Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су оставили ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

(уз умањеницу)

Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

(може)

Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

(на два)

Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

(може и мање)

Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу слуша детектив Дејвид Кит, а говоре му преживели у масакру. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, па је све то јако неуверљиво. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

(можда може на два)

Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним; није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

(врло сигурна)

Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође коректна, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. То свакако није грешка, али мени не изгледа као добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига падне на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се наоружани (само) знањем супротставе масовном убици. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује ову моћ природе. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

(може, хајде)

Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

(готово без двојбе)

Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

(сигурица)

Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

(на два, а можда чак и два)

Лига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

(свакако)

Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

(не више од овога)

Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

(са мером и по мери)

Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

(уз бледи плус)

Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

(на пет)

Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

(рецимо)

Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

(богобојажљива)

Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

(ту негде)

Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

(заиста може)

Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

(на три)

Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

(минушчић)

Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

(мини, као и терен за голф)

Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

(сигурица)

Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

(без плуса)

Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

(наравно да је поклоњена)

Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

(наравна)

Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих, па и непотребних делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али упркос томе ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен. У ствари, да не грешим душу, убиство алфа вампира на крају је ипак и оригинално и шмекерски урађено. 🙂

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 118

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Мацан у чизмама (Puss in Boots 2011) је измењена бајка о славном мачку који је одметник, али против своје воље. Он жели да се искупи народу из свог родног места Сан Рикарда тако што ће стећи богатство које ће им поклонити. Тада среће свог бившег пријатеља из детињства јаје Хамптија Дамптија који му предлаже да украду чаробни пасуљ од криминалног пара Џека и Џил. Овај пасуљ ће им омогућити да доспеју у небески дворац џинова и до гуске која леже златна јаја. Мачак није одушевљен што ће наново постати партнер Хамптију јер са њим има лоша искуства из младости, али ипак пристаје јер силно жели да се искупи пре свих жени која га је усвојила и даривала му љубав. А и Хамптијева помоћница је згодна маца, додуше без канџи, али вешта у крађи, која је веома заинтересовала младог пустолова. И тако се мачак упустио у узбудљиву авантуру.

Критички осврт: Форе су одличне, посебно оне где су карактеристике мачака које иначе познајемо из свакодневног живота повезане са ликовима из маште. За сам филм не могу да кажем да је претерано маштовит, али јесте динамичан и са много акције која креће практично од самог почетка филма. Прича је већ виђена, са свим општим местима, али и са преокретима, издајама, романсама и свим оним „зачинима“ без којих овакво „јело“ не бисмо појели, а да је зачињено, заиста јесте. Захваљујући свему томе, филм држи пажњу и јесте узбудљив, али невоља је у томе што ни у једном преврату нема изненађења. На крају се прича ипак заокружује и, реално, нема јој се шта замерити. Ово је сасвим солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Мачак је рекао како никада није касно да се уради исправна ствар. Заиста мудар мачак, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

(далеко од тога да је златна као гушчије јаје)

Гробље кућних љубимаца (Pet Sematary 2019) је римејк истоименог филма из 1989, рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Џејсон Кларк се са породицом преселио из великог Бостона у малени Ладлоу, како би се посветио мирном животу у варошици и својој породици. Међутим, испоставило се да се баш на његовом имању крије тајна земља која ће му живот учинити свакаквим, само не мирним.

Критички осврт: Режисери Кевин Колш и Денис Видмјер су се баш потрудили да обогате оригиналну радњу, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Рецимо, поворка деце са гротескним маскама која испраћа свог мртвог љубимца управо је такав један „трик“, који је детаљ, али прави разлику. То ми се одмах дојмило, а оно што ми се није дојмило је филозофија о загробном животу, под условом да то назовемо филозофијом. Заправо, Џејсон је у овом филму атеиста који ће се силно изненадити. То некако даје сувише приземну ноту филму. Ипак, оно што признајем је да су се режисери потрудили да сегменте ове приче више повежу међу собом и догађаји логички произилазе један из другог. Уз то, допада ми се и режија и како је камера све то снимила. Хорор сцене, иако у доброј мери предвидљиве, прилично су застрашујуће. У ствари, ово је један заиста добар хорор са сјајно решеном завршницом (толико је безнадежна и тескобна да је фасцинантна). Не бих га препоручио плашљивима. 🙂 Девојчица је одлична и ужасавајућа, а и шминка на њој такође.

Џејсон је флуктуирао; на почетку ме није фасцинирао глумом и већ сам помислио да је то можда жеља режисера да се што више приближе оригиналном филму у коме је протагониста био неталентовани Дејл Мидкиф. 🙂 Но, како је филм одмицао, поправио је утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да у животу постоје ограничења преко којих не можемо прећи и иако увек вреди борити се за оно до чега нам је стало, некада морамо и да се помиримо са губитком. Не треба имати све по сваку цену.

Оцена наставника:

(са лепим једним минусом)

Нама (Us 2019) је филм о породичној жени Лупити Нјонго, која је имала трауму из детињства када је у забавном парку срела девојчицу идентичну њој. У садашње време она наново (мада нерадо) иде у градић са луна-парком, како би провела викенд у одмору и дружењу са својом породицом. Испоставило се да је тамо такође и (сада већ) жена, коју је некада срела и која жели да јој се освети за оно што се заиста тада десило.

