Лако Је Критиковати 110

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersВирус (Virus 1999) је филм рађен према истоименом стрипу Чака Фарера. Посада брода „Морска звезда“ са капетаном Доналдом Садерлендом наишла је на јаку олују у мору и некако успела да опстане, али су оштећења на броду била довољна да је била потребна помоћ. И наишли су на радару на други брод, али се он нигде није мицао. Свеједно су допловили до њега и открили да се ради о великом руском броду намењеном истраживањима свемира. Брод је био напуштен, а по стању које су затекли било је јасно да се ту нешто чудно дешавало. Они су у том броду видели прилику да се обогате, али им је било суђено нешто сасвим другачије и ни близу тако благородно.

Критички осврт: Многи критичари тврде да је ово тек варијанта филма „Велико уздизање“ снимљеног годину дана раније, који нисам гледао (још), али свеједно и у поређењу са другим филмовима које јесам гледао, тема коју филм обрађује није оригинална, а богами није ни разрађена. Радња је сасвим предвидљива. Рецимо, било је врло јасно како ће Хулио Оскар Мечосо изгинути, да ће електронски човек само заробити Џејми Ли Кертис, а да ће од Доналда сачинити оно што је сачинио. Режисер Џон Бруно очигледно не пати од вишка креативности, а онај механички глас када компјутер разговара са посадом му заиста није био потребан. Већ је довољно што није креативно, него је још и тупаво. На крају је ванземаљска интелигенција са напредном технологијом испала веома глупа, а како су се спасили Џејми и Вилијам Балдуин на врло је танком конопцу, још тањем од коришћеног. Иначе су готово све акционе сцене натегнуте до границе пуцања. Са друге стране, добро је испала мала радионица ужаса у коју је Доналд дошетао. И то је један од ретко добрих тренутака у филму. Но, не могу да кажем, има динамике и није досадно.

Глумци су добро урадили свој део посла, али је најбољи (очекивано) био Доналд. Можда је Јоана Пакула ипак била најмање убедљива.

Едукативни моменат: Шерман Август је рекао Маршалу Белу да никада не можеш бити довољно богат, мршав и наоружан. За ово друго биологија и медицина тврде супротно, за треће могу да приметим да је свет, посебно онај његов „напредни“ део, тако и устројен и све време води трку за што бољим наоружањем и унесрећује људе широм света, а што се првог тиче, све зависи шта сматрамо под богатством. Вероватно је Шерман мислио на материјално богатство, а ја сам убеђен да чак и ту прихватљиве границе постоје за нормалне људе. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

the-arrival-movie-poster (Small)IIIДолазак (The Arrival 1996) је америчко-мексички СФ. Чарли Шин је радио-астроном који је открио сигнал из свемира, за који верује да потиче од ванземаљске интелигентне врсте. Међутим, његов покушај да обелодани ове резултате завршили су се неуспехом и чак губи посао и шансу да се запосли било где другде у својој области рада. Он ипак не одустаје од своје намере, те ситуација постаје све озбиљнија и опаснија. На крају открива да је у центру велике светске завере.

Критички осврт: Чарли је глумео претерано мелодраматично, што није неуобичајено за њега, а посебно су мелодраматични (и прилично прозаични) били његови дијалози са Тери Поло.

Специјални ефекти, посебно они гледе изгледа ванземаља, али и сви остали, могли су да буду бољи. Чини ми се да су дечака на крају филма мало и замаглили како би прикрили оно што нису могли да постигну. Но, то је мањи проблем. Много већи проблем у овом филму је што је претерано погодан. Има он све, и идеју (која је далеко од оригиналне, али није лоша), динамику, врло ефектне сцене (прва је, рецимо, баш ефектна), сасвим дозиране велике речи на крају (без којих Амери не могу), али некако ванземаљци уз сву напредну технологију не могу никако да убију Чарлија, иако им је он највећа претња са којом имају посла. Врхунац је када један од њих напада Чарлија српом! Добро није искористио томахавк. Углавном, ти неуспели атентати у толико много прилика толико су бенигни да чине филм смешно наивним.

