Лако Је Критиковати 169

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Годзила против Конга (Godzilla vs. Kong 2021) је наставак филма из 2019. „Годзила: Краљ чудовишта“ где се овај монструм показао као добар. Међутим, у овом филму је започео да масакрира људе диљем Земљиног шара и богаташ Демијан Бичир је унајмио научника Александера Скарсгорда да започне мисију која има за циљ да се монструм заустави. Да би у томе успели, потребан им је Кинг Конг који живи у донекле обезбеђеном простору који су му сачинили људи. Наиме, Конг треба да их одведе у своје природно станиште где се налази огроман извор енергије неопходан да се Годзила порази.

Критички осврт: Било је само питање времена када ће се сукобити два џиновска чудовишта и приуштити нам један високобуџетни блокбастер са готово па перфектним ефектима. Код Конга су претеривали у успореним снимцима, а ваљда зато да би свака сцена која њега укључује била импресивна. Но, сцене борбе јесу импресивне, али оно што ми се баш допада је што се све дешава у средишту Земље. То је свакако занимљиво употребљена и технички добро испраћена стара идеја. Можда се режисер Адам Винград мало заиграо са ефектима гледе гравитације, па је све изгледало као улазак у другу димензију, али добро. Међутим, Адам се баш заиграо, па је увео у причу и мегагодзилу, робота налик на трансформерса и изгледало ми је да то већ јесте превише. Свакако је претеривање, али Адам је склон томе баш колико и Годзила који својим пламеном буши рупу до средишта Земље. Ипак, не могу да замерим много пошто се све уклапа у причу.

филм има динамику и има шмека, чак и хумора, а и интересантних решења за организме у средишту Земље. Фаворит су ми змијолика створења која лете, а тело и богами крила користе за гушење џиновске жртве. Прича има и својих рупица, па је тако девојчица све време у мисији која, најблаже речено, уопште није безбедна. Потом, иако Конг показује знаке интелигенције, тешко да је могао, баш као и његови преци, да изгради себи дворе под земљом, а и како су се људи шврћкали тамо када је гравитација толики проблем? А и морала би бити. Верујем да би се ту још рупа могло наћи, али опростиве су у оваквом спектаклу и вероватно их је јако тешко избећи.

Едукативни моменат: Када је Александер рекао Демијану да има луду идеју, овај је то поздравио јер се на лудим идејама обогатио. Луде, али и конструктивне идеје заиста могу да нам донесу много бенефита. Зато, стално имајте неке идеје.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Нови Годзила (シン・ゴジラ 2016) је јапански филм о чудовишту из наслова овог и претходног филма. Појавио се ниоткуда и почео да терорише Јапан, који је сада постао центар пажње светске јавности. САД је похитала у помоћ, али ће се испоставити да Јапанци најбоље решавају ствари када их решавају сами.

Критички осврт: Знам да су Јапанци темељни, али више од десет минута филма се питају шта их је спопало и то је прилично досадно. Мислим, спопала их је Годзила – сам наслов филма каже. Но, хајде, нечим морамо почети. Наставак је нешто симпатичнији јер ту има којечега да се види, посебно детаљи који откривају јапански начин функционисања. Док су у америчким филмовима научници из било које области способни за све науке и технологије које свет може да приушти, овде су толико ушанчени у своје области да нису способни ни за елементарно ван ње. У просторији седе политичари разних профила и када један каже да је евакуација успешно завршена, други прима информацију и захтева од премијера да започне напад. Чини ми се да је још једна политичарка прецизирала напад. Врло је јасно да напад може започети када се евакуишу људи, па стварно не видим разлог да одмах након те почетне информације не реагује премијер. На крају крајева, сви седе у истој просторији, забога. И у првом делу филма углавном су седели и састанчили, док је Годзила уништавао милионе јена. Читав тај део, без превише емоција и људских судбина према којима бисмо могли да осећамо емпатију, исувише подсећа на документарац. Сам напад на Годзилу, пак, исувише подсећа на војну параду са пуцањем. Све у свему, врло организован филм који приказује организовану нацију, али без узбуђења и са причом која је стерилна и потпуна равна линија.

Оно што је још занимљиво су специјални ефекти. Они који прате пустошење града заправо и нису лоши, али сама звер некако је смешна, као из Мапетоваца или као змај са кинеске Нове године. И неодољива је макар у својој првој фази; касније, наместо да буде страшнија, све више је подсећала на фигурицу, а све мање на специјалне ефекте после 2000. Углавном, Јапанци очигледно умеју да направе реалније кадрове разарања од Амера јер имају искуства у томе. Са вишеметарским гмизавцем немају искуства, па отуда оно онакво. Наравно, и низак буџет је допринео, мада пета или шеста фаза Годзиле малко вади ствар са свим оним светљењем и бљувањем. Можда су Јапанци били инспирација за холивудксог Годзилу из 2019, али су и Амери били инспирација са остварењем из 2014. Кад поменух Амере, овде се десила једна чудна и можда лукава ствар. Сви знамо да је Годзила у старим филмовима настао као симбол две атомке којима су Амери ојадили Јапанце у Другом светском рату. У овом случају Јапанци су сами криви јер су несавесно одлагали нуклеарни отпад, а Американци су савезници ради да помогну. Тек онда када су Амери кренули да помажу својим бомбама, Годзила је кренуо у ватрено разарање града. Метафора или не, тек сувише је очигледно. Јапанци у филму нису дозволили Америма да униште Годзилу нуклеарком, али јесу били под америчким утицајем (или макар режисери Хидеаки Ано и Шинџи Хигући), тако да превише драматике и патетике има. Крај је опште место.

Едукативни моменат: У филму Годзила је еволуирао што га чини још нестварнијим. Јер еволуција се не дешава током живота јединке, већ из генерације у генерацију.

Оцена наставника:

(за труд који је очигледан)

Врата (Doors 2021) је омнибус сачињен из четири приче које се дешавају у необичним временима. Свуда у свету су се појавили ванземаљски ентитети које су становници Земље врло брзо разумели као врата, али нису разумели куда она воде. Свеједно, „врата“ су одвела много људи и ми у другој причи (пратећи судбине чланова добровољачке екипе раде да прође на другу страну) сазнајемо да је свет иза њих и сличан и различит од нашег. Циљ овог необичног ентитета сазнајемо у четвртој причи, али не и коначни исход.

Критички осврт: Режисерски трио Саман Кеш, Дуган О’нил и Џеф Десом је покушао да изведе један уметнички СФ са спорадичним успехом. Колико је сцена у школи при сусрету четворо младих са ванземаљским вратима била ефектна и садржајна, толико је већ следећа на обали мора била префорсирана. Ипак, не могу да оспорим шмек ни тој причи, ни читавом филму, а пре свега не могу да оспорим добру идеју којом је филм вођен. И не могу да оспорим вештину којом је режисерски тројац водио ову причу. Заправо толико је вешто вођена, буквално методички, структуирано, попут писања есеја или чак романа. Имамо увод (прву причу), заплет (другу), кулминацију (трећу) и расплет (четврту). Уз то, свака прича је готово самостална и актери из једне не појављују се у другој и не могу да се сетим ниједног омнибуса где су тако добро различите приче међусобно повезане.

