Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

(може и мање)

Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу слуша детектив Дејвид Кит, а говоре му преживели у масакру. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, па је све то јако неуверљиво. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

(можда може на два)

Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним; није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

(врло сигурна)

Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође коректна, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. То свакако није грешка, али мени не изгледа као добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига падне на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се наоружани (само) знањем супротставе масовном убици. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује ову моћ природе. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

(може, хајде)

Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

(готово без двојбе)

Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

(сигурица)

Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

(на два, а можда чак и два)

Лига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 122

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Хелбој (Hellboy 2019) је трећи филм о суперхероју из наслова. То није наставак филма из 2018. већ више поновни почетак франшизе. Хелбоја глуми Дејвид Харбур и он је син Ђавола, али ради за добробит људи у оквиру тајне организације Биро за паранормална истраживања и одбрану. Најновији задатак који добија је да се избори са џиновима који пустоше Енглеску, али се испоставља да ће његов противник бити неко много моћнији.

Критички осврт: Радња малко изгледа расуто, посебно спочетка, али како се одвија све се више фокусира. Допало ми се што није потпуно класична, иако поставка јесте. Рецимо, у овом случају нема финалне маестралне битке, већ се она одвија у глави Хелбоја и ликови који су около њега боре се мање-више углавном снагом аргумената. Но, и даље је доживљај врло узбудљив и сцена када џиновски демони улазе у свет заиста је дојмљива, пре свега због маштовитих решења њиховог изгледа. Ипак, генерално, специјални ефекти нису ме очарали јер су врло често видно анимирани, попут борбе између Хелбоја и Свињоглавог. Није ме очарао, а још мање засмејао и хумор у филму, мада признајем да има пар добрих фора.

Оно што још иде у прилог необичности радње је што је она смеша врло различитих мотива, иако су сви фантастични; пре свега ту је религија, али и легенда, фолклор, суперхеројштина, те један вампир приде. Режисер Нил Маршал је све то вешто испреплетао и негде мало и претерао, те је лозу легендарног Краља Артура довео у везу са Ђаволом, али добро. Филм је динамичан и држи пажњу, али реално не нуди превише и верујем да ће га критика самлети. Ипак, ја видим један потенцијал, сигурно недовољно искоришћен, али реализован кроз (најмање) коректну причу. Први филм у серијалу увек мора да „трпи“ наратив посвећен хероју и његовим почецима и то, опет, мора да иде на уштрб акцији и борби са силама зла. Зато бих дао шансу другом делу.

Едукативни моменат: Хелбој није дозволио да судбина или спољне околности одлучују о томе какав он треба да буде; ту одлуку донео је сам. Врло често спољашњи утицаји могу бити врло негативни, али ниједан од њих није оправдање да ми будемо лоши.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Вредности породице Адамс (Addams Family Values 1993) је други филм о морбидној породици склоној вештичарењу и гробљима. Вољена супруга и мајка Мортиша Адамс (Анџелика Хјустон) родила је бебу. Међутим, то се није допало старијем брату (Џими Воркман) и сестри (Кристина Ричи), који сматрају да је беба вишак у породици и зато су укључили своју бујну и застрашујућу машту да је се реше. Како би то спречили, а и имали више времена за себе, родитељи покушавају да нађу дадиљу. Нити једна не успева да изађе са децом на крај, док се није појавила слатка Џоун Кјузак. Међутим, испоставиће се да Џоун уопште нема намере да се бави бебиситингом и да њу никаква агенција за дадиље није послала.

Критички осврт: У овом филму комплетна породица Адамс је била у фокусу, али ми је Среда, односно Критина некако заблистала у свем свом мрачњаштву. Форе у вези са њом су биле некако најбоље.

Прича је добро, методично испричана и иако је веома слична и по сензибилитету и по току радње и по мотивацији антагониста оној у претходном филму, опет је некако свежа и занимљива. Издвојио бих сцену у кампу када су уприличили представу јер је маестрална од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм се бави породичним вредностима, што и сам наслов каже. Адамсови су прави мрачни чудаци са застрашујућим начином живота. Код њих је све наопачке и смрт је живот. Међутим, за разлику од „нормалних“, они су показали праве вредности: љубав, приврженост, бригу, подршку, разумевање и толеранцију. Праву вредност не чини стил живота, начин облачења или нека друга маргинална ствар и треба то да имамо на уму када вреднујемо друге, па и себе саме, на крају крајева.

Оцена наставника:

(свакако и дакако)

Дракула 2000 (Dracula 2000 2000) је још једна у низу прича о Дракули, која се, погађате, дешава на прагу 21. века. Кристофер Пламер је Абрахам ван Хелсинг, чувени ловац на Дракулу, који је преживео све ове године захваљујући Дракулиној крви кога држи заточеног у ковчегу у свом сефу-пећини. Он све време себи продужава живот како би пронашао начин да свог заточеника убије једном заувек, пошто ово страшно биће не може да умре ни на који начин. Преокрет настаје када Кристоферова блиска сарадница Џенифер Еспозито, са групом саучесника, проваљује у сеф свог шефа како би се домогла блага које он крије. Нехотице, они су пробудили древног вампира који их је све побио и кренуо у потрагу за биће налик себи самом – Кристоферовом кћерком Жистин Водел.

Критички осврт: Морам да признам да се режисер Патрик Лисје потрудио око три ствари. Једна је његов посао и режија је рађена циљано да задиви, што кадровима, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Друга је замешатељство жанрова како би добио причу која и личи на претходне Дракуле, али се од њих и разликује. Рецимо, на самом почетку, технолошки добро организовани лопови попут оних из „Пинк Пантера“ у сефу ексцентричног Кристофера доживљавају (неки и не преживљавају) праву авантуру Индијане Џоунса, да би се онда десио хорор са вампиром. И трећа је динамика филма која је чак и претерана. Све се дешава сувише брзо, а можда чак и збрзано. Рецимо, таква ми изгледа Кристоферова улога. Она је започела уз један нов и свеж приступ, да би се остварила и завршила више него разочаравајуће.

Такође, некако ми је игра мачке и миша између Џерарда Батлера и Жистин трапаво изведена и углавном сувишна. Патрик као да није могао да се одлучи да ли жели романтичну верзију попут оне из 1992. (и ту постоје три љубавнице, само да приметим) или хорор или модерну, урбану причу и остао је у лимбу негде између та три. У сваком случају труд режисера је више него видан, али то исто не бих смео да тврдим и за његову вештину. Постигао је да се добије забаван филм, са пар сјајних фора, али не много више од тога. И да, свакако није било велико изненађење ко је Дракула заиста.

Глумци су били превише театрални за мој укус, посебно Жистин и Џони Ли Милер. Што се ликова тиче, тек се ту Патрик није снашао. Један од значајних ликова с почетка Нејтан Филион постао је безначајан на крају јер га није ни било. Такође, вампиризам се баш није „примио“ код сваког или је Патрик, сва је прилика, заборавио на потенцијалне заражене током филма.

Едукативни моменат: Иако је Кристоферу изгледало да не постоји начин да победи Дракулу, његова филмска кћерка Жистин је нашла начин. Једна од мојих омиљених изрека гласи: ко жели нешто да уради наћи ће начин, а ко не жели наћи ће оправдање.

Оцена наставника:

(могло би и мање, али хајде нека буде)

Гробље кућних љубимаца 2 (Pet Sematary II 1992) је наставак филма из 1989. За разлику од претходног филма, овај није рађен према причи Стивена Кинга, већ сценарију Ричарда Оутена. Дечак Едвард Ферлонг је остао без мајке Дарлан Флегел, која је била глумица и погинула услед квара на електричним инсталацијама током снимања најновијег филма. Едвардов филмски отац Ентони Едвардс одлучио је да се пресели са сином у Ладлов, родно место његове покојне супруге. Тамо је Ентони упознао другара Џејсона Макгвајера који му је открио једно посебно место; свету земљу Индијанаца која има моћ да оживи мртве. Најпре су оживели Џејсоновог пса љубимца, а онда и дечаковог очуха Кленсија Брауна. Невоља је што наново оживљени више нису били исти као онда када су били живи. Но, то није поколебало Едварда да оживи своју мајку.

Критички осврт: Приметио сам да глумци најтеже глуме мртве људе. Увек им подрхтавају очни капци. То је овај пут био случај са Кленсијем и са тада млађаним Џаредом Риштоном. Но, осим тога, глума свих је прилично била на висини задатка.

Режисерка Мери Ламбер је желела да нагласи насиље које се дешава у породици и у школи и у томе је и успела, чак га пренагласила, што је у реду јер је у питању хорор. Оно што није у реду у овом филму је што се сцене дешавају некако независно једна од друге, тек овлаш међусобно повезане и без одговарајућих реакција ликова већ у наредној сцени. То чини да радња изгледа расуто, без фокуса, иако га очигледно има. Такође, слабашне су везе и са претходним наставком, мада и њих има. И када већ помињем претходни наставак, овај није донео ништа ново. Нити је унапредио причу, нити поджанр у коме је рађен. „Гробље кућних љубимаца“ овим филмом, дакле, ништа није добило, а нећете добити ни ви ако се одлучите да га одгледате. Нећете ни изгубити; истина је да је ово једна танка причица, али довољно је занимљива да одржи пажњу. Крај је лоше решен и по питању саме сцене и по питању специјалних ефеката, али и тако није могао много да поквари утисак.

