Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 44

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloverfield-lane-smallКловерфилдски пут 10 (10 Cloverfield Lane 2016) је други део (али хронолошки се дешава када и први) серије о Кловерфилду. Мери Елизабет Винстед је напустила и дечка и Њу Орлеанс и док се возила по руралним деловима Луизијане, доживела је саобраћајну несрећу и изгубила свест. Када се пробудила схватила је да јој је помоћ пружио Џон Гудман, човек који је изградио бункер за случај судњег дана. И тај судњи дан је управо дошао и изгледа да су њих двоје и Џон Галахер Млађи, који је такође са њима, једини преживели након апокалипсе. Проблем је што се Гудман баш не понаша најнормалније и Мери не верује у његову причу, већ покушава да побегне из бункера.

Критички осврт: Филм сигурно није оригиналан, али је зато све остало. Заиста је динамичан и узбудљив, са мноштвом преокрета и добром акцијом. Прича је добра, занимљива и без већих грешака, а глума је одлична.

Праве научне фантастике има тек на крају и јако ми се допала. Рецимо, шатл који има отвор попут срчаног залистка баш је креативан. Све похвале од мене.

Едукативни моменат: Некада морамо да бирамо између два зла, баш као што је и Мери учинила, али то не значи да не треба да покушамо да извучемо најбоље из ситуације коју одаберемо.

Оцена наставника:

5(баш та)

borrowers_large-smallПозајмљивачи (The Borrowers 1997) је амерички дечји филм о мајушним људима који живе у кућама људи нормалног раста и „позајмљују“ ситнице од којих граде сопствени дом. Прича се бави једном породицом таквих људи и њих случајно открива дечак који у тој кући живи. Али не задуго, пошто непоштени адвокат Џон Гудман преваром успева да се домогне куће. Мајушни људи откривају превару и покушавају да је обелодане и поврате дом.

Критички осврт: Филм је потпуно дечје наиван и поједностављење је ишло дотле да су чак и емоције сведене, што ми се не допада. Породица патуљака некако је олако прешла преко тога да је њихов другар патуљак Рејмонд Пикард настрадао (додуше није, али свеједно, они то нису знали). Јасно је и да су поступци и догађаји такође наивни. Осим наивних сцена има и грешака. Рецимо, када је дечак погледао у једном тренутку у млекари, било је пет заробљених патуљака, а већ у следећем тренутку било их је четворо – колико је и требало. Наиме, Џон Гудман је сцену пре тога Рејмонда одвојио од осталих и убацио у други неки апарат.

Сви патуљци су риђокоси и очигледна су алузија на ирске леприконе, што је у реду, али није нарочито оригинално. Као ни цео филм. Па, ипак, забаван је, симпатичан и са заиста добрим глумцима, а шаље и лепе поруке – да не постоје мали и велики људи, односно народи и да баш сваки народ може да постигне велике ствари и да има чиме да се поноси. Рецимо, овај патуљачни уме добро да се пење. 🙂

Едукативни моменат: У једној сцени Хју Лори је рекао да је љубазност везивно ткиво једне друштвене заједнице. Потпуно сам сагласан.

Оцена наставника:

4(минус)

a-bugs-life-smallЖивот буба (A Bug’s Life 1998) је цртаћ и једна другачија верзија басне „Цврчак и мрави“. На једном речном острвцету колонија мрава вредно ради како би прикупила храну за себе, али и за банду скакаваца која их терорише. Грешком једног мрава Флика, који је другачији од других, сва храна (припремљена за скакавце) упала је у реку. Скакавци, незадовољни што нису добили плен, наредили су мравима да до краја сезоне наново сакупе храну и најавили поновни долазак. Мрави су остали очајни јер су знали да за тако кратак рок не могу да сакупе толико хране. Тада је Флик дошао на спасоносну идеју да оде у „град“ и доведе „стварно опасне бубе“ које ће их заштитити. Невоља је у томе што је, не знајући, довео циркуску трупу која како-тако прави представе, али о борби не зна ништа.

Критички осврт: Цртаћ је лепо анимиран и заиста симпатичан, са јаким моралним поукама, али је потпуно неинвентиван. Радња класичнија не може бити, као ни ликови који су чисти стереотипи људских професија и карактера (иако су бубе). Уз то, није претерано ни духовит. Има пар добрих фора и то је то. Ово је значајније лошије остварење у односу на „Мравце“ који су настали исте године и до сада најлошије остварење које је направила (иначе добра) продукцијска кућа „Пиксар“. Као дечји филмић може да прође, али одраслима нема шта да понуди.

И морам да додам као биолог – мрави имају шест, а не четири ноге.

Едукативни моменат: Главни скакавац је добро поентирао – ако један мрав пласира добру идеју (да не морају да робују скакавцима, на пример), лако може да се деси да је други мрави прихвате и да скакавци изгубе свој лагодни начин живота. Мрава је више и они нису ни знали да су, у ствари, јачи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

legendaryposteradkins-smallЛегендарно: Гробница змаја (Legendary: Tomb of Dragon 2013) је филм који су удруженим снагама направиле САД и Кина. Скот Адкинс и његов научни тим путују у Кину у потрази за оно што не би требало да постоји – некаквог огромног рептила који пустоши забачено село. Њихов задатак је да спасу и сељане и животињу која, очигледно, припада неоткривеној врсти. И тај задатак је утолико тежи што морају да спрече да јединствено биће не убије ловац жељан славе Долф Лундгрен.

Критички осврт: Потпуно класична и предвидљива прича. Уз то, амерички је напуцана, уз све мотивационе говоре и мушко чојство и херојство. Самим тим, има много акције ради акције, али оне трапаве, са претеривањем. Рецимо, Скот се, без проблема, рве са диносаурусом од неколико тона. Ах, да, тај диносаурус је, у ствари, младунче. 🙂 Но, Скот је још и добар колико је Долф лош (глумац, наравно). Ликови су, листом, стереотипи.

Завршни део филма је мало заличио на „Путовање у средиште Земље“, али то није допринело ни у ком смислу. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Скот је одбрусио Долфу како то што је прочитао књигу из филозофије га не чини филозофом. И то је истина. Не можемо постати експерти у некој области ако само нешто прочитамо и боље упознамо. Али то не значи да не треба да читамо о томе јер ћемо некакво знање свакако стећи.

Оцена наставника:

1(или два, али, свеједно, лоше)

deep-blue-sea-film-poster-smallДубоко плаво море (Deep Blue Sea 1999) је још један филм о смртоносним ајкулама. Научница Сафрон Бароуз је експериментисала на њима како би добила лек за Алцхајмерову болест. Она ради за фондацију коју поседује Самјуел Л. Џексон и да би се наставило финансирање она мора да га убеди да је близу открића лека. Зато њих двоје одлазе у научну базу Акватика на сред океана. Циљ је да му она презентује свој рад, али се управо након презентације дешава несрећа која резултира колапсом целе базе. Њих двоје, уз остатак тима, остају заробљени и на милост и немилост субјектима својих експеримената.

Критички осврт: Обично су филмови о ајкулама глупави и због тога што се овим рибама даје превише кредита. Овај филм је различит не зато што овим рибама није дао неке карактеристике плус, напротив. Али урадио је то на научној основи која колико-толико „пије воду“. Тако да овај филм није толико глупав, а избегао је и општа места, почевши од прве сцене када сви очекујемо да ће ајкула појести младе (и луде) на чамцу. Тако да је одмах у старту прекинута и романса између главног баје Томаса Џејна и хероине (која то у ствари није) Сафрон. Додуше, филм није избегао и стереотипе, па је тако главни баја заиста баја, а Сафрон је бескрупулозна научница.

