Лако Је Критиковати 155

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

images (Small) (body)Вреће за тела (Body Bags 1993) је омнибус од три хорор приче које повезује то што су њихови антагонисти доспели у исту мртвачницу.

Критички осврт: У току филма морао сам још једном да погледам годину када је филм снимљен јер одаје невероватан утисак осамдесетих, због самих прича, сензибилитета и специјалних ефеката. У причи, која повезује три главне приче, протагониста је Џон Карпрентер, занимљиво нашминкан, али мени свакако један од мање омиљених режисера. Но, ту улогу извео је некако шармантно, ако већ не духовито и све приче имају тај неки шарм, ако већ не оригиналност. Додуше, друга прича, која ми је најупечатљивија, има интересантну идеју. Ипак, филм је прилично смешно остварење за деведесете, али је окупио прилично познате глумце и то много њих.

Едукативни моменат: Стејси Кич је био несрећан јер је губио косу и то је заиста безвезе; себе треба прихватити онаквима какви смо. И ћелавост или нека таква слична особина заиста није разлог да будемо несрећни јер, на крају крајева, то заиста није исто као и изгубити здравље, на пример.

Оцена наставника:

4(уз добар један минус)

nightofthe (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 1988) је филм о групи младих који су одлучили да за Ноћ вештица направе журку у кући која је озлоглашена као запоседнута. Они су у томе пронашли разлог да се добро зезају, али ће се испоставити да је прича ипак озбиљнија и – фатална готово по све њих.

Критички осврт: Дијалози су испод сваког прага интелекта. Разумем ја да је ово тинејџ хорор, те да тај узраст иначе међусобно не води неку умну филозофију о сврсисходности живота, али ово је ипак претерано приземно. Или је ово филм о баш, баш глупавој групи деце. Ако је то друго био циљ онда је успех постигнут, а највише сценом где Били Гало има гласни монолог шта ће следеће да уради. Сви млади на журци су стеротипни и незанимљиви, осим Амелије Кинкејд која је кудикамо интересантна јер је у некој мери дала шарм свом лику (и сцена када она игра је заиста ефектна). И, глума им је спорадична; чини ми се да се плавојке у овом филму нису снашле.

Покоја сцена је секси, али је то тако само да би режисер Кевин Тени намакао публику на више него танак филм са више него танком причом. Радње практично и нема, само се вијају по кући. Допало ми се како је филм кадриран и чини ми се да се Кевин том аспекту филма посветио заиста студиозно, за шта је имао много времена пошто око свих других аспеката није имао готово никакав посао. Заправо, ово је могла да испадне добра алузија на Алису и њену Земљу чуда, тим пре што неких елемената има (Кети Подевел носи костим Алисе, а ту су и тајанствена врата и сцене када она пада или се привидно смањује/повећава), али то или није разрађено или једноставно није дошло до изражаја.

Едукативни моменат: Алвин Алексис је био у праву када је одмах одлучио да напусти кућу. Са неким стварима не треба се играти. Додуше, у запоседнутој кући можете правити журке, пошто демони не постоје, али са алкохолом и дрогама, на пример, на тој истој журци свакако игре нема.

Оцена наставника:

2(и још минус)

nightofthe (Smallow) (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 2009) је римејк претходног филма. Радња је слична, те су млади организовали журку за Ноћ вештица у запоседнутој кући. Међутим, полиција је банула и прекинула забаву. Већина је растерана кућама, а остала је неутешна домаћица Шенон Елизабет са још шесторо пријатеља. Врло брзо ће се испоставити да више не могу да напусте кућу.

Критички осврт: Прво што сам уочио су општа места, као и стереотипни ликови. Потом је уследио сасвим класичан хорор. Но, ако бих га упоредио са оригиналом, прича је значајно унапређена. Смисленија је, за неколико нијанси страшнија и са подразумевајуће бољим (мада не сјајним) специјалним ефектима. У поређењу са другим хорор филмовима, овај је за неколико нијанси бољи од осредњег. Нема богзна шта да понуди, тим пре што су дешавања у доброј мери предвидљива. Отприлике вам је при средини филма јасно како ће се завршити.

Едукативни моменат: Када је Шенон ујела лобања, Мајкл Копон је рекао да је то вероватно рефлекс. Оно што ја могу да кажем на то да сигурно није рефлекс. За рефлекс нису задужене кости, већ мишићи – они су ти који покрећу наше тело, па макар то били и невољни покрети, односно рефлекси.

Оцена наставника:

3(гравитира ка четворци)

images (Small)Али нас ослободи од зла (But Deliver Us From Evil 2017) је прича о Лилит (Алис Роуз) коју је Бог протерао из раја, да би Адаму, првом човеку, пронашао другу жену, односно Еву. У новије време Лилит жели освету над сваким мушкарцем којег сретне. Ипак, један је посебан јер може да јој одоли и порази је.

Критички осврт: У појединим моментима радња ми је изгледала не толико разуђено колико неартикулисано. Нешто се дешавало са Грантом Харвијем, али је било нејасно шта, као и зашто су се појављивали баш ти људи који су се појављивали у том тренутку. Најчуднија је појава Веронике Петручи са причом из које апсолутно она не би могла да повеже да је Грант син Џозефа Ђана, што је она ипак учинила. Полицијска истрага у овом филму тек нема никаквог смисла, укључујући и убиство детектива Р.Ј. Конера. Мени је прича о Лилит интригантна иначе, али овако банално постављена је заиста безвезна. Такви су некакви и дијалози у филму, а и глума појединих ликова. Продукција је такође слабашна, али су специјални ефекти кудикамо пристојни.

