Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе.

Допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и имао је сасвим солидан покушај, али некако није добацио преко жељене беле линије.

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)

Лако Је Критиковати 190

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Чудовиште (괴물 2006) је јужнокорејски филм о породици чудака која ће се суочити са застрашујућим створењем из оближње реке Хан. 

Критички осврт: Потпуно је померен филм, али истовремено много реалнији у односу на гомилу америчких блокбастера са истом темом. Има и он неких својих рупица, па је тако изостао адекватан одговор војске или полиције, али и то је можда део критике коју филм упућује Јужнокорејанцима, а богами и Американцима. Радња синусоидира, има својих добрих и јако смешних тренутака, али има и празног хода. Ових првих ипак више и утисак је свеукупно добар, мада би специјални ефекти могли да буду и нешто бољи.

Едукативни моменат: На почетку филма су два научника поступила неодговорно изливајући опасне хемикалије у водовод, које су потом доспеле у реку. Један од њих Скот Вилсон је тврдио како је река огромна и да то неће утицати на њен живи свет, али ипак јесте. Не очекујем да ће услед загађивања речни свет мутирати у чудовишта, али хемикалије могу бити мутагени и нанети свем том живљу велику штету, чак иако је загађивач изливен у малим дозама.

Оцена наставника:

(минус)

Природни град (내츄럴 시티 2003) је још један јужнокорејски СФ. У далекој будућности полицајац Ју Џи Тае је заљубљен у киборга Рин Сео и користи све начине, чак и нелегалне, како би је очувао у животу. Рок трајања од три године Рин истиче, али црно тржиште развија нове технологије које би могле да помогну Јуу да спаси своју љубав. Међутим, ствари ће се искомпликовати и цена Јуове опсесије биће превелика.  

Критички осврт: Рецимо да би ово била корејанска верзија америчког култног „Истребљивача“ и донекле се сензиблитети ова два филма преклапају, а и неке идеје су очигледно преузете попут употребе киборга и њиховог кратког рока трајања. Но, овде се не ради о пробуђеној свести киборга и њиховој жељи за животом, већ су овде покретачи искључиво људи, а киборзи су средства за постизање циља. Режисер Мин Бјон-чхон је као мотивацију својих ликова поставио прилично апстрактне идеале, попут љубави, херојства и вечног живота, али све то опет не изгледа нереално. Некако је успео да ме убеди да његови ликови трагају управо за тим, а глумци су их тако дочарали да сам могао да осетим емпатију према њима. Ово је необичан спој тужне љубавне приче и врло ефектне акције и не могу да кажем да тај спој није успео, али се јасно осећају осцилације у динамици филма како који жанр преовлада. Што се динамике тиче, у причи се овде заиста свашта дешава, па ту имамо полицијске акције, нежне изливе љубави, сукобе бивших пријатеља, читаву заверу са преокретом, мегаломанске амбиције главног злочинца да освоји цео град, перспективе различитих ликова, али без обзира на све то, некако се радња споро развија и Мин је успео да нам дочара све што је желео. Заправо, у питању је врло добар филм и заиста му мало фали да буде одличан, али ни сам нисам сигуран шта конкретно.

Едукативни моменат: Ју је признао Јае Еун Ли да је желео да искористи њено тело да у њен ум смести свест своје љубави Рин. То је објаснио тиме што Јае ионако продаје своје тело као проститутка. Јае не може да очекује да ће је други вредновати више него што она вреднује себе, а то и нико други не може очекивати.

Оцена наставника:

(на пет)

Животни (Life Like 2019) је филм који прати млади брачни пар Адисон Тимлим и Друа ван Акера који су се, због смрти Друовог оца, преселили у његову породичну кућу. Адисон није била одушевљена због те промене, пре свега због њој непојмљивог стила живота. Друова породица је богата и већ први дан по усељењу Адисон је отпустила послугу јер није могла да прихвати да се на такав начин запошљавају људи. Друу је било јасно да је Адисон потребна помоћ око послова у великој кући док он води фирму, па је пронашао компромисно решење. Обратио се Џејмсу Д’арсију који производи роботе налик на људе намењене за слуге. Тако је млади пар добио Стивена Стрејта, који, како се испоставило, ипак није решио, већ још више закомпликовао њихове ионако компликоване односе.

