Празна чаша на мом столу

Пре извесног времена, мој колега без зидова, Зоран Милојевић, написао је текст који је слабашно лајкован на Фејсбук групи „Велика зборница – група просветних радника“. То је овај текст:

Школа без зидова: Да ли је просветна чаша до пола пуна или до пола празна? (10.12.2015)

12112315_10153617225935390_459269265298964265_n

Разлог зашто колеге нису биле одушевљене текстом није мистерија. Текст напросто није био афирмативан, посебно не за активне чланове ове групе који свако мало исказују незадовољство, па и онда када му места нема. Једноставније речено, нико не воли критику. И иако ми је то сасвим јасно, те ризикујем бесне прегледе и малобројни лајк, морам да кажем да је Зоранов текст добрим делом тачан. На поменутој, па и на другим Фејсбук групама, јадан је онај који је открио да мисли другачије. И истина јесте да друштвене мреже, које у последње време раде тамо где медији неће, постају све важније и могу, заиста, да створе, па и негативну, слику о нама код људи који нам у струци нису. Ипак, има ту и тврдњи које су, најблаже речено, површне генерализације. Рецимо, једна од њих нас све време наводи на то да незадовољни наставници нису уједно и они који су добри у учионици. Цврц. То би било реда величине као када бих ја тврдио да је строг наставник обавезно и добар. Другим речима, оно што је Зорану очигледно, мени баш и не пије воду из све те полупразне чаше. Или полупуне, како желите. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ипак, оно што се мени највише не допада у Зорановом тексту је – закључак. Разумем ја шта је Зоран желео да каже и ево парафразирао бих га и уједно сажео његов текст у једну паролу – не можете да промените макрокоскос, али можете микрокосмос. И ако само овлаш погледате ову фразу коју сте у различитим реченицама чули, сигуран сам, милион пута до сада, она изгледа разумно. Но, ако размислите, пре или касније поставићете два логична питања.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво питање је да ли је то довољно? Да ли заиста један добар наставник може да направи помаке, помери границе, промени нешто? Да, може. Поменути Зоран је пример, који је један је од оних који је утицао или макар убрзао да се наставници дигитално умреже, да би сада, иронијом судбине, био један од оних који критикује те мреже. 🙂 И сам сам пример тога да се границе померају, јер сам са Марином Дрндарски утицао да Стручни актив наставника биологије у Београду живне и постане важан партнер Српском биолошком друштву. Биолошки блог не треба ни помињати. 🙂 Дакле, микрокосмос може да се измени, границе могу да се помере и помаци могу да се направе. И све то систем није препознао, а ако је и препознао, препознао је за властите потребе и ич није учинио да се било какав ћар види и за наставу и ђаке, па у крајњој линији и за те наставнике. Уосталом, поменути Зоран је пример. Иако је направио револуцију са „БТФ у настави“, ономад му један од Завода није акредитовао нити један семинар. И таквих примера има сијасет, а не знам нити један где је неки добар наставник, својим примером и својим радом, утицао да се систем промени. Инспекција када вам дође, она неће тражити да види шта сте ви оригинално донели и какве другачије идеје имате. Они ће вам тражити њиховим планом тачно утврђена документа која су сами осмислили и прописима наметнули и према којима ће вас оценити. Рецимо, не можете ви да изнађете начин да процените сопствени рад; самоевалуација школе се ради по тачно утврђеним поступцима и табелама које вам је доставило министарство. 🙂 Макрокосмос се не да и да би се направили помаци у систему, потребно је много више од мотивисаног наставника који чашу види као полупуну.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго питање је питање смисла. У реду, нећу да хејтујем, нећу да лајем и пишем бајке, већ ћу да уђем у учионицу са шољом кафе (полупуном, подразумева се) и да будем најбољи што могу да будем. Могу ја то и те како и моји ђаци ће волети биологију, чак је и учити, а постизаће и лепе резултате и на такмичењима и на смотрама и на конкурсима и на пројектима и нашим и међународним. Све сам ја то већ одрадио и у прилог томе сведочи моја биографија која је, без претеривања, импозантна. Међутим, у систему који је хаотичан, где се једно почне, а друго заврши, који нема јасан план, нема смер – јер не знам ка чему конкретно иде, односно нема циља, а у друштву које је исто такво, где је предвиђено да моји ђаци буду будућа „јефтина, а високо квалификована радна снага“, мало плаћени научници или „млади који су свету показали колико вредимо“, па су у тај „свет“ и пребегли, где је реалност изједначена са ријалитима, где се величају криминалци и дипломе без покрића и где се све постиже одабиром праве политичке партије или оптималним обимом силикона… све време ми измиче зашто ја то у ствари радим. Мењам микрокосмос тако да у њему владају праве вредности и где се стиче право, а не купљено знање. Али испаде да је тај микрокосмос у описаном друштву аутистичан систем, који готово сигурно неће функционисати у овом већем. Наравно, рећи ће они који више подржавају Зоранов став, то тако неће бити заувек. Искрено се надам да неће. Али сада јесте тако и остаће тако ако нешто не променим, а тешко ћу да променим ако будем марљиво радио у учионици, а не учествовао у свим тим протестима и договорима, ма колико они залудно изгледали. Уосталом, ако макар приметим и кажем да нешто не ваља, иако ризикујем да ћу бити хејтер или, како ме обично називају, ироничан и саркастичан (и сигурно никада и низашта нећу бити награђен), неком ће бити мука од тога и неће се осећати добро када људи који су важни просвети, на пример, губе посао, јер ће видети да то не подржавам. Ја и још много њих, али да би нас било много, мора да буде и много тих „ја“. Ко разуме, схватиће. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Ја сам први више пута критиковао хејтере на „Великој зборници“ и искрено, и данас ми много њих заиста иде на живце, из сличних разлога као и Зорану. Међутим, све више увиђам да су они неопходни. Замислите да их нема и да сви марљиво радимо и мењамо наше микрокосмосе и при томе се не оглашава ама баш нико. 🙂 У крајњој линији, могуће је да и ти хејтери не мењају микрокосмос симултано док критикују макрокосмос. Не смем да тврдим и не знам, заиста. Врло вероватно да смо у овом случају и Зоран и ја у праву и да има и ових и оних и оваквих и онаквих, баш као што их има у свакој професији и свуда у свету. Али једну ствар знам засигурно. Дуго је наш систем дуговао свој квалитет појединцима, појединачним успесима и добро уређеним микрокосмосима, и то не само да се показало лошим, јер даје лажну слику свеопштег доброг рада, већ мислим да је и време да се неки дугови врате. Другим речима, једини начин је да се промени систем, само што ни ја, као ни Зоран (судећи по признању у његовом тексту), не знам начин како да се то уради.