Едукативни моменат: Млађани Едвард је на тежи начин морао да научи да некада морамо да се помиримо са губитком. Не можемо у свему победити и не можемо имати све што желимо, а то је, на крају крајева, и добро за нас. Зашто је добро, то ћу разјаснити у едукативном моменту неког другог филма. 

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Осуђени (Condemned 2015) је филм о девојци Дилан Франсес Пен која је размажена богаташица и када је одлучила да јој је досадило да слуша родитеље како се константно свађају, отишла је да живи са својим дечком Роненом Рубинстајном, музичарем у покушају. Он живи на Менхетну, али у згради која би требало да је пуста и предвиђена за рушење. У њој живе станари необичних животних опредељења (најблаже речено) и зграда изгледа руинирано и прљаво, тако да Дилан није била фасцинирана да се у њу усели. Међутим, Ронен ју је убедио и одвео у свој графитима ишарани стан. У то неко време се дешава необична инфекција и зараза захвата све станаре који задобијају застрашујуће ране и израслине по кожи, али постају и манијакално насилни једни према другима. Двоје који једини нису подлегли зарази су управо Дилан и Ронен и они се по ходницима зграде боре да сачувају голи живот.

Критички осврт: Овај филм би требало да буде не толико психоделија колико алтернатива и то и у стилу режије и у ликовима који се у филму појављују. Заправо, ликови су са маргине друштва и зараза потиче од њих јер се водоводне цеви пуне њиховом „прљавштином“. То свакако отвара питање мотива режисера Елије Моргана Гезнера да направи овакав филм, али могу да претпоставим да је желео да да коментар, најблаже речено, на урбани начин живота. Заправо некакав став открива и у монологу Лидије Херст и све то има смисла, али је свеукупно гледано причу испричао на сасвим погрешан начин. Проблем је у томе што ликови које је (заједно са глумцима, наравно) створио изгледају утолико нереалније што не показују нити један квалитет мимо стереотипа. Заправо, шминка која приказује модрице и чиреве по телу изгледа за шест дужина реалније, али не поправља ствари много. И прва половина филма је зато потпуно протраћена јер је то требало да буде део у коме ћемо упознати све ликове. Брже би било да смо се подсетили предрасуда које о таквим људима постоје.

Други део филма је тек лош и он већ није у домену алтернативе већ је дебело загазио у треш, као што су штикле Кевина Смита Кирквуда загазиле у излучевине. Филм је по жанру хорор, али није страшан колико је, заправо, гадан. Филм тада постаје хорор само за оне који су се одлучили да уз филм нешто и клопају или грицкају. Има ту неких покушаја да се кроз монологе ликова да неки дубљи смисао тога, па чак и да се неки друштвени феномени ту негде пунктирају (можда чак и неке друштвене групе), али су сви они нејасни и махнити, као и цео тај део филма. Филм не даје поенту онога што је Ели започео, већ се завршава општим местом лошег и сасвим обичног хорор филма. И то је штета (у ствари све је штета) јер је филм добро режиран и има заиста занимљивих детаља, попут халуцинација које доживљавају ликови и које су несвакидашње техничко решење.

Едукативни моменат: Тешко је у оваквом филму наћи било шта едукативно, али да пробам… Станари зграде у којој се све то одвија су веровали да ће без плаћања да имају све погодности живота у граду. На крају су на тежи начин схватили да све оно што „ућаримо“ и прођемо без плаћања, заправо платимо, само на другачији начин. Рецимо, ако смо преписивали докторат и стекли статус без истраживања и муке, ипак ћемо платити цену јер немамо знања која су нам потребна и која се подразумевају, а и брука је када се наше замешатељство открије. 

Оцена наставника:

(нажалост)

Марџори Прајм (Marjorie Prime 2017) је филм рађен према драми Џордана Харисона. Лоис Смит је старица, бивша виолинисткиња, која броји своје последње дане. Како би јој олакшао ситуацију, њен зет Тим Робинс јој је омогућио да разговара са холограмом у лику њеног покојног супруга Џона Хама. Из тог разговора ми сазнајемо какав је био њен живот, али и живот свих чланова њене породице, посебно кћерке Џине Дејвис.

Критички осврт: Атмосфера у филму је тескобна јер је тема таква, а и добри глумци су ту, способни да такву атмосферу и дочарају. Читав филм је урађен кроз дијалоге који су једноставни, али виспрени. Поједине реплике су ме буквално „одувале“. Оно што је важније, овај филм ме није оставио равнодушним и осећања су се мешала; са једне стране прича је таква да разнежи, а са друге да растужи. Одлично је приказана пролазност која узнемирава, али је ублажена утехом која све време провејава. Режисер Мајкл Алмереида није имао намеру да мучи своје гледаоце, већ да исприча причу. Или приче, како желите, али топле људске приче, трагичне у оној мери колико морају да буду.

Мајкл је и врло вешто спојио људску емоцију и компјутерску рационализацију проблема и тако приказао различита гледишта. Оно што није приказао је СФ део. Холограми су свакако напредна технологија, а ови приказани у филму очигледно и вештачка интелигенција, па закључујем да је радња смештена негде у будућности. Ипак, покућство, иако луксузно, не разликује се уопште од данашњег и нисам видео ни технологију која подржава виртуелне личности. Оне се просто појављују и нестају. И мислим да је то добро јер би било какво „лудовање“ у том смислу само оптеретило причу и скренуло фокус. Можда самој причи неки детаљ треба одузети (или чак и додати, мада пре ово прво), али и оваква каква је свакако је изузетна. Сам крај је решен тако да нам поставља питање да ли ће генерације које ће наследити људску врсту заправо бити генерације вештачке интелигенције и то је филозофско питање које употпуњује поенту овог филма.

Едукативни моменат: Можда је и последња реченица коју изговара Лоис порука која може донекле да утеши сваког од нас ко је изгубио неку блиску особу: да је лепо што смо имали прилике да их волимо…

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима добре драме)

Досијеи Икс: Желим да верујем (The X-Files: I Want to Believe 2008) је други филм рађен према серији „Досије Икс“. Протагонисти те серије Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), агенти су Еф-Би-Аја задужени за паранормалне феномене. У филму они су одустали од тог посла и баве се нечим другим. Међутим, агент Аманда Пит их је позвала као помоћ у расветљавању случаја нестале колегинице Канте Радли. Испоставило се да је Канту отео масовни убица и једини траг који имају су видовите визије бившег свештеника Билија Конолија.

Критички осврт: Врло интересантан, узбудљив и динамичан трилер, баш какав нисам очекивао и то је заиста добро. Режисер Крис Картер је и неочекивано унео неке детаље и цео филм је зачинио односом између Дејвида и Џилијан (и активностима и последицама проистеклим из таквог односа), а да није разбио фокус. Заправо, испреплетао је главну причу која се дешава са личним причама двоје протагониста и то успешно. Његова мудра режија се види и по томе што је мистерију добро прикрио и разрешење није давао чак ни на кашичицу, већ је добар део филма мистерију продубљивао, што није био случај са претходним наставком, односно првим филмом, где је све било мање-више јасно током читавог филма. Но, најмудрији потез је био избор теме; видовитост човека са врло лошом прошлости (уз додатак обавезне предрасуде да такви деликти управо иду уз свештена лица), чије су моћи с једне стране необичне, а са друге балансирају на ивици сумње. И та сумња се појачава како ликови постају све више повезани. Пословична вера Молдерова, као и нас гледалаца, стављена је на добро једно искушење. Једно је када видите крвожедне ванземаљце – они у универзуму досијеа Икс заиста постоје, баш као и велике завере Владе у сенци, али друго је када треба веровати у тешко доказиве моћи једног човека, уз то и уплетеног и, како написах, чија су недела за сваку осуду. Да додам и да је спој религије и СФ-а овде урађен одлично. Заправо, немам шта да замерим овом филму. Можда су дијалози двоје протагониста могли да буду за нијансу мање апстрактни јер би се и са конкретним постигао, верујем, исти ефекат.

Дејвид и Џилијан су све то пропратили добром глумом, посебно она овај пут, те њен „трзај“ љубоморе према млађој и лепшој Аманди је и неприметан и приметан у исто време. Заиста мајсторски одрађено. Баш као и крај филма, тачно онако како треба, без холивудског пренемагања и патетике. Крај је само потврдио добру оцену.

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је реченица „не одустај“. И то је сасвим добра парола, чак и када ситуација изгледа безнадежно.

Оцена наставника:

(бољи је него претходни „Икс-фајл“ филм)

Дар (The Gift 2000) је филм о жени (Кејт Бланчет) која је самохрана мајка и која се издржава користећи своју видовитост. Због тога има и проблема, посебно са Кијану Ривсом, насилником који верује да је она вештица. Но, још већи проблеми настају када, помоћу својих визија, открива да је на Кијановом имању у језеру (мада, пре ће бити да је оно мангрова) ланцима привезан леш младе и раскалашне жене Кејти Холмс. Полиција (додуше нерадо) је истражила језеро и пронашла леш, те хапси Кијануа на лицу места. Међутим, тиме прича није завршена.

