљива прљавштина“ Нејтана Балингруда. Арми Хамер је бармен који ради ноћну смену и који је био присиљен да позове полицију јер су му се гости баш добрано напили и побили. Но, оно што ће му донети много више проблема је мобилни телефон који је у његовом бару заборавила једна девојка те ноћи. Наиме, позиви и слике са тог телефона ће га увести у тамну димензију из које му нема излаза.

Критички осврт: Филм почиње врло добром представом у бару која је врло необична, динамична, живописна и заиста држи пажњу. Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам најмање занимљив филм, ако не већ одличан. Режисер Бабак Анвари је управо тако (одлично) повезао љубавну драму и хорор у овом филму, али је мање успешно одрадио хорор део. Он јесте прилично застрашујућ и помало подсећа на „Изгубљени ауто-пут“, што до сада нисам виђао. Можда је на Бабака утицао његов старији колега Дејвид Линч и ако јесте – то је сасвим у реду јер је у питању добар узор. Ипак је Бабак цео тај хорор део сувише разводњио и ми већину филма (ако не и цео филм) не знамо шта се конкретно догађа главном протагонисти Армију. Арми је иначе глумио спорадично. У појединим тренуцима ми је био уверљив, а у појединим баш и не. Мислим да он није глумачки калибар који може да изнесе толико доминантну и захтевну улогу у филму. Но, филм има својих добрих страна, свакако држи пажњу, а и крај је некако чудан и интересантан.

Едукативни моменат: Нервоза и халуцинације које се дешавају Армију у овом филму можемо повезати са његовим претераним конзумирањем алкохола. Наиме, једна од лоших последица коришћења овог психоактивног средства је и алкохолно лудило (стручно: делиријум тременс), које има бројне тешке симптоме и третира се као тешка, забрињавајућа клиничка слика. Још један разлог да не посежемо за алкохолом.

Оцена наставника:

(једва)

Фантастичне звери: Тајне Дамблдора (Fantastic Beasts: The Secrets of Dumbledore 2022) је трећи филм у серијалу „Фантастичне звери“. Мадс Микелсен је зли чаробњак који има велике планове: да уз помоћ трикова постане вођа читавог магијског света. У томе ће га спречити његов бивши љубавник Џуд Ло и његова мала, али одабрана екипа.

Критички осврт: Свет магије је наново оживео, веома споро, рекао бих, јер је такав и темпо филма. Режисер Дејвид Јејтс је можда мало више (но што је права мера) пажње посветио сплеткама које је тешко пратити без претходног доброг предзнања, а није све ликове употребио довољно. Међу њима се истиче Вилијам Надилам чија је улога толико нејасна да је непотребна. Но, свеукупно прича није лоша, а и научили смо о грешној прошлости главног чаробњака којег тумачи Џуд и главног антагонисте који је замењен и наместо Џонија Депа сада имамо (прилично доброг) Мадса. Модерна времена траже и нове погледе на старе ликове, па је добри стари Албус Дамблдор изашао из ормара. Све је то свакако у реду и дало је причи на тежини и довољно интриге, али да може боље од овога – свакако може.

Едукативни моменат: Еди Редмјен је рекао да видимо вредност нечега тек када то нешто изгубимо. И то је тачно, потврдио бих, али и додао да можда зато није лоше да будемо довољно мудри да увидимо вредност онога што имамо, па нећемо то ни губити.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 192

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Патролне шапе: Филм (PAW Patrol: The Movie 2021) је филм рађен према анимираној канадској серији из 2013. Патролне шапе чине штенци које предводи дечак Рајдер и они спашавају становнике Града пустоловина од зврчки њиховог градоначелника Хамдингера.

Критички осврт: Ако изузмемо врло дискутабилну премису да је малолетни дечак овлашћен да једини (без полиције и ватрогасаца) спашава људе из апокалиптичних ситуација у граду, који има баснословно богатство и без супервизије је старатеља, овај филм свакако има мана. Он није маштовито осмишљен и заправо слични мотиви се појављују у далеко бољим цртаћима, попут „Облачно са шансом за ћуфте“. Такође, ликови штенаца су тенденциозно преслатки како бисмо пали на њих, а њихове играчке су врло налик на „Трансформерсе“ и део када их режисер Кал Бранкер представља је ништа више од једне подуже рекламе за играчке. Радња је блага, крцата оптшим местима, предвидљивим преокретима и крајем.