Ради се о томе да од религијске приче о Лилит, без обзира што није експлицитно наведена у Библији, очекујем нешто више од приземног схватања греха и убијања мушкараца без икаквог плана. А овај филм нуди управо то, уз модерну, американизовану верзију о религији, где је Џозеф ТВ-лице и проповедник истовремено. Ако ћемо право, то некако више вуче на секту… Углавном, јефтина радња исто тако пласирана.

Едукативни моменат: Лилит је била у праву што се једне ствари тиче, а то је да је прича свакога од нас да пронађе себе. Међутим, понекад ћемо пронаћи себе и у другима. Мудра Лилит, нема шта, иако је демонолика.

Оцена наставника:

1(сасвим без двојбе)

images (Small) (Small)Ходајући мртвак (The Walking Dead 1936) је прича о човеку Борису Карлофу који је осуђен и погубљен због убиства које није починио. Знајући да је невин, научник Едмунд Гвин га је повратио у живот. Борис није знао за живота ко му је сместио убиство, али је наново оживљен почео да прогања управо оне који су то учинили.

Критички осврт: Борис је био најпознатији Франкенштајн свог доба и сада је одиграо улогу не много различиту. Међутим, показао је да је више од филмског монструма и заиста добро одглумио човека толико унесрећеног да не можете да не осетите емпатију према њему. Филм има интересантну идеју и коректно је реализован, мада ипак прилично збрзано. Режисер Мајкл Кертиз се потрудио да све то смести у један сат и успео је у томе, мада не баш без последица. Рецимо, ту се паралелно дешава и љубавна компликација између Ворена Хила и Маргерит Черчил, али је остала да виси у ваздуху. Последњу сцену је Мајкл заиста добро решио, мада је погибија двојице преосталих гангстера сасвим предвидљива.

Едукативни моменат: Криминлаци су Борису приписали снагу и моћи много већу него што је објективно имао. Заправо, радило се о томе да он ништа није конкретно учинио, већ их је убила њихова властита кривица. Дакле, кривица да смо нешто лоше урадили има реалну снагу и моћ против нас самих, па зато и треба да поступамо исправно.

Оцена наставника:

4(свакако да да)

imagesputnik (Small)Сателит (Спутник 2020) је руски СФ. Током 1983. два астронаута су кренула да се враћају на Земљу, али је настао некакав крајње необичан проблем и нешто је напало њихову летелицу. Она се спустила у Казахстану, где их је случајно пронашао мештанин, али је утврдио да је један космонаут мртав, док је други у јако тешком стању. Нешто касније, официр Фјодор Бондарчук је позвао психијатра Оксану Акиншину да дође у војну базу којом управља Фјодор и где је преживели космонаут Петар Фјодоров. Наводно је њена експертиза била потребна да би помогла Петру да се сети догађаја из свемира које је заборавио, али ускоро она увиђа да је њена улога много значајнија.

Критички осврт: Већ сам у пар наврата рекао да Рује умеју да направе добру фантастику и овај филм није изузетак, мада је утицај Ејлијена више него видан. Мало ме је изненадило зашто је режисер Егро Амбаренко показао адут филма прилично брзо, али је брзо и постало јасно да се ово претворило у романтичну и несрећну љубавну причу, са малим, али ефектним преокретима и врло одмереном акцијом. Динамика филма је сасвим коректна, а и глума. Немам шта да замерим, заиста.

Едукативни моменат: Оно што су имали Петар и ванземаљац је мутуализам – врста симбиозе где оба члана имају користи. Симбиоза има мало шире значење и обухвата сваки однос у природи између две врсте у којем макар једна има користи.

Оцена наставника:

4(плус)

imagesecret (Small)Тајни врт (The Secret Garden 2020) је филм рађен према књизи Франсес Хоџсон Бернет из 1911. Британка, девојчица Дикси Егерикс је остала без оба родитеља док су боравили у Индији. Била је сама неколико дана, али су је пронашли британски војници, те је послали натраг у Британију, где је бригу о њој преузео теча Колин Ферт. Заправо, он ју је мање-више препустио самој себи и да слободно лута по околини. У шуми, крај његовог имања, Дикси је пронашла чаробну башту иза високих камених зидина.

Критички осврт: Ово је једна слатка, досадна прича, која веома подсећа на Хајди. Заправо, малтене је преписана. Но, то више могу да замерим самој причи, а не филму. Специјални ефекти су перфектни, а јако ми се допада та порука да деца треба да проводе време у природи. Тако да филм свакако има добрих страна, чак и едукативних, ако изузмемо став о школи који је у овом филму више него проблематичан.

Замерио бих први део који је мало нејасан јер ако је девојчица навикла на слуге у Индији, где су они нестали када су родитељи отишли у болницу? Касније је режисер Марк Манден кроз флешбекове тај део дорађивао, али се више фокусирао на однос Дикси и њених родитеља који је такође прилично нејасан – пре свега са мајком. И тај однос до краја се није много разјаснио, нити је објаснио било шта што се касније дешавало. Такође сам пропустио у каквом су односу Амир Вилсон и Ајсис Дејвис, мада је довољно и објашњење да је он дечкић који ради на имању.