Критички осврт: Кијану ме је у овом филму пријатно изненадио. Он у ствари зна да глуми! Заправо, сви глумци у овом филму су били добри. Ликови су добро разрађени, међусобни односи између њих су интригантни и иако се прича „врти“ око њих неколико у варошици, нити је досадно, нити личи на сапуницу. У ствари, овај филм подсетио ме је својим сензибилитетом и темом на серију „Медијум“, мада главне јунакиње те серије и овог филма, осим можда физичког изгледа, немају скоро ништа заједничко.

Филм плени од почетка. Динамика је добра, иако је увод у причу готово пола филма. Онда креће главно дешавање и, наравно, Кијану као очигледан кривац, што би требало да значи да није он. Прилично ми је било јасно ко је заиста кривац, али опет не могу да кажем да је тај трилер део одрађен лоше, напротив. Ово је једна добра прича и добро испричана.

Едукативни моменат: Грег Кинир је рекао како не мисли да у животу постоје велике мистерије и како оно што видиш то и добијаш. Ако он истину збори и ако је то већ тако, онда треба да се потрудимо да видимо добре ствари. 

Оцена наставника:

(минус)

Дванаест мајмуна (Twelve Monkeys 1995) је футуристички дистопијски филм у коме је друштво десетковано због смртоносног вируса и чак мора да се крије испод површине земље. Брус Вилис је затвореник кога су одабрали да га времепловом врате у време пре избијања глобалне епидемије како би пронашао изворни вирус и омогућио научницима будућности да га испитају и направе лек. Међутим, тај задатак се испоставио као веома тежак, а времеплов не нарочито прецизан.

Критички осврт: Ово је филм где је путовање кроз време најбоље решено, макар у односу на све друге филмове које сам гледао. То је што се тиче СФ дела, а једнако је успешан и трилер. Филм наизглед нема фокусирану радњу и све изгледа као бесциљно јурцање Бруса и Мадлен Стоу, али је све то тако смислено и добро урађено са динамиком која не јењава и крајем који заокружује читаву причу. Осим добре режије, овде је добра и глума и то буквално свих. Овај филм је сјајном причом и изванредном глумом достигао врх са минималном употребом специјалних ефеката. Мислим да се већ лагано може сврстати у ремек-дела СФ-а.

И поруке филма су сјајне и ту не мислим само на еколошке и хумане. Није случајно што се баш за Карол Флоренс испоставило на крају оно што се испоставило. У мору нестручних, иоле стручан биће врхунски.

Едукативни моменат: Научници из будућности су покушавали да нађу решење из прошлости како би спасили будућност. Уколико смо свесни грешака из прошлости и ако се трудимо да их не направимо наново, заиста ћемо спасити будућност. И зато је историја важна.

Оцена наставника:

(нема шта друго)

Аладин (Aladdin 2019) је Дизнијев филм рађен по узору на цртани дугометражни исте продуцентске куће и истог наслова. Марван Кензари је велики везир султана Навида Негабана, али су његове амбиције веће. Он жели да буде први, а не други по моћи и зна да му у томе може помоћи чаробна лампа. Она се налази у зачараној пећини у коју може да уђе само онај ко је „дијамант у сировости“. Марвин је покушавао да многе регрутује да уђу у пећину, али нису успевали. Напокон, препознао је „дијамант“ у младом лопову Аладину (Мена Масуд). Изгледало је да ће му Аладин заиста обезбедити оно што највише прижељкује, али се ситуација ипак окренула и господар лампе и, што је важније, духа у њој, постао је ипак Аладин. То је младићу дало шансе да дође до онога што сам највише прижељкује: лепе принцезе Јасмин (Наоми Скот).

Критички осврт: Глумци имају занимљиве и рекао бих одговарајуће физиономије, али некако су ми били бледи у својим улогама. Глумили су технички добро, али је уметнички дојам слаб. И могли су мање да певају, заиста. Композиције нису лоше, али ипак… Иначе, Вил Смит је био пријатно изненађење.

У ствари, цео филм је управо такав – пријатан. Прича је лепо, нежно и романтично испричана и има ту свега, и авантуре и маште и специјалних ефеката. Немам неке веће замерке.

Едукативни моменат: Марван је рекао Мени да ако украде јабуку он је лопов, али ако украде државу онда је – државник. Много је важно шта неко украде, али истина је да колика год да је вредност украденог и ма колико год на високом положају онај што је украо јесте, он је и даље – лопов. Ствари и људе треба називати правим именом. Или макар их тако посматрати. Ко је разумео, схватиће. 

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Лако Је Критиковати 108

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Миленијум (Millennium 1989) је филм базиран на краткој причи „Ваздушни напад“ Џона Варлија. Након авионске несреће, авио-компанија је ангажовала експерта за такву врсту незгода Криса Кристоферсона. Међутим, оно што ће он открити, истражујући ову несрећу, превазићи ће сва његова очекивања.

Критички осврт: Черил Лад је врло занимљива. Она је права дама и има то неко отмено држање, те јој улога стјуардесе није била проблем. Са друге стране, она је и ратница из будућности и, зачудо, сасвим се снашла и у тој улози, а и такав имиџ јој пристаје. Лепим људима све лепо стоји – рекао би неко, али није баш тако (осим у случају ове лепотице). Главни протагониста Крис ми је потпуно антипатичан са физиономијом која је свакаква само не софистицирана, али то је већ лична импресија. Улогу је изнео коректно, али није била ни претерано захтевна.

Веома ми се допада идеја у овом филму, чак заиста је маестрално осмишљена. Такође ми се допада како је направљено Веће које управља у будућности. Много детаља је добро одрађено, али има и детаља где се виде грешке. Када су ушли у ресторан из кола, Черил је имала видно нову, свеже исфенирану и офарбану фризуру (свега неколико десетина секунди касније). Но, пошто радим у женском колективу, јасно ми је да је коса довољно важна за женски свет да то не бих смео да замерим. 😀 Филм је, иначе, заграбио последње године осамдесетих и има добар део шмека те декаде, те прегршт наивних момената. Они, опет, нису толики проблем. Једна од две највеће моје замерке радњи је што је она сувише погодна. Друга замерка је што је режисер Мајкл Андерсон (чији рад је, између осталих, и „Логанов бег“, а то је за мене довољна референца) прекратко одржавао мистерију; онога тренутка када смо сазнали чиме се (перфектно лепа) Черил бави (а то је већ након пола сата филма), десио са трансфер фокуса са СФ дела на романтични; који нити је довољно занимљив да одржи пажњу, нити треба да буде водећи мотив при једној оваквој идеј(чин)и.

Ипак, свиђа ми се како су решили заврзламу са путовањем кроз време; парадоксима и временским ограничењима. Нису то најсрећнија решења, али нека решења јесу и цела прича је на крају довољно смислена или боље да кажем подношљиво смислена.

Едукативни моменат: Брент Карвер није дозволио да Черил, жена из будућности, убије Криса, човека из прошлости. Према Брентовим речима, Крисов живот утиче на хиљаде других живота и то би изазвало парадокс. Но, оно што није парадокс (ма како невероватно звучало) је да свачији живот заиста има утицаја на много других. Од нас зависи какав ће тај утицај бити.

Оцена наставника:

(претерао сам, знам)

Лек (The Cure 2014) је филм о младој научници Антонини Пребл која ради у једној фармацеутској кући и покушава да пронађе начине да оболелима од рака смањи патње. Но, њен газда Џон Бејч као да нема слуха за њена открића, а она ће ускоро открити и зашто; ова кућа већ има откриће које може да промени комплетну медицинску праксу.

Критички осврт: Радња је већ много пута испричана и нема ту оригиналности ни у најави. Ипак, уз колико-толико пристојну глуму и акцију, донекле и мистерију, филм би могао да буде макар коректан и то уз очигледно низак буџет. Међутим, толико је мелодраматичан да је то прешло сваку границу доброг укуса. Од сцене када је Антонина кренула на Харвард, преко приче Стивена Ловата о његовом сину, до тога како Антонина доноси УСБ са спасоносном формулом кроз шуму, патетика провејава као каква мећава и затрпава и оно мајушно доброг што филм има да понуди.

Едукативни моменат: Антонина је желела да помогне људима оболелим од рака не зато што је хтела новац или признање, већ зато што је њен филмски отац умро од исте болести. Према оболелима је осећала емпатију. Истина јесте да ће другу особу најбоље разумети онај ко је доживео слично искуство, али и да таква искуства немамо, свакако треба да будемо племенити као Антонина.

Оцена наставника:

(на два)

Нулти пацијент (Patient Zero 2018) је постапокалиптични филм где је већина човечанства страдала од вируса који изазива агресију код људи. Они који су здрави повукли су се у војне базе и покушавају да нађу лек. За то им је потребан нулти пацијент кога траже тако што заробе заражене и приморавају их да им одају информације о њему. У томе им помажу сазнања да оболели увек говоре истину и да им смета музика. Међутим, све се мења када су ухватили Стенлија Тучија, који се не понаша као и други оболели.

Критички осврт: Глума је предраматична. Наравно, и тема је таква, али ово је свеједно претеривање. Уз то, главни протагониста Мет Смит је, иначе, тип глумца који своју уметност схвата преозбиљно, мелодраматично и кул, тако да одаје заиста утисак што неартикулисаног, што набријаног типа. Он напросто воли да је пажња усмерена ка њему, без обзира да ли за то има кредита или не (и утисак није много поправило то што глуми наставника биологије). На руку му је ишао и псеудовиспрен сценарио са све великим мудролијама. Нажалост, у том сценарију нема ништа што већ није написано у неком другом филму. И практично свака сцена је предвидљива, дијалози су сасвим прозаични, а ликови мање-више стереотипи.