Ипак, допада ми се идеја да се нежна створења прикажу као суперхероји и то заиста мотивише и инспирише свако дете да није нејако и да може да учини свет бољим. Додуше, увек треба нагласити да не покушавају баш оно што раде њихови љубимци у филму, тим пре што су неке сцене врло озбиљне суперхеројске. Поруке нису погрешне ни у једном детаљу. Још плусева су што филм има емоцију, а није патетичан и анимација је одлична. Објективно, ово је сасвим осредње остварење, али треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Штенац Чејс је мислио да није херој зато што се плаши. Кроз ову авантуру је научио да правог хероја не унижава то што се плаши, а да га херојем чини то што упркос страху наставља даље да ради херојска дела.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Ледено доба: Авантуре Бака Вајлда (Ice Age: Adventures of Buck Wild 2022) је шести филм из франшизе „Ледено доба“. Необичан чопор који сачињавају два мамута, један сабљозуби тигар и један лењивац, стално има проблема са своја два преостала члана опосума склоних опасним, непромишљеним ситуацијама. Њих двојица желе да живе сами, без звоцања осталих и зато се одлучују да побегну. Иако нису сигурни где би отишли, случајно набасавају на изгубљени свет у којем сисари и диносауруси живе у хармонији. Ипак, један незадовољни мали диносаурус жели да разбуца ту хармонију и потамани све сисаре, укључујући и новопридошле опосуме.

Критички осврт: Нисам гледао све претходне наставке, али сам сазнао (и у овом филму је то очигледно кроз односе између ликова) да изгубљени свет ипак није изгубљен и он је откривен у трећем наставку. Дакле, опосуми се враћају у свет који су љубитељи франшизе већ имали прилике да виде и рекао бих да су идеје почеле да мањкају, тим пре што је радња најкласичнија могућа са ингениозним зликовцем чија је амбиција да буде владар поменутог света. Очигледно се екипа вози на таласу претходно стечене славе и не труди се, што се види и по хумору којег има тек у траговима. Ово је заиста јадно остварење које није добацило чак ни до осредњег.

Едукативни моменат: Опосуми су мотивациони говор женке твора схватили на свој, накарадни начин, али су га применили на добар начин. Наиме, она им је рекла да пронађу храброст и показала на њихово срце, а они су закључили да мисли на крзно на грудима. Но, ипак су победили чопор раптора. Нама се некада неће допасти како други размишљају јер не размишљају као ми, али то никако не значи да неће урадити оно што треба – на њихов начин, такође, али опет добро.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Мач у камену (The Sword in the Stone 1963) је Дизнијев цртаћ о томе како је дечак Артур, уз помоћ чаробњака Мерлина постао краљ Енглеске.

Критички осврт: Сладак је филм заиста и иако радњи недостаје „меса“, режисер Волфганг Рајтерман га је испунио маштовитим ситуацијама. Додуше, мотиви се понављају, почевши од тога да Мерлин стално користи магију како би се његов ђак и он претварали у животиње и у том маниру је и феноменални двобој Мерлина и Мадам Мим. Свакако је јасна идеја да се на тај начин учи и о природи, њеним законима и кроз туђа искуства, али опет је превише репетитивно и укупно гледано мало је изазова постављено пред будућег легендарног краља. Оно што бих још замерио је хумор који није смешан и најчешће се односи на неспретна саплитања Мерлина и других јунака. Ликови су свакако симпатични, али када пажљивије погледате ова прича не нуди превише о самом Артуру и више је усмерена ка Мерлиновим лудоријама. То јој даје лакоћу, али никако и дубину.

Едукативни моменат: Мерлин је научио Артура да су знање и мудрост права моћ. Добро га је научио.

