Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

chambersecret (Small)Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

5(са минусом)

Itallendsposter (Small)Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

5(финална)

OST_PosterDVDCovertides (Small)Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

5(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

pirates-of-the-caribbean-dead-men-tell-no-tales-movie-review (Small)Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

3(и то лоша једна)

Looney_Tunes_Back_in_Action_Poster (Small)Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумела је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је реална тројка)

returnparadajz (Small)Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

4(заиста може)

Vintage Publicity Posters for The Birds (Small)Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда ХичкокаТипи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

5(није баш чиста и иде на четири)

themanwithtwobrains (Small)Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је ово ипак више за три)

hollykane (Small)Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

2(стабилна)

img_darkn (Small)30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

1(минус)

Advertisements

Лако Је Критиковати 80

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-mummy-resurrected-dvd (Small)Васкрснуће мумије (The Mummy Resurrected 2014) је још један у низу америчких филмова чија је тема египатска мумија која се, након много векова, враћа у живот. На ову мумију наилази група научница, предвођених оцем једне од њих.

Критички осврт: Филм уопште не личи на авантуру или хорор, већ на неку испразну америчку сапуницу. За ову прилику унајмљена је гомила лепих „глумица“, тако да је „сапуњави“ утисак потпун. Доприносе и дијалози који су приземни и досадни. И, напросто, врцају од општих места.

Продукција није потпуно лоша, али специјалних ефеката и оно мало што је било, далеко је од импресивног. Неки моменти су нелогични. Човек себи реже вене кључевима, као да то ради скалпелом. Много значајнији проблем је што су поступци ликова нелогични, а емоције су неуверљиве. Радње овде нема уопште јер се све време вијају по гробници и са мумијом. Ако бисмо то назвали радњом, она је обична, неинвентивна и досадна. Филм, заиста, није ни помена вредан. Дакле, то што сам исписао о филму неколико реченица највећи је могући комплимент који може да добије.

Едукативни моменат: Девојке нису унајмиле лиценцираног водича, већ су прихватиле услуге илегалних радника, па их је снашла велика невоља. Лиценце, односно дозволе за рад, у свакој земљи и за сваки посао постоје са разлогом. Баш као и свака друга документација (ма колико год нас она замарала) и пре склапања било каквог посла треба је проверити.

Оцена наставника:

1(уз губљење времена)

pirates-of-the-caribbean-dead-mans-chest (Small)Пирати са Кариба: Шкриња мртвог човека (Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest 2006) је други наставак саге о пиратима са Кариба. Овог пута капетан гусарског брода Џони Деп заинтересован је за кључ од шкриње у којој се налази срце Летећег Холанђанина. Ова утвара из морнарских прича у филму заиста постоји и заинтересована је за Џонија, односно његову душу. Судбина људи који постану део посаде Холанђанина није нимало светла, те Џони жели по сваку цену да је избегне. Он зна да ако се домогне срца, окренуће ситуацију у своју корист. Међутим, за тај вредни орган заинтересован је и бескрупулозни лорд Том Холандер. Он шаље Орланда Блума да се домогне Џоновог посебног компаса који може да пронађе оно што неко жели највише од свега. Да би натерао Орланда да обави мисију, хапси његову љубљену Киру Најтли, али њен отац Џонатан Прајс успева да је ослободи. Сада су сви на мору у вратоломној авантури где свако има свој циљ.

Критички осврт: Попут првог наставка и овај је сјајан; динамичан, забаван, маштовит, са сјајним глумцима и одличним специјалним ефектима. Прича је добра и допада ми се што су баш искоришћене познате легенде у вези са морем, попут чудовишта Кракена, што свему даје шмек какав и треба да има један овакав филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Џони Деп је направио погодбу са Билом Најтом коју није желео, односно могао да испуни. И онда се нашао у великом проблему, да би га, на крају филма, чак појело гадно чудовиште. Немојте правити такве погодбе за које знате да нећете моћи да их испуните јер су проблеми, у том случају, неизбежни. Неће вас појести чудовиште, али ће вас појести брига како их решити. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

AWEIP (Small)Пирати са Кариба: На крају света (Pirates of the Caribbean: At World’s End 2007) је наставак претходног филма. Џони Деп је заробљен на оном свету, пошто га је појео Кракен. Чланови његове посаде, као и Орландо Блум, Кира Најтли, Наоми Харис и Џефри Раш, кога је Наоми васкрсла, кренули су на крај света, како би стигли у свет мртвих и спасили га. Они су у тој мисији успели, али то је био тек почетак њихове авантуре, пошто лорд Том Холандер жели да уништи све гусаре. Зато се окупља деветоро капетана гусарских бродова на тзв. Братском суду како би одлучили како да се изборе са овом претњом. Имају неколико опција, па чак и да призову богињу Калипсо, коју је овај суд, некада давно, заробио. Но, Џони има другачије планове.

Критички осврт: Не могу да кажем да овај наставак не заостаје много за претходним, пошто то не би била истина. Прича је за више од неколико нијанси блеђа него претходна, мада јој авантуре и акције, али и добрих фора не недостаје. Додуше, пркосили су свим могућим законима физике у борбама, али добро. 🙂 Више ми сметају рупе у причи.

Наставак је довољно динамичан, забаван, крцат превратима и новим моментима, некада исфорсираним јер поступци ликова нису увек најјаснији. На пример, пропустио сам део када је Том Холандер превише помирљиво прихватио пораз, односно нејасно ми је зашто је то тако учинио. То су те рупе у причи које у мањој или већој мери кваре утисак. Као и сам крај, који је тек покушај да буде другачији, а у ствари је опште место, превише предвидљив и за нијансу више мелодраматичан.

Овом наставку могу да замерим и што није донео ништа ново у односу на претходни, осим богиње Калипсо, која се и није показала као богзна каква атракција, а прича у вези са њом је сувише предвидљива. И филм је у неким деловима развучен више него што је заиста било потребно.

Едукативни моменат: Када су бирали гусарског краља, сваки од капетана је номиновао себе јер је сваки од њих био себичан. Једини који то није урадио је Џони. И тиме је показао да је мудрији јер је и једини остварио свој циљ. Себичност није одраз мудрости, нити ће људи увек удовољавати себичњацима када их, већ, процене какви су заиста.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

harry-potter-and-the-goblet-of-fire (Small)Хари Потер и ватрени пехар (Harry Potter and the Goblet of Fire 2005) је четврти наставак саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф и који похађа чаробњачку школу Хогвортс. У тој школи организован је трочаробњачки турнир у коме учествују још две школе; Бобатонс из Француске и Дурмстранг, која је негде у североисточној Европи. Из сваке школе бира се по један одважан чаробњак који ће представљати своју школу на турниру. У име Хогвортса изабран је Роберт Патинсон, али уз њега и Хари Потер. Проблем је у томе што се Хари није кандидовао, а и, према правилима, нема довољно година за такву врсту такмичења. Његови наставници подозревају да су ту ситуацију наместиле мрачне силе, али, свеједно, дозвољавају да Хари учествује надајући се да ће их то довести до онога ко је све то замесио.

Критички осврт: Лавиринт, као финални и „најстрашнији“ задатак, био је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни ја шта, а добио травицу која гута чаробњаке. Такође, у филму има општих места, као када се Хари, ипак, појављује након што је, заједно са змајем, пао у понор. И глумци драме више него што је реално потребно, а и емоције су претеране. Но, и поред тога, филм је сјајан, баш као и сваки други део о Харију Потеру, пре свега због одличне приче, маште, шарма и специјалних ефеката.

Едукативни моменат: Хари Потер и Роберт показали су шта значи фер надметање. Један другом су открили значајне информације које су обојици помогле и изједначиле шансе. И није важно ко ће победити јер је већ такав однос права победа сваког од њих.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

harrypartone (Small)Хари Потер и реликвије смрти: први део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1 2010) је претпоследњи филм серијала о чувеном чаробњаку. Мрачни лорд, кога тумачи Рејф Фајнс, завладао је светом чаробњака и он и његови следбеници прогањају све оне који им нису по вољи. Хари Потер је главна мета, па мора да бежи, али, истовремено, са својим пријатељима Емом Вотсон и Рупертом Гринтом креће у мисију да дохака злом владару.

