Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Advertisements

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели . У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности, морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се, напросто, запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са, практично, одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и практично нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу, која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га, заиста, гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је, пре свих, иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 63

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lawnm (Small)Косач (The Lawnmower Man 1992) је филм који носи исти назив као прича Стивена Кинга. Само је назив исти, али не и приче, осим у једној сцени. Када је експеримент који је изводио Пирс Броснан са шимпанзом пропао, одлучио је да покуша наново, али са људским субјектом. Пажњу му је привукао Џеф Феј, ретардиран младић чији је посао да коси травњаке. Пирс је лако убедио Џефа да се укључи у експеримент који је требало да га учини паметнијим. Испоставило се да је експеримент учинио много више од тога.

Критички осврт: Овај филм није први ушао у виртуелну реалност; то је деценију раније учинио „Трон“. Међутим, овај филм јесте отпочео један нови поглед на овај поджанр, а који подразумева сегрегацију људи и машина, односно нашег и виртуелног света, што јесте била инспирација за гомилу каснијих остварења. Врло је могуће да је и поставио образац по коме су се одвијале радње тих каснијих филмова. У сваком случају је дело које не може да се прескочи у историји научно фантастичне кинематографије. Другим речима, овде се ради (најмање) о култном филму.

Има много наивних сцена и цео сајбер-простор скроз је смешан, али опет има неког шарма. Према сензибилитету више нагиње осамдесетим годинама, него деведесетим, али је значајно озбиљније урађен. Глума је више него солидна, што је и очекивано. Да су глумци озбиљни сведочи и чињеница да се, осим дечака Остина Огбријена (који је, ипак, јелте, био дечак), нико није појавио у наставку овог филма који је потпуни крш.

Едукативни моменат: У овом случају ученик је надмашио свог учитеља. То се, на крају, показало лошим, али само када је реч о СФ филму. 🙂 У реалности, највеће постигнуће учитеља је да га његов ученик надмаши. Ја то желим свим својим ђацима.

Оцена наставника:

5(можда не најлепша)

sixth_day (Small)Шести дан (The 6th Day 2000) је прича о будућем друштву у коме је донесен закон који носи назив као и филм. Овај закон забрањује клонирање људи. Међутим, клонирање животиња, односно кућних љубимаца уобичајена је пракса. Арнолд Шварценегер је пилот који зарађује за живот тако што хеликоптером-авионом превози муштерије до жељеног одредишта. У једном тренутку унајмљује га богати Тони Голдвен, али се посла прихватио Арнолдов партнер Мајкл Рапарорт, а како би Арнолд свратио до продавнице љубимаца и купио клонираног пса својој кћерки. Када се Арнолд навече вратио кући, угледао је другог себе како прославља рођендан са његовом породицом. Након првог шока, почињу да се дешавају још неки, Арнолду нејасни, догађаји и он полако схвата да је постао део велике машинерије илегалног клонирања људи.

Критички осврт: Одувек сам волео СФ филмове са Арнолдом Шварценегером. Истина, Арнолд је много више симпатичан него што је глумац, али свеједно. Филм се бави занимљивом темом, која јесте озбиљна и јесте филозофска, али је у овом случају обрађена опуштено кроз радњу акционог филма. Опуштено, али и прилично солидно. Рецимо, „Острво“ обрађује исту тему кроз исти поджанр и, такође, површно, али је то тамо одрађено значајно блеђе и без шмека. Углавном, прича је врло смислена; једноставна, а сасвим довољна да се направи и добар заплет и сасвим пристојан преокрет.

У филму има много маштовитих момената (лутка која говори је пун погодак, пре свега због свог изгледа и улоге коју је одиграла). Уз то, филм је динамичан и акциони готово од самог почетка, што је заштитни знак многих филмова у којима глуми Арнолд. И логично је толику мишићну масу искористити на такав начин. 🙂

Едукативни моменат: Када је Тони рекао Арнолду да је он један од оних који верују да је наука зла, Арнолд је одбрусио да он не мисли да је наука зла, већ да је Тони зао. И то изгледа као шаљиви, лаконски одговор, а у ствари је потпуна истина. Научна постигнућа никада нису добра или зла, већ начин како их примењујемо.

Оцена наставника:

4(и то добра једна)

escape_plan (Small)План за бег (Escape Plan 2013) је амерички акциони трилер. Главну улогу тумачи Силвестер Сталоне, који зарађује тако што открива слабе тачке затвора. Наиме, њега затварају под лажним именом и он тестира колико је делотворан систем тако што покушава бекство. Силвестер је махер у свом послу јер успева да побегне из сваког затвора. Зато добија понуду да тестира затворски систем до тада невиђен, а унајмљује га ЦИА. И испоставља се да је овај посао значајно другачији од осталих.

Критички осврт: Џејмс Кавизел је харизматичан негативац, под условом да је заиста негативац, пошто су поделе на добре и лоше у овом филму прилично изврнуте. Фаран Тахир је краљ нарко-дилера, али је представљен са толиким врлинама, да готово да не изгледа чудно када му у једној од последњих сцена Силвестер каже како је добар човек. 🙂 Но, ово је „таф“ филм са истим таквим ликовима и истим таквим глумцима, па, ваљда, то тако треба прихватити. За оне који воле акцију, ово је, сигурно, више него прихватљиво. Све време је динамично, напето и чак прилично виспрено, са необичном причом и елегантним преокретом. Све у свему, утисак уопште није лош и поред тога што радња није све време конзистентна. Рецимо, Џејмс једно време свакодневно мучи Силвестера и то са циљем, али то, без видног објашњења, просто престане. Има још пар детаља који су тако остали да „висе у ваздуху“, али не кваре утисак значајно.

Едукативни моменат: Силвестер је показао да уз много мозгања може да се побегне и из добро чуваних затвора. Осим логике, морао је да користи и разна знања из физике, технике и информатике која је имао. И управо томе знања и служе; да се уз помоћ њих спасимо од проблема (у затвор, надам се, нећемо ни доспети). 🙂

Оцена наставника:

4(са „таф“ минусом)

Outlander (Small)Туђин (Outlander 2008) је филм о дошљаку из свемира Џејмсу Кавизелу који је у потрази за зверком која је побила његову посаду. Својим бродом спустио се у Скандинавију и то у доба викинга, баш у време размирица између племена. Уз помоћ високе технологије научио је језик и успео је да докаже викинзима да имају посла са застрашујућим чудовиштем. Врло брзо и сами постају његове жртве и удружују снаге са странцем како би убили звер и спречили даљи покољ.

Критички осврт: Невербална комуникација између везаног Џејмса и дечака заиста је сјајна. Толико тога реченог без речи. Са друге стране, неке сцене нису баш успеле, иако је требало да буду акционе. Рецимо, борба са медведом у пећини. Догађаји су превише сецкани, а сувише је мрачно, па се не види много више од метежа у коме сви (по мало) боду медведа мачевима или неким дрвцима која се ломе. Иначе су акционе сцене могле да буду и узбудљивије.

Целокупна прича заиста није лоша, мада није ни иновативна. Ликови су више него стереотипи, а љубавни троугао сасвим предвидљив. Специјални ефекти нису сјајни, мада су борбе викинга добро изведене. И глумци су добро одабрани. Значи, има ту и плусева и минуса, па се то, збирно, некако потире.

Едукативни моменат: Џејмс је осетио кајање што су његови људи отели земљу од звери којима је припадала. Да би то извели, целу врсту су истребили. И ми то исто радимо; и отимамо земљу и уништавамо врсте. И ту активност према врстама морамо што пре да прекинемо, а што се станишта тиче да пређемо на одрживо коришћење. Но, пре свега треба да се образујемо у области екологије и заштите животне средине.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

legendja (Small)Легенда (Legend 1984) је бајка коју је режирао Ридли Скот. У дивној, летњој шуми, дешава се платонска љубав између принцезе Мије Саре и шумског момка Тома Круза. Том толико воли Сару да је одлучио да јој покаже највеће богатство шуме – једнороге. Оно што њих двоје не знају је да их прате гоблини како би те исте једнороге убили, а по налогу злог господара Тима Курија. Наиме, једнорози су света бића и ако она више не постоје, светом ће завладати тама, што Тим и жели.

Критички осврт: Том у овом филму није глумео. Трудио се да изгледа леп, али, на његову жалост, све што је постигао са свим оним његовим бечењем и свевременским отвореним устима је да изгледа као да са њим нешто није у реду. Када му је вилењак Давид Бенет (иако тада дечак, глумео је за шест дужина боље), поставио загонетку, био сам убеђен да неће знати одговор. Некако ми није уливао поверење. 🙂 Остала глумачка екипа је била на висини задатка, а посебно је на мене оставила утисак вила Алис Плајтен, која има и врло занимљиву физиономију.

Разумем ја да је у питању бајка (можда би деминутив, ипак, био прикладнији), али је и даље превише мелодраматична. Рађена је у духу осамдесетих, са све шљокицама и мехурима од сапунице, па је естетски гледано филм врло дојмљив. Лепи призори и иста таква фотографија попуњавали су сав празан ход у сценарију и режији, кога је било подоста.

Иако је маска коју је носио Тим очигледно представљала ђавола, односно лик који је многоструко експлоатисан, свеједно је импресивна. Што се саме бајке (бајкице) тиче, није претерано импресивна, а још мање маштовита и више представља компилацију већ виђеног. Рецимо, Том је попут Петра Пана, а крај филма је попут Успаване Лепотице. И са мно-о-ого махања. 🙂

Едукативни моменат: Тим је желео да баци свет у таму, али су га силе добра у тој намери спречиле. Живот није бајка и добро не побеђује увек зло, али, свеједно, морамо се борити за праве вредности и бити добри према другима.

Оцена наставника:

3(стамена)

elfi (Small)Вилењак (Elf 2003) је филм о сирочету, кога као старијег тумачи Вил Ферел, а одгајио га је вилењак Боб Ниухарт на Северном полу у радионици Деда Мраза (Ед Азнер). Вил на тежи начин открива да није као остали јер је људско биће, а потом сазнаје и да има оца Џејмса Кана. Отац му живи на „чаробном месту“ званом Њујорк и Вил се упутио тамо како би га пронашао. Његова потрага је била успешна, али не и пријем каквом се надао.

Критички осврт: Била ми је смешна критика овог филма која је почела реченицом: „ово ће се пуштати на телевизији до краја наших живота“. Филм је заиста прикладан за празнике и мислим да је то баш одговарајући епитет. Лаган је и комичан, а опет довољно квалитетан и продукцијски и са аспекта приче коју нуди. Хумор је прилично виспрен, а успешно је изведено и пародирање односа према онима који имају посебне потребе.

Филм је режирао Џон Фавро, чије сам готово све филмове гледао и неки су успешнији, други мање. Овај свакако припада првој групи, мада је радња класична и мотив већ виђен. Такође, прилично је наиван, готово дечји, са врло предвидљивим завршетком. Додуше, пред крај има и мало акције када ренџери Централног парка јуре Деда Мраза и доста је добро уклопљена. Свеукупно, филм има и (божићног) духа и маште.

Едукативни моменат: Вил се тешко уклапао у живот у Њујорку јер је одгајан на другачијем месту. Васпитање које неко добија код куће у значајној мери нам помаже или одмаже да се уклопимо. И то говори две значајне ствари: да је васпитање веома важно, а и да онима који су другачије одгајани и показују другачије понашање треба дати шансу, а не отписати их као чудне или непродуктивне чланове друштва.