Едукативни моменат: За млађаног Едана Хајхурста се показало да је много лековитији био боравак у природи, а не у соби између четири зида. И то заиста је најбољи савет за свако дете и одраслу особу; што више природе, а што мање гледања у апарате.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

TheButterflyEffect (Small)Ефекат лептира (The Butterfly Effect 2004) је прича о дечаку, а касније момку Ештону Кучеру који је као мали имао епизоде са помрачењима ума. Наиме, у његовом животу појављивали су се периоди када би се искључио и није могао касније да их се сети. Као студент је открио да не само да је могао да их се сети, већ је могао и да их мења.

Критички осврт: Ово је заиста добро одрађен филм са интересантном идејом. Додуше, поједини делови су предвидљиви, попут оног шта ће се десити Ештону када спаси жену и дете од експлозије, али је ипак прича занимљива и држи пажњу. Глумци су урадили свој део посла заиста добро.

Едукативни моменат: Колико год се трудио, Ештон није могао да поправи ситуацију са свим актерима јер је заправо он сам био значајан сегмент и то се и потврдило на самом крају. Ипак, не треба да извучемо поуку да би другима било боље без нас, већ да имамо утицаја на друге животе и самим тим и одговорност.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

batyear (Small)Бетмен: Година прва (Batman: Year One 2011) је дванаести филм по реду који је направила компанија Ди-Си стрипови уз подршку неколико филмских студија. Као што сам наслов каже, филм се бави почетком Бетменове борбе против криминала који је у Готам ситију баш узео маха.

Критички осврт: Цртаћ је урађен као они старињски кримићи и морам да признам да није лош, иако није у жанру који волим. Истина, има превише предраматичних монолога, али то је опет у маниру поменутог поджанра. Причица објективно није неки оригинал, али није лоша, заиста. Добар је цртеж и сцене изгледају прилично стриповски.

Едукативни моменат: Жена мачка је рекла како је потребно потрошити новац да би се зарадио. Пошто није све у новцу, ја бих то преформулисао да је потребно уложити труд како би се нешто добило.

Оцена наставника:

4(јака једна)

firstgreen (Small)Зелени фењер: Први лет (Green Lantern: First Flight 2009) је пети цртаћ поменутог серијала. Овај цртаћ говори о томе како је пробни пилот Хал Џордан (глас му је позајмио Кристофер Мелони) постао Зелени Фењераш, односно припадник лиге хероја која чува свемир захваљујући чудесном зеленом прстену који сви имају.

Критички осврт: Прича је класична, са негативцем који је више него транспарентан, иако је припадник лиге добрих хероја. Додуше, мали плус иде на хероину која је направила изненађење и чија је смрт врло ефектна, ако могу тако да кажем (ипак је цртаћ у питању, па могу).

Едукативни моменат: Зелени Фењераши су научили да велико зло може да настане са неочекиване стране, али може и велико херојство.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено некако сувише збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ, напротив, успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети љегов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово исто колико и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али, свеједно, радња је свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 75

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

switch (Small)Замена (Switch 1991) је америчка комедија о заводнику Перију Кингу, који воли и јури жене, али, истовремено, јако лоше их третира. Зато су се три даме, предвођене Џобет Вилијамс, удружиле да га убију. Пери је тако умро и отишао у чистилиште. Пошто је имао добар живот, заслужио је рај, али због лошег става према женама, следује му пакао. Бог није могао да се одлучи гледе њега, па му је дао још једну шансу. Вратио га је међу живе, али са задатком да пронађе једну женску особу која ће га искрено волети. Међутим, Луцифер (Брус Пејн) уложио је жалбу да је задатак сувише лаган за згодног Перија, те је предложио да га Бог претвори у жену, односно Елен Баркин.

Критички осврт: Пери, односно његов женски алтер-его, добио је задатак да пронађе једну женску особу која ће га заволети. Испоставило се да је то веома тежак задатак, чак и за успешног заводника, пошто се љубав гради на дубоким емоцијама и много тога треба урадити да би се она заслужила. И то је порука овог филма и иако је постављена тек тако, лагано и поједностављено, опет ми се допала, као и реализација. Прича је добра, одржива и без већих грешака.

Елен је заиста убедљива у улози мушкарца који је „свичован“ у тело жене. И унела је много хумора у своју улогу. Мада, филм није толико смешан колико је лепршав и лаган.

Едукативни моменат: Овај филм не говори толико о полној једнакости колико о томе да сваки пол има неке своје предности и да није лоше бити ни женски ни мушки анђео. 🙂 Но, пре свега, филм говори о томе да је неопходно поштовати сваки пол и да је само такав однос исправан. И никако не треба злоупотребити туђе емоције.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

the-lazarus-effect (Small)Лазаров ефекат (The Lazarus Effect 2015) је филм који је добио назив по библијској причи о васкрслом Лазару. Све се дешава у лабораторији коју води пар доктора Оливија Вајлд и Марк Дуплас. Они раде на серуму који би требало да помогне људима у коми. Испоставило се да серум враћа мртве у живот. Тако су успели да поврате живот псу, што је изазвало негодовање Ејми Акино, декана универзитета у чијем склопу је Оливијина и Маркова лабораторија. Њихов пројекат је угашен, али је екипа, свеједно, одлучила да понови експеримент, овај пут тајно. Ушуњали су се у лабораторију и док су радили експеримент, десила се незгода у којој је Оливија погинула. Марк је одлучио да је васкрсне, као што је то урадио са псом. Остатак екипе је невољно прихватио да му помогне и успели су. Међутим, Оливија која се вратила из мртвих више није била она стара.