Докле? Одговориће вам колегиница.

tumblr_n6mtjuYxDf1re0zyqo6_400Иако сам многе семинаре и курсеве похађао, од свих тих и неке веома добре, чак толико да су ми променили и наставу и (популарно назване) компетенције, увек сам предност давао размени искуства са колегама. На жалост или на срећу, најефикаснија и најмасовнија таква једна размена је путем Фејсбук група. Био сам члан разних и видим опет ме мећу у неке, без да ја то аминујем, али нека, што би рекао мој друг Пера, а који је опет цитирао Груча Маркса (који је случајно „пријатељ“ мог најомиљенијег стрип јунака Дилана Дога):

„Не желим да припадам нити једном клубу који ће прихватити људе попут мене за члана.“

Тренутно најчешће пратим две, које се, испоставило се, разликују тек у називу, и у обе се појавио чланак:

Зелена учионица: Сви наставници на курс оцењивања (13.9.2014)

Имам ја мишљење о овоме, не брините, али негде сам прочитао да је честа грешка блогера да износе сопствено мишљење, јер оно и тако никог не интересује. „Свако има мишљење“, објашњавају у том тексту. Ин дид.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Хтео сам заправо да прокоментаришем туђе мишљење, а које је изнела колегиница учитељица и које звучи (дословце) овако:

Онда до курц.. овај, до курса да не оцењујемо!?!

Колико ја видим (одавде) недостаје још тек један самогласник да схватимо да нам је просвета управо на добром путу ка том делу људске анатомије, а захваљујући колегама које немају ни елементарну идеју шта значи исказати став на друштвеним мрежама намењеним интелектуалној елити –male_symbol наставницима. Немојте погрешно да ме разумете, ја сам биолог и све људско није ми страно, те речи као што су „пенис“, „вагина“, „ерекција“ и „ејакулација“ изговарам (и то рутински 🙂 ) када предајем својим ђацима, тамо негде на крају седмог разреда, а такође сам и човек, мушкарац, који уме да се опусти када пије пиво са својим друштвом, па ми ни псовке нису стране, али људи моји, овде говоримо о коментару на један, нама просветарима, озбиљан текст који ће можда променити нашу школску праксу. Не тврдим и не залажем се за то да сви зато морамо да дамо по једну мудру, јер не можемо то да учинимо по питању сваке боговетне теме, ма какви мудраци били, али… било би лепо да макар будемо пристојни.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