Оцена наставника:

4(па, рецимо, на пример)

Sinister Squad (Small)Злокобни одред (Sinister Squad 2016) је прича о ликовима из бајке који живе у реалном свету. Алиса из земље чуда и њени сарадници окупили су негативце како би, заједничким снагама, победили Смрт, која делује преко чланова свог култа и жели да уђе у њихов свет.

Критички осврт: Овај филм је снимљен исте године када и „Самоубилачки одред“ и представља јефтину и ружнију варијанту поменутог. Иако је идеја добра и чак се и прича на крају заокружује, реализација је врло лоша. Превише је клаустрофобична и толико је у хаосу, да прилично губи смисао. Већи део филма се одвија кроз дијалоге и то временом замара, тим пре што су ти дијалози и развучени и досадни, а оно мало акције што има, тек делимично је успела.

Све личности су, заправо, личности из бајки и не могу да кажем да су незанимљиве. С једне стране постоји труд да оне буду у кохезији са оригиналима, али са друге стране оне су и модернизоване и уједно пародиране. Краљица Срце, на пример, личи на проститутку, а и њено понашање не одаје другачији утисак. Но, колико год да су ликови занимљиви, глума која их дочарава није увек на висини задатка.

Едукативни моменат: Рампулстилтскин је преварио Смрт договором који је само њему донео добит. Често ћемо бити у прилици да склапамо договоре, односно уговоре и веома је важно да о сваком од њих добро размислимо, а писане уговоре добро да прочитамо, а како бисмо били сигурни да ће и за нас они бити повољни.

Оцена наставника:

2(на три)

curious_case_of_benjamin_button (Small)Необични случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button 2008) је филм о човеку кога глуми Бред Пит и који стари – уназад. Након смрти, оставио је за собом дневник који сада чита Џулија Ормонд својој мајци Кејт Бланчет док је ова на самрти у болничкој постељи. Прича из дневника говори о животу овог необичног човека.

Критички осврт: Прелеп филм са сјајном идејом и истом таквом реализацијом. Нуди једну филозофију о пролазности, људима, срећи и свим тим великим темама на један једноставан, питак начин. Такође нуди и топлу људску причу, са нежним емоцијама, али растерећен патетике, што поздрављам изнад свега. Приче људи који се појављују су дубоке и искрене, крајње животне и обичне, а опет занимљиве. Филм држи пажњу све до краја и не пада ни у једном моменту. Све ми се у филму допада и препоручујем га, посебно љубитељима драме.

Едукативни моменат: Бред је у једној сцени филма рекао како нам је живот дефинисан приликама које нам се нуде, чак и онима које смо пропустили. Мени ово звучи као ведар поглед на живот. То би значило да не треба жалити за пропуштеним приликама јер оне нису заиста пропуштене, пошто су једнако усмеравале наш живот. И у збиру, уопште не мора да испадне лоше.

Оцена наставника:

5(дивна, као и филм што је)

afterlife (Small)После. Живот (After.Life 2009) је филм о девојци Кристини Ричи, која је погинула у саобраћајној несрећи. Њено тело је преузео погребник Лијам Нисон, како би га припремио за сахрану, али проблем је што Кристина одбија да прихвати да је мртва.

Критички осврт: Филм помало подсећа на серију „Шест стопа испод“ (Six Feet Under), код нас преведена као „Два метра под земљом“. И то је већ први плус. Други плус је што је филм „померен“ од уобичајеног. Идеја за филм је прилично свежа, мада има предвидљивих момената. Сличну дилему – шта је стварно, а шта креација ума потенцијалног психопате, која чини интригу филма и која је најбољи аспект филма, имали смо и у „Кловерфилдском путу 10“, али овај филм је снимљен осам година раније. Реализација у смислу режије, продукције и фотографије прилично је добра, а што се тиче приче, нешто мало мање. Прича, истина, држи пажњу и сасвим се добро одвија, али ми крај није најбољи могући.

Атмосфера у мртвачници није застрашујућа, мада постоји пар (неуспелих) покушаја да буде. Више је приказана као тескобна и заиста тера на размишање или, да будем прецизнији, на црне мисли. Томе доприносе и дијалози, који су више него солидни и може се чути и пар мудрих, не могу да кажем. Глумци су сасвим добро одрадили своје улоге и мислим да су добра решења баш свако од њих. Ликови су прилично конзистентни и добро су разрађени, тако да ни ту немам примедбу. Све у свему, готово да примедби и немам.

Едукативни моменат: Када је Кристина питала Лијама зашто умиремо, одговорио јој је да бисмо ценили живот. Веома мудро речено, а сагласан сам да живот треба ценити. И то сваки живот на овој планети.

Оцена наставника:

5(са пар минуса)

TheHordePoster (Small)Хорда (The Horde 2016) је хорор сниман за Де-Ве-Де. Наставница Тифани Брувер је повела своје ђаке на екскурзију са задатком да направе лепе фотографије природе. Са њом је кренуо и њен момак Пол Логан. Но, уместо лепог провода у природи, наишли су на групу канибалиста гротескног изгледа.

Критички осврт: Филм помало подсећа на „Урођен“ из 2011, али му, по квалитету, није ни до колена. У ствари, питам се да ли филм може бити класичнији са више клишеа, општих места, стереотипних ликова… Вероватно може, али овај је лишен сваке назнаке иновативности и креативности, почевши од тога да младих има тачно онолико колико треба за хорор овог типа: три момка (од којих је један аутсајдер) и две девојке. Глума, посебно главног протагонисте Пола, језива је. Но, он је набилдован, па је то, ваљда, довољно. 🙂 . Уз глумца такве физиономије некако иде и акција. Међутим, некако је и млака. Сцене када Пол убија једног по једног негативца монотоне су, сцене туче неуверљиве су (посебно са Метом Вилингом), а јурњава колима није ни помена вредна и уз то и сасвим нелогична. Дијалози су потпуно досадни и испразни.

Аутори филма нису успели да постигну да буде занимљива радња, дијалози, ликови или било шта друго, већ су адутирали на сцене насиља, као и акционе сцене. У овим потоњим нису направили успех, као што већ објасних, а ове прве јесу грозне, али, такође, већ виђене и не постижу ефекат каквом су се надали.

Не допадају ми се поруке које овакви филмови шаљу. Обично су хорде, попут ове из филма, дефектне на неки начин и осим психолошког, ту је обавезан и физички дефект. Људи који су унесрећени неком деформацијом у оваквим филмовима приказују се као накарадни, садисти и слично, што је и тешка дискриминација и жалосно, на крају крајева. Објашњење зашто су ти људи такви је загађење радиоактивним материјалима и инцестом, што читаву поставку чини још већим трешом. А објашњење на крају филма, које је требало да да смисао свему, нити је имало смисла уопште, нити је поправило утисак.

Едукативни моменат: Што би рекла учитељица Тифани, лепота је у свему. Само је треба уочити и, што да не, забележити фото-апаратом или већ на било који други креативан начин. Сигуран сам да вас у томе неће омести деформисани канибалисти јер они постоје само у веома лошим филмовима. 🙂

Оцена наставника:

1(уз препоруку да не губите време)

Лако Је Критиковати 60

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

void (Small)Празнина (The Void 2016) је канадски хорор. Полицајац Данијел Пул проналази младића Евана Штерна у шуми и пошто је видео да је повређен, одвезао га је у болницу. У болници нема много ни особља, ни људи, пошто је ноћ, али су Евану одмах указали помоћ. Међутим, тада почињу да се дешавају застрашујуће и необјашњиве ствари у болници, а и око ње се сакупља група маскираних људи која не дозвољава онима који су унутра да изађу напоље. Заробљени у клопци, Данијел и остали покушавају да преживе, а ситуацију компликује долазак Данијела Фатерса и његовог сина, који немају пријатељске намере.

Критички осврт: Иако сам имао осећај да гледам нешто што сам већ гледао, а и утицаји „Створа“, „Уздигнућа пакла“, па чак и турске „Рације“ више су него очигледни, опет је овај филм некако постигао одређени ниво и оригиналности и креативности. Прича није предвидљива и свако мало мења темпо, тј. мења се атмосфера, мада је све време мрачна. Није застрашујућ филм, али јесте гадан и због ефеката и због начина како су жртве убијене. Ефекти нису импозантни, али нису ни лоши, баш као ни глума. Ово је, заправо, један сасвим солидан хорор, који је постигао онолики квалитет колико је то било могуће са овом, недовршеном причом (остала су нека отворена питања која се на крају нису решила).

Случајно или намерно, тек секта која немо прати овај догађај има одору налик на ону коју носе чланови Кју-клукс-клана са троуглом на делу где је лице, који је, можда, алузија на знак Масона. Међутим, чак и да филм има неко дубље значење, ја га нисам видео. Нема ни дубље приче која прати протагонисте; она је само „загребана“ тек толико да би радња могла да се одвија са довољно логике да би била одржива.

Едукативни моменат: Болнице су за многе људе застрашујућа места и без хорора натприродног карактера. Ипак, оне су потребне и не треба да их се плашимо, а још мање избегавамо. Јер чудовишни пипци и живи мртваци су део фикције, а реалност је да су болнице многим људима спасиле и продужиле живот. Некада неке ствари морамо да прихватимо као нужно зло.

Оцена наставника:

4(па, може)

alien_covenant_poster_by_scpmaniac (Small)Ејлијен: Ковенант (Alien: Covenant 2017) је наставак „Прометеја“ и шести наставак у саги о Ејлијену. Посада свемирског брода Ковенант доживела је хаварију свог брода и губитак капетана Џејмса Франка док је била у криогенском сну. Ожалошћени због смрти капетана, почели су да оправљају брод  и тада су добили поруку, недвосмислено људску, са планете за коју нису ни знали да постоји. Одлучили су се да истраже планету, а како би је колонизовали. Међутим, тамо наилазе на нешто чему се нису надали.

Критички осврт: Обично очекујем да су наставци значајно слабији од првог филма, али у овом случају то је претерано. Филм је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни сам шта, а добио злоћудног робота који уништава све интелигентне врсте у свемиру јер има комплекс Бога. Радња је потпуно обична и толико предвидљива да предвидљивија бити не може. Уз то, потпуно приземљује цео серијал. Филм не може да игра ни на карту хорора јер, као што написах, толико је предвидљив да нема изненађења које би могло да уплаши или макар да вас тргне.

Акција је, такође, оманула и имам осећај да су сценаристи убацили крдо ликова само како бисмо видели што више крвавог масакра и што више начина како људи могу да изгину када несмотрено лутају свемиром. И поред свег тог маштовитог изгинућа, понављања из (практично свих) претходних наставака има и ваљда је то требало да буде кул, а у ствари изгледа прилично јадно и безидејно. Када се Катрин Вотерстон јурца са Ејлијеном по свемирском броду са све затварањем пролаза појединих одељака видели смо у трећем делу серијала (само што је тад неупоредиво боље урађено), а када га избацује у свемир у првом (исти коментар) и тако даље, и тако даље. Речју, ништа ми се не свиђа и то толико да ни врло солидни глумци нису поправили утисак. Крај филма свакако није.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода Ковенант припремала се за пут до једне планете, али се предомислила јер је пронашла ближу. Са овом планетом значајно је себи уштедела време. И готово сви су изгинули, те се та идеја показала лошом. Ми због бржих решења вероватно нећемо изгинути, али треба да знамо да брза решења не морају уједно да буду и боља.