Критички осврт: Филм има два паралелна жанра – драмски и СФ и оба су некако крњава. Драмски део је солидније урађен и нуди једну нову причу о Пепељуги која никако не жели да постане принцеза и у њеној мотивацији филм је добро поентирао. Ликови су прилично конзистентни и добро грађени, али је глума спорадична и рекао бих да се ту Дру најслабије снашао. Однос брачног пара се на крају побољшао, али то видимо тек у последњој сцени и то је режисер Џош Јанович дао као готов производ, иако је међу младим паром остало много тога неразјашњеног и недореченог. Такође, сексуални инцидент између Друа и Стивена је на стакленим ножицама и није сасвим јасно зашто се он у ствари десио. Можда је могло је и без тога, мада не квари утисак много.

СФ део је већ прилично неуверљив јер (сада мора спојлер) се испоставило да је Стивен људско биће које је Џејмс одгајао тако да верује да је робот. Нисам сигуран да се то у уобичајеним ситуацијама не би приметило, ма колико год да је Џејмс мајстор роботике. Морао би да се види умор или напор када би понео нешто тешко (за то и служи), а о повредама и физиолошким потребама да не говоримо. Да би нас уверио да је Стивен робот, Џош је правио сцене у којима се види да он то јесте и приликом партије сквоша са Друом, који је био видно преморен и окупан знојем, Стивен је био чист као суза и са беспрекорном фризуром. Међутим, то аутоматски обара расплет на крају. Сам крај разрачунавања са Џејмсом, који је сада већ прави трилер, прилично је погодан и одвија се по обрасцу, а последња сцена је ипак претерана. Оно што не могу да не ценим у овом филму је идеја, која је прилично добра и свежа, али је, када размислите о њој, мајсторство реализовати је, а бојим се да Џош такав мајстор није.

Едукативни моменат: Џејмс је рекао младом пару да се Стивен чудно понаша за једног робота јер му се обраћају као особи. И то не важи само за роботе; важи и за особе. Оне ће се понашати према вама онако како им се и ви обраћате. 

Оцена наставника:

(не јака, али перспективна)

Смртоносна трка (Death Race 2008) је римејк филма „Трка смрти 2000“ из 1975. На неки начин филм је футуристички јер референцира на 2012. када су, због колапса економије и пораста криминала, затвори постали приватни. Један такав затвор води Џоун Ален и организује трке аутомобила у којима је све дозвољено, чак и оружје и убиства. У тај затвор долази и Џејсон Стејтам, који је сјајан возач и којем је намештено убисто властите супруге. Ускоро ће му постати јасно да сва дешавања у његовом животу и те како имају циљ и да се иза њих крију врло зли мотиви.

Критички осврт: Филм је препун општих места и готово је у потпуности предвидљив, али је режисер Пол В. С. Андерсон био довољно поштен да се није трудио превише да гради мистерију. По том питању ишао је добро утабаним ауто-стазама и радио по обрасцу који је колико-толико одржив. Његов фокус је био на акцији и то овај филм пре свега и јесте и то чиста адреналинско-тестостеронска акција и ту је пружио максимум својој публици. Чак је и мени, који нисам фасциниран ни акцијом, ни ауто-тркама, све то било занимљиво. Наравно, убацио је и опасне лепотице попут Натали Мартинез и такав рецепт тешко да може да омане, а (зачуђујуће за овакав филм) ту је и геј карактер који тумачи Тајрис Гибсон, те врло позитиван став према њему. Мада Пол није претерано потенцирао тај аспект Тајрисове личности, ипак је то корак више ка толеранцији. Неки моменти су за неколико нијанси више патетични но што је права мера и свакако нисмо могли да очекујемо богзна како виспрене реплике, али глумци су се показали једнако као и Пол

Едукативни моменат: Џоун је рекла Џејсону како он није права фигура оца за његово дете и да не треба да га преузима од родитеља који су га посвојили. Он је то ипак учинио јер је закључио да нико није савршен, па тако ни он, али да има нешто што други немају, а то је да нико не може да воли то дете више од њега. А то се рачуна. И заиста, рачуна се.

Оцена наставника:

(једвита)

Небодер (High-Rise 2015) је дистопијски филм који се дешава у напредној грађевини која би требало да представља свет, односно град за себе. Станари имају све што им је потребно у тој згради, а размештени су тако да сиромашнији насељавају ниже спратове, док су богати на вишим. У фокусу филма је Том Хидлстон који је самац и који жели да пронађе своје место у тој згради. 