На тој Фејсбук групи ми у ствари не знамо ко нас све прати; можда чак и наши бивши ђаци, родитељи наших ђака, новинари, ко зна ко већ и пред свим тим (потенцијалним) људима представљамо себе у неком светлу. Бојим се да се то светло угасило и да смо остали у мраку онда када су сви ти (потенцијални) људи видели да просветним радницима до уличног говора фали тек једно слово азбуке.

laurent-7

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Можда би коментар звучао бар мало другачије да је духовит, што не искључујем да јесте љубитељима масних вицева, али мени није. Можда би и било смешно да није тужно. И да прекршим обећање које сам дао на почетку овог текста и дам мишљење о курсу оцењивања. Верујем да нам је потребан курс на коме ћемо да научимо како да оцењујемо (Бог зна да мени сигурно јесте), али нам је много потребнији неки који ће да нас научи да будемо наставници у правом смислу те речи, а почевши од елементарног – културног понашања. Тек након тог курса, можемо да разговарамо о другим, напреднијим курсевима – и о оцењивању и о свему другом. Јер ћемо тада и знати како треба да разговарамо.

Мали Ћирило неће

375591_358955757515193_162041490_nПре неки дан замерио сам се појединим људима на Фејсбуку јер сам јавно замолио да ми помогну да не читам њихове постове. 🙂 Звучи лудо, али тако је било и наместо помоћи, као што претпостављате, неки су ме напали, а други били злуради, да не кажем злобни.  Једна колегиница, коју ћу у даљем тексту звати Зд (да не бих откривао идентитет, јер то лепо није) која се додуше у причу укључила касније, чак ме је, па да кажем и лично прозивала назвавши ме „малим Ћирилом“. 😀 Па и ако је увреда, морам да признам да је једна од симпатичнијих које добих. Шта је разлог свему томе? Па, заиста више нисам могао да поднесем да на мејл добијам поруке људи које не познајем и који агресивно и учестало пишу једно те исто, са готово истим реченицама, епитетима, атрибутима и аргументима и свим осталим неопходним и мање неопходним врстама и облицима речи. Невоља је што нисам умео да нађем дугменце које ће да прекине ту агонију. Не њихову, јер је очигледно да она траје у недоглед, већ моју. 🙂 Шта хоће ти људи? Не ради се о томе шта хоће, већ шта неће. Они наиме сматрају да је портфолио глупост и неће да га пишу. И шта сад да ја мислим о томе? Једино што је логично: да не морају. Али не морам ни ја да то читам и читам и читам и дилитирам и дилитирам и дилитирам…

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Да ствар буде смешнија, тек када сам (уз помоћ пријатеља) пронашао то дугменце и када се и Зд укључила у разговор (који је, богами, већ почео да задобија форму песме у прози:

…наставите успаљени диван, безрезервно комплиментирање самодовољности, уздизање страха до страсти и одушевљења до идолопоклонства; просвето продужи где портфолио стаде…

и таман кад сам се забринуо да ћу имати ноћну мору у којој ме колегиница која предаје српски језик испитује анализу текста чији смисао не видим, дискусија, на коју сам сада већ случајно набасао, заинтересовала ме је. 😀 Било је ту доста тога (за пријатну промену) новог речено, али оно што ми је посебно привукло пажњу је следећа Здина мисао:

Ако један наставник у школи реши да неће никоме образлагати зашто је одлучио да не води евиденцију о неким изменама, биће санкционисан. Ако сви наставници то одлуче, онда неће бити ни санкција. Не може. Онда то исто ураде у другој, па у трећој школи. И онда се нешто промени. Само не знам од ког наставника и од које школе да се почне. И тако за сва питања.

pingviniНа ову прилично добро срочену мисао надовезују се (додуше даље у тексту), још неке сличне, али мање конкретне:

ОК, онда је таква воља већине. А мањина нека се потруди да постане већина. Ето. И то је лако решиво још само да мањина призна себи да је инертна исто као и већина.