Оцена наставника:

2(само због поштовања према саги о Ејлијену, иначе један)

Tooth-Fairy (Small)Зубић вила (Tooth Fairy 2010) је филм о хокејашу Двејну Џонсону, који је добио надимак Зубић вила јер се специјализовао само за то да избија зубе члановима противничке екипе. Пошто је превише реалан и нема милости ни према дечјим сновима, виле су га довеле к себи и претвориле у једног од њих. У ствари, његово ангажовање као виле која узима зубиће деци, а које стављају испод јастука, казна је коју мора да одслужи због свог лошег карактера. Он није одушевљен овим новим „послом“, али нема избора; морао је да научи да лети и да посипа вилински прах. Но, оно што је важније, овај посао заиста је почео да мења његове ставове.

Критички осврт: Идеја да се хвалисави тип „васпита“ кроз филм, као и да велики баја, попут Двејна, обуче нешто нежно и розе, уопште није нов начин како направити заплет. И, надаље, филм се одвија по утврђеном обрасцу, са тим да је део када се дешава пад морала (пре великог финала, када и морал расте и када сви у свему побеђују) урађен претерано мелодраматично и не баш уверљиво. Углавном, причица виђена стотинама пута до сада.

Ипак, филм изгледа свеже, пре свега због атмосфере коју је створио и лаганог хумора (не приземног, али не ни претерано виспреног). Двејн ми не изгледа као неки карактеран глумац, али некако зрачи и нема проблем да се нађе у смешним, чак бламантним ситуацијама и то, заиста, ценим. Рецимо, када Двејн у плавичастом костиму виле са нежним крилима клиза поред огрубелих чланова свог хокејашког тима, заиста је нестварно и непроценљиво.

Едукативни моменат: Оно што је Двејн рекао дечаку на почетку филма јесте сурово, али је и истинито. Ми имамо хиперпродукцију спортских нада у школама. Бављење спортом сјајна је ствар, али собом носи ризике. Ако се дете потпуно посвети спорту, а запостави све остало, мора да се суочи са два велика проблема. Један је што влада велика конкуренција међу спортистима и оно мора бити најбоље од свих или, макар, у самом врху. Други је што је довољна било каква повреда да прекине кратку каријеру, а повреде у спорту нису ретка ствар. Ја, свакако, свима желим успех, али мудро је имати план бе и никако, али никако, не треба, зарад спорта и фиктивне спортске каријере, запостављати образовање.

Оцена наставника:

3(мислим да је реална)

affiche-le-voyage-dans-la-lune-a-trip-to-the-moon- (Small)Пут на Месец (Le Voyage dans la Lune 1902) је неми црно-бели, али и ручно бојени, филм режисера Жоржа Мелијеса. Жорж је и глумео у свом филму и он је председник астрономског клуба, који је својим члановима предложио путовање на Месец. Након метежа који је настао, чланови су пристали на ово путовање и кренули у магичну авантуру.

Критички осврт: Свака сцена развучена је колико год је то било могуће, али и даље филм не траје ни 13 минута. 😀 И без обзира на толико развучене сцене, уопште није досадан. У ствари, скроз је симпатичан, са пуно духа и хумора. Најјаче је када господа уђе у ракету (која изгледа као џиновски метак), а онда је девојке погурају (у ствари, гура само њих пар, ове остале гурају једна другу) у исто тако џиновску цев (катапулт?) и онда, након успешно завршеног посла, машу публици. 🙂 А момци, када су стигли на Месец, најпре су се радовали и махали Земљи, а онда извадили ћебиће, те се покрили да спавају. 😀 И док су спавали, изнад њих су се појављивале персонификације небеских тела, између осталих и – Месеца.

Заиста пресладак филм са потпуно суманутом, али разиграном радњом и урађен са пуно маште. И веома театрално, тако да сам имао утисак да гледам кабаре, што је и била карактеристика Жоржовог рада.

Но, све и да ми се није допао, старост овог филма од преко 100 година, његов значај и утицај на каснија остварења, чине га и култним и ремек-делом.

Едукативни моменат: Уз помоћ маште можемо да одлетимо и на Месец и у било коју другу узбудљиву авантуру. Треба неговати машту и не спутавати је.

Оцена наставника:

5(наравно)

hjugo (Small)Иго (Hugo 2011) је филм рађен према истоименој књизи Брајана Селзника. Иго је дечак (глуми га Ејса Батерфилд), који живи у Паризу са својим оцем удовцем Џудом Лоом, сајџијом. Када му отац настрада у једном пожару, Иго мора да се пресели код свог ујака Реја Винстона, човека који је задужен за одржавање великих градских сатова. Ујак је алкохоличар и једног дана изненада нестаје, па је дечак био принуђен да настави његов посао и краде храну како би преживљавао. Међутим, налази и времена да ради на роботу који је преостао од његовог оца и за кога се нада да ће му пренети поруку коју му је отац оставио.

Критички осврт: Филм јесте превише развучен, али је, такође, и једна лепа, емотивна и дирљива људска прича, а да при томе није ушао у трагедију и чемер. И то је мајсторство, с обзиром на нимало слатку судбину детета, а и мајсторство је извести срећан крај који није патетичан. Не би ме чудило ни да је било плакања по биоскопима. 🙂 Томе свему је допринела и сјајна глума и естетика режисера Мартина Скорсеза. Све похвале.

Едукативни моменат: У овом филму се појављује и лик режисера Жоржа Мелијеса (глуми га Бен Кингсли). Он је био несрећан јер је веровао да је све што је радио узалуд. Међутим, испоставило се да уопште није тако. Сваки рад се исплати, само је некада потребно више времена да би се то показало.

Оцена наставника:

5(али чиста, без плуса)

the-green-hornet-movie-poster (Small)Зелени стршљен (The Green Hornet 2011) је комедија о „суперхероју“ чији је надимак у наслову филма. Игра га Сет Роген, син богатог власника дневних новина Тома Вилкинсона. Када је његов отац умро, Сет наслеђује фирму, али га тај посао претерано не занима. Ускоро проналази свој хоби, а то је да буде суперхерој који је добар, али има стратегију да се приказује јавности као лош. Додуше, све то не би било могуће без његовог помоћника Џеја Чоуа, а који је прави суперхерој.

Критички осврт: Веома оригиналан филм, где су суперхерој и његов помоћник, у ствари, заменили улоге. На тој поставци је базиран и хумор, који није лош, али реално гледано то је један скеч који се рециклира многоструко током читавог филма. Све време је Сет лајави крелац, а Џеј глас разума, чија стрпљивост синусоидира. Има ту и других ликова који су и квалитетни и харизматични, попут Камерон Дијаз и Кристофа Валца, али у овом филму њихов капацитет није дошао до пуног изражаја. Сва пажња је некако окренута ка двојици главних протагониста, а сви остали асистирају.

Што се осталог тиче, немам богзна какве замерке, али немам ни богзна шта да похвалим. Прича је потпуно класична. Нема већих грешака, динамична је и узбудљива, са осредње одрађеном акцијом у смислу борби и јурњаве колима. У појединим сценама борбе види се анимација, тако да изгледају пластично, а не реално.

Едукативни моменат: И док је Сет углавном причао о томе како је супер, Џеј је заиста био суперхерој. Он је прешао са речи на дела, што је, увек, боља опција.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

barbw (Small)Барб Вајер (Barb Wire 1996), што би значило „бодљикава жица“, име је хероине из стрипа и уједно и главне хероине овог филма, коју глуми Памела Андерсон. Занимљиво је да је филм футуристички, а приказује управо ону годину у којој смо сада – 2017. Према филму, то је година када влада други грађански рат у САД и једини слободан град је Стил Харбор. У том граду Памела има свој бар, али и ради посао плаћеника „са стране“. Тако преживљава и она и њен бар, али се све мења када Викторија Роуел, докторка која зна важне тајне, затражи помоћ од ње да јој омогући бекство до Канаде. Викторија је, очигледно, значајна за обе зараћене стране и сви су заинтересовани за њу, те Памела мора да се одлучи којој страни ће се приклонити.

Критички осврт: Памела је била толико љута на Темуера Морисона да сам очекивао неку заиста срцепарајућу причу у флешбеку, а добио разочаравајућу. Но, цео филм није разочаравајући, чак је превазишао моја очекивања, с обзиром ко је главна звезда. Истина, ликови су чисти стереотипи, радња прилично обична, мада запетљана, а глума спорадично збрзана како би било више места за акцију. Али, са друге стране, филм има динамику, држи пажњу, а и акција је урађена сасвим добро. Памела изгледа прилично моћно као секси хероина и у доброј мери дочарава личност из стрипа. Чак су и реплике запањујуће виспрене и има неколико добрих фора.

Нејасан је статус Стил Харбора, града у коме се све дешава. Према наратору, то је једини слободан град где конгресионални директорат нема контролу, а све време тај директорат терорише тај град, па и саму Памелу. Но, прича је око нечега морала да се направи, а одржавала се упркос што нелогичним, што наивним сценама. Тако се испоставило да опасни део града уопште није тако опасан, а и да јесте нема много смисла да се баш у том делу налази аеродром. Или када грађевински радник безбрижно ради иако се свуда око њега дешавају туче и пуцњаве, а непознатом, који му је упао у кабину крана, веома информативно објашњава команде. Углавном, када се све сабере и одузме, филм је бољи него што сам мислио да ће бити, али далеко је од ремек-дела. 🙂

Едукативни моменат: Памела је морала да научи на тежи начин да је неутралност у било ком смислу прилично тешко постићи. Поједине животне ситуације и професије неутралност захтевају, али с времена на време морамо и одабрати страну која је у праву, посебно ако је угњетавана.

Оцена наставника:

3(ту негде)

NY (Small)Бекство из Њујорка (Escape from New York 1981) је дистопијски филм Џона Карпентера. Њујорк је претворен у затвор, али без чувара. Затвореници живе свој живот у том граду, са правилима (или без њих) која су сами поставили, без могућности да напусте град. У Њујорк је требало да буде депортован и Курт Расел. Баш у том тренутку, због напада терориста, авион председника САД Доналда Плизенса срушио се баш у тај град. Председник је преживео, захваљујући капсули за спашавање, али су га се затвореници докопали. Вођа војних јединица Ли ван Клиф ангажује Курта да спасе председника и као награду му обећава помиловање. Рок за тај задатак је један дан. Неуспех мисије за Курта значи смрт.

Критички осврт: Тешко да бих се ја могао убројати у љубитеље дела Џона Карпентера, али овај пут морам да признам да је направио добар филм. Ипак, не могу да кажем и да је перфектан. Уличне борбе су сувише млаке, а поједине сцене смешне, као када Курт мецима буши рупе у, очигледно, картонском зиду, а како би могао да прође кроз њега. Има и позитивно смешних сцена јер ми се хумор у филму баш допада, али оно што ми се највише свиђа јесте сцена. Некако је Карпентер извео, уз помоћ режије, сценографије и ликова, да цео град изгледа као позорница и на њој је заиста успео да оживи магију. И дух осамдесетих, што је свакако плус.

Курта је улога потпуно погодила, да тако кажем, а не би ме изненадило и да му је ово и улога живота. И остали глумци су прилично добро одабрани.

Едукативни моменат: Поставка овог филма потпуно је сулуда; да се један успешан пословни центар, као што је Њујорк, претвори у затвор. Међутим, истина јесте да сваки град и све што су људи направили има могућност вишеструке намене, а која ће то бити и да ли ће бити права или промашена, зависи од нас и наших способности.