Нисам фасциниран специјалним ефектима, иако продукција јесте добра, а и глумци су. Филм је динамичан и узбудљив (додуше, на уштрб узбудљивости крај баш није уверљив и логичан и завршне сцене су превише натегнуте). И све ово показује колико је различит од мноштва других са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Сафрон је у једном тренутку рекла да цео живот чекамо један тренутак, а онда нас изненади што је – сутра. 🙂 Занимљива мисао и подстиче на размишљање колико смо заиста спремни на нешто и колико нам је припреме потребно. У сваком случају, што дужа припрема – то боље.

Оцена наставника:

4(мање-више солидна)

sphere-smallСфера (Sphere 1998) је амерички СФ по истоименом роману Мајкла Крајтона из 1987. Америчка војска открила је у Пацифику летелицу непознатог порекла, која је на дну океана већ триста година. Следећи протокол за сусрет са ванземаљцима који је написао Дастин Хофман, психолог, војне снаге позвале су њега, као и екипу коју је препоручио. У екипи су биолог Шероун Стоун, математичар Самјуел Л. Џексон и астрофизичар Лијев Шрајбер. Предвођен капетаном Питером Којотом, овај тим се спустио на дно мора како би открио са чим имају посла.

Критички осврт: Филм има шмек „Амбиса“, али је, према мом мишљењу, боље одрађен. Интрига је интелигентније осмишљена, мање је предвидљива и све време држи тензију. Уз то, много више изазова постављено је пред ликове. Сами ликови имају реалне мотиве и проблеме, а тумаче их заиста сјајни глумци.

Музика је крш. Час је инфантилно идилична, час претерано драматична, али у доброј мери уопште не прати дешавање у сценама. Но, свеједно, прича је сасвим узбудљива и без музике. Није сваки сегмент филма научно коректан (иако су се на науку позивали све време), али опростиво је.

Едукативни моменат: Научници су закључили да још увек нису спремни за дар који су добили од Сфере. За све постоји право време и иако младим људима некада изгледа да није фер што немају одређена права или позиције, треба да разумеју да је за све потребно искуство, дакле пракса и знање. Закључак је да прво радимо на себи, па онда очекујемо постигнућа. 🙂

Оцена наставника:

5(мада не баш најјача могућа)

slither-smallГмазови (Slither 2006) је хорор филм о црволиком ванземаљцу који заузима људска тела. Прво је то учинио Мајклу Рукеру у шуми, а потом је почео да то чини и другима и да се шири попут епидемије. Једини ко га може спречити је Мајклова жена Елизабет Бенкс и шеф полиције Нејтан Филион.

Критички осврт: Иако је ово замешатељство најмање два поджанра хорора – ванземаљаца и зомбија, сигурно није хорор са оригиналном причом. Има преписаних делова из „Ејлијена“ и мноштва других филмова. Па, ипак, не могу да кажем да је филм лош. Прича „пије воду“, иако има натегнутих сцена (час су овде, час су онде – без да су „овде“ и „онде“ обавезно логично повезани), динамична је и забавна. Има ефектних сцена, као када Мајкл убија момка на ливади, а има и доброг хумора (црног) у коментарима протагониста током борби са ванземаљцем. Реакције ликова су и комичне и приземне и у том смислу предњачи главни протагониста Нејтан. Он је и трапав и луцкаст и оно што ми се највише допада, није патетичан. Као ни цео филм.

Продикција и глума су сасвим пристојни, а специјални ефекти готово исто толико.

Едукативни моменат: Елизабет је учила ђаке да најбоље прилагођен у природи не мора да значи обавезно и најјачи, најбржи, најпаметнији… Једноставно значи да има такве особине које том организму помажу да опстане у датим условима средине. Што се тиче нас људи, ситуација је слична. Не морате бити најбољи да бисте били успешни. Често је довољно да имате неке добре особине. 🙂

Оцена наставника:

5(морао сам)

limitless-smallБез ограничења (Limitless 2011) је амерички СФ трилер. Главни јунак је писац у покушају Бредли Купер, који среће свог бившег шурака Џонија Витворта. Џони се бавио диловањем наркотика, а сада наводно ради за једну фармацеутску кућу и поседује медикамент који побољшава рад мозга. Бредли није желео да узме тај лек, с обзиром да му је Џонова репутација била позната, али радозналост је превагнула. И испоставило се да је Џон говорио истину и да лек пружа невероватне могућности. Бредли је одлучио да их искористи, али уз успех пристигле су и невоље.

Критички осврт: У филму има општих места (заправо, филм и почиње једним таквим), али некако има духа и шмека и држи пажњу. Тим пре што се разнолики догађаји све време смењују и то приличном динамиком. Прича је баш добра, али неки делови јесу натегнути. Рецимо, борба када је Бредли усмртио опасног дилера Ендруа Хауарда, а натегнутих сцена има још. Има и нејасних. Богати бизнисмен који поседују фармацеутску кућу која производи лекове умире јер те исте лекове нема?!? И нису све смрти у филму и сви поступци до краја разјашњени.

Не допада ми се теорија, која је чест мотив у америчким филмовима, да човек користи свега 20% свог мозга (која, узгред, није ни тачна), али ми се свиђа што је концепт такав да Бредли постиже сјајне резултате уз помоћ интелекта и знања. Опет, не допада ми се начин како стиче сав тај интелект, али о томе и јесте филм и чак и такав има моралну поуку да цена успеха зависи од начина како смо га постигли.

Глумци су и добри и добро одабрани.

Едукативни моменат: Бредли је у једном тренутку рекао да када „пређемо мост завршимо са старим животом“. Ако желимо да започнемо нешто ново и боље, није потребно да пређемо мост. Довољно је да тако одлучимо и будемо истрајни.

Оцена наставника:

5(али са минусом)

cloud-atlas-poster-smallАтлас облака (Cloud Atlas 2012) је немачко-амерички омнибус рађен према истоименој књизи Дејвида Мичела. Чини га чак шест испреплетаних прича, од којих се свака дешава у различитом времену, али са истим људима, који су реинкарнације једни других.

Критички осврт: Поједине сцене су баш ефектне, попут оне када Џим Старџерс плеше са Пеј Ду На на приручном мосту док се бори са полицијом и док се симултано дешава прича у прошлом времену када капетан Џим Бродбент намерава да убије Маора Дејвида Гјасија, слепог путника на његовом броду, док овај (такође уз акробације на висини) доказује да је добар морнар. Када овако препричам изгледа компликовано, али је заправо фасцинантно. И друге сцене су добро испреплетане, мада је улична борба између Хјуга Вивига с једне и Хали Бери и Кита Дејвида с друге стране, поприлично наивна. Но, и да је више таквих, свеједно, то не би умањило вредност овог филма. Цела концепција, филозофија, прича, глума… Ма, цео филм је препаметан, напросто брилијантан. Све моје похвале и препоруке.

Едукативни моменат: У овом филму се могло чути много мудрих мисли. Рецимо: „Ако је Бог заиста створио Земљу, како знамо које ствари можемо да мењамо, а које не смемо јер морају остати непроменљиве?“ И: „Шта ли је критичар ако не особа која чита брзо, арогантно, али никад мудро?“ У овом потоњем нисам се пронашао јер ја не критикујем књиге, већ филмове. 😀 Највише ми се допала мисао да је „разлика између буке и звука само конвенција. И свака граница је, у ствари, конвенција.“ И то увек треба имати на уму посебно када се границе постављају и посебно оне међу људима.