Критички осврт: Режисер Бен Витли је, рекао бих, урадио добру ствар што се фокусирао на једну тему и није начињао друге, осим ако не проистичу из те главне – глобализма. Дакле, он се није бавио мањинама и људским правима, већ напросто друштвеном неправдом према сиромашнима, али и њиховим нереалним амбицијама или недостатком истих, декаденцијом богатих и распадом породице као институције, мушко-женским односима у оквиру таквих, начетих породица, те растућим феминизмом и политиком која све то прати. И у центру свих тих збивања је Том, који не припада ни овде ни тамо, код којег је све солидно, али ништа перфектно и чији живот улази у колотечину која га разједа. Он ипак не жели да се меша ни у шта што се дешава око њега, ни у нарушену животну средину, ни у породично насиље, иако је све транспарентно уз врло танке, слабо изоловане зидове. И поред свих невоља, испоставља се да је управо Том адаптабилан и да преживљава праву малу апокалипсу која уништава ово друштво (према Беновом мишљењу очигледно унапред осуђеном на урушавање). Ово је добра критика друштвеног система, обрађена кроз готово уметнички филм и са врло ефектним кадровима. 

Едукативни моменат: Издвојио бих цитат на самом крају филма. „Систем слободног подузетништва је нужан, али недовољан услов. Постоји само један господарски систем на свету, а то је капитализам. Разлика лежи у томе да ли је капитал у рукама државе или је већи део тога у рукама људи изван државне контроле. Тамо где се налази државни капитализам, тамо никада неће бити политичке слободе.“ Ја не знам да ли је ово тачно, али свакако треба видети разна гледишта. 

Оцена наставника:

(рецимо)

Кева (Ma 2019) је филм у чијем фоксусу су група тинејџера и средовечна жена Октејвија Спенсер која са њима прави крајње необичан однос. Она им набавља алкохол и пушта их да партијају у њеном подруму и њима се то у почетку јако допало. Временом, почињу да примећују да је Октејвија веома чудна и можда чак и опасна.

Критички осврт: Ово је добар хорор, који није страшан, али јесте интригантан и гадан. Прича је слојевита и смислена, без већих грешака. Октејвија је поцепала своју улогу и појела за доручак једну такву глумачку величину као што је Џулијет Луис, мада поређење у овом случају баш и није фер с обзиром на улоге које су им додељене. Режисер Тејт Тејлор је завршницу мало збрзао и приземљио филм попут авијатичара коме се баш, баш жури кући, али није превише покварио утисак.

Едукативни моменат: Одрасла особа која даје деци алкохол, ма колико њима напредно изгледала и кул, дефинитивно им није пријатељ, све и да нема лоше задње намере.

Оцена наставника:

(можда би могла и петица)

Вечни (Eternals 2021) је суперхеројски филм из Марвеловог универзума и такав је 26. по реду. Вечни су ванземаљски суперхероји који су дошли на Земљу још 5000 година п.н.е. како би истребили чудовишне девијанте и спасили људе који су њихов плен. Међутим, њихова мисија постаје јаснија тек у садашње време и неће им се допасти. Пред њима је тежак избор и тежак задатак да спасу цело човечанство. 

Критички осврт: Прича је добро осмишљена са можда превише ликова, али су сви толико упечатљиви да их је лако запамтити и повезати са њиховим моћима које јесу разноврсне, али нису нове у свету суперхероја. Ови су можда превише фенси направљени, а и девијант који је еволуирао није довољно искоришћен, али већих грешака у филму нема. Ово је једна добро урађена суперхеројштина.

Едукативни моменат: Тек када су се сви вечни удружили у један ум успели су да победе биће величине планете и велике снаге, чија врста ствара звезде. Тимски рад омогућава резултате које појединци тешко могу да остваре и који могу бити заиста импресивни.

Оцена наставника:

(жемо)

Тамара (Tamara 2005) је филм о девојци из наслова коју глуми Џена Деван. Тамара се аматерски бави вештичарењем, а са жељом да заведе свог наочитог професора Метјуа Марсдена. Пошто је неснађена у школи, постаје жртва грубе шале, али и трагична жртва јер је шала пошла по злу. Другари из школе су одлучили да трагични догађај не пријаве полицији, већ да несрећну девојку закопају у шуми. Њихово изненађење биће утолико веће када је следећи дан виде у школи лепшу него икад.