Критички осврт: Режисер Дејвид Јатс је желео две ствари: да пролонгира кулминацију, односно остави је за део други и да поради на личној драми ликова. И успео је у оба, али је зато растегао причу до граница пуцања. Тако да драмских момената има, али за неколико нијанси више него што је баш било неопходно. Но, прича је и даље у реду, мада не врца претерано ни од маште, ни од акције и авантуре, а радња је сведена на тражење делића душе злог лорда. Сама идеја како је расцепкао своју душу, те на тај начин себе заштитио, није лоша.

Занимљиво је гледати еволуцију прича о Харију Потеру. Како је одрастао, филмови су постајали све мање дечји, а све више озбиљнији и мрачнији, док је зли лорд постајао све присутнији, да би у овом делу био апсолутно доминантан. Углавном, рекао бих да је у овом филму много више од саме приче значајна та атмосфера која је завладала чаробњачким светом, распоред и однос снага, као и идеали или идеологија који су водиље ликова. И због тога, према својој озбиљности, овај филм превазилази све раније наставке.

Едукативни моменат: Веома је било видно да су Џејсон Ајзак и његов филмски син Том Фелтон на смрт преплашени у друштву свог мрачног господара и да им све што се дешава нимало не прија. Постоји изрека која каже да је баба дала динар да уђе у коло, а онда даје два да из њега изађе. Веома је важно проценити у шта се упуштамо, да не бисмо плаћали много скупљу цену изласка.

Оцена наставника:

5(у ствари, између четири и пет)

catseye (Small)Мачје око (Cat’s Eye 1985) је омнибус од три приче које је написао Стивен Кинг. Све три приче прате авантуре мачка који је, бежећи од пса, улетео у камион за испоруку и завршио у Њујорку, а потом и у другим градовима.

Критички осврт: Не могу да кажем која је прича најбоља јер свака је необична и има неки свој квалитет. Прва има скроз занимљиву идеју, друга је веома узбудљива и напета, а у трећој доминира преслатко и маштовито замишљено чудовиштанце. Спој све три приче је мачак који сасвим случајно долази на дестинацију где је потребан, што је генијално осмишљено. У једном истом филму са крими прича прелазимо на бајковиту дечју и то се сасвим уклопило, што је, заиста, мајсторство.

Добра је фора када у првој причи Џејмс Вудс гледа ТВ и филм „Мртва зона“ и каже како ништа не разуме тај филм и чуди се ко уопште пише такве глупости. Сценарио и за овај и за други филм написао је Стивен. 🙂 Човек уме да се шали на свој рачун. И уме да прави приче и није разочарао ни овај пут. Уз добру режију и одличну глуму, ово је одличан филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: Главни глумац у овом филму припада раси египатских мау мачака. О њој и другим расама можете више научити на овом линку.

Оцена наставника:

5(свакако)

brotherh (Small)Братство (The Brotherhood 2001) је први наставак у саги о крволочним братствима која се успостављају на америчким колеџима. Самјуел Пејџ је момак који је добио стипендију као спортиста на колеџу и који нема високо мишљење о братствима, али га је Бредли Стрикер, вођа једног од њих, свеједно врбовао. Самјуел ће открити да је његов анимозитет у овом случају оправдан јер су момци из тог братства листом – вампири.

Критички осврт: Што се хорор прича са братствима и сестринствима на колеџима тиче, оне свакако нису новина. Уосталом, колико сам разумео, такве дружбе имају неке своје иницијације, чак ритуале, а и тајне које млади деле међу собом. Потпуно су погодне за овакву врсту страшних прича, па је логично да ће бити експлоатисане. Само су у питању варијације; некада су чланови братства или сестринства демони, некад вештице, а у овом случају вампири. Но, идеја оригинална није, а конкретно ни њена реализација. Радња је сасвим и класична и очекивана, са крајем који не може бити глупљи. Прича више личи на неку сапуницу са покушајем мистерије.

Обично су у јефтиним хорорима заступљене лепе и згодне цице које добро вриште. Ово је такав (јефтин) тип хорора, али са том разликом што су овде набилдовани момци који лоше глуме. 🙂 Дакле, постоји геј сензибилитет, мада пре у алузијама него у експлицитним односима и ликови су, наводно, оријентисани ка нежнијем полу. И потпуни су стереотипи. Продукција је, јасно, прилично слаба. Специјални ефекти су сведени на мрдање камером и кечапом наместо крви.

Дијалози су потпуно приземни, а при томе и досадни. Углавном се једна мисао врти у више реченица и неколико минута. Најсмешније је када је Самјуел декламовао патетичну причу о свом несрећном одрастању, што је пропраћено врло прикладном музиком.

Едукативни моменат: Овај филм је покушао да поентира да се стереотипи стварају на реалним основама и да момци који личе на „гикове“ и оне који личе на спортске стипендисте на колеџу, најчешће то и јесу. И јасно је да се стереотипи праве на основу онога што је виђено, то нико не спори. Но, поента је у томе да стереотипи не важе за све људе и да ће увек бити не мали број изузетака, те због њих и треба да се боримо против предрасуда.

Оцена наставника:

1(безвредна, као и цео филм)

Revolt-New-Film-Poster (Small)Побуна (Revolt 2017) је амерички филм који се дешава негде у Африци у ратом захваћеном поднебљу. Рат се води између људи и напредних машина и у њему учествује војска САД. Један од америчких војника је и Ли Пејс, који се онесвестио током једне борбе. Пробудио се у затвору са мањим повредама и амнезијом. Он не зна ко је и шта му се десило, али га то не спречава да, заједно са лекарком Беренис Марло, настави борбу.

Критички осврт: Након врло ефектног почетка (и што се сцене и што се специјалних ефеката тиче) креће потпуно глупава нарација. Американци су мајстори да приземље филм, али, свеукупно гледајући, режисер Џо Мијале није урадио лош посао. Није урадио он ништа епохално; више је ишао на сигурне, већ опробане варијанте. Но, немојте ме погрешно схватити јер режија је далеко од перфектне, тако да пропуста има, а и патетике и то, нажалост, обилато. Сценографија је пресмешна. У разрушеном граду беспрекорно окречени зидови готово су геометријски правилно срушени, са гомилом камења (и само камења јер у кућама, осим зидова, ничег, очигледно, није било) наоколо.

Ли се страсно трудио да покаже колико су му бицепси нарасли, али је, обрнуто пропорционално, глумачко умеће значајно опало. 🙂 Но, добро, бар зна да се бије, а за филм овог типа то је сасвим довољна вештина. Беренис то умеће има мање изражено, а и туче у којима она учествује сувише су погодне за њу и то толико да не може да изгуби. Кад написах „филм овог типа“, мислио сам на ратни СФ са темом ванземаљских освајача. Ови су налик на трансформерсе који се не трансформишу, већ имају тикове попут какве животиње или „Ејлијена“ (утицај ове саге је више него очигледан у више од пар сцена), што је чудно, с обзиром да су роботи.

Прича је потпуно обична, много пута виђена и нити је донела ишта ново, нити је унапредила поджанр у било ком смислу. Радње заиста нема. Све време Ли и Беренис или упадају у заседе махнитих црнаца или беже од квазитрансформерса. И то је мање-више то. У другом полувремену има и сегмената из „Линије хоризонта“, али то значајно није побољшало причу. Пошто филм није узбудљив, иако је то била Џоова намера, композитор Бер Макрири је то покушао да постигне музиком. И то је био један слабашан покушај. 🙂 Финални обрачун донекле поправља утисак. И у прилог филму још могу да кажем да су специјални ефекти пристојни.

Едукативни моменат: Без обзира са којим афричким народом се сусрео, Ли је знао њихов језик. Додуше, то му је омогућила ванземаљска технологија, али, свеједно, комуникација је била ефикаснија и могао је да разуме све шта су причали, што му је давало предност у борби. Ми не морамо да се боримо, а тешко да ћемо имати помоћ ванземаљаца, но, свакако, треба да уложимо сопствене напоре и да учимо стране језике – баш зато што ће нам бити лакше да комуницирамо са другим народима и што ћемо бити у предности где год да одемо.

