Лако Је Критиковати 167

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Одмаралиште (‎The Resort 2021) је филм о четворо младих који су дошли на острво на Хавајима како би истражили локалну причу о духу девојке са пола лица. Пошто су желели да проведу дан уживајући на излету, њихово истраживање није баш било толико озбиљно, али ће се ипак таквим испоставити.

Критички осврт: Филм је безличан и безидејан, са прозаичним дијалозима. И ништа се практично не дешава у првих 45 минута. Онда се и даље ништа не дешава, а млади крећу да хистеришу заиста ни око чега. Онда наједном почиње да се дешава свашта, те их је троје изгинуло једно за другим. Хорор сцене би вероватно изгледале пристојно са већим буџетом и самим тим бољим специјалним ефектима. Овакве какве јесу делују јефтино, досадно и преписано из других филмова. У овом филму баш ништа није добро, чак ни квазипреокрет на самом крају. И стварно сам морао да се запитам чему служи модел скелета у болничкој соби Бјанке Хасе? Ту је био и постер за проверу вида и изгледа да је сценограф убацио у собу све што је имао, а што има везе са медицином. Симпатично.

Едукативни моменат: Много је тешко пронаћи било шта едукативно у овако испразном филму, али рецимо оно што ми је упало у очи је да Бјанка, највише заинтересована за истраживање, заправо није имала праву екипу. То јесу били њени пријатељи, али не и одговарајуће стручности, тако да би свеједно читаво истраживање пропало. Када бирате тим потребно је да најпре сагледате како ће различити чланови допринети.

Оцена наставника:

(наравно)

Црна вода: Бездан (Black Water: Abyss 2020) је прича о петоро младих који истражују до тада неоткривену пећину у северном делу Аустралије. Баш када су наишли на језерце у тој пећини, олуја споља (за коју нису знали) је изазвала бујицу која им је онемогућила излаз. Уз све то, у језерце је пристигао и гладни крокодил.

Критички осврт: Да. Кад могу ајкуле да буду звезде хорора, што не би били и крокодили? Мада је контекст у овом филму такав да много разлике не би чинила и ајкула. Животиња је једва излазила из воде. Заправо, сам контекст овог филма није најсрећније одабран. Иако је режисер Ендру Трауцки заиста добро снимио сцене и није грешио гледе осветљења, као што је то случај у другим филмовима (па протагонисти шетају кроз шуму ноћу као да је неко успут садио бандере), уз сасвим солидну продукцију и специјалне ефекте, некако није добио оно чему се вероватно надао. Клаустрофобично и мрачно окружење не пружа много могућности за маневар и ми у читавом филму имамо страх, улажење и излажење из воде и веома ретке нападе крокодила. Све то ишчекивање мора на крају да пређе у монотонију. Филм је заиста досадњикав и стварно ни микрометар није допринео поджанру у којем је рађен, без обзира на ефектно финале које је продужило мору Џесике Макнами и Амали Вард. Додуше, сам крај малко (више) нагиње ка трешу, али холивудски стандарди захтевају да се дохака звери.

Такође је Ендру добро одрадио личне приче ликова и добро их је разрадио, те су оне кулминирале у љубавни четвороугао, врло интригантан. Некако видим да Ендру има талента за посао за који се определио, али му сама прича није ишла на руку.

Едукативни моменат: Млади су направили кобну грешку јер нису проверили све услове, те нису очекивали олују која је поплавила пећину. Када год нешто радимо, без обзира да ли то било у пећини или у нашој соби, морамо да проверимо да ли имамо све услове за рад или макар са чим заиста радимо.

Оцена наставника:

(натегнута)

Изван жице (Outside the Wire 2021) је футуристичка прича о рату који се дешава у Украјини. Демсон Идрис је војник САД који је одбио наређење и за казну је завршио на првој линији фронта. Испоставило се да му је надређени Ентони Маки, који је и сам необичан, а и на врло је необичној мисији.

Критички осврт: С обзиром на место збивања, а и на време снимања филма, рекао бих да Холивуд има изванредну прекогницију. Иначе не љубим ратне филмове, али овај има врло солидну причу, одличну акцију, ефектне сцене и сјајне ефекте. Допало ми се што је режисер Микаејл Хофстрем направио комбинацију познатих страхота које рат доноси (и које надобудни пилот Демсон увиђа тек када заиста постане прави учесник) са модерним, футуристичким правцима у којима ће се ратови, нажалост, сасвим извесно водити. И поред СФ момената, некако је био убедљив, макар на почетку приче, а такви су били и глумци. Поменути Демсон не постаје пас рата тек тако; он се плаши, згражава, а у појединим ситуацијама се понаша неодлучно и чак кукавички. Мислим да је тај лик доста добро и реално разрађен, али је било предвидљиво да ће се наћи са оне стране медаље и видети сву страхоту тога да сада он буде колатерална штета. То је требало да буде поента, али је заправо део где филм пада. Заправо, од тог дела крећу да се дешавају преокрети и баш кад је требало да финишира и причу учини и паметном, а не само занимљивом, Микаејл ју је преместио са једне стабилне премисе на стаклене ножице. Ентони постаје сувише неинтелигентан и неопрезан за једног робота који има импресивне способности, а Демсон се лако извлачи из ситуација у којима је сва логика да не би смео да се извуче.

Овај филм критикује рат, а донекле и велике силе, укључујући САД, што поздрављам, али сам његов финиш је сувише благ и помпезан тако да не доприноси тој критици.

Едукативни моменат: Бол је из много разлога, заправо, и добар. Ентони је дао један разлог: да без бола нема ни емпатије.

Оцена наставника:

(углавном стабилна)

Заувек млад (Forever Young 1992) је прича која започиње 1939. и прати несрећну судбину пробног пилота Мела Гибсона. Наиме, љубав његовог живота Изабел Гласер је доживела саобраћајну несрећу и пала је у кому. Лекари нису очекивали да ће се икад пробудити и Мел је пао у депресију. Немоћан да се избори са ситуацијом, замолио је свог пријатеља научника Џорџа Вендта да га криогенски замрзне на годину дана. Џорџ је направио успех на том пољу и већ је успешно замрзнуо пиле, а сада му се Мел понудио као људски заморац. Међутим, Мел се пробудио педесет година касније и врло брзо схватио да нико није упућен у експеримент у којем је учествовао. Зато покушава да пронађе Џорџа, његову једину везу са животом који је имао. У томе ће му помоћи Џејми Ли Кертис и њен филмски син Елајџа Вуд, који је и пробудио Мела, додуше случајно.