Критички осврт: Ово је јадна верзија „Кери“: имамо угњетавану и неугледну, а у ствари лепотицу Џену која има смртоносне моћи и лепу заштитницу Кејти Стјуарт која је искусила да је пут до пакла поплочан добрим намерама. И имамо грубу шалу која ће бити окидач, а коју спроводи распусни пар Брајан Кларк и Мелиса Елијас. Невоља је што су готово сви наведени глумци прилично непознати и са врло танким каријерама, а ако одгледате овај филм биће вам јасно да нису могли да достигну више. Није само глума лоша, већ и дијалози, а и сценарио, који сам већ поменуо. Режисер Џереми Хафт је напросто један, доказано квалитетан и култни филм транскрибовао у други поджанр хорора. Врло безидејно и прилично бледо, а да би све било још безидејније и блеђе, почевши од Тамарине смрти филм скреће ка „Знам шта сте радили прошлог лета“. Ово није први филм који је компилација других, али изгледа да Џереми не уме да преписује или то ради као ђак који толико не учи да уписује бесмислене појмове које није добро чуо од другара. Једна сцена ме је подсетила на серију „Чари“ и она би одговарала квалитету овог филма, мада, кад размислим, серија је боља. 🙂

Хорор део је одрађен уз врло насилна, али не баш узбудљива смакнућа. Џена се поиграва својим жртвама на чудне начине, уз много крви и изнутрица и са великим паузама између крвавих пирова како бисмо се питали шта сада смера. Заправо се не питамо јер а) све је некако предвидљиво, б) прилично је виђено у другим филмовима (рецимо у првом делу „Вриска“ јер и тамо су двојица убица, а и овде Жил Хакоен и Брајан) и в) предосадно је. Уз све ово бих додао да има много наивних момената и реакције ликова у много наврата нису логичне.

Едукативни моменат: Тамара је преко Марка Девиња поручила свима да се никада не плаше да заступају оно што је исправно. Добар савет од једне вештице. 🙂

Оцена наставника:

(сигурна)

Модерни вампири (Modern Vampires 1998) је, као што сам назив каже, прича о вампирима, пре свих о Касперу ван Дину који се вратио у Лос Анђелес, баш у тренутку када овим градом ординира „Холивудски кољач“, вампирица која сеје страх и у људској и у вампирској заједници. Каспера јако занима ова вампирица јер је она љубав његовог живота. Међутим, неће му бити лако да је спасе јер је жели мртву гроф Дракула (Роберт Пасторели) лично.

Критички осврт: Ово је тра-ла-ла филм и јако ме подсећа на наше плитке комедије осамдесетих, попут „Хајде да се волимо“, испразан и без вредности. И што је најважније, без праве приче. Режисер Ричард Елфман је сместио у филм помало од свега што би могло да прода филм, па ту има и еротике, акционих пуцачина (практично све су катастрофално лоше) и хумора (неколико фора јесу добре, признајем). Наравно да је у питању црни хумор, али интересантно је да је Ричард сместио и неке јаче теме, попут расизма, нацизма и тешких породичних трагедија, али са намером да се зеза са њима и то сасвим безуспешно. Не познајем рад овог режисера, али он напросто, макар у овом филму, никако није успео да добаци преко врло сведене комедије. Крај је са једне стране исфорсиран, а са друге антиклимактичан. Ако пропустите овај филм, заиста нисте пропустили богзна шта.

Едукативни моменат: Ван Хелсинг (Род Стајгер) је на крају настрадао како није желео јер се удружио са криминалцима. Ако размислимо то је једини могући исход. Морамо бирати друштво. 

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Хотел Трансилванија: Трансформанија (Hotel Transylvania: Transformania 2022) је четврти наставак саге о породици вампира која води хотел, односно уточиште за чудовишне створове. Глава породице Дракула (глас је позајмио Брајан Хал) жели да се повуче у пензију и остави хотел својој кћерки (Селена Гомез), али не и зету Џонију (Енди Семберг) јер је (само) човек и уз то врло непоуздан. Када је схватио да је Џони начуо да ће бити власник хотела заједно са својом супругом, Дракула се успаничио и верујући да ће овај све упропастити својим фикс идејама, измислио је закон према којем не може да преда имање Џонију јер овај није чудовиште. То је сморило Џонија, али тада сазнаје од лудог научника Ван Хелсинга (Џим Гафиган) да овај има начин да га претвори у чудовиште. Џони са радошћу прихвата и Ван Хелсинг га претвара у змаја. Испоставиће се да се све то није завршило на томе, те су нека чудовишта постала што људи, што желе, укључујући и самог Дракулу, али је најгоре то што промена није коначна и мутације трају све док се преображени Џони не претвори у безумну звер, а апарат за претварање се у међувремену поломио. Како би исправио своју грешку Дракула са зетом креће у Јужну Америку како би пронашли кристал и заменили сломљени на апарату. Испоставиће се да је авантура ипак превише за Дракулу који је изгубио своје вампирске моћи.