Оцена наставника:

5(плус, плус, плус!!!)

movies_season_of_the_witch-smallСезона вештица (Season of the Witch 2011) је филм који се дешава у доба крсташких ратова у XIV веку. Витезови Николас Кејџ и Рон Перлман су били једни од најжешћих ратника, али су у једном тренутку схватили да много људи беспотребно гине од њиховог мача. Зато су одлучили да напусте војску и обрели се у граду тврђави чији су се становници борили са кугом. Грађани су за то кривили вештицу Клер Фој и поглавар града кардинала Кристофера Лија заветовао их је да девојку одведу у манастир где ће се елитна група монаха побринути за њу и спасити град од куге. Најпре то нису желели да учине, али су онда прихватили. Са њима су кренули још један витез Улрих Томсен, свештеник Стивен Кејмпбел Мур и водич Стивен Грејам, а касније им се придружио и Роберт Шиејн, момак са амбицијом да постане витез. Испоставило се да је пут пун изазова, а вера Николасова у Бога и цркву још једном на проби.

Критички осврт: У филму има неколико шаљивих опаски и поголемог сарказма што се хришћанства тиче, али некако нема духа, баш као што ни Николас Кејџ нема енергије. Додуше, прелазак преко висећег моста био је баш фино, динамично и драматично изведен. И тешко да бих могао да наведем још неку сцену која ми се дојмила, а свеукупно гледајући дојам је чак веома лош.

Прича је класична да класичнија бити не може, са свим цакама већ виђеним у делима пре овога, а нису ме (тек на моменте пристојни) специјални ефекти задивили. Крај је очекивано епски помпезан, а што се самог почетка, односно пролога тиче, сасвим је нејасно зашто уопште је снимљен. Нит му видим поенту, нити ми се логично надовезује на причу. Наиме, демон жели књигу, која му је у том делу филма била на дохват руке и све што је требало да уради је да ту исту руку испружи. Наместо тога, он је књигу запалио, да би онда намамио несрећне протагонисте да га одведу у манастир по, ваљда, други примерак књиге. И не могу да се не запитам што сам, лепо, није отишао код тих монаха и узео књигу? Уосталом, већ их је све побио уз помоћ куге коју је послао. Углавном, ништа ми нема смисла, тако да танка прича уз још тању интригу коју прави, може слободно и да се пропусти.

Едукативни моменат: У једном тренутку док су убијали „невернике“ окарактерисане као „непријатеље Бога“, двојица главних крсташа закључила су да Бог има баш много непријатеља и да је јако тешко бити његов пријатељ. 🙂 Ако преведемо ситуацију у наше време и у свакодневне прилике, уколико постоји неко у нашој близини кога већина посматра као негативца (да не кажем баш непријатеља јер је то груба реч) заиста јесте јако тешко бити пријатељ. Јер улога пријатеља је и да укаже на оно што не ваља свом пријатељу (можда га околина не прихвата јер је насилан према тој истој околини, на пример) и да остане уз свог пријатеља чак и када није баш популаран.

Оцена наставника:

2(због неких ствари нагиње ка три, а због неких и ка један)

Лако Је Критиковати 42

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloverfield-movie-poster-high-resolution-smallКловерфилд (Cloverfield 2008) је амерички апокалиптични филм. Апокалипса се дешава у тренутку када је приређена журка за Мајкла Стенслија Дејвида јер је добио значајан посао у Јапану. Тако да је то био уједно и испраћај из Њујорка. Међутим, испоставило се да тај град није тако лако напустити јер су га напали ванземаљци.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму, иако није претерано оригиналан и иако је све време сниман видео-камером, што уме да замара. С друге стране, управо због таквог снимања неке сцене су испале одличне, попут оне када џиновски ванземаљац једе Т. Џ. Милера. Сјајних сцена има још, а и како већ написах, цео филм је сјајан. Има пар грешака, а и ликови су све време показивали завидну снагу и кондицију без обзира на врло озбиљне повреде. Но, акциони филмови тај моменат и тако ретко кад успеју да реше и учине га реалнијим.

Едукативни моменат: Мајкл је најпре желео да оде у Јапан, што је значило и прекид емотивне везе са Одет Анабл. У новонасталој ситуацији ризиковао је сопствени живот како би је спасио и прошао многе препреке. Оно што нам је важно у једном тренутку, не мора да буде и у другом и зато је разумно запитати се колико нам је нешто заиста важно и колико вреди уложити у то.

Оцена наставника:

5(дакако)

dude-wheres-my-car-smallБатице, где ми је ауто? (Dude, Where’s My Car? 2000) је америчка комедија о двојици не баш интелигнетних момака Ештону Кучеру и Шону Вилијаму Скоту који се буде без сазнања шта им се дешавало прошле ноћи, а испоставља се да је то битно не само због њих, већ за спасење читаве галаксије.

Критички осврт: Филм је тенденциозно рађен да буде глупав и у томе се у потпуности успело. 🙂 Не могу да кажем да нема смешних фора, али су листом приземне. Очигледна је и пародија на неке филмове попут „Људи у црном“, а да ли је и успешна, то је већ друга прича. Углавном – забаван и површан филмић са сасвим океј глумцима. Идеалан да одморите мозак.

Едукативни моменат: Шон је пронашао излаз из неколико опасних ситуација захваљујући образовним емисијама о животињама које је волео да гледа. Није важно како стичемо знање; важно је да га стичемо и да можемо да га употребимо када нам затреба.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

affiche-inspecteur-gadget-inspector-smallИнспектор Гаџет (Inspector Gadget 1999) је филм рађен према цртаној серији из 1983. Метју Бродерик је ноћни чувар који има сан да буде полицајац и херој у кога ће се заљубити научница Џоели Фишер. Једне ноћи зликовац Руперт Еверет је убио Џоелиног оца Ренеа Обержоноу и украо његов рад на механичким деловима људског тела. Метју је покушао да ухвати Руперта, али је том приликом гадно настрадао. Џоели га је спасила тако што му је уградила механичке делове и од њега начинила инспектора Гаџета.

Критички осврт: Ово је један наиван, инфантилан дечји филм и мислим да је сасвим прикладан за публику којој је намењен. И глума је наивна, такође, мада није лоша, заиста. Филм је и ведар, додуше са тек повремено виспреним хумором (углавном је сведен) и шаље добре поруке.

Наравно, може ту да се замери штошта, као што је рецимо Џоелина претерано површна емоција гледе смрти њеног филмског оца. Но, на то може да се и зажмури, тим пре што је дечји филм у питању који је више адутирао на то да буде ведар и забаван, тако да се (мучни) мотив смрти овде заиста не уклапа.

Едукативни моменат: Метјуа нису хтели да приме у полицију, али је он, свеједно, показао храброст и постао прави јунак. Немојте очекивати да ћете увек добити потврду за своја дела и да ће вас радо примити у друштво „одабраних“, али то неће умањити то колико заиста вредите.

Оцена наставника:

4(не баш претерано јака)

battleroyale-smallКраљевска битка (バトル・ロワイアル 2000) је јапански филм о футуристичком друштву које се бори са мноштвом проблема. Како би их превазишле, власти су одлучиле да организују посебну врсту школске реформе, а како би се млади научили да поштују старије. Одаберу једно одељење и одведу их на пусто острво. Тамо ђаци тог одељења добијају задатак да поубијају једни друге у року од три дана све док не преостане један или – нико. Управо се то десило главним јунацима у овој причи. Они су мислили да су кренули на излет, а у ствари су завршили у крвавим играма.

