Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Advertisements

Лако Је Критиковати 64

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

interview (Small)Интервју са вампиром: Вампирске хронике (Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles 1994) је филм снимљен према истоименој књизи америчке списатељице Ен Рајс. Бред Пит је вампир који је пожелео да попије крв Кристијану Слејтеру. Међутим, када је сазнао да овај прави аудио-записе о животима људи, предомислио се и наместо да га убије, одлучио је да му исприча своју причу која траје већ два века.

Критички осврт: Филм ми је изгледао у многим моментима као позоришна представа. Има неки необичан шмек, интригантан је, па и донекле шокантан, са дубоком причом која прати све ликове. Занимљиво је настојање аутора филма да продају свој производ, иако је прича већ у сценарију била, очигледно, добра, а предвиђен буџет велики. Тако да има и оног типично холивудског шминкања, које је непотребно, а ликови су за више од нијансе префорсирано романсирани. И наравно, узети су били све сами најлепши и напопуларнији глумци које је то време могло да понуди (против којих је била и сама Ен, али је, касније, променила мишљење).

И глумци су заиста одрадили свој посао, мада је занимљив сам лик који тумачи Бред. Он је у овом филму потпуно пасиван, иако најзначајнији јер он прича своју причу. Чак је и Кристијан, виђен као слушалац, активнији од њега. Поставка је да Бред одбија да буде то што је постао, али његов отпор је тек декларативан, превише помирљив да би био озбиљан и тиме једва уочљив. Карактер свог лика постигао је више сензибилитетом него конкретним поступцима, што верујем и јесте плус за његово глумачко умеће. Иначе, од свих славних глумачких имена, највише ми се дојмила Кирстен Данст, тада девојчица, која је показала да ће бити изузетна глумица. Заправо, све ми се допало у филму, укључујући и музику.

Неколико грешака прати овај филм, а ја сам уочио свега пар очигледних. У сцени када Стивен Ри плеше по своду тунела, нити његова коса, нити плашт не подлежу сили гравитације, а мртвој жени у таверни се очигледно мичу трепавице. Другу жену, на позоришној сцени, раскопчавају вампири, иако је сцену пре тога она већ раскопчана. Без обзира на све то, многи ласкави епитети могу ићи уз овај филм: антологијски, култни, па и ремек-дело вампирског поджанра.

Едукативни моменат: Кристијан ништа није научио из Бредовог искуства, већ је морао сам да прође то исто. Добро је учити из сопствених грешака, али је много мудрије учити из туђих.

Оцена наставника:

5(и још плус и још браво)

dorian_gray_ver (Small)Доријан Греј (Dorian Gray 2009) је филм рађен према делу Оскара Вајлда. Доријана глуми Бен Барнс, младић који је наследио велико имање у Лондону од свог деде. Њега је уочио сликар Базил Холвард (Бен Чаплин). Базил, занесен Доријановом лепотом, у слику уноси сва своја осећања према младићу. Портрет је толико добар да га Доријан показује свима, па тако и лорду Хенрију Вотону (Колин Ферт). Лорд Хенри убрзо опчињава Доријана својим теоријама о хедонизму и њих двојица постају блиски пријатељи. Доријан постаје охол због своје лепоте и младости, те је пожелео да буде вечно млад као на портрету. Жеља му бива испуњена, што му дозвољава да посвети свој живот потрази за новим, све мрачнијим задовољствима.

Критички осврт: Дијалози су врло виспрени и на једноставан начин приказују једну животну филозофију која осуђује људску лицемерну природу, али и бежи у екстрем. Ту, наравно, предњачи Хенри, према чијој филозофији Доријан и заузима животне ставове. И цела радња филма ми се допада, али ту и није могло да буде грешке јер је филм и рађен према ремек-делу фантастичне књижевности. Могу само да приметим да је режисер Оливер Паркер добро презентовао дело и дочарао доба у коме се све то одвија. Искористио је и колико је могао модерних специјалних ефеката и то није испало лоше, мада мислим да је црв који испада из ока лика на слици потпуно непотребан.

Ликови (пре свих Бен и Колин) просто зраче, можда не харизмом, али неком необичном енергијом, набојем, очекивањима… Глумци су заиста добро одрадили посао. Ни млађани Бен није био лош, а на руку му иде и физиономија. Он је леп момак, али има и ту злокобну и безобразну црту која његов лик чини уверљивијим.

Едукативни моменат: Портрет Доријана Греја на фантастичан начин показује једну животну истину; да свако наше искуство оставља траг на нама. Тај траг не мора да се види на нашем лицу или било где на телу, али он, неумњиво, постоји.

Оцена наставника:

4(са покојим минусом)

alienout (Small)Предстража 37 (Outpost 37 2014), познат и као „предстража за ванземаљце“ (Alien Outpost) је футуристички војни филм који се бави инвазијом ванземаљаца на Земљу из угла војника једне од ретких преосталих предстража.

Критички осврт: Иако су ликови живописни довољно да их веома брзо запамтите, опет је филм, како је одмицао, постајао све досаднији. И то не само зато што је ово класичан ратни филм, те тако поджанр који ме не занима претерано, већ и зато што је заиста постајао монотон. Осим спорадичних борби, није понудио много више од пуких грубих шала старијих војника према млађима. Није помогло ни то што су сцене прекидане интервјуима са ликовима. То је, ваљда, требало филму да да шмек различитости и ноту реалности јер је онда налик каквој документарној емисији, али и то је мотив већ виђен у другим остварењима. Исто тако виђено је и снимање телевизијском (или видео) камером и то тако да сцене буду сецкане и нејасне, па се ми питамо како ти ванземаљци заиста изгледају. А они класичнији не могу бити.

У последњој трећини филма акција постаје значајно динамичнија и напетија и почиње да се дешава радња, које до тада није било. Па, ипак, ништа што већ нисмо видели, са све снопом светлости који иде равно у небо и који је неизбежан тренутак америчких СФ остварења. Признајем, глума је одлична, режија и продукција сасвим солидни, али све то не може да надокнади сценарио који је, најблаже речено, сиромашан.

Едукативни моменат: Млади „гуштер“ је схватио да старији војници збијају (додуше грубе) шале са њим, а како би видели каква је личност. У многим друштвима постоји обред, да га тако назовем, иницијације, а и да не постоји, у ново друштво, колектив на послу или било какву другу групу, никад није лако уклопити се од почетка. Треба упознати људе, њихове обичаје, сензибилитет, начине рада… И треба да постоји труд да будемо део те екипе, али не треба изгубити ни сопствену личност и, како кажу, „своје ја“.

Оцена наставника:

2(мада може и један без проблема)

Astronaut-The-Last-Push (Small)Последње гурање (The Last Push 2012), познат још и као „Астронаут: Последње гурање“, прича је о двојици астронаута који су кренули на пут ка Европи, Јупитеровом сателиту. Требало је да буду у хибернацији шест година док не стигну тамо, али успут их је ударио микроастероид и проузроковао штету и смрт астронаута Џејмса Мадија. Хари Пејтон је преживео, али му следује мукотрпан повратак кући, пошто је мисија отказана. Наиме, у малој просторији треба да проведе две дуге године.

Критички осврт: Занимљиво је да овај филм има исту тему и прилично сличну режију као годину дана каснији „Извештај са Европе“, али је овај потоњи, ипак, бољи. Но, далеко од тога да је овај филм лош. Хари је успео готово сам да изнесе филм, заробљен у свемирској капсули не већој од једне просечне затворске ћелије, а да не буде нимало досадно. При томе, глуми лика који је толико суздржан да бисмо лако могли да га назовемо „дрвеним“ и који не нуди врцаве досетке, занимљиве вештине и емоције које прште. И када има изливе емоција, опет су некако контролисане, под добром дозом супресије. И то јесте изузетно глумачко мајсторство.

И прича је добра, иако уопште не иде у смеру у ком је започета, а то је сателит Европа. Оно мало специјалних ефеката, пак, нису ме фасцинирали, али и очигледно низак буџет, утрошен и на њих и на цео филм, само још више појачава мој позитиван став.

Едукативни моменат: Иако мисија није успела, Хари је успео. Он је постао инспирација многим људима на Земљи, а посебно деци чији је херој и узор. Некада нас не чине великима успеси, награде и признања, већ труд, пожртвовање и посвећеност.

Оцена наставника:

5(да)

lrgscale (Small)Звончица (Tinker Bell 2008) је први у низу филмова о мајушној вили која живи у земљи Недођији. Као и друге виле и она је рођена из осмеха бебе и доспела у земљу вила. Тамо су друге виле процениле њен таленат и испоставило се да је припала групи радилица. Међутим, Звончица није задовољна овим избором и жели да ради нешто друго јер би јој то омогућило да посети Главну земљу. Другарице покушавају да јој помогну у томе, али изгледа да за Звончицу других опција нема. Ипак, она не одустаје, иако то наноси штету целом вилинском свету, па и самој природи.

Критички осврт: Као и други филмови о овој вили и овај је сјајан. Прича је добра и шаље много лепих едукативних порука за децу. Када год се прави цртаћ за девојчице, увек је идеја да оне треба да буду принцезе и лутке. У овом случају то није тако, а Звочнчица се, уз то, бави пословима који се традиционално сматрају мушким. И то ми се јако допада. У ствари, све ми се допада у овом цртаћу.

Едукативни моменат: Звончица је покушала да буде и вила воде и животињска вила и вила ветра и шта све не, али није успела јер је њен таленат био да прави ствари. Ипак, у том свом настојању није погрешила. Врло је важно да у животу пробамо да радимо што више тога како бисмо открили где смо најбољи. Није искључено ни да ћемо се пронаћи у више различитих послова, а не само у једном.

Оцена наставника:

5(може)

toy_story_ver (Small)Прича о играчкама (Toy Story 1995) је филм о играчкама дечака Ендија, које уживају у игри са њим, а посебно Ендијева омиљена играчка каубој Вуди. За Вудија све се мења када Енди за рођендан добија База Лајтјира, акционог свемирског хероја са много више опција. Он заузима Вудијево место и изазива завист код дрвеног шерифа. Вуди жели некако да поврати своју позицију и предузима конкретне кораке, али то се испоставља као грешка која може бити кобна и за њега и за База.

Критички осврт: Овај филм нуди врло виспрен хумор, са ликовима који су боље разрађени него реалне особе у неким играним филмовима. Све то прати и врло добра, чак компликована прича, са необичним превратима која играчке воде у увек нову авантуру.

Играчке су анимиране сасвим добро, док су људски ликови некако мање симпатични. Можда је то урађено и да би се фокус пребацио на играчке, које изгледом напросто плене, али шта год је намера аутора цртаћа била, свакако је успешно реализована.

Едукативни моменат: Вуди је морао да схвати да је замењен Бадијем и да то и прихвати. Сазнање да смо заменљиви никада није лако и може да нам изазове широк спектар различитих емоција, укључујући и љубомору, али морамо да будемо свесни тога. Колико год да смо добри у неком послу, пре или касније појавиће се неко једнако добар, бољи или лошији, али свакако неко ко ће радити тај наш посао наместо нас. Можда је најбољи савет да то не узимамо за зло тој особи, већ да пронађемо неку другу улогу, која ће за нас бити прихватљива или да почнемо да радимо у тиму са тим неким, баш као што је то урадио Вуди.

Оцена наставника:

5(наравно)

toy-story-ii (Small)Прича о играчкама 2 (Toy Story 2 1999) је наставак претходног филма. Шериф Вуди је упао у невољу покушавајући да спасе играчку пингвина са дворишне распродаје. Наиме, Вудија је украо подли продавац играчака. Испоставило се да је Вуди део старињске и вредне колекције играчака и да може добро да се препрода музеју у Токију. Остале играчке дечака Ендија кренуле су у мисију спасавања.

Критички осврт: Према квалитету приче, те авантури и хумору који је прате, овај филм не заостаје за претходним. Ретко се дешава да наставци буду овако добри.

Едукативни моменат: Енди није повео Вудија у камп зато што је бринуо о њему, а не зато што га је одбацио, као што је Вуди мислио. Не можемо знати које мотиве има друга особа базирано искључиво на сопственим импресијама.

Оцена наставника:

5(иста)

southpark (Small)Саут Парк: већи, дужи и нецензурисан (South Park: Bigger, Longer & Uncut 1999) је дугометражни цртаћ рађен према серији „Саут Парк“. Дечаци Стен, Кени, Кајл и Ерик отишли су у биоскоп да гледају филм у коме глуме њихови омиљени канадски глумци Теренс и Филип. Филм је препун ружних речи, које су дечаци радо прихватили, а у својој школи постали хероји јер су гледали филм забрањен за њихов узраст. То се одразило на њихово понашање у школи и позване су њихове мајке. Једна од њих одлучила је да иде и корак даље; да оснује организацију која ће се борити против ружних речи у филмовима где глуме Канађани. Међутим, ствар је попримила велике размере, измакла контроли и САД су ушле у рат са Канадом.

Критички осврт: Иначе сам љубитељ „Саут Парка“, иако ме поједине колеге критикују због тога. То је врло интелигентно урађена цртана серија са поприлично грубим и ироничним хумором који, без пардона, исмева све оно што и треба исмевати, а припада америчким системима вредности (мада повремено поткаче и остатак света).

Обично аутори у филму имају задатак да направе нешто „веће, дуже и нецензурисано“ у односу на серију према којој је филм рађен и овај пут не могу да кажем да је то тако. Гледао сам епизоде које имају боље одрађене теме, а поједине су значајно „тврђе“ у односу на ову. Тако да су од три поменута епитета успели да испуне само овај који се односи на трајање. И поред тога, немам много да замерим; „Саут Парк“ је увек сјајан, чак и када није. 🙂

Едукативни моменат: Лош речник у филмовима је свакако проблем, али њиме не треба да се баве мајке, већ друштво. Мајке треба да раде свој „посао“ и што каже Кајл, њему није потребно да његова мајка буде борац, већ да буде ту за њега. И да треба са њим да се суочи када направи неки проблем, а не да криви неке друге. Ја бих се сагласио са Кајлом и додао да свако, а не само мајке, треба да се бави својим послом.