Критички осврт: Хумор је приказан мање-више кроз неспретне гегове јунака и такве комичне цртаће најмање волим јер су обавезно сведени. Међутим, овде то и није испало тако лоше и заиста има више од пар добрих фора. Цртаћ је динамичан и забаван, али без јачих порука и дубљих емоција. Некако је тај сегмент површно одрађен. Прича је добро вођена и технички дојам је прилично висок, али уметнички заиста не. 

Едукативни моменат: Џони је рекао свом тасту Дракули да ако у свему буде видео лоше, пропустиће добре ствари. Све му је рекао.

Оцена наставника:

(могла би и четворка, али би била поклоњена)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 183

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Смрзнута грозница (Frozen Fever 2015) је кратак филм који се надовезује на цртани хит „Смрзнута“ из 2013. Ледена краљица Елза је желела да приреди својој сестри Ани најлепши рођендан који је имала до сада и желела је да цео дан буде савршен. Међутим, у својој намери није успела јер се – прехладила.

Критички осврт: Пресладак цртаћ, нема шта. Тема је већ излизана, али је лепо реализована.

Едукативни моменат: Елза је желела да направи савршен рођендан за своју сестру и успела је у томе, иако је мислила да је све покварила и да неће успети. За рођендан јој је поклонила пажњу, а то је, заправо, најважније. Једна мудра особа ми је рекла да најлепши поклон који можемо некоме дати је време. 

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Еинбо: Дух Амазона (AINBO: Spirit of the Amazon 2021) је прича која прати авантуру младе домороткиње по имену Еинбо (глас позајмила Лола Реј), која, заједно са својим спиритуалним водичима животињским духовима, креће да спаси свој рај у џунгли Амазона од дрвосеча и рудара.

Критички осврт: Нису ми јасна осећања девојчица у вези са смрти маме Куни. Зуми и Еинбо су претрчале смрт жене која им је толико блиска и кренуле у свађу са Атоком. И надаље ми је цртаћ одисао површношћу, пре свега у осећањима, а онда и у мотивацији ликова. Њихови поступци и намере су ми били повремено нејасни и уопште нисам капирао шта Аток жели да учини када је кренуо за Еинбо. А Еинбо је била кренула у потрагу за начином да скине клетву са свог народа и шуме, па је тако стигла у део где живи дуго најављивана и супер моћна Велика Мама (огромна корњача). Најпре што је окружење изгледа пристигло из „Аватара“ (баш као што су и животињски духови пристигли из „Краља лавова“), а онда што је моћна корњача и очигледно мама Амазона право разочарење. Све што је Еинбо добила од ње су упутства, након којих је уследио исцрпљујући успон ка вулкану. Све је то са премало изазова за главне протагонисте, некако испразно и готово сваки део изгледа као део пазла без кога се могло. Разумем ја да режисерски двојац Рихард Клаус и Хосе Зелада није желео насиље у филму, али је ипак све то могло са више узбуђења.

Некако ми је изгледало да ће филм имати везе са угрожавањем тропске области којом се бави, али није добацио даље од мистике, тако да је и тај део остао блед и без еколошких порука. Анимација је тенденциозно преслатка и луткаста, ако изузмемо неке старије чланове и, наравно, главног негативца. Аток чак изгледа, према облику лобање, као наш даљи предак. Мало је тога што могу да похвалим у филму; рецимо преврат, ко је заправо зликовац, што ће можда бити изненађење ако растерећено гледате и не трудите се да претпоставите. 🙂

Едукативни моменат: Када се Еинбо пожалила Куни да су духови водичи заправо шарлатани који јој ни у чему не помажу, ова ју је питала како мисли да нешто научи ако јој они све кажу и покажу. То је добро питање које довољно говори о квалитетном образовању.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Божић Чарлија Брауна (A Charlie Brown Christmas 1965) је специјал серије о дечаку из наслова. Он је депресиван због празника и пошто је схватио да то није у реду, затражио је помоћ „психијатра“ Луси. Она му је предложила да као терапију режира школску божићну представу. Међутим, терапија није баш била оно чему се Чарли надао.

Критички осврт: Као и сваки цртаћ о Чарлију Брауну и овај је напросто неодољив.

Едукативни моменат: Чарли је набавио јелку која се никоме није допала. Међутим, када су је сви заједничким снагама окитили, испала је врло лепа. То само значи да људима и њиховим изборима треба дати шансу.

Оцена наставника:

(слатка, као и цртаћ што је)

Време је Божића поново, Чарли Браун (It’s Christmastime Again, Charlie Brown 1992) је још један цртаћ о дечаку из кикирики екипе и још један Божић. Филмић говори о томе како су се Чарли и његови другари провели за овај празник.