Оцена наставника:

2(бледуњава)

rocky-schouten-theater-poster-thespacebetweenus (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2015) је холандски краткометражни филм на енглеском језику. Радња се дешава у будућности која је потпуно загађена. Кисеоника више нема у атмосфери и људи су одлучили да дишу под водом. Да би то могли, морају да узму шкрге од сирена. Једну сирену под именом Адам су заробили, али Јулија, девојка која чисти, не жели да ово дивно биће настрада.

Критички осврт: Идеја за филм је свежа и занимљива (ако занемаримо да кисеоник у атмосфери има утицаја на растворен кисеоник у води), али реализација је више него класична и отрежњујућа. Сукоб себичних људи и других, па и напредних врста, чест је мотив, као и емпатија девојке према згодном ванземаљцу. Иначе, прилично је добро урађена маска за сирену. Град у коме сирена живи, већ је виђен у „Амбису“. Јулија свакако не би могла да стигне жива до њега, као што је у филму приказано, пошто би је притисак здробио. Углавном, лепа идеја, одлична маска и солидна сценографија и све то упропашћено причом која је лишена сваке инвентивности.

Едукативни моменат: Кисеоника за дисање ће бити, али сам квалитет ваздуха је већ у данашње време смањен због загађивања. Ако не желимо да нам обавезан додатак буде боца с кисеоником или да тражимо шкрге које ћемо уградити, као у овом филму, треба да заштитимо и унапредимо животну средину.

Оцена наставника:

3(нажалост)

megamind-the-button-of-doom (Small)Мегаум: Дугме пропасти (Megamind: The Button of Doom 2011) је краткометражни цртани наставак сјајног „Мегаума“ из 2010. Пошто више није зликовац, Мегаум је одлучио да распрода све своје зле изуме и обуче одело суперхероја које је сам дизајнирао. Међутим, то се испоставља као јако лоша идеја.

Критички осврт: Мегаум је, заиста, сјајан цртаћ. За свега нешто више од десет минута успео је да донесе много хумора, узбуђења, акције, свежих идеја… Одлична прича је испричана и са сјајним поукама.

Едукативни моменат: Мегаум је зажалио што није направио каталог својих злих изума јер није могао да се сети шта је све направио. Увек је добро да имамо неку врсту списка, табеле, каталога или било каквог записа о ономе што радимо.

Оцена наставника:

5(наравно)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

death-note-l-poster (Small)Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

5(да, свакако)

pirates-of-the-caribbean the-curse-of-the-black-pearl (Small)Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су добро одрадили посао. Такође, има и много добрих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су, иначе, добри и виспрени.

Филм је узбудљив је и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

large_uRvNOES (Small)Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и то, у жанровски сасвим другачију причу, уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

elm_st_dreammaster (Small)Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она је добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли са ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

1(без поправног)

affiche-rupture (Small)Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, али све што Нуми жели је да побегне одатле.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

3(са мини плусем)

leptirica_cover (Small)Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

5(увек)

Weird_Science (Small)Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

green-lantern-emerald-knights (Small)Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно, приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен је у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту, свакако, има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

moviesu-g-i-joe-the-rise-of-cobra (Small)Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

2(на три)

despicable-me-iii (Small)Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

5(унеколико блеђа)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је, без дилеме, заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда, веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је, дефинитивно, најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то, ипак, јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна, као и глума и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер је и прича таква, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)

Лако Је Критиковати 76

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

night-of-the-comet-movie-poster (Small)Ноћ комете (Night of the Comet 1984) је апокалиптични филм, а узрок апокалипси је пролазак Земље кроз реп комете. То је имало за последицу да се људи и животиње претворе у пепео. Преживели су само малобројни који су били у некој врсти склоништа од метала. То се десило Катарини Мери Стјуарт и Мајклу Боуену који су провели ноћ у просторији биоскопа где се пројектују филмови. Они који су били делимично заклоњени само су одгодили злу судбину и њихово претварање у прах је успорено. Постали су опасни, налик зомбијима и један од њих је дошао главе Мајклу. Катарина је успела да се спасе и пронађе и сестру Кели Марони, а обе су набасале на Роберта Белтрана у радио-станици. Пошто је Кели искористила прилику да буде водитељ на радију, добила је позив од људи из научног центра. То је за ову младу тројку била нада за спас, али научници имају другачије планове.

Критички осврт: Нисам баш успео да пропратим зашто су Катарина и Мајкл морали да преноће у биоскопу, али добро, морали су и за радњу је, логично, значајно да главна протагонисткиња остане жива. Ко да је важно зашто је жива. 🙂 Него да ми пређемо на ствар… Е, такав утисак оставља сценарио. Збрзан почетак тек да се види ко је ту ко и да буде какав-такав увод у главну ствар, односно разарање комете. Оне исте која је разорила и диносаурусе. У лепршавим осамдесетим пролазак комете је, напросто, морао да буде пропраћен розе светлосним ефектима. 🙂

Овај филм би био претеча филма „Ја, легенда“. 🙂 Идеја није лоша, као ни глума, мада је Катарина, повремено, претерано драматична. И није једина. Мери Воронов је таква и још неуверљива, приде. Неуверљива је и пуцачина у тржном центру, али је урађена са шармом, не могу да спорим. 🙂 И неке сцене су баш, баш наивне, попут оне како Роберт и Кели сређују чувара научне установе. Дакле, није ово филм без мане, али има занимљиву и динамичну причу.

Едукативни моменат: Када је Џефри Луис питао Катарину да ли је трудна, она му је одговорила како је једном мислила да јесте. На то је он узвратио да то није битно. Она је онда рекла: „То ти мислиш. То су биле најдуже три недеље у мом животу.“ Овај кратак разговор показује колико су нам важни наши проблеми и како мало слуха имамо за туђе. То је, пре свега, последица различитих искустава и интересовања, али, ипак, требало би да имамо више разумевања.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

lazer-team-hero-background (Small)Лејзер тим (Lazer Team 2015) је комедија о четворици људи, који су се случајно задесили на истом месту и то баш оном где је пао НЛО. Заправо, они су и допринели да се НЛО уопште сруши. Летелица је била намењена америчкој војсци и у њој се налазила опрема која је требало да припадне шампиону Земље (Алану Ричсону), од рођења тренираном за то. Сада се опрема инсталирала на тела ове несрећне четворке, па су, хтели-не хтели, морали да се прихвате мисије спасавања света.

Критички осврт: Наслов филма и синопсис нису ми деловали да је у питању добар филм, али ме је пријатно изненадио. Од старта су ми се допали ликови који су веома живописни и комични и који, заправо, и „носе“ овај филм. Радња свакако не, пошто је сасвим предвидљива. Чим видите четворицу спадала, а четири је делова оклопа, питање је било само ко ће добити који део. Такође, ни специјални ефекти нису грандиозни, а акција је млака. Да није уједно и комична, не би била ни помена вредна. Хумор је солидан, мада има предвидљивих и приземних фора. Но, и поред мањкавости, филм је, укупно гледајући, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Постоји једна изрека која каже: „Није коме је нуђено, већ коме је суђено“. У судбину не верујем, али верујем да је живот чудесан и да нам доноси нова изненађења, па и улоге којима се нисмо надали и за које се, самим тим, нисмо спремали. Али ако пристанемо на њих, треба да се трудимо да испунимо очекивања, баш као што је „Лејзер тим“ спасио Земљу.

Оцена наставника:

4(уз дебео минус)

supermanII (Small) (Small)Супермен II (Superman II 1980) други је наставак саге о суперјунаку кога глуми Кристофер Рив. Он је толико заљубљен у новинарку Лоис Лејн (Марго Кидер) да је одлучио да се одрекне својих импресивних моћи због ње. На несрећу, баш у то време, троје зликоваца са Криптона, Суперменове родне планете, стижу на Земљу са циљем да поробе њене становнике. И они имају моћи какве има Супермен, односно какве је имао док није одлучио да их више нема. Земља је у опасности, а изгледа да, овај пут, нема ко да је спаси.