Критички осврт: Ово је баш лепа прича, романтична, али пре свега тужна. Свакако је за папирне марамице и то је успех глумаца који су добро одабрани, а успех режисера Стива Мајнера је да причу није учинио патетичном. Неки делови су претерано романсирани, погодни и неуверљиви (да клинац спусти авион, на пример), али је то некако у овом нежном филму опростиво.

Едукативни моменат: Мел је дао савет Елајџи да не чека, него да изјави љубав Вероники Лорен одмах јер можда неће добити другу прилику. Зато, када волите некога, треба да то кажете или покажете чим пре.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Синхроност (Synchronic 2019) је прича о двојици пријатеља који су и колеге у служби неодложне помоћи. Џејми Дорнар је породичан тип, док је Ентони Маки увек у потрази за новом љубавницом. За обојицу креће буран период на послу када наилазе на младе, повређене или чак мртве, који су пробали нову дрогу која се појавила на улици. За Ентонија се дешава буран период и на личном плану јер сазнаје да има тумор на мозгу. Потом се лоша ствар дешава и Џејмију јер је сазнао да је и његова филмска кћерка Али Јоанидис пробала нову дрогу и – нестала је. И изгледа да само Ентони може да је нађе невероватним сплетом околности и управо због свог здравственог стања.

Критички осврт: Идеја је доста добра и добро је реализована, уз солидну глуму. Сценариста и режисер Џастин Бенсон је разрадио причу, али ситних недоследности има, тако да је правило да мораш бити на истом месту да би се вратио у своје време уведено прилично касно у филму, када смо се уверили да то баш није тако. И крај је предвидљив, али макар није патетичан и прати га интересантна музика. Све у свему добар филм.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не живимо у прошлости, већ да уживамо у садашњости. Успомене су лепа ствар, баш као младост, али да треба да живимо живот сада. Напросто да нам не би промакао.

Оцена наставника:

(може, заиста)

Бригадун (Brigadoon 1954) је мјузикл чија је радња смештена у Шкотску у једно необично сеоце које не постоји на мапама. Туристи из Америке Џин Кели и Ван Џонсон набасали су на то место када су се, током лова, изгубили у шуми. У том селу Џин ће пронаћи љубав свог живота, али ће открити да због те љубави мора да се одрекне свега.

Критички осврт: Овде је радња врло јасна већ од првих сцена: са једне стране имамо Џина, изгубљеног у шуми и у љубави, а са друге Сид Шарис, која чека Џина, овај, правог. Само је питање било када ће се фамозни сусрет десити и када ће њих двоје завршити заљубљени или распевани (ипак је ово мјузикл). Но, да то не би било баш једино у вези са чим ћемо се запитати, ту се убацио и љубоморни Хју Лејнг, чије је непромишљено дело требало да угрози све. То је као дало мало драматике, али се мени највише допало што је и јурцање за њим урађено кроз песму (свакако драматичнију него остале), а он се борио са свима тако што је плесао и постигао да буде несавладив. Заиста фасцинантно, готово као сама идеја која је, на неки начин, јединствена. Нисам виђао по другим филмовима ништа налик томе.

Што се самих песама тиче, свакако нису у жанру који ја волим да слушам, тако да нисам објективан, али сигуран сам да припадају лепој музици. Вокали су сјајни и моћни, а морам рећи и да су ми се допале фолкорно-балетске кореографије. Све у свему утисак је крајње позитиван.

Едукативни моменат: Сид је рекла како права самоћа није када волимо, а није нам узвраћено, већ када не волимо уопште. Иако звучи тужно у оба случаја, рекао бих да је Сид у праву.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Крв за Дракулу (Blood for Dracula 1974) је филм о вампиру из наслова (глуми га Удо Кир) који копни у свом двору у Румунији јер не може да преживи без крви девица. Зато је његов слуга Арно Јуиргинг организовао путовање у Италију јер је чуо да се тамо младе девојке одгајају у духу хришћанске религије, те у складу са тим немају секс без брака. Када су пристигли тамо, локалци су предложили да невесту пронађе у једној аристократској, али финансијски не баш добростојећој породици.

Критички осврт: Ово је сасвим другачији (замало да напишем нов) поглед на Дракулу. Он је врло фрагилан и слабашан, безвољан и депресиван, али у исто време и привлачан и занимљив. Но, није само Дракула необичан; такав је филм, који је некако опуштен и са глумом која излази из оквира филмске. Глумци су својим ликовима дали посебан, више позоришни и свакако уметнички шмек, какав и пристаје једном андерграунд филму.

Режисер Пол Мориси је направио еротски филм, али те сцене нису наметнуте, нити су најављене, како то већ бива у мејнстрим филмовима, већ су спонтане и у функцији приче. Наравно, било је потребно да Дракула може да пије само крв девица, да би то била добра потка за такав сензибилитет филма. Ништа друго битније не утиче на Дракулу, чак ни сунчева светлост, јер то није било ни значајно. Пол се није претерано бавио оним што није желео у фокусу и то је сасвим у реду. Оно што је Полу било у фокусу су друштвени односи, као и традиционалне вредности, те је управо еротиком и веома комотним односом показао да мисли о њима да су превазиђени. У прилог томе говори и нека врста пародије „Гордости и предрасуде“ Џејн Остин, али мислим да је овде ипак прва „мета“ била мејнстрим. У једном тренутку је Стефанија Казини зачуђено упитала своју најмлађу сестру Силвију Дионизио зар не чита часописе, након што ју је саветовала тако што јој је испричала гомилу бесмислица и флоскула без значења. На крају крајева, Пол јесте био пратилац Ендија Ворхола, најзначајније фигуре поп-арта, правца уметности који је контрирао масовној култури и указивао на то шта је погрешно у ономе што таква култура нуди. Рецимо да је овај филм сигурно донекле био успешан у томе.

Едукативни моменат: Таман да научимо шта је поп-арт. То је уметнички правац у савременој уметности, који је настао шездесетих година 20. века, а своје корене има у дадаизму и кубизму. Име правца дословно значи популарна уметност, а циљ ових уметника није стварање нових представа ствари већ софистицирани иронични уметнички коментар о стварима које намеће масовна култура, поигравајући се уједно са дотада постављеним границама присутности небитног и баналног у „високој“ уметности.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Зум (Zoom 2006) је суперхеројски дечји филм. Зум је име сада већ остарелог суперхероја Тима Алена који је добио задатак да тренира нове младе снаге, пошто опасност ускоро пристиже из друге димензије и неко мора да спаси свет.