Едукативни моменат: Климатске промене на нашој планети се увелико дешавају, али не зато што ванземаљци, скривени међу нама, мењају услове зарад инвазије. Ове промене су последица загађивања и повећања гасова стаклене баште. Већа количина ових гасова доводи до задржавања топлоте, која потиче од Сунца, у атмосфери. Дакле, ванземаљци нису потребни; уништићемо се сами.

Оцена наставника:

3(углавном реална)

alienIII (Small)VЕјлијен³ (Alien³ 1992) је трећи наставак о чудовишту које у будућности прогања Сигорни Вивер. Летелица у којој су у криогеним коморама спавали Сигорни и преостали преживели са сателита ЛВ-426 се наједном покварила и принудно слетела на планету Фурија 161, на којој се налазио затвор за преступнике мушкарце са два Y хромозома. Пад је преживела само Сигорни и затвореници су је спасили. Она је за њих представљала искушење и нису крили да имају веома лоше намере гледе ње, али њу то није бринуло. Забрињавало ју је шта је то срушило брод. Испоставило се да су се обистиниле њене најцрње слутње и да је брод собом донео и најмање два ејлијена.

Критички осврт: Овај део ми је најсуморнији. Јасно, приче о ејлијену нису комичан филм где је све ведро и сунцем окупано, али почетак где је комплетна екипа (укључујући и девојчицу) из претходног дела мртва (осим Сигорни, наравно) и где хероина доспева на затворску планету где су смештене психопате и насилници најгоре врсте, те сама атмосфера у филму и углавном сиве и црне нијансе које доминирају; заиста све укупно делује туробно. Занимљиво је да режисер Дејвид Финчер значајно мање романтична душа од свог претходника Џејмса Камерона. Док је Џејмс одвојио најлепшег међу војницима Мајкла Бина да буде пристали јуноша за Сигорни и оставио га живог (мада тешко повређеног) до краја, Дејвид је најпре конкретизовао ствар са Чарлсом Дансом (нема ту неког очијукања и показивања како ради напредна аутоматска пушка и слично), а онда га очас посла убио. Ни до пола филма несрећни Чарлс није стигао. 🙂 Углавном, лепршаве осамдесете су замениле мушке деведесете и то се и те како види. Чак је и Сигорни ошишана на кеца. Но, на самом крају, Дејвид је подлегао и када се Сигорни баца у ватру из груди јој излази младунче краљица и она је нежно привија уз крваве груди… Додуше у другој верзији филма тога нема. Колико сам схватио, постоје макар две верзије где је једна проширена и са неким измењеним сценама, попут описане, а и ејлијен не излази из пса, већ из бика. Но, каква год да је верзија, добра је, без сваке сумње.

Едукативни моменат: Пол Маган је рекао како „у ненормалном времену и нормални људи изгледају ненормално“. Изгледали ненормално или не, тек треба да се трудимо да будемо и нормални, вредни, мудри, вешти, те хумани; ма каква год да су времена. И да, да поменем да стање када мушкарац има два Y хромозома уопште не резултира тиме да он буде насилник. Проблема има тек неколико и сви су ситни; поједини људи често нису ни свесни да имају један хромозом вишак јер је углавном све нормално.

Оцена наставника:

5(као што написах, без сваке сумње)

alienRes (Small)IVЕјлијен: Ускрснуће (Alien: Resurrection 1997) је наставак претходног филма. Двеста година после смрти Сигорни Вивер научници на истраживачком свемирском броду су успели да је клонирају, али са фетусом ејлијена у грудима (кога су одмах и извадили). Особине Сигорни и ејлијена су се тиме помешале, што је научницима омогућило нове домете у истраживању. Злоупотребили су раднике успаване у криогенским коморама да размноже чудовишта и затворили их у кавезе. Но, десило се оно што су најмање очекивали – чудовишта су нашла начин да се ослободе и побију добар део посаде, док је други део успео да се евакуише. На броду је остала Сигорни, као и гусарска посада која је донела поменуте несрећне раднике. Сви они заједно сада покушавају да побегну, а свемирски брод се аутоматски преусмерио ка својој бази – Земљи (што је стандардна процесура у случају опасности) и сада због својих слепих путника представља опасност за читаво човечанство.