Ово је неинвентиван филм са ниским буџетом, па тако и попут многих других са сличним економским статусом клаустрофобичан (јер се све дешава готово искључиво у војној бази), који није крш, али није ни добар. Стенли је унео мало више интриге и својим ликом и својом глумом, али је тек за нијансу поправио утисак, као и акција у финишу која је тек делимично успела. Начин како је Мет убио Стенлија, односно како је при томе себе повредио, тешко да би му дао икакву могућност да касније и даље трчи и да се бори, но то је мањи проблем. Већи проблем је нарација на самом крају. Све у свему слабо, заиста.

Едукативни моменат: Натали Дормер је рекла Клајву Стандену како разуме да не воли да му се обраћа као детету. Али, ако не жели да му се обраћа као детету, онда га је саветовала да треба да се понаша као одрасла особа. И сасвим је Натали у праву; од нашег понашања много зависи како ће се према нама опходити.

Оцена наставника:

(не више од овога)

Револвераш (The Gunfighter 2014) је кратак филм о каубоју – револверашу Шону Парсонсу који улази у један салун. Тада креће да говори наратор, али невоља је у томе што сви ликови који су присутни могу да га чују. Да зло буде веће, наратор зна тајне сваког од њих.

Критички осврт: Немам много да кажем о овом филму осим да је сјајно осмишљен, духовит, заправо урнебесан. Свака част.

Едукативни моменат: На крају је ипак било како је наратор рекао јер, на крају крајева, свако ће испричати причу онако како сам жели без обзира да ли се то нама допадало или не. 🙂

Оцена наставника:

(плус и плус)

2036. Порекло непознато (2036 Origin Unknown 2018) је филм у коме главну улогу има Кејти Сакоф, која је задужена за истраживање Марса, на који људи упорно шаљу роботе. Кејти управља вештачком интелигенцијом, али врло брзо схвата да газда није она, већ управо машина. Ускоро ће открити још многе и невероватне ствари.

Критички осврт: Већ на почетку ми се није допало то што се форсира сукоб вештачке и људске интелигенције. Кејти је преглумљавала, а њен разговор са филмском сестром Џули Кокс све време је био под претераном тензијом. Са обе стране само су прштали аргументи зашто је боље да се све препусти вештачком, односно људском интелекту. Онда се у једном тренутку појавио монолит и изгледа да то Кејти ни близу није узрујало као то што ју је вештачка интелигенција надмашила. Разумем ја шта је сујета, али и да је као кућа велика, да ли је могуће да је толико заслепела Кејти да не поклони пажњу нечему што је заиста невероватно откриће на другој планети? Касније се Кејти наново посветила том монолиту, али и даље је квоцала како јој је шеф компјутер, те са њим водила филозофске расправе о томе како ће вештачка интелигенција преовладати. Овај филм је (очигледно) у највећој мери био посвећен тој теми, али, авај, ништа новог о томе се није могло чути. Осим једног стварно глупог вица. Финале филма и има и нема смисла. Компјутер је одлучио тек тако да уништи људску врсту. Чак и ако прихватим више него прозаичан разлог за то, нејасно је зашто баш тада, а не раније.

Филм јесте научно фантастичан, али више нагиње ка науци, но ка фантастици. Режисер Хасраф Дулул се разметао својим знањем физике (или је ангажовао неког стручњака да то чини) и посебно оним „елитним“, квантним делом те науке. Могла се чути и покоја мудра знаменитих личности и стичем утисак да је Хасраф уложио много труда да му филм буде паметан. Међутим, највише што је успео је да направи модернију верзију „Одисеје 2001.“, са сумњивим успехом. Почевши од наслова филма, преко коцке (монолита) и тога како компјутер шпијунира разговоре, до судбине главне протагонисткиње; све веома асоцира на поменути филм.

Специјалне ефекте одрадио је компјутер и то далеко од сјајног. Иначе, игре са бојама и сличне визуелне керефеке такође подсећају на „Одисеју“.

Едукативни моменат: Оно на чему је Кејти инсистирала је способност апстрактног решавања проблема, за коју је веровала да је вештачка интелигенција нема. Да ли је заиста има или нема или ће је имати или неће никад – не бих се ја тиме бавио. Важно је да ту способност имамо ми и треба радити на њој, посебно да се развије код деце.

Оцена наставника:

(на три)

Господин Нико (Mr. Nobody 2009) је филм чија се радња дешава у будућности 2092, када су људи открили тајну бесмртности. Међутим, само један човек Џеред Лето, стар већ 118 година, на самрти је и он је једини преостали смртник. Лекар Алан Кордјунер га је хипнотисао како би Џеред повратио своја сећања, а своју животну причу он приповеда и новинару Данијелу Мејсу. Испоставља се да прича није само једна.

Критички осврт: Филм најпре почиње толико неповезано да га је јако тешко пратити, а онда, полагано, прелази у више-мање смислену причу. У ствари, сценариста и режисер Жако Ван Дормал разиграо се мало са димензијама простора и времена и направио једно врло маштовито остварење са оптималном динамиком. Своје идеје засновао је што на научним, што на религијским, те их некако повезао. Но, оно што је битније је да је поставио нека занимљива питања и успео да заинтригира. Рецимо, врло јака сцена је када Џеред на железничкој станици проналази мртву наркоманку и задржава се да је полиција однесе, те тако среће своју велику љубав Дијану Кригер. Јасно је питање да није обратио пажњу на картонске кутије које су прекривале несрећну девојку да ли би и тада срео своју вољену. Временски гледано (што је такође приказано), то се не би десило. Филм се пре свега бави изборима које правимо и свим последицама које из тих избора могу произаћи – добрим и лошим по нас. Некакво разрешење на крају је сјајно осмишљено.

Уз све то, филм је визуелно веома допадљив, уметнички урађен или готово такав. Ако ћу искрено, овакав начин режије је чак добар за филм који траје преко два сата (мада, ако ћемо поштено, могло је да буде и краће). Таман ми једна тема досади, Жако се пребацује на другу, односно неку другу могућност. И сасвим је добро дозирао. И, морам да приметим; или је Жако веома романтичан или је циљао такву публику. Глума је одлична, тако да немам богзна шта да замерим, без обзира што сам сасвим осредњи романтичар. 🙂

Едукативни моменат: Дечак (Томас Берн) у филму је рекао да док не начинимо избор, све је могуће. 🙂 И ту заиста има истине, али то није довољан аргумент да изборе не чинимо. Само тада треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

(лепа, као и филм што је)

Ејлијен (Alien 1979) је филм који говори о посади једног свемирског брода. Њихова мисија је била да донесу сировине на Земљу. Док су се враћали са друге планете, те спавали у криогеним коморама, бродски компјутер Мајка примила је необичан сигнал са сателита ЛВ-426 поред којег су пролазили. Зато је пробудила посаду. То је сада био додатни задатак за њих; да истраже извор тог сигнала. Слетели су на сателит и открили летелицу ванземаљског порекла. Изгледала је руинирано и посада коју су пронашли одавно мртва. Пронашли су још нешто: јаја непознатог порекла у којима се налазило нешто живо. Негде у том тренутку је члан посаде Сигорни Вивер растумачила сигнал са тог брода и схватила да се не ради о позиву за помоћ, већ о сигналу упозорења. Но, већ је било доцкан.

Критички осврт: Код нас је овај филм преведен као „Туђин“, а познат је као „Осми путник“. Ја сам га транскрибовао и намерно га зовем „Ејлијен“ како би се разликовао од свих других „туђина“. Јер овај филм се свакако разликује и представља ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сигорни није хтела да пусти чланове своје посаде натраг у брод јер се непознати организам закачио за Џона Херта и представљао је могући извор заразе. Остатак посаде се није сложио са њом и пустили су ејлијена у свој брод. Испоставило се да је Сигорни била у праву и да правила, односно процедуре постоје са разлогом.

Оцена наставника:

(без било какве полемике)

Подрхтавање (Tremors 1990) је први, најпознатији и најуспелији филм из саге о подземним црвима дугим неколико метара. Ови црви су опсели фиктивну једва насељену варош Савршенство у сред пустиње Неваде и малобројни становници покушавају да им побегну. Међутим, то нимало није лако јер су ови црви виспрени и брзи уче на грешкама припадника своје врсте.

Критички осврт: Цела поставка како подземно глистолико чудо живи прилично се опире и законима физике и биологије и много је ту питања које је могуће поставити и која би оспорила логику постојања овако адаптираног створа. Са друге стране, сцене су ефектне (посебно она када двојица радника бушилицом пробијају бетон, па случајно закаче и монструма). И специјални ефекти уопште нису лоши. Филм је динамичан и забаван. Има и мало оног америчког „напрженог“ радовања, али подношљиво је. Све у свему, ово је добар један горњи пик међу филмовима у поджанру у коме је рађен.

Кевин Бејкон је још једном доказао да је одличан глумац. И уз то одаје утисак да улоге ради са лакоћом.