Критички осврт: Јасно ми је да су критика и публика искасапили овај филм и јасно ми је зашто. Најпре сама идеја оригинална баш и није и рецимо да је исти мотив имао филм „Средња небеска“ снимљен годину дана раније; обуку младих хероја. Филм није претерано духовит, мада има можда пар добрих фора и у складу са узрастом којем је намењен, прилично је инфантилан. Хајде да кажемо да је то оправдано, али много инфантилних шала заиста нема оправдања, попут оне када деца муче Чевија Чејса. Нити имају сврху, а изгледају као засебни скечеви. Реплике у филму прилично су сведене, али чак и да су виспреније, тон и слика се никако не слажу. На почетку је Тим имао комотан однос са децом и она су имала проблем са њим, али се то некако није видело. Само су нас известили о томе. Заправо, имао сам осећај као да се режисер Питер Хјуит бавио маргиналним стварима, за које је веровао да су смешне, док је пропустио круцијалне; односе између ликова и разрадом ликова. Причом није ни морао да се бави јер је урађена према холивудском обрасцу, али резултат који је добио је прилично разуђена радња.

Други део филма прекрцат је патетиком и општим местима. Када би се овај филм приказао графиком функције, она би била врло, врло опадајућа испод апсцисе. Чак троје глумаца је номиновано за некакву „награду“ за најгорег глумца: Тим, Чеви и Кортни Кокс (само она је није и добила), али мени је убедљиво најгори био антагониста Кевин Зегерс. Ови остали нису били толико лоши, али јесу били „равни“.

Едукативни моменат: Испоставило се да је четворо деце успело да прође обуку и да савлада опасног Кевина тек када су почели да раде као тим. Прави тим и у реалном животу је суперхеројски и може да извојева победу у многим стварима.

Оцена наставника:

2(објективна)

Последњи јунак (Последний богатырь 2017) је руска бајка, али започиње у модерном времену и прати живот преваранта Виктора Хорињака који се представља као бели маг и отклања људима злу магију и чисти им ауре. То га је увалило у невољу јер га је пронашао љутити супруг жене коју је недавно преварио. Виктор је успео да побегне од њега и његових пајташа, али је у том бегу стигао тамо где се није надао: у земљу маште где живе Баба Јага и Кошћеј Бесмртни. Тек тамо су га сачекале праве невоље.

Критички осврт: У односу на некадашње бајке, ова тек овлаш има руски сензибилитет, али су Рује остале доследне себи макар по томе што су унеле ликове из свог фолклора. Главна јунакиња, која ће и освојити Викторове срце, управо је Василиса Прекрасна (глуми је Мила Сивацкаја). Дакле, ово је интересантан спој истока и запада и не замерам јер и Руси се модернизују и очекивања њихове публике су да се прате трендови, а то је и вероватно начин да се освоји и светска публика. Свакако су то симпатично, шармантно урадили, врло маштовито и уз веома пристојне специјалне ефекте.

Едукативни моменат: Виктор је рекао Мили да треба сваку шансу искористити, ма колико мала била, да се помогне онима које волимо. Са друге стране, њега као белог мага позвала је жена у болницу како би помогао детету које је у коми. Виктор није имао срца да превари жену у тако тешкој ситуацији, а он је њој заиста био последња шанса. Свакако да неке шансе морамо проценити колике су оне заиста, како нас не би искоришћавали или нам уливали лажне наде.

Оцена наставника:

(нека је)

Бетмен: Душа змаја (Batman: Soul of the Dragon 2021) је цртаћ о Бетмену кога посећује његов стари пријатељ Ричард Драгон (чије презиме на енглеском језику и значи „змај“). Ричард ради као тајни агент и сазнао је да је једна секта успела да дође до врата која је некада чувао њихов учитељ борилачких вештина. Та врата иначе чувају свет пун ужаса и никако није добро да их отвори неко ко има лоше намере. Зато њих двојица окупљају преостале ученике старог учитеља како би сви заједно спречили да се то деси.

Критички осврт: Режисер Сем Љу је направио алузију на неколико филмова, углавном оних који практикују карате или фантазију или бравуре Џејмса Боунда, па је и завршио у стилу „Смртоносне битке“ из 1995. са примесом „Матрикса“. Но, све је то врло симпатично са причом која није лоша, баш као ни целокупан утисак. Једино бих замерио то што је анимација слабија; то је онај тип када неко корача неприродно, као по покретној траци за вежбање.

Едукативни моменат: Када је Шива рекла да су негативци узели мач и да су протагонисти изгубили, Бетмен је одговорио да јесу само ако одустану. Мудар је Бетмен, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 166

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Арханђел (Archangel 2016) је кратак филм о томе како је започео живот и борба арханђела Михаила.

Критички осврт: Режисер Рафаил Роџерс се заиста потрудио да све изгледа кул и у келтском стилу, са све металним крилима и одсечним покретима. Међутим, некако то није дало жељени ефекат. Глума је солидна, али се није осетила хемија између анђела Брајана Макгауна и његове драгане Блер Бомар. Колико сам разумео Блер је људско биће, али јој из неког разлога моћни демони (који су успут убили такође моћног Брајана) нису могли дохакати. Цео тај део је нејасан, али се видело да Блер бежи по шуми уз све лепршање њених аљина. Можда се спасила тако што се скрила иза дрвета? Углавном, филм је некако неиспричан. Другим речима, у овом филму заиста нема да се види богзна шта. Посебно не специјални ефекти, мада су маске за похвалу.

Едукативни моменат: Чак и у најлошија времена, када силе зла навале у пуној снази, увек постоји неко добар, попут Михаила, да се супротстави. Увек ће бити људи који ће се борити против апсолутистичког система, шкарта, глупости и свега другог лошег и ако сте ви једни од њих, знајте да никако нисте сами. 

Оцена наставника:

2(на један)

Свети грешник (Saint Sinner 2002) је филм који почиње 1815. у манастиру у Калифорнији где обитава млади искушеник Грег Серано. Радозналост га је навела да види каква се чудеса налазе у магацину манастира и тамо је нехотице ослободио два женска демона која су му убила брата. Онда су пронашле точак времена (времеплов) и побегле негде у будућност. Челници манастира су убедили Грега да пође за њима. Наиме, само им он може дохакати посебним ножем и тако их спречити да чине злодела. 