Критички осврт: Има превише стручне биологије, тако да сви они који се не разумеју тешко ће пратити шта су научници међусобно причали. И опет петљанције са тим да човек користи 10% свог мозга… Овај пут, Доналд Главер је распрострањени мит о функционисању људског мозга објаснио коректно, али, свеједно, последице појачане активности мозга исте су као у гомили других филмова. Радња је баш предвидљива, а прича је сасвим класичан лабораторијски СФ. Истина, режисер Дејвид Гелб, уз помоћ солидне глумачке екипе, направио је погодну атмосферу и филм има застрашујуће моменте, иако је сасвим извесно шта ће се догодити.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да су правила ту да би се кршила. Међутим, Реј Мудри је рекао Оливији и да треба да научи да свако кршење правила има своје последице. Заиста је мудар као што се и презива.

Оцена наставника:

3(осредња оцена за осредњи филм)

antic (Small)Антихрист (Antichrist 2009) је дански тзв. експериментални хорор на енглеском језику. Шарлот Генсбург и Вилем Дафо је пар који је изгубио сина. Дечак је скочио са прозора док су они, у другој соби, водили љубав. Шарлот је упала у депресију и Вилем је одлучио да је лечи, пошто је психијатар. Он је одводи у брвнару у шуми како би оживео њене страхове и суочио је са њима, као део терапије. Ефекти које је произвео били су далеко од очекиваних.

Критички осврт: Фотографија је одлична. Што се идеје тиче, она је, заправо, веома једноставна и не морате да будете психијатар попут Вилема да бисте је разумели. Жена је изгубила своје дете јер је водила љубав у другој просторији. Сада, она секс повезује са оним што је довело до тога да изгуби највредније што је имала. Зато жели да казни и себе и партнера управо тако што ће имати секс, али екстремно садомазохистички. И то поприма размере хорор приче, појачане тиме што се све дешава на месту где се највећи број хорор прича и дешава: у шумској брвнари.

Наравно, има ту и више од тога; шума се назива Рај (енг. Eden), а у њу одлазе мушкарац и жена. Међутим, повратак у рај за „Адама“ и „Еву“ није могућ јер је зло сувише корумпирало људе, што се и види када се испољава деструктивна Шарлотина страна. Уосталом, филм самим својим насловом алудира на религијску поставку ствари, а нага тела која се појављују разбацана свуда наоколо док Вилем напушта шуму изгледају као прикази пакла на некој средњовековној слици. И, напокон, три просјака која треба да дођу, могла би бити алузија на три мудраца која су посетила Христа када се родио. У филму, они су управо супротни јер најављују не рођење, већ смрт. Све је анти, баш како филм наглашава.

Можемо ићи и дубље у анализу и позвати се на Фројда који се и помиње у филму и који је личност описивао кроз его, супер-его и ид (поменута шума на енглеском се каже „Идн“). Укратко, ид би био нагон који захтева задовољење потреба, без моралних и било каквих других оптерећења. Јасно је да је режисер и уједно сценариста Ларс фон Трир употребио много метафора у овом филму и тешко да ово дело може тек тако, олако да се схвати.

Хорор има и неких елемената фантастике, повезане са вештичарењем, али обрађених некако индиректно, кроз перцепцију ликова, која може бити и пука фантазија. Но, како год обрађено, није испало лоше.

Темпо филма није најбржи могући, али интрига се одржава све време, тако да филм држи пажњу. Пажње вредни су и дијалози који су истовремено и етерични и једноставни, а и експлицитне сцене, што секса, што насиља. Сцене експлицитног секса у непорнографским, односно да их назовем стандардним филмовима, нису новина. Равно деценију пре овога, француски филм „Романса“ шокирао је јавност управо таквим садржајима. Но, вероватно ће и то оставити утисак на гледаоце, али је на мене, пре свега, утисак оставила мрачна и тескобна атмосфера филма. Њој су допринели и глумци; Шарлот дефинитивно више од Вилема, али таква је и била подела улога.

Углавном, ово је филм који има причу и то добро испричану. Додуше, превише морбидно за мој укус, али и довољно језиво јер све изгледа сувише реално.

Едукативни моменат: Шарлот је испричала своје виђење жирева који падају са храста и повезала то са умирањем. Звук који су правили жиреви који су падали, звучао јој је као вапај ствари које умиру. На то јој је Вилем одговорио да би то било дирљиво да је текст у дечјој књизи, али она зна да жиреви не плачу и да њене мисли изврћу стварност, а не обратно. Другим речима, стварност је таква каква је, а од нас зависи колико ћемо је објективно перципирати. Што смо више ирационални, то су и наши страхови већи, каже Вилем, а њему је за веровати јер глуми психијатра. 🙂

Оцена наставника:

5(са минусом)

The-Return-of-the-Living-Dead (Small)Повратак живих мртваца (The Return of the Living Dead 1985) је америчка хорор комедија. Томас Мету је момак који је добио запослење као магационер у фирми која продаје животињске и људске делове тела за разне намене у медицини, полицијској пракси, образовању и сл. Како би га импресионирао, старији запослени Џејмс Даглас испричао му је причу како у подруму имају живе мртваце, које је у претходној зомби катастрофи војска упаковала у канистере и грешком послала овој фирми. Кренуо је и да му покаже како они изгледају, али се десила несрећа и један канистер се отворио. Од тог тренутка почела је права зомби зараза која је, из минута у минут, попримала све веће размере.