Оцена наставника:

(плус)

Виво (Vivo 2021) је прича о кинкаџуу који живи и пева са својим усвојитељем Андресом у Хавани, главном граду Кубе. Једног дана је Андрес добио писмо од своје љубави из младости, славне певачице Марте, која живи у Мајамију. Она му је поручила како жели да се повуче са сцене и да одржи свој опроштајни концерт и то са њим. Иако се то Виву не допада, Андрес је одлучио да отпутује и напокон изјави љубав својој никада прежаљеној девојци и то уз песму коју је посебно компоновао за њу. Међутим, ту ноћ пред путовање Андрес је умро у сну. Виво сада има мисију да, како зна и уме и уз помоћ једне врло необичне девојчице, стигне у Мајами и преда Марти песму свог одгајитеља и пријатеља.

Критички осврт: Творци приче Питер Барсокини и Кијара Алегрија Хјудис су почетак осмислили заиста претужно и како се ситуација одвијала нисам баш очекивао да ће ово бити урнебесна комедија, но режисер Кирк Демико је одржао ведар тон. Заправо, тамо где је требало било је тужно, а тамо где је такође требало било је смешно. Заплет је свакако добар, нема шта, али је такво и путовање, са довољно авантура и поруком да ствари добијају онолику важност колику јој ми придамо. Путовање скривеног мајмунчића из Кубе до Флориде је, пак, на стакленим ножицама. Тешко да би прошао аеродромске контроле, но, опет, ово је цртаћ и грешка је заиста опростива у односу на све остало сјајно у овом филму.

Едукативни моменат: Андрес је рекао Виву како је добио најбољи поклон који може да замисли: другу шансу. Ми свакако треба да искористимо и прву шансу ако нам се укаже, али другу заиста треба посматрати као поклон.

Оцена наставника:

(си)

Упознајте Спартанце (Meet the Spartans 2008) је тзв. урнебесна комедија и пародија на филм „300“. Персијанци имају идеју да покоре Спартанце, али су ови одлучили да пруже отпор – копљима, али и плесним бравурама.

Критички осврт: Оваквим филмовима обично дајем тројке јер су макар забавни ако не и смешни и зато што овај формат у старту има мале шансе да постигне јачи квалитет. Ипак, то овог пута неће бити случај. Најпре, заиста је врло мало тога смешно, на моменте чак и досадњикаво, а друго аутори су експлоатисали форе које би вам прво пале на памет, без промишљања и лишене сваке виспрености. Рецимо, зезање на тему геј популације је депласирано јер су разголићени, мишићави Спартанци врло лака мета. Овде се иначе референцира на неке америчке емисије и познате личности и ако не пратите, тешко да ћете разумети шта конкретно пародирају. Можда је боље да су се држали филмова, мада ни ту нису понудили богзна шта.

Едукативни моменат: Када је Ксеркс I (Кен Давитијан) рекао Леониди (Шон Магвајер) да ће бити избрисан са страница историје, овај му је одбрусио да је то у реду јер свеједно не уме да чита. 🙂 Наравно, то је шала, али ако озбиљно размислимо много тога нам је ускраћено уколико немамо образовање, па и да читамо историју, на пример.

Оцена наставника:

(може на два)

В као вендета (V for Vendetta 2005) је филм рађен према истоименом стрипу из серије „Вертиго“ Ди-Си комикса. Радња се дешава у фиктивној Енглеској коју води високи канцелар Џон Херт. Он је тиранин који влада уз помоћ репресије и цензуре. Становништво је под сталним полицијским часом и трпе тортуру тајне полиције. Онда ће се појавити маскирани осветник Хјуго Вивинг који ће озбиљно угрозити Џонову моћ и показати да један човек чини разлику. 

Критички осврт: Филм је сјајан у сваком свом аспекту и поджанру и слободно бих могао да га назовем ремек-делом. У питању је футуристички политички трилер, али болно актуелан са одличном акцијом и виспреним дијалозима. Глумци су добро одабрани и безмало су фантастични.

Едукативни моменат: Један од цитата из овог филма је да народ не би требало да се плаши Владе, већ би Влада требало да се плаши народа.