Критички осврт: Капетан Мајкл Винкот је крајње интересантан, харизматичан, па и врцаво духовит тип и права је штета што га је режисер Жан Пјер Жене укинуо међу првима. Да, овај наставак некако је најврцавији од свих, са много добрих фора и чак је и Сигорни некако представљена са више духа. И, морам да приметим, што је старија (из наставка у наставак) све је лепша.

Иначе, овај наставак је осмишљен веома мудро. Мудро су наново оживели Сигорни, дали јој одређене моћи и виспрено су ослободили чудовишта из кавеза у научној лабораторији. Ту су добили и једну бонус сцену са неуспелим клоновима, која је потпуно гротескна и сасвим ефектна, да не говорим о ејлијену хибриду који је добро осмишљен. Додуше, не може баш да има лобању попут приказане на самом крају (судећи према лицу), али је Жан Пјер очигледно желео да да неку симболику, мада крајње нејасну. Још један детаљ је прилично невешт, а то је погибија Гарија Дордана. Тако опак тип сувише је лако пао и при томе, нејасно је зашто је погинуо. Натегнуте су и смрти Лиланда Орсера и Џеја Е. Фримена, ако ћемо да ситничаримо. Дакле, филм није без мане, али уопште није лош; врло динамичан са сјајном акцијом и ништа мање хорор од других делова. На крају ми је готово било жао створења кога је Сирогни убила на практично исти начин као и оно из првог дела. Мислим да је једино у овом делу саге Жан Пјер успео да оствари (и то том једном сценом) оно што се покушавало у претходним; да се покаже да само створење није зло, већ људи који желе њиме да манипулишу.

Едукативни моменат: Сигорни је рекла како се некада плашила да сања ружне снове. Сада више не јер колико год страшни снови били, кад се пробуди увек је горе. Ја бих волео да будем много оптимистичнији; и снови и јава могу бити бољи ако се потрудимо да буду.

Оцена наставника:

4(мада је блиска петици)

krampus-poster-animado (Small)IVКрампус (Krampus 2015) је хорор базиран на личности из аустријско-баварског фолклора. Емџеј Ентони је дечак који верује у Деда Мраза, али у томе нема много подршке ни у својој ближој, ни у широј породици, а тек не у варошици у којој живи. Резигниран, на крају је и сам одустао од тога да напише писмо Деда Мразу. И те године, за Божић, наместо насмејаног дедице у црвеном оделу, пристигло им је зло биће из страшних народних прича.

Критички осврт: Филм почиње заиста занимљиво и та уводна шпица је сјајан увод у причу која уопште није лоша. Ради се о хорору који има шмек апокалиптичног филма. У ствари, више је у питању мрачна комедија и то поприлично успела. Но, ако бих желео да будем баш прецизан, овде један прилично застрашујући хорор полагано прелази у луцкасту варијанту „Гремлина“, са тим да је овде гремлин један и прилично велики. Тај луцкасти, инфантилни моменат појачава и цртаћ који је урађен у флешбеку. Можемо овај филм посматрати и као антиваријанту телевизијских божићних филмова јер све је ту – породица која треба да научи нешто на тај значајан празник и спозна божићни дух. У овом случају све ће то да се деси, али на много, много тежи начин. 🙂

Овде су и глумци и режисер обавили добар посао. Ликови су врло живописни и иако постоји труд да се учине стереотипним, некако то нису. Са своје стране режисер Мајкл Дагерти је феноменално створио атмосферу која је за сваку сцену одговарајућа. Допада ми се и како је камера све то снимила. Сам Крампус је уведен у причу практично маестрално, да би онда, након прве жртве Стефаније Лајви Овен, наступило „затишје“, макар што се њега тиче и онда кренуо у поновни напад. Све то прате врло добри специјални ефекти, ако изузмемо маске патуљака и самог Крампуса. Крај је баш ефектан, иако је изгледало да ће бити класичан.