Критички осврт: Има симпатичних и комичних момената, али и наивних, као када је Марго успела да превари полицајца усред озбиљне терористичке претње и попне се на Ајфелову кулу, па чак упузи испод лифта који води до највиших спратова. Егзибиције које Супермен изводи тек су луцидне. Пошто је бомба у лифту Ајфелове куле, он пробија торањ са све лифтом, напушта атмосферу и Земљу, пролази покрај Месеца и нежно одгурује лифт да безбедно експлодира у свемиру (на начин који се у свемиру сигурно тако не би одвијао). Онда га таласи (врло видљиви) запљусну и он, на срећу на кратко, изгуби свест, али се онда поврати и заплива, односно залети ка Земљи… И све време тако. Но, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Скроз је лепршав, смешан и забаван.

Што се саме приче тиче, она се састоји из два сегмента; акционог и љубавног. Те две приче логично се уклапају и на крају заокружују у једну целину. Међутим, сам акциони део је мањкав, пре свега да би се приредио добар шоу са свим ефектима које је то време могло да приушти. Наиме, Суперменова тактика борбе је крајње неинтелигентна јер је очигледно да у граду, где су сви становници таоци, он нема шансе да победи. И док се боре и буквално руше облакодере, пролазници пазаре, једу сладолед, мајка шета дете у колицима и тако. 🙂 Но, и поред свих мана, ово је сјајан и сада већ култни филм јер има шарма и причу која има смисла.

За мене је Кристофер Рив једини прави Супермен. После њега, сви су смешни. 😀 И увек када крене сцена где Кристофер лети, праћена је истом, помпезном музиком. Та музика се прекида аутоматски чим крене сцена са „опаким“ терористима. Најсмешније је када таквих неколико сцена иде наизменично, па звучи као да неко мења ТВ програме. 🙂 Но, колико год све изгледало луцидно, цео концепт некако иде уз овог суперхероја. Покушано је слично и са Суперменовом рођаком Супердевојком, четири године касније, али је то био потпуни промашај.

Едукативни моменат: Супермену није помогла надљудска снага и натприродне моћи да победи троје силника, већ сасвим обично лукавство. Неке способности и особине могу чуда да направе, иако саме по себи чудо нису.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

mimicmovie (Small)Мимикрија (Mimic 1997) је способност животиња да обликом и бојом тела имитирају друге врсте или објекте из околине, а такође је и назив СФ филма. На Менхетну заразна болест коју преносе бубашвабе односи дечје животе. Зато је Џереми Нортам, помоћник директора Центра за контролу и превенцију болести, унајмио ентомолога Миру Сорвино, како би стала на пут бубашвабама. Она је то урадила тако што је генетички изменила друге врсте инсеката и направила сасвим нову, коју је назвала Јуда. Као што је и планирала, Јудине излучевине биле су отровне за бубашвабе. Акција је успела и телевизија је славила Миру као хероја. Три године касније, Мира је почела да открива да њене бубе нису изумрле, како им је она својим генетичким дизајном наменила, већ су еволуирале у нешто ново и застрашујуће.

Критички осврт: Филм је напет и има све елементе једног доброг хорора, али ми се не допада што сама идеја, која је, безмало, одлична, уједно није и довољно искоришћена. Бубе имитирају људе како би их лакше ловиле и та мимикрија је дошла до изражаја тек у пар сцена. У великој већини сцена, бубе нису ништа много више од језивих чудовишта. Но, инсекти су сасвим добро урађени, односно њихови покрети изгледају прилично реално.

Место дешавања је сувише погодно и сувише очигледно: подземни делови града. Проблем је у томе што су сцене мрачне, тако да се све слабије види. Има нелогичних сцена, па тако буба масакрира Ђанкарла Ђанинија, иако се намазао истом машћу као и Џереми, кога нису дирале. Касније та маст више није ни имала ефекта и бубе су, свеједно, нападале, што није доследно. Мира је, по изласку из вагона, дозивала малог Александра Гудвина, иако није могла да зна да га је Ђанкарло пронашао. Онда, нејасно је зашто су се уопште Ђанкарло и Џереми разишли, ако су се већ договорили да крену у исту мисију. И, напокон, након експлозије која је одувала четврт града, Мира и Џереми су изашли из подземне железнице без огреботине. Само мало нагарављени. Готово цео акциони део прате нелогичне ситуације. Неке су и позајмљене из других филмова, па тако улазак Џеремија у просторију са ројем инсеката врло је слична уласку Сигорни Вивер у просторију са јајима Ејлијена у другом делу саге. Свеукупно гледајући, верујем да режисер Гиљермо дел Торо може много боље од овога.

Едукативни моменат: Људи понекад користе једну врсту како би смањили бројност друге која или нарушава људске потребе или здравље или штети екосистемима. Тада говоримо о биолошкој борби против тих врста, а ако унесемо врсту (у овом случају са којом регулишемо бројност оне која нам смета) на ново станиште, то се назива интродукција.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

moskito (Small)Комарац (Mosquito 1995) је филм који је, из мени мистериозних разлога, стекао статус култног. У америчком националном парку посетиоце су почели да нападају џиновски комарци. Четворо њих, који су успели да се спасу, покушавају да нађу начин да униште ову смртоносну претњу.

Критички осврт: Са овим филмом стварно нема шале. Прва сцена је како пада ванземаљски брод, друга како се комарац излеже из лутке, трећа како пије крв ванземаљца и у четвртој џиновски комарац удара у кола. Све то, заједно са уводном шпицом, дешава се у прва три минута филма. Сва каснија дешавања су потпуна класика за овај поджанр. Комарци нападају, људи вриште и неколико главних јунака покушава да се спасе. То је то, уз све смешне специјалне ефекте. Буџет је био толико ситан да су неке жртве приказане са гротескним маскама како им је исисана сва крв (буквално су изгледале исцеђено), али највећи број њих је имао само црвене печате по глави. Додуше, велике печате. 🙂 Да додам да су и туче потпуно неуверљиве.

Ликови су занимљиво представљени у овом филму. Готово сваки од њих има неку психолошку девијацију и нејасно ми је шта је Гари Џоунс (режисер и сценариста) желео да постигне тиме. Можда је мислио да ће ликове тиме учинити комичним, али није. Нити је филм комичан. Гунар Хансен је имао једну од улога, а двадесетак година пре овог филма глумео је убицу у „Тексашком масакру моторном тестером“, па је у овом филму направљена алузија на ту тему. И то је врхунац хумора у овом филму, те је, ваљда, јасно какав је хумор у питању.

Едукативни моменат: У једној љубавној сцени девојка је рекла момку да јој не грицка врат. Он јој је узвратио да не ради то он, већ комарац. Скинуо га је са њеног врата и рекао да оде и себи нађе сопствену девојку. Комарац кога је склонио је – девојка. 🙂 Мужјаци комараца су биљоједи, а крвљу се хране искључиво женке и то пре него што треба да положе јаја.

Оцена наставника:

1(али култна, наравно)

monsterhou (Small)Чудовишна кућа (Monster House 2006) је цртаћ о дечаку који је опседнут комшијом преко пута. Комшија је наопак човек који не дозвољава да се деца играју на његовом травњаку и заплени сваку играчку која заврши ту. Тако се десило да лопта дечаковог друга заврши на травњаку. Када је кренуо да је донесе, дечака је пресрео непријатни човек. Тај сусрет је био трауматичан за дечака, али фаталан за човека који је пао. Одвезла су га болничка кола, али за дечаке је тек тада почео кошмар. Кућа је наставила да живи без свог станара и, чак, да прождире људе. Мисија дечака је постала да је зауставе у тој застрашујућој активности.

Критички осврт: Преговори између бебиситерке и девојчице која продаје слаткише одлични су. Иначе је хумор баш добар, а дијалози су виспрени и занимљиви. И анимација и прича су занимљиви. Прича је и помало тужна.

Међутим, финална битка са кућом урушила је цео филм. Болничка кола која су довезла старца и умало згазила дечака, само су нестала у наредној сцени. Ако је већ неко од болничара довезао старца и одвезао се, зар није логично да провери како је тај дечак? Старац је, тек тако, извадио експлозив из своје болничке спаваћице и дао га врло младом дечаку да њиме разнесе кућу. А кућа која се саставља иза леђа другог дечака, који се радује јер мисли да ју је срушио, једно је од најопштијих места у филмовима. И целу ту натприродну борбу и експлозије и шта све не апсолутно нико у граду видео није, нити се било ко појавио да види шта се дешава. Много рупа у читавој трећини филма.