Критички осврт: Ово би била претеча и уједно јапанска варијанта „Игара глади“ и морам рећи сасвим успешна. Иако је филм потпуно суров и не увек претерано уверљив, а повремено и смешно патетичан, радња све време држи пажњу, слојевита је и даје већини ликова у арени дубоку, животну причу и идентитет (који недостаје деци у арени америчке верзије јер се у том филму на томе није инсистирало, већ је фокус био углавном на главној хероини). Сцене су одрађене заиста одлично и оригинално, без обзира да ли су акционе или већ неке друге. Крај је претерано развучен и толико је у духу јапанске културе да је његов смисао у доброј мери нејасан. Гледајући филм као целовито дело, могу рећи да уопште није лоше, напротив.

Едукативни моменат: Ако бисмо сцену где јапански наставник држи уводни час својим ђацима о преживљавању посматрали као критику школства (што сигурно и јесте), увидели бисмо шта је ту у ствари погрешно. Наставник је (у филму на екстреман начин) инсистирао на ономе што је сам сматрао важним, пренебрегавши потребе својих ђака. Да бисмо било кога било чему научили, морамо да водимо рачуна и о мотивацији. Ако неко не жели нешто да научи, можемо то поштовати, а можемо и да се потрудимо да тог неког заинтересујемо. Рад на томе да заинтересујемо некога за нешто важан је и за послове ван наставе.

Оцена наставника:

5(може)

moon_zps07d6b0-smallТамна страна Месеца (The Dark Side of the Moon 1990) је један од оних филмова који се снимао директно за тржиште видео-касетама. У питању је футуристички филм који се бави посадом једног свемирског брода у мисији поправке сателита са нуклеарним наоружањем. Већ на самом почетку филма запали су у проблеме са техником. Системи за одржавање живота су се нашли у квару и док су они покушавали да пронађу узрок, увидели су да је њихова летелица ушла у орбиту на мрачној страни Месеца.

Критички осврт: С обзиром да су филмови који су се снимали за видео-клубове обавезно слабијег квалитета и за потребе лагане забаве, овај и није испао тако лош. Дефинитивно је у питању филм са питком радњом и поједностављеним хорором (боље речено смешним), а у складу са тим и театралном (мада не и катастрофално лошом) глумом, али има и својих добрих страна. Рецимо, прича је сасвим у реду и чак спој свемирске фантастике и религијских момената није лоше испала (обично тај спој није најсрећнији у филмовима које сам гледао до сада), а и није потпуно класична. Уз то, поједине сцене су ефектне, а закључак филма је заиста занимљив. Има занимљивих (мада нејасних) решења, па је тако централни компјутер у виду девојке робота која седи у столици и са којом чланови посаде могу да разговарају. Има и пар недоследности, па је мртви астронаут час у униформи, час у спаваћици, али ништа неопростиво. Већи је проблем што би се логика могла оспорити самој радњи (рецимо зашто је враг дозволио да га уништи пројектил, ако је већ преузео централни компјутер). Укупно гледајући, филм није незанимљив, а има пристојну динамику и довољно је забаван.

Едукативни моменат: Узрок свих проблема је што чланови посаде нису веровали једни другима. У сваком тиму је то велики проблем и тешко да било шта може да се уради ако поверења нема.

Оцена наставника:

3(нагиње ка четворци)

full-moon-poster-smallМесец 44 (Moon 44 1990) је немачки филм на енглеском језику. Једна компанија у будућности губи своја добра диљем галаксије и проучивши тактику свемирских пирата, било им је јасно да ће следећа мета бити Месец 44. У дефициту пилота, челници компаније одлучују да тамо пошаљу затворенике као одбрану, а и агента Мајкла Пареа како би истражио зашто тамошњи шатлови мистериозно нестају.

Критички осврт: О самој причи могу да кажем да је слојевита јер се дешава на више нивоа, мада и сасвим класична, са више-мање стереотипним ликовима. Мистерија у овом филму је тек у покушају јер нема богзна колико сумњивих који би могли да поткрадају компанију и отимају шатлове. Иако филм није најдинамичнији могући, ипак у доброј мери држи пажњу. Глумци су сасвим у реду, али је глума могла да буде и боља.

Едукативни моменат: Тек када су затвореници и млади хакери дошли до тога да не треба међусобно да се сукобљавају, извукли су живе главе са Месеца 44. Да бисмо постигли било какав циљ, не треба да се свађамо са људима са којима радимо, ма како различити били.

Оцена наставника:

3(али гравитира ка четворци)

doomsday-smallСудњи дан (Doomsday 2008) је постапокалиптични филм који се дешава на територији Велике Британије. Пошто је завладала епидемија смртоносног вируса, Британци су пронашли решење тако што су државу поделили зидом на два дела – један у коме су болесни у тзв. карантину и други у коме се здрави. Здрави су бездушно убијали сваког ко би хтео да уђе у њихову зону, а међу болеснима завладала је анархија која се завршила колапсом. Након двадесет година у друштву здравих, које није било лишено проблема, наново се појавио смртоносни вирус. Једину наду да и то друштво не пропадне видели су са друге стране зида.

Критички осврт: Иако у филму нема оригиналних сегмената, те има преписивања из других остварења попут „Побеснелог Макса“, овај филм ипак има да понуди неку иновативност. Све време се смењују поджанрови, тако да нас је режисер Нил Маршал „прошетао“ кроз различите приче (има ту и дистропичног друштва, повратка у средњи век, епидемиолошке апокалипсе, класичног кримића, акције итд) и при томе ни у једном моменту није изгубио на динамици. Филм је све време узбудљив и држи пажњу, а сви делови су добро уклопљени. Прича је баш добра, мада би се логици вероватно дало оспорити штошта, пре свега у мотивима ликова, а и решење мистерије је више него предвидљиво (но, сасвим научно, такође). Глумци су добро одабрани, без грешке.

Едукативни моменат: Оно што је одржало одређену популацију људи живим је биодиверзитет. Разноврсност гена омогућава природи (којој и ми припадамо, иако то често заборављамо) да преживи чак и приликом катастрофа већих размера. Увек ће се појавити јединке одређених генотипова које ће моћи да преживе у новонасталим условима, ма како ти услови били неповољни. У томе је значај биодиверзитета и зато о њему и учимо.

Оцена наставника:

5(мање)

biohazardБиолошка опасност: Нулти пацијент (Biohazard: Patient Zero 2012) је филм о катастрофи која се десила у једној научној установи. Установа се, наводно, бави истраживањима у оквиру агрономије, али и тајним војним пројектима. Десило се да је управо тај део измакао контроли и научници су се заразили вирусом који изазива убилачку агресију. И сада је војска на путу да побије све запослене у установи како би спречила пандемију ширих размера.

Критички осврт: Прича је сасвим неинвентивна, а радња је нефокусирана. У једном тренутку потпуно је нејасно да ли је тема убијање научника или борба заљубљеног пара да преживи. Мотиви ликова су ништа више јасни, а поједини ликови, попут шерифа, нису ни потребни.

Дијалози су предугачки. Само објашњење шта се дешава траје безмало као једно просечно предавање. Што је још горе, дијалози су потпуно сведени – имао сам осећај као да гледам неку латиноамеричку сапуницу. И продукција је ту негде, а и глума. Оно што би требало да је драматично, у ствари је смешно. И цео филм је смешан, иако се не ради о комедији.