Оцена наставника:

5(минус)

movie_the-scorpion-king-rise-of-a-warrior (Small)Краљ Шкорпион 2: Уздигнуће ратника (The Scorpion King 2: Rise of a Warrior 2008) је епска фантастика о народу Акађана (који су, заправо, заиста постојали), којима влада краљ чији је симбол шкорпија. Он има своју одабрану војску, којој жели да се придружи и син једног од главних ратника. Иако је направио инцидент на испиту у арени, младића примају у специјални одред и он постаје ратник шкорпион. Након шест година обуке враћа се у своју варошицу и открива да је старог краља заменио нови Ренди Котур. Млади ратник (глуми га Мајкл Копон) подозрева да му је Ренди убио оца, а сада му је убио и брата. Он зато жели да му се освети, али то није лако, пошто је Ренди слуга мрачних богова и поседује велике моћи.

Критички осврт: Наратор, који се убацивао повремено, потпуно је непотребан. Филм много подсећа на оригиналног „Конана“. Пре свега, ту је дружина од три члана коју чине јунак Мајкл, жена ратница Карен Дејвид и момак сумњивог морала Симон Квартерман. И боре се против мрачног чаробњака Рендија. И као што је Џејмс Ерл Џоунс у „Конану“ убио Сандал Бергман, на сличан начин је Ренди убио Мајкловог брата. Сличности има још, а речи наратора на крају малтене су преписане из последње сцене „Конана“. И ово копирање је јадно, али ни оригинални делови сценарија немају богзна шта да понуде иновативно. Сценарио је, напросто, безидејан.

Прича представља спој грчке митологије и епске фантастике и то сасвим солидно уклопљених. Додуше, реализација јесте поприлично трапава, а посебно финална битка која је за пар нијанси развучена више него што то добар укус налаже. Уз то, победа у арени је на стакленим ножицама јер када су Карен и Том Ву угасили упаљену нафту, војници са зидина су вољшебно нестали.

Глумци су необични и харизматични, али колико су успешно изнели своје улоге, могли бисмо дискутовати. Специјални ефекти нису лоши ако изузмемо џиновског шкорпиона који је решен као у филмовима од пре пола века.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не може свако да буде Конан, без обзира колико се трудио. Не може свако да буде ни Новак Ђоковић, нити било која друга личност, ма колико год се трудили и желели да будемо такви. Али то не значи да не можемо да будемо успешни у ономе што радимо и срећни, што је и поента. Дакле, не морамо да будемо срећни ако смо неко други, ма колико тај други успешан био, већ зато што смо ми остварени онако како нам одговара. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

basket (Small)Случај из корпе 3: Потомство (Basket Case 3: The Progeny 1991) последњи је наставак саге о чудовишном сијамском близанцу који живи у корпи. Овај филм почиње сценама којим се завршава претходни; Кевин Ван Хентенрјк је, у паници и случајно, убио Хедер Ратреј, када је открио да она у свом стомаку носи чудовиште. Тада је полудео и пришио на своје тело близанца којег су му, давно, одстранили. Након неколико месеци Хедерина мајка Ени Рос пустила је Кевина из собе у којој га је држала затвореног. Ени је власница азила за особе чудовишног изгледа и води рачуна о њима, па тако и о Кевиновом монструозном брату. Испоставило се да Кевинов брат има жену сличну себи и да она очекује бебу. Порођај особе са толико деформисаном физиономијом сигурно није једноставан задатак, па је Ени одлучила да је одведе у други град код Бена Дигерса, доктора коме верује. Са њом су пошли и сви други монструми из куће, а и Кевин. Но, уместо решења, Ени је тамо наишла на нове проблеме.

Критички осврт: Једино што не могу да замерим овом „филму“ је предвидљивост. Он и не може да буде предвидљив јер је: 1. потпуно небулозан и 2. нема радњу, већ се дешавања нижу без икакве смислене суштине. Људи са лошим маскама раде ово или оно, а то исто раде и они који маске немају. И то је то. Постоји неки покушај хумора, а постоји и још слабији покушај хорора, али све се на покушају и завршило. Глума није чак ни у покушају.

Едукативни моменат: Ени је на крају филма била у праву у једном: ово није само наш свет и морамо да га делимо и са другим људима, без обзира да ли нам се свиђали или не. Зато, верујем, да ће свет за сваког бити боље место ако прихвати да различитости постоје.

Оцена наставника:

1(у покушају јер је реална нула)

Лако Је Критиковати 63

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lawnm (Small)Косач (The Lawnmower Man 1992) је филм који носи исти назив као прича Стивена Кинга. Само је назив исти, али не и приче, осим у једној сцени. Када је експеримент који је изводио Пирс Броснан са шимпанзом пропао, одлучио је да покуша наново, али са људским субјектом. Пажњу му је привукао Џеф Феј, ретардиран младић чији је посао да коси травњаке. Пирс је лако убедио Џефа да се укључи у експеримент који је требало да га учини паметнијим. Испоставило се да је експеримент учинио много више од тога.

Критички осврт: Овај филм није први ушао у виртуелну реалност; то је деценију раније учинио „Трон“. Међутим, овај филм јесте отпочео један нови поглед на овај поджанр, а који подразумева сегрегацију људи и машина, односно нашег и виртуелног света, што јесте била инспирација за гомилу каснијих остварења. Врло је могуће да је и поставио образац по коме су се одвијале радње тих каснијих филмова. У сваком случају је дело које не може да се прескочи у историји научно фантастичне кинематографије. Другим речима, овде се ради (најмање) о култном филму.

Има много наивних сцена и цео сајбер-простор скроз је смешан, али опет има неког шарма. Према сензибилитету више нагиње осамдесетим годинама, него деведесетим, али је значајно озбиљније урађен. Глума је више него солидна, што је и очекивано. Да су глумци озбиљни сведочи и чињеница да се, осим дечака Остина Огбријена (који је, ипак, јелте, био дечак), нико није појавио у наставку овог филма који је потпуни крш.

Едукативни моменат: У овом случају ученик је надмашио свог учитеља. То се, на крају, показало лошим, али само када је реч о СФ филму. 🙂 У реалности, највеће постигнуће учитеља је да га његов ученик надмаши. Ја то желим свим својим ђацима.

Оцена наставника:

5(можда не најлепша)

sixth_day (Small)Шести дан (The 6th Day 2000) је прича о будућем друштву у коме је донесен закон који носи назив као и филм. Овај закон забрањује клонирање људи. Међутим, клонирање животиња, односно кућних љубимаца уобичајена је пракса. Арнолд Шварценегер је пилот који зарађује за живот тако што хеликоптером-авионом превози муштерије до жељеног одредишта. У једном тренутку унајмљује га богати Тони Голдвен, али се посла прихватио Арнолдов партнер Мајкл Рапарорт, а како би Арнолд свратио до продавнице љубимаца и купио клонираног пса својој кћерки. Када се Арнолд навече вратио кући, угледао је другог себе како прославља рођендан са његовом породицом. Након првог шока, почињу да се дешавају још неки, Арнолду нејасни, догађаји и он полако схвата да је постао део велике машинерије илегалног клонирања људи.

Критички осврт: Одувек сам волео СФ филмове са Арнолдом Шварценегером. Истина, Арнолд је много више симпатичан него што је глумац, али свеједно. Филм се бави занимљивом темом, која јесте озбиљна и јесте филозофска, али је у овом случају обрађена опуштено кроз радњу акционог филма. Опуштено, али и прилично солидно. Рецимо, „Острво“ обрађује исту тему кроз исти поджанр и, такође, површно, али је то тамо одрађено значајно блеђе и без шмека. Углавном, прича је врло смислена; једноставна, а сасвим довољна да се направи и добар заплет и сасвим пристојан преокрет.

У филму има много маштовитих момената (лутка која говори је пун погодак, пре свега због свог изгледа и улоге коју је одиграла). Уз то, филм је динамичан и акциони готово од самог почетка, што је заштитни знак многих филмова у којима глуми Арнолд. И логично је толику мишићну масу искористити на такав начин. 🙂

Едукативни моменат: Када је Тони рекао Арнолду да је он један од оних који верују да је наука зла, Арнолд је одбрусио да он не мисли да је наука зла, већ да је Тони зао. И то изгледа као шаљиви, лаконски одговор, а у ствари је потпуна истина. Научна постигнућа никада нису добра или зла, већ начин како их примењујемо.

Оцена наставника:

4(и то добра једна)

escape_plan (Small)План за бег (Escape Plan 2013) је амерички акциони трилер. Главну улогу тумачи Силвестер Сталоне, који зарађује тако што открива слабе тачке затвора. Наиме, њега затварају под лажним именом и он тестира колико је делотворан систем тако што покушава бекство. Силвестер је махер у свом послу јер успева да побегне из сваког затвора. Зато добија понуду да тестира затворски систем до тада невиђен, а унајмљује га ЦИА. И испоставља се да је овај посао значајно другачији од осталих.

Критички осврт: Џејмс Кавизел је харизматичан негативац, под условом да је заиста негативац, пошто су поделе на добре и лоше у овом филму прилично изврнуте. Фаран Тахир је краљ нарко-дилера, али је представљен са толиким врлинама, да готово да не изгледа чудно када му у једној од последњих сцена Силвестер каже како је добар човек. 🙂 Но, ово је „таф“ филм са истим таквим ликовима и истим таквим глумцима, па, ваљда, то тако треба прихватити. За оне који воле акцију, ово је, сигурно, више него прихватљиво. Све време је динамично, напето и чак прилично виспрено, са необичном причом и елегантним преокретом. Све у свему, утисак уопште није лош и поред тога што радња није све време конзистентна. Рецимо, Џејмс једно време свакодневно мучи Силвестера и то са циљем, али то, без видног објашњења, просто престане. Има још пар детаља који су тако остали да „висе у ваздуху“, али не кваре утисак значајно.

Едукативни моменат: Силвестер је показао да уз много мозгања може да се побегне и из добро чуваних затвора. Осим логике, морао је да користи и разна знања из физике, технике и информатике која је имао. И управо томе знања и служе; да се уз помоћ њих спасимо од проблема (у затвор, надам се, нећемо ни доспети). 🙂

Оцена наставника:

4(са „таф“ минусом)

Outlander (Small)Туђин (Outlander 2008) је филм о дошљаку из свемира Џејмсу Кавизелу који је у потрази за зверком која је побила његову посаду. Својим бродом спустио се у Скандинавију и то у доба викинга, баш у време размирица између племена. Уз помоћ високе технологије научио је језик и успео је да докаже викинзима да имају посла са застрашујућим чудовиштем. Врло брзо и сами постају његове жртве и удружују снаге са странцем како би убили звер и спречили даљи покољ.

Критички осврт: Невербална комуникација између везаног Џејмса и дечака заиста је сјајна. Толико тога реченог без речи. Са друге стране, неке сцене нису баш успеле, иако је требало да буду акционе. Рецимо, борба са медведом у пећини. Догађаји су превише сецкани, а сувише је мрачно, па се не види много више од метежа у коме сви (по мало) боду медведа мачевима или неким дрвцима која се ломе. Иначе су акционе сцене могле да буду и узбудљивије.

Целокупна прича заиста није лоша, мада није ни иновативна. Ликови су више него стереотипи, а љубавни троугао сасвим предвидљив. Специјални ефекти нису сјајни, мада су борбе викинга добро изведене. И глумци су добро одабрани. Значи, има ту и плусева и минуса, па се то, збирно, некако потире.

Едукативни моменат: Џејмс је осетио кајање што су његови људи отели земљу од звери којима је припадала. Да би то извели, целу врсту су истребили. И ми то исто радимо; и отимамо земљу и уништавамо врсте. И ту активност према врстама морамо што пре да прекинемо, а што се станишта тиче да пређемо на одрживо коришћење. Но, пре свега треба да се образујемо у области екологије и заштите животне средине.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

legendja (Small)Легенда (Legend 1984) је бајка коју је режирао Ридли Скот. У дивној, летњој шуми, дешава се платонска љубав између принцезе Мије Саре и шумског момка Тома Круза. Том толико воли Сару да је одлучио да јој покаже највеће богатство шуме – једнороге. Оно што њих двоје не знају је да их прате гоблини како би те исте једнороге убили, а по налогу злог господара Тима Курија. Наиме, једнорози су света бића и ако она више не постоје, светом ће завладати тама, што Тим и жели.

Критички осврт: Том у овом филму није глумео. Трудио се да изгледа леп, али, на његову жалост, све што је постигао са свим оним његовим бечењем и свевременским отвореним устима је да изгледа као да са њим нешто није у реду. Када му је вилењак Давид Бенет (иако тада дечак, глумео је за шест дужина боље), поставио загонетку, био сам убеђен да неће знати одговор. Некако ми није уливао поверење. 🙂 Остала глумачка екипа је била на висини задатка, а посебно је на мене оставила утисак вила Алис Плајтен, која има и врло занимљиву физиономију.

Разумем ја да је у питању бајка (можда би деминутив, ипак, био прикладнији), али је и даље превише мелодраматична. Рађена је у духу осамдесетих, са све шљокицама и мехурима од сапунице, па је естетски гледано филм врло дојмљив. Лепи призори и иста таква фотографија попуњавали су сав празан ход у сценарију и режији, кога је било подоста.

Иако је маска коју је носио Тим очигледно представљала ђавола, односно лик који је многоструко експлоатисан, свеједно је импресивна. Што се саме бајке (бајкице) тиче, није претерано импресивна, а још мање маштовита и више представља компилацију већ виђеног. Рецимо, Том је попут Петра Пана, а крај филма је попут Успаване Лепотице. И са мно-о-ого махања. 🙂

Едукативни моменат: Тим је желео да баци свет у таму, али су га силе добра у тој намери спречиле. Живот није бајка и добро не побеђује увек зло, али, свеједно, морамо се борити за праве вредности и бити добри према другима.

Оцена наставника:

3(стамена)

elfi (Small)Вилењак (Elf 2003) је филм о сирочету, кога као старијег тумачи Вил Ферел, а одгајио га је вилењак Боб Ниухарт на Северном полу у радионици Деда Мраза (Ед Азнер). Вил на тежи начин открива да није као остали јер је људско биће, а потом сазнаје и да има оца Џејмса Кана. Отац му живи на „чаробном месту“ званом Њујорк и Вил се упутио тамо како би га пронашао. Његова потрага је била успешна, али не и пријем каквом се надао.