Критички осврт: Одлична је уводна прича. И надаље, сјајна је комедија, врцава и лепршава. У складу са декадом када је настала, коришћена је читава менажерија ликова и сви су, махом, живописни и доприносе општем шаренилу.

Ово је, заправо, успео спој хорора и комедије, мада не без пропуста. Џејмс је затворио канистер јер је непријатан мирис био неподношљив, а неколико сцена касније Беверли Рандолф је наишла на отворен канистер. Но, опростиво је, пошто је прича сјајна, необична, откачена, динамична. Заиста имам само речи хвале.

И зомбији су другачији. Овде су врло разумни, чак виспрени, што, до тада, нисам баш виђао често у филмовима. Издвојио бих сцену када полицајац зомби зауставља полицијску колону како би их његови другари зомбији напали из заседе. Врло ефектна и, истовремено, смешна сцена. Још да додам да су и шминка и ефекти, за оно време, прилично добри.

Едукативни моменат: Клу Гулагер није хтео да реши проблем када је настао, већ је хтео да га заташка. И проблем је кулминирао дотле да је изгинуло скоро 4000 људи и уништено је 20 блокова града. И увек је тако са проблемима. Додуше, не гину људи увек и не долази до уништавања градова, али проблеми кулминирају и штета је све већа. Не смемо их гурати под тепих.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

dvdr_vampire_suck (Small)Вампири су шоње (Vampires Suck 2010) је тзв. урнебесна комедија, односно пародија на прва два дела саге „Сумрак“. Јен Проск је тинејџерка која је дошла да живи са својим оцем Дидрихом Бадером у варошици заокупљеној вампирима. Тамо се страсно заљубљује у мистериозног Мета Лантера, као и он у њу. Међутим, њихова љубав је несрећна јер је Мет, наравно, вампир.

Критички осврт: Пародирали су све што је требало пародирати и још бонус приде. 🙂 Рецимо, сцена у другом делу саге када Кристен Стјуарт крвари пред вампирском породицом, довољна је пародија и у регуларном филму. Неке форе су успеле, али је већина сувише инфантилна, а посебно се издвајају оне које су својеврсна критика саге „Сумрак“. И та критика у доброј мери стоји, али су претерали и види се да су тенденциозно зли, тако да је ту више постигнут контраефекат.

Јен је одлично интерпретирала глуму Кристен, а Крис Риги у улози Тејлора Лаутнера није био довољно убедљив, већ више је глумео онако како се у пародијама очекује. Негде између њих двоје је Мет у улози Роберта Патинсона. И да додам да је Дидрих, у улози Јениног оца, сјајан комичар. Види се да се извештио у том жанру.

Углавном, критика је уништила овај филм и није ми јасно због чега. Истина, он није револуционарно ништа ново увео у односу на друге урнебесне комедије и да је могло боље – могло је, заиста. Филмови „Сумрака“ дали су заиста много материјала за спрдњу. Ипак, филм је лаган, забаван и на моменте смешан. Не видим да је најгори икад снимљен. Уосталом, гледао сам и горе, а доказ је следећи филм у овом посту. 🙂

Едукативни моменат: С обзиром на то да је овај филм својеврсна критика саге „Сумрак“ и прошла је како је прошла, морамо да будемо свесни две ствари. Прва је да све што радимо је подложно критици, а друга да је и наша критика, такође, подложна критици. 🙂 Другим речима, ако процењујемо нечији квалитет, морамо то да радимо на квалитетан начин.

Оцена наставника:

3(на једва)

Breaking-Wind (Small)Испуштени ветар (Breaking Wind 2011) је, такође, пародија саге „Сумрак“. Овог пута у питању је трећи део саге. Хедер Ен Дејвис је у улози Кристен Стјуарт и она је у опасности јер вампирица Келси Колинс и њен пратилац Мајкл Адам Хамилтон желе да јој се освете. Зато се Хедерин љубљени вампир Ерик Калеро и пријатељ вукодлак Френк Пашеко удружују да је заштите.

Критички осврт: Е, ово је заиста лоша „урнебесна“ комедија. Буџет је значајно мањи и то се види без проблема, али није проблем у томе. „Шале“ су глупе, вулгарне, монотоне… Нимало смешне. И оно што је невероватно постићи, али динамика ове комедије је преспора. Свеукупно, добија се један неиздрживо досадан филм.

На крају је аутор пустио снимке тинејџерки које лудују за „Сумраком“, а, ваљда, како би исмевао њихове превише бурне реакције. Но, и ту је ефекат изостао, мада ми је било занимљиво да видим како поједини клинци реагују на вампирску сапуницу.