Едукативни моменат: Тек када је кућа уништена, старац је био слободан. Ако ово посматрамо као метафору (буквално никако јер није добро рушити кућу), не ваља бити „роб“ куће. Дом нам пружа комфор и сигурност, али ваља мало изаћи и напоље, међу људе. Такође, скуп стилски намештај не значи много ако нам није удобан и ако немамо госте да им таквим учинимо боравак у нашем дому. И, напокон, чишћење је битна хигијенска навика, али не мора да нам исцрпе сву енергију. Није смак света ни ако нам је кућа, односно соба, понекад и неуредна. 🙂

Оцена наставника:

3(може плус)

ghostisll (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell / 攻殻機動隊 1995) је јапански футуристички цртаћ рађен према истоименој манги. Главна хероина је Мотоко, која ради за Сектор 9 при јавној безбедности у Јапану. Њен тим добија задатак да уђе у траг тзв. Луткару, односно хакеру који преузима мозгове људи и тера их да одрађују оно што су његови циљеви. Наиме, у будућности је могуће мозгу додати делове који омогућавају везу са интернетом и приступу разним подацима. Тако Луткар и долази до својих жртава. И таман када је тим Сектора 9 помислио да је ухватио Луткара, испоставља се да се у вези са његовим случајем дешава читава завера, па и у оквиру организације којој Сектор 9 припада.

Критички осврт: Анимација није грандиозно боља у односу на уобичајену (мада је за оно време била прилично напредна и комбиновала је модерне трендове са класичним), али неке идеје сјајно су анимацијом решене. Једна од њих је када Мотоко пада са зграде и постепено постаје невидљива пред очима полицајца и стапа се са улицом иза ње. Иначе су сцене прилично ефектне и оно што је веома занимљиво, манга, за коју сам увек веровао да има врло ограничене могућности да прикаже осећања, у овом случају је прилично јасно показивала стање појединих ликова (Мотоко, пре свих). Допала ми се и сцена када Мотоко, напокон, успева да споји свој мозак са Луткаром. И уместо да улети у неку луцидно фенси сајбер реалност, дешавало се нешто далеко обичније, али значајно ефектније.

Дијалози повремено звуче поједностављено, али уопште нису. Многе размене мисли ликова су филозофске и много мудрих ствари може да се чује. Сама прича је прилично компликована и укључује широк спектар ликова. Потребно је много концентрације пропратити све то, али вреди јер је прича добра. Такође, вреди и сам концепт. Град будућности није ништа значајније побољшан у односу на садашњост. И загађен је. Људи су се окренули од технологије комфора ка себи и почели да побољшавају искључиво сопствено тело и мозак, укључујући и брзину преузимања информација. Обично су предвиђања да ће нас невоље снаћи од технологије коју користимо, а овог пута опасност долази од нас самих, у виду манипулације и немогућности да разликујемо стварно од виртуелног. И то ову причу чини реалном и дубоком. И то је тек једна од тема која се обрађује и добро поентира.

Едукативни моменат: Мотоко је рекла да без обзира колико моћни и мудри били, систем у коме сви делови реагују на исти начин је систем који има фаталну ману. Веома је мудра Мотоко. 🙂 Уосталом, и у друштвеним системима једноумље никад ништа није добро донело.

Оцена наставника:

5(наравно)

a-girl-walks-home-alone-at-night-poster (Small)Девојка се ноћу сама враћа кући (2014 دختری در شب تنها به خانه می‌رود) је амерички филм на персијском језику. Девојка из наслова је, у ствари, вампирица која ноћу вреба жртве. Тако је налетела на момка Араша Марандија, који се враћао са маскембала прерушен у Дракулу. Између њих почиње да се дешава нешто, нека емоција, на коју ни вампирица није имуна.

Критички осврт: Музика је одлична, а некако добро прати сцене. Исто тако и фотографија (а уметнички дојам појачава и то што је филм урађен без боје и то је урађено заиста ефектно). Изгледа да је све то у маниру редитељке Ане Лили Амирпур, као и још неке компоненте филма, мада је тешко рећи који је њен манир, с обзиром да сам тек други њен филм одгледао, а није их урадила много више. Ана, изгледа, воли да у филму има психоделичну журку са обавезним дрогирањем, немоћно детенце које је, из неког разлога, значајно за радњу и супротстављене полове. У вези са овим потоњим, с једне стране ту су насилни, физички јаки мушкарци (увек су ту негде, при руци, тегови) или, напросто, моћни на неки начин, а са друге жене које су изнашле начине да буду јаке, али су, истовремено, и девијантне. Доминик Рејнс је прави представник Аниног мушкарца. Доминик, и поред улоге суровог нарко дилера, делује врло симпатично и занимљиво, са свим својим тетоважама и смешним, сведеним понашањем. Заиста је аутентичан и улогу је изнео баш добро. И остали нису били лоши.

Занимљив је лик главне глумице Шејле Ванд, али и њен изглед. Марама коју носи преко главе, као и пратећа одора, иначе одлика иранске културе облачења, претворена је у неку врсту плашта, баш какав имају древни вампири. То, и сама радња, као и однос мушкараца и жена, наводи ме да претпоставим да за Ану овај филм има неко лично значење (јер она и потиче из Ирана) и добар део сопствене и искрене емоције успела је да пренесе у сам филм. И на то не можете остати равнодушни.

Што се саме приче тиче, нема највећу могућу динамику, али невероватно држи пажњу. Ово је једна необична љубавна прича, дијаметрално супротна од саге „Сумрак“, много више кул и много мање патетична. И када Шејла каже да је радила неке лоше ствари, то, заиста, има тежину, за разлику од њањавог пренемагања Роберта Патинсона када каже то исто у поменутом другом филму. Углавном, на крају се све решило, а опет је остало неизречено. Заиста занимљив филм од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм је мрачан јер је Шејла вампирица. Међутим, можемо да тумачимо и да је филм мрачан због наркоманије, која је, такође, тема филма. И за разлику од вампиризма, наркоманија је реална опасност које се стварно треба бојати.

Оцена наставника:

4(може)

abraham-lincoln-vampire-hunter (Small)Абрахам Линколн: Ловац на вампире (Abraham Lincoln: Vampire Hunter 2012) је животни пут шеснаестог председника САД испричан на фантастични начин. Филм почиње његовим детињством, када му је вампир Мартон Чокаш убио мајку. Када је одрастао, одлучио је да се освети, али то није прошло како се надао. Тада је налетео на Доминика Купера који га је обучио да убија вампире – не само Мартона, већ и све остале. Линколн је постао успешан у томе, али је схватио да много већи допринос може да да као председник државе. Зато је одложио убојиту секиру и почео да се бори идеалима.

Критички осврт: Почетак је, буквално, склепан, тако да смо очас посла дошли до тога како Абрахам вежба да буде ловац на вампире. И та вежба није лоша, а секира је иоле креативније оружје против вампира које се користи у оваквим филмовима. И каснија акција није лоша, а посебно бих издвојио када се Бенџамин Вокер (Линколн) бори против Мартона у сред стампеда коња.

Радња је сасвим у реду, одржива и, чак, у доброј мери прати историјске чињенице, што је чини реалнијом. Филм је микс две приче из два различита жанра. У једној Линколн је амерички херој председник који се бори за људске слободе, а у другој он је амерички херој ловац на вампире. Погодно, вампири су уједно и робовласници и заговорници таквог друштвеног поретка, па су те две приче или жанра, како желите, некако повезане. И то није лоше испало и није проблем. Проблем је што је филм предвидљив и има много општих места и, нажалост, оних „великих“ речи које Амери тако воле. Невоља је и што се исте мисли врте у много реченица и толико се велича америчка нација да, напросто, мора да вам позли од толико родољубља и националног поноса. Мислим, ако ћемо поштено, Американци се јесу међусобно поубијали како би решили проблем ропства и решили су га на најбољи могући начин, али су ропство имали. Колико су црнаца побили и шта су им све радили? Колико Индијанаца? Племенитост није у томе да више не кињиш онога кога си кињио. Оно чиме, можда, могу да се поносе је да су се изборили за бољи друштвени поредак, али њихова историја није за понос. Више је за наук, рекао бих. Е, та погрешна директива ми највише смета код оваквих америчких филмова.