Оцена наставника:

5(нерадо и са минусом)

the_purge_anarchy_official_wallpaper (Small)Прочишћење: Анархија (The Purge: Anarchy 2014) је други део филмске саге о ноћи коју су футуристичке власти САД прогласиле „прочишћењем“. Тада је сваки злочин легалан, укључујући и убиство. Наводно, захваљујући тој ноћи, стопа криминала, незапослености и сиромаштва током читаве године је опала. То не мисли и Мајкл К. Вилијамс, борац за права сиромашних, који говори о правој природи овог закона власти САД и позива своје људе да се супротставе. На улицама су се те ноћи нашли и људи који нису желели да учествују у овоме, те су морали да нађу начин да преживе у хаосу који је настао. На њихову срећу, на њих је налетео Френк Грило, који их спашава, али његове намере нису толико племените.

Критички осврт: И било је за очекивати да ће се радња изместити из куће (у првом делу) на улицу, али то није значајније иновирало идеју. Но, није било ни потребе. И за овај филм важи исто што и за преостала два из ове серије; потпуно су добри, динамични, напети и узбудљиви.

Филозофија овог и друга два филма је да раслојено друштво показује лицемерје, двојни морал и све оне лоше стране којих смо сви свесни. И то је у овом филму приказано прилично шокантно и не могу да кажем да није уклопљено у радњу, али ми, опет, изгледа некако трапаво. Цео тај део ми некако штрчи, као да је „накалемљен“ на филм, а на крају чини и да прича поприми препознатљив холивудски облик где све леже на своје место, свако добија шта је заслужио и добро се добрим вратило. Напросто ми је крај измештен из суровог, али искреног приказа људске природе и друштва у бајковити климакс праведника. То, у ствари, чини да ми крај изгледа, управо, антиклиматично. У вези са овим и део филма када протагонисти постају жртве бахатих богаташа, технички није лоше изведен, али буквално „даје на тацни“ поруку филма и тако га приземљује, а о извесности догађаја који су уследили написао бих само да је готово свака сцена предвидљива. Закључак би био да је овај део критике друштвеног система значајније боље решен у трећем делу.

У овом делу негативци не изгледају претерано опако, већ више онако како их иначе доживљавамо, као неостварене и неиживљене сировине. Но, маске јесу занимљиве, као, уосталом, у сваком делу. Око маске младог црнца избељеног лица шминкери су се заиста потрудили, а занимљива је и маска његовог пајташа налик на ону из „Ноћи вештица“ и, што је посебно занимљиво, обе имају религијске елементе. У трећем делу религију су „поткачили“ конкретније, али није да и овде није било алузија. Ипак, мени је најупечатљивија кецеља коју носе месари, а коју је носио Џек Конли и то врло једноставно средство невероватно појачава утисак целог тог дешавања.

Едукативни моменат: Френк је успео да опрости Брендону Кинеру зло које му је нанео. То се показало добрим на више начина, али и да није, опроштај је нешто најплеменитије што можете да дате и захтева изузетну снагу карактера и велику доброту.

Оцена наставника:

5(са мноштвом минуса)

Кlawnmower-man-beyond-cyberspace-movie-poster (Small)осач 2: Изван Сајберсвемира (Lawnmower Man 2: Beyond Cyberspace 1996) је други наставак култног филма „Косач“. Кевин Конвеј, власник корпорације која се бави виртуелном реалношћу, пронашао је у рушевинама разрушене лабораторије једва живог Мета Фреуера. Мету је пружена помоћ и иако су му ампутирали обе ноге, живот су му спасили. Испоставило се да је он веома значајан за корпорацију, али и она за њега јер му је омогућила да оствари свој сан да завлада виртуелним светом.

Критички осврт: У односу на први део радња се, најблаже речено, чудно надовезала, а будућност је стигла неочекиваном брзином. Малтене моментално. 🙂 И први део има својих наивних момената, али код овог је то толико изражено да готово потпуно личи на дечји филм. И то дечји филм са још плус наивним моментима. 🙂 Но, оно што је битније је да је радња прилично испразна и досадна, а башка што већи део нисам ни разумео. Схватио сам ја да је ту битан неки диск, која је, у ствари, пирамида, али нисам скапирао шта он/а у ствари ради, нити шта значе сви ти технолошки термини. Но, утисак не би поправило ни да јесам.

Мета не сматрам лошим глумцем, али ме уопште није убедио нити у то да је младић од двадесет лета, нити у то да је заостао, нити у било шта друго. И деца су прилично лоша. Није само глума неуверљива. Неуверљива је и финална борба мачевима између Мета и Патрика Бергина.

Едукативни моменат: Мет је рекао како у овом свету када људи гледају у њега виде пола особе (пошто нема ноге). У његовом свету то није тако. На то му је Ели Пуге рекла да она не види пола особе. Како ћемо видети неку особу не зависи од света у коме смо (или међу којим смо), већ од нас самих, односно нашег карактера.

Оцена наставника:

1(без ишта)

Лако Је Критиковати 59

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

АрмArmy-of-Darkness (Small)ија таме (Army of Darkness 1993) је наставак серијала „Зли мртваци“. Брус Кембел је, ланцем невероватних догађаја, доспео кроз портал у средњи век, где су га витезови заробили јер су мислили да припада непријатељској војсци. Међутим, мудрац Ијан Аберкромби је веровао да је Брусов долазак део пророчанства о изабраном, који ће им донети магичну књигу Некрономикон, а уз помоћ које ће се ослободити злих демона који их опседају. Зато је склопио погодбу са Брусом да ће га вратити у његово време, ако им овај донесе књигу. Брус се домогао књиге, али је заједно са њом довео пред зидине дворца и армију мртвих.

Критички осврт: Овај део ми је значајније бољи од претходног. Додуше, и овде има небулоза, али има и неке приче (које у претходном делу ипак није било) и то готово на нивоу једне солидне епске фантастике. Утиску да је ово варијанта епске фантастике доприноси и то што се све дешава у средњем веку. Брус није баш глумчина, али јесте комичан и у том смислу је више дошао до изражаја у овом делу. Тако да је филм и врцав и шармантан, значајније побољшан, али није изневерио дух читавог серијала.

Едукативни моменат: Брус је своју средњовековну армију учинио непобедивом захваљујући знањима и технологији 20. века. И у нашем веку знање је моћ и може да нам обезбеди победу у многим ситуацијама.

Оцена наставника:

4(можда сам малко преценио)

UndergroundПодземље (Underground 2011) је филм о осморо младих, који су се, бежећи од непријатељски расположених хулигана, нашли затворени у напуштеној војној бази. Испоставља се да тиме што су побегли насилницима нису уједно и решили проблем јер се у војној бази налазе чудовишна бића која хоће да их поједу.

Критички осврт: Нарација на почетку је потпуно непотребна, а сам покољ који је уследио је неуверљив. Па, ипак, идеја како је приказано временско раздобље од две године уопште није лоша. То и како је директор фотографије Зоран Поповић (наш човек?) урадио поједине сцене је све што ми се допало у филму. Што се осталог тиче… Па, да кренем од степеница.

Направише епохалну катастрофу око силаска низ степенице високе ни два метра, да би се оне крајње неприродно и видно анимирано урушиле када су скочили са њих (толико би скочили и да су се урушиле 🙂 ). И то је био почетак агоније. Кад сам написао „агоније“, мислио сам на сценарио. 🙂 У ствари, радње ту нема. Све време се гањају са чудовишним амфибијама кроз некакво склониште, а сцене су при томе досадне, нелогичне и погодне за даљи ток без обзира на њихову одрживост. Врхунац је била патетична прича протагониста из рата у Ираку (у ком су били учесници), за коју не могу да се одлучим да ли је глупља од филма или је филм ипак глупљи… И постаје још глупљи након „научног“ објашњења крволочних бића које је дао Џек Донер, а, иначе, са појавом његовог лика тек креће дубиоза. И траје све до краја. А крај је тек посебна прича у причи, којој, изгледа, као да краја нема. 🙂 И ово што сам написао делује мање бесмислено од дијалога, који су, уз то, и потпуно сведени. У сваком случају, цео филм је далеко од смисленог.

Едукативни моменат: У овако недотупавом филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Када су млади побегли од једног проблема (хулигана) нашли су се у другом (чудовишта). Иако и ја верујем да се од хулигана, ипак, треба склањати, бежање од проблема уопште не решава нам ништа; само ће се проблем повећати или ће се појавити нови.

Оцена наставника:

1(сасвим)

contracted-phase-ii (Small)Контрахован: Фаза 2 (Contracted: Phase II 2015) је други наставак филма о болести коју шири Морган Питер Браун и која доводи до некрозе ткива и, коначно, претвара људе у зомбије. Овом болешћу је заражен и Мет Мерсер и он покушава да дође до Моргана јер верује да он има и лек против болести коју шири. Међутим, времена је мало јер болест из дана у дан узима свој данак.

Критички осврт: Филм је дефинитивно гадан и рекао бих да се режисер Џош Форбс баш потрудио да га таквим учини. Користио је све могуће „трикове“: копање прстима испод коже, црве који једу живо месо, ланце са кукама, па чак и некрофилију. И такве гадне сцене трају прилично и све ми то говори да је Џош желео више да шокира гледаоца и заокупи га гадостима пре него квалитетном причом. Прича, и тако, није квалитетна, а још мање је иновативна. Све што се дешава у филму, а тога нема много, виђено је у другим филмовима (иако постоји покушај да се направи нешто мало другачије). И то је штета јер је уочљив потенцијал за један добар спој трилера и хорор приче.

Нејасни су и мотиви и поступци главног негативца Моргана и његова прича није испричана (макар не у овом делу). Има и нелогичних момената. Најара Таусенд је доживела саобраћајку и њена мајка Каролина Вилијамс стоји неколико корака од ње и уместо да притрчи, она зове очигледно повређену кћерку да дође до ње. У некој каснијој сцени, детективка Маријана Палка сама истражује кућу човека за кога верује да је масовни убица жена. Прилично сам убеђен да је тако нешто могуће више у филму „Кад јагањци утихну“ него у реалности. 🙂 Другим речима, колико год да је Маријана храбра и амбициозна (а на крају се видело да баш и није таква), овакав поступак је, ипак, претеран, а и иако се не разумем у америчко законодавство, не мислим да је легалан. У сваком другом филму се тражи налог за претрес куће. Уосталом, следећи пут када је обилазила Метову баку Сузану Вос, што је мање опасан задатак, са њом су ишла и два полицајца. Но, и да занемаримо све то, када се Маријанина авантура у кући убице завршила, надаље је радња текла као да се тај догађај није никад догодио. Нити су више полицајци ушли у ту кућу, нити су испитали тело жене коју је тамо Маријана убила, нити су докази из куће послужили за било шта… Некако има сувише рупа у причи, која једва да има радњу.

Едукативни моменат: Тешко да зомби стање може да се пренесе сексуалним контактом, али истина је да постоје сексуално преносиве болести које су и те како тешке и могу да доведу и до фаталних последица. Зато треба бити опрезан и користити кондоме.

Оцена наставника:

2(највише)

devilsad (Small)Ђаволов адвокат (The Devil’s Advocate 1997) је филм инспирисан књигом истог назива писца Мориса Веста. Кијану Ривс је више него успешан адвокат у градићу Гејнсвил. Добија понуду да уради посао за велику фирму у Њујорку, а коју води Ал Пачино. Посао је прошао добро и следећа понуда је да ради за ту фирму, што он и прихвата и усељава се у велики стан са својом супругом Шарлиз Терон. Међутим, почетно одушевљење оваквим напредовањем у каријери замењује низ врло несрећних околности.