Едукативни моменат: И комедија и шала су озбиљан посао. Не можете их правити тек онако, без промишљања и креативности. Мислим, можете, али нећете постићи жељени ефекат, као што то није учинио ни овај филм.

Оцена наставника:

1(а у ствари дефинитивна нула)

shadows (Small)Шта радимо у сенкама (What We Do in the Shadows 2014) је комедија пристигла са Новог Зеланда. Филм је снимљен као ријалити и прати живот четворице, а касније петорице вампира и једног човека приде. ТВ екипи је гарантовано да их станари куће неће појести, али су, свеједно, са собом носили крстове. 🙂

Критички осврт: Хумор је сјајан у овом филму, а и идеја. Сви вампири су одлични комичари и имају потпуно сулуде приче. Уз приче иду и флешбекови са описима тога како су постали вампири и у њима се појављују цртежи. Када је Џонатан Брог причао своју причу и како га је напао вампир, једна од слика је била и она сликара Франсиска Гоје, како староримски бог Сатурн прождире свог сина. 🙂 Таквих виспрених цака има доста. И било је пародија и на „Сумрак“, „Интервју са вампиром“, „Подземни свет“, „Дракулу“ из 1992. и све то врло суптилно, а ефектно.

Буџет овог филма је очигледно скроман, али је и очигледно да то није пресудно да се направи сјајна ствар. Са мало тога ми можемо да постигнемо много и то зависи искључиво од нас; колико смо вредни, посвећени, креативни. Режисери и сценаристи Тајка Вајтити и Џемејн Климент све су то поменуто. Они су заиста радили на ликовима. На пример, Џонатан хекла. И то није, као у другим, „урнебесним“ комедијама била фора за једну сцену, већ је од тога направљена читава спрдња која је трајала до краја филма. Најфасцинантније ми је што су се све време зезали, али су то радили тако вешто да нисам имао утисак да се зезају. Потпуно су били уверљиви да су озбиљни и да одистински раде емисију. Они су овом жанру, очигледно, пришли предано.

Едукативни моменат: Овде има едукативних момената колико волите за ауторе претходна два филма – да виде како се прави комедија. И ту нема ничег лошег, напротив. Узоре треба тражити међу најбољима.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

blade-ii (Small)Блејд II (Blade II 2002) је вампирска суперхеројштина са јунаком чије је име у наслову, а кога глуми Весли Снајпс. Он је рођен као вампир и има све предности вампира, а ниједну ману. Живот је посветио убијању вампира, све док га они сами нису замолили да направе савез. Наиме, на улицама се појавила нова и опасна врста вампира са другачијим, мутираним вирусом, који су назвали „Жетелац“ и та врста напада вампире. Блејд је свестан да када ови нови вампири „пожању“ старе, окренуће се људима, које он жели да заштити. Зато пристаје на савез, мада му је јасно да је такав пакт врло фрагилан и да може да очекује разна непријатна изненађења од својих новостечених савезника.

Критички осврт: Група вампира изгледа врло актуелно „Матрикс“ за оно време, али успорени ход када крећу у акцију заиста је вишак. Акција је стварно добра, мада се у много момената види анимација покрета приликом борби. И јако су ефектне сцене када Блејда и све остале нападају хорде мутираних вампира. Жао ми је што Дони Јен настрада онако брзоплето и неинвентивно јер је баш био јунак са потенцијалом, очигледно недовољно искоришћеним.

Прича ми се у овом делу највише допада. Не допада ми се што су желели Блејдову крв, што је пуко понављање из првог наставка, али без тог мотива, јунака не би имали разлога да одржавају у животу. Ипак, надао сам се нечему креативнијем. Такође, крај је мелодраматичан. Вампирица Леонор Варела је управо тако изгубила живот. Чак се и романтично распала у прах. Ах. Но, свеукупан утисак није лош јер је филм динамичан и вазда има неких, додуше очекиваних, преврата – међусобна надмудривања непријатеља који су удржили снаге против трећег.

Едукативни моменат: Главни вампир Томас Кречман рекао је да се поноси својим непријатељем и да ужива у његовом успеху. Многе изреке кажу да се квалитет човека види и по квалитету његових непријатеља; што је јачи, такви ће и непријатељи бити. Међутим, ја то не видим тако. Најпре, нема потребе да икога посматрамо као непријатеља: дружићемо се са људима који нам пријају и мисле добро, а игнорисаћемо и избегавати оне друге. Уколико нас неко види као непријатеља, то су ситне душе и на њих не треба трошити време. Време је драгоцено и треба га трошити на оне који то заслужују.

Оцена наставника:

4(веома, али веома јака)

GztcNdJLvEk (Small)Чувари галаксије том 2 (Guardians of the Galaxy Vol. 2 2017) је суперхеројска свемирска фантастика са комичним, али упорним суперхеројима. Крис Прат (који потиче са Земље), након још једне луде авантуре са својим саборцима, упознао је свог оца (глуми га Курт Расел). Његов отац се зове Его (име није баш случајно) и испоставља се да је Бог. Живи на планети коју је сам створио и позива Криса да дође код њега и пружи му прилику да буде отац какав је желео да буде. Крис прихвата позив и одлази са неколико пријатеља и, заиста, лепота планете их је фасцинирала. Међутим, у бајковитом амбијенту нешто лоше се спрема.