Критички осврт: Након прилично језивог почетка, кренула је јурњава са „клоновима“ без неког јасног циља и мотива. Међутим, онда је почело свашта нешто да се дешава и прича је добијала један необичан, занимљив и динамичан ток. И баш ме је заинтересовала. И није ме разочарала до самог краја, који је дао заокружену слику и то у сваком детаљу. Наравно, има ту много неразјашњених ствари и морате да се запитате да ли је подземни живот, онакав какав је приказан, уопште одржив. Ипак, веома интригантна идеја је да помислимо како се тамо негде, испод нас, дешава некакав паралелни живот. И морам признати да је режисер Џордан Пил добро осмислио такав свет као тих (сасвим оправдано у датом контексту) јер је тада појачао симболику, а и говор тела одавао је оно огољено осећање, које речи могу да ублаже.

Филм је баш, баш насилан и сцене су прилично ефектне. Све је утолико страшније што „клонови“ имају те некакве маказе којима све време машу испред лица својих „оригинала“. Са друге стране, много тога је ту предвидљивог, као то да ће дечак дохакати Елизабет Мос, односно њеној двојници и то на начин како је то већ урадио. Такође, нема много логике да Лупита свако мало излази из кола, али разумем и да је требало постићи да филм буде што више узбудљив и свакако се у томе успело. Ипак, најузбудљиви и најнеобичнији део је када се Лупита бори против саме себе. Додуше, очекивао сам која ће победити, а и сама победа није баш да није виђена у сличним сценама других филмова, али свеједно је добра борба уз одличне звучне ефекте.

Едукативни моменат: Наш живот (па и наш рад) може да буде слика и прилика нечијег туђег и у филму је јасно приказано да то води незадовољству, ускраћивању и фрустрацији. Може да буде и аутентично наш и онда ће бити „под небом“, као што је то Лупитина двојница и рекла.

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Солис (Solis 2018) је свемирска фантастика која се дешава негде у близини Земље. Стивен Ог је астронаут чија је мисија на Меркуру кренула по злу и он је једини преживели у капсули за спасавање. Капсула великом брзином иде ка Сунцу, многе функције су отказале, а и сам Стивен има неколико лакших повреда. Но, наде за спас ипак има.

Критички осврт: Иако је свега један глумац – Стивен у овом филму (Сид Феникс „глуми“ леш, а Алис Лоу само чујемо преко средстава за комуникацију, а на крају и Кејт Куган), у доброј мери ми је држао пажњу. Ово је један од оних клаустрофобичних или агорафобичних филмова, како желите, где је човек сам у безнадежној ситуацији и све зависи искључиво од њега. Са тим у вези, делови филма који су „акциони“, где он треба нешто да уради (обавезно опасно), врло су успели и узбудљиви су, те помало застрашујући. Тој страви доприноси и поменути мртви Сид, кога су баш опако нашминкали. Делови који су емотивни, интимни и драмски, већ некако нису били толико успешни. Могли бисмо се наћи на средини између успелих и неуспелих момената и рећи да је овај филм тројка, али то не би било поштено. Овај филм има фине специјалне ефекте, али сигурно није буџетан, тешко би се могао назвати уметничким, а још теже оригиналним. Но, има неки шмек и са мало успео је много.

Едукативни моменат: Оно што је Стивена одржавало све време је нада, али без обзира колико реална или не она била, похвално је што се он борио до самог краја. Не треба одустајати никад од постављених циљева. У крајњој линији, некада ни циљ није толико значајан, као пут којим се до њега долази и јачање карактера кроз тај пут.

Оцена наставника:

(на три)

Шазам! (Shazam! 2019) је филм рађен према стрипу. Дечак Ашер Ејнџел је сироче које упорно покушава да нађе своју мајку коју је једном „изгубио“ док је био у забавном парку. У исто време чаробњак Џимон Хансу покушава да нађе достојног наследника. И тако су пронашли један другог, те је Ашер добио моћи једног суперхероја. Но, да би заиста постао суперхерој, Ашер треба да прође један озбиљно тежак пут сазревања.

Критички осврт: Овај филм и суперјунак би требало да буду Ди-Си пандан Марвеловом Доктору Стрејнџу. Ипак није фер поредити ова два филма, мада бих могао макар да приметим да је овај значајно бајковитији, класичнији и инфантилнији и има много сличности са филмом „Велики“ из 1988. Но, има много и шарма. Хумор је такође инфантилан, али је добар. Одлична је фора када се Лота Лостен претвара у пепео. Додуше, реплика коју онда говори Марк Стронг сасвим је предвидљива, али свеједно је успела.

Један од мотива овог филма су породичне вредности и ту је поентирао јако добро. Заправо, прича која се гради око тога, Ашера пре свих, као и емоције које све то прате, врло добро је урађена. Такође, свиђа ми се и поента да породицу чине људи којима је стало и да не морају бити у крвном сродству. Заправо, класична борба између суперхероја (Закари Леви) и супернегативца почиње тек после сат времена, али све пре тога није уопште досадно због свега овога претходног што сам навео. Прича је заправо добра, животна, али и динамична и држи пажњу. Ликови јесу стереотипи, али имају шмека, како клинци, тако и одрасли. И да додам да борба није разочарала. Све време је напето јер изгледа као да све време негативац побеђује, а суперјунак једва извлачи живу главу. При томе, мора да спашава своју нејаку породицу. Дакле, сасвим добар суперхеројски филм без већих грешака.

Едукативни моменат: Закари се запитао какво добро је у моћи, ако немаш са ким да је делиш. Добро питање, зар не?

Оцена наставника:

(може, ипак)

Капетан Марвел (Captain Marvel 2019) је филм рађен према Марвеловом стрипу о истоименој суперхероини, коју тумачи Бри Ларсон. Она се налазила на планети Кри и једна је од ратница са задатком да порази наводне непријатеље Скруламе, који су способни да мењају лик. Међутим, након акције у којој су ствари кренуле по злу, она завршава на Земљи, где се борба наставила. Тамо полагано открива праву истину и о себи и о народу којем је припадала.