Едукативни моменат: Фред Вард је замерио Кевину да бира послове према томе колико му се (не) допадају и не планира ништа унапред. И та замерка је на месту. Ако немамо испланиран рад, тешко да ћемо бити ефикасни, а послови које не волимо свеједно ће нас чекати.

Оцена наставника:

(може)

Везана за кућу (Housebound 2014) је филм о девојци Моргани Ошреји коју је полиција ухватила приликом пљачке банкомата. Као казну добила је шест месеци кућног притвора и то у кући своје мајке. Бунтовној Моргани ово уопште није била лака казна јер се са мајком не слаже најбоље, а и верује да са њом нешто није у реду. Наиме, њена мајка тврди да је њихова кућа запоседнута. Проблем настаје када Моргана почиње да схвата да њена мајка и није тако ћакнута и да се у кући заиста дешавају необјашњиве ствари.

Критички осврт: Филм ме је изненадио већ од самог почетка. И надаље је било изненађења највише у чудним поступцима ликова (у овом случају ми више одговара реч „чудним“, мада би неко могао да замери да нису увек баш ни логични). Хумор је заиста виспрен, мало више црн, али свакако одличан. У ствари, неке форе сам видео први пут у овом филму, као када Моргана чује чудне звуке док је у клозету. Изгледа да режисер Герард Џонстон ипак није могао да избегне нека општа места, па је било и њих, а и ликови, ма колико год занимљиви и смешни били, најчистији су стереотипи.

Филм врло неосетно прелази из натприродног хорора у крими причу, али и даље хумор не јењава, динамика се не смањује, а прича остаје целовита са јасним фокусом. У ствари, и крими део, једнако као и хорор, извлачи пун потенцијал ликова и приказује их у најбољем могућем светлу (или мраку, како желите). Допало ми се што Моргана и Глен-Пол Вору нису направили пародије од својих ликова, а иначе ми се глума свих глумаца допала.

Без обзира што су неки делови налик другим филмовима, мислим да је овај филм освежење у поджанру у коме је рађен и посебно теме о уклетим кућама чија клаустрофобичност не дозвољава баш превише размахивања режисера. Овај се добрано размахао и урадио врло солидан посао.

Едукативни моменат: Иако је Моргана мислила да су кућу запоселе неке немогуће силе, испоставило се да је објашњење колико-толико рационално. Уколико нешто не можемо да објаснимо то не значи да нема објашњења или да је оно натприродно или у домену виших сила, већ само значи да још нисмо нашли рационално (научно) објашњење.

Оцена наставника:

(помало блајхана)

У мрачној дворани (Down a Dark Hall 2018) је филм базиран на истоименој књизи Лоис Данкан. Анасофија Роб је проблематична девојка која често разговара са школским саветником, али без ефекта. Појавило се решење у виду Блеквуд школе (која је уједно и интернат), која се специјализовала баш за ученице налик Анасофији. Она невољно прихвата да промени школу и родитељи је довозе у луксузну кућу у сред дивље природе. Наставни кадар је малобројан, баш као и ученице, али врло брзо постаје очигледно да крије мрачне тајне (а какве би друге у мрачној дворани).

Критички осврт: Прича где проблематична девојка упада у натприродни хорор и од антихеројине постаје антихеројина, само сада уз одобравање публике, уопште није нова, напротив. Овде је можда новина што их има пет таквих. Режисер Родриго Кортес се трудио да режија изгледа лепо и кул, али су и такви кадрови већ виђени.

Глума је сасвим солидна, а Ума Терман, која је зашла у зреле године, напросто је идеална за ову улогу. Као наставник, морам да приметим које је школске предмете одабрала Ума за њене ученице; математику, књижевност, ликовну и музичку уметност. И то је то. 🙂 Са жаљењем констатујем да биологију није уврстила, али ово свакако тера на размишљање. Шта је то што је, заправо, есенцијално или основно, како желите, за образовање једне младе особе? Углавном, било је јасно да ће Роузи Деј бити хиперталентована за сликање, али мистерија и није била у томе. Предмета је четири и њих четири су се пронашле у сваком од њих. Шта је са петом – Викторијом Моролс? У ствари, поставља се ту доста питања и све је прилично мистериозно, мада је врло јасно да Ума и њени наставници нешто смерају. И ту мистерију Родриго одржава током доброг дела филма и успео је да ме заинтересује. Међутим, разрешење је, иако драматично, са све вриском, јурњавом и пожаром готово епских размера, у доброј мери срозало филм до осредњости (са врло предвидљивим сценама и полупатетичном завршницом) и то је штета. Заиста један сасвим фин потенцијал ни близу није искоришћен.

Едукативни моменат: Све девојке су показале изузетан таленат свака у по некој области. У овом филму за тај таленат нису заслужне оне саме, али у реалном животу уверен сам да свака особа може да пронађе неку област у којој ће направити изузетан рад. Треба да се потрудимо да ту област нађемо.

Оцена наставника:

(реална)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Забрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

(на четири)

Слипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

(може на три)

Гејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

(иде на три)

Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

То је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(стабилна)

Колосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

(наравна)

Супермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

(не баш супер)

Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

(реалка)

Како да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

(врло постојана)

Како да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

(на четири)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

(са великим плусем)

Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

(баш, баш слаба)

Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

(мрачна, као и филм што је)

Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

(реална)

Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

(помало празњикава)

Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

(не баш најбљештавија)

Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

(заиста јака)

Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 44

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Кловерфилдски пут 10 (10 Cloverfield Lane 2016) је други део (али хронолошки се дешава када и први) серије о Кловерфилду. Мери Елизабет Винстед је напустила и дечка и Њу Орлеанс и док се возила по руралним деловима Луизијане, доживела је саобраћајну несрећу и изгубила свест. Када се пробудила схватила је да јој је помоћ пружио Џон Гудман, човек који је изградио бункер за случај судњег дана. И тај судњи дан је управо дошао и изгледа да су њих двоје и Џон Галахер Млађи, који је такође са њима, једини преживели након апокалипсе. Проблем је што се Гудман баш не понаша најнормалније и Мери не верује у његову причу, већ покушава да побегне из бункера.

Критички осврт: Филм сигурно није оригиналан, али је зато све остало. Заиста је динамичан и узбудљив, са мноштвом преокрета и добром акцијом. Прича је добра, занимљива и без већих грешака, а глума је одлична.

Праве научне фантастике има тек на крају и јако ми се допала. Рецимо, шатл који има отвор попут срчаног залистка баш је креативан. Све похвале од мене.

Едукативни моменат: Некада морамо да бирамо између два зла, баш као што је и Мери учинила, али то не значи да не треба да покушамо да извучемо најбоље из ситуације коју одаберемо.

Оцена наставника:

(баш та)

Позајмљивачи (The Borrowers 1997) је амерички дечји филм о мајушним људима који живе у кућама људи нормалног раста и „позајмљују“ ситнице од којих граде сопствени дом. Прича се бави једном породицом таквих људи и њих случајно открива дечак који у тој кући живи. Али не задуго, пошто непоштени адвокат Џон Гудман преваром успева да се домогне куће. Мајушни људи откривају превару и покушавају да је обелодане и поврате дом.

Критички осврт: Филм је потпуно дечје наиван и поједностављење је ишло дотле да су чак и емоције сведене, што ми се не допада. Породица патуљака некако је олако прешла преко тога да је њихов другар патуљак Рејмонд Пикард настрадао (додуше није, али свеједно, они то нису знали). Јасно је и да су поступци и догађаји такође наивни. Осим наивних сцена има и грешака. Рецимо, када је дечак погледао у једном тренутку у млекари, било је пет заробљених патуљака, а већ у следећем тренутку било их је четворо – колико је и требало. Наиме, Џон Гудман је сцену пре тога Рејмонда одвојио од осталих и убацио у други неки апарат.

Сви патуљци су риђокоси и очигледна су алузија на ирске леприконе, што је у реду, али није нарочито оригинално. Као ни цео филм. Па, ипак, забаван је, симпатичан и са заиста добрим глумцима, а шаље и лепе поруке – да не постоје мали и велики људи, односно народи и да баш сваки народ може да постигне велике ствари и да има чиме да се поноси. Рецимо, овај патуљачни уме добро да се пење. 🙂

Едукативни моменат: У једној сцени Хју Лори је рекао да је љубазност везивно ткиво једне друштвене заједнице. Потпуно сам сагласан.

Оцена наставника:

(минус)

Живот буба (A Bug’s Life 1998) је цртаћ и једна другачија верзија басне „Цврчак и мрави“. На једном речном острвцету колонија мрава вредно ради како би прикупила храну за себе, али и за банду скакаваца која их терорише. Грешком једног мрава Флика, који је другачији од других, сва храна (припремљена за скакавце) упала је у реку. Скакавци, незадовољни што нису добили плен, наредили су мравима да до краја сезоне наново сакупе храну и најавили поновни долазак. Мрави су остали очајни јер су знали да за тако кратак рок не могу да сакупе толико хране. Тада је Флик дошао на спасоносну идеју да оде у „град“ и доведе „стварно опасне бубе“ које ће их заштитити. Невоља је у томе што је, не знајући, довео циркуску трупу која како-тако прави представе, али о борби не зна ништа.