Едукативни моменат: Деца су мислила да их Крампус неће убити јер су били добри целе године, односно чинила су добра дела. Криста Стадлер је рекла деци да није важно шта раде, већ у шта верују. Мудра бака ово није баш најмудрије срочила. Наравно да је важно шта радимо, али важно је и зашто, односно из којих мотива. Добро дело је уистину добро ако нам је таква и намера.

Оцена наставника:

4(може)

Coco_Teaser_IG_Jpeg (Small)VКоко (Coco 2017) је филм инспирисан Даном мртвих, празником који се прославља у Мексику. У једној тамошњој породици мали Мигел сања да постане велики музичар. Његова породица се противи томе и чак његова бака му ломи гитару. Како би ипак учествовао на фестивалу који се одржава за празник, одлучио је да позајми гитару од преминулог (и легендарног) музичара Ернеста де ла Круза из маузолеја посвећеног том музичару. Но, пошто је грех узимати ствари мртвих људи, на малишана је аутоматски пала клетва и он је прешао у свет мртвих. И тамо је доживео авантуру живота, која ће променити и њега и његову породицу – како живе, тако и мртве чланове.

Критички осврт: Одличан је цртаћ са сјајним порукама и прелепим емоцијама. Не могу да замислим бољи начин да се искористи ова тема. Браво, браво и браво!

Едукативни моменат: Маријачи коме је дечак гланцао ципеле рекао му је да Ернесто није постао највећи музичар скривајући своје вештине. Он је отишао на трг и свирао је пред свима. Не мора Ернесто да вам буде идол, али у једноме је у праву; не можете успети у било чему ако не покушате и ако не покажете и другима шта знате.

Оцена наставника:

5(и још једном браво)

peabodi (Small)IVГосподин Пибоди и Шерман (Mr. Peabody & Sherman 2014) је анимирани филм о ингениозном псу господину Пибодију који је усвојио дечака Шермана. Однос између њих двојице је био сјајан и Пибоди је користио своје изуме, као што је времеплов, како би дечаку пружио забавно детињство. Међутим, све се мења када је Шерман кренуо у школу и када су остала деца, а посебно девојчица Пени, показала неразумевање за то што је старатељ дечака – пас.

Критички осврт: Хумор није претерано виспрен, али јесте симпатичан, иако су неке форе поновљене пар пута. Сама прича вас сигурно неће оборити са ногу. То је једна крајње предвидљива авантурица, већ виђена и са нешто измењеним улогама како би све било колико-толико оригинално и забавније. Ипак и свеукупно, утисак је сасвим добар, пошто је филм довољно динамичан (стално се смењују историјски догађаји), забаван и иако неће измамити смех, осмех свакако хоће.

Едукативни моменат: Шерман је схватио да то што га називају псом, заправо, није увреда. Јер господин Пибоди му никада није окренуо леђа, увек је ту за њега и воли га колико год да је грешака направио, а пас је. Некада људе (и псе у овом цртаћу) карактеришемо према боји коже, начину живота, народности… Треба да видимо оне лепе особине у њима и видећемо да све то ком типу и групи људи припадају уопште није ни мана, ни мање вредно, напротив.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

Pet-Sematary-poster (Small)IVГробље кућних љубимаца (Pet Sematary 1989) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Дејл Мидкиф и његова породица су се доселили у градић, односно кућу уз веома прометан и опасан ауто-пут. Врло брзо откривају да се уз њихово имање налази гробље кућних љубимаца, а још даље од тога света земља Индијанаца која је истовремено и извор живота и извор смрти. Дејл ће се врло брзо уверити у њене моћи и искористиће их, али оно што је желео, неће бити и оно што ће добити.