Критички осврт: Била ми је смешна критика овог филма која је почела реченицом: „ово ће се пуштати на телевизији до краја наших живота“. Филм је заиста прикладан за празнике и мислим да је то баш одговарајући епитет. Лаган је и комичан, а опет довољно квалитетан и продукцијски и са аспекта приче коју нуди. Хумор је прилично виспрен, а успешно је изведено и пародирање односа према онима који имају посебне потребе.

Филм је режирао Џон Фавро, чије сам готово све филмове гледао и неки су успешнији, други мање. Овај свакако припада првој групи, мада је радња класична и мотив већ виђен. Такође, прилично је наиван, готово дечји, са врло предвидљивим завршетком. Додуше, пред крај има и мало акције када ренџери Централног парка јуре Деда Мраза и доста је добро уклопљена. Свеукупно, филм има и (божићног) духа и маште.

Едукативни моменат: Вил се тешко уклапао у живот у Њујорку јер је одгајан на другачијем месту. Васпитање које неко добија код куће у значајној мери нам помаже или одмаже да се уклопимо. И то говори две значајне ствари: да је васпитање веома важно, а и да онима који су другачије одгајани и показују другачије понашање треба дати шансу, а не отписати их као чудне или непродуктивне чланове друштва.

Оцена наставника:

4(па, рецимо, на пример)

Sinister Squad (Small)Злокобни одред (Sinister Squad 2016) је прича о ликовима из бајке који живе у реалном свету. Алиса из земље чуда и њени сарадници окупили су негативце како би, заједничким снагама, победили Смрт, која делује преко чланова свог култа и жели да уђе у њихов свет.

Критички осврт: Овај филм је снимљен исте године када и „Самоубилачки одред“ и представља јефтину и ружнију варијанту поменутог. Иако је идеја добра и чак се и прича на крају заокружује, реализација је врло лоша. Превише је клаустрофобична и толико је у хаосу, да прилично губи смисао. Већи део филма се одвија кроз дијалоге и то временом замара, тим пре што су ти дијалози и развучени и досадни, а оно мало акције што има, тек делимично је успела.

Све личности су, заправо, личности из бајки и не могу да кажем да су незанимљиве. С једне стране постоји труд да оне буду у кохезији са оригиналима, али са друге стране оне су и модернизоване и уједно пародиране. Краљица Срце, на пример, личи на проститутку, а и њено понашање не одаје другачији утисак. Но, колико год да су ликови занимљиви, глума која их дочарава није увек на висини задатка.

Едукативни моменат: Рампулстилтскин је преварио Смрт договором који је само њему донео добит. Често ћемо бити у прилици да склапамо договоре, односно уговоре и веома је важно да о сваком од њих добро размислимо, а писане уговоре добро да прочитамо, а како бисмо били сигурни да ће и за нас они бити повољни.

Оцена наставника:

2(на три)

curious_case_of_benjamin_button (Small)Необични случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button 2008) је филм о човеку кога глуми Бред Пит и који стари – уназад. Након смрти, оставио је за собом дневник који сада чита Џулија Ормонд својој мајци Кејт Бланчет док је ова на самрти у болничкој постељи. Прича из дневника говори о животу овог необичног човека.

Критички осврт: Прелеп филм са сјајном идејом и истом таквом реализацијом. Нуди једну филозофију о пролазности, људима, срећи и свим тим великим темама на један једноставан, питак начин. Такође нуди и топлу људску причу, са нежним емоцијама, али растерећен патетике, што поздрављам изнад свега. Приче људи који се појављују су дубоке и искрене, крајње животне и обичне, а опет занимљиве. Филм држи пажњу све до краја и не пада ни у једном моменту. Све ми се у филму допада и препоручујем га, посебно љубитељима драме.

Едукативни моменат: Бред је у једној сцени филма рекао како нам је живот дефинисан приликама које нам се нуде, чак и онима које смо пропустили. Мени ово звучи као ведар поглед на живот. То би значило да не треба жалити за пропуштеним приликама јер оне нису заиста пропуштене, пошто су једнако усмеравале наш живот. И у збиру, уопште не мора да испадне лоше.

Оцена наставника:

5(дивна, као и филм што је)

afterlife (Small)После. Живот (After.Life 2009) је филм о девојци Кристини Ричи, која је погинула у саобраћајној несрећи. Њено тело је преузео погребник Лијам Нисон, како би га припремио за сахрану, али проблем је што Кристина одбија да прихвати да је мртва.

Критички осврт: Филм помало подсећа на серију „Шест стопа испод“ (Six Feet Under), код нас преведена као „Два метра под земљом“. И то је већ први плус. Други плус је што је филм „померен“ од уобичајеног. Идеја за филм је прилично свежа, мада има предвидљивих момената. Сличну дилему – шта је стварно, а шта креација ума потенцијалног психопате, која чини интригу филма и која је најбољи аспект филма, имали смо и у „Кловерфилдском путу 10“, али овај филм је снимљен осам година раније. Реализација у смислу режије, продукције и фотографије прилично је добра, а што се тиче приче, нешто мало мање. Прича, истина, држи пажњу и сасвим се добро одвија, али ми крај није најбољи могући.

Атмосфера у мртвачници није застрашујућа, мада постоји пар (неуспелих) покушаја да буде. Више је приказана као тескобна и заиста тера на размишање или, да будем прецизнији, на црне мисли. Томе доприносе и дијалози, који су више него солидни и може се чути и пар мудрих, не могу да кажем. Глумци су сасвим добро одрадили своје улоге и мислим да су добра решења баш свако од њих. Ликови су прилично конзистентни и добро су разрађени, тако да ни ту немам примедбу. Све у свему, готово да примедби и немам.

Едукативни моменат: Када је Кристина питала Лијама зашто умиремо, одговорио јој је да бисмо ценили живот. Веома мудро речено, а сагласан сам да живот треба ценити. И то сваки живот на овој планети.

Оцена наставника:

5(са пар минуса)

TheHordePoster (Small)Хорда (The Horde 2016) је хорор сниман за Де-Ве-Де. Наставница Тифани Брувер је повела своје ђаке на екскурзију са задатком да направе лепе фотографије природе. Са њом је кренуо и њен момак Пол Логан. Но, уместо лепог провода у природи, наишли су на групу канибалиста гротескног изгледа.

Критички осврт: Филм помало подсећа на „Урођен“ из 2011, али му, по квалитету, није ни до колена. У ствари, питам се да ли филм може бити класичнији са више клишеа, општих места, стереотипних ликова… Вероватно може, али овај је лишен сваке назнаке иновативности и креативности, почевши од тога да младих има тачно онолико колико треба за хорор овог типа: три момка (од којих је један аутсајдер) и две девојке. Глума, посебно главног протагонисте Пола, језива је. Но, он је набилдован, па је то, ваљда, довољно. 🙂 . Уз глумца такве физиономије некако иде и акција. Међутим, некако је и млака. Сцене када Пол убија једног по једног негативца монотоне су, сцене туче неуверљиве су (посебно са Метом Вилингом), а јурњава колима није ни помена вредна и уз то и сасвим нелогична. Дијалози су потпуно досадни и испразни.

Аутори филма нису успели да постигну да буде занимљива радња, дијалози, ликови или било шта друго, већ су адутирали на сцене насиља, као и акционе сцене. У овим потоњим нису направили успех, као што већ објасних, а ове прве јесу грозне, али, такође, већ виђене и не постижу ефекат каквом су се надали.

Не допадају ми се поруке које овакви филмови шаљу. Обично су хорде, попут ове из филма, дефектне на неки начин и осим психолошког, ту је обавезан и физички дефект. Људи који су унесрећени неком деформацијом у оваквим филмовима приказују се као накарадни, садисти и слично, што је и тешка дискриминација и жалосно, на крају крајева. Објашњење зашто су ти људи такви је загађење радиоактивним материјалима и инцестом, што читаву поставку чини још већим трешом. А објашњење на крају филма, које је требало да да смисао свему, нити је имало смисла уопште, нити је поправило утисак.

Едукативни моменат: Што би рекла учитељица Тифани, лепота је у свему. Само је треба уочити и, што да не, забележити фото-апаратом или већ на било који други креативан начин. Сигуран сам да вас у томе неће омести деформисани канибалисти јер они постоје само у веома лошим филмовима. 🙂

Оцена наставника:

1(уз препоруку да не губите време)

Лако Је Критиковати 62

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

danteA (Small)Данте 01 (Dante 01 2008) је француски филм. Крај негостољубиве планете Данте, стационирана је свемирска станица Данте 01, која прихвата психијатријске пацијенте и уједно веома опасне људе. Ту их лече терапијом коју је одредила главна докторка. Међутим, шатлом долази њена млада колегиница Лин Дан Фам са још једним пацијентом Ламбером Вилсоном, кога су затвореници, због његових паранормалних моћи, прогласили свецем. Лин жели да тестира нови начин лечења, али се испоставља да не добија резултате каквим се надала. Чак, ствари крећу толико по злу, да су сви чланови посаде угрожени и прети им застрашујући крај.

Критички осврт: Већ сам негде писао да ми се веома допада како Французи праве филмове. У овом случају мало више психоделично за мој укус, али свеукупно ово уопште није лоше. Добра је идеја, са маестралним крајем (и то три године пре „Прометеја“, где је могло да се види нешто слично, само на почетку) и глумцима који су обавили свој посао сасвим добро. Да додам да је овде спој религије и свемирског СФ-а урађен генијално.

Едукативни моменат: Пошто људи нису разумели Ламбера прогласили су га лудим. Ми лако етикетирамо људе које не разумемо, наместо да их упознамо и видимо за шта су све способни. Неки од њих могу да ураде многе добре ствари.

Оцена наставника:

5(можда не најбљештавија)

Life-new-poster (Small)Живот (Life 2017) је филм који се дешава на међународној свемирској станици. Чланови посаде пронашли су живот у узорцима који су приспели са Марса и почетно одушевљење претворило се у хорор причу и борбу на живот и смрт.

Критички осврт: Веома занимљив концепт је анатомски и физиолошки план Марсовца и не сећам се да сам то срео у било ком другом филму, а још мање у природи. И иако крволочно звучи, занимљиве су и сцене како организам убија чланове посаде, почевши од Рајана Ренолдса. У ствари, све су сцене занимљиве. Филм држи пажњу све време, динамичан је и напет до самог краја. Крај је мало (више) предвидљив, али добро.

Овај филм је још једна варијанта „Ејлијена“, мада Марсовац визуелно више личи на неко биће из „Амбиса“. Режисер Даниел Еспиноза одлучио се да направи варијацију на прву (и сигурно најбољу) причу о Ејлијену, те имамо „Осмог путника“ који тамани једног по једног члана посаде у скученом простору свемирске станице. Међутим, разлика је у томе што се овај пут све дешава у садашњем времену, при бестежинском стању и уопште условима који су нам познати из документарних емисијама о астронаутима. Лако можемо да замислимо да се драма, која се одиграва у филму, заиста одиграва на некој свемирској станици која кружи око Земље. Тиме је ефекат хорора појачан јер све делује реалније.

Све ово прати одлична глумачка екипа. Ликови нису претерано разрађени у смислу неких дубљих животних прича, али су им карактери врло лепо дочарани и конзистентни. Мислим да давно нисам гледао овакву „варијацију на тему“ која је тако интелигентно осмишљена, а приде и комерцијална. Све честитке.

Едукативни моменат: Ребека Фергусон је рекла како мрзи Марсовца, иако зна да је њено осећање ирационално. Марсовац није убијао зато што је зао, већ зато да би преживео. Ми често постављамо органске врсте у такав, ирационални контекст. Не постоје таква жива бића која су штетна или корисна; свако од њих не ради то што ради због тога што нас воли или мрзи, већ зато што је тако адаптирано и баш свако од њих има своју улогу у природи.

Оцена наставника:

5(баш)

loganp (Small)Логан (Logan 2017) је трећи наставак саге о Икс-човеку Вулверину, кога тумачи Хју Џекман. Он је остарио и више се не регенерише као некад, а због адамантијума, метала који облаже његове кости. Наиме, тај метал је отрован за њега и након много година, тај отров узима свој данак. Хју покушава да заради новац као возач лимузине, а како би купио брод за себе и Патрика Стјуарта, који је дементан и неспособан да контролише своје разорне моћи. Међутим, планове му квари једна мексиканска медицинска сестра Елизабет Родригез и необична девојчица Дафн Кин. Оне траже помоћ од њега јер девојчицу јуре веома лоши људи. Хју није спреман да помогне, али, испоставиће се, неће имати ни другог избора.

Критички осврт: Режисер Џејмс Манголд нам је већ у другом наставку о Вулверину показао да може да буде довољно креативан и да направи скок од остатка серијала о Икс-људима и тако је било и овога пута. Прича је мање суперхеројска, а више блиска обичном народу, што причи даје сасвим другачији шмек. Уосталом, у наслову није суперхеројски надимак, већ „смртно“ име овог суперхероја, а његова рањивост наглашена је и уочљивим знацима старости и болести. Очигледно је Џејмс желео да изведе јунаке из атрактивних суперкостима и убаци их у окружење где ће показати обичне особине и дирљиве емоције и фокус пребацити на злосрећну, али топлу људску причу, односно драму. И успео је у томе.

Има и акције и то врло сурове, тако да ће и љубитељи поджанра који се тиме бави сигурно бити задовољни. Мени је било помало жалостиво да гледам суперхероје на крају њиховог животног пута, али верујем да је морало да се направи места, да тако кажем, за нову генерацију.

Едукативни моменат: Дафн је свако посматрао различито. За Хјуа она је била проблем који није желео, за Патрика нова нада, за Елизабет дете које треба спасити, а за негативца Бојда Холбрука била је претња. Наше је право како ћемо неку особу посматрати, али треба да знамо пар ствари. Најпре, наша очекивања ће умногоме условити понашање те друге особе, посебно ако је дете у питању, а потом, ако неком дамо шансу, можда нас и изненади.

Оцена наставника:

5(такође не најбљештавија)

powerrangers (Small)Моћни ренџери (Power Rangers 2017) је филм рађен према истоименој серији. Дејкр Монтгомери је момак који је требало да буде спортски ас у школи, али је, због своје ћудљиве природе, посрнуо. Тако је завршио у казненом одељењу међу проблематичном децом. Тамо упознаје чудака Рџа Сјлера, који га је повео у необичну авантуру. Њих двојица и још троје клинаца набасали су на необичне новчиће разних боја, који су им дали супер-моћи. Вођени жељом да открију шта им се дешава, пронашли су свемирски брод, андроида шашавог изгледа и своју судбину као чувара свег живота на Земљи.