Као и сваки (прави) уметнички филм и овај је рађен тако да поруке не буду дате „на тацни“, већ свако може да га тумачи како жели. Оно што је очигледно је да режисери желе да причају о променама; они их називају „рифрешинг“ (освежење), што је термин који се користи када говоримо о странама сајтова. Да ли пикирају на промене у друштву изазване дигитализацијом (улице, тргови и природа – све је пусто, нема људи који се шетају и друже) или су мислили да нам је потребно стање свести и уважавање разлика (у првој причи се дешава покушај романсе између две девојке – Џулијане Колинс и Кети Кан), на нама је да одлучимо. Ипак, прича на крају остаје отворена и ми не сазнајемо каква нас промена очекује, што може да се посматра и као плус и као минус. Мени је друга прича свакако минус јер је идеја која се провлачи кроз њу сувише позната, те су тако сцене предвидљиве, осим завршнице која малко чупа ствар. Филм има добру динамику, држи пажњу и говори нешто што не могу да дефинишем шта тачно, али свакако треба видети и чути.

Едукативни моменат: Лина Еско је разумела да океан мења стену у плићаку ударом својих таласа, мада то чини полако. У тој слици она је одлучила да буде океан, а не стена – она која доноси промене, а не која их трпи. Треба мислити о таквом њеном избору.

Оцена наставника:

4(са подебљим плусем)

Лига правде Зека Снајдера (Zack Snyder’s Justice League 2021) је заправо проширена верзија филма из 2017. Овом филму претходи прича када је Супермен (Хенри Кавил) убијен и његов самртни ропац је пробудио три кутије ванземаљског порекла које су сада дозвале врло моћна и зла створења. Бетмен (Бен Афлек) покушава да окупи бића која такође имају супермоћи како би се супротставила туђинима.

Критички осврт: Гледао сам неколико верзија блокбастера где су убачене сцене које је режисер у оригиналној верзији укинуо и то се нису водили као засебни филмови, али овај је ипак стекао тај статус. Не звучи поштено, али са друге стране, ова верзија траје целих два сата дуже (фасцинантних четири сата) и морам приметити да многи регуларни филмови немају трајање само тог продужетка. Испрва сам мислио да је режисер Зек Снајдер само додао недостајуће сцене, али није тако једноставно. Неких детаља овде нема. Сећам се да је Флаш (Езра Милер) у краћој верзији правио алузије на „Гробље кућних љубимаца“ када су оживљавали Супермена, али тога овде није било. Дакле, понешто је измењено и много тога је допуњено. Питање је да ли је то допринело да се добије одличан филм? Мени се допао и претходни; није ми фасцинирао, али је оправдао статус суперхеројског блокбастера. Иста је ситуација и са овим. Можда је Зек добио више времена да развије своје ликове, посебно Бетмена, али и без тога овде је акценат на акцији и специјалним ефектима и ту не бих замерио много. Чак бих похвалио да је Зек успео да одржи врло добру динамику упркос проширивању дешавања, осим ако не рачунамо сам крај филма где гњави.

Едукативни моменат: Реју Фишеру је његова филмска мајка рекла да уз све што зна да може да постигне данас, једва чека да види шта ће моћи сутра. На тај начин га је охрабрила да ради значајну ствар у животу: да напредује.

Оцена наставника:

(на труд)

Безбрижни дух (Blithe Spirit 2020) је филм заснован на позоришној представи из 1941. истог назива. Ден Стивенс је књижевник који има креативну блокаду и то баш у време када треба да испоручи сценарио за холивудски блокбастер. Када је са супругом Ајлом Фишер и пријатељима дошао на спиритуалистичку представу мадам Џуди Денч, имао је прилику да се увери да је она варалица, али га је ипак инспирисала. Одлучио је зато да је позове у госте како би одржала приватну сеансу, што је све био „материјал“ за његов сценарио. Ипак, испоставило се да мадам Џуди уопште није преварант и да заиста има моћ да призове духа и то ни мање ни више него Денову бившу супругу Лесли Ман.

Критички осврт: Глумци су добро одабрани и заиста су били на висини задатка, те добро дочарали време пар година пре Другог светског рата. Прича је шармантна, романтична и црнохуморна, мада одистински добрих фора има мали број. Динамика је могла бити бржа за макар неколико нијанси, али и овако је сасвим у реду и са интересантним расплетом.

Едукативни моменат: Ајла је рекла да ако већ живите као ноћна дивља животиња, макар будите довољно цивилизовани да сакријете своје трагове. Нисам сигуран да је овај савет добар, али ако вам се допада искористите га. Можда је боље да искористите другу изреку коју је изговорила Ајла: Carpe diem! „Позајмила“ ју је од Хорација, римског лирског песника који је живео током владавине Октавијана Августа. Ову изреку бисмо могли да преведемо као „Убери дан“, односно: искористи сваки дан, уживај, не пропуштај време.

Оцена наставника:

4(минус)

976-ЗЛО (976-EVIL 1988) је прича о неснађеном момку (Стивен Џефри) кога одгаја религиозна самохрана мајка (Санди Денис) и чији је идол његов проблематични рођак који живи у кући поред (Патрик О’брајан). Стивен проналази код Патрика број телефона за необични мрачни хороскоп, па и сам одлучује да позове. Оно што ће добити је много више од луцидне забаве.

Критички осврт: Несрећни Стивен, увек је глумио неке убоге фрикове, било у хорорима, било у секси комедијама. И овде је то урадио како треба, али у овом филму је ретко шта како треба. Емоције су површне, а такви су и односи међу ликовима. Сцене су врло предвидљиве и било је јасно да ће Џим Мецлер спасити Патрику живот на улици, као што је било јасно и готово све остало, па и то на шта ће Џим наићи када се буде дао у потрагу за фирмом која стоји иза мрачног хороскопа. Логика у радњи, а пре свега у поступцима ликова није најјаснија: Патрик сазнаје да је његов филмски рођак Стивен убио његову девојку Лезли Дин, али му не пада на памет да оде до њене куће. Ми не знамо да ли ју је ико пронашао јер је нико и не спомиње, али неколико сцена касније видимо да је опело било у цркви на које је Патрик закаснио. Нејасно је и шта ће поједини ликови на местима где јесу и све делује некако разбацано, хаотично, а посебно сцене покоља које спроводи Стивен. И при томе, те сцене су развучене, досадне, бледе и неинвентивне. Ово је заиста врло јадан хорор, који је на самом крају заличио на трагичну „Кери“, али ни близу нема тај потенцијал.