Критички осврт: У реду. Режисери Ана Боден и Рајан Флек су се одлучили за „кул“ приступ са успореним ходом и покретима тима у акцији, али увек постоји ризик да се онда јако добро види анимација као у сцени када спасилачки тим рони кроз море. И у другим ситуацијама видела се анимација. Но, ипак, акција уопште није лоша и редитељски пар је искористио разне трикове да је учини занимљивијом, па се тако Бри тукла у возу са дражесном бакицом. Но, туча између Самјуела Л. Џексона и Бена Менделсона далеко је боља, иако обичнија.

Хумор није урнебесан, није ни претерано инвентиван, али има пар добрих фора. Можда је требало да буде духовито препуцавање између Бри и Самјуела, али је већ виђено у другим филмовима и сасвим је без шарма. И уопште, привикавање Бри на земаљске услове ми је превише збрзано, а улазак у партнерство са Самјуелом трапаво одрађено и цео тај део приче ми некако није легао. Баш као ни дијалози, који врцају од оне америчке патетике. Ни глума, кад већ набрајам. 🙂 У ствари, неки делови су ми прилично неуверљиви и због глуме и због ситуације, те емоција. Цео филм је превише класичан и у доброј мери предвидљив, те ми је било јасно да ће се мачка преобразити у чудовиште. Преврат ко је ту заиста лош момак није био толико предвидљив, али није био ни претерано шокантан. Све у свему, утисак је више него млак. У ствари, утисак ми је да колико је Ди-Си порадио на квалитету са својим последњим филмом о Аквамену, толико је Марвел решио да „сурфује“ на таласу који је подигао претходним филмовима и прилично исфушерио последња два.

Едукативни моменат: Лашана Линч је рекла својој пријатељици Бри да је била моћна чак и онда када није испаљивала ватру из руку. Права моћ не лежи у супер-моћима или снази, већ у карактеру.

Оцена наставника:

(са преогромним минусом)

Брајтберн (Brightburn 2019) је филм о томе шта би било када би млади Супермен одрастао у психопату, а не у суперхероја заштитника људи.

Критички осврт: Ово је хорор филм и режисер Дејвид Јаровески није часа часио да нам покаже да је жанр баш тај. Самим тим није дозволио ни да се радња, ни ликови (посебно малог Брајтберна, односно Џексона А. Дана са више него одговарајућом физиономијом) развију. Дечак је напросто чудан и опасан и то нам је јасно готово од почетка. Друга ствар коју је Дејвид направио је да је упропастио заиста добру идеју. Он је од ње направио један сасвим обичан хорор са свим оним сценама које вас тргну у одсутном тренутку. Не кажем да је хорор лош, напротив, али кажем да је сасвим обичан и додао бих да је оптерећен општим местима. Има и застрашујућих, језивих и ефектних сцена, не могу да грешим душу.

Глумци су били коректни, мада емоције које су показали у појединим ситуацијама, као и њихови поступци, нису били баш логични. Рецимо, када је Џексон свратио до своје тетке Мередит Хањер, било је већ касно, а он се понашао врло необично (најблаже речено). И њој уопште није пало на памет да позове своју сестру, односно Џексонову мајку. Након тога, при сусрету са течом Метом Џонсом десио се окршај између њих двојице и овај је сео за волан и почео да вози. Куда и зашто? Но, хајде, могу да разумем да се успаничио. Неке сцене су и предвидљиве, као рецимо начин како је Елизабет Бенкс решила да дохака свом усвојеном сину. Има ту још што нејасних, што нелогичних, што предвидљивих момената, али без обзира на све њих, филму морам да признам да има динамику, држи пажњу и прича је заокружена на крају. Ипак, као фан СФ-а, некако сам очекивао више од овакве приче. И макар некакав преокрет или изненађење.

Едукативни моменат: Елизабет није могла да прихвати да је њен син урадио нешто лоше – све док није било прекасно, јер га је бескрајно волела. И то је оправдано, али није добро. Чак и када некога много волимо морамо да будемо што објективнији јер ћемо ту особу моћи и да коригујемо и учинимо да буде боља и да њој, самим тим, буде боље.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Људи у црном: Интернационални (Men in Black: International 2019) је четврти у низу филмова о људима чија је улога да бивствовање ванземаљаца на Земљи одрже тајним за јавност. Теса Томпсон је као мала имала блиски сусрет и са ванземаљцима и са људима у црном и од тада је цео живот посветила томе да и сама постане једна од њих. На крају јој је то и пошло за руком, а одмах је и добила задатак да се избори са једном од највећих претњи из свемира.

Критички осврт: Радња је некако одрађена. Делује ми расуто (иако, истина, има јасан фокус), већ виђено, оптерећена општим местима, без енергије и површно. Идеје за ванземаљце су слатке, а ту је и малени Пијун који се на крају показао више од маскоте. Но његова улога је врло јасна: да нас разнежи (Дрвце из „Чувара галаксије“ је и даље број један). Занимљиве ванземаљце дочарали су близанци Лоран и Лари Буржуа. Адут режисера Ф. Гарија Греја је ипак била технологија и тај део је урађен сасвим солидно, али не могу да кажем ни да ме је оборио с ногу. Филм, напросто, ни у једном сегменту није одскочио од осредњости.