Оцена наставника:

(сигурна)

Иманенција (Immanence 2022) је филм о четворо научника који су се упутили бродићем са двојицом превозника Јуџином Бердом и Мајклом Бичом да у Бермудском троуглу пронађу ванземаљски живот који је управо тамо пристигао. Оно што ће пронаћи је нешто сасвим друго, али једнако фантастично.

Критички осврт: Идеја за филм је прилично добра, али реализација има своје мањкавости. Неко би могао да замери што режисерка Кери Белеса није разрадила позадинске приче својих протагониста (осим Мајклове и Самер Белесине), али у овом случају то није било ни потребно јер су глумци дали карактер својим ликовима, учинили их животним и конзистентним. Мени сметају друге две ствари и обе су у вези са религијом. Најпре, Кери је направила такву ситуацију да је све у божјим рукама и да нема ту избора, тако да је и судбине својих ликова усмерила ка томе. Двоје њих треба да преживи и зато се Самер жртвује на врло окрутан начин и сви остали ликови некако немоћно прихватају своју судбину, али је и не прихватају и цео тај део је врло трапаво изведен. Овде је мотивација врло дискутабилна, а божји план и план ђавола (Џејми Макшејн) још чуднији. Но, опште је позната ствар да су чудни путеви божји, а такви су изгледа и ђаволски. Друга моја замерка је питање поруке овог филма. Кери супротставља науку и религију на, најблаже речено, креационистички начин и ако није хтела да промовише креационизам, није ми јасно шта је заправо хтела. Још мање ми је јасно шта је хтела са оним метеорима на крају који су дошли главе Јуџину.

Филм има својих добрих, застрашујућих момената, попут бродића који се појављује и где они откривају шта ће им се десити, али појава самог ђавола некако није добро испала. Филм је очигледно нискобуџетни, али Кери мудро није користила ефекте које није могла да приушти и то је океј, али овом филму не би шкодило да је имао и неки ефекат приде. Делује прилично празњикаво.

Едукативни моменат: Иманенција значи: постојање у, налажење у, остајање у, битно припадање нечему. Има значење и у филозофији и припада правцу који се ограничава на сазнања у границама искуства и свести, који држи, дакле, да не постоји нека стварност која би била независна од свести.

Оцена наставника:

(хајде, може плус)

Морска грозница (Sea Fever 2019) је прича која прати постдипломца Хермион Корфилд која се бави обрасцима понашања морског живља и која се отиснула рибарским бродом како би довршила своја истраживања. Међутим, посада је набасала на големо и до сада невиђено створење које је уз то и смртоносно. Хермиона ће морати да употреби све што зна како би се спасили, али то неће бити довољно.

Критички осврт: Ово је заиста добар СФ, а још уз то и актуелан због ковида. Ликови су прилично животни, али их има повише и нису довољно разрађене њихове приче како бих осетио емпатију према некоме од њих. Без обзира на то, постигнут је ефекат страве свакако. Занимљив је редослед којим су умирали, тако да је главни баја и потенцијална Хермионина симпатија отишао први, а остала је нејасна судбина Кони Нилсен. Хермионин лик ми се баш допао, мада не од самог почетка јер је превише интровертна, али је размишљала као и ја и као прави биолог, што она и јесте у филму.

Едукативни моменат: Хермиона је објаснила у филму да људи имају свест, али не и животиње. Оне нису зле, већ и када чине оно што се нама не допада или нас чак угрожава, оне то чине да би преживеле. За многе врсте то свакако није разлог да их уништимо; довољно је да их оставимо на миру, што је она и желела да учини када је ова врста у питању.

Оцена наставника:

(врло јака)

Левијатан (Leviathan 1989) је филм о подводним рударима који раде на налазишту племенитих метала. Осим метала, наћи ће и потопљени руски брод чије је име и у наслову филма и са њега ће узети сеф. У том сефу се налазе и материјали тајног пројекта чији ће део постати и они иако им то није била намера.