Критички осврт: Овај филм помало вуче на нека друга остварења која укључују ђавола и његово потомство, попут „Предсказања“, али опет је некако посебан. То га, уједно, не чини и добрим, мада не могу да кажем да је лош филм у питању. Режисер Тејлор Хакфорд се одлучио за радњу која ће имати више дијалога (понекад и превише) и базирати се на међуљудским односима и карактерима ликова, радије него на акцији и фантастици (које су у филму буквално „загребане“) и са тим немам проблем (мада то повлачи и да трајање од два сата веома тешко држи пажњу). Проблем ми је мотив ђавола, који је толико приземан и толико лако остварив на низ једноставних начина, да то радњу чини претерано компликованом, а интригу недовољно занимљивом. Тако да када сазнате на крају шта Ал, у ствари, жели, то делује сувише отрежњујуће, а уз то, намеће и низ логичних питања. Једно од њих је – што све то није урадио када је Кијану био млађи и без супруге, што би успешност подухвата повећало довољно да би био готово сто одсто успешан. Очигледно је око нечега морала да се направи радња и то ми изгледа, некако, на силу.

Едукативни моменат: Ал је направио стратегију како да добије то што жели изазивајући Кијанову сујету. Сујета је много тешко бреме и сви га носимо, али свако лако може да је искористи против нас и да нас и повреди. Треба да будемо свесни колико вредимо и да се не обазиремо много ни на слаткоречивост, ни на оне који желе да нам повреде осећања. И то је много тешко постићи, али ко постигне, победио је.

Оцена наставника:

4(али на три)

lost_boys_ver (Small)Изгубљени дечаци (The Lost Boys 1987) је филм о вампирима који походе приморску варошицу Санта Карла. У то место доселила се Дајана Вист са своја два сина Џејсоном Патриком и Корјем Хајмом. Уселили су се у кућу њеног оца Бернарда Хјуза, вечитог хипика. Џејсон је пронашао симпатију Јами Герц, али се испоставља да је она у јако лошем друштву. Он одлучује да буде део тог друштва због ње, али није ни слутио шта ће му то донети. Но, на срећу, његов млађи брат Корј је упознао два млада борца против вампира, који знају како да им дохакају и, успут, спасу Џејсона.

Критички осврт: Филм има неодољиви шмек осамдесетих. Урађен је тако да буде „кул“ и сексипилан и ово потоње постигнуто је без имало голотиње, што је чудно за ту декаду. Има и сцена које су недоследне или наивне (што је већ карактеристично за поменуту декаду), али све је опростиво. Чак и последња битка са главним вампиром, која је веома кратка и потпуно млака. А опростиво је јер је у питању култни филм (а и чини ми се да је први који је вампире сместио у модеран контест) и тај статус је стекао сасвим поштено. Уз филм иде и сјајна рок музика из тог времена, праћена сценама које изгледају као аутентични музички спотови и занимљивом сценографијом.

Едукативни моменат: Главни извор информација за младе борце против вампира били су стрипови. Наравно, треба пажљиво бирати изворе информација, али истина је да ми увек учимо, чак и онда када мислимо да се забављамо. Стрип, иначе, може да буде лепо наставно средство и ја га, понекад, у школској пракси користим.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

Оher (Small)на (Her 2013) је футуристички филм у коме главну улогу има Хоакин Финикс, свеже разведен мушкарац који не зна шта ће са слободним временом који је разводом добио. Зато се одлучује да инсталира оперативни систем који има свест и који је себе назвао Саманта (глас јој је позајмила Скарлет Џохансон). Испоставља се да ће то за обоје бити једно сасвим ново и емотивно искуство.

Критички осврт: Филм има неког шмека и главни лик Хоакин веома симпатично је изнео своју улогу, али је радња преспора. Акценат је на дијалозима, који се баве обичним стварима у животу, а опет су филозофски. И заиста вас терају на размишљање. Једино ми се нису допале честе флоскуле „то је тако тешко да се објасни“. Наравно да су многе теме тешко објашњиве, али овде се то толико понављало и у вези са свим могућим, да је временом постало заморно.

Корак даље у људским слободама је и прихватање љубави између човека и вештачке интелигенције, али, ипак, филм је утолико реалан што се и данас дешава да се људи заљубљују преко интернета, а да особу са којом ћаскају никад нису видели уживо. Са друге стране, радња је предвидљива јер је било логично да ће вештачка интелигенција прерасти своје творце и да ће цела љубавна прича имати тужан крај. Но, не могу да кажем да је крај овог филма покварио утисак.

Едукативни моменат: Хоакин је у једном тренутку рекао како му се чини да је осетио све што ће икада осетити. Другим речима, да никада више неће осетити ништа ново, само слабије верзије онога што је већ било. Међутим, то сигурно није тачно. А и ако верујемо да јесте, треба да нађемо начин да сами себе демантујемо. Треба изненадити себе нечим лепим и новим, а и не треба заборавити да има много тога лепог око нас, а да на то нисмо обратили пажњу.

Оцена наставника:

4(са понеким плусем)

cell_ver (Small)Ћелија (The Cell 2000) је амерички трилер. На почетку филма упоредо се дешавају две приче. Једна је СФ и у њој главну улогу има Џенифер Лопез, која, уз помоћ напредне технологије, покушава да помогне дечаку у коми. Та технологија јој дозвољава да уђе у мисли дечака и да разговара са њим. Друга прича је класичан трилер са масовним убицом Винсентом Д’Онофријем, коме је полиција успела да уђе у траг, али баш у тренутку када је пао у кому. Главни детектив Винс Вон зна да је Винсент заробио још једну жртву Тару Шубкоф, али не зна где се она налази. Пошто је Винсент у коми, не може да му каже, па зато ступа у контакт са Џенифер и њеном екипом, како би му они помогли да сазна где је Тара.

Критички осврт: Прича је прилично смислена и одржива, па чак и онај део када Џенифер жели да „спасе“ Винсента би, вероватно, могао да се одбрани. Прича је, такође, већ виђена и потпуно, али апсолутно предвидљива. Поступци ликова толико су јасни, да је само остало да се види да ли ће се Џенифер и Винс на крају „смувати“ или неће.

Морам да признам да су решења за то шта се налази у уму дечака и Винсента прилично маштовита, али у овом потоњем случају могла су да буду оштрија. Све то прате врло солидни специјални ефекти. Глумци су одабрани, ако изузмемо Џенифер, која је раскошна лепотица и уз то Латина, те би требало да буде ултрахаризматична, али то, некако, није тако. И иако је Џејк Вебер заиста симпатичан глумац, уз сву добру вољу, нисам успео да му пронађем разлог зашто се појавио у филму.

Филм је динамичан и повремено узбудљив, али највише што бих могао да му упутим комплимент је да напишем да је коректан.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да поступци људи најчешће имају неке своје разлоге. Неки су очигледни, док су други нешто што датира из детињства или неких догађаја за које ми не знамо да су се десили. Зато, пре сваке осуде било каквог поступка, треба најпре да сазнамо мотиве. Или пре него што се наљутимо на нама драгу особу.

Оцена наставника:

3(реална)

The-Lorax (Small)Лоракс (The Lorax 2012) је цртани филм базиран на дечјој књизи истог назива. Радња се дешава у граду Тиндвилу где су људи задовољни пластичним биљкама и свежим ваздухом који морају да купују. Међутим, не и девојчица (којој је глас позајмила Тејлор Свифт), а у коју је заљубљен дечак (Зек Ефрон). Она је пожелела да има право дрво и он се дао у потрагу да га нађе. У томе му је помогла бака Бети Вајт, а да би успео у науму, морао је да изађе ван зидина града и потражи мистериозног Еда Хелмса.

Критички осврт: Оно што морам да признам ауторима цртаћа је да су пустили машти на вољу што се креација тиче. И то је једино што могу да напишем добро. Све остало је прилично трапаво изведено. У филму има станки које су непотребне, осећања су врло површно обрађена, а хумор је приземан и личи на оне древне цртаће о Тому и Џерију, само са нешто мање агресије. Зато патетике има превише, а ликови животиња су тенденциозно рађени да буду преслатки, како би се добила оцена више. И даћу оцену више, али само зато што мислим да оваквих остварења мора да буде јер шаљу веома значајне еколошке поруке.

Едукативни моменат: Ед је схватио да природне ресурсе не може бесконачно дуго претварати у богатство јер су они ограничени. Кад-тад ћемо их исцрпети и себи ускратити оно најважније (иако верујемо да нам је сада све друго важније). И ако се не интересујемо за то што је заиста важно, изгубићемо је. Реч је, наравно, о природи.

Оцена наставника:

4(са много, много минуса)

ljego (Small)Лего филм (The Lego Movie 2014) је цртаћ рађен, како му само име каже, у лего фазону. Главни јунак је најобичнија лего фигурица, грађевински радник, који се ни по чему не издваја, али је „судбина“ хтела да баш он буде спасилац лего света. Наиме, зли директор је набавио ултимативно оружје (лепак) којим је хтео да „замрзне“ све фигурице и грађевинац је пронашао начин да га у томе заустави.

Критички осврт: Филм је заиста добро осмишљен и са добрим хумором. Он пародира многе друге филмове; уосталом, појављују се фигурице ликова баш из тих филмова. Осим хумора, ту се дешава и једна дубља прича у позадини, а и поруке које филм шаље су сјајне. Још да додам да ми се решења објеката у лего свету баш, баш допадају. Све похвале, а посебно компанији Лего која је направила одличну рекламу, једну од најбољих које видех.

Едукативни моменат: Једна од порука овог цртаћа је да треба да будемо креативни, чак и ако нисмо надарени уметници (у филму названи „велики градитељи“). Ми сигурно умемо да направимо нешто, а то нешто ће инспирисати друге да направе нешто своје. И то је заиста сјајна ствар.

Оцена наставника:

5(цела)

pritazenie (Small)Привлачност (Притяжение 2017) је руски СФ. На дан када је изнад Москве најављена киша метеора и догађај који вреди гледати, на тај град је пао свемирски брод. Цела Русија и цео свет су у паници, али се испоставило да за њоме нема потребе. Ванземаљци су само желели да поправе брод и одлете. Међутим, неколико младих, предвођени Ирином Старшенбаум, одлучили су да освете све оне који су погинули током пада (међу којима и Иринина другарица), те су кренули да се обрачунају са ванземаљцима. И у полусрушеној згради заиста су налетели на једног, који је изгледао потпуно као човек. Уместо да му нашкоди, Ирина је одлучила да му, ипак, помогне.

Критички осврт: Ништа у овом филму оригинално није. Све је већ виђено у гомили сличних остварења, а да зло буде веће, има много општих места, укључујући и последњу сцену када Ринаљ Мухаметов уради баш оно што и очекујете да ће урадити. Речи машине које говоре наместо ванземаљаца о људској природи не да су опште место, него су и довољно патетичне да би Амери цео тај говор, сигуран сам, пропратили са овацијама. Уз то, има и много наивних сцена, када Ирина, без икаквог претходног знања, уради (ни мање ни више него) директну трансфузију крви и то на себи и Ринаљу. Такође, у општој уличној помами наставник Евгениј Корјаковски је успео да утиче на своје ђаке пубертетлије да их гомила не одвуче са собом… И ја сам наставник и то, верујем, јако добар, па знам да то тако у реалном животу не би ишло.

Но, без обзира на све побројане мане, филм има шмека и оно што га „чупа“ је да свако мало мења темпо, као и активности, те час је ту нека улична туча, час љубавна романтика, час чудо ванземаљске технологије, час комично-трагични однос крутог оца и кћерке бунтовнице, час нешто пето, а да се при свему томе уопште не разбија фокус филма. Напросто је приступ причи јако озбиљно урађен, а ликови, иако чисти стереотипи, добро су и обрађени и одглумљени и што је, такође, важно – конзистентни су.