Едукативни моменат: У филму су експериментисали са агресијом, али ниједан експеримент неће показати да је то добро и пожељно осећање. Агресија је увек деструктивна и за онога ко је агресиван и за његову околину.

Оцена наставника:

1(заиста заслужена)

vikingdom-smallКраљевство викинга (Vikingdom 2013) је епска фантастика која се дешава у време када су викинзи почели да прихватају хришћанство. Сујетни бог Тор (Конан Стивенс) одлучио је да прекине владавину једног Бога и казни незахвалне људе. У томе га једино може спречити Доминик Персел, ратник који се вратио из мртвих.

Критички осврт: Филм је замешатељство различитих поджанрова, па осим нордијске, има ту и грчке митологије (када Доминик Персел сазнаје да је његов отац у ствари бог, а који се на дан зачећа прерушио у краља за кога је веровао да му је отац – мотив у неколико прича о Зевсу), а и зомбија. Ту, такође, има и преузетих мотива из других остварења у овом поджанру, па је видан утицај „Господара прстенова“ и „Конана“. Прича је, целокупно гледано, прилично класична и предвидљива.

Поједине сцене су сувише наивне, па су, тако, људи у тврђави на узвишењу видели ратну флоту тек кад су бродови малтене пристали. Сцене борбе су, такође, прилично наивне, мада се око специјалних ефеката јесу потрудили (иако је очигледно у питању нискобуџетни филм). Око глуме, пак, нису се потрудили готово нимало. 🙂 Доминик има импресивне мишиће, али нимало енергије. Ни други нису били на висини задатка и лоша глума је срозала рејтинг овог филма са осредњег на исподпросечни.

Едукативни моменат: Доминик у првом тренутку није желео да прихвати љубав ратнице Натасије Малте јер се био заветовао богињи љубави Џеси Мос. Међутим, управо га је богиња саветовала да се не окреће сувише прошлости јер ће у том случају пропустити будућност. Другим речима, у животу ће нам се дешавати непријатни, тужни, па чак и трагични догађаји, али живот иде даље и то морамо да прихватимо.

Оцена наставника:

2(на тројку)

monsterhunt-smallЛов на чудовишта (捉妖記 2016) је кинески филм о чудовиштима која су људи протерали из свог света. У тренутку када прича почиње, у земљи чудовишта влада грађански рат и нови краљ прогони стару краљицу која је трудна. Она успева да побегне у свет људи, тачније у једно село и свој плод преноси на младог вођу тог села. Сада је он тај који мора да изнесе трудноћу, али и избегне и ловце на чудовишта који знају за нерођеног принца и хоће да га се домогну.

Критички осврт: Кинези су познати по томе што праве необичне филмове и овај није изузетак. У ствари, врло је препознатљив њихов стил, са луцидним дијалозима и акробатским карате захватима. Оно што овај филм чини необичним је спој једне инфантилне, дечје приче (у пар наврата имао сам утисак да гледам „Мапет шоу“), са изузетно суровим дешавањима. Уз то, морам да поменем да се иза преслатких анимација чудовишта крије изузетно јака алузија на децу са посебним потребама и уопште људе који су другачији. Овај филм не нуди решење за такве особе, али добро поентира, односно уочава њихов статус у друштву и проблеме са којима се боре и они који су другачији и чланови њихове породице и сви други. То овој живописној причи даје довољну дубину и озбиљност да је чини слојевитом и вредном пажње.

Едукативни моменат: Људи који су другачији нису чудовишта и не треба да живе изоловано. Ако се то заиста дешава, онда су чудовишта управо они који такав однос праве.

Оцена наставника:

5(од мене)

Лако Је Критиковати 4

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Let+the+right+one+in+poster (Small)Пусти праву унутра (Låt den rätte komma in 2008) је шведски филм који је рађен по истоименом роману Џона Аџвида Линдквиста, али је режисер Томас Алфредсон себи дао прилично слободе (ово знам из „друге руке“ јер књигу нисам прочитао). Главну улогу тумачи дечак, не старији од 12 година, који је жртва својих насилних другара у школи. Он то насиље подноси ћутке, као и своју не баш срећну породичну ситуацију. Све се мења када се у његовом животу појављује девојчица која се недавно са старатељем доселила у комшилук. Између њих двоје развија се нежно пријатељство које се не прекида ни када дечак сазнаје да је девојчица заправо вампирица.

Критички осврт: Овај филм носе деца и то уопште није било једноставно јер дефинитивно није у питању Дизнијев блокбастер где птичице цвркућу и сви умилно певају. Овим филмом доминира насиље и то какво давно нисам видео; и овоземаљско (мали и велики хулигани из окружења главног лика), али и оноземљаско (напади вампирице, али и њеног старатеља који са преданошћу психопате сецка вратове својих жртава, а себи, у безизланој ситуацији, сипа киселину на лице). То би значило да филм свакако није баш за свакога, али веома верујем да би се допао и онима који иначе не воле фантастику. Европски филм, за разлику од америчког, има некакав шмек и много више полаже на то да буде уметничко остварење, те иако немам много „филмског искуства“, потврђујем да је „Пусти праву унутра“ то постигао. Радња је донекле предвидљива, као и начин како ће се завршити, али мислим да режисер није имао на уму да нас изненади тиме, већ самом причом која је невина и дечја, а смештена у мрачно и застрашујуће окружење.

Вампиризам је у филму представљен мање-више класично, као у небројено филмова до сада (вампири су бесмртни, не воле Сунце и не могу да уђу у туђу кућу без позива), али без неких посебних екстра моћи. Додуше, девојчица је представљена јачом него што би јој узраст и конституција дозволили, али ми до краја филма није баш најјасније колика је та снага заправо. С једне стране једва је савладала знатижељног комшију, а у једној од последњих сцена у пар секунди растргла је (и то буквално) три дечака на базену (мада, истина, није приказано како).

И једна моја импресија која није у вези са фантастичним. Шведска је приказана баш онако како је и замишљам: хладна, са отуђеним и досадним људима. Онај ко је био тамо надам се да ће ми пренети праву слику уколико ова то није.

Едукативни моменат: Насиље над дечаком приказано у филму мало ко примећује, иако је и оно страшно, као што је и оно које чине вампирица и њен пратилац. Некако смо склонији да примећујемо крупне ствари, али не и „ситне“, које се дешавају чешће, свакодневно и због којих деца и људи пате. Јер, ако је нама ситно, свакако није жртвама тог насиља. Сваки облик насиља, ма како минорно изгледао, морамо осудити.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

56634212201109291202243862381888332_001 (Small)Чаробњак и бела змија (白蛇傳說之法海 2010) је кинески филм заснован на тамошњој легенди о Белој змији (о којој баш ништа не знам). Ради се о некој врсти епске фантастике смештеној у доба где је испреплетан свет људи и демона, а ове потоње држи на одстојању свештеник кога тумачи Џет Ли, заједно са својим многобројним ученицима. Демонка која има облик беле змије Хујенг Шинги заљубљује се у травара Рејмонда Лејма коме спасава и живот, када је пао са литице на којој је брао лековите биљке. Она прелази у свет људи и постаје му жена. Међутим, свештеник (чаробњак, шта ли је већ) противи се овој вези и сукобљава се са демонком. Она је одлучна да се бори за своју љубав.