Критички осврт: Ово би био неки спој „Створа“ и „Ејлијена“ који није достигао успех ниједног од „родитељских“ филмова. Сама научна поставка је океј, али све остало није. Дијалози су лоши, репетитивни и неинспиративни, а емоције су сувише површне. У оваквих филмовима очекујемо да актери гину један за другим, али некако се преврзо прелази преко њихових смрти. И врло је јасно које двоје ће преживети. Акција је некако неспретна, а замишљено биће је сасвим нејасно осмишљено. Режисеру Џорџу Пану Косматосу је изгледа било сасвим довољно да је страшно и гадно. На крају се протагонисти суочавају и са ајкулама и то је већ превише на ионако превише збркане акције. Ово је свакако један од лошијих СФ филмова, али није досадан, има добру динамику, исту такву продукцију и солидне специјалне ефекте. Ово последње не чуди јер их је радио Стен Винстон, Оскаром награђен уметник у тој области.

Едукативни моменат: Посади у подводном руднику је дошао главе алкохол који су пронашли у руском потопљеном броду и пили су га. Алкохол нас неће претворити у морске немани, као њих, али може да изазове разне болести, попут цирозе јетре и чирева на желуцу, на пример.

Оцена наставника:

(мајкро плусић)

После (After 2012) је филм о двоје млађих људи Стивену Стрејту и Каролини Видри који су се аутобусом враћали у варошицу Перл. Стивен је започео разговор са Каролином, са идејом да је наговори да она прихвати његов позив на кафу, али је њихов разговор нагло прекинут. Обоје су се пробудили свако у свом кревету и убрзо схватили да су сами у свом граду. Након тога им је било јасно и да ако остану ту да ће их прогутати тама и да имају три дана да пронађу излаз. 

Критички осврт: Сигурно није у питању филм који ће вас „одувати“ јер он не нуди ништа значајно ново што већ није виђено, а још мање неку грандиозну причу или глуму. Ово је сасвим солидна фантастика, слатка љубавна прича, коректна драма и све то зачињено онолико добрим специјалним ефектима колико је могуће за низак буџет уложен у филм. 

Едукативни моменат: Стивен је признао Каролини да црта стрипове иако сви кажу да је лош. Када га је питала зашто то и даље ради, он је одговорио зато што воли. Ако смо лоши у нечему, не морамо од тога да одустанемо и можемо да радимо за своју душу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 171

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.

Критички осврт: Оно што је преломило да овај филм ипак сврстам у сјајне је што је врло необичан, другачији. Немам никакве сумње да је режисерка Розан Љанг феминсткиња и тиме читав филм напросто одише, али немам ништа против, а и то је био зачин који је овај филм и учинио другачијим. Но, бојим се да се мало занела и претеривала је, посебно у последњој сцени (када се Клои бије са гремлином у води). На страну то, филм држи пажњу све време чак и у првом свом делу када је Клои у тој стакластој куполи, где ми практично само гледамо њу како ту седи и слушамо нешто врло налик радио-емисији (али се управо то добро уклапа у неоноар шмек филма). Оно што је уследило баш је узбудљиво. Глума је сасвим добра, а специјални ефекти одлични. Тако да немам да замерим богзна шта.

Едукативни моменат: Већ у уводном цртаћу научили смо да не треба да кривимо друге (гремлине у овом случају) за сопствене пропусте, већ треба да будемо одговорни.

Оцена наставника:

(озбиљно иде ка четворци)

Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.

Критички осврт: Ово је култни филм, са добром идејом и причом која је одлично вођена и где свака сцена има сврху, баш као и сваки лик који се појавио. Глумци су одлично одабрани, а старији владају овим филмом.

Едукативни моменат: У овом филму Менгеле се показао као одличан генетичар (што у стварности није био) и знао је да на формирање карактерних особина не утичу само гени, већ и околности у којима човек живи. Тако да се његов рад није завршио само клонирањем; он је хтео да и те услове учини што сличнијим онима које је за живота имао Адолф. Заправо, у реалном животу и одистинској науци, проучавања једнојајчаних и двојајчаних близанаца су показала да су на формирање карактерних особина утицаји средине ипак кључни у односу на наследну основу.

Оцена наставника:

(свакако)

Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.