С обзиром на добру и у комедијама искусну глумачку екипу очекивао сам више хумора, а добио тек неколико добрих фора. Ни у домену трилера филм није понудио превише. Гари је пробао да направи неку мистерију, али није било тешко претпоставити ко је ту двоструки агент. Свега четворо ликова је било у фокусу, од којих двоје главних одбацујемо, а Рејф Спол би био сувише очигледан избор. Такође је било очигледно како ће се завршити епизода започета у Тесином детињству. Другим речима, предвидљивих момената баш има.

Едукативни моменат: Када је Теса рекла како су осећања само хемијске реакције у мозгу, те сматра да нису стварне, Крис Хемсворт је одговорио како је читав свемир збир хемијска реакција и да му изгледа веома стварно. Дакле, осећања су стварна колико и свемир. 🙂 Другу мудрост из које такође нешто можемо да научимо је прочитала Теса: да би се завршило путовање од милион светлосних година, мора да се почне једним кораком.

Оцена наставника:

(то је то)

Срећан дан за умирање и теби (Happy Death Day 2U 2019) је наставак филма из 2017. Млади студент Фи Ву се пробудио у свом комбију и након неуспешног покушаја да се врати у своју собу у студентском дому (јер је његов цимер Израел Брусард био са девојком Џесиком Рот), отишао је у лабораторију да ради на свом научном пројекту квантном реактору. Декан факултета Стив Зисис није одушевљен Фијевим радом и затворио му је пројекат. Да све буде још горе, убрзо након тога Фија убија маскирани убица. И Фи се наново буди у свом комбију и дан почиње од почетка. Он се обратио за помоћ свом цимеру и његовој девојци и испоставило се да она схвата шта му се дешава јер је и сама доживела исто искуство (у претходном филму). Пристаје да му помогне, али ће се испоставити да ће то њу увалити у невољу и то исту ону коју је већ имала.

Критички осврт: Иако је Џесика објаснила путем флешбекова шта јој се дешавало у претходном наставку, не бих смео да потпишем да би некоме ко није гледао тај први део овај наставак био потпуно јасан. Но, пошто ја јесам, таман је згодно да их упоредим. Овај ме је, у односу на претходни, пријатно изненадио. Режисер Кристофер Лендон је врло мудро променио димензију у којој се све дешава и тако и односе између ликова. Мистериозни убица овако је заиста постао мистериозан и то је допринело да прича постане интригантна. За разлику од првог дела који се могао подвести под жанр фантастика, овај је добио и префикс – научна и чак у том делу има и смисла и неке добре идеје, као ту да Џесика памти постигнућа својих науци окренутих колега како би их о томе известила наредни дан, када се сви (осим ње) ресетују. Уз све то, има и неких добрих фора у филму.

Нежна емоција између Џесике и њене филмске мајке Миси Јејгер није ме баш дотакла, али морам да признам да су је коректно одглумеле и да је цела сцена у границама прихватљиве патетике. Ипак, мелодраматичних момената има и иако нису значајно одскочили, могло је да их буде и мање. Још једна моја замерка је да Џесикин мотив зашто напушта димензију приказану у филму није баш најлогичнији, с обзиром на околности. Но, добро, проценићете и сами ако одгледате филм.

Едукативни моменат: Миси је рекла једну врло мудру: да нас прошлост усмерава на једну страну, а будућност нас зове на другу. Другим речима, колико год да нам се планови које смо направили чине одличним, треба бити отворен и за нове, још боље ствари које могу искрснути.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Менборг (Manborg 2011) је футуристички филм који приказује дистопијско друштво људи које су покориле силе пакла. Неколико војника се још увек опире злој хорди, али узалуд јер су сви изгинули. Међутим, од једног од палих војника Метјуа Кенедија неко је сачинио киборга, довољно моћног да може да се супротстави главном заповеднику пакла.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова са врло ниским буџетом, а амбициозним идејама. Но, не могу да кажем, режисер Стивен Коштански извукао је највише што је могао што се специјалних ефеката тиче. Уз то, користио је један занимљив трик; убрзао је сва та дешавања, ваљда се надајући да ако нам протрче испред очију, нећемо приметити колико су лоше урађена. 🙂 И дијалоге је збрзао јер су углавном неповезани, а што се глуме тиче, могао је да је збрза колико год жели, свеједно је очајна. Има ту и неких покушаја хумора, који у пар наврата и јесте смешан, али нисам сигуран да ли су саме форе смешне или зато што је цео филм смејурија. При томе није ни оригинална смејурија јер наци-демони су већ виђени по оваквим нискобуџетним филмовима, а препознатљиви су мотиви из „Уздигнућа пакла“.

Заправо, Стивен је потпуно промашио. Није требало да направи филм, већ игрицу јер овај филм то и јесте. Верујем и још да би играчи уз помоћ џоистика направили занимљивији сценарио. 🙂

Едукативни моменат: Менборг је рекао како никада није касно да будеш херој. Мудар један получовек – полуробот. 🙂

Оцена наставника:

(без поправног)

Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Тишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

(не најјача могућа, али стабилна)

Насмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

(минус)

Кућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Нигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

(добра једна)

Двојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

(минус)

Џони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

(не баш најјача)

Осветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Спајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

(си)

Како да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

(пребледела и побледела)

Лако Је Критиковати 110

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Вирус (Virus 1999) је филм рађен према истоименом стрипу Чака Фарера. Посада брода „Морска звезда“ са капетаном Доналдом Садерлендом наишла је на јаку олују у мору и некако успела да опстане, али су оштећења на броду била довољна да је била потребна помоћ. И наишли су на радару на други брод, али се он нигде није мицао. Свеједно су допловили до њега и открили да се ради о великом руском броду намењеном истраживањима свемира. Брод је био напуштен, а по стању које су затекли било је јасно да се ту нешто чудно дешавало. Они су у том броду видели прилику да се обогате, али им је било суђено нешто сасвим другачије и ни близу тако благородно.