То ће се јако тешко десити! Ретки су појединци који су способни и храбри и они никада неће постати већина…

А на све ово, надовезују се апели колеге који покушава да докаже колегама да треба да буду слободумни, јер наставник не сме да има изговор да не буде такав. И не сме заиста. Па ако ми нисмо такви, како ћемо бити узори младима и како ћемо бити креативни и иновативни? Слободоумље мора да буде једна од наших главних одлика личности.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Међутим, ја имам проблем са свим овим наведеним мислима. Не видим их као слободоумље. Јер шта оне поручују? Да је њима потребно да већина мисли исто, односно исто као и оне, да би оне биле слободоумне. Па како ти можеш бити слободна када зависиш од мог мишљења и мишљења других колега? И наравно да су храбри мањима (последњи коментар). Па, управо су храбри зато што и јесу мањина. Где је храброст у томе да мислите и радите као већина људи? Увек ћете бити прихваћени и нико вас неће прогањати. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Нема храбрости и способности у томе да чекате да већина одлучи да неће да пише портофлио. Ако мислите да је глупост и имате аргументе да то покажете, немојте га писати. Мени је то „лако решиво“ (други коментар) јер сам увек тако решавао проблеме на које сам наилазио. Шта ми се допадне радим, шта ми се не допадне не радим. И замислите, нисам трпео санкције због тога. 🙂 Једном ми је била инспекторка на часу, те ми је замерила што не пишем месечне планове по калупу, у табели, већ више као есеје. Ја сматрам да је копи-пејст по редовима такве табеле, а што савремене технологије омогућавају, чиста механика и ја ту смисао не видим. Пишем те планове тако што размишљам о њима, образлажем методе и облике и шта све ту има и зато то и изгледа као есеј. Тако ми се допада, то сматрам сврсисходним и тако радим. Нисам усвојио тада њену замерку и нећу је усвојити никад. Не разумем зашто је то другима проблем да ураде тако, зашто очекују да сви други то аминују и зашто то морају да понављају по осамдесет и седми пут на друштвеним мрежама.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

daily_9Поента је да ја управо нећу да радим као већина оно што ми се не допада. Нећу да пишем ошишаном латиницом на Фејсбуку, иако је тренд да наставници буду неписмени и да се диче тиме, јер желим да пишем лепо; нећу да по том истом Фејсбуку пљујем по Министарству просвете, не зато што их обожавам (то тешко да ико… 🙂 ), већ зато што нећу да ме људи поштују и лајкују због популизма него да ме препознају по мом раду; нећу да кукам на невољу која ме/нас је снашла, јер хоћу да се посветим оном лепом што имам у животу; нећу да посећујем семинаре од којих ми је мука, а због бодова, већ оне који се и не бодују, али су добри, јер хоћу да научим нешто; нећу да читам и слушам глупости зато што хоћу да напредујем, а не да се затупљујем и нервирам; нећу да се удварам „виђенијим“ људима на друштвеним мрежама, које не поштујем и не познајем зато да бих био прихваћен у друштву; нећу да не радим ништа зато што сам нашао добре изговоре за то и да бих избегао да ме нерадници посматрају као будалу… Као што у наслову рекох, мали Ћирило неће, а ви радите шта год хоћете. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И још једна мисао за крај. Све време се провлачи квалификација колега које наводно не припадају „храброј, способној мањини“ (нисам сигуран да је иједна реч овде коректно наведена, мада способности могу бити разне 🙂 ), а односе са на тор, овце и сличне руралне појмове, пошто прихватају све што им Министарство предложи. Нешто се мислим да поједини који толико пута понављају да неће да раде ово или оно, на тај начин покушавају да убеде друге (читај: овце) да такође то не раде. Коначан исход би био да ту неке промене не би било, јер би ти остали (поново читај: овце), уколико би напокон „поклекли“ само заменили своје лидере. Као биолог могу да вам кажем; бела и црна овца разликују се само по боји руна. И даље су то исте животиње. 🙂