Критички осврт: Пошто је ово телевизијски филм не можемо очекивати богзна какве специјалне ефекте, али макар очекујемо да не буду глупи. Међутим, овај филм та очекивања није баш увек испунио. Када је детективка Џина Равера упуцала Мери Мару, најпре јој је направила рупу у телу као да је пуцала из омањег топа (што је тешко да полицајци имају), а онда је рана зацелила са – све кожном јакном. Прича такође није претерано паметна и млађани Грег, када је већ имао времеплов пред собом, могао је напросто да отпутује у прошлост и спречи себе да несмотрено ослободи демоне. Не, он је отишао у будућност заједно са њима да их спречи у злу које су чиниле. Оне су свакако чиниле зло, али објективно не неко које би потресло ширу друштвену заједницу. Од демона очекујете више од неколико убистава мушкараца. Но, и то је приказано превише наивно и превише погодно. Оне не убијају када су главни ликови у питању, а без проблема убијају на јавним местима и полицијској станици приде и не можете да се не запитате како у томе успевају. Сама прича је некако детективска, какве су биле популарне скраја прошлог века и састоји се у томе да антагонисткиње дивљају, а протагонисти их јуре. И то је мање-више то. Заиста је тешко да таква радња са толиким рупама држи неку озбиљнију пажњу. Изгледа да ни режисер Џошуа Батлер није обратио пажњу, па се чудовиште које је родила Ребека Харел Тикел некако затурило. Са друге стране, ја сам пропустио разлог зашто је Грег на крају преминуо… И још да додам да су дијалози тек у покушају да буду филозофски, колико се то успело између трапавих акционих сцена. 

Едукативни моменат: У овом филму се помињу Сукубе. У средњовековним легендама, сукуба (латински: succubus, succubi, од лат. succubare, што значи „лежати испод“) је женски демон који заводи мушкарце (поготово монахе) у сновима, наводивши их на сексуални чин, тако да се ови не могу суздржати. Сукуба црпи енергију из мушкараца, често до тачке исцрпљености или чак смрти.

Оцена наставника:

(на два)

Демон (Demon 2015) је пољски филм који се дешава у руралном делу ове земље. Итај Тиран је дошао у Пољску из Енглеске где је живео много година, а како би се оженио. Прича прати управо дан његовог венчања када ће га запоседнути дух, познат као Дибук из јеврејске митологије.

Критички осврт: Главни протагониста Итај има врло занимљиву физиономију и стварно одговара улози демона. Томак Жентак невероватно личи на Орланда Блума и све време сам имао утисак да знам глумца иако је пољски филм у питању, а чини ми се да сам таквих одгледао свега пар. Но, глума је сасвим допадљива и прича заиста има шмека и некако се неочекивано завршава. Сценариста и режисер Марћин Врона довео је до апсурда колико и сам друштвени феномен венчања у народу (очигледно блиском нама), тако и друштвене вредности. У једном тренутку је Итајев филмски таст рекао свом сину како је крив што му је довео зета са „дефектом“ јер је мислио да има епилепсију. Такође, он је нашао решење како да спречи трачеве (који су му веома значајни) тако што ће напити све госте. Како филм тече, ми видимо да није демон, односно дух тај који је проблем, већ управо трачеви, односно свест локалног становништва. Заиста, толико је апсурдно, да је фасцинантно. И заиста је смешно. Ово је врло успела комедија или трагикомедија, како желите.

Едукативни моменат: Професор је у свом говору младенцима рекао да човек који није у заједници или је Бог или дивља звер, те додао да нема човека без заједнице и нема заједнице без сећања. Мудро збори професор, а и како ће другачије кад је професор?

Оцена наставника:

(не баш без минуса)

Психо Гормен (Psycho Goreman 2020) је филм о антијунаку из наслова. У давна времена овај ванземаљац великих моћи је претио да уништи галаксију, али су га силе добра савладале и живог закопале на Земљи. У данашње време пронашли су га брат и сестра Овен Мајр и Нита-Џози Хана и нехотице ослободили. Психо (Метју Нинабер) је почео да убија људе, али када су га клинци пронашли, Нита-Џози је схватила да може да га контролише. Ту ствари постају сулуде јер и сама Нита-Џози није под контролом, с обзиром на то да одраста у дисфункционалној породици са не претерано интелигентним родитељима.

Критички осврт: Главни зликовац Психо није богзна како маштовито осмишљен и налик је бројним зликовцима у другим, сличним филмовима, али су други ванземаљци значајно интересантнији иако је видан утицај других филмова попут „Ратова звезда“ и „Петог елемента“. Сви ликови (ванземаљски и они који то нису) беже од стереотипа. Ми, заправо, врло брзо увиђамо да је сила добра робот-анђео Пандора (Кристен Макулох) више сила него добра, да је верски фанатик и да изазива страх међу свим расама и то врло оправдани. И ту креће да се дешава лудило које је сценариста и режисер Стивен Костански одржавао на ивици треша и добрим делом преко те ивице, све време пласирајући миксоване поруке које се граниче са сваким здравим разумом и успут успео да направи неколико добрих фора. Једна од њих (која изгледа као независтан гег и која прекида ионако опуштену поставку за увек нова збивања и конфронтације) је када на крају ноћне море мали Овен пита Психа „Шта се сада догађа?“ На шта ПГ режи: „Чекамо да се закључи овај твој сан.“ Следи дуга пауза док насумични сплет зомбија стење и пузи око два лика. „Оки“, додаје Овен, целе секунде пре завршетка сцене. Ову шалу можемо протумачити управо као пародију која илуструје бесциљност неких лоших СФ остварења, са радњама које су клише и из којих заиста ништа не можемо научити. Универзално добро у галаксији и универзално зло су претерано апстрактни појмови, који, када размислите, не значе ништа. Отуда вероватно и онај гег који прави Нита-Џози са молитвом Христу. Штошта је Стивен поткачио овим филмом, па и религију и иако не могу да тврдим да је ово најбоље што комична фантастика може да понуди, свакако је храбар покушај, донекле другачији и забаван, ако не већ увек смешан.

Едукативни моменат: Из овог филма научили смо да љубав уме да буде деструктивна колико и мржња. Поента је у томе да сама љубав као осећање није довољна, већ да њу мора да прати уважавање, поверење, разумевање.

Оцена наставника:

(хајде да може)

Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth 1976) је филм рађен према истоименом роману Волтера Тевиса. У главној улози се појављује Дејвид Боуи, који је ванземаљац и пристигао је на Земљу са мисијом да воду одавде пренесе на своју планету. Његов план је започео добро, али је временом изгубио фокус и битку са људима.