Критички осврт: Многи критичари тврде да је ово тек варијанта филма „Велико уздизање“ снимљеног годину дана раније, који нисам гледао (још), али свеједно и у поређењу са другим филмовима које јесам гледао, тема коју филм обрађује није оригинална, а богами није ни разрађена. Радња је сасвим предвидљива. Рецимо, било је врло јасно како ће Хулио Оскар Мечосо изгинути, да ће електронски човек само заробити Џејми Ли Кертис, а да ће од Доналда сачинити оно што је сачинио. Режисер Џон Бруно очигледно не пати од вишка креативности, а онај механички глас када компјутер разговара са посадом му заиста није био потребан. Већ је довољно што није креативно, него је још и тупаво. На крају је ванземаљска интелигенција са напредном технологијом испала веома глупа, а како су се спасили Џејми и Вилијам Балдуин на врло је танком конопцу, још тањем од коришћеног. Иначе су готово све акционе сцене натегнуте до границе пуцања. Са друге стране, добро је испала мала радионица ужаса у коју је Доналд дошетао. И то је један од ретко добрих тренутака у филму. Но, не могу да кажем, има динамике и није досадно.

Глумци су добро урадили свој део посла, али је најбољи (очекивано) био Доналд. Можда је Јоана Пакула ипак била најмање убедљива.

Едукативни моменат: Шерман Август је рекао Маршалу Белу да никада не можеш бити довољно богат, мршав и наоружан. За ово друго биологија и медицина тврде супротно, за треће могу да приметим да је свет, посебно онај његов „напредни“ део, тако и устројен и све време води трку за што бољим наоружањем и унесрећује људе широм света, а што се првог тиче, све зависи шта сматрамо под богатством. Вероватно је Шерман мислио на материјално богатство, а ја сам убеђен да чак и ту прихватљиве границе постоје за нормалне људе. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Долазак (The Arrival 1996) је америчко-мексички СФ. Чарли Шин је радио-астроном који је открио сигнал из свемира, за који верује да потиче од ванземаљске интелигентне врсте. Међутим, његов покушај да обелодани ове резултате завршили су се неуспехом и чак губи посао и шансу да се запосли било где другде у својој области рада. Он ипак не одустаје од своје намере, те ситуација постаје све озбиљнија и опаснија. На крају открива да је у центру велике светске завере.

Критички осврт: Чарли је глумео претерано мелодраматично, што није неуобичајено за њега, а посебно су мелодраматични (и прилично прозаични) били његови дијалози са Тери Поло.

Специјални ефекти, посебно они гледе изгледа ванземаља, али и сви остали, могли су да буду бољи. Чини ми се да су дечака на крају филма мало и замаглили како би прикрили оно што нису могли да постигну. Но, то је мањи проблем. Много већи проблем у овом филму је што је претерано погодан. Има он све, и идеју (која је далеко од оригиналне, али није лоша), динамику, врло ефектне сцене (прва је, рецимо, баш ефектна), сасвим дозиране велике речи на крају (без којих Амери не могу), али некако ванземаљци уз сву напредну технологију не могу никако да убију Чарлија, иако им је он највећа претња са којом имају посла. Врхунац је када један од њих напада Чарлија српом! Добро није искористио томахавк. Углавном, ти неуспели атентати у толико много прилика толико су бенигни да чине филм смешно наивним.

Едукативни моменат: Климатске промене на нашој планети се увелико дешавају, али не зато што ванземаљци, скривени међу нама, мењају услове зарад инвазије. Ове промене су последица загађивања и повећања гасова стаклене баште. Већа количина ових гасова доводи до задржавања топлоте, која потиче од Сунца, у атмосфери. Дакле, ванземаљци нису потребни; уништићемо се сами.

Оцена наставника:

(углавном реална)

Ејлијен³ (Alien³ 1992) је трећи наставак о чудовишту које у будућности прогања Сигорни Вивер. Летелица у којој су у криогеним коморама спавали Сигорни и преостали преживели са сателита ЛВ-426 се наједном покварила и принудно слетела на планету Фурија 161, на којој се налазио затвор за преступнике мушкарце са два Y хромозома. Пад је преживела само Сигорни и затвореници су је спасили. Она је за њих представљала искушење и нису крили да имају веома лоше намере гледе ње, али њу то није бринуло. Забрињавало ју је шта је то срушило брод. Испоставило се да су се обистиниле њене најцрње слутње и да је брод собом донео и најмање два ејлијена.

Критички осврт: Овај део ми је најсуморнији. Јасно, приче о ејлијену нису комичан филм где је све ведро и сунцем окупано, али почетак где је комплетна екипа (укључујући и девојчицу) из претходног дела мртва (осим Сигорни, наравно) и где хероина доспева на затворску планету где су смештене психопате и насилници најгоре врсте, те сама атмосфера у филму и углавном сиве и црне нијансе које доминирају; заиста све укупно делује туробно. Занимљиво је да режисер Дејвид Финчер значајно мање романтична душа од свог претходника Џејмса Камерона. Док је Џејмс одвојио најлепшег међу војницима Мајкла Бина да буде пристали јуноша за Сигорни и оставио га живог (мада тешко повређеног) до краја, Дејвид је најпре конкретизовао ствар са Чарлсом Дансом (нема ту неког очијукања и показивања како ради напредна аутоматска пушка и слично), а онда га очас посла убио. Ни до пола филма несрећни Чарлс није стигао. 🙂 Углавном, лепршаве осамдесете су замениле мушке деведесете и то се и те како види. Чак је и Сигорни ошишана на кеца. Но, на самом крају, Дејвид је подлегао и када се Сигорни баца у ватру из груди јој излази младунче краљица и она је нежно привија уз крваве груди… Додуше у другој верзији филма тога нема. Колико сам схватио, постоје макар две верзије где је једна проширена и са неким измењеним сценама, попут описане, а и ејлијен не излази из пса, већ из бика. Но, каква год да је верзија, добра је, без сваке сумње.