Нисам мислио на Берлин

adventureСтичем утисак да су многе групе на Фејсбуку намењене наставницима направљене зарад, што би млади рекли, „пљувања“ (а не ради размене искустава и материјала, што је можда заиста била почетна идеја). Наставници су незадовољни из многих и у 99% случајева оправданих разлога и некако ова врста исказивања незадовољства добро дође као издувни вентил, а Бог зна да нам је и те како потребан. Притисак који трпимо са свих страна је толики да ако не би било таквог вентила, попуцали бисмо попут балона. Чим овако оправдавам, значи да не осуђујем, мада ретко учествујем у таквим начинима исказивања протеста и да будем сасвим искрен, повремено ми иде на живце.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Шта ми заправо смета? Смета ми што имам утисак да се губи критеријум. Наставници који су чланови таквих друштвених група негодују („пљују“) против свега, без обзира да ли се ради о најновијој (лошој) одлуци Министарства просвете или већ неке руководеће институције, мале матуре, непотребне папирологије која ће се ускоро мерити у гигабајтима, лоше слике у медијима или се ради о неким новим приступима у настави, па чак и уобичајеном послу, подразумевајућим стварима, као што су припреме за часове.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Заправо, не било какве припреме. Овај пут се радило о тзв. берлинском моделу који се знатно разликује од нашег уобичајеног:

http://www.skolskidnevnik.net/2009/02/i-konacno-plan-toka-casa/

Да ли је проблем што је овај модел потекао из Берлина, једног од главних градова (омражене нам) Европске уније, па је као такав накарадан или је проблем у томе што ти наставници екшели нису ни прочитали о чему се ради, али какве везе има, или је проблем у нечем сасвим трећем, не знам. Знам само да је изгледа савршено у реду што су наше припреме мање-више исте као код колега од пре четрдесет година са евентуалном разликом што их сада штампамо са компјутера. Берлински модел нуди нешто сасвим другачије, мада је све ту, почев од циљева, преко метода и облика, до наставних средстава и евалуације. Час је приказан у фазама и баш свака има своје оправдање и логику, а омогућава да се детаљно испланира.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Речју, скроз ми се свиђа. 🙂 И да ми се не свиђа, поборник сам тога да дамо шансу више и да критикујемо тек након што заиста схватимо о чему се ради.

Прочитајте, нећу вам ништа

Ко о чему, ја о Фејсбук просветној заједници. 🙂 Ради се о томе да сам, тек откад сам на распусту, заиста добио времена да се поближе упознам са овом друштвеном мрежом и просветарима који су у њој. Шта да вам кажем, толико сам био неупућен у саме могућности Фејса (како га већ из милоште зову), те самим тим неук, да сам тек јуче схватио како се излази из неке групе. Додуше, мука ме натерала да пронађем ту опцију, те како је нађох, урадих најпаметнију ствар ове недеље (ако не рачунамо одлазак лекару због искиданог младежа). 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

259Наиме, изашао сам из групе под називом „Група просветних радника на ФБ“. Окидач је била објава колегинице која се пожалила на актуелну политичку ситуацију, исказала незадовољство према одређеној политичкој партији (уз најразличитије псовке, клетве, правописне и граматичке грешке), те дала следећи захтев (парафразирам): „ко је од вас гласао за тог и тог, слободно се јавите, нећу вам ништа!“ Што би млади рекли: брате мили! Девојчица се занела и донекле је и разумем, с обзиром да интернет комуникација заиста делује на психу различито од оне уживо, а што потврђују бројни психолози и што могу да потврдим и ја, из личног искуства. Па, ипак…

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Тада сам озбиљно почео да размишљам да не могу да будем мудар. Мудро би било да се одбијем о глупост и бахатост и прегледам информације које ме занимају. Међутим, не могу, а да не прочитам и објаве попут наведене и као што сам коментарисао приватно на Фејсбуку, читам и не верујем, а нервни систем ми трпи. 🙂 Објаве попут ове постале су учестале, коментари људи непрепричљиви, дати линкови без имало селекције, а често и без имало мозга, а од образовања нисам сигуран да је остало и прво слово. Тамо можете да нађете снимак избора за мис под шатором у некој варошици, где младе девојке у купаћим костимима најављује човек који „убоде“ један од седам падежа, а разлог овој објави је да ето видимо колико нам је народ образован? Па, објаве колега на тој групи такође су веома често растерећене падежа и икакве граматике, па чак и свих слова. Не дај Боже да им скренете пажњу на то, јер онда постајете загрижен и какав ли већ, јер забога, они су људи дошли ту да проћаскају са колегама, а не да воде рачуна како ће да саставе реченицу. Понекад је то невођење рачуна толико изражено да у више од пар наврата уопште нисам укапирао шта пишу. Колегиница је била написала једну реченицу у целих десет редова, додуше са гомилом зареза, да сам имао утисак да пише песму у прози. Што се мене тиче, та реченица је слободно могла да прође као хаику, јер пошто нема очигледно значење, вероватно има неко скривено.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