Критички осврт: Насмејао сам се када сам прочитао један коментар на овај филм, који гласи: „каква глупост, ‘леб ти пољубим“. Некада са мало речи много кажемо. 🙂 Ако ћемо поштено, филм није имао много шансе да буде паметнији, с обзиром на каквој серији је базиран, али режисер Дин Изрлит није успео да извуче ни пристојну двојку.

Лепо је проналазити нове начине снимања, али она вртешка с почетка у колима је баш, баш напорна. Има још ту игара са камером, а, ваљда, како би се постигло да филм био „кул“. Постоји још покушаја да се таквим учини, па тако и претерано адреналинске сцене које прати адекватна музика, која се чује и онде где за тим није било потребе, као када је Дејкр возио бициклу до другара или када су на сахрани.

Хумора у филму нема. Постоје ироничне реченице, од којих се свака завршава са „чудно, зар не“. Што се радње тиче, ње има, али боље да је нема. Сам почетак, односно како су клинци постали ренџери, уопште не изгледа смислено. Јасно је мени да је све ишло ка том циљу да постану моћни, али ми то кретање ништа није јасно. Рецимо, зашто је Рџ уопште минирао одређени део планине и зашто је инсистирао да Дејкр иде са њим, па онда зашто је Беки Џи бежала од свих других, па онда није, а онда наново јесте… Са друге стране, Дејкров изгред и обавезна наногица некако су остали нерешени и „да висе у ваздуху“. Касније филм већ добија неки смисао, али радња је сасвим обична и неинвентивна. Уз то, префорсирана, мелодраматична и патетична. Не могу да кажем да су све сцене лоше, али свеукупан утисак јесте. Међу сцене које нису лоше уврстио бих туче са све специјалним ефектима који их прате (додуше има и покоји промашај). Чак и увежбавање у јами није лоше. Финална борба морала је да буде небулозна (са све лансирањем Елизабет Бенкс у свемир, те рушењем пола града и копањем рупе до средишта Земље) јер на томе почива премиса читаве серије и ту много помоћи нема.

Верујем да су клинци визуелно по вољи млађане публике, али њихова глума мени није по вољи. Елизабет, пак, допада ми се као негативац. И костими ренџера су атрактивни, али све то, ипак, није довољно.

Едукативни моменат: Прво правило моћних ренџера је да не могу да користе моћи за сопствену корист. Ово је, иначе, део етике сваког посла и сваке позиције у друштву (колико год моћна била) и требало би да је поштујемо.

Оцена наставника:

1(наравно, шта друго)

garfield-pet-fo (Small)Гарфилдова сила кућних љубимаца (Garfield’s Pet Force 2009) је цртаћ о Гарфилду, али који почиње негде у свемиру на планети Доркон (dork на енглеском значи „кретен“). Њоме влада краљ Џон који жели да се ожени. И пружа му се прилика када га посети згодна Ветвикс. Она пристаје да се уда за њега, али само како би се домогла необичног оружја које миксује објекте у које пуца и претвара измиксована бића у робове. Новопечена краљица прети да дође главе краљу, али му у помоћ стиже суперхеројска група на челу са Гарзуком. Ветвикс успева да их онеспособи. Једини је успео да се спасе Гарзука и да јој отме кристал који покреће оружје. Запутио се ка Земљи где ће пронаћи двојнике својих супер-компањона и подарити им супер-моћи, а како би савладали Ветвикс. И на Земљи наилази на Гарфилда и његове другаре.

Критички осврт: Филм је инфантилан и без сваке сумње је намењен врло малом узрасту. И то је у реду, али ми је, ипак, засметало то што Гарфилдов карактеристични карактер, по коме је постао љубимац не само стрип јунака Џона, већ и бројних фанова широм света, уопште није дошао до изражаја. Самим тим, нема ни очекиваног виспреног хумора и осим свега пар добрих цака, хумор је сведен на неспретне моменте јунака. И прича је, у складу са свим овим, сасвим сведена и много пута виђена, мада не могу да јој нађем неку већу замерку.

Не могу да похвалим ни едукативне поруке које цртаћ шаље јер их нема много и нису претерано значајне, а ни машту, што због поменуте неинвентивности приче, што због тога што је и нема претерано. Океј, СФ оружје миксује људе и предмете и то је, у овом случају, највећи домет маште аутора овог анимираног остварења. Углавном, од Гарфилда очекујем више чак и када је намењен сасвим малој публици.

Едукативни моменат: Иако Гарфилд и његови пријатељи нису имали супер-моћи, успели су да победе надмоћног непријатеља. У ствари, супер-моћи су врло дискутабилне јер и знања и способности које сматрамо обичним и те како могу да буду супер и помогну нам да решимо и супер-тешке проблеме.

Оцена наставника:

3(на два)

metropolise (Small)Метрополис (Metropolis 1927) је немачки неми филм. У футуристичком граду постоји јасно раслојено друштво. Док богати уживају у свим благодетима живота, радници напорно раде и живе у подземљу. Све се мења за младог богатог сина наследника када је видео Бригиту Хелм која је успела да из града радника дође у његов рајски врт. Он је почео да истражује и увидео да радници живе у неправедном положају. Они верују Бригити која им је обећала бољи положај када се појави медијатор. Испоставља се да је управо богати момак медијатор о коме је причала.

Критички осврт: Глума, у ствари, изгледа као модеран плес, што чудно звучи, с обзиром да је филм све само не модеран. Сниман је пре равно 90 година. 🙂 Но, такав утисак сам стекао јер ликови некако више плешу него што глуме. Наравно, глума изгледа пренаглашено и смешно, а како главни протагониста пада у несвест заиста је хит. 🙂 Ипак, не треба гледати само кроз то; филм је, у ствари, веома озбиљно режиран и представља врло добар спој СФ-а и религије, чак толико добар да сам ретко када видео тако успешно замешатељство ова два у новијој кинематографији. Уз то, филм нуди и веома студиозну филозофију о раслојеном друштву и поставља друштвени поредак као потребу, а не само као неправду. И побуну против система не прави романтичном, већ реалном. Сви радници су кренули у борбу против машина и када је једна жена победоносно рекла како није остао ниједан мушкарац, нити жена, у следећој сцени видимо да су остала – деца.

Сценографија и костими су веома маштовити и, чак, смели за то време. Специјални ефекти су, наравно, смешни, али ни тако лоши за оно доба. Уосталом, највише ценим машту, које овде не мањка, а и како су ти ефекти употребљени. Рецимо, када главна глумица плеше, одевена као Вавилонска блудница, у кадру је мозаик сачињен од очију мушкараца који је пожудно посматрају. А како је снимљено самоубиство мушкарца разочараног у љубав, заиста је генијално.

Стоји да је драма је доведена до усијања, а хаос је представљен сувише уређено. Сцене су непотребно дуге, али је, зато, избављење главне глумице збрзано и закомпликовано. Има ту и нелогичних момената и реакција ликова, мада и објашњивих јер све се дешава под јаким осећањима руље, која, као што знамо, нема памети, нити логике. Са друге стране, запањујућа је виспреност овог филма и уметнички дојам, да га тако назовем, али пре свега његова актуелност и после толико година. И још једна важна ствар: девојка робот из филма послужила је као инспирација за креацију хипер-познатог робота из „Звезданих ратова“ Ситрипија.

Едукативни моменат: Овог пута украшћу закључак с краја филма. Медијатор између главе и руку мора бити – срце.

Оцена наставника:

5(наравно)

kill_switch_xlg (Small)Искључи (Kill Switch 2017) је америчко-холандски филм. Фирма „Алтерплекс“ пронашла је нов начин за добијање енергије. Наиме, научници су успели да направе паралелни свемир и да супстанцу одатле усисавају и претварају у енергију. Фирма је ангажовала физичара, а уједно и пилота, Дена Стивенса да оде у тај паралелни свет и тамо однесе посебну црну кутију. Испоставиће се да је та кутија кључ за спасење света.

Критички осврт: Идеја за филм далеко је од нове, а реализација је са млаком акцијом и истом таквом глумом. Радње готово да нема, а све, заправо, изгледа као видео-игра. Сва дешавања на другом свету видимо кроз  Денове очи и морам да признам да је ово један од ретких филмова где камера која шета није напорна. Но, и то је већ виђено.

Мотиви ликова нису најјаснији увек, а и логика самог филма могла би да се оспори. Но, прича је, и без тог оспоравања, веома танка.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да док једном (свету) не смркне, другом неће сванути. Ако ћемо поштено, тако јесте у животу, али на срећу, не баш увек. Рецимо, када се такмичимо против других, неко мора да победи или ако неко добије отказ, неко други добиће посао. Конкуренција је, ипак, део живота.

Оцена наставника:

2(танка, као и сам филм)

mnogo_days-later (Small)28 дана касније (28 Days Later 2002) је британски постапокалиптични филм. Филм почиње изненадним упадом активиста покрета за заштиту животиња у истраживачки центар пун заражених мајмуна. Том приликом ослобађа се смртоносни вирус, који инфициране доводи у стање убилачког беса. У року од 28 дана, цело становништво Британије је десетковано, а малобројни преживели покушавају да се спасу, што није једноставан задатак јер вирус није једина претња.

Критички осврт: Пролог и почетак филма покренули су већ много пута виђени заплет. И остатак филма није претерано иновативан. Заправо, ради се о сасвим предвидљивој зомби причи. Па, ипак, није испало лоше, пре свега захваљујући сасвим доброј глуми, динамици филма и одрживој радњи која је усмерена на људски карактер. У ствари, оно што чини овај филм мало другачијим је што се у хорор зомби причу „угнездио“ (и то веома успешно) психолошки хорор који се дешава у кући војника. Режисер Дени Бојл је прилично виспрено одрадио дешавања поређавши их у узрочно-последичном односу, а како би довела протагонисте у поменуту кућу и филм до неког свог врхунца. Тако да му морам признати да је направио добру причу и добро структуирану, без већих грешака. Постоји и неки покушај филозофије, али некако није дошла до изражаја.

Иако нема неких посебних маски, зомбији су у овом филму прилично застрашујући. Рекао бих да је ово сасвим коректан хорор и сасвим успешна драма.

Едукативни моменат: Наоми Харис је, током филма, мењала ставове о томе шта је приоритет. Најпре је то било пуко преживљавање, а онда је схватила да то, напросто, није довољно. Промена мишљења није дволичност, већ се ради о томе да како сазревамо мењамо приоритете и то је сасвим у реду. Изузетак су политичари који мењају странке. Њихови мотиви се никад не мењају. 🙂

Оцена наставника:

4(са *)

weeks_home_top (Small)28 недеља касније (28 Weeks Later 2007) је наставак претходног филма. Епидемија која је захватила Британију је прошла јер су заражени поумирали од глади. Чланице НАТО-а почеле су да чисте земљу и да је наново насељавају, додуше само у безбедним, провереним зонама. Најмлађи повратници су Имоџен Путс и њен брат Макинтош Миглетон, чији је отац Роберт Карлајл успео да преживи зомби апокалипсу. Он их је сачекао у граду, сместио у свој апартман и испричао како њихова мајка Кетрин Макормак није успела да се спасе. Деца су пожелела да сачувају успомену на мајку, па су кришом напустили безбедну зону и запутили се у кућу где су некада живели. И тамо су пронашли и више него што су се надали – своју мајку, која се крила на тавану. Међутим, срећа што су пронашли мајку трајаће јако кратко.

Критички осврт: У ствари, овај део ми се више допада јер за разлику од првог (који је, иако добра, ипак класична зомби прича) има цаку која цео ток радње помера у сасвим другачијем смеру. Уз то, акција је двоструко динамична јер осим зомбија, протагонисти морају да се боре и са бескрупулозним војним снагама. Филм је стварно узбудљив, а напета атмосфера је постигнута чак и када се, наизглед, ништа значајно не дешава. Тако да све време држи пажњу. Допада ми се и глумачка екипа.

Што се научне основе филма тиче, има грешака, укључујући и оно што је Роуз Берн видела под микроскопом и то прогласила вирусом који напада, али не чини штету (тешко да би то видела у том случају, а и тешко да би уопште то могла да види под онаквим микроскопом). На почетку се каже да су оболели умрли након пет недеља од глади, што се мање-више поклапа са научним претпоставкама. Међутим, логичније је да би оболели најпре умрли од жеђи јер ако су неспособни да једу, нема логике ни да су способни да пију. А без воде могли би да издрже највише недељу дана, али у већини случајева максимум би био четири. Но, што се тиче начина како је вирус васкрсао (али само научног дела, не и дела који се односи на догађања јер је то, већ, на танким ножицама), немам примедби. То је осмишљено сасвим добро и чини да и преокрет у причи буде мудро урађен, што сам већ поменуо и похвалио.

Едукативни моменат: Дешавања у овом филму подсећају на преношење ХИВ-а. Људи заражени овим вирусом не изгледају болесно и не разликују се од било ког здравог човека. Ипак, могу да пренесу болест. И зато се и саветује опрез приликом ступања у сексуалне односе.

Оцена наставника:

5(може, може)

nothing-movie-poster (Small)Ништа (Nothing 2003) је канадска комедија о двојици пријатеља Дејвиду Хулету и Ендруу Милеру. Ендру пати од агорафобије и не излази из куће у којој живи заједно са Дејвидом. Обојица су, у ствари, социјално неприлагођени, али су неко време били задовољни што су заједно. Све се променило када је Дејвид одлучио да пређе да живи код девојке Мари-Жозе Кроз. Но, то није испало како је замислио и, заправо, све се окренуло и против њега и Ендруа и као да се цео свет уротио против њих. И цео тај свет им се наједном нашао пред вратима; и полиција и служба за рушење зграде и разјарена жена и радознале комшије… У хаосу који је настао, одједном је наступило затишје. Када су момци дошли к себи, схватили су да је цео свет, осим њих и њихове куће, напросто нестао. Другим речима, обрели су се у ништавилу.