Критички осврт: Оно што ме је зачудило је да филм траје дуже од два сата, али прича заиста нема „меса“ ни за стандардних сат и по. Режисер Николас Роуг је време искористио да прави неке своје апстракције како би филм учинио уметничким и ја верујем да је он то заиста и успео. И да није, филм делује заиста необично и уникатно и не очекујем да ће неко икада направити нешто овакво. Углавном, Николас се усредсредио на односе између ликова више него на саму причу, као и поруке, које ће вероватно свако од нас схватити на другачији начин јер манир у којем је филм рађен то и дозвољава. Оно на шта се Николас није усредсредио су и специјални ефекти, посебно не у изгледу ванземаљца јер сама Дејвидова појава и сензибилитет га већ чине ванземаљцем. Ово је сигурно његова улога живота и сада заиста не бих могао да замислим неког другог глумца (или рок звезду) да уради ту улогу једнако добро.

Постоје чудни пропусти у радњи, посебно у оном делу када Дејвида држе заточеног у полуруинираним тајним просторијама хотела, али је то у овом филму опростиво. Уклапа се и заиста не боде очи.

Едукативни моменат: Рип Торн је поздравио идеју да се наместо компјутерима наново окренемо људима јер људи греше. Из грешака, сматра Рип, настају нове идеје и прогрес. И то је тачно, али само ако учимо из својих грешака.

Оцена наставника:

(свакако са плусем)

Шангајска тврђава (上海堡垒 2019) је јапански филм рађен према књизи „Некада давно у Шангају“ коју је деценију пре тога написао Ђанг Нан. Радња се дешава у будућности 2042. када су људи открили нов и моћан начин за добијање енергије, али су зато постали и мета напада ванземаљаца. Ванземаљци су уништили готово све градове на свету и један од преосталих је Шангај. Овај град одолева захваљујући штиту и војсци, али свима је јасно да је питање времена када ће и он пасти. Ипак, војни врх има план како да дохака матичном броду туђина и тако да човечанству шансу.

Критички осврт: Да, ово је један од ретких филмова где синхронизација између слике и звука није добра и то се баш примећује. Према овој првој реченици делује да је треш филм у питању, али није. Но, није ни нарочито добар.

Наиме, Кинези су уложили у овај филм и специјални ефекти су на завидном нивоу (мада увек може боље), а битке су епске. Просто очаравају док их гледате и врло вероватно ћете уочити сличности са трећим делом „Матрикса“, а и шмек „Свемирских јуришника“. Овде је прича та која мањка, односно нема баш много „меса“. Ванземаљци нападају, Земљани (односно Кинези) се бране и све време брину. За све то време дешава се нежна љубавна симпатија између Лу Хана и Шу Ћи. И више од сат времена филма нити се негде креће та борба, нити су ово двоје постали пар; и Сф и романтика напросто тапкају у месту. На крају се све несрећно завршило јер је у питању Пирова победа: јесу они уништили матични брод, али су успут готово сви изгинули. Кинези имају тежњу ка помпезном, али не и ка патетици, мада емоција има. Једино што има и много завршних, тужних сцена. Можда би ипак боље било да се филм завршио коју сцену раније.

Едукативни моменат: Делује нестварно, али се режисер овог филма јавно извинио што је читаоце књиге по којој је снимио филм изневерио. Међутим, то је и исправно – када неког изневеримо треба да се извинимо.

Оцена наставника:

(и још минус)

Шефовски ниво (Boss Level 2020) је прича о пензионисаном војнику из специјалних јединица Френку Грилоу, који сваки дан преживљава исти дан. И сваки дан га убија неки од многобројних плаћених убица који га јуре. Проблем је у томе што Френк не зна због чега.

Критички осврт: Добро је урађена акција, са врло солидним специјалним ефектима и смисленом причом. Крај је океј, тим пре што би јасан исход неминовно водио до патетике.

Едукативни моменат: Френк је заправо радио оно што је неопходно да ми урадимо како бисмо овладали неком вештином: вежбао је, односно понављао сваки дан (а није да није имао дана).

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Терминатор 3: Уздигнуће машина (Terminator 3: Rise of the Machines 2003) је очигледно трећи филм из франшизе о Терминатору кога неприкосновено глуми Арнолд Шварценегер. Он је пристигао из будућности где се боре људи против робота и његова мисија је да наново сачува млађаног будућег вођу људи Ника Стала, али и његову будућу супругу Клер Дејнс. Судњи дан, када ће вештачка интелигенција збрисати већину становништва, само што није, а на Ника и Клер намерила се убојита Кристана Локен, такође послата из будућности.

Критички осврт: Након „Терминатора 2“ где је Роберт Патрик био робот изузетно маштовито дизајниран, верујем да је изазов био осмислити нешто интересантније. И аутори филма су успели у томе уводећи у причу убиствену лутку из излога (где се и појавила у филму) Кристану. Она свакако није разочарала ни појавом, ни глумом, а режисер Џонатан Мостоу није разочарао акцијом која је импресивна. Уз све то провејава одличан хумор и у тим шаљивим деловима главна звезда је Арнолд (од самог уласка у причу) који је увек бескрајно симпатичан. И специјални ефекти су прилично добри.

Оно што смета овом филму су изливи патетике, а оно што баш јако смета овом филму је недостатак људи на местима где се дешава акција, тако да је све мање уверљиво. Наравно, смета и то што је овај део практично поновљен други, али некако је сам крај извадио ствар са, хајде да кажемо, неочекиваним обртом. 

Едукативни моменат: Ник је научио од Терминатора да никад не престане да се бори и заиста је научио добру ствар. Морамо да се боримо за себе и за људе које волимо и за ствари за које верујемо да су исправне.

Оцена наставника:

(повелики минус иде уз)

Невиност (イノセンス 2004) је јапански цртаћ и наставак „Духа у љуштури“ из 1995. Филм је футуристички где је производња хуманоидних робота узела маха, али је узела и данак. Наиме, женски роботи су започели серију масакра над својим власницима и двојица агената из специјалних јединица на задатку су да открију због чега.