9391_396968363746865_524165793_nХтео не хтео, тек мудар не могу ни да будем и зато што сам схватио да је све мање информација које ме занимају. Осим поменутих објава, односно умотворина колега које, на моју жалост, морају да поделе са нама осталима, ту су најразноврсније информације из свих могућих области људског деловања, па има ред економије, ред политике, ред путописа, па чак и избора за мис, у паузи, ваљда, између два Еуросонга, а да не грешим душу, почасна места заузимају новински чланци у вези са школством у Србији. Пошто је неко приметио да се такви текстови понављају по најмање осам пута, моје колеге су (у духу наше традиције), нашле начина да заобиђу и ову примедбу. Текстови се више не понављају, а у ствари се понављају, само што су извори другачији. Дакле, имаћете прилике да исту вест прочитате из „Блица“, али и из „Вечерњих новости“, „Телеграфа“ и „Курира“. 🙂 Жута штампа се вреднује једнако као и свака друга, што поздрављам, наравно, јер макар ми, просветни радници, треба да будемо толерантни и сваком дамо шансу више. 🙂 То са собом повлачи и извесне ризике, па тако можете да линкујете и текст који не само да нема подршку у науци, већ ни у реалном животу.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

У једној другој групи (која је клонирана ова, или зато што је у време оснивања двоје људи (независно једно од другог, како то већ бива) дошло на исту идеју или зато што је неко желео да проба још једном, али овај пут одистински) појавио се и текст о томе како марихуана лечи канцер, али фармацеутса мафија не жели да је пусти на тржиште. Не могу да тражим тај текст како бих га линковао, јер заиста времена које бих утрошио вредан није, али сам морао наглас да се запитам где је праг икаквог квалитета да би се нешто уопште линковало у групи. У расправи која је уследила, а која је, не могу да грешим душу, била заиста пристојна (што је, да се разумемо, изузетак, а не правило), колегиница је изјавила да зна много (?) људи који се лече од канцера и да постоје две групе: једна се лечи код лекара, а друга код лекара и уз алтернативе. И она тврди да ова друга има већи проценат излечења. 😦 Мислим да ћете разумети када сам моментално обуставио сваку даљу дискусију. Уосталом, генерално гледано, немам храбрости да од колега који науке не предају тражим да поседују неку научну писменост, када је општи тренд у групи – отпор и према елементарној, језичкој. 😦

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Осећање које, да се песнички и ја изразим, провејава овом групом јесте незадовољство. Потпуно ми је јасно зашто, јер иако јесам у доброј мери наиван, нисам слеп и видим шта се око мене дешава, али имам утисак да је ово незадовољство подигнуто на виши ниво; постајете ИН ако отпочнете дискусију о још једном у промашају Министарства (избора и извора свакако не мањка). Уз такво једно осећање руку под руку иду и свађе, оштри и отровни коментари, препуцавања, па чак и псовке, вређања по било којој основи, који су толико учестали да се једна колегиница изненадила, што је јавно признала, одмереном и конструктивном дискусијом која је уследила на њено постављено питање. Ето примера како се у лоше постављеном систему очекивања људи аутоматски срозавају. Ми се после питамо како смо у школству дошли дотле да нас обрадују ђаци који су некада у моје време били толико чести да су били – просечни.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

daily-selection078Уз све ово, напори да се нешто корисно уради са Фејсбуком за потребе наставника и даље постоје. Пре пар дана оформљена је група која се бави портфолијима и заиста се разликује од других, а које сам вам до сада описивао. Концепција није стриктно дата, али је углавном замишљено да колеге размењују портфолија, али и идеје и веб-алате које користе. Понеко размени и своје мисли о портфолију. И, већ су почеле да се појављују колеге које су иначе екстремно активне у групама за просветаре, што у објавама, што у коментарима, а које апелују да колеге прекину да раде то што раде, или зато што је распуст и потпуно је беспредметно сада се бавити тиме или зато што су све то глупости и треба ићи у кафану (дословно).  Ја сам већ показао да ако сматрам да је нешто будалаштина, просто се окренем и одем. Што се мене тиче, нека друге колеге уживају у њеним благодетима које ја, искрено, не видим (што опет не значи да их нема), јер заиста верујем да свако треба да ради оно што му прија. Поставља се питање зашто појединима смета када се наставници организују да ураде неки посао? Да сам параноичан, закључио бих да не одговара свим колегама, а можда и свим организацијама, да у просвети постоји било какав добар рад или уређен систем. На срећу параноичан нисам (макар не дијагностиковано), па  ћу овај пут бити мудар и нећу давати пет пара за мишљење људи које и тако не желим да чујем.

  ✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Једна колегиница је баш у групи за портфолио прокоментарисала да у то чудо треба убацити и ангажовање у Фејсбук групама које су намењене просветарима. У идеалном случају, ове групе и јесу погодне за размену идеја, па тако и непосредан део стручног усавршавања (додуше неформалног). Заиста добра идеја, нема шта, али пак, а на основу свега што написах, ангажовање у групи која ми је била данашња тема, није ми референца којом бих се подичио. С друге стране, ова друга Фејсбук група јесте и веома занимљиво, људи који се оглашавају на њој, значајно се разликују. Изгледа да Фејсбук делује као нека врста филтера за наставнике различитих врста, али време ће показати да ли је то заиста тако, баш као што је показало шта заиста јесте био циљ оснивања групе просветних радника на ФБ. Но, да макар малко утешим себе за крај; свако искуство је добра школа, ако се нешто из њега научи. Видео, научио, намучио  и – захваљујем. 🙂

Д дарк сајд оф тхе фејсбук или Гуд лак вит дет

Пре неког времена сам или био убачен или замолио да будем убачен (свеједно, јер исход је исти) у групу на Фејсбуку под називом „Просветни радници на ФБ“. Група је, погађате, направљена са циљем да се размене искуства и онлајн ресурси. Можда и да се мало прочаврља, зашто да не? И као у свакој бајци, ствари су почеле значајно да се мењају.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

121aУ самом настанку групе сви су били полетни, откривали задовољства онлајн комуникације и са колегама из поприлично удаљених школа, те „качили“ можда и превише разноврстан материјал, да би се ствари временом искристалисале, исфилтрирале и напросто, постале јасне – чему и коме служи ова група. Немојте погрешно да ме разумете, налазим да је група веома корисна, јер откад је ње и обавештења путем мејла, немам неку нарочиту потребу за новинама. Наиме, 99,98% постова постало је линковање најновијих медијима објављених вести које се дешавају нашој просвети, а Бог зна да јој се дешава свашта, па су и вести, самим тим, свакакве. У реду, таква је група, одређен је правац којим се иде, а бити обавештен уопште није лоше бити. Шта је лоше?

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Навешћу вам два примера. Колегиница је некако дошла до тога да је много боље да она обавештава колеге који су технолошки вишкови где потребни, односно у којој школи се упразнило место (па чак и зашто), него да то ради систем и они чији је то, у крајњој линији, посао. У реду, сигурно има своје разлоге зашто је одлучила да се упусти у мисију, а које и сам могу донекле да разумем као наставник који је некада допуњавао своју норму, па су ми јасни и статус и начин рада у таквом случају. Углавном, колегиница је позвала наставнике српског језика да конкуришу у једној школи, јер је једно место постало слободно, те је то урадила врло ефикасно, уз помоћ само једне једине реченице. Невоља је у томе што сам ја (који сам, као што знате, биолог) пронашао у тој једној јединој и то не превише дугачкој реченици, макар три стилско-правописно-граматичке грешке (симпатично да се баш тражи наставник српског језика :)). Није да не боде очи, али је, неоправдано оштро, уследило пар критика, на које је одговорено, опет – неоправдано непримерено. Напокон, две колегинице су отпочеле дијалог који осим општих, има и локалних (само њима знаних) алузија и асоцијација, а које су биле намењене за „читање и уживање“ попут рубрике у „Политикином забавнику“. Језичка интелигенција и јесте добар разлог за разметање, те не могу да замерим ишта. 🙂 Оно што замерам је да се непрекидно у овој групи води рат за и рат против српског језика, јер као што постоје заговорници тога да смо као наставници дужни да умемо да пишемо, има немали број колега који сматрају да је у тексту једино важна – суштина, па ма како је написали. С друге стране, попут мантре, непрекидно се понављају линкови ка говору професорке Рајне Драгићевић, који су чланови Фејсбук групе, као по комади, „лајковали“ и „лајковали“, без обзира да ли су заступници или противници лепог писања, иако је професорка веома јасно у том свом говору успоставила хијерархију школских предмета, постављајући српски језик испред свих других. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