Критички осврт: Филм врца од општих места, па се тако нашло и оно, за хорор филмове најпознатије опште место, када Дејла препадне мачка. Али пошто су тема кућни љубимци из пакла, онда је то ваљда у реду. 🙂 Оно што сигурно није у реду је Дејлова глума. 😀

Иначе, у питању је култни филм и мало је вероватно да било који познавалац хорор филмова не зна за њега. Рађен је по роману једног од највећих писаца овог жанра и требало би да ту грешке нема, али је истина да цела поставка опасно балансира на ивици одрживости, баш као што ликови балансирају на ивици аутопута кога Фред Гвин назива злим и где свако мало гину бебе и кућни љубимци. Све је сувише погодно, а ликови врло невешто игноришу очигледну опасност која им је све време испред саме куће. Ипак, сама прича и те како има смисла и издваја цео овај хорор од гомиле других баш зато што је прича, а не крвопролиће, у првом плану. Занимљиво је да се права ствар, а то је васкрснуће тада мајушног Мика Хјуза (ка чему је све ишло јер су и дух, болесна сестра, света земља и мачка из пакла само контролне тачке у оријентирингу филма), дешава тек у последњих двадесетак минута – но, филм и поред тога држи пажњу, а тензија коју је створила редитељка Мери Ламбер је заиста висока. Саме сцене када зла беба убија невероватно су сурове и шокантне, иако донекле предвидљиве. Специјални ефекти су повремено пристојни, повремено баш и нису, али свеукупно, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај филм посматрали као враћање у живот свега оног што нам је било драго, а не људи (јер то није ни могуће), овај филм нас учи да некада треба да од неких ствари одустанемо. Све се у животу мења и има неки свој рок трајања. Не можемо стално да се враћамо ономе што је било и да очекујемо да ће нам све време доносити исто задовољство. Зато можемо да прихватамо ново и да размишљамо тако да ће нам то ново донети једнако леп доживљај.

Оцена наставника:

4(на једва)

antmaniosa (Small)VЕнтмен и Оса (Ant-Man and the Wasp 2018) је други наставак филма о суперхероју из наслова који може да мења величину захваљујући технолошки напредном оделу и кога глуми Пол Рад. Његова бивша партнерка Еванџелин Лили и њен отац Мајкл Даглас, научник који је и осмислио одело, схватили су да могу да спасу Еванџелину мајку и Мајклову супругу Мишел Фајфер, која се пре много година толико смањила да је нестала у квантном свету. За то им је потребан Пол јер се он у претходној авантури повезао са Мишел и она преко њега може да комуницира са њима. Они су припремили апаратуру која може да је врати, али невоља је у томе што многи желе технологију ове породице, а и јури их полиција пошто су прекршили међународни споразум постигнут са свим суперхеројима.

Критички осврт: Не могу да се одлучим да ли је филм заиста мање добар или је мање добар у поређењу са комплетном франшизом о Марвеловим јунацима која је кулминирала у свим аспектима и у претходном филму „Осветници: Бескрајни рат“, те задала стандарде које је јако тешко пратити у причама о појединачним херојима. Ако бих посматрао филм независно, онда нема шта, заиста је добар. Ипак, имам замерки. Хумор је могао да буде и бољи и некако ми је изгледао исфорсиран. Иако су се аутори филма трудили да на велика врата уведу велику науку (а квантна физика то јесте), само су улетели у замке елементарне за основношколску хемију. Мајкл и Мишел без маски дишу у субатомском свету, мада не знам шта; за процес дисања неопходни су молекули кисеоника који су, сада, значајно већи од њих самих. 🙂 О еволуцији коју доживљава Мишел не треба ни расправљати.

Едукативни моменат: Хана Џон-Камен је хтела да се спаси тако што је отимала, присиљавала друге и на крају чак и угрозила Мишелин живот. Испоставило се да јој је Мишел помогла својевољно и зато што је хумана особа. Некада је довољно затражити помоћ, а увек важи да ствари можемо да решимо и на боље начине.