Критички осврт: Сам назив указује да је ово варијација на тему Божића. Претходно описани филм има мало конзистентнију причу од овог, изненађујуће обрте и лепе поруке. Овај филм просто плени шармом и хумором, тако да су оба успела сваки на свој начин.

Едукативни моменат: Пеперминт Пети се побунила што на Божићној приредби мора да глуми овцу. Марси јој је на то рекла да ниједна улога није мала, ако донесе задовољство публици. Мудра је мала Марси.

Оцена наставника:

(скоро стабилна)

Бетмен: Зла крв (Batman: Bad Blood 2016) је 24. по реду цртаћ из Ди-Сијевог универзума. Бетмен се сукобио са зликовцима, односно прискочио је у помоћ Бетвумен, али је настрадао како би њу спасио и нестао у акцији. Недељама га нема, па је његов костим преузео његов некадашњи помоћник Најтвинг. Бетвумен ће се удружити са њим, али и са малим Робином, као и Бетвингом, како би пронашли Бетмена и стала на пут великој завери која је у вези са нестанком суперхероја.

Критички осврт: Ово је врло озбиљна епизода са истом таквом причом зачињеном породичним интригама, поремећеним односима и нереалним очекивањима. Има ту и згодних цака са часним сестрама које су заправо гарда, али је и свеукупно акција прилично добра, чак донекле и узбудљива. Има мало приче и о толеранцији, с обзиром на то да је Бетвумен наклоњена женском полу. И све је некако дозирано, мада мањкају емоције, без обзира што су протагонисти очврсли суперјунаци.

Едукативни моменат: Бетмен је на крају прихватио да има екипу, иако се био дистанцирао од других суперјунака. Тим ипак може да уради много више од појединца и то је схватио чак и тако моћан и богат суперхерој.

Оцена наставника:

(не баш чиста)

Истребљени (Extinct 2021) је цртаћ о необичним сисарима у облику крофни – фламелсима, који живе на острву и прослављају празник цвећа. Једина сметња су Ед и његова сестра Оп, који увек све покваре. Зато су им ове године фламелси забранили да присуствују овом празнику. Како би повратили углед међу својим сународницима, Ед и Оп су се попели на већу висину угашеног вулкана у потрази за ретким цвећем. И пронашли су један цвет за који се испоставило да је чак и магичан и да је времеплов. Тако су два спадала завршила у будућности и открила да је њихова врста у ствари истребљена. Ту су видели своју шансу да спасу своје племе и постану хероји. Испоставиће се да то ипак није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово није лош цртаћ, ако изузмемо крајње класичну поставку, предвидљив ток и стереотипне ликове, без обзира што имају рупу у стомаку. 🙂 Он је ведар, има радњу, честе промене амбијента, динамику и чак је донекле узбудљив. Има и три, четири форе које су успеле, али му генерално мањка хумора и поруке које пружа некако су претрчане. Целокупан утисак је ипак осредњи и оцена четири овде би била баш поклоњена.

Едукативни моменат: Постоје врсте које су истребљене и оне у црвеним књигама имају ознаку EX (енглески: extinct). Када налетите на такву ознаку да знате о каквом статусу врсте се ради.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Сејдини последњи дани на Земљи (Sadie’s Last Days on Earth 2016) је филм о девојчици из наслова (глуми је Морган Тејлор Кембел) која се спрема за апокалипсу за коју је открила када је радила истраживање за свој школски научни пројекат. До судњег дана остало је око месец дана и толико и времена да она уради све што је написала на својој листи жеља.

Критички осврт: Овај филм може да се посматра на два начина; или као да ће апокалипса заиста доћи или, што је извесније, да су то само страхови једне тинејџерке да ће остати сама због сопствене интровертности. Свакако је идеја фина, али је врло лоше реализована. Нарација на почетку треба да послужи томе да се упознамо са хероином коју ћемо пратити и њеним окружењем и такав приступ није баш оригиналан, као ни њена листа свега онога што жели да учини до апокалипсе (листа је већ попуњена у „16 жеља“ из 2010. и сличним филмовима). Поменута нарација није ни послужила сврси јер све што смо чули од млађахне Морган могли смо уједно да видимо у наредним сценама. Можда је требало да послужи да се емотивно вежемо за хероину, али у мом случају није упалило јер ме некако није уверила у своје карактерне особине, баш као ни њени пријатељи. Могуће је да су томе допринели и дијалози који су исфорсирано паметни, а и ликови су равни, без емоција тако својственим тинејџерима. Сви су стармали и сви одишу мудрошћу, али не и животношћу, иако је порука филма да треба живети живот као да је крај света за који дан. И та порука је сувише опште место и у контрапункту са мудролијама које смо имали прилике да чујемо како их ликови изговарају. Са друге стране, старији ликови у филму су или незаинтересовани или плитки, тако да све то доприноси неуверљивости, али је већи проблем што су сви превише бледи.