sarenloptaЕпилог овог мог првог примера је да је „прва лопта“ бачена, те да текст професорке Драгићевић на другу и трећу лопту, не одушевљава све људе тамо подједнако. Пре ће бити, да су, на ту „прву лопту“ колеге „лајковале“ текст „по дифолту“, не прочитавши га (што бисмо назвали критичким мишљењем :)). Наслов је, морам признати, обећавао, тим пре што на овој Фејсбук страни већ дуже време постоји навијачко понашање (што је у складу са мaлопре поменутим мишљењем :)) изазвано статусом професије коју нам последњих година систематски деградирају. Други и трећи (или који ли већ) пут када је текст „прочитала“ (колегиница која је исказала своје неодушевљење), верујем да га је тада заиста и прочитала. 🙂 Па, ипак, када се неко одважи да веома директно и конкретно укаже на то што му смета у говору, поставља се питање како се он са својим неким недовршеним „кикирики“ факултетом (читајте: менаџментом „тамо негде“, прим.Метод.), уопште усудио да замери нешто жени којој ни до колена није (сада парафразирам). Могуће и верујем да је она свакако много већи ауторитет од њега (иако практично ништа не знам ни о једном, ни о другом), али верујем да и он има право на своје мишљење, па таман и био свршени основац. Уосталом, иако је очигледно тумачио њен говор буквално и самим тим пронашао много више неправилности него што их реално има, те није видео шуму од дрвећа, његов есеј је коректан, јер напада речи, а не особу, аргументован и – пристојан.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Када поменух пристојност, дођох и до другог примера. Колега, љут на министра просвете, поставио је фотографију и коментар уз њу, који је, најблаже речено, уличан. И шта се даље дешавало? Оно што сам поменуо у претходном пасусу, а што волим да називам навијаштвом. Наставници су започели да узвикују (најприближнији опис оног што је написано) речи, пишући их великим словима и са многоструким понављањем вокала, типа: БРААААВООО!!! ОДЛИЧНОООО!!! УРАААА!!! ОЈХАААА!!! Две колегинице су покушале да позову на разум у руљи, где по инерцији, разум попушта, на шта се огласио колега правом малом инфографиком на којој је писало: „Bitch please“. mnogorukaНећу вам преводити, али ако не знате довољно добро енглески језик (мада је у филмовима прва реч врло честа именица), копирајте речи у Гугл преводилац. Разјасниће вам шта је колега просветни радник пред свима нама поручио својој колегиници. И то у духу очигледне наставе, веома сликовито. Уз све ово, пригодно и погодно, отпочела је и прича о „Фарми“ која је наишла на негодовање колегинице која је иначе негодовала против читавог описаног лудила, па се колегиница која је и започела причу о популарном ријалитију, нашла у необраном грожђу и почела оно што заиста није дужна да чини – да се правда. Пошто је нешто радила, није могла масним рукама да промени ТВ канал преко даљинског, па је тако сазнала за „Фарму“. Морам да признам да је прича заиста оригинална и једино освежење у свем том Фејс-куку. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Епилог овог другог примера је следећи: последњи пут кад сам проверавао (а то је управо сад док све ово пишем), 87 (и словима: осамдесет и седам) просветних радника Републике Србије „лајковало“ је овај пост. Поређења ради, текст о томе како је Аустралијанац „измислио“ ћирилично слово Ћ, који не само да је информативан, већ и занимљивост која сигурно негде у настави може да се искористи, „лајковало“ је (целих) четворо људи. 😦

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И добро. Ушли смо у еру дигитализације и није било пропуста у Правилнику о сталном стручном усавршавању и стицању звања (итд, предугачак назив), те је коришћење информационих технологија увршћено не као услов, већ као предуслов напредовању у струци. Мени то говори да то јесте пожељна вештина модерног, напредног наставника, али ми говори и више од тога. У такве наставнике се улаже одређена нада да ће унапредити образовни систем и бити узор онима који (још увек) креативност исказују преко радних листова, маказица и шарених папира. Такозвани ИКТ наставници су у несумњивој предности у односу на остале, макар због тога што брже долазе до информација и имају значајне контакте на даљину, а могућности за занимљиву и сврсисходну наставу су им огромне, отеловљене у небројеним веб-алатима, сајтовима са понудама пројеката и ресурса и свакако, друштвеним мрежама попут Фејсбука. 🙂 Американци би рекли: „Good luck with that.“