Критички осврт: Анимација у овом филму је очаравајућа. Она није као Дизнијева, перфектна, далеко од тога, али је свеједно сјајна. Прича је прилично запетљана и иако јесте развучена, има толико детаља који одвраћају пажњу, да ју је јако тешко пратити. Уз то су и дијалози прекрцати мудрим речима знаменитих људи и хаику поезијом, што још више отежава да се радња испрати. Истовремено, сви ти цитати добро су употребљени, имају сврху, а детаљи су врло интересантни, тако да је овај цртаћ прави уметнички, свакако врло озбиљно и студиозно урађен. На моменте ме је сцена подсетила на „Истребљивача“ из 1985. и ако заиста има имитације не мари јер је у том случају узор заиста добар.

Едукативни моменат: Једну мудру је рекао киборг: која је сврха кривити огледало ако нам се не допада шта видимо? Ово питање је сасвим довољно и без одговора.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Тамно скенирање (A Scanner Darkly 2006) је филм снимљен дигитално, а затим анимиран помоћу интерполираног ротоскопа, технике анимације у којој аниматори прате кадар по кадар, дајући готовом резултату препознатљив анимирани изглед. Прича је футуристичка и прати активности Кијану Ривса, који је полицајац на тајном задатку са циљем да открије значајне дилере дроге.

Критички осврт: Ово је једна паметно урађена прича. Највећи део филма се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. Тек на крају дешавају се неочекивани обрт и филм практично завршава тамо где би неки озбиљнији трилер тек почео. Заиста иновативно и свакако сјајно, са необично рађеном анимацијом која доприноси утиску.

Едукативни моменат: Писац ове приче ју је посветио људима који су настрадали. Поручио је да непријатељ никада неће бити заборављен, а непријатељ су њихове грешке када су узели дрогу. Таквог непријатеља заиста никада не смемо заборавити.

Оцена наставника:

(у почетку сам се мало био двоумио)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Untitled (Small)Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

3(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 153

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

realive (Small)Ускрснуће (Realive 2016) је филм о момку Тому Хјузу који је сазнао да болује од рака грла и да му је, чак и уз терапије, остало свега годину дана живота. Када је завршио све послове које је имао, како професионалне, тако и приватне, обелоданио је својој девојци Уни Чаплин да намерава да се убије и криогенски замрзне како би га оживели у будућности када медицина буде напредовала. Свој наум је и спровео у дело и заиста, након скоро целог века, будући научници су га оживели. Ипак, будућност није оно чему се надао.

Критички осврт: Толики народи удружише снаге: Белгијанци, Шпанци и Французи да направе научну фантастику, али им то напросто није пошло за руком. Режисер и сценариста Матео Жил се заиста очајнички трудио да направи дубок филм, али, макар код мене, ефекат је изостао. Да не знам да је Матео био косценариста и асистент режији у филму „Отвори очи“ из 1997. рекао бих да он напросто нема ни капацитета да направи оно што је замислио. Ипак, овај филм је побачај иако почиње врло успешном (и врло стварном) сценом рођења, а касније и (нестварном) поновног рођења. Нарација је требало да буде високоумна, а заправо је, најблаже речено, прозаична. У време снимања филма Матео је већ имао 48 година и видим да је очајан због тога што виталност тела му више није на нивоу неког двадесетогодишњака, те да је криза средњих година узела данак, али некако све то личи на типичну кукњаву мушкарца када се разболи. Више него патетична прича нам говори да нас тело издаје и болести нападају. И ту негде Матео тражи смисао живота, али га не проналази, баш као ни ми који смо утрошили тих 112 минута да одгледамо ово дело.

Дело је на неки начин наставак филма у чијем стварању је учествовао и које сам већ поменуо. Дакле, у том филму Едуардо Норијеги завршава тако што се буди из криогенског сна у далекој будућности и излечен, а у овом млађани Том тако почиње. Идемо даље и гледамо шта је било после у сасвим неинвентивно осмишљеном футуристичком свету где су сексуалне слободе доживеле свој врхунац, те људи будућности имају сексуалне групе и бивше партнере. Дакле, ништа пажње вредно. Међутим, судбина Томова негде од средине филма почиње да се одвија на занимљив начин и тек тада креће заплет. Можда да је Матео избацио 75% филма и оставио само тај део радње, могли бисмо да разговарамо о доброј идеји и сасвим солидној реализацији. И тек на крају филма дијалози су почели да се поправљају и да заиста имају дубину, оног тренутка када је Том донео одлуку и замолио Шарлоту ле Бон за помоћ. Глумци су свој део посла обавили сасвим добро, а највећи утисак ми је оставила Шарлота и због своје необичне лепоте. Финална сцена рађена по систему „ал не лези враже“ је наново приземљила филм јер је потпуно предвидљива и опште место.

Едукативни моменат: Бари Ворд је рекао како је бесмртност питање времена. Он је при томе мислио на напредак науке, али питање је да ли ће се тај напредак дочекати… Но, неки људи јесу постигли бесмртност кроз своја дела која вреде јер су прошла суд времена (Дарвин, Тесла, Андрић су тек неки од њих) и треба да нам буду узори.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

iljadu (Small)Хиљаду деветсто осамдесет четврта (Nineteen Eighty-Four 1984) је филм рађен према роману Џорџа Орвела из 1949. Џон Херт је становник замишљене супердржаве Океаније, у којој влада апсолутни тоталитаризам. Он даје све од себе да убеди своју околину да је предани поданик, али у тајности записује своје мисли и обилази забачену радњу са старим, њему мистериозним предметима. У једном тренутку се заљубљује у Сузану Хамилтон, као и она у њега. Власник радње са старим предметима Кирил Кјузак им изнајмљује собу и они су ту могли да поделе своје интимне тренутке; у тајности јер је њихова љубав забрањена. Испоставља се да је Кирил тајни агент тзв. мисаоне полиције и да их је све време шпријунирао, а потом и организовао њихово хапшење. Тек тада ће Џон и Сузана осетити сву мучнину система у којем живе.

Критички осврт: Без сумње у питању је одличан филм, утолико више застрашујући што је апсолутно актуелан. И писац Џорџ и режисер Мајкл Радфорд су ситуацију учинили екстремном, али су обрасци власти и понашања народа сасвим препознатљиви. Ово је филм који бих дефинитивно препоручио, уз упозорење да је веома тежак и мрачан. И похвалио бих Џонову глуму.

Едукативни моменат: Џон је рекао да није важно само остати жив, него и остати човек је такође важно. Заиста.