И похвалио бих специјалне ефекте, рецимо, када брод пада на Москву, који су баш мушки (руски) одрађени, а уличне туче потпуно су реално дочаране.

Едукативни моменат: Ирина је променила мотив када је ванземаљца упознала. Најпре је хтела да га повреди, а потом да му помогне. Да бисмо могли да делујемо исправно, морамо да упознамо све околности, као и актере.

Оцена наставника:

4(на ивици тројке)

Лако Је Критиковати 56

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Upstream-Color_poster (Small)Узводна боја (Upstream Color 2013) је прича о двоје људи који су се упознали у метроу и започели љубавну везу. Међутим, оно што њих везује није само заљубљеност, већ и нека врста телепатије проузрокована посебним црвима.

Критички осврт: Нисам љубитељ „уметничких“ филмова које разуме само сценариста и режисер – у овом случају исти човек Шан Карут и, ако им је веровати на реч, бројни критичари који, по правилу, воле луцидну креативност са интелектуалним шмеком. Ризикујући да будем обележен као неинтелектуалац, овог пута нећу поделити њихово мишљење. 🙂

Иако ми је идеја јасна, реализација ми се уопште не допада јер је, најпре, изнурујуће досадна (и како одмиче, све је досаднија), а онда и префорсирано алтернативна. Једино што филму не могу да замерим је атмосфера која је добро дочарана, толико тескобна да притиска. Филм нуди емоцију, чак и кроз сасвим уобичајена дешавања (попут вожње градским превозом, где људи напросто зверају унаоколо и једни у друге) на аутентичан начин. Свему овоме допринели су и глумци, који су добро одрадили посао, а сасвим сигурно им није било лак задатак у оваквом једном буновном остварењу. Додуше, и сам Шан је глумео и њему је, верујем, било лакше. Мислим да он треба да ради искључиво то – само да глуми. 🙂

У Шановом маниру рађени су, додуше ретки, дијалози, који су, као и дешавања, потпуно неповезани и готово је немогуће пропратити их. И то, нажалост, није јењавало до краја. Чини ми се да је, чак, постајало све небулозније са све до бесмисла развученим сценама. Крај је заиста кулминирао у том смислу да је било неподношљиво гледати.

Црв који овом филму даје фантастичну ноту је земљишни, а занимљив је јер је осмишљен тако да има везе са реалним биолошким врстама. Он се налази у ткиву које једе на исти начин као што то чини ларва паразитске осе када се нађе у телу гусенице, а Ендру Сенсениг га је извукао из ноге Ејми Сајмец исто као да је вадио гвинејског црва (Dracunculus medinensis). Очигледно је природа била инспирација, што се види и кроз фотографију, која није била лоша, али ни епохална.

Едукативни моменат: Ејми је у једном тренутку рекла како је вода, коју је пила, изгубила своју драж. Некада, када често радимо нешто што нам се свиђа, заиста изгуби своју чар и пређе у рутину. Можда је боље да нам неки лепи догађаји буду ређи, како би нам сваки наредни пут били довољно изазовни и занимљиви.

Оцена наставника:

1(да се не фолирам, не стоји ми 🙂 )

the-blob-remake (Small)Грудвица (The Blob 1988) је римејк филма истог назива снимљеног тачно тридесет година раније. Метеор је погодио околину варошице Арборвил у Тексасу и са собом је донео желатинозно биће које прождире људе. Ускоро у градић долази тим научника и војника који знају са чим су се суочили, али њихова намера није да помогну мештанима. Једини који ће им помоћи је онај од кога помоћ најмање очекују; момак на лошем гласу Кевин Дилон.

Критички осврт: Иако је ово класичан хорор осамдесетих и очигледна варијација на тему шест година раније снимљеног „Створа“, ипак је прилично добар. Чак и пародира други хорор филм, односно „Петак тринаести“ (који и јесте за пародирање) и таква смелост указује да је и режисеру Чаку Раселу било јасно да ће направити нешто изнад просека. Продукција и специјални ефекти уопште нису лоши за то доба (чак су и напредни, рекао бих), а ни глума, па, у крајњој линији, ни сама прича, колико то већ може да буде с обзиром на тему.

Едукативни моменат: Лош градски момак Кевин је у овом филму постао јунак. И када верујемо да смо лоши, то не мора да буде тако. Само је потребно да пронађемо ситуацију (област, посао) у којој ћемо показати своју добру страну.

Оцена наставника:

4(и то јака, богме)

starshiptroopers (Small)Свемирски јуришници (Starship Troopers 1997) је филм о рату између Земљана и ванземаљских џиновских инсеката. Радња филма прати троје младих који су доспели у различите родове војиске; Каспер ван Дин је пешадинац, Дениз Ричардс пилот, а Нил Патрик Харис је изабран да буде официр у обавештајној служби. Током обуке њих троје су се раздвојили, али их је једна значајна мисија наново повезала.

Критички осврт: Заиста занимљиво режиран филм, који почиње телевизијском војном кампањом, што је одмах обећавало да ће бити другачије. Грешака има (па је тако гадно повређена Дениз без проблема и пуцала и трчала), а и глума ме није баш оборила с ногу. Но, на то бих могао и да зажмурим, пошто је све остало веома добро.

Иако траје два сата, филм је динамичан и држи пажњу. Дефинитивно је акциони, али са том разликом што у овом случају та акција и те како има и смисла и метафору и сарказам. Ово потоње је појачано тиме што Каспер неодољиво подсећа на лутку Кена, а Дениз на Барбику (који су тековина америчке културе), који овог пута нису у романтичном и лепршавом, већ веома крвавом и суровом окружењу. Тако да су свима нама познате америчке вредности приказане баш онаквим какве заиста и јесу, са нескривеним мотивима и очигледне у својим циљевима. Додуше, радња је пренесена на цео свет, што се види и према локацијама које су у фокусу, али врло је јасно која нација је овде доминантна. Уосталом, и то је добра алузија на актуелну политичку међународну сцену.

Екологија буба је, већ, на стакленим ножицама. Занимљива идеја је да показују уређено друштво између различитих врста, али је крајње нејасно шта једу, тим пре што су веома масивне и јаке. phyМогле би да се хране једне другима, али у сваком ланцу исхране мора да постоји и неки произвођач и потрошач 1. реда.

Едукативни моменат: За галаксију не знам, али што се наше планете тиче, бубе су већ победиле. Њих има убедљиво више врста него код било које друге групе, што лепо илуструје шема десно (клик на њу за већу и јаснију).

Оцена наставника:

5(од мене)

PHtxW9MJ1YfwC_l (Small)Свемирски јуришници: Инвазија (スターシップ・トゥルーパーズ インベイジョン 2012) је америчко-јапански компјутерски анимирани филм рађен на основу малопре описаног филма. Џастин Доран је позајмио глас јунаку (сада већ времешном) кога је у филму тумачио Нил Патрик Харис. Он је сада министар који у рату руководи паранормалним тактикама и због једне тајне акције преузео је свемирски брод капетана Луци Кристијан (у филму Дениз Ричардс). Међутим, брод који је преузео је утихнуо и војни одред пешадинаца, заједно са Луци, кренуо је да види зашто. Оно на шта тамо наилазе неће им се допасти.

Критички осврт: Реакције ликова су понекад или претеране или нејасне, али не могу да кажем да је прича лоша, напротив. Међутим, од наставка из новијег доба, при томе анимације која није ограничена могућностима специјалних ефеката очекујете више, а овде добијате поновљен први и трећи део играног филма, уз неке сцене „Ејлијена“ и „Коначног хоризонта“.

Едукативни моменат: Џастин је имао идеју да „хакује краљицу“ (што би значило да је контролише), али се десило супротно; она је „хаковала њега“. Грешка је била у томе што је потценио свог противника. Да не бисте направили исту грешку немојте никог потцењивати, али ни проблем који желите да решите.

Оцена наставника:

3(у деминутиву)

matrix (Small)Матрикс (The Matrix 1999) је филм у чијој је жижи млади хакер Нео (Кијану Ривс) за кога почињу да се интересују две групе; једна су владини агенти, а друга мистериозна, коју познаје само преко интернета. Испоставља се да ова друга зна тајну која објашњава читаво устројство света, а Нео је кључ да се то устројство, које је против читавог људског рода, промени.

Критички осврт: Овде никакве сумње нема; у питању је ремек-дело научне фантастике. Специјални ефекти су за оно време били импресивни, али сада, када их гледам, нисам једнако одушевљен и и те како видим пропусте. Ипак, истина јесте да је овај филм неке стандарде поставио; између осталог и заустављање сцена приликом борби, а како би се (наизглед нелогично) дочарала њихова велика брзина. Поставио је стандарде и што се овог поджанра СФ-а тиче.

И још да додам да је ово, сасвим извесно, животна улога Кијанова.

Едукативни моменат: Да ли ми заиста живимо у Матриксу, тешко је рећи. Оно што је сигурно је да заиста живимо у свету који су други створили за нас. И не мора све у том свету да нам се свиђа, али зато можемо да научимо да живимо најбоље што умемо, па, зашто да не, понешто и да променимо.

Оцена наставника:

5(супериорна)

once-bitten (Small)Једном уједен (Once Bitten 1985) је филм о вампирици Лорен Хатон, која, да би остала млада, мора три пута да попије крв девици пре празника Ноћи вештица. Међутим, у врцавим осамдесетим годинама испоставља се као тежак задатак пронаћи девицу. Срећа јој се ипак осмехнула када су њени вампири пронашли Џима Керија, момка фрустрираног зато што његова девојка Карен Копинс још није спремна да са њим има сексуалне односе.

Критички осврт: Сама поставка личи на наивну верзију „Глади“ снимљену пар година раније. Но, оно што замерам овом филму је што је потпуно испразан, чак и за осамдесете које иначе баш не слове за неке дубокоумне године. Радња је готово у реду, мада ништа епохално занимљива и оригинална, а и на више места се губи фокус.

Оно што су критичари истакли као позитивно у овом филму су сексуалне алузије у тинејџерском филму, што га, ваљда, чини смелим и комичним. За смелост заиста не знам, а што се хумора тиче, можда га и има у неком покушају, али мени је потпуно промакао. И цео филм је у покушају и то сасвим неуспешном.

Едукативни моменат: Џимова двојица другара направила су читаву фарсу под тушем и осрамотила се пред целом школом, због чега су касније жалили. Све би то избегли да су питали свог пријатеља оно што их је занимало. Често ћемо се и осрамотити и зажалити ако сами хоћемо да откријемо нешто што нас занима у вези са нашим пријатељима. Такође, лоше је и да се наљутимо због неког поступка, који, можда, нисмо добро протумачили. Најбоље решење у оба случаја је разговор.

Оцена наставника:

1(са микро плусићем)

Van-Helsing (Small)Ван Хелсинг (Van Helsing 2004) је америчка мрачна фантазија у којој главну улогу има ловац на вампире, али и друга чудовишта и кога тумачи Хју Џекман. Ватикан је овог мистериозног ловца послао у борбу са Дракулом (Ричард Роксбург), али и да заштити брата Вила Кемпа и сестру Кејт Бекинсејл, чији се предак заветовао да ће његови потомци Дракули доћи главе. Тако Хју одлази у Трансилванију и открива да Дракула има велике планове који озбиљно могу угрозити људски род.

Критички осврт: Ричард је дочарао Дракулу некако комично, луцидно и готово трапаво, без обзира на језиву маску. И не могу да кажем да је то лоше урадио. И други ликови су комични, а у приказу цркве и Ватикана има и сатире. Но, оно што ми се допало је идеја да подземље Ватикана буде живописно и живахно и да представља заједнички рад свештеника разних вера. Идеја није оригинална, али јесте још један корак ка пропагирању заједништва међу различитим традицијама и то, свакако, поздрављам.