Едукативни моменат: Пол Маган је рекао како „у ненормалном времену и нормални људи изгледају ненормално“. Изгледали ненормално или не, тек треба да се трудимо да будемо и нормални, вредни, мудри, вешти, те хумани; ма каква год да су времена. И да, да поменем да стање када мушкарац има два Y хромозома уопште не резултира тиме да он буде насилник. Проблема има тек неколико и сви су ситни; поједини људи често нису ни свесни да имају један хромозом вишак јер је углавном све нормално.

Оцена наставника:

(као што написах, без сваке сумње)

Ејлијен: Ускрснуће (Alien: Resurrection 1997) је наставак претходног филма. Двеста година после смрти Сигорни Вивер научници на истраживачком свемирском броду су успели да је клонирају, али са фетусом ејлијена у грудима (кога су одмах и извадили). Особине Сигорни и ејлијена су се тиме помешале, што је научницима омогућило нове домете у истраживању. Злоупотребили су раднике успаване у криогенским коморама да размноже чудовишта и затворили их у кавезе. Но, десило се оно што су најмање очекивали – чудовишта су нашла начин да се ослободе и побију добар део посаде, док је други део успео да се евакуише. На броду је остала Сигорни, као и гусарска посада која је донела поменуте несрећне раднике. Сви они заједно сада покушавају да побегну, а свемирски брод се аутоматски преусмерио ка својој бази – Земљи (што је стандардна процесура у случају опасности) и сада због својих слепих путника представља опасност за читаво човечанство.

Критички осврт: Капетан Мајкл Винкот је крајње интересантан, харизматичан, па и врцаво духовит тип и права је штета што га је режисер Жан Пјер Жене укинуо међу првима. Да, овај наставак некако је најврцавији од свих, са много добрих фора и чак је и Сигорни некако представљена са више духа. И, морам да приметим, што је старија (из наставка у наставак) све је лепша.

Иначе, овај наставак је осмишљен веома мудро. Мудро су наново оживели Сигорни, дали јој одређене моћи и виспрено су ослободили чудовишта из кавеза у научној лабораторији. Ту су добили и једну бонус сцену са неуспелим клоновима, која је потпуно гротескна и сасвим ефектна, да не говорим о ејлијену хибриду који је добро осмишљен. Додуше, не може баш да има лобању попут приказане на самом крају (судећи према лицу), али је Жан Пјер очигледно желео да да неку симболику, мада крајње нејасну. Још један детаљ је прилично невешт, а то је погибија Гарија Дордана. Тако опак тип сувише је лако пао и при томе, нејасно је зашто је погинуо. Натегнуте су и смрти Лиланда Орсера и Џеја Е. Фримена, ако ћемо да ситничаримо. Дакле, филм није без мане, али уопште није лош; врло динамичан са сјајном акцијом и ништа мање хорор од других делова. На крају ми је готово било жао створења кога је Сирогни убила на практично исти начин као и оно из првог дела. Мислим да је једино у овом делу саге Жан Пјер успео да оствари (и то том једном сценом) оно што се покушавало у претходним; да се покаже да само створење није зло, већ људи који желе њиме да манипулишу.

Едукативни моменат: Сигорни је рекла како се некада плашила да сања ружне снове. Сада више не јер колико год страшни снови били, кад се пробуди увек је горе. Ја бих волео да будем много оптимистичнији; и снови и јава могу бити бољи ако се потрудимо да буду.

Оцена наставника:

(мада је блиска петици)

Крампус (Krampus 2015) је хорор базиран на личности из аустријско-баварског фолклора. Емџеј Ентони је дечак који верује у Деда Мраза, али у томе нема много подршке ни у својој ближој, ни у широј породици, а тек не у варошици у којој живи. Резигниран, на крају је и сам одустао од тога да напише писмо Деда Мразу. И те године, за Божић, наместо насмејаног дедице у црвеном оделу, пристигло им је зло биће из страшних народних прича.

Критички осврт: Филм почиње заиста занимљиво и та уводна шпица је сјајан увод у причу која уопште није лоша. Ради се о хорору који има шмек апокалиптичног филма. У ствари, више је у питању мрачна комедија и то поприлично успела. Но, ако бих желео да будем баш прецизан, овде један прилично застрашујући хорор полагано прелази у луцкасту варијанту „Гремлина“, са тим да је овде гремлин један и прилично велики. Тај луцкасти, инфантилни моменат појачава и цртаћ који је урађен у флешбеку. Можемо овај филм посматрати и као антиваријанту телевизијских божићних филмова јер све је ту – породица која треба да научи нешто на тај значајан празник и спозна божићни дух. У овом случају све ће то да се деси, али на много, много тежи начин. 🙂

Овде су и глумци и режисер обавили добар посао. Ликови су врло живописни и иако постоји труд да се учине стереотипним, некако то нису. Са своје стране режисер Мајкл Дагерти је феноменално створио атмосферу која је за сваку сцену одговарајућа. Допада ми се и како је камера све то снимила. Сам Крампус је уведен у причу практично маестрално, да би онда, након прве жртве Стефаније Лајви Овен, наступило „затишје“, макар што се њега тиче и онда кренуо у поновни напад. Све то прате врло добри специјални ефекти, ако изузмемо маске патуљака и самог Крампуса. Крај је баш ефектан, иако је изгледало да ће бити класичан.