Едукативни моменат: Доминик је рекао да права моћ не долази из мржње, већ из истине. За моћ не знам, али знам да ништа добро не долази из мржње.

Оцена наставника:

4(заиста на једвите јаде)

file__Elm_poster (Small)Страва у улици Брестова 5: Дете снова (A Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child 1989) је пети наставак саге о Фредију Кругеру (Роберт Инглунд), злочинцу који убија тинејџере у сновима. За Фредија то није довољно и он жели да се поново роди у правом свету, преко детета које носи Лиса Вилкос.

Критички осврт: Филм је прилично добро почео, форсирајући причу о Фредијевој мајци Бијатрис Бипл. И то је имало неког смисла, као и сам заплет, мада је урађен прилично мелодраматично, чак помпезно. И наивно; речју, у духу осамдесетих. Рецимо, наиван моменат је када је Лиса ушла у сан Џоа Силија како би га спасила, наместо да га само – пробуди. Спавао је на корак од ње. 🙂

Можда је пети део саге већ био вишак јер су идеје за причу рециклиране из претходних наставака. Идеја водиља је, практично, истоветна оној из другог дела ове саге. Фредију је потребно право тело, па је у претходно наведеном наставку хтео да преузме Марка Патона, а овај пут је своју шансу видео у беби коју треба да роди Лиса. Но, и таква каква је, идеја је, колико-толико одржива, као и сама прича, до неке треће трећине филма, када крећу небулозе. Лиса се претвара у енергију и усисава је рендген како би видела да Фреди кроз пупчану врпцу Лисине бебе убацује душе тинејџера које је побио, што је приказано као да се млади спуштају низ тобоган. Шта рећи? 🙂 И борба Фредија и Џоа, иако није лоша, урађена је на исти начин као и у трећем делу саге, а и као у музичком споту групе А-ха „Take On Me“. Прегањање Лисе и Фредија по степеницама је већ виђено у „Лавиринту“, а и да није, у овом филму није јасан смисао целе те јурњаве. Дакле, као што написах, нема овде оригиналних делова и нема ни много разлога да овај наставак саге уопште постоји.

Општих места, очекивано, има, а глума је врло лоша, посебно Лисина, која је, нажалост, главни протагониста. Чак је и, тада мали, Вит Хертфорд глумео боље од ње. Његова физиономија је баш захвална за улогу детета снова, са све оним крупним очима.

Едукативни моменат: Фреди је имао циљ да додворавањем и манипулацијом приволи Вита да постане као он. И то лоши људи раде; утиче на децу разним начинима како би их увукли у свој мрачни свет. Зато, децо, опреза никад довољно, посебно према старијима које не познајете.

Оцена наставника:

2(може на три)

Лако Је Критиковати 74

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fcahbpet (Small)Мали монструми (Little Monsters 1989) је дечји филм. Главни протагониста је дечак Фред Севиџ, који се преселио са породицом и том селидбом није одушевљен. Уз то, стално се дешавају неке незгоде, за које отац Данијел Стерн криви њега. Испоставља се да је кривац за те незгоде монструм који долази испод кревета. Фред успева да га ухвати, тако што му је, једну ноћ, припремио замку. Открива да је монструм веома занимљив, а свет испод његовог кревета још више. Ипак, обитавање у монструмском свету има своју цену, тако да је и Фред почео да се претвара у једног од њих.

Критички осврт: Ово је занимљив дечји филм који приказује дечака жељног вишка слободе, те пада под утицај лошег друштва. Направљен је наивно и у фантастичном свету монструма, али прича би могла да буде далеко озбиљнија и да монструми буду, на пример, дилери дроге. Асоцијација је урађена доста добро, кроз дечје наивне (и мање наивне) шале које монструми збијају са децом, али поента је да то што раде јесте погрешно. Дакле, ово би могао да се схвати као дечји филм у солидном „паковању“ које је прихватљиво сваком детету (монструми у плакару и испод кревета) који нуди врло озбиљну тему. И у томе је највећи квалитет овог дела.

Такође, филм у доброј мери популарише науку и даје на значају школском научном истраживању и то, заиста, не могу да не поздравим. Такође, многи детаљи и решења у филму имају везе са науком; испод земље раздаљине између држава постају мање и то је чиста математика; такође не свиће на свим местима у САД у исто време и то има везе са географијом, а графит је заиста проводник и то има везе са хемијом и физиком. Свеукупно, филм не само да јесте поучан, већ шаље добре поруке кроз лепу причу.

Клинци глуме сасвим добро, а и симпатични су. Специјални ефекти за оно време су солидни и монструмски амбијент је лепо дочаран. Крај је превише развучен, мада је то надокнађено сјајном завршном музичком нумером. Једино што мислим да филму недостаје малко више маште, али сасвим је у реду и овакав. Чак, ово је можда један од најлепших дечјих играних филмова које сам гледао.

Едукативни моменат: Што би рекао монструм, свакоме је стало, само људи имају различите начине да то покажу. Другим речима, неће имати сви исте реакције и поступке да покажу да им је нешто важно или неко важан и то треба имати на уму када просуђујемо о туђим емоцијама.

Оцена наставника:

5(наравно)

Evil-Dead (Small)Зли мртваци (Evil Dead 2013) је четврти и укаснели наставак истоимене саге. Петоро младих окупило се у брвнари у шуми како би пружили подршку Џејн Леви у остављању дроге. У подруму брвнаре пронашли су језиве остатке некаквог ритуала и књигу упаковану и обмотану бодљикавом жицом. Лу Тејлор Пучи почео је да проучава књигу и ненамерно призвао демона који је почео да их убија, једног по једног.

Критички осврт: Какав почетак! Буквално ме је „одувао“! И, надаље, поставка радње је одлична. Први пут да млади нису отишли у колибу у шуми како би се лепо провели. Врло погодно је што се Џејн одвикава од дроге, тако да њени пријатељи и брат уверени да све што се дешава је производ њене кризе. Џејн је, при томе, заиста била уверљива. Иначе је глумачка постава сасвим добра. Односи између ликова приказани су сјајно и што се сценарија тиче и што се тиче глуме.

Фотографија у филму је одлична. У ствари, мало је ствари које ми се не допадају, а мало је и реалних веза са сагом „Зли мртваци“ из које је овај филм поникао. За разлику од претходних наставака, овај је прави и врло озбиљно урађен хорор. Додуше, књига зла је ту, као и демон, пресечен пут за бекство (овај пут високим водостајем, у другом делу саге то је био срушен мост), а Елизабет Блекмор исекла је себи руку, као што је то ономад урадио Брус Кембел. Иако су мотиви слични, сензибилитет филма није ни близу.

Од онога што ми се не допада је баш сам крај јер је немогуће да Џејн само одшета након повреде коју је задобила, али је крај и доста напет, као, уосталом, и цео филм. Филм има динамику, забаван је и ако већ није страшан, макар је гадан. 🙂 Што се мене тиче, довољно за пролаз.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај хорор посматрали филозофски, а кроз причу наркоманке Џејн, у ствари он постаје веома реалан. Дрога доноси управо овакву хорор причу која је, уједно, застрашујућа и за окружење наркомана. И њени породица и пријатељи, такође, трпе и страдају.

Оцена наставника:

5(не баш бљештава)

GhostQuake (Small)Духотрес (Ghostquake 2012) је ТВ филм Сај-Фај канала. Наставник историје у једној приватној америчкој школи, заинтересован за окултно, украо је златни новчић свог ђака који је овај наследио од деде. Наиме, деда тог дечака Марк Конор Гејни био је бивши директор те школе, оптужен за вештичарење и масовно убиство деце. Уз помоћ новчића, наставник историје је ненамерно призвао његов дух, који га је убио. Али ту се није зауставио и наставио је да убија наставнике и ђаке који су се затекли у школи те вечери.

Критички осврт: Лоши филмови често имају сложенице у насловима. Након „Ајкулорнада“ и „Лаварантуле“ ето нама и „Духотреса“. Сценариста филма је баш био инспирисан, па су сложенице само пљуштале током овог филма, те смо имали „жабенштајне“ и друга чудеса. Жабе су, у овом филму, тек посебна прича. 🙂

Духотрес је, заиста, смехотресан. Толики труд је уложен да духови у овом филму изгледају страшни, а изгледају више него смешни са још смешнијим специјалним ефектима. Духови су се бечили, церекали (са све шиљатим зубима) или грохотом смејали као најкласичнији могући зликовци у филмовима, а и остали глумци су се само трудили да глуме. Требало је да неко каже млађаном Марку Донату да није довољно само млатарати ножем да би изгледао опасно, а и другим глумцима је недостајало уверљивости.