Критички осврт: Цртаћ је лепо анимиран и заиста симпатичан, са јаким моралним поукама, али је потпуно неинвентиван. Радња класичнија не може бити, као ни ликови који су чисти стереотипи људских професија и карактера (иако су бубе). Уз то, није претерано ни духовит. Има пар добрих фора и то је то. Ово је значајније лошије остварење у односу на „Мравце“ који су настали исте године и до сада најлошије остварење које је направила (иначе добра) продукцијска кућа „Пиксар“. Као дечји филмић може да прође, али одраслима нема шта да понуди.

И морам да додам као биолог – мрави имају шест, а не четири ноге.

Едукативни моменат: Главни скакавац је добро поентирао – ако један мрав пласира добру идеју (да не морају да робују скакавцима, на пример), лако може да се деси да је други мрави прихвате и да скакавци изгубе свој лагодни начин живота. Мрава је више и они нису ни знали да су, у ствари, јачи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Легендарно: Гробница змаја (Legendary: Tomb of Dragon 2013) је филм који су удруженим снагама направиле САД и Кина. Скот Адкинс и његов научни тим путују у Кину у потрази за оно што не би требало да постоји – некаквог огромног рептила који пустоши забачено село. Њихов задатак је да спасу и сељане и животињу која, очигледно, припада неоткривеној врсти. И тај задатак је утолико тежи што морају да спрече да јединствено биће не убије ловац жељан славе Долф Лундгрен.

Критички осврт: Потпуно класична и предвидљива прича. Уз то, амерички је напуцана, уз све мотивационе говоре и мушко чојство и херојство. Самим тим, има много акције ради акције, али оне трапаве, са претеривањем. Рецимо, Скот се, без проблема, рве са диносаурусом од неколико тона. Ах, да, тај диносаурус је, у ствари, младунче. 🙂 Но, Скот је још и добар колико је Долф лош (глумац, наравно). Ликови су, листом, стереотипи.

Завршни део филма је мало заличио на „Путовање у средиште Земље“, али то није допринело ни у ком смислу. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Скот је одбрусио Долфу како то што је прочитао књигу из филозофије га не чини филозофом. И то је истина. Не можемо постати експерти у некој области ако само нешто прочитамо и боље упознамо. Али то не значи да не треба да читамо о томе јер ћемо некакво знање свакако стећи.

Оцена наставника:

(или два, али, свеједно, лоше)

Дубоко плаво море (Deep Blue Sea 1999) је још један филм о смртоносним ајкулама. Научница Сафрон Бароуз је експериментисала на њима како би добила лек за Алцхајмерову болест. Она ради за фондацију коју поседује Самјуел Л. Џексон и да би се наставило финансирање она мора да га убеди да је близу открића лека. Зато њих двоје одлазе у научну базу Акватика на сред океана. Циљ је да му она презентује свој рад, али се управо након презентације дешава несрећа која резултира колапсом целе базе. Њих двоје, уз остатак тима, остају заробљени и на милост и немилост субјектима својих експеримената.

Критички осврт: Обично су филмови о ајкулама глупави и због тога што се овим рибама даје превише кредита. Овај филм је различит не зато што овим рибама није дао неке карактеристике плус, напротив. Али урадио је то на научној основи која колико-толико „пије воду“. Тако да овај филм није толико глупав, а избегао је и општа места, почевши од прве сцене када сви очекујемо да ће ајкула појести младе (и луде) на чамцу. Тако да је одмах у старту прекинута и романса између главног баје Томаса Џејна и хероине (која то у ствари није) Сафрон. Додуше, филм није избегао и стереотипе, па је тако главни баја заиста баја, а Сафрон је бескрупулозна научница.

Нисам фасциниран специјалним ефектима, иако продукција јесте добра, а и глумци су. Филм је динамичан и узбудљив (додуше, на уштрб узбудљивости крај баш није уверљив и логичан и завршне сцене су превише натегнуте). И све ово показује колико је различит од мноштва других са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Сафрон је у једном тренутку рекла да цео живот чекамо један тренутак, а онда нас изненади што је – сутра. 🙂 Занимљива мисао и подстиче на размишљање колико смо заиста спремни на нешто и колико нам је припреме потребно. У сваком случају, што дужа припрема – то боље.

Оцена наставника:

(мање-више солидна)

Сфера (Sphere 1998) је амерички СФ по истоименом роману Мајкла Крајтона из 1987. Америчка војска открила је у Пацифику летелицу непознатог порекла, која је на дну океана већ триста година. Следећи протокол за сусрет са ванземаљцима који је написао Дастин Хофман, психолог, војне снаге позвале су њега, као и екипу коју је препоручио. У екипи су биолог Шероун Стоун, математичар Самјуел Л. Џексон и астрофизичар Лијев Шрајбер. Предвођен капетаном Питером Којотом, овај тим се спустио на дно мора како би открио са чим имају посла.

Критички осврт: Филм има шмек „Амбиса“, али је, према мом мишљењу, боље одрађен. Интрига је интелигентније осмишљена, мање је предвидљива и све време држи тензију. Уз то, много више изазова постављено је пред ликове. Сами ликови имају реалне мотиве и проблеме, а тумаче их заиста сјајни глумци.

Музика је крш. Час је инфантилно идилична, час претерано драматична, али у доброј мери уопште не прати дешавање у сценама. Но, свеједно, прича је сасвим узбудљива и без музике. Није сваки сегмент филма научно коректан (иако су се на науку позивали све време), али опростиво је.

Едукативни моменат: Научници су закључили да још увек нису спремни за дар који су добили од Сфере. За све постоји право време и иако младим људима некада изгледа да није фер што немају одређена права или позиције, треба да разумеју да је за све потребно искуство, дакле пракса и знање. Закључак је да прво радимо на себи, па онда очекујемо постигнућа. 🙂

Оцена наставника:

(мада не баш најјача могућа)

Гмазови (Slither 2006) је хорор филм о црволиком ванземаљцу који заузима људска тела. Прво је то учинио Мајклу Рукеру у шуми, а потом је почео да то чини и другима и да се шири попут епидемије. Једини ко га може спречити је Мајклова жена Елизабет Бенкс и шеф полиције Нејтан Филион.

Критички осврт: Иако је ово замешатељство најмање два поджанра хорора – ванземаљаца и зомбија, сигурно није хорор са оригиналном причом. Има преписаних делова из „Ејлијена“ и мноштва других филмова. Па, ипак, не могу да кажем да је филм лош. Прича „пије воду“, иако има натегнутих сцена (час су овде, час су онде – без да су „овде“ и „онде“ обавезно логично повезани), динамична је и забавна. Има ефектних сцена, као када Мајкл убија момка на ливади, а има и доброг хумора (црног) у коментарима протагониста током борби са ванземаљцем. Реакције ликова су и комичне и приземне и у том смислу предњачи главни протагониста Нејтан. Он је и трапав и луцкаст и оно што ми се највише допада, није патетичан. Као ни цео филм.

Продикција и глума су сасвим пристојни, а специјални ефекти готово исто толико.

Едукативни моменат: Елизабет је учила ђаке да најбоље прилагођен у природи не мора да значи обавезно и најјачи, најбржи, најпаметнији… Једноставно значи да има такве особине које том организму помажу да опстане у датим условима средине. Што се тиче нас људи, ситуација је слична. Не морате бити најбољи да бисте били успешни. Често је довољно да имате неке добре особине. 🙂

Оцена наставника:

(морао сам)

Без ограничења (Limitless 2011) је амерички СФ трилер. Главни јунак је писац у покушају Бредли Купер, који среће свог бившег шурака Џонија Витворта. Џони се бавио диловањем наркотика, а сада наводно ради за једну фармацеутску кућу и поседује медикамент који побољшава рад мозга. Бредли није желео да узме тај лек, с обзиром на то да му је Џонова репутација била позната, али радозналост је превагнула. И испоставило се да је Џон говорио истину и да лек пружа невероватне могућности. Бредли је одлучио да их искористи, али уз успех пристигле су и невоље.

Критички осврт: У филму има општих места (заправо, филм и почиње једним таквим), али некако има духа и шмека и држи пажњу. Тим пре што се разнолики догађаји све време смењују и то приличном динамиком. Прича је баш добра, али неки делови јесу натегнути. Рецимо, борба када је Бредли усмртио опасног дилера Ендруа Хауарда, а натегнутих сцена има још. Има и нејасних. Богати бизнисмен који поседују фармацеутску кућу која производи лекове умире јер те исте лекове нема?!? И нису све смрти у филму и сви поступци до краја разјашњени.

Не допада ми се теорија, која је чест мотив у америчким филмовима, да човек користи свега 20% свог мозга (која, узгред, није ни тачна), али ми се свиђа што је концепт такав да Бредли постиже сјајне резултате уз помоћ интелекта и знања. Опет, не допада ми се начин како стиче сав тај интелект, али о томе и јесте филм и чак и такав има моралну поуку да цена успеха зависи од начина како смо га постигли.

Глумци су и добри и добро одабрани.

Едукативни моменат: Бредли је у једном тренутку рекао да када „пређемо мост завршимо са старим животом“. Ако желимо да започнемо нешто ново и боље, није потребно да пређемо мост. Довољно је да тако одлучимо и будемо истрајни.

Оцена наставника:

(али са минусом)

Атлас облака (Cloud Atlas 2012) је немачко-амерички омнибус рађен према истоименој књизи Дејвида Мичела. Чини га чак шест испреплетаних прича, од којих се свака дешава у различитом времену, али са истим људима, који су реинкарнације једни других.