Овај филм је, осим замешатељства различитих религија, понудио и замешатељство разних чудовишта, па осим вампира (који се, због наслова филма, подразумевају), ту су и вукодлаци, Франкенштајн и доктор Џекил и мистер Хајд. Чак се нашло места и за „Бал вампира“. Спој који није зачуђујући, али јесте иновативан. Све друго није; радња је класична у потпуности и све до краја, када у финалној борби свако има себи равног противника. Хју Џекман, као и сваки херој, има свог помоћника (сајкика, што би рекла браћа Енглези) Дејвида Венама.

Обично филмовима замерим када су преспори, а код овог је потпуно другачији случај; толико су динамична дешавања, дијалози, одлуке и емоције да све делује збрзано. А што је занимљиво, филм траје преко два сата. Но, неминовно је, због свега тога, филм и узбудљив и држи пажњу све време. Има и претеривања, па је тако Кејт преживела и то без озбиљније повреде падове и ударе о греде и камење, али није једно обично обарање на кауч. 🙂 Има и претеране мелодраматике, али укупно гледајући, филм је испунио циљеве због којих је направљен.

Едукативни моменат: Нису сва чудовишта – чудовишта, као што се показало у случају Франкенштајна, нити су сви људи – људи, као што се показало у случају Ван Хелсинга. Оно што нас сврстава у било коју категорију није наш изглед, већ оно што радимо.

Оцена наставника:

4(преслаба)

the-time-machine (Small)Временска машина (The Time Machine 2002) је римејк филма из 1960, а базиран на књизи истог назива писца Херберта Џорџа Велса. Гај Пирс је луди научник који живи у добу краја 19. века. У ноћи када је запросио изабраницу свог срца Сијену Гилори, напао их је разбојник и убио ју је. Четири године касније Гај је направио времеплов, како би се вратио у тај дан и спасио Сијену. Иако је окренуо след дешавања, она је ипак погинула, али у сасвим другачијој несрећи. Њему је јасно да ће се то дешавати сваки пут како се буде враћао кроз време и он жели да сазна зашто не може да је спасе. Зато одлази у будућност како би пронашао одговор.

Критички осврт: У овом случају бићу субјективан и то због писца Херберта, који је најпознатији због својих СФ романа, а иначе је студирао биологију. Тај спој не могу да занемарим. 🙂 Тако да ћу максимално оценити филм, који ми се, иначе, и допао јер је узбудљив, занимљив и не мањка му ни авантуре, ни акције, а богами, ни фантастике.

Џереми Ајронс веома подсећа на авети из серије „Звездана капија: Атлантида“, па помишљам да је, можда, био инспирација. Како год било, ова прича јесте инспирисана неким другим причама и неки делови су већ виђени, али има и оних који представљају веома оригинална решења. Нека од њих су еволуција по кастама или холограмски Орландо Џоунс који је „преживео“ хиљаде година и из музеја се изместио у пећину.

Едукативни моменат: Џереми је рекао нешто заиста мудро и лепо. Сви ми имамо своје временске машине. Оне које нас воде у прошлост су наша сећања, а оне које нас воде у будућност су наши снови.

Оцена наставника:

5(као што написах)

aecearth (Small)У средишту Земље (At the Earth’s Core 1976) је филм рађен по истоименој књизи оца Тарзана Едгара Рајса БароузаДаг Маклоре и његов (откачени) професор Питер Кушинг изумели су возило које ће их одвести до дубина испод површине Земље. Већ на пробној вожњи нешто је кренуло наопако и завршили су дубље него што су се надали и обрели у фантастичном подземном свету.

Критички осврт: Прича почиње без готово икакве припреме. Даг и Питер одмах су ушли у своју неочекивано генијално дизајнирано возило (макар споља гледано) и кренули у авантуру. Оно на шта су наишли научно гледано све је бесмислица, а филмски, па, режисер Кевин Конор се трудио да, колико је то време у коме је сниман филм дозвољавало, испрати књигу. А књига је таква каква је и верујем да је цењена међу књижевницима, но, мени сама прича изгледа као блеђа варијанта „Пута у средиште Земље“ Жила Верна. Радња није баш у нереду, али јесте све време у некаквом метежу; час су у пећини, час ван ње, час се овај ослободи, час неко други, па се враћају, па их наново заробе, па се боре… Мислим, јасно је где све то иде, ка ком циљу, али пут ми се не допада јер је превише запетљан, а петље се понављају.

Прича је потпуно наивна, са све подземним људима који течно причају енглески и животињама које су обавезно поголема чудовишта. Костими за чудовишта потпуно су смешни као специјални ефекти, али морфолошки гледано има ту занимљивих решења. Смешне су и борбе људи и тих чудовишта, а посебно Дага и четвороножног рептила. Има ту још смешних сцена, највише због наивности коју већ поменух.

Едукативни моменат: Свако путовање и свако научно истраживање или било какав подухват који има за циљ да стекнемо неко ново сазнање је, у ствари, авантура. Не очекујем да ћемо наићи на праисторијске измишљене птице које имају телепатске моћи, али ћемо, свакако, наићи на веома занимљиве ствари.

Оцена наставника:

2(просто не могу да дам више)

unborn (Small)Нерођени (The Unborn 2009) је хорор у коме главну улогу има Одет Анабл, девојка која најпре има чудне снове, а потом почињу да јој се дешавају чудне ствари. Ускоро, због проблема са очима, сазнаје да је требало да има брата близанца, али је он умро на рођењу. Но, изгледа као да њен брат, ипак, жели да уђе у свет живих, али проблем је што је зао и што прогони њу и све људе које воли.

Критички осврт: Филм је крцат што класичним (када Одет прилази својој мајци Карли Гуџино, за коју се, наравно, испоставља да је чудовиште), што проверено језивим (када се деформише тело старца Мајкла Сасона који јури Џејн Александар) хорор моментима. Рекао бих да је ово хорор рађен по стандарду од почетка до краја, тако да је прича сасвим обична и предвидљива са тек мањом дозом мистерије. Глума је солидна, а продукција добра. Очигледно је режисер (који је уједно и сценариста) Дејвид С. Гојер ишао на сигурну карту, али зато овом поджанру није донео ама ич новог.

Едукативни моменат: У току једне ејакулације излучи се различит број сперматозоида, али се њихов број креће од 180 до 400 милиона. И само један од њих ће се спојити са јајном ћелијом. Са близанцем или без њега, шанса да се свако од нас роди је невероватно мала. Ако тако посматрамо ствари, када смо се родили, ми смо већ победили стотине милиона других. Свако од нас је победник поштовања вредан. 🙂

Оцена наставника:

3(вуче на два)

Лако Је Критиковати 55

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Jumanji (Small)Џуманџи (Jumanji 1995) је филмска адаптација истоимене књиге из 1981. Адам Хан Берд, син богатог власника фабрике за израду ципела Џонатана Хајда, пронашао је старињску и необичну игру под називом Џуманџи. У питању је друштвена игра попут Не љути се човече. Почео је да је игра са својом другарицом Лауром Бел Банди. Но, показало се да је игра магична и веома опасна, те је дечака пренела у џунглу, а девојчица је побегла у паници. Након 26 година у кућу дечака (у којој сада више нико не живи) уселила се Бебе Њојвирт са својим сестрићима Кирстен Данст и Бредлијем Пирсом. Двоје малишана такође су открили игру и почели да је играју. Испоставило се да игра још увек није готова од када је започета, пре готово три деценије.

Критички осврт: Идеја за причу је одлична, а таква је и реализација. Све ми се допада у филму и немам шта много друго да пишем осим да похвалим и препоручим.

Едукативни моменат: Адам је тек након много година схватио колико га отац, у ствари, воли. Посебно деца (а понекад и одрасли) мисле да особа која их критикује и грди, заправо, не воли. Истина је управо супротна јер то што их грди значи да је тој особи стало. Да јој није важно, не само да не би грдила, већ не би ни обраћала пажњу.

Оцена наставника:

5(наравно)

wiena (Small)Миље (Spitzendeckchen 2012) је аустријски краткометражни филм. На енглеском говорном подручју назив филма је „Беч чека на тебе“ (енг. Vienna Waits For You). Прича почиње када млада девојка Ана изнајмљује стан и то врло експресно јер претходна власница жели да га се реши што пре. Ана врло брзо схвата зашто и суочава се са силама које не може да победи.

Критички осврт: Не знам да ли је теже направити дугу или кратку причу, али је ова урађена са правом мером. Све ми се допада, а понајвише како је већ много пута експлоатисана идеја реализована на један нов, аутентичан и врцав начин. Поруке које филм шаље су одличне, а симболика је заиста јака. Глума је одлична, комична и трагична истовремено. Све у свему, вреди одвојити тих пола сата.

Едукативни моменат: Девојка, главни протагониста приче, трудила се да промени окружење које јој се није допадало и у томе није успела. Али се на крају испоставило да је допринела стану у коме је боравила јер је, на неки начин, захваљујући њој, створен један нови детаљ. Не треба да будемо тужни ако нисмо успели из корена да променимо ствари које нам се не допадају. Ако успемо да допринесемо ситуацији и додамо било шта наше, некакав успех смо постигли.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Bokeh (Small)Бокех (Bokeh 2017) је филм о необичној апокалипси која се дешава пару заљубљених Американаца Мајки Монро и Мету О’Лирију док су били на пропутовању по Исланду. Наиме, када су се пробудили једно јутро, схватили су да су сви људи нестали без икаквог видљивог разлога. У немогућности да напусте острво, покушавају да се изборе са овим проблемом најбоље што умеју; сами, али истовремено и заједно.

Критички осврт: Иако је идеја већ више пута и виђена и иако је практично у филму само двоје глумаца и иако радње готово да нема, филм невероватно држи пажњу. Томе је, пре свега, допринео поменути глумачки пар који је успео да дочара сва осећања која би људи у њиховој ситуацији могли да осете. Осим тога, филм нуди и филозофију гледања на живот, која је са једне (њене) стране песимистична, а са друге (његове) практична. Он не види прошлост и будућност јер се оне и тако понављају (пошто се природа све време рециклира), већ само садашњост. И Мајка добро поентира бесмисао, тако да како су измешана осећања која ликови презентују, тако су помешана и осећања док гледате филм. Још једна ствар која ме је заинтригирала је што су разна предвидљива сценарија тек овлаш одрађена и дешавања су текла током који нисам очекивао. Ово јесте прилично другачија прича.

Фотографија је фантастична, а и Исланд је добро одабрана локација. Уз све то је лепо уклопљена и музика, која и није толико добра колико је смирујућа и прикладна. Мислим да су режисери у доброј мери успели да направе уметнички филм, а да, при томе, није досадан (што је, обично, неспојиво). 🙂

Едукативни моменат: Ето нам прилике да научимо шта значи реч из наслова, ако то већ нисмо знали. У свету фотографије, бокех означава ефекат дубинске неизоштрености позадине. Кажу искусни фотографи да је добар код прављења портрета.

Оцена наставника:

5(минус)

deep-impact (Small)Дубоки удар (Deep Impact 1994) је филм о свету коме прети удар метеора, налик на онај који је својевремено уништио диносаурусе. Свет се спрема да се заштити и зато влада САД шаље посаду у свемир која ће нуклеарним бомбама (а чиме другим) да распрши метеор, па тако и сваку претњу. Ипак, мисија се показала неуспешном и прелази се на алтернативне планове.