Критички осврт: Нисам могао да верујем како су почели филм и одмах ми је било јасно да ће бити лудило. И било је. 🙂 Све што сам очекивао се испунило: филм је узбудљив, динамичан, маштовит, комичан и са сјајним специјалним ефектима. Не сећам се да сам игде гледао бољу уводну шпицу.

Мислим, ако ћемо искрено, ток радње је предвидљив. Али, свеједно, волим овај филм.

Едукативни моменат: Крис је рекао да оно што тражиш цео живот, све време ти је пред очима, али то не знаш. Пошто је то тачно у великом броју случајева, ја бих додао да би, онда, мудро било када бисмо те очи отворили.

Оцена наставника:

5(да, да и да)

Red-Sonja (Small)Црвена Соња (Red Sonja 1985) је холандско-америчка епска фантастика. Ратница из наслова је Бригит Нилсен, која жели да се освети злој краљици Сандал Бергман. Међутим, краљица је дошла у посед веома моћног камена, односно талисмана, којим може да изазива олује и земљотресе. Талисман мора бити уништен, као и краљица, а то постаје Бригитина мисија. У томе јој помажу дотадашњи чувар камена Арнолд Шварценегер, мали принц Ерни Рејес Млађи и његов слуга Пол Л. Смит.

Критички осврт: Костими су скроз маштовити. И амбијенти су маштовити. И прича је маштовита, али залуд. Нарација са самог почетка је неописиво глупа. Заиста је толико глупа да не знам како бих је описао. Дакле, неописиво. Каснија дешавања су описива, али не баш на леп начин.

Идеја за филм уопште није лоша; доминантна феминистички усмерена краљица Сандал проналази камен која даје моћ искључиво женама. У причи имамо и мачоидног Арнолда који ту и те како може да помрси конце, узбурка осећања и уопште, учини да се од приче направи читава филозофија мушко-женских односа. И више од тога, пошто је камен-талисман моћан довољно да може да ствара светове, што је могло, опет, да се развије у интересантну алузију на религијско поимање света. Дакле, у питању је идеја са великим потенцијалом да се направи једна драматична, дубока и занимљива прича. И све је то протраћено захваљујући конзервативизму и ускогрудости сценариста Клајва Екстона и Џорџа Макдоналда Фрејзера. Они су се држали добро утабаних стаза епске фантастике и направили бледу варијанту Конана. Такође су се држали и свог мушког становишта, односно добро познатог страха мушкарца од моћних жена. Ове у филму су „моћне“ онако како их мушко око замишља; у секси крпицама, са мачем којим витлају и много згодне. И то, наравно, није моћ, већ поза на атрактивном календару у канцеларији или каквој радионици. Истинска моћ жене није дошла до изражаја ни у случају Сандал, ни у случају Бригит јер код обе је постојала девијација (опет, у односу на мушки пол) која је водила ка деструкцији. Овако, Арнолдова улога је била да излечи Бригитине фрустрације (да је освоји, буквално, наравно и зар сте сумњали) и била је маргинална, што се, уосталом, и очекивало, али не баш у толико сведеној мери. Сам Арнолд је изјавио да је то најгори филм који је икад снимио и шалио се да кажњава своју неваљалу децу тако што их тера да гледају „Црвену Соњу“ десет пута. Довољно је и једном, па да вам је јасно да је у питању причица са врло танком и неинспиративном радњом.

Бригита је била лепа. Што се тиче осталог, попут харизме, глумачког умећа и уверљивости, па, била је осредња до лошег. Ни остали ме нису баш оборили с ногу. Акција у филму је у реду; углавном је ту било неког мачевања. Да, Арнолд је показивао да има снагу Самсона па је дизао тоне и тоне стена, на веома смешан начин.

Едукативни моменат: Сандал није била задовољна силним златом које је опљачкала и краљевствима које је освојила и разрушила. Њени апетити били су већи и на крају је трагично завршила од Бригитиног мача. Додуше, према причи, да је није дочекао мач, уништио би је сам талисман који је постао толико моћан, да се његова моћ више није могла контролисати. Амбиција, иначе, није лоша ствар, али треба имати меру.

Оцена наставника:

2(и ово је много)

Naučnici tvrde da Gugl menja naše mozgove

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/how-google-is-changing-our-brains/

google

Internet je promenio sve aspekte našeg života. Sada naučnici tvrde da menja čak i naše mozgove

Slika: REUTERS/Darren Staples

Piše Stéphanie Thomson urednik, Svetski ekonomski forum

Objavljeno 6. oktobra 2016.

Nekada davno, u vreme pre pojave interneta, ukoliko bi vam neko postavio problematično pitanje, imali ste na raspolaganju nekoliko opcija. Mogli ste da proverite da li neko od vaših poznanika zna odgovor. Mogli ste da ga potražite u enciklopediji. Ili ste mogli da se zaputite u biblioteku kako biste sproveli istraživanje. Šta god da ste izabrali od navedenog, sigurno je bilo složenije i zahtevalo je više vremena od onoga što biste danas uradili: potražili odgovor na Guglu.

graphic-average

Zahvaljujući tehnologijama – a posebno internetu – više ne moramo da zavisimo od svog ponekad nepouzdanog pamćenja nasumičnih činjenica i informacija. Prisetite se, kada ste se poslednji put pomučili da upamtite nečiji broj telefona? I čemu učenje kako se pišu te duge, složene reči, kada će vam opcija autocorrect ukazati na to?