Критички осврт: Поједине сцене су баш ефектне, попут оне када Џим Старџерс плеше са Пеј Ду На на приручном мосту док се бори са полицијом и док се симултано дешава прича у прошлом времену када капетан Џим Бродбент намерава да убије Маора Дејвида Гјасија, слепог путника на његовом броду, док овај (такође уз акробације на висини) доказује да је добар морнар. Када овако препричам изгледа компликовано, али је заправо фасцинантно. И друге сцене су добро испреплетане, мада је улична борба између Хјуга Вивига с једне и Хали Бери и Кита Дејвида с друге стране, поприлично наивна. Но, и да је више таквих, свеједно, то не би умањило вредност овог филма. Цела концепција, филозофија, прича, глума… Ма, цео филм је препаметан, напросто брилијантан. Све моје похвале и препоруке.

Едукативни моменат: У овом филму се могло чути много мудрих мисли. Рецимо: „Ако је Бог заиста створио Земљу, како знамо које ствари можемо да мењамо, а које не смемо јер морају остати непроменљиве?“ И: „Шта ли је критичар ако не особа која чита брзо, арогантно, али никад мудро?“ У овом потоњем нисам се пронашао јер ја не критикујем књиге, већ филмове. 😀 Највише ми се допала мисао да је „разлика између буке и звука само конвенција. И свака граница је, у ствари, конвенција.“ И то увек треба имати на уму посебно када се границе постављају и посебно оне међу људима.

Оцена наставника:

(плус, плус, плус!!!)

Сезона вештица (Season of the Witch 2011) је филм који се дешава у доба крсташких ратова у XIV веку. Витезови Николас Кејџ и Рон Перлман су били једни од најжешћих ратника, али су у једном тренутку схватили да много људи беспотребно гине од њиховог мача. Зато су одлучили да напусте војску и обрели се у граду тврђави чији су се становници борили са кугом. Грађани су за то кривили вештицу Клер Фој и поглавар града кардинал Кристофер Ли заветовао их је да девојку одведу у манастир где ће се елитна група монаха побринути за њу и спасити град од куге. Најпре то нису желели да учине, али су онда прихватили. Са њима су кренули још један витез Улрих Томсен, свештеник Стивен Кејмпбел Мур и водич Стивен Грејам, а касније им се придружио и Роберт Шиејн, момак са амбицијом да постане витез. Испоставило се да је пут пун изазова, а вера Николасова у Бога и цркву још једном на проби.

Критички осврт: У филму има неколико шаљивих опаски и поголемог сарказма што се хришћанства тиче, али некако нема духа, баш као што ни Николас Кејџ нема енергије. Додуше, прелазак преко висећег моста био је баш фино, динамично и драматично изведен. И тешко да бих могао да наведем још неку сцену која ми се дојмила, а свеукупно гледајући дојам је чак веома лош.

Прича је класична да класичнија бити не може, са свим цакама већ виђеним у делима пре овога, а нису ме (тек на моменте пристојни) специјални ефекти задивили. Крај је очекивано епски помпезан, а што се самог почетка, односно пролога тиче, сасвим је нејасно зашто уопште је снимљен. Нит му видим поенту, нити ми се логично надовезује на причу. Наиме, демон жели књигу, која му је у том делу филма била на дохват руке и све што је требало да уради је да ту исту руку испружи. Наместо тога, он је књигу запалио, да би онда намамио несрећне протагонисте да га одведу у манастир по, ваљда, други примерак књиге. И не могу да се не запитам што сам, лепо, није отишао код тих монаха и узео књигу? Уосталом, већ их је све побио уз помоћ куге коју је послао. Углавном, ништа ми нема смисла, тако да танка прича уз још тању интригу коју прави, може слободно и да се пропусти.

Едукативни моменат: У једном тренутку док су убијали „невернике“ окарактерисане као „непријатеље Бога“, двојица главних крсташа закључила су да Бог има баш много непријатеља и да је јако тешко бити његов пријатељ. 🙂 Ако преведемо ситуацију у наше време и у свакодневне прилике, уколико постоји неко у нашој близини кога већина посматра као негативца (да не кажем баш непријатеља јер је то груба реч) заиста јесте јако тешко бити пријатељ. Јер улога пријатеља је и да укаже на оно што не ваља свом пријатељу (можда га околина не прихвата јер је насилан према тој истој околини, на пример) и да остане уз свог пријатеља чак и када није баш популаран.

Оцена наставника:

(због неких ствари нагиње ка три, а због неких и ка један)

Лако Је Критиковати 42

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Кловерфилд (Cloverfield 2008) је амерички апокалиптични филм. Апокалипса се дешава у тренутку када је приређена журка за Мајкла Стенслија Дејвида јер је добио значајан посао у Јапану. Тако да је то био уједно и испраћај из Њујорка. Међутим, испоставило се да тај град није тако лако напустити јер су га напали ванземаљци.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму, иако није претерано оригиналан и иако је све време сниман видео-камером, што уме да замара. С друге стране, управо због таквог снимања неке сцене су испале одличне, попут оне када џиновски ванземаљац једе Т. Џ. Милера. Сјајних сцена има још, а и како већ написах, цео филм је сјајан. Има пар грешака, а и ликови су све време показивали завидну снагу и кондицију без обзира на врло озбиљне повреде. Но, акциони филмови тај моменат и тако ретко кад успеју да реше и учине га реалнијим.

Едукативни моменат: Мајкл је најпре желео да оде у Јапан, што је значило и прекид емотивне везе са Одет Анабл. У новонасталој ситуацији ризиковао је сопствени живот како би је спасио и прошао многе препреке. Оно што нам је важно у једном тренутку, не мора да буде и у другом и зато је разумно запитати се колико нам је нешто заиста важно и колико вреди уложити у то.

Оцена наставника:

(дакако)

Батице, где ми је ауто? (Dude, Where’s My Car? 2000) је америчка комедија о двојици не баш интелигнетних момака Ештону Кучеру и Шону Вилијаму Скоту који се буде без сазнања шта им се дешавало прошле ноћи, а испоставља се да је то битно не само због њих, већ за спасење читаве галаксије.

Критички осврт: Филм је тенденциозно рађен да буде глупав и у томе се у потпуности успело. 🙂 Не могу да кажем да нема смешних фора, али су листом приземне. Очигледна је и пародија на неке филмове попут „Људи у црном“, а да ли је и успешна, то је већ друга прича. Углавном – забаван и површан филмић са сасвим океј глумцима. Идеалан да одморите мозак.

Едукативни моменат: Шон је пронашао излаз из неколико опасних ситуација захваљујући образовним емисијама о животињама које је волео да гледа. Није важно како стичемо знање; важно је да га стичемо и да можемо да га употребимо када нам затреба.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Инспектор Гаџет (Inspector Gadget 1999) је филм рађен према цртаној серији из 1983. Метју Бродерик је ноћни чувар који има сан да буде полицајац и херој у кога ће се заљубити научница Џоели Фишер. Једне ноћи зликовац Руперт Еверет је убио Џоелиног оца Ренеа Обержоноу и украо његов рад на механичким деловима људског тела. Метју је покушао да ухвати Руперта, али је том приликом гадно настрадао. Џоели га је спасила тако што му је уградила механичке делове и од њега начинила инспектора Гаџета.

Критички осврт: Ово је један наиван, инфантилан дечји филм и мислим да је сасвим прикладан за публику којој је намењен. И глума је наивна, такође, мада није лоша, заиста. Филм је и ведар, додуше са тек повремено виспреним хумором (углавном је сведен) и шаље добре поруке.

Наравно, може ту да се замери штошта, као што је рецимо Џоелина претерано површна емоција гледе смрти њеног филмског оца. Но, на то може да се и зажмури, тим пре што је дечји филм у питању који је више адутирао на то да буде ведар и забаван, тако да се (мучни) мотив смрти овде заиста не уклапа.

Едукативни моменат: Метјуа нису хтели да приме у полицију, али је он, свеједно, показао храброст и постао прави јунак. Немојте очекивати да ћете увек добити потврду за своја дела и да ће вас радо примити у друштво „одабраних“, али то неће умањити то колико заиста вредите.

Оцена наставника:

(не баш претерано јака)

Краљевска битка (バトル・ロワイアル 2000) је јапански филм о футуристичком друштву које се бори са мноштвом проблема. Како би их превазишле, власти су одлучиле да организују посебну врсту школске реформе. Циљ је да се млади науче да поштују старије, а метода се састојала у томе да се одабере једно одељење и ђаци из тог одељења одведу на пусто острво. Тамо добијају задатак да поубијају једни друге у року од три дана све док не преостане један или – нико. Управо се то десило главним јунацима у овој причи. Они су мислили да су кренули на излет, а у ствари су завршили у крвавим играма.

Критички осврт: Ово би била претеча и уједно јапанска варијанта „Игара глади“ и морам рећи сасвим успешна. Иако је филм потпуно суров и не увек претерано уверљив, а повремено и смешно патетичан, радња све време држи пажњу, слојевита је и даје већини ликова у арени дубоку, животну причу и идентитет (који недостаје деци у арени америчке верзије јер се у том филму на томе није инсистирало, већ је фокус био углавном на главној хероини). Сцене су одрађене заиста одлично и оригинално, без обзира да ли су акционе или већ неке друге. Крај је претерано развучен и толико је у духу јапанске културе да је његов смисао у доброј мери нејасан. Но, гледајући филм као целовито дело, уопште није лош, напротив.