Едукативни моменат: Лезли се уплашила од паука, али јој је Стивен објаснио да то није паук, већ косац. Косци (Opiliones) су зглавкари који веома личе на пауке, али се од њих разликују по јако дугим, танким ногама које се лако ломе. У случају опасности могу да одбаце екстремитете. Лезли се дакле уплашила без разлога јер косци немају отровних жлезда, као што их имају пауци, те не могу да науде људима.

Оцена наставника:

(са плусем који је донекле оправдан)

Граница (Gräns 2018) је шведски филм. Ева Меландер глуми жену гротескног изгледа која ради као обезбеђење на граници и у томе је врло успешна јер успева да намирише алкохол који кријумчаре, али и осећања попут стида и кривице. Ева верује да је она другачија због грешки у хромозомима, али се тада појављује Јеро Милоноф, веома налик њој, који јој открива и праву истину – шта је она заправо.

Критички осврт: Већ на први поглед (на Евину маску) асоцијација на неандерталца је неизбежна. Она је већ мистерија сама по себи, а та мистерија се продубљује управо Јеровим доласком. У филму се не дешава богзна шта неочекивано; она се загледала у њега, позвала га к себи и међу њима се развила романса. Међутим, опет се и те како осећа тензија ишчекивања, а и изненађења није да нема. Такође, неке наизглед неповезане приче у Евином животу на крају се повезују у смислену целину и све је то пропраћено виспреним дијалозима, што је необично с обзиром на то да Ева глуми особу за коју лако можете да поверујете да има грешке у броју хромозома и некако је и очекивано да је спора у размишљању и реакцијама. Оно што посебно ценим у овом филму је што је режисер Али Абаси дао необичан, али искрен поглед на човечанство, далеко другачији у односу на онај који редовно испоручује Холивуд у својим предраматичним завршницама када аргументује зашто то исто човечанство вреди спасити од ванземаљаца или у овом случаја – од тролова.

Едукативни моменат: Када је Јеро замерио Еви да је попут људског бића, она му је одговорила да ако је људски да не жели другоме да нанесе зло, онда јесте таква. Лако је етикетирати (што је радио Јеро), а тешко је поступити исправно (што је на крају учинила Ева).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Наопачке (Inside Out 2015) је цртаћ о јунацима – персонификацијама осећања – који обитавају у глави једне једанаестогодишњакиње. Ова петорка лепо функционише све док родитељи девојчице не одлуче да се преселе. Тада Туга почиње чудно да се понаша и да омета Радост у њеној мисији да девојчици сваки дан учини срећним.

Критички осврт: Ово је лепо замишљен цртаћ, врло лепо анимиран и са јаким, јасним порукама. Врло су занимљива и решења аутора цртаћа како се мисли и чињенице „депонују“ у мозгу и чак су у доброј мери и психолошки и биолошки оправдана. Има и поједностављења, тако да је подсвест сведена на најдубље страхове, а апстрактно размишљање се сувише одвија по обрасцу, али опет филм свакако има шарма и много добрих фора.

Едукативни моменат: Иако изгледа чудно, туга је потребно осећање баш као и свако остало и ако је осећамо, не треба да је сузбијамо. Сасвим је у реду да некада будемо и тужни.

Оцена наставника:

(може)

Раја и последњи змај (Raya and the Last Dragon 2021) је цртаћ о измишљеној земљи Кумандри где су људи и змајеви живели у хармонији и једни са другима и међу собом. То је престало онда када је необична куга напала земљу и претворила и људе и змајеве у камен. Последњи змај Сису успео је да дохака куги, али га је то коштало живота. Успео је људе да поврати, али не и змајеве. Пет стотина година касније, Кумандра је разједињена на пет држава, али отац младе принцезе Раје сања о поновном уједињењу. Он је пружио руку осталим старешинама, али се то није завршило добро; јаз је постао још већи, а куга је наново ослобођена и почела да претвара људе у кипове. Злосрећну судбину доживео је и Рајин отац и она је остала сама. Ипак, она има и план како да пронађе последњег змаја, односно да га оживи.

Критички осврт: Сцене борбе су одлично урађене, али и читава анимација, ако ћемо поштено. Прича није лоша, има тај егзотични шмек и јаку поруку да је „куга“ која разједињује људе заправо неповерење и неразумевање туђинских култура. Ипак, режисери Карлос Лопез Естрада и Дон Хол нису успели да избегну неке класичне замке, попут обрасца по којем се овакви филмови одвијају и превише јаких асоцијација на друга остварења (сага о Индијани Џоунсу је рецимо баш очигледан утицај). Сцена када Немари убија змаја сувише је натегнута, а крај је исфорсирано идиличан и виђен у гомили других филмова. Но, свеукупан утисак је ипак заиста добар.

Едукативни моменат: Мастер Бенџа је упозорио Рају да не меша дух и вештину; често имамо вољу да урадимо нешто, али то ипак није довољно.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Том и Џери (Tom and Jerry 2021) је дугометражни цртаћ настао из бројних краткометражних о јунацима из наслова, насталих још четрдесетих година прошлог века. Вечити непријатељи – мачка и миш – одлучили су да се сместе на Менхетну, у Њујорку. Мачак Том има велике снове да постане музичар, а све што жели миш Џери је луксузан дом у хотелу. Испоставиће се да управа хотела баш не жели миша као свог госта и унајмиће Тома да га улови. Испоставиће се да нису унајмили доброг мачка, али ни доброг човека да организује веома важно венчање двоје богатих и славних Палави Шарду и Колина Јоста. Наиме, човек којег су унајмили је Клои Грејс Морец, која је преваранткиња са украденом биографијом.

Критички осврт: Најпре сам се питао откуд то да Клои, глумица у успону, прихвати улогу у оваквом полуцртаном, тим пре што уз цртаће о Тому и Џерију иде врло сведен хумор са превише насиља, али ми је временом бивало јасније. Некако је режисер Тим Стори успео да извуче најбоље што је могао из овакве једне поставке, да да солидну причу са неким дешавањима и пристојном динамиком. Чак, у појединим деловима је заличило да прича има дубину. Свакако има врло добре специјалне ефекте, ако не већ неки ефектнији и мање предвидљив крај.

Едукативни моменат: Џордан Болгер је рекао Клое да је најбоље да се не пореди са другима, већ да се труди да ради свој посао. Она је тако научила нешто, а научила је и Роба Делејнија, свог филмског шефа, да је импресивна биографија свакако импресивна (као што јој и само име каже), али да увек треба видети и шта особа са биографијом или без ње може да уради.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

iron sky (Small)Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

4(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

4(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

4(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч.