Критички осврт: Ендру Милер је написао и сценарио за овај филм, а режију је преузео на себе Винченцо Натали, који је режирао и сјајне „Коцку“ и „Плетеницу“. Овај филм није у равни та два, али је одличан из много разлога. Најпре, хумор је виспрен и има много генијалних фора. Рецимо, када Ендру и Дејвид схватају колико су талентовани (односно нису) за музику. Потом, прича иде крајње непредвидљивим током, а и крај је, такође, такав и сјајно решен. И на крају, заиста је мајстроство направити причу у ничему. Буквално. И то тако да прича све време држи пажњу. Уз несвакидашњу идеју, више него коректну глуму и очигледно низак буџет са којим се све ово постигло, могу само да честитам.

Едукативни моменат: Двојица протагониста морала су да изгубе све да би схватили да је пријатељство оно највредније што имају. Врло често праве пријатеље узимамо здраво за готово, а они су ти који остају и када све остало изгубимо.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

Лако Је Критиковати 61

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Lego-DC-Comics-Superheroes-Justice-League (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Одмор од Готама (Lego DC Comics Superheroes: Justice League – Gotham City Breakout 2016) је филм снимљен за потребе компаније „Лего“. Протагонисти су фигурице суперхероја са Бетменом на челу. Пошто су Бетменови компањони желели да поклоне свом пријатељу рођендански поклон какав нема (а богати алтер-его овог хероја има, буквално, све), одлучили су да му поклоне квалитетно време проведено са њима. Зато су га повели на острво где је његова бивша учитељица борилачких вештина. Међутим, наместо одмора, тамо их је сачекао нови посао.

Критички осврт: Дијалози су виспрени и хумор ми се баш допада. Међутим, то није довољно. Иако се одвијају две приче паралелно, обе су потпуно класичне и довољно обичне да више приличе некој цртаној серији и то сасвим просечној епизоди.

Едукативни моменат: Бет-девојка је рекла да храброст није оно што осећаш, већ оно што урадиш. Само могу да се сагласим са овом лего фигурицом. 🙂

Оцена наставника:

3(реална)

Lego-DC-Comics-Super-Heroes-Justice-League---Cosmic-Clash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Cosmic Clash 2016) је још један цртаћ претходно поменуте компаније. Земљу је напао покварени робот Бренијак који има опсесивну манију да сакупља светове. Уз помоћ напредне технологије их смањи и стави у теглу. Зато је Лига хероја удружила све своје снаге како би му се супротставила.

Критички осврт: Ово је значајно боља прича у односу на другу о лего суперхеројима. У ствари, ради се о компилацији мноштва прича, као што су „Звездане стазе“, „Матрикс“, „Моћни ренџери“ итд. И заиста је све добро уклопљено, као што су и суперхероји добро уклопљени међусобно.

Едукативни моменат: Бренијак је потценио Бетмена јер је он био једини херој без супер-моћи и то је била грешка. Јер, нису потребне супер-моћи да би се решио неки проблем, односно да би се у нечему победило. Постоје и друге значајне особине.

Оцена наставника:

4(богами, размишљао сам се да дам и петицу)

Wall-E-poster (Small)Воли (WALL-E 2008) је футуристички цртаћ. Људи су напустили Земљу јер се на њој накупило значајно много ђубрета. План је био да они проведу квалитетно време на свемирском броду док роботи очисте Земљу. Испоставило се да се то време одужило и након 700 година само један робот је оперативан. Зове се Воли и он воли да сакупља разне стварчице из ђубрета које марљиво сабија и слаже. За Волија све се мења када на Земљу пристиже сонда са специјалним задатком. Воли се заљубљује у њу, али је њој мисија на првом месту.

Критички осврт: Филм је за трунчицу (или две) патетичан више него што би била права мера, али, реално, не само да немам замерки, него само могу да похвалим све, почевши од приче, преко живописних ликова, до хумора.

Едукативни моменат: Филм је крцат добрим порукама и какву год поуку извукли, сигурно ће бити и добра и мудра. Рецимо, правила не треба буквално и банално схватати као што је то учинио робот аутопилот свемирског брода јер то доводи до екстрема и бесмисленог понашања, а и да је комфор добар само ако је дозиран јер у противном изгубићемо и здравље и вештине, попут снаге, покретљивости и комуникативности. Као наставник биологије морам да приметим да ће нашу Земљу будућност, каква је у филму приказана, задесити и да ако немамо одговорнији однос према ђубрету, прекриће нам планету.

Оцена наставника:

5(свакако)

Movie_Despicable_Me (Small)Грозни ја 2 (Despicable Me 2 2013) је, очигледно, други наставак истоименог филма из 2010. Зли научник Гру (Стив Карел) није више зао и наместо да прави планове како да украде Месесц, он прави џемове и стара се о три усвојене девојчице. Њега ангажује Анти-зликовачка лига, организација која се бори против зликоваца великог калибра, да пронађе ко је од његових бивших колега украо супстанцу која претвара животиње и људе у чудовишта. У томе му помаже агент те Лиге Луси Вајлд (Кристен Виг), помало трапава, али драга.

Критички осврт: Као и први део и овај је, речју, одличан.

Едукативни моменат: Гру је доживео многа лоша искуства и имао исте такве успомене када је желео да позове девојку на састанак. Ипак, на крају је успео. При томе је важно да је решио да наново покуша. Иако имамо лоша искуства када смо покушавали да успемо у нечему, то не треба да нас обесхрабри да покушамо наново. Једном ћемо, можда, и успети, али сигурно нећемо ако престанемо да се трудимо.

Оцена наставника:

5(и још плус)

peanuts (Small)Кикирики филм (The Peanuts Movie 2015) је филм о Чарлију Брауну и његовом верном псу Снупију. У Чарлијево одељење дошла је нова, црвенокоса девојчица и Чарли се одмах заљубио у њу. Међутим, све што је урадио да је импресионира претворило се у катастрофу. Па, ипак, он не одустаје, а ту је и његов најбољи пријатељ да му помогне.

Критички осврт: На страну то што волим Снупија и екипу деце око њега, филм је заиста предиван и уживање је гледати га. У цртаћу је присутна и доза сарказма према америчком систему школства и вредности и то је урађено довољно вешто да изгледа и наивно и слатко, али опет упечатљиво. Са друге стране представљено је оно што заиста вреди и иако је крај очекиван баш да би се поентирале неке битне особине, он сигурно не квари утисак.

Едукативни моменат: Све поруке које филм шаље ми се баш, баш допадају. Ја бих овај филм обавезно пуштао млађим ђацима. Много тога могу да науче, али ево да издвојим једну лепу ставку. Чарли Браун је признао да тест који га је пласирао као генија – није његов. Тиме је изгубио статус и популарност у друштву, али је показао особину дивљења вредну.

Оцена наставника:

5(наравно)

ghost-rider-spirit-of-vengeance (Small)Гоуст Рајдер: Дух освете (Ghost Rider: Spirit of Vengeance 2011) је други наставак о необичном суперјунаку који је склопио пакт са ђаволом. Ђаво, отелотворен као Сиаран Хиндс, покушава да дође до дечака који ће му обезбедити већу моћ. Идрис Елба, човек у служби свештенства, покушава да спасе дечака и зато у помоћ зове Гоуст Рајдера (Николас Кејџ) и обећава да ће га, заузврат, ослободити клетве.

Критички осврт: Николас није баш динамичан глумац, али га је овај суперхеројски лик поприлично „погодио“. Добро је дочарао луцидност лика, а то прате и врло занимљиви специјални ефекти. У ствари, костим и комплетан имиџ главног антихероја прилично је добар, али акција у коју је укључен баш и не. Посебно је разочаравајућа његова посебна моћ одузимања душа. Очекивао сам ни сам не знам шта (а и најава тог догађања је била прилично драматична), а испоставило се да сам виђао и много страшније ствари.

Сама прича је сасвим обична, неинвентивна и без превише изазова, донекле и површна, а радња је баш збрзана. И то је штета јер је суперјунак са много потенцијала смештен у врло трапав контекст.

Едукативни моменат: Уместо поуке, поставио бих питање. Џони Витворт је добио моћ да све што дотакне почиње да трули. То је значило да свака храна коју је дотакао је трулила такође. Међутим, није остао гладан јер је јео храну упаковану у пластичне кесе. Таква храна није трулила јер је од његовог додира била заштићена пластиком. Зашто? Да бисте ово објаснили, морате да знате важну чињеницу из домена заштите животне средине, а ауторима филма свака част на одличном познавању те области.

Оцена наставника:

3(рекао бих да је то то)

falljen (Small)Пали (Fallen 2016) је амерички романтични филм за младе. Адисон Тимлин је девојка која има халуцинације и ноћне море, због чега је психички лабилна. Зато је родитељи смештају у установу која се бави образовањем управо таквих младих људи. Она веома брзо стиче пријатеље, али и симпатију Џеремија Ирвина. Испоставља се да ни он није равнодушан према њој, али и да постоје неке натприродне силе које отежавају да ово двоје заљубљених буду заједно.

Критички осврт: Када се сага „Сумрак“ завршила, морају да се праве нове тинејџ сапунице са обавезним љубавним троуглом. И филм има шмек и темпо поменуте саге и начин како настају искре између Адисон и Џеремија практично је идентичан заљубљивању Кристен Стјуарт и Роберта Патинсона. Трећи у троуглу Харисон Гилбертсон нема баш везе са Тејлором Лотнером из „Сумрака“, али је и те како сличан Ијану Самерхолдеру из серије „Вампирски дневници“, што би било исто паковање. 🙂 Иначе, има још сличности са поменутом серијом. Филм је претерано романтичан; толико, да је то постало заиста преслатко без мере. Чак је и борба два анђела у ваздуху – романтична. Овај филм није више ни питак, већ је као некакав воћни желе.

Режисер Скот Хикс није правио мистерију око тога ко су пали анђели. Било је јасно да су поједини, односно одабрани ученици наставнице Џоели Ричардсон једни од њих. Мистерију је направио у вези са дешавањима. И то је океј, али је проблем што је испала сасвим просечна. Постоји и преврат, али је потпуно трапав, без логике и икаквог смисла. Крај је направљен тако да је наставак очигледан, али, некако, немам жеље да га погледам.

Ликови изгледају недовршени, иако је видан труд да се сваком од њих да нека дубина, а односи између њих да се закомпликују колико је то могуће. Ипак, и даље делују површно. Као и сам филм.

Едукативни моменат: Адисон је одлучила да буде аутентична радије него да се претвара како би се уклопила. То је значило да буде затворена у посебну установу. Иако бити свој, односно задржати своје ја не значи обавезно и затварање у установу, истина је да интегритет захтева много велику жртву. Лакши начин је уклопити се у друштво и „фолирати се“, што би рекли млади, али лакше решење није уједно и боље. То значи да нас неће волети због тога какви смо заиста, већ због онога што виде. Такође, то значи и да нећемо бити опуштени и задовољни собом.

Оцена наставника:

2(да)

Bruce_Almighty (Small)Брус Свемогући (Bruce Almighty) је комедија о момку Брусу (Џим Кери) који је љут на Бога јер не може да добије посао спикера, о којем сања. Зато је Бог, кога глуми Морган Фриман, одлучио да Брусу уступи свој посао да види колико је тежак, а успут и да научи неке животне лекције.

Критички осврт: Џим је такав глумац да сам прави динамику у филму и чини ми се да и да филм има спор темпо, уз њега се то не би осетило. И остатак глумачке поставе уопште није лош, али је Џим дефинитивно доминирао. И његов лик је једини који одскаче од стереотипа. И донекле лик Бога, кога тумачи Морган.

Филм је навијачког типа што се религије тиче, али на начин који може да се допадне и атеистима јер шаље добре поруке о моралу и истинским вредностима. Тако да ми то „навијаштво“ није засметало, али јесте патетика које има. Идеја за филм је заиста добра, али га је реализација упросечила и довела га на ниво лагане романтичне комедије. Но, комедија је забавна и није баш без вредности.

Едукативни моменат: Оно што је Морган поентирао заиста је тако. Ми увек тражимо чуда у несвакидашњим, магичним стварима. Међутим, суштински, оне нису више од мађионичарских трикова. Право чудо је када самохрана мајка ради два посла и налази времена и снаге да се бави својом децом. Или млада особа која се, у оваквим, црним временима, посвети образовању. Чуда постоје, само треба да будемо свесни шта она заиста јесу.

Оцена наставника:

4(опасно иде на тројку)

Immortal (Small)Бесмртан (Immortal 2004) је француски филм на енглеском језику, делом играни, а делом анимирани. Над футуристичким Њујорком појавила се лебдећа египатска пирамида у којој обитавају египатска божанства. Она су осудила бога Хоруса на смрт, али су му дала да још једном види Земљу, коју је сам створио, у трајању од седам дана и ни секунде више. Хорус је то време искористио да пронађе тело које ће га прихватити и испоставило се да је то тело једног затвореника Томаса Кречмана. Следећа Хорусова мисија је била да пронађе једну сасвим посебну жену Линду Харди, како би себи, ипак, обезбедио бесмртност.

Критички осврт: Допада ми се француски шмек, чак и када је на енглеском језику. Добар француски филм има неку уметничку ноту, а постиже и да буде интригантан, изненађујућ и маштовит. Или је макар тако било у овом случају и према мом мишљењу, ово је ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Хорус је искористио додељено време на Земљи најбоље што је могао. И ми када отпутујемо негде тако треба да поступимо јер нам је време ограничено. Наместо да обилазимо продавнице и кафиће, треба да видимо што је више могуће знаменитости и друге занимљиве ствари које нећемо заборавити.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

Plan_nine_Alternative_poster (Small)План 9 из свемира (Plan 9 from Outer Space 1959) је филм о ванземаљцима који су пристигли у свемирским тањирима како би уразумили Земљане. Да би у томе успели, спровели су у дело План 9: васкрсавање скорије умрлих, а који су онда постајали безумни зомбији.