Критички осврт: Мислим да Руси највише греше када праве филмове налик на холивудске, а са мотивом да те филмове „победе“. Њихов аутентични сензибилитет иначе даје изузетан шмек филму и они изгледају и квалитетно и импресивно, али оваквим приступом се он свакако изгуби. Изгледа да је узор овом филму био престижни „Матрикс“ и неке сцене су невероватне сличне (попут буђења Ринаља и Кијануа Ривса у том другом филму у стварном свету), али је сензибилитет готово истоветан и све ово стварно изгледа као сва три „Матрикса“ спакованих у један филм. Прича као прича није лоша, те иако има неких збрзаних делова, могу рећи да има колико-толико оригиналну идеју и успешну реализацију. Чак ту постоји и као неки преокрет и наместо да главни противник Ринаља буде његов супарник Антон Пампушни, испоставило се нешто сасвим друго и то је солидно одрађено, тако да је све врло динамично и забавно. Специјални ефекти су сјајни и Рује су се, логично, разметале.

Едукативни моменат: Ринаљ је имао архитектонске идеје које нису имале прођу у реалном свету, али јесу у свету коме. Такав свет не постоји, али не треба ни олако одустајати од својих идеја; појавиће се место и време где ће оне вредети.

Оцена наставника:

(танана)

Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.

Критички осврт: Режија је у овом филму, баш као и фотографија, маестрална. Рекао бих да је режисер Арсениј Сјухин успео да извуче максимум из приче која је некако трапаво срочена. Прича је иначе већ много пута виђена, а поставка јој лежи у теорији завере и то ми је већ срозало идеју. Мотиви појединих ликова, пре свих лекара, сасвим су нејасни и некако ми немају оправдања. Глума је баш добра, али то много не извлачи мањкавости.

Специјални ефекти су очигледан адут овог филма, али далеко су од импресивних. Чак и у врло ефектној сцени када се несрећној лаборанткињи криве прсти, прилично добро се види да су пластични. Остале маске и чудовишта се углавном слабо виде што и јесте и није добро. Ипак, некакав ефекат се добио и све изгледа прилично језиво и гадно.

Едукативни моменат: Кољска ултрадубока бушотина заиста постоји. Дубина бушотине је импресивних 12 километара, дијаметар површинског дела је 92 центиметра, док на дну износи 21,5 центиметара. Бушотина је направљена са циљем детаљних научних истраживања земљине коре. Пројекат је званично започео 24. маја 1970. на дан обележавања стоте годишњице Лењиновог рођендана. На бушотини је својевремено радило чак 16 научно-истраживачких лабораторија.

Оцена наставника:

(може плус)

Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.

Критички осврт: Темпо филма је баш спор, али није досадно пре свега због глумаца који су и добри и харизматични. Сама прича није допринела, пошто је већ испричана; клаустрофобичан простор свемирског брода већ је обрађиван много пута. Питање је било само како ће се завршити. Специјални ефекти за овај филм нису толико презахтевни, рекао бих, али сцена када се Ана и Данијел пењу уз каблове, заиста делује импресивно и оставља без даха. Свакако је узбудљиво и тужно, а није патетично.

Едукативни моменат: У овом филму ради се о тешким одлукама које су морале да се донесу и сваки члан тима је учинио све што је могуће да сачува све остале. Данијел је жртвовао своје животно дело, а Ана свој живот. Ми свакако не треба баш да будемо толико екстремни, али увек треба да знамо које су нам опције и какав је њихов приоритет.

Оцена наставника:

(мада нисам сигуран)

Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија „Господара мува“, али пошто је немогуће да се умешају одрасли са стране, онда је извесно да се филм мора завршити или срећно или колапсом. Веома ми се допада како је сценариста и режисер Нил Бергер размишљао о теми и приступио јој заиста озбиљно и научно, па су тако деца одгајана у затвореним просторијама како им не би недостајао отворен простор, али онда је питање како се млађахни Тај Шеридан уопште осмелио да искорачи у свемир због, рецимо, агорафобије? Такође, Нил није узео у обзир да мисија мора да пропадне због инбридинга којег је немогуће избећи у тако малој популацији људи. Нил је био нешто успешнији у филозофском и социјалном приступу теми и дотакао се многих „дечјих болести“ од којих свако друштво пати. Фион Вајтхед је владао другима уз помоћ страха од непознатог који је надвладао рационално, а и јако лепо се видела психологија масе. Такође је добро приказана и линија мањег отпора неких ликова којима је било јасно о чему се ради, али су видели и бенефит ако се приклоне јачем. Можда би замерка могла да буде да је тек овлаш дотакао филозофију о смислу живота, а ово је више него захвална поставка за то, као и неке друге значајне животне теме, али је у мање од два сата филма требало убацити заиста много тога, тако да је опростиво – тим пре што је Нил све то врло фино дозирао и систематично је градио причу. Када кажем „убацити много тога“, ту иде и неизоставна акција која је довољно добра (мада сувише погодна) и филм је врло напет.