Оцена наставника:

5(некаква)

click_poster (Small)Клик (Click 2006) је научно фантастична комедија о средовечном породичном човеку Адаму Сандлеру, коме је преокупација да напредује у послу којим се бави. То користи његов шеф Дејвид Хаселхоф и намеће му све веће обавезе уз обећања која су, испоставиће се, на дугом штапу. Због свега тога трпи Адамова породица. Но, изгледа да се решење налази у СФ даљинском управљачу који може да контролише цео Адамов свет, а који му је поклонио мистериозни Кристофер Вокен.

Критички осврт: Адам ми никада није био симпатичан. Некако су ми његов лик и став одбојни. Но, ето га, наново, у главној улози и чак толико доминира да су сви други ликови на маргини и то потпуно истањеној (и тако су само послужили да се истакне његов лик и њихове приче остале су недовршене). Режисер Френк Корачи је желео да да Адаму сву слободу овог света, али није желео да ризикује да се ми превише дуго питамо шта ће се са јуначином дешавати у филму који носи назив „Клик“, па је већ у првој сцени одрадио дубокоумни разговор о даљинцима у стилу: „ма куда, забога, оде овај свет кад је све на даљински и како човек да не помеша толике даљинце“, а у другој колико су Адамова каријера и шеф Дејвид захтевни. На публици је остало да сабере два плус два или боље рећи прву сцену плус другу и да се завали у седиште и ужива у потпуно неинвентивном филму, сасвим класичном и са стереотипним ликовима. Још грђе: овај филм је буквално рађен према шаблону. Осим шаблона, јасно се уочавају елементи из других (и неупоредиво бољих) остварења, па тако ту има препознатљивих сцена из „Божићне песме“, где је Кристофер попут сва три духа заједно и показује Адаму сегменте његовог живота. Невоља је у томе што је сасвим нејасно зашто су одабрани баш ти сегменти из прошлости јер за даљу причу нису сви битни. Ах, да, требало је направити смехотресне шале на рачун Адамовог пениса.

Хумор је запањујуће баналан и инфантилан. Запањило би ме и то да је било коме смешан, а ко има више од 16 година, мада ни за млађи узраст нисам сигуран. Једину добру фору су направили Хенри Винклер и Џули Кавнер (и то без Адама, што је ретка сцена у филму – врло је свеприсутан). Истина, има занимљивих решења како је Адам искористио свој даљински, али ништа што би ме баш оборило с ногу. Једино што филму морам да признам је добра поента, мада наново не нека мудрост која ће вас отрезнити. И то је још одрађено са таквом мелодраматиком, уз пљусак и Адама који, уз адекватну музику, истрчава из болнице у самртном ропцу да сам, на часак, морао да скренем очи са филма како бих заколутао њима. 🙂 Надао сам се да расплет неће бити онакав какав сам предвидео, али, авај. Дакле, филм је пао на свим пољима.

Едукативни моменат: Адам је уз помоћ даљинског схватио да троши живот на каријеру, а да, при томе, запоставља породицу и све значајне моменте кроз које чланови те породице пролазе. Посао је важан, али треба наћи праву меру и не запоставити важније ствари.

Оцена наставника:

1(на два)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем недостаје пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил, у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу. Дин има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, а можда и исте реченице (који је тачно стрип био у питању тешко је тврдити – прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги Франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2013) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Отимачи тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље заправо глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за нешто више од тога и није било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на поменуту акцију. На пример, добра је фора када у обданишту сва деца цртају исти цртеж (јер су сва деца ванземаљци), осим Рајлија (који то није), па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Црне тачке нашег новинарства

tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso1_400 tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso2_400Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. tumblr_n9ecls65dP1tgt7sro1_400Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

tumblr_n68dckvega1qg36hjo1_1280Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

tumblr_n52jnzODHE1tuqp2lo1_250Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.

tumblr_n9i7uuDAA21s58ydro1_500