Критички осврт: У овом кинеском и хонгконгошком остварењу, бајковити свет који га чини готово дечјим филмом (зеке и корчњачице које причају и мишеви помагачи попут оних из приче о Пепељуги) прати једна пренаглашено романтична сага, „исецкана“ низом комичних ситуација. Све то прати акција и сцене борбе су веома озбиљне, урађене баш онако како Кинези воле да их раде; са све летењем кроз ваздух, што људи, што воде, што осталих објеката из природе и уопште окружења. Филм се зато прилично ослања на специјалне ефекте који су некад на висини задатка, а некад баш и не. Но, то није моја највећа замерка. Замерка се односи на дијалоге који су сведени, а аргументација зашто Џет Ли упорно покушава да раздвоји заљубљене уопште није јасна, тим пре што демонка заиста помаже болеснима (преко свог супруга травара), што би он, као заштитник људи, требало да подржи.

Одабир демона је занимљив, али и већ виђен (шишмиш-демон је, погађате, вампир). Па, ипак, у креирању тих бића има ту и аутентичног кинеског, тако да општи утисак није лош. Демони су листом у облику животиња са различитим моћима, углавном зли и лоши по људе, али и заводљиви. Ово потоње је у спрези са религијским мотивом који прати филм, пре свега кроз лик Џета Лија, те има јасну поруку да зло лако може да нас скрене са правог пута.

Допада ми се како је директор камере одрадио свој посао и увек када гледам неки кинески филм, имам утисак да они много пажње обраћају управо на то како ће кадрови и окружење у њима изгледати. Као да филм посматрају као скуп уметничких фотографија, а не целину коју ти кадрови чине. Да ли ми се допада и филм као целина? Па, мислим да Кинези могу и боље од овога.

Едукативни моменат: Вреди се борити за оне које волимо, као што је то чинила демонка Бела змија, али и за своја уверења, као што је то чинио чаробњак. Па, ипак, као што се он у једном тренутку филма преиспитивао да ли је у праву, тако то треба и ми да чинимо.

Оцена наставника:

3(на два)

Hrithik-Roshan-in-a-Krrish-3-999Криш 3 (Krrish 3 2013) је индијски филм о суперјунаку чије је име у наслову. Он је готово јак као Супермен и такве и моћи има, али и мисију да се бори за добробит човечанства. Његов отац (кога тумачи исти глумац) је научник који му помаже у његовој мисији, а успут и покушава да уз помоћ светлости, која се под тачно одређеним угловима одбија о огледала, мртво поврати у живот. Јасно је да Криш има за противника супернегативца и то је у овом филму његов брат, који је парализован од врата наниже и покушава да нађе лек за себе, а у слободно време и убија људе шаљући им најразноврсније заразе.

Критички осврт: Филм је, најблаже речено, веома наиван, и то се не види само у радњи и заплетима, већ и у дијалозима, ликовима и њиховим поступцима, па чак и у драматичној музици, као и драматичном наратору који се укључује да најави неки лик или дешавање. Наука је схваћена олако, потпуно дечје. На пример, једна од зликовачких суперхероина настала је укрштањем човека и камелеона, па има моћ да промени и свој лик и тоалету коју носи. Цврц. 🙂

У радњи филма и у ликовима нећете пронаћи ништа оригинално. Већ поменута зла хероина, као и други негативни суперхероји, веома су налик онима из серијала о Икс људима, а Криш је добрица коме баш не иду од руке овоземаљска занимања, што је већ виђено у причи о Спајдермену. И комплетна радња је класична борба између добра и зла, која кулминира на крају у епској бици где зграде падају, а стакло и бетон се ломе… Ипак, оно што даје неки шмек овом филму је то што је он ипак боливудски, а то значи да је режисер успео да у једну причу о суперхеројима смести и мјузикл, па можете видети главног јунака, али и друге, како певају и играју са увежбаном кореографијом. 🙂 У филму има и религијских момената, пре свега у вези са светлошћу са којом „петља“ Кришов тата, а која симболише тамошњег Бога. Дакле, ипак су Индијци успели да убаце и нешто својег, али је филм технички гледано пропратио све моменте холивудског хита.

Не допада ми се што се филм темељи на теоријама завере, које су иначе болно место многих, па чак и развијених друштава (а нисам стекао утисак да се Индија броји у таква). Главни зликовац прави болести по свету, како би његова фармацеутска кућа потом пласирала лек на коме ће, наравно, зарадити. Такође, приказане су све могуће злоупотребе генетичког инжењеринга које би вам могле пасти на памет. Утицаји филмова на (необразовано) становништво нису занемарљиви јер многи не умеју да разликују фантастику од реалног живота.

Едукативни моменат: Овако наиван филм може имати само једну поруку коју и изговара Криш при крају: колико год да је зло моћно, добро увек на крају победи! 🙂 Ја нисам сигуран да је то заиста тако, али оно што је извесно је да су добра дела, ма колико год ситна била, право суперхеројство и ту идеју која се понавља током филма у потпуности подржавам.

Оцена наставника:

2(мно-о-ого вуче на један)

latest (Small)Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 1984) је хорор филм и је први филм светски славног Џонија Депа, тада тинејџера. Главни антагонист је убица Фреди Кругер, препознатљив по својој пругастој дуксерици, изгорелом лицу и сечивима на руци. Кругер је убијао децу и спаљивао их је у пећима у топионици где је радио. Полиција је успела да га ухапси, али је ослобођен због нерегуларности током хапшења. Зато су се родитељи из тог места организовали и спалили га живог. Ту ипак није био крај њиховим мукама, јер се Фреди „вратио“, овај пут у дечје снове и наставио да их убија.

Критички осврт: Сама идеја на којој овај хорор почива је генијална, а морам признати да је режисер Вес Крејвен фантастично испреплетао свет ноћних мора са реалним. Додуше, Фреди проналази и другачије портале да доспе у наш свет осим снова (рецимо кроз зидове, телефонску линију, воду из каде), али је све тако урађено да је јасно да неке границе оноземаљског не може да пређе. Но, опет је довољно близу да све буде баш застрашујуће. Специјални ефекти, као и глума, када сада гледам, дефинитивно су смешни, али то су ипак осамдесете.

Не познајем довољно амерички правосудни систем, али ми прича о Фредијевом пуштању из притвора (због кога су родитељи дошли на идеју да га спале), баш не пије воду. Некако верујем да је то могло и боље, али као што написах, ипак су то (наивне) осамдесете.

Едукативни моменат: Главна глумица у филму и једина преживела девојчица Хедер Лангенкамп победила је Кругера тако што је престала да верује у њега. Током читавог филма њени снови су је мучили. Можда, уколико дозволимо да нам снови загосподаре животом постаће права ноћна мора. Лепо је сањати, али је потребно живети у реалности.

Оцена наставника:

4(на пет)

hit_media_5828 (Small)Дан трифида (The Day of the Triffids 2009) је филм из два дела или мини серија, како желите, у продукцији куће Би-Би-Си, а представља римејк из 1962. Ипак, радња, а и поставка филма, разликују се од те „древне“ верзије и трифиди у овом случају нису ванземаљци, већ биљке људождерке, довучене из Заира, како би се од њих добијало еколошко гориво.  Трифиде су опремљене отровном бодљом којом погађају очи жртве и могу да је ослепе. Чак и водећи стручњак за ову врсту, кога тумачи Скот Дугреј, стицајем несрећних околности био је повређен и привремено ослепљен и то баш у време када се дешавала метеоритска киша са задивљујућим ефектима на небу. Стручњаци за ту појаву су били проценили да ће цео тај небески „шоу“ бити безопасан по људе, али се испоставило да је један тренутак ипак био судбоносан и тада је цело становништво ослепело. Готово одмах се дешава апокалипса и тек малобројни који су због овог или оног разлога сачували вид (попут поменутог Скота), покушавају да пронађу решење да преживе у новонасталој ситуацији и успут се изборе са крвожедним трифидама које су се ослободиле.