Ali, u trenutku kada nam je sve znanje sveta koje će nam ikada trebati, tu na dohvat ruke, da li prepuštamo sopstveno pamćenje internetu?

Naš virtuelni mozak

Prema skorašnjem istraživanju, upravo to radimo. Najnovija studija naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i Ilinoisu, utvrdila je da to što se sve više oslanjanjamo na internet, menja način na koji razmišljamo i pamtimo.

U studiji, ispitanici kojima je postavljen niz trivijalnih pitanja bili su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi bilo je dozvoljeno da koristi samo sopstveno pamćenje, dok su ostali ispitanici imali zadatak da odgovore potraže onlajn. Zatim je ispitanicima iz obe grupe postavljena grupa lakših pitanja i data im je mogućnost da koriste internet. Ispostavilo se da je verovatnoća mnogo veća, za one koji su koristili internet u prvom krugu, da će to ponovo učiniti.

Ne samo da je bilo verovatnije da će se poslužiti internetom, bili su i brži da to urade, retko pokušavajući sami da dođu do odgovora, čak i onda kada su pitanja bila relativno jednostavna.

Sve navedeno predstavlja dokaz da postoji trend koji istraživači nazivaju „kognitivno prebacivanje“. Toliko je postalo lako da se nešto jednostavno potraži onlajn, da ima stvari koje uopšte ni ne pokušavamo da pamtimo.

„Dok smo ranije možda pokušavali da se sami nečega setimo, sada ni ne pokušavamo. Kako sve više informacija postaje dostupno preko pametnih telefona i drugih uređaja, postepeno sve se više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu“, kaže Bendžamin Storm, glavni autor studije.

Kako internet menja naš mozak

Ova najnovija studija zasniva se na postojećim istraživanjima koja ukazuju na to da internet ne menja samo naš život i način na koji radimo, već zapravo menja i naš mozak.

Bilo kome ko je upoznat sa radom neurologa Majkla Mercenika, to neće biti iznenađenje. Uostalom, naš mozak i jeste napravljen da se tako ponaša. „Napravljen je da se prilagođava. Njegova suština je u promeni“, objašnjava u svom popularnom TED govoru.

your-brain

Vaš mozak – svaki mozak – predstavlja radove u toku. Lako se „oblikuje“. Od trenutka kada se rodimo do trenutka kada umremo, on se neprekidno preobražava i menja, poboljšavajući se ili lagano nazadujući, u zavisnosti od toga kako ga koristimo.

U tom slučaju, važnije pitanje je da li je to dobro ili loše. „Prilično je jasno da se pamćenje menja“, rekao nam je Storm. „Ali, da li je to promena na bolje? U ovom trenutku, za nas je to nepoznanica.“

I zaista, čini se da su mišljenja podeljena oko toga da li je u pitanju pozitivan ili negativan razvoj.

Postoje mišljenja da je uklanjanjem potrebe za učenjem napamet – sistema koji nas je primoravao da pamtimo datume, imena i činjenice – internet pomogao da oslobodimo kognitivne resurse za druge, važnije stvari.

Nikolas Kar, autor knjige What the internet is doing to our brains („Kako internet utiče na naš mozak“), nije preveliki optimista. Time što prepuštamo internetu funkciju spoljašnje memorije, gubimo sposobnost da prebacimo informacije koje čujemo i pročitamo na dnevnom nivou, iz naše radne memorije u dugoročnu memoriju, koju Kar opisuje kao „ključni faktor za stvaranje znanja i mudrosti“.

„Desetine istraživanja koja su sprovodili psiholozi, neurobiolozi i predavači navode na isti zaključak: kada smo onlajn, nalazimo se u okruženju koje podstiče površno čitanje, prenagljeno i rastrojeno razmišljanje, i površno učenje“, piše on.

Od poruka na samolepljivim papirićima do Ajfona

Iako treba da se sprovede još mnogo istraživanja posledica svega ovoga, možda promena nije tako značajna kao što mislimo. Uostalom, kako pisac o tehnologijama, Klajv Tompson, ističe, mi smo zapravo svoje pamćenje prepustili jako davno.

„Čovečanstvo se oduvek oslanjalo na to da će pomoćna sredstva baratati detaljima za nas. Jako dugo smo čuvali znanje i u knjigama, i na papiru, i na porukama na samolepljivim papirićima.“

Jedina razlika je u tome što se danas okrećemo sofisticiranijim uređajima za tu pomoć. „Možete da prestanete da brinete o tome da će vam vaš Ajfon istrgnuti pamćenje. To se već desilo mnogo ranije“, kaže Tompson.

A prema Stormu i njegovom timu istraživača koji je učestvovao u poslednjoj studiji, to ne mora da bude tako loše. „Na kraju, prilično sam veliki optimista. Smatram da će internet (odnosno, generalno tehnologija) znatno proširiti mogućnosti ljudskog uma.“

Prevela: Aleksandra Ravas

Црне тачке нашег новинарства

tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso1_400 tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso2_400Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. tumblr_n9ecls65dP1tgt7sro1_400Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

tumblr_n68dckvega1qg36hjo1_1280Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

tumblr_n52jnzODHE1tuqp2lo1_250Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.

tumblr_n9i7uuDAA21s58ydro1_500