Радња је сасвим класична и са не баш много логике у поступцима ликова. Рецимо, на крају, након гомиле побијених им пријатеља, двоје младих ћаскају о томе шта ће сад да раде. Заправо, сама поставка нема логике јер деца остају затворена у школи током ноћи и ваљда треба очекивати да ће на врата те школе покуцати родитељи, старатељи, полиција, ватрогасци… Било ко ко би се забринуо што малолетних лица нема у то доба код куће и ко има довољно здравог разума да их потражи на месту на које су, тог дана, и отишла. Осим нелогичних, има и нејасних момената, па тако нејасно ми је шта је конкретно убило Харизму Карпентер. Али то је још и сцена која је колико-толико пристојна за хорор. Оно што се десило у учионици за науку, односно напад нагло оживелих жаба из тегли, заиста је непристојно. 😀 Небулозних сцена има још, али ова поменута је убедљиво врхунац глупости.

Буџет филма је толико низак да нису могли да направе шминку младом црнцу коме су духови зашили уста. Тако да му је камера снимала тек део лица. До носа, да будем прецизнији. 🙂

Едукативни моменат: Марко је рекао да ако нешто не умемо да објаснимо то не значи да рационално објашњење не постоји. И потпуно је у праву, иако је, како је признао, лош у науци. 🙂

Оцена наставника:

1(нула, ако ћемо реално)

tommyknockersremake (Small)Томинокери (The Tommyknockers 1993) је ТВ филм из два дела или мини серија, како желите, рађена по роману Стивена Кинга. У једној варошици, писац без инспирације Марг Хелгенбергер, док је један дан шетала куче, пронашла је у шуми један занимљив објекат. Испоставило се да је то само мали део огромног здања закопаног у земљи. Почела је да копа и што је више откривала мистериозни објекат почело је да јој се дешава све више необичних ствари. Добила је инспирацију за роман, али и за разне СФ техничке апарате. Чак је развила способност да чита мисли. Све ово је опчинило Марг и она је опсесивно наставила да копа, иако јој је тело све више слабило. Ускоро су и други становници варошице почели да осећају ефекте овог ванземаљског објекта и то сви, осим Маргиног дечка Џимија Смитса. Једино је он остао трезвен гледе овог фантастичног здања и почео је да схвата да се у њему крије велика опасност за све њих.

Критички осврт: Приступ у овом филму је био да најпре упознамо све значајније ликове, па да се онда пређе на ствар, односно заплет. Ликови су занимљиви, иако су стереотипи, а рекао бих да су глумци главни „кривци“ за то што су такве ликове представили на такав начин. Другим речима, глумачка екипа је сасвим солидна. Заплет се одвијао полагано, а упоредо са њим је текла и драма. Тај драмски моменат је типична сапуница малог америчког града, са све варошанским интригама, и није баш најсрећније решен. Филм је на моменте претерано мелодраматичан, а и, иначе, има претеривања. Неке сцене су сувише погодне, као када дечак изводи мађионичарски трик у школи. Ипак, поуке које филм шаље су сасвим добре.

СФ део приче значајно је бољи. Одлична је идеја и реализација је више него коректна. Прилично дуго се гради мистерија – цео филм и још и по, али није досадно јер се стално дешава нешто ново и натприродни феномени постају све масовнији и све разноврснији, да би се на крају прича заокружила са врло ефектним крајем. Додуше, има наивних момената, попут изгинућа Трејси Лордс, али ништа што би се сматрало озбиљнијом грешком.

Ванземаљци су типични, мада изгледају опако, а ни њихов свемирски брод није ништа невиђено и грандиозно.

Едукативни моменат: Џимија упознајемо на почетку филма у групи која се лечи од болести зависности. Он је схватио да има проблем, односно да пати од алкохолизма. И то јесте важно – да смо свесни свог проблема, али није довољно. Треба и предузети нешто како би се он решио.

Оцена наставника:

4(са *)

mars_attacks_ver (Small)Марс напада! (Mars Attacks! 1996) је комедија рађена према серији сличица за децу прављеним 1962. Марсовци су упутили своје летеће тањире ка Земљи и Земљани, на челу са председником САД (Џек Николсон), надају се лепој сарадњи из које ће много тога научити. Припремили су и одбор за дочек, али се испоставило да Марсовци имају сасвим другачије намере.

Критички осврт: Прво што сам уочио је гомила познатих и добрих глумаца. Међутим, нису искоришћени довољно, иако су њихови ликови у доброј мери разрађени. Проблем је прича која је сувише танка и комедија која није успешна. Марсовци су злобни и то је премиса. Самим тим, њихови поступци одступају од елементарне логике и све време излуђују председника и Земљане који им наивно пружају небројено много прилика. Као резултат добија се нешто налик на цртаћу о Тому и Џерију: приземно лукавство мачке која се грубо игра са мишем. И то је, заправо, све. Мало је фора у филму које су ми измамиле осмех, а о смеху није било ни говора. Џек се баш префорсирано трудио да буде комичан и то у две одвојене улоге и сав труд је био залуд.

Специјални ефекти су солидни, акције има и паника је успешно дочарана. Све то, ипак, није довољно. Једино што могу да похвалим је како су искоришћени исечци из других филмова, попут „Годзиле“ и „Рапа Нуи“. Ту већ можемо да говоримо и о комедији, односно пародији и о креативности. И крај поправља утисак са Томом Џоунсом кога окружују дивље животиње, као у Снежани и седам патуљака, те почиње да пева. И последњи пољубац обезглављених Саре Џесике Паркер и Пирса Броснана је симпатичан.

Едукативни моменат: Када је Сара рекла како су јој Марсовци одвратни, научник Пирс јој је узвратио да не заборави да су и људи одвратни Марсовцима. 🙂 Странци из других култура, и овде на Земљи, неће нам баш бити одвратни, али ће нам, можда, изгледати чудни. И, заиста, не треба заборавити да смо и ми исто тако чудни њима. Свакако ће нам бити мање чудни, ако се потрудимо да их упознамо.

Оцена наставника:

2(плус)

rezoer (Small)Ризорт (The Rezort 2015) је британски хорор о друштву које тек што је изашло из рата са зомбијима. Рат су добили живи, али су задржали зомбије на острву које је сада туристичка атракција. Наиме, на острву Ризорт, налази се луксузна вила и комплекс направљен тако да омогући богатим посетиоцима да уживају у зомби сафарију. Међу посетоцима нашла се и Џесика Де Гов, са својим вереником Мартином Маканом. Џесика није преболела рат са зомбијима и не може да превазиђе посттрауматски стрес, па се надала да ће јој боравак на острву у томе помоћи. Но, оно што је доживела на острву надмашило је њена очекивања.

Критички осврт: Британцима нешто иду ови филмови са зомби тематиком. „Шон живих мртваца“, „28 дана касније“ и „Надарена“ само су неки од наслова, а ево сада и овај. Идеја за овај филм је баш нова, свежа и једини проблем са њом је што вам је одмах јасно шта ће да се деси, само је питање у ком тренутку. Но, то није имало ефекта на то да филм не буде узбудљив, напротив. Сцене су баш напете, иако има неких предвидљивих.

Углавном, кад може „Парк из доба јуре“, што не би могао и „Парк зомбија“? Реализација је добра, као и глума, продукција, режија. Заиста немам ниједну замерку.

Едукативни моменат: Одлична реплика је била када је Мартин питао Дугреа Скота ко је њега изабрао за вођу. Дугре му је одговорио: „Ти, када си одлучио да ме пратиш.“ Другим речима, чак и самоизабране вође имају своје следбенике. И о томе треба размишљати када се дискутује о нечијој одговорности.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

blande (Small)Блејд (Blade 1998) је вампирски филм са шмеком суперхеројштине. Блејд је момак који је рођен као вампир и за разлику од преображених вампира, има све њихове моћи, а ниједну слабост. Живот је посветио убијању вампира и представља велику сметњу за њих. Међутим, млади и амбициозни вампир Стивен Дорф посебно је заинтересован за овог јунака јер је он део грандиозног плана призивања ултимативне моћи – вампирског бога крви.