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

Лако Је Критиковати 167

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Одмаралиште (‎The Resort 2021) је филм о четворо младих који су дошли на острво на Хавајима како би истражили локалну причу о духу девојке са пола лица. Пошто су желели да проведу дан уживајући на излету, њихово истраживање није баш било толико озбиљно, али ће се ипак таквим испоставити.

Критички осврт: Филм је безличан и безидејан, са прозаичним дијалозима. И ништа се практично не дешава у првих 45 минута. Онда се и даље ништа не дешава, а млади крећу да хистеришу заиста ни око чега. Онда наједном почиње да се дешава свашта, те их је троје изгинуло једно за другим. Хорор сцене би вероватно изгледале пристојно са већим буџетом и самим тим бољим специјалним ефектима. Овакве какве јесу делују јефтино, досадно и преписано из других филмова. У овом филму баш ништа није добро, чак ни квазипреокрет на самом крају. И стварно сам морао да се запитам чему служи модел скелета у болничкој соби Бјанке Хасе? Ту је био и постер за проверу вида и изгледа да је сценограф убацио у собу све што је имао, а што има везе са медицином. Симпатично.

Едукативни моменат: Много је тешко пронаћи било шта едукативно у овако испразном филму, али рецимо оно што ми је упало у очи је да Бјанка, највише заинтересована за истраживање, заправо није имала праву екипу. То јесу били њени пријатељи, али не и одговарајуће стручности, тако да би свеједно читаво истраживање пропало. Када бирате тим потребно је да најпре сагледате како ће различити чланови допринети.

Оцена наставника:

(наравно)

Црна вода: Бездан (Black Water: Abyss 2020) је прича о петоро младих који истражују до тада неоткривену пећину у северном делу Аустралије. Баш када су наишли на језерце у тој пећини, олуја споља (за коју нису знали) је изазвала бујицу која им је онемогућила излаз. Уз све то, у језерце је пристигао и гладни крокодил.

Критички осврт: Да. Кад могу ајкуле да буду звезде хорора, што не би били и крокодили? Мада је контекст у овом филму такав да много разлике не би чинила и ајкула. Животиња је једва излазила из воде. Заправо, сам контекст овог филма није најсрећније одабран. Иако је режисер Ендру Трауцки заиста добро снимио сцене и није грешио гледе осветљења, као што је то случај у другим филмовима (па протагонисти шетају кроз шуму ноћу као да је неко успут садио бандере), уз сасвим солидну продукцију и специјалне ефекте, некако није добио оно чему се вероватно надао. Клаустрофобично и мрачно окружење не пружа много могућности за маневар и ми у читавом филму имамо страх, улажење и излажење из воде и веома ретке нападе крокодила. Све то ишчекивање мора на крају да пређе у монотонију. Филм је заиста досадњикав и стварно ни микрометар није допринео поджанру у којем је рађен, без обзира на ефектно финале које је продужило мору Џесике Макнами и Амали Вард. Додуше, сам крај малко (више) нагиње ка трешу, али холивудски стандарди захтевају да се дохака звери.

Такође је Ендру добро одрадио личне приче ликова и добро их је разрадио, те су оне кулминирале у љубавни четвороугао, врло интригантан. Некако видим да Ендру има талента за посао за који се определио, али му сама прича није ишла на руку.

Едукативни моменат: Млади су направили кобну грешку јер нису проверили све услове, те нису очекивали олују која је поплавила пећину. Када год нешто радимо, без обзира да ли то било у пећини или у нашој соби, морамо да проверимо да ли имамо све услове за рад или макар са чим заиста радимо.

Оцена наставника:

(натегнута)

Изван жице (Outside the Wire 2021) је футуристичка прича о рату који се дешава у Украјини. Демсон Идрис је војник САД који је одбио наређење и за казну је завршио на првој линији фронта. Испоставило се да му је надређени Ентони Маки, који је и сам необичан, а и на врло је необичној мисији.

Критички осврт: С обзиром на место збивања, а и на време снимања филма, рекао бих да Холивуд има изванредну прекогницију. Иначе не љубим ратне филмове, али овај има врло солидну причу, одличну акцију, ефектне сцене и сјајне ефекте. Допало ми се што је режисер Микаејл Хофстрем направио комбинацију познатих страхота које рат доноси (и које надобудни пилот Демсон увиђа тек када заиста постане прави учесник) са модерним, футуристичким правцима у којима ће се ратови, нажалост, сасвим извесно водити. И поред СФ момената, некако је био убедљив, макар на почетку приче, а такви су били и глумци. Поменути Демсон не постаје пас рата тек тако; он се плаши, згражава, а у појединим ситуацијама се понаша неодлучно и чак кукавички. Мислим да је тај лик доста добро и реално разрађен, али је било предвидљиво да ће се наћи са оне стране медаље и видети сву страхоту тога да сада он буде колатерална штета. То је требало да буде поента, али је заправо део где филм пада. Заправо, од тог дела крећу да се дешавају преокрети и баш кад је требало да финишира и причу учини и паметном, а не само занимљивом, Микаејл ју је преместио са једне стабилне премисе на стаклене ножице. Ентони постаје сувише неинтелигентан и неопрезан за једног робота који има импресивне способности, а Демсон се лако извлачи из ситуација у којима је сва логика да не би смео да се извуче.

Овај филм критикује рат, а донекле и велике силе, укључујући САД, што поздрављам, али сам његов финиш је сувише благ и помпезан тако да не доприноси тој критици.

Едукативни моменат: Бол је из много разлога, заправо, и добар. Ентони је дао један разлог: да без бола нема ни емпатије.

Оцена наставника:

(углавном стабилна)

Заувек млад (Forever Young 1992) је прича која започиње 1939. и прати несрећну судбину пробног пилота Мела Гибсона. Наиме, љубав његовог живота Изабел Гласер је доживела саобраћајну несрећу и пала је у кому. Лекари нису очекивали да ће се икад пробудити и Мел је пао у депресију. Немоћан да се избори са ситуацијом, замолио је свог пријатеља научника Џорџа Вендта да га криогенски замрзне на годину дана. Џорџ је направио успех на том пољу и већ је успешно замрзнуо пиле, а сада му се Мел понудио као људски заморац. Међутим, Мел се пробудио педесет година касније и врло брзо схватио да нико није упућен у експеримент у којем је учествовао. Зато покушава да пронађе Џорџа, његову једину везу са животом који је имао. У томе ће му помоћи Џејми Ли Кертис и њен филмски син Елајџа Вуд, који је и пробудио Мела, додуше случајно.

Критички осврт: Ово је баш лепа прича, романтична, али пре свега тужна. Свакако је за папирне марамице и то је успех глумаца који су добро одабрани, а успех режисера Стива Мајнера је да причу није учинио патетичном. Неки делови су претерано романсирани, погодни и неуверљиви (да клинац спусти авион, на пример), али је то некако у овом нежном филму опростиво.