Осим дијалога, режисер Мајкл Ситер је исфорсирао однос између Морган и њене би-еф-еф Кларк Бако и ја до краја нисам успео да схватим у чему је проблем између њих две. Све ми је то личило на оне типичне холивудске разводе када се као разлог помињу непомирљиве разлике у карактерима. Но, њих две су се на крају помириле и заједно са својим новостеченим момцима Манроом Чејмберсом и Рикардом Ојозом скочиле у базен јер последњи захтев на Морганином списку је да буде слободна. Где ћете већу слободу од скакања у базен у одећи? Ипак ту не могу да будем тако строг јер је то можда и једина ствар која ми некако иде уз тинејџерско понашање у овом филму и уједно је највећи изазов постављен пред главну протагонисткињу.

Едукативни моменат: Рикардо је започео реченицу да некада када нешто учинимо то не мора да има сасвим смисла, али ако је исправно… Смисао ће се наћи, довршио бих ја. 🙂

Оцена наставника:

(не знам да ли бих дао плус)

Ескејп рум: Турнир шампиона (Escape Room: Tournament of Champions 2021) је други део филма „Ескејп рум“ из 2019. Логан Милер и Тејлор Расел су двоје преживелих из претходног филма и они желе да раскринкају организацију Минос која прави застрашујуће игре Ескејп рум за богату и перверзну публику. Они проналазе траг да је та организација смештена у Њујорку и одлазе тамо, али су их спремно дочекали и увукли у нову смртоносну игру заједно са преживелима из других игара.

Критички осврт: Режисер Адам Робител је значајно боље започео први него овај филм. Док је у првенцу почетак касније искоришћен за озбиљан преокрет, овде је само чудан. Мастер игре наводно убија своју супругу у маниру ескејп рума и не могу да се не запитам да то ипак није мало превише.

Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да Логан сања у хотелу који се наводно урушава. Но, највећи проблем са филмом је што је практично поновљен први део. Није одмакао ни макац, ако не рачунамо замке које су, па слично виспрене као и претходне. Но, забаван је, студиозан, паметан и напет, макар је такав био до пред крај. Финале филма (назовимо га преокретом) је урушило једну солидну четворку (за једну, можда чак две оцене) јер је сувише неуверљиво и неспретно.

Едукативни моменат: Тејлор је кривила себе што је Логана увукла у причу наново, али јој је Холанд Роден рекла да није крива она, већ организација Минос која се бави криминалом и убијањем људи. Не можемо себе да кривимо за догађаје на које не можемо да утичемо, као што је у овом филму било Логаново страдање, али можемо да се потрудимо да променимо оно што можемо, а то је раскринкавање Миноса. На крају дана постоји изрека која каже: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога.“

Оцена наставника:

(ту негде)

Стари (Old 2021) је филм инспирисан графичким романом „Куле од песка“ Пјера Оскара Левија и Фредерика Петерса. Брачни пар Гаел Гарсија Бернал и Вики Крипс са двоје деце путују у тропско одмаралиште и то је требало да буде последњи породични одмор пре развода. По савету менаџера одмаралишта Густафа Хамарстена, породица се упутила на једну осамљену и изоловану плажу, заједно са још неким породицама, односно паровима. Испоставиће се да је плажа заправо смртна клопка за све њих.

Критички осврт: Некако су реакције ликова и посебно дијалози на почетку, док се прича захуктавала, звучали и изгледали не баш неприродно, али довољно чудно. Исфорсирани су и у појединим тренуцима нису разумљиви, док у другим су ми изгледали као рецитовање. Касније се то некако унормалило, али је режисер М. Најт Шјамалан сада имао нови изазов, а то је брзо старење. Повремено је то сасвим логично решио, као у случају бебе која се родила, а повремено је грешио, па је Гаелу ослабио вид тако да је постао кратковид, иако је за старење карактеристичнија далековидост. Неуверљиво је решио психичко старење деце и сва је прилика да би њихови карактери ипак требало да личе више на оно што смо видели у филму „Велики“ из 1988. него на ово. Свеједно је све било занимљиво, иако је ликове убацивао и избацивао из сцена како је где већ било погодно, што је одлика лоших филмова. Но, ово није лош филм и лепо је повезао позадинске приче ликова са оним што им се дешавало, а и режија и фотографија су на нивоу професионалца који је фантастичном жанру дао леп допринос и већ има десетак филмова иза себе. Прича је конзистентна, лепо заокружена и свака сцена има смисао, као и сама идеја. Крај је решен солидно, мада је вероватно могло и боље.