Едукативни моменат: Деца су мислила да их Крампус неће убити јер су били добри целе године, односно чинила су добра дела. Криста Стадлер је рекла деци да није важно шта раде, већ у шта верују. Мудра бака ово није баш најмудрије срочила. Наравно да је важно шта радимо, али важно је и зашто, односно из којих мотива. Добро дело је уистину добро ако нам је таква и намера.

Оцена наставника:

(може)

Коко (Coco 2017) је филм инспирисан Даном мртвих, празником који се прославља у Мексику. У једној тамошњој породици мали Мигел сања да постане велики музичар. Његова породица се противи томе и чак његова бака му ломи гитару. Како би ипак учествовао на фестивалу који се одржава за празник, одлучио је да позајми гитару од преминулог (и легендарног) музичара Ернеста де ла Круза из маузолеја посвећеног том музичару. Но, пошто је грех узимати ствари мртвих људи, на малишана је аутоматски пала клетва и он је прешао у свет мртвих. И тамо је доживео авантуру живота, која ће променити и њега и његову породицу – како живе, тако и мртве чланове.

Критички осврт: Одличан је цртаћ са сјајним порукама и прелепим емоцијама. Не могу да замислим бољи начин да се искористи ова тема. Браво, браво и браво!

Едукативни моменат: Маријачи коме је дечак гланцао ципеле рекао му је да Ернесто није постао највећи музичар скривајући своје вештине. Он је отишао на трг и свирао је пред свима. Не мора Ернесто да вам буде идол, али у једноме је у праву; не можете успети у било чему ако не покушате и ако не покажете и другима шта знате.

Оцена наставника:

(и још једном браво)

Господин Пибоди и Шерман (Mr. Peabody & Sherman 2014) је анимирани филм о ингениозном псу господину Пибодију који је усвојио дечака Шермана. Однос између њих двојице је био сјајан и Пибоди је користио своје изуме, као што је времеплов, како би дечаку пружио забавно детињство. Међутим, све се мења када је Шерман кренуо у школу и када су остала деца, а посебно девојчица Пени, показала неразумевање за то што је старатељ дечака – пас.

Критички осврт: Хумор није претерано виспрен, али јесте симпатичан, иако су неке форе поновљене пар пута. Сама прича вас сигурно неће оборити са ногу. То је једна крајње предвидљива авантурица, већ виђена и са нешто измењеним улогама како би све било колико-толико оригинално и забавније. Ипак и свеукупно, утисак је сасвим добар, пошто је филм довољно динамичан (стално се смењују историјски догађаји), забаван и иако неће измамити смех, осмех свакако хоће.

Едукативни моменат: Шерман је схватио да то што га називају псом, заправо, није увреда. Јер господин Пибоди му никада није окренуо леђа, увек је ту за њега и воли га колико год да је грешака направио, а пас је. Некада људе (и псе у овом цртаћу) карактеришемо према боји коже, начину живота, народности… Треба да видимо оне лепе особине у њима и видећемо да све то ком типу и групи људи припадају уопште није ни мана, ни мање вредно, напротив.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Гробље кућних љубимаца (Pet Sematary 1989) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Дејл Мидкиф и његова породица су се доселили у градић, односно кућу уз веома прометан и опасан ауто-пут. Врло брзо откривају да се уз њихово имање налази гробље кућних љубимаца, а још даље од тога света земља Индијанаца која је истовремено и извор живота и извор смрти. Дејл ће се врло брзо уверити у њене моћи и искористиће их, али оно што је желео, неће бити и оно што ће добити.

Критички осврт: Филм врца од општих места, па се тако нашло и оно, за хорор филмове најпознатије опште место, када Дејла препадне мачка. Али пошто су тема кућни љубимци из пакла, онда је то ваљда у реду. 🙂 Оно што сигурно није у реду је Дејлова глума. 😀

Иначе, у питању је култни филм и мало је вероватно да било који познавалац хорор филмова не зна за њега. Рађен је по роману једног од највећих писаца овог жанра и требало би да ту грешке нема, али је истина да цела поставка опасно балансира на ивици одрживости, баш као што ликови балансирају на ивици аутопута кога Фред Гвин назива злим и где свако мало гину бебе и кућни љубимци. Све је сувише погодно, а ликови врло невешто игноришу очигледну опасност која им је све време испред саме куће. Ипак, сама прича и те како има смисла и издваја цео овај хорор од гомиле других баш зато што је прича, а не крвопролиће, у првом плану. Занимљиво је да се права ствар, а то је васкрснуће тада мајушног Мика Хјуза (ка чему је све ишло јер су и дух, болесна сестра, света земља и мачка из пакла само контролне тачке у оријентирингу филма), дешава тек у последњих двадесетак минута – но, филм и поред тога држи пажњу, а тензија коју је створила редитељка Мери Ламбер је заиста висока. Саме сцене када зла беба убија невероватно су сурове и шокантне, иако донекле предвидљиве. Специјални ефекти су повремено пристојни, повремено баш и нису, али свеукупно, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај филм посматрали као враћање у живот свега оног што нам је било драго, а не људи (јер то није ни могуће), овај филм нас учи да некада треба да од неких ствари одустанемо. Све се у животу мења и има неки свој рок трајања. Не можемо стално да се враћамо ономе што је било и да очекујемо да ће нам све време доносити исто задовољство. Зато можемо да прихватамо ново и да размишљамо тако да ће нам то ново донети једнако леп доживљај.