Оцена наставника:

5(да)

finalec (Small)Коначни сукоб (The Final Conflict 1981) је трећи део саге о антихристу који се у модерно време појавио на Земљи. У овом наставку антихрист је одрастао човек и глуми га Сем Нил. Он зна да према пророчанству из Новог завета Христ наново треба да се роди, а подозрева да ће се то десити у Енглеској. Зато је издејствовао да га председник САД Мејсон Адамс постави за амбасадора те државе, како би био тамо и учинио да сва деца рођена тачно одређеног датума буду побијена. Његови следбеници су започели стравичан масакр тамошњих беба, али божјим плановима тешко да чак и моћни антихрист може да се супротстави.

Критички осврт: Радња је добро започела и заплет је кренуо мање-више од самог почетка. Међутим, филм не приказује ултимативну битку добра и зла, као што наслов сугерише, већ је највећи део посвећен припремама за њу и неуспелим покушајима монаха који су се истрчали пре времена. То све није неинтересантно, али није ни претерано узбудљиво, а још мање библијски епско. Некако се све време противници врте једни око других, али ништа се много не дешава. Заправо се манир претходног наставка само наставио, са нешто конкретизованијим борбама. Ту је негде добро уклопљена љубавна прича (ако то јесте заиста) између Сема и Лисе Хароу и реално немам ту много шта да замерим, али је све то могло да буде интензивније, грандиозније. На крају крајева, апокалипса се спрема, али она као да је елегантно заобишла овај филм.

Филм има неколико ефектних сцена, а посебно се издваја лов на лисице и све оно што се дешава током тог лова. Међутим, у те сцене се сигурно не убраја и последња, која је приземљила филм. Сем је дозивао кавгу са поново рођеним Христом који је, ако сам добро разумео, беба? И то на месту где га је Лиса довела како би му она и свештеник Росано Браци направили сачекушу… Ништа ми није јасно у тој сцени, а улога малог Христа ми тек није јасна у читавом филму. Дијалози у филму нису лоши и има ту много мудро изреченог, али се ту није развила филозофија даља од просечног мотивационог говора политичара. Ту је филм имао потенцијал, али аутори то некако нису искористили.

Едукативни моменат: Иако је Антихрист, Сем је добро рекао што се тиче младих људи. Старији им кажу како треба да порасту како би рекли своје мишљење, а заправо се уздају у то да када млади порасту мислиће исто као и стари сада. Треба саслушати сваки став, па тако и младих људи јер иако искуство старих јесте драгоцено, млади су више у току са модерним новотаријама. Од сваког је могуће нешто научити.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

p11421864_v_v8_aaПодмукло: Поглавље 3 (Insidious: Chapter 3 2015) је трећи наставак истоимене франшизе. Ово је, у ствари, приквел. Девојчица Стефани Скот је дошла код медијума Лин Шеј јер је убеђена да њена покојна мајка Ели Китс хоће да је контактира. Лин је напустила свој спиритуални посао, али ипак одлучује да помогне девојчици и пронађе њену мајку у свету мртвих. Међутим, проблем је што ентитет који жели да ступи у контакт са девојчицом није њена мајка и нема добре намере.

Критички осврт: Ово је објективно најслабији део у франшизи, мада има шмека, морам признати. Ли Ванел и Ангус Сампсон унели су духа у филм (додуше, они и јесу ловци на духове, али нисам баш мислио на такве) и понешто комедије. У једном тренутку филм је мало и заличио на „Истериваче духова“, но, већим делом је заличио на много пута виђени хорор са духовима и то ми је засметало. Ово је класичан хорор, који има предвидљивих и сцена и предвидљивих ефеката у тим сценама.

Како би унео неке новине, Ли (који је и режисер у овом случају) некако је ситематизовао свет духова (те направио поделе и светова и духова), али ту класификацију уједно није и разрадио.

Едукативни моменат: Дермот Малрони је хтео да избаци Лија и Ангуса из своје куће, сматрајући их неупотребљивима. Но, Лин им је нашла улоге. Сваки члан тима може да допринесе, само треба наћи начин како га укључити.

Оцена наставника:

3(плус)

if (Small)Ако се ципела уклапа (If the Shoe Fits 1990) је модерна бајка о Пепељуги која се дешава у Паризу. Тамо доминира модни дизајнер Роб Лоу, који је у последње време изгубио инспирацију и колекције му нису дочекане са очекиваним одушевљењем. За њега ради гардероберка Џенифер Греј, која жели да буде дизајнер ципела. Међутим, надмени Роб је не примећује. Зато ће се умешати вила Андреа Фереол и учинити да неугледна Џенифер постане права лепотица и нова Робова инспирација.

Критички осврт: Добро што је наивно, такве су и бајке (а такве су и осамдесете које ни у 1990. нису изгубиле свој утицај), већ што је испразно. Сведени дијалози, радња која је превише погодна и исфорсирана, као и врло лабава глума готово свих су главни утисак о овом филму. Уз све то, филму фали шмек и мало квалитетнијег хумора, или макар смешних ситуација (чини ми се да има свега једну). Филм је објективно лош и заправо бих га могао упоредити са џанк фудом – једете је, иако заиста јесте лоша. Тако је и са овим филмом – гледљив је (питак) упркос свему, ведар и шаље сасвим добре поруке о површности спољашње лепоте и правој вредности унутрашње.

Едукативни моменат: Андреа је рекла Џенифер како она не зна ко је. Али је додала да докле год Џенифер зна сама ко је, онда је то једино и важно. Дакле, није много важно да ли нас други знају, битно је да познајемо сами себе.

Оцена наставника:

3(објективна је можда чак и двојка)

artemis (Small)Артемис Фаул (Artemis Fowl 2020) је филм рађен према истоименој књизи Овена Колфера из 2001. Главни протагониста је дечак чије је име у наслову (тумачи га Фердија Шо) и који је ингениозан. Школа га не занима много јер ју је превазишао и највише воли дружење са својим оцем Колином Фарелом. Међутим, ти тренуци када проводи време са оцем су ретки јер је овај често одсутан због посла. Једног дана за Артемиса се све мења јер из медија сазнаје да је његов отац осумњичен за крађу, а одмах потом и да га је отело некакво мистериозно биће. Артемис је уцењен да ако не пронађе врло моћан магични предмет, биће ће му убити оца. Тада сазнаје и да су магија и магијски свет стварни и да му отац није причао о свету бајки без разлога.

Критички осврт: Ово је филм који су и критика и публика руинирали јер су имали толико очекивања због књиге која се високо котира. Ја књигу нисам читао, па зато нисам подлегао општој мелодрами. Филмић је сасвим у реду, са причом која је чак донекле и паметна. Није богзна шта, али хајде да будемо искрени; ни први филм о Харију Потеру није имао усхићења вредну радњу, па ипак су сви били задовољни. Улоге су подељене веома добро и глумци су их сасвим коректно одрадили. Специјални ефекти и технолошке идеје нису ништа што оставља без даха, али су сасвим фине.