Критички осврт: Много акције и мало више мелодраматике него што добар укус налаже – тако бих описао први филм о Блејду. Блејд је проблематичан јунак јер је сувише супериоран у односу на друге вампире. Зато су аутори филма морали да му доделе противника њему равном, па зашто то не би био сам вампирски бог? Морам признати да је то прилично иновативно, за разлику од свега осталог што у филму може да се види. Но, филм има својих добрих, чак духовитих момената и као што написах, доста добре акције. Верујем да ће вас забавити, под условом да немате превелика очекивања.

Занимљиво је да Блејд изгледа као Морфеус из „Матрикса“. Чак се и смеју слично. Чини ми се да је лик из стрипа сировији, а такав му је и костим да управо то истиче. Да ли је филмски Блејд послужио као инспирација за лик из годину дана каснијег филма, заиста не знам. Али да је Весли Снајпс шмекер у овом филму, дефинитивно је јасно. 🙂

Едукативни моменат: Стивен је имао заиста амбициозан план да буде на самом врху, буквално као божанство. Па, ипак, није стекао ултимативне моћи каквим се надао. Колико год били успешни, па чак и у самом врху, то не значи да смо непобедиви. Само још није наишао противник који је бољи од нас. 🙂 И, што је још важније, колико год били (нај)бољи, увек можемо да будемо и бољи.

Оцена наставника:

4(и то врло јака)

ghouls (Small)Вампири (Вурдалаки 2017) је руски филм о бићима из наслова. Негде у 18. веку млади државни службеник Константин Крјуков долази у једно забачено село да уручи указ цара локалном свештенику Михаилу Пореченковом. Тамо наилази на вампире који тероришу село, али и на младу и лепу Аглају Шиловскају, за коју се испоставља да је у опасности. Главни вампир барон жели њену крв јер би му она омогућила да буде заштићен од сунчеве светлости. Пошто је Аглаја освојила Константиново срце, он је одлучио да остане и заштити је од злог вампира.

Критички осврт: Има неких заиста занимљивих цака, као када тамна боја са вампира прелази на стабло дрвета. Оно што ми се допада код оваквих руских филмова је што су преузели сјајне америчке ефекте, а задржали аутентичност свог менталитета и културе. Радња је постављена сасвим класично (класичнија бити не може), а дијалози су баш, баш наивни, тако да све изгледа као нека руска народна прича. Тај утисак је појачан тиме што се све дешава у тамошњем сеоцету.

Љубавна прича између Аглаје и Константина, такође, изгледа наивно, али у оном смислу како би је описала Шарлота Бронте, на пример. И иако је имала све шансе да буде мелодраматична и патетична, некако то није био случај. Опет је преовладао тај руски сензибилитет који даје сасвим другачији шмек у односу на холивудски. Читав филм има неки шарм који га чини другачијим, без обзира на збивања која су, као што написах, најкласичнија могућа.

Едукативни моменат: Када је Константин питао свештеника Михаила да припреме стреле, овај му је одговорио да не може сад. А није могао јер је гледао залазак сунца. Свештеник воли да гледа залазак сунца, а ово је можда последњи у његовом животу. Постоји изрека која каже да треба да живимо као да нам је сваки дан последњи. Пошто то може да се схвати и буквално, па да наш живот пређе у екстрем, можда је бољи савет да радимо марљиво (припремамо стреле), али и да увек нађемо времена за оно што нам прија (залазак сунца).

Оцена наставника:

3(заслужена)

henever (Small)Он никад не умире (He Never Died 2015) је комични хорор који су, заједничким снагама, направили Американци и суседи им Канађани. Хенри Ролинс је асоцијални чудак који робује својим навикама. Његов устаљени живот се мења када се појављује Џордан Тодози, већ одрасла кћерка за коју није знао. Њу отимају локални криминалци и сва је прилика да им је циљ да науде Хенрију. То ће довести до тога да Хенри испољи своју мрачну и застрашујућу страну.

Критички осврт: Хумор је прилично врцав и виспрен. Скроз ми је добар Хенријев лик. Другачији је од уобичајених мргуда, а просто не може да вам се не допадне. Џордан је, напросто, преслатка. И кримоси су сјајни, пре свих Дејвид Ричмонд-Пек. Дијалози доприносе добром хумору, с обзиром да су Хенријеве реплике врло једноставне, логичне и конкретне, а опет збуњујуће, пре свега јер се противе емотивном поимању ствари и догађаја. Сценариста и уједно режисер Џејсон Крчик на занимљив начин показао нам је колико су наша очекивања другачија у комуникацији са људима, у односу на оно што реално говоримо и показујемо. Готово свака Хенријева изречена мисао била је као хладан туш за његове саговорнике.

И онда, Хенри уради нешто што уопште нисам очекивао. Филм је заиста и луцидан и померен и све је, само не предвидљив. Рецимо, Хенрију кримоси отму кћерку и овај се уопште не појави у заказано време како би је спасио. 🙂 Мистерија је довољно занимљива да држи пажњу све време, а акционе сцене су, безмало, одличне. Као и цео филм. Свиђа ми се и музика.

Едукативни моменат: Да би спречио да његова права природа преовлада, Хенри је био роб навика, међу којима је увршћен и одлазак на бинго вече. Но, најважније је да се изоловао од људи. Ипак, то није било потпуно могуће пошто људи нису „острва“ и други људи имају утицаја на наш живот. Чак и када то не желимо. И ту нема „лека“; утицаје морамо трпети, а једино од Хенрија можемо да научимо да нас лоше опхођење лоших људи не дотиче и занима превише.

Оцена наставника:

5(плус препоручујем)

sahara (Small)Сахара (Sahara 2017) је француско-канадски цртаћ. Дешава се на месту из наслова филма, а главни протагонисти су млада змија Аџар и његов пријатељ шкорпион. Пошто их друге пустињске змије тероришу, Аџар жели да пређе да живи у оази са зеленим змијама. Међутим, то није тако једноставно јер су те змије богати снобови и имају армију птица које непожељне држе подаље. Ева је једна од зелених змија, али она не жели да буде у оази. Њих двоје се срећу и, како то бива, заљубљују. Али тај занос је кратког века јер је Еву зграбио факир који жели да она игра за њега. Аџару сада оаза није више приоритет, већ да спаси Еву. И он, са својим верним шкорпионом и Евиним размаженим братом, креће у мисију спасавања.

Критички осврт: Допада ми се како су уклопили модеран плес који се клинцима свиђа са плесом змија у цртаћу. Јасно је ко им је циљна публика, па су учинили све да је и придобију. Анимација је одлична и очигледно су Французи решили да испрате америчке најбоље продукцијске куће гледе цртаћа. У томе су, можда, и претерали. Шкорпион изгледа као побољшана верзија рака из Дизнијеве Мале Сирене, а змија Џорџ као да је допузала из Дизнијеве „Књиге о џунгли“. 🙂 Препознатљиве су и поједине фразе које изговара јунак Куско из, такође, Дизнијеве серије „Императорова нова школа“. Дакле, очигледно је где су налазили инспирацију, али што се приче тиче, нису били претерано инспирисани. Прича је потпуно класична и сасвим предвидљива, а ликови су листом стереотипи, чак и за змије. 🙂 Једини маштовити део је када је Ева заиграла по први пут и када се анимација променила и представила неке занимљиве метафоре у вези са оплођењем, рајем итд. Занимљива је и финална борба између Аџара и факира, али се и она завршава на предвидљив начин.

Хумор могу да похвалим (највише) као солидан.

Едукативни моменат: Иако су преживели најгоре промене у Земљиној историји, данас су многе врсте змија угрожене због губитка станишта, лова и криволова, нелегалне трговине, страних врста које се уводе у њихова станишта и многих других људских активности. Програми узгоја дивљачи и парковима природе покушавају да спасу многе угрожене рептиле од изумирања. Многи узгајивачи у зоолошким вртовима покушавају да едукују људе о важности змија.

Оцена наставника:

3(али заиста на једва)

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)