Едукативни моменат: Мел је дао савет Елајџи да не чека, него да изјави љубав Вероники Лорен одмах јер можда неће добити другу прилику. Зато, када волите некога, треба да то кажете или покажете чим пре.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Синхроност (Synchronic 2019) је прича о двојици пријатеља који су и колеге у служби неодложне помоћи. Џејми Дорнар је породичан тип, док је Ентони Маки увек у потрази за новом љубавницом. За обојицу креће буран период на послу када наилазе на младе, повређене или чак мртве, који су пробали нову дрогу која се појавила на улици. За Ентонија се дешава буран период и на личном плану јер сазнаје да има тумор на мозгу. Потом се лоша ствар дешава и Џејмију јер је сазнао да је и његова филмска кћерка Али Јоанидис пробала нову дрогу и – нестала је. И изгледа да само Ентони може да је нађе невероватним сплетом околности и управо због свог здравственог стања.

Критички осврт: Идеја је доста добра и добро је реализована, уз солидну глуму. Сценариста и режисер Џастин Бенсон је разрадио причу, али ситних недоследности има, тако да је правило да мораш бити на истом месту да би се вратио у своје време уведено прилично касно у филму, када смо се уверили да то баш није тако. И крај је предвидљив, али макар није патетичан и прати га интересантна музика. Све у свему добар филм.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не живимо у прошлости, већ да уживамо у садашњости. Успомене су лепа ствар, баш као младост, али да треба да живимо живот сада. Напросто да нам не би промакао.

Оцена наставника:

(може, заиста)

Бригадун (Brigadoon 1954) је мјузикл чија је радња смештена у Шкотску у једно необично сеоце које не постоји на мапама. Туристи из Америке Џин Кели и Ван Џонсон набасали су на то место када су се, током лова, изгубили у шуми. У том селу Џин ће пронаћи љубав свог живота, али ће открити да због те љубави мора да се одрекне свега.

Критички осврт: Овде је радња врло јасна већ од првих сцена: са једне стране имамо Џина, изгубљеног у шуми и у љубави, а са друге Сид Шарис, која чека Џина, овај, правог. Само је питање било када ће се фамозни сусрет десити и када ће њих двоје завршити заљубљени или распевани (ипак је ово мјузикл). Но, да то не би било баш једино у вези са чим ћемо се запитати, ту се убацио и љубоморни Хју Лејнг, чије је непромишљено дело требало да угрози све. То је као дало мало драматике, али се мени највише допало што је и јурцање за њим урађено кроз песму (свакако драматичнију него остале), а он се борио са свима тако што је плесао и постигао да буде несавладив. Заиста фасцинантно, готово као сама идеја која је, на неки начин, јединствена. Нисам виђао по другим филмовима ништа налик томе.

Што се самих песама тиче, свакако нису у жанру који ја волим да слушам, тако да нисам објективан, али сигуран сам да припадају лепој музици. Вокали су сјајни и моћни, а морам рећи и да су ми се допале фолкорно-балетске кореографије. Све у свему утисак је крајње позитиван.

Едукативни моменат: Сид је рекла како права самоћа није када волимо, а није нам узвраћено, већ када не волимо уопште. Иако звучи тужно у оба случаја, рекао бих да је Сид у праву.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Крв за Дракулу (Blood for Dracula 1974) је филм о вампиру из наслова (глуми га Удо Кир) који копни у свом двору у Румунији јер не може да преживи без крви девица. Зато је његов слуга Арно Јуиргинг организовао путовање у Италију јер је чуо да се тамо младе девојке одгајају у духу хришћанске религије, те у складу са тим немају секс без брака. Када су пристигли тамо, локалци су предложили да невесту пронађе у једној аристократској, али финансијски не баш добростојећој породици.

Критички осврт: Ово је сасвим другачији (замало да напишем нов) поглед на Дракулу. Он је врло фрагилан и слабашан, безвољан и депресиван, али у исто време и привлачан и занимљив. Но, није само Дракула необичан; такав је филм, који је некако опуштен и са глумом која излази из оквира филмске. Глумци су својим ликовима дали посебан, више позоришни и свакако уметнички шмек, какав и пристаје једном андерграунд филму.

Режисер Пол Мориси је направио еротски филм, али те сцене нису наметнуте, нити су најављене, како то већ бива у мејнстрим филмовима, већ су спонтане и у функцији приче. Наравно, било је потребно да Дракула може да пије само крв девица, да би то била добра потка за такав сензибилитет филма. Ништа друго битније не утиче на Дракулу, чак ни сунчева светлост, јер то није било ни значајно. Пол се није претерано бавио оним што није желео у фокусу и то је сасвим у реду. Оно што је Полу било у фокусу су друштвени односи, као и традиционалне вредности, те је управо еротиком и веома комотним односом показао да мисли о њима да су превазиђени. У прилог томе говори и нека врста пародије „Гордости и предрасуде“ Џејн Остин, али мислим да је овде ипак прва „мета“ била мејнстрим. У једном тренутку је Стефанија Казини зачуђено упитала своју најмлађу сестру Силвију Дионизио зар не чита часописе, након што ју је саветовала тако што јој је испричала гомилу бесмислица и флоскула без значења. На крају крајева, Пол јесте био пратилац Ендија Ворхола, најзначајније фигуре поп-арта, правца уметности који је контрирао масовној култури и указивао на то шта је погрешно у ономе што таква култура нуди. Рецимо да је овај филм сигурно донекле био успешан у томе.

Едукативни моменат: Таман да научимо шта је поп-арт. То је уметнички правац у савременој уметности, који је настао шездесетих година 20. века, а своје корене има у дадаизму и кубизму. Име правца дословно значи популарна уметност, а циљ ових уметника није стварање нових представа ствари већ софистицирани иронични уметнички коментар о стварима које намеће масовна култура, поигравајући се уједно са дотада постављеним границама присутности небитног и баналног у „високој“ уметности.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Зум (Zoom 2006) је суперхеројски дечји филм. Зум је име сада већ остарелог суперхероја Тима Алена који је добио задатак да тренира нове младе снаге, пошто опасност ускоро пристиже из друге димензије и неко мора да спаси свет.

Критички осврт: Јасно ми је да су критика и публика искасапили овај филм и јасно ми је зашто. Најпре сама идеја оригинална баш и није и рецимо да је исти мотив имао филм „Средња небеска“ снимљен годину дана раније; обуку младих хероја. Филм није претерано духовит, мада има можда пар добрих фора и у складу са узрастом којем је намењен, прилично је инфантилан. Хајде да кажемо да је то оправдано, али много инфантилних шала заиста нема оправдања, попут оне када деца муче Чевија Чејса. Нити имају сврху, а изгледају као засебни скечеви. Реплике у филму прилично су сведене, али чак и да су виспреније, тон и слика се никако не слажу. На почетку је Тим имао комотан однос са децом и она су имала проблем са њим, али се то некако није видело. Само су нас известили о томе. Заправо, имао сам осећај као да се режисер Питер Хјуит бавио маргиналним стварима, за које је веровао да су смешне, док је пропустио круцијалне; односе између ликова и разрадом ликова. Причом није ни морао да се бави јер је урађена према холивудском обрасцу, али резултат који је добио је прилично разуђена радња.