Критички осврт: Иако сам осећао сажаљење док сам гледао догорелу звезду некада хипер-популарне тинејџ серије „Беверли Хилс, 90210“ Џејсона Пристлија како се „мучи“ у тек нешто виђенијој споредној улози нискобуџетног СФ-а, морам да признам да филм заправо и није лош. Радња држи пажњу, апокалиптично друштво је дочарано прилично уверљиво, а глума је сасвим коректна. Рецимо, за улогу главног негативца одабран је Еди Изард и избор је заиста добар.

Додуше, филм има пропуста, па су неки поступци ликова нелогични (као када Едијев човек одвози Скота и Џејсона у шуму како би их оставио на милост и немилост трифидама, наместо да их много једноставније и по себе мање опасно убије на лицу места и тако изврши задатак који је добио од шефа), а тако одрађени да би се главни лик сачувао. Ипак, таквих пропуста нема много и нису превише спорни. Много већу замерку бих дао на то како су сценариста Патрик Хербинсон и режисер Ник Копус замислили трифиде. Наиме, некако су им дали превише кредита, иако су ипак у питању биљке, па тако оне имају и некакав интелект и чак, колективну свест. Људе које убијају неке поједу, а друге не, као да им је убијање циљ, што има логике ако желе да постану доминантна врста, што опет има логике ако постоји компетиција, али овде је у питању однос предатор – плен и при томе су им људи, према речима Скота, главна храна. Уколико би их све побиле, гладовале би (тим пре што их има баш много и имају праву хиперпродукцију у размножавању), а то баш и не звучи интелигентно. 🙂 Екологија је ту тек проблем, а због описаног односа предатор – плен, дискутабилни су и еколошка ниша и еколошка валенца. А начин заштите од трифида, помоћу религијске маске афричког племена у коју се сипа отров који безопасно доспева до очију, некако ми је на стакленим ножицама и помало квари цео утисак.

Едукативни моменат: Ми увек користимо друге врсте не водећи рачуна како и колико и изазивамо глобалне промене. Тако да може да се деси да се лако створе услови у којима ће се природа окренути против нас.

Оцена наставника:

4(са пар минуса)

large_AiGIhoLpX4gcbbaX6JwFSygAqPYИнвазија (The Invasion 2007) је филм који почива на стаменим плећима Никол Кидман, која глуми психијатра, што је мање важно и бившу супругу лика кога тумачи Џереми Нордам, што је више важно, пошто он ради за агенцију владе САД која се бави свемирским летовима. Наиме, након истраге несрећно настрадалог шатла „Патриота“, Џереми је пронашао ванземаљски облик живота, налик на гљивицу, али на несрећу и тај облик је пронашао Џеремија. Када једном запоседну тело, попут какве заразе, ванземаљске гљивице преузимају контролу над њим, са крајњим циљем да преузму контролу над комплетним становништвом и тако и читавом планетом. Никол увиђа да нешто није у реду, а онда и шта није у реду и креће јурњава да спасе себе и свога сина.

Критички осврт: Мучена Никол, као што већ написах, практично носи цео овај филм. Намерно користим овај епитет јер сам је већ у неколико наврата гледао у досадним филмовима и још досаднијим улогама, те имам осећај као да је једини њен критеријум за избор неке улоге – да буде водећа. Додуше, звезда таквог калибра такве улоге и заслужује, али не у овом филму. Филм је иначе адаптација романа „Отимачи тела“ Џека Финија, који је доживео екранизацију већ четврти пут, са тим да је свакако најуспешнији онај са Доналдом Садерландом из 1978. Ова верзија није донела ама баш ништа новог, осим што има срећан крај јер су научници (уз малу Николину помоћ) успели да пронађу лек за ванземаљску болест и то морам признати прилично научно коректно, а једноставно. Све остало је прича без приче, са много бесциљне јурњаве, запаљеним и преврнутим колима и свим другим ефектима који чине једну акцију, жанр који иначе, погађате, не волим. 🙂

Ипак морам да приметим да је Никол Кидман добро одабрана, пошто људи обузети ванземаљском болешћу не показују осећања, те је она морала да се труди да их крије, а њено лице и карактер делују хладно. Можда би због тога Мишел Фајфер била боље решење за ту улогу. И лепша је. 🙂

Едукативни моменат: Једини начин да се нека епидемија сузбије су – вакцине, колико год оне изгледале непопуларно у необразованој Србији. И то није научна фантастика, то је заиста чињеница, као што је и чињеница да су исте те вакцине спасиле милионе живота до сада.

Оцена наставника:

1(са нешто мало плусева)

index (Small)Ја сам број четири (I Am Number Four 2011) је амерички тинејџерски акциони научно фантастични филм који приказује борбу између две ванземљаске расе, али на Земљи. Једна од те две расе практично лови припаднике друге, који су на нашој планети покушали да нађу уточиште. Прича прати борбу младића кога тумачи Алекс Петифер, али коме помажу овоземаљски и ванземаљски пријатељи.

Критички осврт: Борба ванземаљаца на нашем тлу није новина и већ је више пута виђена у другим, мање или више успешним остварењима. Разлика је само у причи, те детаљима који је чине. У овом случају прича није лоша, а окосницу чини то да деветоро моћних ванземаљаца са планете Лоријен да би били побеђени, морају да буду убијени тачно одређеним редом (отуда и назив филма). Зато се Лорињани одлучују за стратегију да тих деветоро буду одвојени и расути по свету, а како би их зли Могадоријанци теже нашли. На крају филма мењају стратегију и двоје Лорињана (сам Алекс и другарица му Тереза Палмер) одлазе у потрагу за осталима, а како би удружили (не мале) снаге.

Зли Могадоријанци су нашминкани баш тако да буду зли, те се шминкер држао добро опробаног рецепта; ситни ајкуласти зуби, ћелаве главе са тетоважама и очи толико црне да ту дужице нема. Лорињани су, пак, иако опасни, дефинитивно лепи, а како бисмо навијали за њих. 🙂 И моћни и то веома и ту је нелогичност у филму јер је њихова моћ толика да их је готово немогуће победити (мада супротна страна има више него разорно оружје), а сваки од њих деветоро има заштитника са неупоредиво мање моћи који гину малте не приликом првог сусрета са непријатељем. Тако да је логично питање кога они то штите и зашто (забога) или су тек само топовско месо. Мада, опет, можда су они заштитници били само док су њихови штићеници деца, са још неразвијеним моћима, али и тада је питање колико су они заиста могли да заштите (Могадоријанци су баш опаки 🙂 ).

Углавном, филм, иако је прилично опрезно рађен, без превише излета у нешто што је оригинално, свакако држи пажњу. И у првом делу који је више тинејџерски и у другом који је више акциони. Прича је мање-више одржива, глума, па, пристојна, а специјални ефекти сасвим добри. Ипак, има доста тога што у овом филму треба кориговати како би био врхунско дело СФ-а.

Едукативни моменат: Појединац може да има изузетне способности, али велика дела може да оствари много лакше уколико свој таленат удружи са другима.