Едукативни моменат: Вики је питала зашто им не расту коса и нокти, с обзиром на то да убрзано старе. На то је Кен Ланг рекао да њих чине мртве ћелије, па да не реагују исто као живе. И само делимично је у праву. Стабло длаке јесу мртве ћелије, али њен корен није и одатле расту длаке. Дакле, нема разлога да коса ипак не расте, баш као ни нокти и то је нелогичност у филму.

Оцена наставника:

(солидно)

Невесте из Содоме (The Brides of Sodom 2013) је прича која се дешава у апокалиптичној будућности. Вампири су завладали светом и хране се преосталим људима на планети. Све се мења када се један од вампира ловаца заљуби у свој плен.

Критички осврт: Овај филм је дефинитивно лош, али на некако инфантилан начин. Таква је и прича, дијалози, глума. Као да је филм правио неки тинејџер пун хормона и разноврсних фантазија, а не тридесетпетогодишњи режисер Крип Криперсин. Углавном, све то личи на неку јефтину сапуницу са врло приземним мотивима и преокретима. Та мелодрама се дешава у вампирском свету, а ту се мувају и неки људи, њих троје заправо. Они буквално блеје и имају као неки љубавни троугао који уопште није битан у причи и не труде се да, шта знам, рецимо побегну одатле јер све врви од вампира који хоће да их прикољу. И то су вампири и урадили, али овде је тешко осетити емпатију према било којем лику који је убијен или унесрећен на било који начин. Чак није ни страшно, ни гадно. Крв само шљишти и сви неуверљиво вриште. И сви се шетају у неглижеима, ваљда да би се нагласила еротика и повремено имају секс и то дословно свако са сваким. Ипак, Крип би требало да зна да то не мора обавезно да значи да је направио и узбудљив еротски филм. Филм свакако еротски јесте, а и СФ јер се ту види нека апокалипса и вампири, али је ту и урбана фантастика са вештицама и магијом. И спој те две фантастике баш није најбољи, некако је једна налепљена на другу као да су две ролне филма лепили селотејпом. Крај је изненађујуће добро решен, али ипак то није довољно да подигне оцену.

Иначе су специјални ефекти врло јадни и верујем да неке игрице имају боље, а нису се потрудили ни око мистичне књиге. Изгледа као жврљотина која настане када нам је досадно на неком семинару. Можда је настала тако што су камермани и тонци жврљали док су радили на филму јер довољно је досадан и он.

Едукативни моменат: У овом филму озбиљан је проблем наћи било шта едукативно. Рецимо, протагонисти у филму су завршили трагично јер су веровали на реч Дилану Воксу, иако је патолошки лажов и манипулант. Ми наравно не знамо да ли нас неко лаже, као што не морамо да знамо ни карактерне црте неке личности, али можемо да видимо како се та особа понаша и да наслутимо. Дилан је у филму вампир који је зао и насилан према људима. Не можемо очекивати неку част и поштење од такве особе. 

Оцена наставника:

(и не видим начин како би могло бити више)

Лако Је Критиковати 182

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.

Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.

Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.

Оцена наставника:

(на четири)

Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.

Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.

У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.

Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.

Оцена наставника:

(ја двојби немам)

Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.

Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.

Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.

Оцена наставника:

(ма може)

Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.

Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.

Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.

Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.

Оцена наставника:

(једвита)

Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.

Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.

Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.

Оцена наставника:

(објектив)

Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.

Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.

Оцена наставника:

(стабилна)

Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.

Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.

Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.

Оцена наставника:

(уз микро плусић)

Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.

Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.

Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.

Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.

Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.

Оцена наставника:

(може и пет)

Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.

Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.

Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)

Лако Је Критиковати 180

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.

Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.

Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.

Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.

Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.

Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.

Оцена наставника:

(исто блага)

Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.

Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.

Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.

Оцена наставника:

(апсолутно)

Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.

Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.

Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.

Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.

Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.

Оцена наставника:

(па, у ствари, може)

Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.

Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.

Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.

Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.

Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.

Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.

Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.

Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.

Оцена наставника:

(на четири)

Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.

Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.

Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.

Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.

Оцена наставника:

(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)