Критички осврт: Занимљиво је да је исте године снимљен „Армагедон“ са истоветном тематиком и познатијим глумцима. Ја бих овом филму дао предност. Прича је боља и што је битније, мање је мелодраматична (мада таквих момената има, али заиста дозираних). Не могу да кажем да је филм фасцинантан, али је сасвим коректан – и у погледу поменуте приче, продукције, специјалних ефеката, глуме… Речју, свега.

Едукативни моменат: Оно што ме је у филму одушевило, због чега замало да му дам највишу оцену, речи су председника Моргана Фримана да ће се међу одабраним за спасавање (међу научницима, лекарима и уметницима) наћи и наставници. Свака нормална земља види важност својих наставника.

Оцена наставника:

4(танка и на танком леду)

maxresdefault (Small)Звездана капија (Stargate 1994) је научно фантастични филм чија радња почиње још пре древног Египта, 8.000 година пре нове ере. Тада у северну Африку слеће свемирски брод, који је препао тадашње примитивно становништво, али не и дечака Џеја Дејвидсона. Године 1928. истраживачи су открили необични големи артефакт у египатском граду Гизи. Много година касније, у садашњости, испоставиће се да је тај артефакт портал за друге светове, а који потиче управо од поменутог древног свемирског брода.

Критички осврт: Музика је претерано помпезна, ефекти нису баш увек сјајни, а логика дешавања није неоспорива. Но, ово јесте ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Иако је Џеј правио фаму да је божанство и да људи морају да му се клањају, он то није био. Многе личности и дан данас праве такву фаму од себе. Али они нису богови, а још мање смо ми дужни да им се клањамо и покоравамо.

Оцена наставника:

5(уз минушчић)

doom_movie_poster (Small)Зла коб (Doom 2005) је акциони СФ филм у коме такође постоји капија, али овај пут само до Марса. А на Марсу се налази лабораторија где се врше археолошка и генетичка истраживања. Нешто је пошло по злу и научник Роберт Расел послао је на Земљу позив за помоћ. И одазвала се група маринаца предвођена Двејном Џонсоном. Оно што су пронашли тамо била је права ноћна мора.

Критички осврт: Од почетка су ми биле јасне две ствари: да ће специјални ефекти бити слаби и да ће ово бити један „напржени“ војни филм. Но, током филма открио сам много озбиљније мањкавости. Рецимо, мањкавост радње. Све време се вијају по ходницима и лабораторијама и то је, углавном, то. Мистерија је солидно дозирана „на кашичицу“, али је проблем што је сувише очигледна, тако да није мистерија. Па и да немате ама никаквог СФ искуства, отприлике на половини филма биће вам јасно шта се дешава и ту негде у том тренутку филм из досадног прелази у веома досадан. У једном тренутку се филм претвара у праву правцијату игрицу, што ме је стварно збунило. Ако неко већ воли да игра игрицу „Зла коб“, зар није много забавније да је сам игра, а не да гледа како то чини режисер Анџеј Бартковјак? Додуше, знам и да млади сада прате Јутјуб снимке „Гејмера“ и одушевљавају се њиховом вештином (и све ми је јаснији израз „сукоб генерација“). 🙂 Углавном, ја филмом одушевљен нисам. Једино што морам признати да је добро то су поједини живописни ликови, са изненађујућим карактерима. Посебно бих истакао пријатну промену код Двејна који овај пут није херој, на шта нас је навикао. Немам поверења у његове глумачке способности, али био је уверљив као негативац.

Оригиналних идеја у филму нема. Бен Данијелс удара главом у стакло буквално исто као што се дешава у једној од завршних сцена „Ја сам легенда“. Има још сличности са разним другим филмовима, али очигледно ниједан од њих није послужио као позитиван узор. И чудовишта нису оригинална, а док се жртве трансформишу превише личе на зомбије. Тако да има овде свега нечег страшног, а, ваљда, према старој изреци да што их је више – то је забавније. Па, очигледно, свако правило (и у овом случају изрека) има изузетака.

Едукативни моменат: Када су научници додали још један (марсовски) хромозом субјекту који су испитивали нису добили супериорно биће, већ чудовиште. Испоставило се да се је од неких људи заиста стварао супериорне, а од других монструме и то је зависило од карактера самог човека. Тако је и са свим другим стварима у животу; ако некоме дате хромозом, положај, новац или било шта друго, тај неко се неће обавезно променити у супер-биће и лако може да се деси да постане чудовиште. Постоји изрека која каже – дај му власт да видиш какав је.

Оцена наставника:

2(на један)

m0LJYEZLmTCF0eCQ0WvjZVo8p (Small)Шифра (Cypher 2002) је филм познат још и под називом „Мождана олуја“ (енг. Brainstorm). Џереми Нортам је човек са амбицијом да ради у великој фирми. Добија посао и то као шпијун који има веома тривијалан задатак да тајно снима конференције. Већ на првој конференцији упознаје мистериозну даму Луси Лу, која му открива да је његов задатак само шарада иза које се крије веома озбиљна и опасна међукорпоративна шпијунажа.

Критички осврт: Одлично урађен трилер, са правом мером. Када се режисери труде да направе виспрен филм у овом жанру, често упадају у замку јер радњу закомпликују толико да постаје нејасна. Овај филм, додуше, има компликовано дешавање, али се лако прати. Нема толико акције, али има мноштво преокрета, мада са сасвим предвидљивим расплетом. Заправо, комплетан крај је урађен превише наивно и трапаво, но, не квари целокупни утисак много.

Едукативни моменат: У овом филму сви су радили све што је потребно да дођу до информација. Информација је моћ. Другим речима, што више тога знате, више тога ће вам бити доступно и имаћете више могућности.

Оцена наставника:

5(можда сам мало претерао)

friend_request_quad (Small)Захтев за пријатељство (Friend Request 2016) је немачки хорор, који је у Немачкој познат под називом „Unfriend“, што би значило брисање са листе пријатеља на друштвеним мрежама. У жижи је девојка Алиша Дебнам Кери, која је популарна и на Фејсбуку има преко осам стотина пријатеља. И њен друштвени живот је богат и испуњен, уз њене две цимерке Брит Морган и Брук Маркхам и дечка Вилијама Мозлија. У једном тренутку добија захтев за пријатељство од девојке коју познаје из виђења у школи и која је опседнута готиком. Испоставља се да је девојка, најблаже речено, чудна и Алиша, тешка срца, одлучује да прекине онлајн и сваки други контакт са њом. Међутим, то баш није тако лако јер је девојка, у ствари, вештица.

Критички осврт: Филм је јако добро поентирао природу Фејсбук пријатељстава (Алиша има више стотина таквих пријатеља, али рођендан прославља са тек њих неколико, а професор је практично запретио ђацима да не деле снимак самоубиства своје другарице, што опет говори о лошем искуству на онлајн мрежама, чим он уопште мора да запрети). Допало ми се како је компјутерска графика уклопљена у филм и како се радња одвија симултано у стварном и виртуелном свету. Уз то, добро је уклопљено окултно и модерно. Прича није нарочито инвентивна, али режија јесте добро урађена. Такође, причи би у појединим сегментима могла да се оспори логика, као када је озбиљно рањена Алиша успела да побегне Конору Паолу, а и није баш да није предвидљива и то све до краја (који је већ више пута виђен).

Сцене јесу језиве и што се хорор дела тиче, филм је испунио свој циљ. У ствари, све што се хтело овим филмом, постигло се.

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Иако интернет изгледа као безопасно место, пошто се све дешава тамо негде у виртуелном свету, истина је да у њему вребају многе опасности. Никад не знате ко је са друге стране везе и какву вам штету може нанети.

Оцена наставника:

4(и то јака једна)

teenw (Small)Вештица тинејџерка (Teen Witch 1989) је прича о девојци Робин Лајвли која је сазнала да је вештица на свој шеснаести рођендан. Њене моћи омогућиле су јој да добије момка из својих снова Дена Готјеа, али и да постане најпопуларнија девојка у школи. Испоставило се да то, ипак, није довољно да буде срећна.

Критички осврт: Грешака у филму има. Када је Робин остала сама за воланом, у сусрет су јој ишла два аутомобила, која су волшебно нестала сцену пар секунди касније, да би се онда наново појавила. Али, та наивност је некако у духу осамдесетих, па је опростива. Оно што је неопростиво је што филм нема концепцију. Тек тако, у сцени у женској свлачионици, ничим изазван, филм постаје мјузикл са све играњем и копрцањем ногу. И све време фокус се разбија сегментима који су ту убачени само да се задовољи циљна група – романтичне тинејџерке. Зато је тема, а и радња, прилично површна.

Наставница која предаје репродуктивно здравље представљена је као лудача и то је, ваљда, требало да буде духовито. И сви ликови, који би требало да буду комични, префорсирани су стереотипи. Заправо, сви ликови су стереотипи (успут, и глума није баш магична). Односи између ликова су потпуно површно одрађени, тако да је веза између Дена и Лисе Фулер потпуно нејасна (она се појављује и нестаје како је погодно за коју сцену), а однос између Робин и Манди Ингбер остао је да виси негде у ваздуху. Крај је, тек, потпуно нејасан и нерешен, иако је идеја сценариста прилично очигледна.

Едукативни моменат: Робин је желела да је Ден заволи због тога каква је она заиста, а не због магије. И то је исправан став и треба да нам буде јасно да ако наведемо некога да нас воли зато што имамо новца или положај или смо популарни, ту нема говора о правој и искреној љубави.

Оцена наставника:

1(на два)

I Frankenstein (Small)Ја, Франкенштајн (I, Frankenstein 2014) је наставак приче коју је давне 1818. написала Мери Шели, а базиран на роману Кевина Гревијуа. Доктор Франкенштајн (Аден Јанг) прогањао је своје чудовиште (глуми га Арон Екхарт) до крајњег севера, где га је зима убила. Арон је сахранио свог творца на породичном гробљу, а онда су га напали демони. Две оближње гаргојле су га спасиле од напада и однеле у свој град, где га је дочекала њихова краљица Миранда Ото. Од ње је сазнао да се води борба између сила таме и сила светлости и да ове прве желе да га се дочепају како би стекле предност. Арон је одлучио да се не приклања ниједној страни, већ да своје ратове води сам. Међутим, то баш није било могуће.

Критички осврт: Филм јако подсећа на вампирску сагу „Подземни свет“, али и „Константина“ и друга слична остварења рађена у духу неоготике (како је, већ, називају). И то је у реду, али не говори у прилог некој оригиналности – и ово остварење у том поджанру није донело ништа новог. Осим новог Франкенштајна, који више личи на суперјунака и поступцима и изгледом. И да, зове се Адам. 🙂

Идеја јесте занимљива, али иако спој приче о Франкенштајну и религијске саге није виђен до сада, Франкенштајн јесте био у миксованој причи са другим злоћама у „Ван Хелсингу“. Но, реализација није баш најсрећнија. И то и поред тога што су специјални ефекти сасвим задовољавајући (додуше, не баш увек). Наиме, прича је обична и крцата општим местима толико да између њих готово да нема „паузе“. 🙂

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а подозревам да је нелогичност њихових поступака последица неспособности сценаристе Стјуарта Битија да на виспренији начин направи интригу. Но, акције не недостаје и филм заиста јесте забаван.

Едукативни моменат: Миранда је оправдала Франкенштајнов лош поступак емоцијама и прокоментарисала како је због тога више човек него што мисли да јесте. Некада ћемо бити љути на себе што смо сувише емотивно реаговали и лоше поступили, али не треба бити сувише строг. Нисмо роботи и емоције су саставни део нас, људи.

Оцена наставника:

3(не баш блистава)