Оцена наставника:

4(јака)

hellraiser-1987 (Small)Уздигнуће пакла (Hellraiser 1987) је британски хорор који је режирао Клајв Баркер. Почиње причом о развратном авантуристи (Шон Чепман) у потрази за новим искуствима, па је тако у Мароку од дилера купио коцку која се расклапа, а која ће му приуштити задовољства екстремног садомазохизма. Када је Шон расклопио коцку, на тавану своје куће, обрео се у димензији застрашујућих бића Кенобита која су га буквално растргла ланцима. У његову кућу се након неког времена усељава његов брат Ендру Робинсон са својом неверном супругом (варала га је управо са Шоном). Када су обилазили таван, Ендру се случајно повредио и крв која је потекла и пала на под била је иницијална каписла да Шон, чији су остаци били испод таванског пода, наново оживи и почне да се, па да кажем, склапа. 🙂 Неверница Клер Хигинс затекла је „недовршеног“ Шона на тавану и још увек заљубљена у њега пристала је да му помогне да се „комплетира“, а то је могао да изведе само тако што ће да преузима делове тела мушкараца које ће она довести у кућу. То је подразумевало да Клер обилази барове и заводи те мушкарце, па је њена пасторка Ешли Лоренс посумњала да она заправо има аферу. Пратила ју је до тавана где је имала шта да види. У међувремену је пронашла коцку и ослободила Кенобите који уопште нису били задовољни што им је Шон побегао. Тако почиње трка где свако јури сваког.

Критички осврт: И поред наивне глуме и специјалних ефеката који нису ни близу данашњим, овај филм је заиста гадан и није за свакога. Сама идеја да пакао представља посебну димензију није нова чак ни за оно време, али све остало је прилично оригинално. Коцка која отвара димензије је заиста занимљива идеја, а бегунац Шон који склапа своје тело узимајући ресурсе за то из убијених жртава јесте језиво, али и прилично добро смишљено. Кенобити су временом постали култни демони, специфични и нигде другде виђени. Занимљиво је да је овај филм доживео много, али заиста много наставака и да су се режисери учестало мењали, али нити су променили идеју, нити дизајн коцке, па чак ни главног Кенобита. Очигледно су закључили да оно што је добро не треба мењати. И ја мислим да је ово један добар и добро осмишљен хорор, са причом која се фино уклапа и без већих грешака.

Едукативни моменат: Није свако ново искуство добро и не треба баш све пробати у животу, ма како привлачно изгледало.

Оцена наставника:

5(добра)

8Конан Варварин (Conan The Barbarian 1982) је епска фантастика смештена у фиктивну Хиборијанску еру, хиљаде година пре прве модерне цивилизације. Конан, јунак из наслова, као дечак је живео у селу у које је дошла банда предвођена чаробњаком, кога тумачи одлични Џејмс Ерл Џоунс, те побила све одрасле, укључујући и Конанове родитеље, а сву децу, па тако и Конана, одвела у ропство. И Конан је морао да ради тежак физички посао, али је надживео све остале заробљенике и постао – Арнолд Шварценегер. 🙂 Када је одрастао, најпре је био гладијатор, а када су га из ропства напокон ослободили, постао је лопов и ишао из пустоловине у пустоловину заједно са другаром (Гери Лопез) и девојком у коју се заљубљује (Сандал Бергам). Главни плен били су му храмови које је подигао сам чаробњак (Џејмс) који је постао врховни свештеник култа змије. Након једне успеле пљачке, када се са друштвом напио у кафани, заробио га је краљ тамошњег града Макс фон Сидоу и затражио од њега да спасе његову кћерку мезимицу, а која је отишла, заведена, за злим чаробњаком. Конан је пристао јер уз награду коју је краљ понудио, имао је и личне разлоге – за осветом.

Критички осврт: Према мом мишљењу, ово је можда и најбољи филм из области епске фантастике свих времена. Прича је комплексна, слојевита и оно што је занимљиво, не представља борбу добра и зла, како смо већ навикли. „Добрица“ у филму је дивљак (Шварценегер је, запањујуће, одлично глумео, прави је варварин 🙂 ), убица, лопов, који ради за паре и који се свети. Он је аутентичан антијунак кога холивудски филм, на срећу, није улепшао и превео у романсирану верзију. Неке сцене и изгледају стриповски (као она са почетка када Џејмс сече главу Конановој мајци), а и различити амбијенти, уз све сценографију, потпуно дочаравају оно што можемо да видимо у стриповима. Додуше, разне сцене су биле инспирисане разним мотивима, па тако има ту и мало митологије, што нордијске (Конанова љубљена се постхумно појављује као Валкира и помаже му у борби), што јапанске (сцена када по Конановом телу чаробњак (глуми га Мако Ивамацу) исписује симболе инспирисана је причом о оном јапанском несрећнику који је остао без ушију), а могло би још свашта ту да се нађе, али би о томе требало да се пише неки много бољи познавалац од мене (са црним појасом, мој је тек црвени 🙂 ). Оно што ја могу да кажем је да је филм сасвим извесно ремек-дело.

Занимљиво је да је планирано да филм буде снимљен у тадашњој Југославији, али се од тога одустало због несигурности у држави изазваној смрћу неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита. 🙂

Едукативни моменат: Конанови циљеви мењају се како се његов живот одвија и како упознаје нове људе. И без обзира што неке од тих циљева он и остварује, његов пут се тиме не завршава и он и даље трага. Како год нам се живот одвија и шта год да смо постигли, он се не завршава и увек постоји простор за нове активности и нове људе, а зашто да не – и нове успехе.

Оцена наставника:

5(једина могућа оцена)

maxresdefault (Small)Пандорум (Pandorum 2009) је постапокалиптична фантазија која прича о посади свемирског брода послатој тамо неке 2147. са циљем да колонизује планету налик Земљи, ван Сунчевог система. Посада је у хибернацији јер пут траје више од сто година. Након неког времена, два висока официра Денис Квејд и Бен Фостер буде се, али са амнезијом. Дакле, нити се ичега сећају, нити знају шта се десило са 60000 путника, колико је било на броду. Бен креће у потрагу, а Денис остаје у кабини да се бави поправкама. Међутим, обојица упадају у невоље; Денис обољева од пандорума, свемирске болести која изазива лудило, а Бен наилази на застрашујуће хуманоиде који лове оно мало људи што је преостало на броду како би се њима хранили.

Критички осврт: Овај филм има доста добру идеју, сјајне глумце (па и изненађујуће изборе глумаца јер обично се за водеће улоге узимају лепотани, а Бен Фостер баш и није један од њих), заиста је застрашујућ (и због крупних кадрова који доминирају) и надасве забаван. Драма се успешно премешта са ситуације на ликове и све време је динамично. Другим речима, филм држи пажњу.

Током филма сам очекивао некакво разрешење мистерије, али се на крају мистерија само усложнила јер је тешко рећи да ли су застрашујући суперљуди заиста стварни, да ли су они, заправо, измењени путници брода или плод маште малобројних преживелих. Изгледа да је завршетак без свих одговора тренд новијих СФ остварења која се баве свемирским истраживањима (сличан случај је и у „Прометеју“ о коме сам већ писао), али не могу да кажем да је то лошије од варијанте да одговоре ипак сазнамо. Чак, прилично добро је урађено.

Едукативни моменат: На почетку филма види се да ликови имају амнезију када се буде у новом амбијенту. Ако бисмо томе дали дубље значење, могли бисмо да закључимо да је приликом усвајања новитета некада потребно да одбацимо оно што је старо, опробано и сигурно.

Оцена наставника:

5(пристојна)