Критички осврт: Овај филм важи за један од најгорих икада, а познат је и по томе што је то последњи филм легендарног Дракуле Беле Лугосија. Глумац је умро у току снимања овог филма и може се видети тек у пар првих сцена, да би га режисер Ед Вуд заменио Томом Мејсоном, који није био глумац, већ хиропрактичар Вудове супруге. Пошто није баш много личио на Белу, морао је да прикрива лице дугим црним рукавом. Оно што није могао да прикрије рукавом је да је био виши растом и имао је потпуно седу косу. 🙂

И поред објашњења, идеја зашто је покренут план 9 уопште ми није јасна. Но, ни комплетна радња није скроз јасна. Нису јасни ни поступци ликова. Сцене су сувише и драматичне и развучене, а ваљда да би се дочарао хорор кроз који поједини ликови пролазе. У складу са тим, чест амбијент је гробље, које је толико мајушно да изгледа као коначиште за кућне љубимце. И само на гробљу је мрак и има магле, док је унаоколо дан и то врло ведар, што видимо када се пилотова супруга спасила од утвара са тог истог гробља. У ствари, требало би да буде ноћ, ако пратимо логичан редослед сцена. У прилог томе говори да је она још увек у спаваћици. 🙂

Став према женама је једна од ставки која ми је привукла пажњу. Изгледа да је то била одлика тог доба. Но, у овом филму ни тај статус није најјаснији. Оне су час еманциповане, час им се то негира и то раде чак и напредни ванземаљци.

Специјални ефекти су, наравно, смешни, али не постоји ни труд да се они побољшају. Рецимо, када су пилоти видели свемирски брод, наводно их је понела ваздушна струја и наступила је турбуленција. Међутим, чак ни камера се није продрмала. За двојицу мртвих гробара тврдили су да изгледају као да их је пума напала, иако никаквих видних повреда на телима није било, па чак ни подерана одећа. Но, да би се дочарао рат са свемирцима, коришћени су документарни видео-материјали, што је, ето, нешто макар. И у тој сцени, када су их гађали противавионским ракетама, летећи тањири су постојано стајали на линији ватре. Ваљда да би доказали своју надмоћ да им нико ништа не може? Углавном, чудних тренутака има још много. 🙂 Рецимо, када шеф полиције страда, на његово тело наилазе његове колеге и неколико тренутака га мирно посматрају и причају. Једва су се досетили да ураде оно што би свако, а тек полицијац пре него остали, урадио, а то је да погледају да ли је човек жив уопште. 🙂

Глума је очајна чак и за оно доба. Лишена је емоција и своди се на пуко изговарање текста. Наратор прича све време упоредо са филмом и објашњава и оно што сцене очигледно показују. Наравно да је сувишан, али када чујете дијалоге, схватите да је боље да је цео филм одрадио наратор. 🙂 Посебно су ступидни разговори које воде полицајци и сви закључци, мада наизглед тачни, потпуно су глупи. Рецимо, пилотова супруга је говорила истину да су је напале утваре јер су јој ноге изгребане, а спаваћица поцепана? Помислио сам да је Ед у овом случају желео да направи пародију, али у овако сведеном филму то је врло мало вероватно. Углавном, Земљани су морали да направе машину која ће дешифровати ванземаљски језик, али су у једној од последњих сцена разговарали без машине и без проблема. Додуше, ни тај разговор није био нимало виспренији. 🙂

Ово сигурно није најлошији филм свих времена и данас он има култни статус и значај у историји светске кинематографије. Па, ипак, не могу на основу тога да му повећам оцену која му, по праву, припада. 🙂

Едукативни моменат: У једној ствари је наратор, у својој завршној речи, био у праву. Ми на нове производе технике и технологије углавном гледамо са подозрењем, а неретко и са подсмехом. Ипак, са развојем науке они јесу нашли своје место у нашим животима и нема разлога да не верујемо да ће, једног дана, оно што сада сматрамо научно фантастичним, постати свакодневица. Свакако морамо бити отвореног ума за нове ствари које ће, неминовно, доћи.

Оцена наставника:

1(јасно као дан)

Лако Је Критиковати 60

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

void (Small)Празнина (The Void 2016) је канадски хорор. Полицајац Данијел Пул проналази младића Евана Штерна у шуми и пошто је видео да је повређен, одвезао га је у болницу. У болници нема много ни особља, ни људи, пошто је ноћ, али су Евану одмах указали помоћ. Међутим, тада почињу да се дешавају застрашујуће и необјашњиве ствари у болници, а и око ње се сакупља група маскираних људи која не дозвољава онима који су унутра да изађу напоље. Заробљени у клопци, Данијел и остали покушавају да преживе, а ситуацију компликује долазак Данијела Фатерса и његовог сина, који немају пријатељске намере.

Критички осврт: Иако сам имао осећај да гледам нешто што сам већ гледао, а и утицаји „Створа“, „Уздигнућа пакла“, па чак и турске „Рације“ више су него очигледни, опет је овај филм некако постигао одређени ниво и оригиналности и креативности. Прича није предвидљива и свако мало мења темпо, тј. мења се атмосфера, мада је све време мрачна. Није застрашујућ филм, али јесте гадан и због ефеката и због начина како су жртве убијене. Ефекти нису импозантни, али нису ни лоши, баш као ни глума. Ово је, заправо, један сасвим солидан хорор, који је постигао онолики квалитет колико је то било могуће са овом, недовршеном причом (остала су нека отворена питања која се на крају нису решила).

Случајно или намерно, тек секта која немо прати овај догађај има одору налик на ону коју носе чланови Кју-клукс-клана са троуглом на делу где је лице, који је, можда, алузија на знак Масона. Међутим, чак и да филм има неко дубље значење, ја га нисам видео. Нема ни дубље приче која прати протагонисте; она је само „загребана“ тек толико да би радња могла да се одвија са довољно логике да би била одржива.

Едукативни моменат: Болнице су за многе људе застрашујућа места и без хорора натприродног карактера. Ипак, оне су потребне и не треба да их се плашимо, а још мање избегавамо. Јер чудовишни пипци и живи мртваци су део фикције, а реалност је да су болнице многим људима спасиле и продужиле живот. Некада неке ствари морамо да прихватимо као нужно зло.

Оцена наставника:

4(па, може)

alien_covenant_poster_by_scpmaniac (Small)Ејлијен: Ковенант (Alien: Covenant 2017) је наставак „Прометеја“ и шести наставак у саги о Ејлијену. Посада свемирског брода Ковенант доживела је хаварију свог брода и губитак капетана Џејмса Франка док је била у криогенском сну. Ожалошћени због смрти капетана, почели су да оправљају брод  и тада су добили поруку, недвосмислено људску, са планете за коју нису ни знали да постоји. Одлучили су се да истраже планету, а како би је колонизовали. Међутим, тамо наилазе на нешто чему се нису надали.

Критички осврт: Обично очекујем да су наставци значајно слабији од првог филма, али у овом случају то је претерано. Филм је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни сам шта, а добио злоћудног робота који уништава све интелигентне врсте у свемиру јер има комплекс Бога. Радња је потпуно обична и толико предвидљива да предвидљивија бити не може. Уз то, потпуно приземљује цео серијал. Филм не може да игра ни на карту хорора јер, као што написах, толико је предвидљив да нема изненађења које би могло да уплаши или макар да вас тргне.

Акција је, такође, оманула и имам осећај да су сценаристи убацили крдо ликова само како бисмо видели што више крвавог масакра и што више начина како људи могу да изгину када несмотрено лутају свемиром. И поред свег тог маштовитог изгинућа, понављања из (практично свих) претходних наставака има и ваљда је то требало да буде кул, а у ствари изгледа прилично јадно и безидејно. Када се Катрин Вотерстон јурца са Ејлијеном по свемирском броду са све затварањем пролаза појединих одељака видели смо у трећем делу серијала (само што је тад неупоредиво боље урађено), а када га избацује у свемир у првом (исти коментар) и тако даље, и тако даље. Речју, ништа ми се не свиђа и то толико да ни врло солидни глумци нису поправили утисак. Крај филма свакако није.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода Ковенант припремала се за пут до једне планете, али се предомислила јер је пронашла ближу. Са овом планетом значајно је себи уштедела време. И готово сви су изгинули, те се та идеја показала лошом. Ми због бржих решења вероватно нећемо изгинути, али треба да знамо да брза решења не морају уједно да буду и боља.

Оцена наставника:

2(само због поштовања према саги о Ејлијену, иначе један)

Tooth-Fairy (Small)Зубић вила (Tooth Fairy 2010) је филм о хокејашу Двејну Џонсону, који је добио надимак Зубић вила јер се специјализовао само за то да избија зубе члановима противничке екипе. Пошто је превише реалан и нема милости ни према дечјим сновима, виле су га довеле к себи и претвориле у једног од њих. У ствари, његово ангажовање као виле која узима зубиће деци, а које стављају испод јастука, казна је коју мора да одслужи због свог лошег карактера. Он није одушевљен овим новим „послом“, али нема избора; морао је да научи да лети и да посипа вилински прах. Но, оно што је важније, овај посао заиста је почео да мења његове ставове.

Критички осврт: Идеја да се хвалисави тип „васпита“ кроз филм, као и да велики баја, попут Двејна, обуче нешто нежно и розе, уопште није нов начин како направити заплет. И, надаље, филм се одвија по утврђеном обрасцу, са тим да је део када се дешава пад морала (пре великог финала, када и морал расте и када сви у свему побеђују) урађен претерано мелодраматично и не баш уверљиво. Углавном, причица виђена стотинама пута до сада.

Ипак, филм изгледа свеже, пре свега због атмосфере коју је створио и лаганог хумора (не приземног, али не ни претерано виспреног). Двејн ми не изгледа као неки карактеран глумац, али некако зрачи и нема проблем да се нађе у смешним, чак бламантним ситуацијама и то, заиста, ценим. Рецимо, када Двејн у плавичастом костиму виле са нежним крилима клиза поред огрубелих чланова свог хокејашког тима, заиста је нестварно и непроценљиво.

Едукативни моменат: Оно што је Двејн рекао дечаку на почетку филма јесте сурово, али је и истинито. Ми имамо хиперпродукцију спортских нада у школама. Бављење спортом сјајна је ствар, али собом носи ризике. Ако се дете потпуно посвети спорту, а запостави све остало, мора да се суочи са два велика проблема. Један је што влада велика конкуренција међу спортистима и оно мора бити најбоље од свих или, макар, у самом врху. Други је што је довољна било каква повреда да прекине кратку каријеру, а повреде у спорту нису ретка ствар. Ја, свакако, свима желим успех, али мудро је имати план бе и никако, али никако, не треба, зарад спорта и фиктивне спортске каријере, запостављати образовање.

Оцена наставника:

3(мислим да је реална)

affiche-le-voyage-dans-la-lune-a-trip-to-the-moon- (Small)Пут на Месец (Le Voyage dans la Lune 1902) је неми црно-бели, али и ручно бојени, филм режисера Жоржа Мелијеса. Жорж је и глумео у свом филму и он је председник астрономског клуба, који је својим члановима предложио путовање на Месец. Након метежа који је настао, чланови су пристали на ово путовање и кренули у магичну авантуру.

Критички осврт: Свака сцена развучена је колико год је то било могуће, али и даље филм не траје ни 13 минута. 😀 И без обзира на толико развучене сцене, уопште није досадан. У ствари, скроз је симпатичан, са пуно духа и хумора. Најјаче је када господа уђе у ракету (која изгледа као џиновски метак), а онда је девојке погурају (у ствари, гура само њих пар, ове остале гурају једна другу) у исто тако џиновску цев (катапулт?) и онда, након успешно завршеног посла, машу публици. 🙂 А момци, када су стигли на Месец, најпре су се радовали и махали Земљи, а онда извадили ћебиће, те се покрили да спавају. 😀 И док су спавали, изнад њих су се појављивале персонификације небеских тела, између осталих и – Месеца.

Заиста пресладак филм са потпуно суманутом, али разиграном радњом и урађен са пуно маште. И веома театрално, тако да сам имао утисак да гледам кабаре, што је и била карактеристика Жоржовог рада.

Но, све и да ми се није допао, старост овог филма од преко 100 година, његов значај и утицај на каснија остварења, чине га и култним и ремек-делом.

Едукативни моменат: Уз помоћ маште можемо да одлетимо и на Месец и у било коју другу узбудљиву авантуру. Треба неговати машту и не спутавати је.

Оцена наставника:

5(наравно)

hjugo (Small)Иго (Hugo 2011) је филм рађен према истоименој књизи Брајана Селзника. Иго је дечак (глуми га Ејса Батерфилд), који живи у Паризу са својим оцем удовцем Џудом Лоом, сајџијом. Када му отац настрада у једном пожару, Иго мора да се пресели код свог ујака Реја Винстона, човека који је задужен за одржавање великих градских сатова. Ујак је алкохоличар и једног дана изненада нестаје, па је дечак био принуђен да настави његов посао и краде храну како би преживљавао. Међутим, налази и времена да ради на роботу који је преостао од његовог оца и за кога се нада да ће му пренети поруку коју му је отац оставио.

Критички осврт: Филм јесте превише развучен, али је, такође, и једна лепа, емотивна и дирљива људска прича, а да при томе није ушао у трагедију и чемер. И то је мајсторство, с обзиром на нимало слатку судбину детета, а и мајсторство је извести срећан крај који није патетичан. Не би ме чудило ни да је било плакања по биоскопима. 🙂 Томе свему је допринела и сјајна глума и естетика режисера Мартина Скорсеза. Све похвале.

Едукативни моменат: У овом филму се појављује и лик режисера Жоржа Мелијеса (глуми га Бен Кингсли). Он је био несрећан јер је веровао да је све што је радио узалуд. Међутим, испоставило се да уопште није тако. Сваки рад се исплати, само је некада потребно више времена да би се то показало.

Оцена наставника:

5(али чиста, без плуса)

the-green-hornet-movie-poster (Small)Зелени стршљен (The Green Hornet 2011) је комедија о „суперхероју“ чији је надимак у наслову филма. Игра га Сет Роген, син богатог власника дневних новина Тома Вилкинсона. Када је његов отац умро, Сет наслеђује фирму, али га тај посао претерано не занима. Ускоро проналази свој хоби, а то је да буде суперхерој који је добар, али има стратегију да се приказује јавности као лош. Додуше, све то не би било могуће без његовог помоћника Џеја Чоуа, а који је прави суперхерој.

Критички осврт: Веома оригиналан филм, где су суперхерој и његов помоћник, у ствари, заменили улоге. На тој поставци је базиран и хумор, који није лош, али реално гледано то је један скеч који се рециклира многоструко током читавог филма. Све време је Сет лајави крелац, а Џеј глас разума, чија стрпљивост синусоидира. Има ту и других ликова који су и квалитетни и харизматични, попут Камерон Дијаз и Кристофа Валца, али у овом филму њихов капацитет није дошао до пуног изражаја. Сва пажња је некако окренута ка двојици главних протагониста, а сви остали асистирају.