Оцена наставника:

(на једва)

Ентмен и Оса (Ant-Man and the Wasp 2018) је други наставак филма о суперхероју из наслова који може да мења величину захваљујући технолошки напредном оделу и кога глуми Пол Рад. Његова бивша партнерка Еванџелин Лили и њен отац Мајкл Даглас, научник који је и осмислио одело, схватили су да могу да спасу Еванџелину мајку и Мајклову супругу Мишел Фајфер, која се пре много година толико смањила да је нестала у квантном свету. За то им је потребан Пол јер се он у претходној авантури повезао са Мишел и она преко њега може да комуницира са њима. Они су припремили апаратуру која може да је врати, али невоља је у томе што многи желе технологију ове породице, а и јури их полиција пошто су прекршили међународни споразум постигнут са свим суперхеројима.

Критички осврт: Не могу да се одлучим да ли је филм заиста мање добар или је мање добар у поређењу са комплетном франшизом о Марвеловим јунацима која је кулминирала у свим аспектима и у претходном филму „Осветници: Бескрајни рат“, те задала стандарде које је јако тешко пратити у причама о појединачним херојима. Ако бих посматрао филм независно, онда нема шта, заиста је добар. Ипак, имам замерки. Хумор је могао да буде и бољи и некако ми је изгледао исфорсиран. Иако су се аутори филма трудили да на велика врата уведу велику науку (а квантна физика то јесте), само су улетели у замке елементарне за основношколску хемију. Мајкл и Мишел без маски дишу у субатомском свету, мада не знам шта; за процес дисања неопходни су молекули кисеоника који су, сада, значајно већи од њих самих. 🙂 О еволуцији коју доживљава Мишел не треба ни расправљати.

Едукативни моменат: Хана Џон-Камен је хтела да се спаси тако што је отимала, присиљавала друге и на крају чак и угрозила Мишелин живот. Испоставило се да јој је Мишел помогла својевољно и зато што је хумана особа. Некада је довољно затражити помоћ, а увек важи да ствари можемо да решимо и на боље начине.

Оцена наставника:

(некаква)

Клик (Click 2006) је научно фантастична комедија о средовечном породичном човеку Адаму Сандлеру, коме је преокупација да напредује у послу којим се бави. То користи његов шеф Дејвид Хаселхоф и намеће му све веће обавезе уз обећања која су, испоставиће се, на дугом штапу. Због свега тога трпи Адамова породица. Но, изгледа да се решење налази у СФ даљинском управљачу који може да контролише цео Адамов свет, а који му је поклонио мистериозни Кристофер Вокен.

Критички осврт: Адам ми никада није био симпатичан. Некако су ми његов лик и став одбојни. Но, ето га, наново, у главној улози и чак толико доминира да су сви други ликови на маргини и то потпуно истањеној (и тако су само послужили да се истакне његов лик и њихове приче остале су недовршене). Режисер Френк Корачи је желео да да Адаму сву слободу овог света, али није желео да ризикује да се ми превише дуго питамо шта ће се са јуначином дешавати у филму који носи назив „Клик“, па је већ у првој сцени одрадио дубокоумни разговор о даљинцима у стилу: „ма куда, забога, оде овај свет кад је све на даљински и како човек да не помеша толике даљинце“, а у другој колико су Адамова каријера и шеф Дејвид захтевни. На публици је остало да сабере два плус два или боље рећи прву сцену плус другу и да се завали у седиште и ужива у потпуно неинвентивном филму, сасвим класичном и са стереотипним ликовима. Још грђе: овај филм је буквално рађен према шаблону. Осим шаблона, јасно се уочавају елементи из других (и неупоредиво бољих) остварења, па тако ту има препознатљивих сцена из „Божићне песме“, где је Кристофер попут сва три духа заједно и показује Адаму сегменте његовог живота. Невоља је у томе што је сасвим нејасно зашто су одабрани баш ти сегменти из прошлости јер за даљу причу нису сви битни. Ах, да, требало је направити смехотресне шале на рачун Адамовог пениса.

Хумор је запањујуће баналан и инфантилан. Запањило би ме и то да је било коме смешан, а ко има више од 16 година, мада ни за млађи узраст нисам сигуран. Једину добру фору су направили Хенри Винклер и Џули Кавнер (и то без Адама, што је ретка сцена у филму – врло је свеприсутан). Истина, има занимљивих решења како је Адам искористио свој даљински, али ништа што би ме баш оборило с ногу. Једино што филму морам да признам је добра поента, мада наново не нека мудрост која ће вас отрезнити. И то је још одрађено са таквом мелодраматиком, уз пљусак и Адама који, уз адекватну музику, истрчава из болнице у самртном ропцу да сам, на часак, морао да скренем очи са филма како бих заколутао њима. 🙂 Надао сам се да расплет неће бити онакав какав сам предвидео, али, авај. Дакле, филм је пао на свим пољима.

Едукативни моменат: Адам је уз помоћ даљинског схватио да троши живот на каријеру, а да, при томе, запоставља породицу и све значајне моменте кроз које чланови те породице пролазе. Посао је важан, али треба наћи праву меру и не запоставити важније ствари.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Забрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

(на четири)

Слипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

(може на три)

Гејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

(иде на три)

Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

То је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(стабилна)

Колосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

(наравна)

Супермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

(не баш супер)

Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

(реалка)

Како да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

(врло постојана)

Како да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

(на четири)

Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Игре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

(неопозива)

Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

(може на три)

Свет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

(може на два)

Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

(минус)

Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

(више је тројка)

Фантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

(на три или три на два, како год)

Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

(јака)

Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

(баш)

Ранго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

(реална)

Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

(на пет)