Нил је добро разрадио ликове, али му је ту помогла и поставка да су млади добијени и одгајани у лабораторији, тако да не могу имати неке претходне животне приче, а Колинова прича и тако није претерано значајна за радњу. Наиме, он умире у првих пола сата и предаје филмско платно сјајним младим надама, али и већ изграђеним глумцима који су безмало одлични. Лако је осетитити емоције према таквим карактерима.

Едукативни моменат: Колин је желео да заштити децу од негативних осећања, попут љубоморе или беса, али у томе није успео. Ова осећања су деловала деструктивно и неки су настрадали због њих, али су морали да их осете. Није поента да избегавамо осећања, већ да научимо да живимо са њима и да не буду узрок лоших ствари које чинимо себи и другима.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.

Критички осврт: Одавно нисам гледао овако непаметан филм. Војска је направила робота у облику пса. У реду. Али он се понаша као пас, чак показује осећања и када је оштећен само што не зацвили. Уз то, направљен је за борбу у рату, а средио га је клинац на мотоциклу. Океј, тај клинац лепо вози тај мотоцикл, али опет. Потом га је други клинац спалио и он је то дозволио без проблема. Тако да ми смисао његове намене уопште није јасан. Искрено, није ми јасно ни зашто је овај филм снимљен. Надам се да су аутори филма схватили и након финансијског и након критичког фијаска да лепа деца нису довољна да би продала филм.

Радња је прозаична, виђена хиљаду пута до сада у сличним и лошим филмовима попут овог; Алекс Нојстедтер је главни баја и очигледни победник у тркама мотора, али је сав сиромашан, добар и наиван, док је његов конкурент и имењак Алекс Макникол све супротно од тога. И управо у часу када га је понизио уз помоћ своје екипе, овај проналази пса. И након почетне занесености невероватном играчком, крећу проблеми, да би кулминирали победом млађаног Алекса Нојстедтера у сваком смислу (али не у тркама мотора и хвала режисеру Оливеру Дејлију макар на томе што је од те активности одустао). Радња је досадна и то не само зато што је већ разрађена процедура за такве филмове. Изазови стављени пред протагонисте су или сувише слаби (сукоб са Алексом Макниколом) или претерани у наивности (сукоб са војском). Ту се појављује и слатка девојка Беки Џу која је глас разума, али је некако везана за Алекса Макникола, но свиђа јој се овај други. Односи између ликова су јасни, али превелике драме да има – има. Ипак, тинејџери су у питању, па је макар тај део опростив. Мислим, хормони и тако то.

Едукативни моменат: Алекс Нојстедтер је рекао свом филмском оцу Томасу Џејну да ни у чему није добар, осим у вожњи мотора. Онда га је отац питао у чему се конкретно окушао, па да зна у чему није добар. И то је једно паметно питање.

Оцена наставника:

(чак нема ни плус)

Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.

Критички осврт: Радња се прилично споро одвија, у смислу главних дешавања, али филм некако плени. Режисерски двојац Шари Шпрингер Берман и Роберт Пулчини се јако добро сналази у жанру драме и уме да држи пажњу, баш као и одабрани глумци. Сви заједно приказали су нам интересантна дешавања у животима двоје протагониста. Прича брачног пара Џејмса и Аманде је споља гладац, а унутра јадац и они осећају обавезу једно према другом, али ту страсти нема. Зато их и привлаче Наталија Дајер и Алекс Нојстедтер. При свему томе осећа се нека тензија између свих њих и ту је филм постигао завидан ниво, без обзира да ли у питању свакодневна емоција или еротска тензија. Упоредо са тим, дешава се и та хорор прича која је толико обавијена мистеријом да је у првих (више од) пола сата сасвим нејасно где све ово води. Међутим, како се ствари одвијају, заиста постају све интересантније и полагано схватамо да најзначајније тајне уопште нису оне натприродне. Ово је добро вођена прича, са крајем који је фино решен.