Други део филма прекрцат је патетиком и општим местима. Када би се овај филм приказао графиком функције, она би била врло, врло опадајућа испод апсцисе. Чак троје глумаца је номиновано за некакву „награду“ за најгорег глумца: Тим, Чеви и Кортни Кокс (само она је није и добила), али мени је убедљиво најгори био антагониста Кевин Зегерс. Ови остали нису били толико лоши, али јесу били „равни“.

Едукативни моменат: Испоставило се да је четворо деце успело да прође обуку и да савлада опасног Кевина тек када су почели да раде као тим. Прави тим и у реалном животу је суперхеројски и може да извојева победу у многим стварима.

Оцена наставника:

2(објективна)

Последњи јунак (Последний богатырь 2017) је руска бајка, али започиње у модерном времену и прати живот преваранта Виктора Хорињака који се представља као бели маг и отклања људима злу магију и чисти им ауре. То га је увалило у невољу јер га је пронашао љутити супруг жене коју је недавно преварио. Виктор је успео да побегне од њега и његових пајташа, али је у том бегу стигао тамо где се није надао: у земљу маште где живе Баба Јага и Кошћеј Бесмртни. Тек тамо су га сачекале праве невоље.

Критички осврт: У односу на некадашње бајке, ова тек овлаш има руски сензибилитет, али су Рује остале доследне себи макар по томе што су унеле ликове из свог фолклора. Главна јунакиња, која ће и освојити Викторове срце, управо је Василиса Прекрасна (глуми је Мила Сивацкаја). Дакле, ово је интересантан спој истока и запада и не замерам јер и Руси се модернизују и очекивања њихове публике су да се прате трендови, а то је и вероватно начин да се освоји и светска публика. Свакако су то симпатично, шармантно урадили, врло маштовито и уз веома пристојне специјалне ефекте.

Едукативни моменат: Виктор је рекао Мили да треба сваку шансу искористити, ма колико мала била, да се помогне онима које волимо. Са друге стране, њега као белог мага позвала је жена у болницу како би помогао детету које је у коми. Виктор није имао срца да превари жену у тако тешкој ситуацији, а он је њој заиста био последња шанса. Свакако да неке шансе морамо проценити колике су оне заиста, како нас не би искоришћавали или нам уливали лажне наде.

Оцена наставника:

(нека је)

Бетмен: Душа змаја (Batman: Soul of the Dragon 2021) је цртаћ о Бетмену кога посећује његов стари пријатељ Ричард Драгон (чије презиме на енглеском језику и значи „змај“). Ричард ради као тајни агент и сазнао је да је једна секта успела да дође до врата која је некада чувао њихов учитељ борилачких вештина. Та врата иначе чувају свет пун ужаса и никако није добро да их отвори неко ко има лоше намере. Зато њих двојица окупљају преостале ученике старог учитеља како би сви заједно спречили да се то деси.

Критички осврт: Режисер Сем Љу је направио алузију на неколико филмова, углавном оних који практикују карате или фантазију или бравуре Џејмса Боунда, па је и завршио у стилу „Смртоносне битке“ из 1995. са примесом „Матрикса“. Но, све је то врло симпатично са причом која није лоша, баш као ни целокупан утисак. Једино бих замерио то што је анимација слабија; то је онај тип када неко корача неприродно, као по покретној траци за вежбање.

Едукативни моменат: Када је Шива рекла да су негативци узели мач и да су протагонисти изгубили, Бетмен је одговорио да јесу само ако одустану. Мудар је Бетмен, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 166

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Арханђел (Archangel 2016) је кратак филм о томе како је започео живот и борба арханђела Михаила.

Критички осврт: Режисер Рафаил Роџерс се заиста потрудио да све изгледа кул и у келтском стилу, са све металним крилима и одсечним покретима. Међутим, некако то није дало жељени ефекат. Глума је солидна, али се није осетила хемија између анђела Брајана Макгауна и његове драгане Блер Бомар. Колико сам разумео Блер је људско биће, али јој из неког разлога моћни демони (који су успут убили такође моћног Брајана) нису могли дохакати. Цео тај део је нејасан, али се видело да Блер бежи по шуми уз све лепршање њених аљина. Можда се спасила тако што се скрила иза дрвета? Углавном, филм је некако неиспричан. Другим речима, у овом филму заиста нема да се види богзна шта. Посебно не специјални ефекти, мада су маске за похвалу.

Едукативни моменат: Чак и у најлошија времена, када силе зла навале у пуној снази, увек постоји неко добар, попут Михаила, да се супротстави. Увек ће бити људи који ће се борити против апсолутистичког система, шкарта, глупости и свега другог лошег и ако сте ви једни од њих, знајте да никако нисте сами. 

Оцена наставника:

2(на један)

Свети грешник (Saint Sinner 2002) је филм који почиње 1815. у манастиру у Калифорнији где обитава млади искушеник Грег Серано. Радозналост га је навела да види каква се чудеса налазе у магацину манастира и тамо је нехотице ослободио два женска демона која су му убила брата. Онда су пронашле точак времена (времеплов) и побегле негде у будућност. Челници манастира су убедили Грега да пође за њима. Наиме, само им он може дохакати посебним ножем и тако их спречити да чине злодела. 

Критички осврт: Пошто је ово телевизијски филм не можемо очекивати богзна какве специјалне ефекте, али макар очекујемо да не буду глупи. Међутим, овај филм та очекивања није баш увек испунио. Када је детективка Џина Равера упуцала Мери Мару, најпре јој је направила рупу у телу као да је пуцала из омањег топа (што је тешко да полицајци имају), а онда је рана зацелила са – све кожном јакном. Прича такође није претерано паметна и млађани Грег, када је већ имао времеплов пред собом, могао је напросто да отпутује у прошлост и спречи себе да несмотрено ослободи демоне. Не, он је отишао у будућност заједно са њима да их спречи у злу које су чиниле. Оне су свакако чиниле зло, али објективно не неко које би потресло ширу друштвену заједницу. Од демона очекујете више од неколико убистава мушкараца. Но, и то је приказано превише наивно и превише погодно. Оне не убијају када су главни ликови у питању, а без проблема убијају на јавним местима и полицијској станици приде и не можете да се не запитате како у томе успевају. Сама прича је некако детективска, какве су биле популарне скраја прошлог века и састоји се у томе да антагонисткиње дивљају, а протагонисти их јуре. И то је мање-више то. Заиста је тешко да таква радња са толиким рупама држи неку озбиљнију пажњу. Изгледа да ни режисер Џошуа Батлер није обратио пажњу, па се чудовиште које је родила Ребека Харел Тикел некако затурило. Са друге стране, ја сам пропустио разлог зашто је Грег на крају преминуо… И још да додам да су дијалози тек у покушају да буду филозофски, колико се то успело између трапавих акционих сцена. 