Што се осталог тиче, немам богзна какве замерке, али немам ни богзна шта да похвалим. Прича је потпуно класична. Нема већих грешака, динамична је и узбудљива, са осредње одрађеном акцијом у смислу борби и јурњаве колима. У појединим сценама борбе види се анимација, тако да изгледају пластично, а не реално.

Едукативни моменат: И док је Сет углавном причао о томе како је супер, Џеј је заиста био суперхерој. Он је прешао са речи на дела, што је, увек, боља опција.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

barbw (Small)Барб Вајер (Barb Wire 1996), што би значило „бодљикава жица“, име је хероине из стрипа и уједно и главне хероине овог филма, коју глуми Памела Андерсон. Занимљиво је да је филм футуристички, а приказује управо ону годину у којој смо сада – 2017. Према филму, то је година када влада други грађански рат у САД и једини слободан град је Стил Харбор. У том граду Памела има свој бар, али и ради посао плаћеника „са стране“. Тако преживљава и она и њен бар, али се све мења када Викторија Роуел, докторка која зна важне тајне, затражи помоћ од ње да јој омогући бекство до Канаде. Викторија је, очигледно, значајна за обе зараћене стране и сви су заинтересовани за њу, те Памела мора да се одлучи којој страни ће се приклонити.

Критички осврт: Памела је била толико љута на Темуера Морисона да сам очекивао неку заиста срцепарајућу причу у флешбеку, а добио разочаравајућу. Но, цео филм није разочаравајући, чак је превазишао моја очекивања, с обзиром ко је главна звезда. Истина, ликови су чисти стереотипи, радња прилично обична, мада запетљана, а глума спорадично збрзана како би било више места за акцију. Али, са друге стране, филм има динамику, држи пажњу, а и акција је урађена сасвим добро. Памела изгледа прилично моћно као секси хероина и у доброј мери дочарава личност из стрипа. Чак су и реплике запањујуће виспрене и има неколико добрих фора.

Нејасан је статус Стил Харбора, града у коме се све дешава. Према наратору, то је једини слободан град где конгресионални директорат нема контролу, а све време тај директорат терорише тај град, па и саму Памелу. Но, прича је око нечега морала да се направи, а одржавала се упркос што нелогичним, што наивним сценама. Тако се испоставило да опасни део града уопште није тако опасан, а и да јесте нема много смисла да се баш у том делу налази аеродром. Или када грађевински радник безбрижно ради иако се свуда око њега дешавају туче и пуцњаве, а непознатом, који му је упао у кабину крана, веома информативно објашњава команде. Углавном, када се све сабере и одузме, филм је бољи него што сам мислио да ће бити, али далеко је од ремек-дела. 🙂

Едукативни моменат: Памела је морала да научи на тежи начин да је неутралност у било ком смислу прилично тешко постићи. Поједине животне ситуације и професије неутралност захтевају, али с времена на време морамо и одабрати страну која је у праву, посебно ако је угњетавана.

Оцена наставника:

3(ту негде)

NY (Small)Бекство из Њујорка (Escape from New York 1981) је дистопијски филм Џона Карпентера. Њујорк је претворен у затвор, али без чувара. Затвореници живе свој живот у том граду, са правилима (или без њих) која су сами поставили, без могућности да напусте град. У Њујорк је требало да буде депортован и Курт Расел. Баш у том тренутку, због напада терориста, авион председника САД Доналда Плизенса срушио се баш у тај град. Председник је преживео, захваљујући капсули за спашавање, али су га се затвореници докопали. Вођа војних јединица Ли ван Клиф ангажује Курта да спасе председника и као награду му обећава помиловање. Рок за тај задатак је један дан. Неуспех мисије за Курта значи смрт.

Критички осврт: Тешко да бих се ја могао убројати у љубитеље дела Џона Карпентера, али овај пут морам да признам да је направио добар филм. Ипак, не могу да кажем и да је перфектан. Уличне борбе су сувише млаке, а поједине сцене смешне, као када Курт мецима буши рупе у, очигледно, картонском зиду, а како би могао да прође кроз њега. Има и позитивно смешних сцена јер ми се хумор у филму баш допада, али оно што ми се највише свиђа јесте сцена. Некако је Карпентер извео, уз помоћ режије, сценографије и ликова, да цео град изгледа као позорница и на њој је заиста успео да оживи магију. И дух осамдесетих, што је свакако плус.

Курта је улога потпуно погодила, да тако кажем, а не би ме изненадило и да му је ово и улога живота. И остали глумци су прилично добро одабрани.

Едукативни моменат: Поставка овог филма потпуно је сулуда; да се један успешан пословни центар, као што је Њујорк, претвори у затвор. Међутим, истина јесте да сваки град и све што су људи направили има могућност вишеструке намене, а која ће то бити и да ли ће бити права или промашена, зависи од нас и наших способности.

Оцена наставника:

5(нерадо и са минусом)

the_purge_anarchy_official_wallpaper (Small)Прочишћење: Анархија (The Purge: Anarchy 2014) је други део филмске саге о ноћи коју су футуристичке власти САД прогласиле „прочишћењем“. Тада је сваки злочин легалан, укључујући и убиство. Наводно, захваљујући тој ноћи, стопа криминала, незапослености и сиромаштва током читаве године је опала. То не мисли и Мајкл К. Вилијамс, борац за права сиромашних, који говори о правој природи овог закона власти САД и позива своје људе да се супротставе. На улицама су се те ноћи нашли и људи који нису желели да учествују у овоме, те су морали да нађу начин да преживе у хаосу који је настао. На њихову срећу, на њих је налетео Френк Грило, који их спашава, али његове намере нису толико племените.

Критички осврт: И било је за очекивати да ће се радња изместити из куће (у првом делу) на улицу, али то није значајније иновирало идеју. Но, није било ни потребе. И за овај филм важи исто што и за преостала два из ове серије; потпуно су добри, динамични, напети и узбудљиви.

Филозофија овог и друга два филма је да раслојено друштво показује лицемерје, двојни морал и све оне лоше стране којих смо сви свесни. И то је у овом филму приказано прилично шокантно и не могу да кажем да није уклопљено у радњу, али ми, опет, изгледа некако трапаво. Цео тај део ми некако штрчи, као да је „накалемљен“ на филм, а на крају чини и да прича поприми препознатљив холивудски облик где све леже на своје место, свако добија шта је заслужио и добро се добрим вратило. Напросто ми је крај измештен из суровог, али искреног приказа људске природе и друштва у бајковити климакс праведника. То, у ствари, чини да ми крај изгледа, управо, антиклиматично. У вези са овим и део филма када протагонисти постају жртве бахатих богаташа, технички није лоше изведен, али буквално „даје на тацни“ поруку филма и тако га приземљује, а о извесности догађаја који су уследили написао бих само да је готово свака сцена предвидљива. Закључак би био да је овај део критике друштвеног система значајније боље решен у трећем делу.

У овом делу негативци не изгледају претерано опако, већ више онако како их иначе доживљавамо, као неостварене и неиживљене сировине. Но, маске јесу занимљиве, као, уосталом, у сваком делу. Око маске младог црнца избељеног лица шминкери су се заиста потрудили, а занимљива је и маска његовог пајташа налик на ону из „Ноћи вештица“ и, што је посебно занимљиво, обе имају религијске елементе. У трећем делу религију су „поткачили“ конкретније, али није да и овде није било алузија. Ипак, мени је најупечатљивија кецеља коју носе месари, а коју је носио Џек Конли и то врло једноставно средство невероватно појачава утисак целог тог дешавања.

Едукативни моменат: Френк је успео да опрости Брендону Кинеру зло које му је нанео. То се показало добрим на више начина, али и да није, опроштај је нешто најплеменитије што можете да дате и захтева изузетну снагу карактера и велику доброту.

Оцена наставника:

5(са мноштвом минуса)

Кlawnmower-man-beyond-cyberspace-movie-poster (Small)осач 2: Изван Сајберсвемира (Lawnmower Man 2: Beyond Cyberspace 1996) је други наставак култног филма „Косач“. Кевин Конвеј, власник корпорације која се бави виртуелном реалношћу, пронашао је у рушевинама разрушене лабораторије једва живог Мета Фреуера. Мету је пружена помоћ и иако су му ампутирали обе ноге, живот су му спасили. Испоставило се да је он веома значајан за корпорацију, али и она за њега јер му је омогућила да оствари свој сан да завлада виртуелним светом.

Критички осврт: У односу на први део радња се, најблаже речено, чудно надовезала, а будућност је стигла неочекиваном брзином. Малтене моментално. 🙂 И први део има својих наивних момената, али код овог је то толико изражено да готово потпуно личи на дечји филм. И то дечји филм са још плус наивним моментима. 🙂 Но, оно што је битније је да је радња прилично испразна и досадна, а башка што већи део нисам ни разумео. Схватио сам ја да је ту битан неки диск, која је, у ствари, пирамида, али нисам скапирао шта он/а у ствари ради, нити шта значе сви ти технолошки термини. Но, утисак не би поправило ни да јесам.

Мета не сматрам лошим глумцем, али ме уопште није убедио нити у то да је младић од двадесет лета, нити у то да је заостао, нити у било шта друго. И деца су прилично лоша. Није само глума неуверљива. Неуверљива је и финална борба мачевима између Мета и Патрика Бергина.

Едукативни моменат: Мет је рекао како у овом свету када људи гледају у њега виде пола особе (пошто нема ноге). У његовом свету то није тако. На то му је Ели Пуге рекла да она не види пола особе. Како ћемо видети неку особу не зависи од света у коме смо (или међу којим смо), већ од нас самих, односно нашег карактера.

Оцена наставника:

1(без ишта)

Лако Је Критиковати 59

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

АрмArmy-of-Darkness (Small)ија таме (Army of Darkness 1993) је наставак серијала „Зли мртваци“. Брус Кембел је, ланцем невероватних догађаја, доспео кроз портал у средњи век, где су га витезови заробили јер су мислили да припада непријатељској војсци. Међутим, мудрац Ијан Аберкромби је веровао да је Брусов долазак део пророчанства о изабраном, који ће им донети магичну књигу Некрономикон, а уз помоћ које ће се ослободити злих демона који их опседају. Зато је склопио погодбу са Брусом да ће га вратити у његово време, ако им овај донесе књигу. Брус се домогао књиге, али је заједно са њом довео пред зидине дворца и армију мртвих.

Критички осврт: Овај део ми је значајније бољи од претходног. Додуше, и овде има небулоза, али има и неке приче (које у претходном делу ипак није било) и то готово на нивоу једне солидне епске фантастике. Утиску да је ово варијанта епске фантастике доприноси и то што се све дешава у средњем веку. Брус није баш глумчина, али јесте комичан и у том смислу је више дошао до изражаја у овом делу. Тако да је филм и врцав и шармантан, значајније побољшан, али није изневерио дух читавог серијала.

Едукативни моменат: Брус је своју средњовековну армију учинио непобедивом захваљујући знањима и технологији 20. века. И у нашем веку знање је моћ и може да нам обезбеди победу у многим ситуацијама.

Оцена наставника:

4(можда сам малко преценио)

UndergroundПодземље (Underground 2011) је филм о осморо младих, који су се, бежећи од непријатељски расположених хулигана, нашли затворени у напуштеној војној бази. Испоставља се да тиме што су побегли насилницима нису уједно и решили проблем јер се у војној бази налазе чудовишна бића која хоће да их поједу.

Критички осврт: Нарација на почетку је потпуно непотребна, а сам покољ који је уследио је неуверљив. Па, ипак, идеја како је приказано временско раздобље од две године уопште није лоша. То и како је директор фотографије Зоран Поповић (наш човек?) урадио поједине сцене је све што ми се допало у филму. Што се осталог тиче… Па, да кренем од степеница.

Направише епохалну катастрофу око силаска низ степенице високе ни два метра, да би се оне крајње неприродно и видно анимирано урушиле када су скочили са њих (толико би скочили и да су се урушиле 🙂 ). И то је био почетак агоније. Кад сам написао „агоније“, мислио сам на сценарио. 🙂 У ствари, радње ту нема. Све време се гањају са чудовишним амфибијама кроз некакво склониште, а сцене су при томе досадне, нелогичне и погодне за даљи ток без обзира на њихову одрживост. Врхунац је била патетична прича протагониста из рата у Ираку (у ком су били учесници), за коју не могу да се одлучим да ли је глупља од филма или је филм ипак глупљи… И постаје још глупљи након „научног“ објашњења крволочних бића које је дао Џек Донер, а, иначе, са појавом његовог лика тек креће дубиоза. И траје све до краја. А крај је тек посебна прича у причи, којој, изгледа, као да краја нема. 🙂 И ово што сам написао делује мање бесмислено од дијалога, који су, уз то, и потпуно сведени. У сваком случају, цео филм је далеко од смисленог.

Едукативни моменат: У овако недотупавом филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Када су млади побегли од једног проблема (хулигана) нашли су се у другом (чудовишта). Иако и ја верујем да се од хулигана, ипак, треба склањати, бежање од проблема уопште не решава нам ништа; само ће се проблем повећати или ће се појавити нови.

Оцена наставника:

1(сасвим)

contracted-phase-ii (Small)Контрахован: Фаза 2 (Contracted: Phase II 2015) је други наставак филма о болести коју шири Морган Питер Браун и која доводи до некрозе ткива и, коначно, претвара људе у зомбије. Овом болешћу је заражен и Мет Мерсер и он покушава да дође до Моргана јер верује да он има и лек против болести коју шири. Међутим, времена је мало јер болест из дана у дан узима свој данак.

Критички осврт: Филм је дефинитивно гадан и рекао бих да се режисер Џош Форбс баш потрудио да га таквим учини. Користио је све могуће „трикове“: копање прстима испод коже, црве који једу живо месо, ланце са кукама, па чак и некрофилију. И такве гадне сцене трају прилично и све ми то говори да је Џош желео више да шокира гледаоца и заокупи га гадостима пре него квалитетном причом. Прича, и тако, није квалитетна, а још мање је иновативна. Све што се дешава у филму, а тога нема много, виђено је у другим филмовима (иако постоји покушај да се направи нешто мало другачије). И то је штета јер је уочљив потенцијал за један добар спој трилера и хорор приче.