Едукативни моменат: Џејмс је на крају доживео неуспех јер је његов живот био заснован на лажима. Иако је пропагирао то да људи (па и он сам) не желе истину, ипак се испоставило да лаж није решење.

Оцена наставника:

(прилична)

Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.

Критички осврт: Није ми се толико допала анимација колико режија. Аутори су свакако показали знање како да употребе цртеже. Оно што ми се не допада је што су Чудесној Жени подарили толико моћи да је она још супериорнија од супермена, па може да јој парира само Флеш донекле. Све борбе са њом су пренаивне и обесмишљавају цело то ратно стање. Такође ми се није допала патетика које има за много нијанси више него што је права мера, али филм нуди и лепу емоцију и причу која је заокружена. Заправо, више ми се допада него што ми се не допада, иако су и поруке филма прилично општа места.

Едукативни моменат: Флеш је желео да заштити своју Ајрис тако да нико не сазна да му је она девојка. Ајрис је на то рекла свом дечку Флешу да је живот опасан, али такође и да то не треба да их спречи да га живе. И у овом случају је она била у праву.

Оцена наставника:

(никако најјача могућа)

Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.

Критички осврт: Схватио сам да не волим цртаће који су намењени продаји луткица „малим принцезама“ јер су поруке које шаљу врло површне. Најпре, само то праћење моде и високих стандарда физичког изгледа ми некако није у реду. Да, то ради и Дизни са својим принцезама, али су оне некако животније и немају штикле од десет центиметара и мајице до пола стомака. Све виле (па и вештице) су топ модели, а буцке и мање пријатног изгледа су искључиво слушкиње, тако да је боље да се не појављују. Уз то, сцена када главна јунакиња бира принца врло снажно и експлицитно дискриминише оне који су гојазни, ружни и носе наочаре. То је ваљда требало да буде смешно, али ништа није духовито у овом филму и то је још једна мањкавост.

Прича која се дешава донекле није лоша, мада није ни оригинална. Режисер Иђинио Страфи је толико закомпликовао са тим неким дрветом и клетвом да ју је тешко пратити јер се правила мењају неочекивано и тек тако, па испаде да је изданак доброг дрвета у ствари требало уништити како би добро преовладало. То иначе читаву активност и протагониста и антагониста доводи у питање, а и сама поставка је збуњујућа. Вештице и виле су представљене као полазнице супарничких школа и оне се кошкају на забавама, али све то некако постаје озбиљан сукоб који кулминира смртним исходом. Испоставило се да исход ипак није фаталан, али опет – некако ми поставка и дешавање не иду заједно. Такође, љубавни заплет и однос принцезе са њеним родитељима (и правим и онима који су је усвојили) сувише је сапуњав. Добар моменат цртаћа је анимација која је пристојна, чак врло пристојна и ефекти који прате уклети град.

Едукативни моменат: Виле, њихови изабраници и краљеви су победили вештице и својим моћима, али и делима јер су били спремни да се жртвују једни за друге и да опросте грешке. Уз такве карактерне црте свакако побеђујемо и без моћи.

Оцена наставника:

(плус, мада не знам зашто плус)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград. Већ сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика, али и уз помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна да заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

(мора)

Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

(на три, а може и три на два)

Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

(без двојбе)

*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

(не баш ванземаљска, више као тањирић)

Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

(ту негде, ако не и мање)

Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

(свакако)

Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

(сигурна)

Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

(сигурна)

Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

(добра)

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

(танкица)

Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

(на два)

Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

(мртва, као зомби)

Ибиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

(ипак не може три)

Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(мајушни минус)

Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

(ништа слабија од оних за претходне наставке)

Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

(с минусом на квадрат)

Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

(колика-толика)

Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

(минус)