Има филм и мањкавости, па тако и превише наглашене срцепарајуће сцене, а премало атрактивних локација, те крај који је претерано развучен. Но, ништа што бих баш могао да замерим. Ја бих франшизи коју овај први наставак најављује дао шансу.

Едукативни моменат: Артемис је рекао како су очи пријатеља право огледало. Ништа ја на ту мудру не бих додао.

Оцена наставника:

4(мало слабија)

navigator (Small)Лет навигатора (Flight of the Navigator 1986) је Дизнијев филм о дванаестогодишњем дечаку Џоију Крамеру, коме је једина брига што га иритира његов млађи брат. Једно вече је кренуо кроз шуму у оближњу кућу по брата, који је тамо провео дан у игри са другарима. Тада је упао у јарак и на тренутак изгубио свест. Кад се пробудио, наставио је ка својој кући и тамо га је дочекало изненађење: у њој више није живела његова породица. Врло брзо Џои је открио и да су се све остале ствари промениле.

Критички осврт: Филм има и својих белих и црних бисера. Детективу Рејмонду Форчиону није било довољно што је пронађена слика и прилика детета у истој одећи после осам година, већ је морао да га пита и ко је председник САД. Да ли одговор дечака доказује било шта? Хауард Хесеман глуми научника и презива се Фарадеј. Добро се није презивао Тесла или Ајнштан. Но, добро, то су ситнице. Сама идеја и прелазак Џоија из једног доба у друго, сасвим су добро осмишљени. Кулминација приче нема много „меса“, тако да мање-више садржи јурцање дечака Џоија свемирским бродом, без превише изазова за малог хероја и његову породицу. Свеукупно, ово је један наиван, симпатичан дечји филм, без много удубљивања.

Едукативни моменат: Хауард је био превише обузет значајним открићем да би мислио о добробити дечака. Некада нам је посао изазован и некада имамо велике амбиције, али је увек погрешно да их остварујемо чинећи штету другима.

Оцена наставника:

4(минус)

destinationmoon (Small)Дестинација Месец (Destination Moon 1950) је филм о томе како су власници великих компанија одлучили да подрже Владу САД и да саграде летелицу којом ће одлетети на Месец. И више од тога; неки од њих су се сами отиснули на то путовање.

Критички осврт: Ауторитет у области СФ-а Исак Асимов је за овај филм рекао да је први интелигентни филм направљен у овом жанру. Заиста, у овом филму нису направљене грешке које су биле честе у старињским (па и нешто новијим) свемирским филмовима, попут оне да се чује како брод лети свемиром. У ствари, овај филм у доброј мери има и научни и уопште озбиљан приступ теми. Такође су такви и специјални ефекти, колико год је то било могуће, мада ситних пропуста има.

Оно што смета овом филму је недостатак било какве маште. Режисер Ирвинг Пичел се толико трудио да филм буде научно поткован, да је некако тај аспект изоставио. Но, филму не мањка узбудљивих дешавања, али је и то некако сувише технички одрађено. Другим речима, прича је испричана коректно, али не довољно добро да би нам оставила неки дубљи утисак. Верујем, ипак, да овај филм јесте значајна лествица (у историји кинематографије) у научно фантастичном жанру и вредност му се не може оспорити.

Едукативни моменат: Џон Арчер је одржао презентацију за индустријалце са циљем да их приволи да уложе новац за путовање на Месец. Када су га питали која је корист од тога, није умео да им каже, али јесте рекао да је то авантура коју не би требало пропустити. Другим речима, некада треба да се прихватимо неког посла не само зато што видимо корист од њега, већ и због стицања драгоценог искуства.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

atlantis (Small)Лига правде: Трон Атлантиде (Justice League: Throne of Atlantis 2015) је двадесет и први по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овом наставку Лига се суочава са опасношћу из морских дубина. Тамо се налази град Атлантида са врло амбициозним принцем Ормом који жели да уништи сувоземни свет. Међутим, у том сувоземном свету живи његов полубрат Артур, који је прави наследник престола и који може да повеже два света у мирољубиву коегзистенцију. Јасно је да он постаје савезник Лиге како би се спречио рат и убијање људи.

Критички осврт: Нејасна ми је Ормова војна тактика. Он је способан да произведе цунами који би разорио Метрополис, а и поплавио га. Његова војска би се лако онда изборила са свим преживелима јер може да дише под водом, што обични људи не могу. Буквално копнене трупе не би имале никакве шансе. Наместо тога, Орм је повукао цунами и кренуо у копнену битку против војске у Метрополису. Остало у филму је углавном јасно, класично и предвидљиво. Љубавни моменти између виђених парова одрађени су без емоција, док је у неким другим ситуацијама све превише помпезно и патетично. Премало је изазова постављено пред главне ликове, тако да нема ни узбудљиве акције, док су преврати превише бледи. Ову епизоду су баш исфушерили.

Едукативни моменат: Капетан подморнице је рекао свом војнику како не носе сви хероји плашт. И то је тачно из најмање два разлога. Први је што нам нису потребне супермоћи да бисмо били хероји, а други је што плашт не чини јунака, већ његова дела.

Оцена наставника:

1(може мали плус)

red (Small)Бетмен: Под црвеном капуљачом (Batman: Under the Red Hood 2010) је осми филм из горепоменутог серијала. У Сарајеву, Џокер је успео да зароби и убије Робина. Бетмен је прекасно стигао да спаси свог помоћника, те га је затекао мртвог. Након неког времена у Готаму, Бетменовом граду, појавио се криминалац који носи црвену кацигу и решен је да преузме лидерство од највећег гангстера Црне Маске. Бетмен се уплео у ову борбу криминалаца и открива да мистериозни лик испод црвене маске има планове и са њим, једнако као и са виђенијим криминалцима града.

Критички осврт: Ово је једна врло озбиљна прича, сјајно испричана и са мером. Таман свега има колико треба; акције, преокрета, драме, па и мало мистерије, мада се тајна да наслутити.

Едукативни моменат: Робин није могао да схвати да је Бетмену толико тешко да пређе границу морала. Бетмен је пробао да му објасни да би то било заправо веома лако и да је најтеже не прећи је. И то је заиста тако.

Оцена наставника:

5(стамена)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)