Едукативни моменат: У овом филму се помињу Сукубе. У средњовековним легендама, сукуба (латински: succubus, succubi, од лат. succubare, што значи „лежати испод“) је женски демон који заводи мушкарце (поготово монахе) у сновима, наводивши их на сексуални чин, тако да се ови не могу суздржати. Сукуба црпи енергију из мушкараца, често до тачке исцрпљености или чак смрти.

Оцена наставника:

(на два)

Демон (Demon 2015) је пољски филм који се дешава у руралном делу ове земље. Итај Тиран је дошао у Пољску из Енглеске где је живео много година, а како би се оженио. Прича прати управо дан његовог венчања када ће га запоседнути дух, познат као Дибук из јеврејске митологије.

Критички осврт: Главни протагониста Итај има врло занимљиву физиономију и стварно одговара улози демона. Томак Жентак невероватно личи на Орланда Блума и све време сам имао утисак да знам глумца иако је пољски филм у питању, а чини ми се да сам таквих одгледао свега пар. Но, глума је сасвим допадљива и прича заиста има шмека и некако се неочекивано завршава. Сценариста и режисер Марћин Врона довео је до апсурда колико и сам друштвени феномен венчања у народу (очигледно блиском нама), тако и друштвене вредности. У једном тренутку је Итајев филмски таст рекао свом сину како је крив што му је довео зета са „дефектом“ јер је мислио да има епилепсију. Такође, он је нашао решење како да спречи трачеве (који су му веома значајни) тако што ће напити све госте. Како филм тече, ми видимо да није демон, односно дух тај који је проблем, већ управо трачеви, односно свест локалног становништва. Заиста, толико је апсурдно, да је фасцинантно. И заиста је смешно. Ово је врло успела комедија или трагикомедија, како желите.

Едукативни моменат: Професор је у свом говору младенцима рекао да човек који није у заједници или је Бог или дивља звер, те додао да нема човека без заједнице и нема заједнице без сећања. Мудро збори професор, а и како ће другачије кад је професор?

Оцена наставника:

(не баш без минуса)

Психо Гормен (Psycho Goreman 2020) је филм о антијунаку из наслова. У давна времена овај ванземаљац великих моћи је претио да уништи галаксију, али су га силе добра савладале и живог закопале на Земљи. У данашње време пронашли су га брат и сестра Овен Мајр и Нита-Џози Хана и нехотице ослободили. Психо (Метју Нинабер) је почео да убија људе, али када су га клинци пронашли, Нита-Џози је схватила да може да га контролише. Ту ствари постају сулуде јер и сама Нита-Џози није под контролом, с обзиром на то да одраста у дисфункционалној породици са не претерано интелигентним родитељима.

Критички осврт: Главни зликовац Психо није богзна како маштовито осмишљен и налик је бројним зликовцима у другим, сличним филмовима, али су други ванземаљци значајно интересантнији иако је видан утицај других филмова попут „Ратова звезда“ и „Петог елемента“. Сви ликови (ванземаљски и они који то нису) беже од стереотипа. Ми, заправо, врло брзо увиђамо да је сила добра робот-анђео Пандора (Кристен Макулох) више сила него добра, да је верски фанатик и да изазива страх међу свим расама и то врло оправдани. И ту креће да се дешава лудило које је сценариста и режисер Стивен Костански одржавао на ивици треша и добрим делом преко те ивице, све време пласирајући миксоване поруке које се граниче са сваким здравим разумом и успут успео да направи неколико добрих фора. Једна од њих (која изгледа као независтан гег и која прекида ионако опуштену поставку за увек нова збивања и конфронтације) је када на крају ноћне море мали Овен пита Психа „Шта се сада догађа?“ На шта ПГ режи: „Чекамо да се закључи овај твој сан.“ Следи дуга пауза док насумични сплет зомбија стење и пузи око два лика. „Оки“, додаје Овен, целе секунде пре завршетка сцене. Ову шалу можемо протумачити управо као пародију која илуструје бесциљност неких лоших СФ остварења, са радњама које су клише и из којих заиста ништа не можемо научити. Универзално добро у галаксији и универзално зло су претерано апстрактни појмови, који, када размислите, не значе ништа. Отуда вероватно и онај гег који прави Нита-Џози са молитвом Христу. Штошта је Стивен поткачио овим филмом, па и религију и иако не могу да тврдим да је ово најбоље што комична фантастика може да понуди, свакако је храбар покушај, донекле другачији и забаван, ако не већ увек смешан.

Едукативни моменат: Из овог филма научили смо да љубав уме да буде деструктивна колико и мржња. Поента је у томе да сама љубав као осећање није довољна, већ да њу мора да прати уважавање, поверење, разумевање.

Оцена наставника:

(хајде да може)

Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth 1976) је филм рађен према истоименом роману Волтера Тевиса. У главној улози се појављује Дејвид Боуи, који је ванземаљац и пристигао је на Земљу са мисијом да воду одавде пренесе на своју планету. Његов план је започео добро, али је временом изгубио фокус и битку са људима.

Критички осврт: Оно што ме је зачудило је да филм траје дуже од два сата, али прича заиста нема „меса“ ни за стандардних сат и по. Режисер Николас Роуг је време искористио да прави неке своје апстракције како би филм учинио уметничким и ја верујем да је он то заиста и успео. И да није, филм делује заиста необично и уникатно и не очекујем да ће неко икада направити нешто овакво. Углавном, Николас се усредсредио на односе између ликова више него на саму причу, као и поруке, које ће вероватно свако од нас схватити на другачији начин јер манир у којем је филм рађен то и дозвољава. Оно на шта се Николас није усредсредио су и специјални ефекти, посебно не у изгледу ванземаљца јер сама Дејвидова појава и сензибилитет га већ чине ванземаљцем. Ово је сигурно његова улога живота и сада заиста не бих могао да замислим неког другог глумца (или рок звезду) да уради ту улогу једнако добро.

Постоје чудни пропусти у радњи, посебно у оном делу када Дејвида држе заточеног у полуруинираним тајним просторијама хотела, али је то у овом филму опростиво. Уклапа се и заиста не боде очи.

Едукативни моменат: Рип Торн је поздравио идеју да се наместо компјутерима наново окренемо људима јер људи греше. Из грешака, сматра Рип, настају нове идеје и прогрес. И то је тачно, али само ако учимо из својих грешака.