Нејасни су и мотиви и поступци главног негативца Моргана и његова прича није испричана (макар не у овом делу). Има и нелогичних момената. Најара Таусенд је доживела саобраћајку и њена мајка Каролина Вилијамс стоји неколико корака од ње и уместо да притрчи, она зове очигледно повређену кћерку да дође до ње. У некој каснијој сцени, детективка Маријана Палка сама истражује кућу човека за кога верује да је масовни убица жена. Прилично сам убеђен да је тако нешто могуће више у филму „Кад јагањци утихну“ него у реалности. 🙂 Другим речима, колико год да је Маријана храбра и амбициозна (а на крају се видело да баш и није таква), овакав поступак је, ипак, претеран, а и иако се не разумем у америчко законодавство, не мислим да је легалан. У сваком другом филму се тражи налог за претрес куће. Уосталом, следећи пут када је обилазила Метову баку Сузану Вос, што је мање опасан задатак, са њом су ишла и два полицајца. Но, и да занемаримо све то, када се Маријанина авантура у кући убице завршила, надаље је радња текла као да се тај догађај није никад догодио. Нити су више полицајци ушли у ту кућу, нити су испитали тело жене коју је тамо Маријана убила, нити су докази из куће послужили за било шта… Некако има сувише рупа у причи, која једва да има радњу.

Едукативни моменат: Тешко да зомби стање може да се пренесе сексуалним контактом, али истина је да постоје сексуално преносиве болести које су и те како тешке и могу да доведу и до фаталних последица. Зато треба бити опрезан и користити кондоме.

Оцена наставника:

2(највише)

devilsad (Small)Ђаволов адвокат (The Devil’s Advocate 1997) је филм инспирисан књигом истог назива писца Мориса Веста. Кијану Ривс је више него успешан адвокат у градићу Гејнсвил. Добија понуду да уради посао за велику фирму у Њујорку, а коју води Ал Пачино. Посао је прошао добро и следећа понуда је да ради за ту фирму, што он и прихвата и усељава се у велики стан са својом супругом Шарлиз Терон. Међутим, почетно одушевљење оваквим напредовањем у каријери замењује низ врло несрећних околности.

Критички осврт: Овај филм помало вуче на нека друга остварења која укључују ђавола и његово потомство, попут „Предсказања“, али опет је некако посебан. То га, уједно, не чини и добрим, мада не могу да кажем да је лош филм у питању. Режисер Тејлор Хакфорд се одлучио за радњу која ће имати више дијалога (понекад и превише) и базирати се на међуљудским односима и карактерима ликова, радије него на акцији и фантастици (које су у филму буквално „загребане“) и са тим немам проблем (мада то повлачи и да трајање од два сата веома тешко држи пажњу). Проблем ми је мотив ђавола, који је толико приземан и толико лако остварив на низ једноставних начина, да то радњу чини претерано компликованом, а интригу недовољно занимљивом. Тако да када сазнате на крају шта Ал, у ствари, жели, то делује сувише отрежњујуће, а уз то, намеће и низ логичних питања. Једно од њих је – што све то није урадио када је Кијану био млађи и без супруге, што би успешност подухвата повећало довољно да би био готово сто одсто успешан. Очигледно је око нечега морала да се направи радња и то ми изгледа, некако, на силу.

Едукативни моменат: Ал је направио стратегију како да добије то што жели изазивајући Кијанову сујету. Сујета је много тешко бреме и сви га носимо, али свако лако може да је искористи против нас и да нас и повреди. Треба да будемо свесни колико вредимо и да се не обазиремо много ни на слаткоречивост, ни на оне који желе да нам повреде осећања. И то је много тешко постићи, али ко постигне, победио је.

Оцена наставника:

4(али на три)

lost_boys_ver (Small)Изгубљени дечаци (The Lost Boys 1987) је филм о вампирима који походе приморску варошицу Санта Карла. У то место доселила се Дајана Вист са своја два сина Џејсоном Патриком и Корјем Хајмом. Уселили су се у кућу њеног оца Бернарда Хјуза, вечитог хипика. Џејсон је пронашао симпатију Јами Герц, али се испоставља да је она у јако лошем друштву. Он одлучује да буде део тог друштва због ње, али није ни слутио шта ће му то донети. Но, на срећу, његов млађи брат Корј је упознао два млада борца против вампира, који знају како да им дохакају и, успут, спасу Џејсона.

Критички осврт: Филм има неодољиви шмек осамдесетих. Урађен је тако да буде „кул“ и сексипилан и ово потоње постигнуто је без имало голотиње, што је чудно за ту декаду. Има и сцена које су недоследне или наивне (што је већ карактеристично за поменуту декаду), али све је опростиво. Чак и последња битка са главним вампиром, која је веома кратка и потпуно млака. А опростиво је јер је у питању култни филм (а и чини ми се да је први који је вампире сместио у модеран контест) и тај статус је стекао сасвим поштено. Уз филм иде и сјајна рок музика из тог времена, праћена сценама које изгледају као аутентични музички спотови и занимљивом сценографијом.

Едукативни моменат: Главни извор информација за младе борце против вампира били су стрипови. Наравно, треба пажљиво бирати изворе информација, али истина је да ми увек учимо, чак и онда када мислимо да се забављамо. Стрип, иначе, може да буде лепо наставно средство и ја га, понекад, у школској пракси користим.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

Оher (Small)на (Her 2013) је футуристички филм у коме главну улогу има Хоакин Финикс, свеже разведен мушкарац који не зна шта ће са слободним временом који је разводом добио. Зато се одлучује да инсталира оперативни систем који има свест и који је себе назвао Саманта (глас јој је позајмила Скарлет Џохансон). Испоставља се да ће то за обоје бити једно сасвим ново и емотивно искуство.

Критички осврт: Филм има неког шмека и главни лик Хоакин веома симпатично је изнео своју улогу, али је радња преспора. Акценат је на дијалозима, који се баве обичним стварима у животу, а опет су филозофски. И заиста вас терају на размишљање. Једино ми се нису допале честе флоскуле „то је тако тешко да се објасни“. Наравно да су многе теме тешко објашњиве, али овде се то толико понављало и у вези са свим могућим, да је временом постало заморно.

Корак даље у људским слободама је и прихватање љубави између човека и вештачке интелигенције, али, ипак, филм је утолико реалан што се и данас дешава да се људи заљубљују преко интернета, а да особу са којом ћаскају никад нису видели уживо. Са друге стране, радња је предвидљива јер је било логично да ће вештачка интелигенција прерасти своје творце и да ће цела љубавна прича имати тужан крај. Но, не могу да кажем да је крај овог филма покварио утисак.

Едукативни моменат: Хоакин је у једном тренутку рекао како му се чини да је осетио све што ће икада осетити. Другим речима, да никада више неће осетити ништа ново, само слабије верзије онога што је већ било. Међутим, то сигурно није тачно. А и ако верујемо да јесте, треба да нађемо начин да сами себе демантујемо. Треба изненадити себе нечим лепим и новим, а и не треба заборавити да има много тога лепог око нас, а да на то нисмо обратили пажњу.

Оцена наставника:

4(са понеким плусем)

cell_ver (Small)Ћелија (The Cell 2000) је амерички трилер. На почетку филма упоредо се дешавају две приче. Једна је СФ и у њој главну улогу има Џенифер Лопез, која, уз помоћ напредне технологије, покушава да помогне дечаку у коми. Та технологија јој дозвољава да уђе у мисли дечака и да разговара са њим. Друга прича је класичан трилер са масовним убицом Винсентом Д’Онофријем, коме је полиција успела да уђе у траг, али баш у тренутку када је пао у кому. Главни детектив Винс Вон зна да је Винсент заробио још једну жртву Тару Шубкоф, али не зна где се она налази. Пошто је Винсент у коми, не може да му каже, па зато ступа у контакт са Џенифер и њеном екипом, како би му они помогли да сазна где је Тара.

Критички осврт: Прича је прилично смислена и одржива, па чак и онај део када Џенифер жели да „спасе“ Винсента би, вероватно, могао да се одбрани. Прича је, такође, већ виђена и потпуно, али апсолутно предвидљива. Поступци ликова толико су јасни, да је само остало да се види да ли ће се Џенифер и Винс на крају „смувати“ или неће.

Морам да признам да су решења за то шта се налази у уму дечака и Винсента прилично маштовита, али у овом потоњем случају могла су да буду оштрија. Све то прате врло солидни специјални ефекти. Глумци су одабрани, ако изузмемо Џенифер, која је раскошна лепотица и уз то Латина, те би требало да буде ултрахаризматична, али то, некако, није тако. И иако је Џејк Вебер заиста симпатичан глумац, уз сву добру вољу, нисам успео да му пронађем разлог зашто се појавио у филму.

Филм је динамичан и повремено узбудљив, али највише што бих могао да му упутим комплимент је да напишем да је коректан.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да поступци људи најчешће имају неке своје разлоге. Неки су очигледни, док су други нешто што датира из детињства или неких догађаја за које ми не знамо да су се десили. Зато, пре сваке осуде било каквог поступка, треба најпре да сазнамо мотиве. Или пре него што се наљутимо на нама драгу особу.

Оцена наставника:

3(реална)

The-Lorax (Small)Лоракс (The Lorax 2012) је цртани филм базиран на дечјој књизи истог назива. Радња се дешава у граду Тиндвилу где су људи задовољни пластичним биљкама и свежим ваздухом који морају да купују. Међутим, не и девојчица (којој је глас позајмила Тејлор Свифт), а у коју је заљубљен дечак (Зек Ефрон). Она је пожелела да има право дрво и он се дао у потрагу да га нађе. У томе му је помогла бака Бети Вајт, а да би успео у науму, морао је да изађе ван зидина града и потражи мистериозног Еда Хелмса.

Критички осврт: Оно што морам да признам ауторима цртаћа је да су пустили машти на вољу што се креација тиче. И то је једино што могу да напишем добро. Све остало је прилично трапаво изведено. У филму има станки које су непотребне, осећања су врло површно обрађена, а хумор је приземан и личи на оне древне цртаће о Тому и Џерију, само са нешто мање агресије. Зато патетике има превише, а ликови животиња су тенденциозно рађени да буду преслатки, како би се добила оцена више. И даћу оцену више, али само зато што мислим да оваквих остварења мора да буде јер шаљу веома значајне еколошке поруке.

Едукативни моменат: Ед је схватио да природне ресурсе не може бесконачно дуго претварати у богатство јер су они ограничени. Кад-тад ћемо их исцрпети и себи ускратити оно најважније (иако верујемо да нам је сада све друго важније). И ако се не интересујемо за то што је заиста важно, изгубићемо је. Реч је, наравно, о природи.

Оцена наставника:

4(са много, много минуса)

ljego (Small)Лего филм (The Lego Movie 2014) је цртаћ рађен, како му само име каже, у лего фазону. Главни јунак је најобичнија лего фигурица, грађевински радник, који се ни по чему не издваја, али је „судбина“ хтела да баш он буде спасилац лего света. Наиме, зли директор је набавио ултимативно оружје (лепак) којим је хтео да „замрзне“ све фигурице и грађевинац је пронашао начин да га у томе заустави.

Критички осврт: Филм је заиста добро осмишљен и са добрим хумором. Он пародира многе друге филмове; уосталом, појављују се фигурице ликова баш из тих филмова. Осим хумора, ту се дешава и једна дубља прича у позадини, а и поруке које филм шаље су сјајне. Још да додам да ми се решења објеката у лего свету баш, баш допадају. Све похвале, а посебно компанији Лего која је направила одличну рекламу, једну од најбољих које видех.

Едукативни моменат: Једна од порука овог цртаћа је да треба да будемо креативни, чак и ако нисмо надарени уметници (у филму названи „велики градитељи“). Ми сигурно умемо да направимо нешто, а то нешто ће инспирисати друге да направе нешто своје. И то је заиста сјајна ствар.

Оцена наставника:

5(цела)

pritazenie (Small)Привлачност (Притяжение 2017) је руски СФ. На дан када је изнад Москве најављена киша метеора и догађај који вреди гледати, на тај град је пао свемирски брод. Цела Русија и цео свет су у паници, али се испоставило да за њоме нема потребе. Ванземаљци су само желели да поправе брод и одлете. Међутим, неколико младих, предвођени Ирином Старшенбаум, одлучили су да освете све оне који су погинули током пада (међу којима и Иринина другарица), те су кренули да се обрачунају са ванземаљцима. И у полусрушеној згради заиста су налетели на једног, који је изгледао потпуно као човек. Уместо да му нашкоди, Ирина је одлучила да му, ипак, помогне.

Критички осврт: Ништа у овом филму оригинално није. Све је већ виђено у гомили сличних остварења, а да зло буде веће, има много општих места, укључујући и последњу сцену када Ринаљ Мухаметов уради баш оно што и очекујете да ће урадити. Речи машине које говоре наместо ванземаљаца о људској природи не да су опште место, него су и довољно патетичне да би Амери цео тај говор, сигуран сам, пропратили са овацијама. Уз то, има и много наивних сцена, када Ирина, без икаквог претходног знања, уради (ни мање ни више него) директну трансфузију крви и то на себи и Ринаљу. Такође, у општој уличној помами наставник Евгениј Корјаковски је успео да утиче на своје ђаке пубертетлије да их гомила не одвуче са собом… И ја сам наставник и то, верујем, јако добар, па знам да то тако у реалном животу не би ишло.

Но, без обзира на све побројане мане, филм има шмека и оно што га „чупа“ је да свако мало мења темпо, као и активности, те час је ту нека улична туча, час љубавна романтика, час чудо ванземаљске технологије, час комично-трагични однос крутог оца и кћерке бунтовнице, час нешто пето, а да се при свему томе уопште не разбија фокус филма. Напросто је приступ причи јако озбиљно урађен, а ликови, иако чисти стереотипи, добро су и обрађени и одглумљени и што је, такође, важно – конзистентни су.

И похвалио бих специјалне ефекте, рецимо, када брод пада на Москву, који су баш мушки (руски) одрађени, а уличне туче потпуно су реално дочаране.

Едукативни моменат: Ирина је променила мотив када је ванземаљца упознала. Најпре је хтела да га повреди, а потом да му помогне. Да бисмо могли да делујемо исправно, морамо да упознамо све околности, као и актере.

Оцена наставника:

4(на ивици тројке)