Оцена наставника:

(свакако са плусем)

Шангајска тврђава (上海堡垒 2019) је јапански филм рађен према књизи „Некада давно у Шангају“ коју је деценију пре тога написао Ђанг Нан. Радња се дешава у будућности 2042. када су људи открили нов и моћан начин за добијање енергије, али су зато постали и мета напада ванземаљаца. Ванземаљци су уништили готово све градове на свету и један од преосталих је Шангај. Овај град одолева захваљујући штиту и војсци, али свима је јасно да је питање времена када ће и он пасти. Ипак, војни врх има план како да дохака матичном броду туђина и тако да човечанству шансу.

Критички осврт: Да, ово је један од ретких филмова где синхронизација између слике и звука није добра и то се баш примећује. Према овој првој реченици делује да је треш филм у питању, али није. Но, није ни нарочито добар.

Наиме, Кинези су уложили у овај филм и специјални ефекти су на завидном нивоу (мада увек може боље), а битке су епске. Просто очаравају док их гледате и врло вероватно ћете уочити сличности са трећим делом „Матрикса“, а и шмек „Свемирских јуришника“. Овде је прича та која мањка, односно нема баш много „меса“. Ванземаљци нападају, Земљани (односно Кинези) се бране и све време брину. За све то време дешава се нежна љубавна симпатија између Лу Хана и Шу Ћи. И више од сат времена филма нити се негде креће та борба, нити су ово двоје постали пар; и Сф и романтика напросто тапкају у месту. На крају се све несрећно завршило јер је у питању Пирова победа: јесу они уништили матични брод, али су успут готово сви изгинули. Кинези имају тежњу ка помпезном, али не и ка патетици, мада емоција има. Једино што има и много завршних, тужних сцена. Можда би ипак боље било да се филм завршио коју сцену раније.

Едукативни моменат: Делује нестварно, али се режисер овог филма јавно извинио што је читаоце књиге по којој је снимио филм изневерио. Међутим, то је и исправно – када неког изневеримо треба да се извинимо.

Оцена наставника:

(и још минус)

Шефовски ниво (Boss Level 2020) је прича о пензионисаном војнику из специјалних јединица Френку Грилоу, који сваки дан преживљава исти дан. И сваки дан га убија неки од многобројних плаћених убица који га јуре. Проблем је у томе што Френк не зна због чега.

Критички осврт: Добро је урађена акција, са врло солидним специјалним ефектима и смисленом причом. Крај је океј, тим пре што би јасан исход неминовно водио до патетике.

Едукативни моменат: Френк је заправо радио оно што је неопходно да ми урадимо како бисмо овладали неком вештином: вежбао је, односно понављао сваки дан (а није да није имао дана).

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Терминатор 3: Уздигнуће машина (Terminator 3: Rise of the Machines 2003) је очигледно трећи филм из франшизе о Терминатору кога неприкосновено глуми Арнолд Шварценегер. Он је пристигао из будућности где се боре људи против робота и његова мисија је да наново сачува млађаног будућег вођу људи Ника Стала, али и његову будућу супругу Клер Дејнс. Судњи дан, када ће вештачка интелигенција збрисати већину становништва, само што није, а на Ника и Клер намерила се убојита Кристана Локен, такође послата из будућности.

Критички осврт: Након „Терминатора 2“ где је Роберт Патрик био робот изузетно маштовито дизајниран, верујем да је изазов био осмислити нешто интересантније. И аутори филма су успели у томе уводећи у причу убиствену лутку из излога (где се и појавила у филму) Кристану. Она свакако није разочарала ни појавом, ни глумом, а режисер Џонатан Мостоу није разочарао акцијом која је импресивна. Уз све то провејава одличан хумор и у тим шаљивим деловима главна звезда је Арнолд (од самог уласка у причу) који је увек бескрајно симпатичан. И специјални ефекти су прилично добри.

Оно што смета овом филму су изливи патетике, а оно што баш јако смета овом филму је недостатак људи на местима где се дешава акција, тако да је све мање уверљиво. Наравно, смета и то што је овај део практично поновљен други, али некако је сам крај извадио ствар са, хајде да кажемо, неочекиваним обртом. 

Едукативни моменат: Ник је научио од Терминатора да никад не престане да се бори и заиста је научио добру ствар. Морамо да се боримо за себе и за људе које волимо и за ствари за које верујемо да су исправне.

Оцена наставника:

(повелики минус иде уз)

Невиност (イノセンス 2004) је јапански цртаћ и наставак „Духа у љуштури“ из 1995. Филм је футуристички где је производња хуманоидних робота узела маха, али је узела и данак. Наиме, женски роботи су започели серију масакра над својим власницима и двојица агената из специјалних јединица на задатку су да открију због чега.

Критички осврт: Анимација у овом филму је очаравајућа. Она није као Дизнијева, перфектна, далеко од тога, али је свеједно сјајна. Прича је прилично запетљана и иако јесте развучена, има толико детаља који одвраћају пажњу, да ју је јако тешко пратити. Уз то су и дијалози прекрцати мудрим речима знаменитих људи и хаику поезијом, што још више отежава да се радња испрати. Истовремено, сви ти цитати добро су употребљени, имају сврху, а детаљи су врло интересантни, тако да је овај цртаћ прави уметнички, свакако врло озбиљно и студиозно урађен. На моменте ме је сцена подсетила на „Истребљивача“ из 1985. и ако заиста има имитације не мари јер је у том случају узор заиста добар.

Едукативни моменат: Једну мудру је рекао киборг: која је сврха кривити огледало ако нам се не допада шта видимо? Ово питање је сасвим довољно и без одговора.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Тамно скенирање (A Scanner Darkly 2006) је филм снимљен дигитално, а затим анимиран помоћу интерполираног ротоскопа, технике анимације у којој аниматори прате кадар по кадар, дајући готовом резултату препознатљив анимирани изглед. Прича је футуристичка и прати активности Кијану Ривса, који је полицајац на тајном задатку са циљем да открије значајне дилере дроге.

Критички осврт: Ово је једна паметно урађена прича. Највећи део филма се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. Тек на крају дешавају се неочекивани обрт и филм практично завршава тамо где би неки озбиљнији трилер тек почео. Заиста иновативно и свакако сјајно, са необично рађеном анимацијом која доприноси утиску.

Едукативни моменат: Писац ове приче ју је посветио људима који су настрадали. Поручио је да непријатељ никада неће бити заборављен, а непријатељ су њихове грешке када су узели дрогу. Таквог непријатеља заиста никада не смемо заборавити.

Оцена наставника:

(у почетку сам се мало био двоумио)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2020) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке истовремено дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград и сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика и помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Untitled (Small)Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)