Едукативни моменат: Ако бисмо сцену где јапански наставник држи уводни час својим ђацима о преживљавању посматрали као критику школства (што сигурно и јесте), увидели бисмо шта је ту у ствари погрешно. Наставник је (у филму на екстреман начин) инсистирао на ономе што је сам сматрао важним, пренебрегавши потребе својих ђака. Да бисмо било кога било чему научили, морамо да водимо рачуна и о мотивацији. Ако неко не жели нешто да научи, можемо то поштовати, а можемо и да се потрудимо да тог неког заинтересујемо. Рад на томе да заинтересујемо некога за нешто важан је и за послове ван наставе.

Оцена наставника:

(може)

Тамна страна Месеца (The Dark Side of the Moon 1990) је један од оних филмова који се снимао директно за тржиште видео-касетама. У питању је футуристички филм који се бави посадом једног свемирског брода у мисији поправке сателита са нуклеарним наоружањем. Већ на самом почетку филма запали су у проблеме са техником. Системи за одржавање живота су се нашли у квару и док су они покушавали да пронађу узрок, увидели су да је њихова летелица ушла у орбиту на мрачној страни Месеца.

Критички осврт: С обзиром на то да су филмови који су се снимали за видео-клубове обавезно слабијег квалитета и за потребе лагане забаве, овај и није испао тако лош. Дефинитивно је у питању филм са питком радњом и поједностављеним хорором (боље речено смешним), а у складу са тим и театралном (мада не и катастрофално лошом) глумом, али има и својих добрих страна. Рецимо, прича је сасвим у реду и није потпуно класична. Спој свемирске фантастике и религијских момената није лоше испао (обично тај спој није најсрећнији у филмовима које сам гледао до сада). Уз то, поједине сцене су ефектне, а закључак филма је заиста занимљив. Има занимљивих (мада нејасних) решења, па је тако централни компјутер у виду девојке робота која седи у столици и са њом чланови посаде могу да разговарају.

Има и пар недоследности, па је мртви астронаут час у униформи, час у спаваћици, али ништа неопростиво. Већи је проблем што би се логика могла оспорити самој радњи (рецимо зашто је враг дозволио да га уништи пројектил, ако је већ преузео централни компјутер). Укупно гледајући, филм није незанимљив, има пристојну динамику и довољно је забаван.

Едукативни моменат: Узрок свих проблема је што чланови посаде нису веровали једни другима. У сваком тиму је то велики проблем и тешко да било шта може да се уради ако поверења нема.

Оцена наставника:

(нагиње ка четворци)

Месец 44 (Moon 44 1990) је немачки филм на енглеском језику. Једна компанија у будућности губи своја добра диљем галаксије и проучивши тактику свемирских пирата, било им је јасно да ће следећа мета бити Месец 44. У дефициту пилота, челници компаније одлучују да тамо пошаљу затворенике као одбрану, а и агента Мајкла Пареа како би истражио зашто тамошњи шатлови мистериозно нестају.

Критички осврт: О самој причи могу да кажем да је слојевита јер се дешава на више нивоа, мада и сасвим класична, са више-мање стереотипним ликовима. Мистерија у овом филму је тек у покушају јер нема богзна колико сумњивих који би могли да поткрадају компанију и отимају шатлове. Иако филм није најдинамичнији могући, ипак у доброј мери држи пажњу. Глумци су сасвим у реду, али је глума могла да буде и боља.

Едукативни моменат: Тек када су затвореници и млади хакери дошли до тога да не треба међусобно да се сукобљавају, извукли су живе главе са Месеца 44. Да бисмо постигли било какав циљ, не треба да се свађамо са људима са којима радимо, ма како различити били.

Оцена наставника:

(али гравитира ка четворци)

Судњи дан (Doomsday 2008) је постапокалиптични филм који се дешава на територији Велике Британије. Пошто је завладала епидемија смртоносног вируса, Британци су пронашли решење тако што су државу поделили зидом на два дела – један у коме су болесни у тзв. карантину и други у коме се здрави. Здрави су бездушно убијали сваког ко би хтео да уђе у њихову зону, а међу болеснима завладала је анархија која се завршила колапсом. Након двадесет година у друштву здравих, које није било лишено проблема, наново се појавио смртоносни вирус. Једину наду да и то друштво не пропадне видели су са друге стране зида.

Критички осврт: Иако у филму нема оригиналних сегмената, те има преписивања из других остварења попут „Побеснелог Макса“, овај филм ипак има да понуди неку иновативност. Све време се смењују поджанрови, тако да нас је режисер Нил Маршал „прошетао“ кроз различите приче (има ту и дистропичног друштва, повратка у средњи век, епидемиолошке апокалипсе, класичног кримића, акције итд) и при томе ни у једном моменту није изгубио на динамици. Филм је све време узбудљив и држи пажњу, а сви делови су добро уклопљени. Прича је баш добра, мада би се логици вероватно дало оспорити штошта, пре свега у мотивима ликова, а и решење мистерије је више него предвидљиво (но, сасвим научно, такође). Глумци су добро одабрани, без грешке.

Едукативни моменат: Оно што је одржало одређену популацију људи живим је биодиверзитет. Разноврсност гена омогућава природи (којој и ми припадамо, иако то често заборављамо) да преживи чак и приликом катастрофа већих размера. Увек ће се појавити јединке одређених генотипова које ће моћи да преживе у новонасталим условима, ма како ти услови били неповољни. У томе је значај биодиверзитета и зато о њему и учимо.

Оцена наставника:

(мање)

Биолошка опасност: Нулти пацијент (Biohazard: Patient Zero 2012) је филм о катастрофи која се десила у једној научној установи. Установа се, наводно, бави истраживањима у оквиру агрономије, али и тајним војним пројектима. Десило се да је управо тај део измакао контроли и научници су се заразили вирусом који изазива убилачку агресију. И сада је војска на путу да побије све запослене у установи како би спречила пандемију ширих размера.

Критички осврт: Прича је сасвим неинвентивна, а радња је нефокусирана. У једном тренутку потпуно је нејасно да ли је тема убијање научника или борба заљубљеног пара да преживи. Мотиви ликова су ништа више јасни, а поједини ликови, попут шерифа, нису ни потребни.

Дијалози су предугачки. Само објашњење шта се дешава траје безмало као једно просечно предавање. Што је још горе, дијалози су потпуно сведени – имао сам осећај као да гледам неку латиноамеричку сапуницу. И продукција је ту негде, а и глума. Оно што би требало да је драматично, у ствари је смешно. И цео филм је смешан, иако се не ради о комедији.

Едукативни моменат: У филму су експериментисали са агресијом, али ниједан експеримент неће показати да је то добро и пожељно осећање. Агресија је увек деструктивна и за онога ко је агресиван и за његову околину.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Краљевство викинга (Vikingdom 2013) је епска фантастика која се дешава у време када су викинзи почели да прихватају хришћанство. Сујетни бог Тор (Конан Стивенс) одлучио је да прекине владавину једног Бога и казни незахвалне људе. У томе га једино може спречити Доминик Персел, ратник који се вратио из мртвих.

Критички осврт: Филм је замешатељство различитих поджанрова, па осим нордијске, има ту и грчке митологије (када Доминик Персел сазнаје да је његов отац у ствари бог, а који се на дан зачећа прерушио у краља за кога је веровао да му је отац – мотив у неколико прича о Зевсу), а и зомбија. Ту, такође, има и преузетих мотива из других остварења у овом поджанру, па је видан утицај „Господара прстенова“ и „Конана“. И поред свег тог мегамикса, прича је, целокупно гледано, прилично класична и предвидљива.

Поједине сцене су сувише наивне, па су, тако, људи у тврђави на узвишењу видели ратну флоту тек кад су бродови малтене пристали. Сцене борбе су, такође, прилично наивне, мада се око специјалних ефеката јесу потрудили (иако је очигледно у питању нискобуџетни филм). Око глуме, пак, нису се потрудили готово нимало. 🙂 Доминик има импресивне мишиће, али нимало енергије. Ни други нису били на висини задатка и лоша глума је срозала рејтинг овог филма са осредњег на исподпросечни.

Едукативни моменат: Доминик у првом тренутку није желео да прихвати љубав ратнице Натасије Малте јер се био заветовао богињи љубави Џеси Мос. Међутим, управо га је богиња саветовала да се не окреће сувише прошлости јер ће у том случају пропустити будућност. Другим речима, у животу ће нам се дешавати непријатни, тужни, па чак и трагични догађаји, али живот иде даље и то морамо да прихватимо.

Оцена наставника:

(на тројку)

Лов на чудовишта (捉妖記 2016) је кинески филм о чудовиштима која су људи протерали из свог света. У тренутку када прича почиње, у земљи чудовишта влада грађански рат и нови краљ прогони стару краљицу која је трудна. Она успева да побегне у свет људи, тачније у једно село и свој плод преноси на младог вођу тог села. Сада је он тај који мора да изнесе трудноћу, али и избегне и ловце на чудовишта који знају за нерођеног принца и хоће да га се домогну.

Критички осврт: Кинези су познати по томе што праве необичне филмове и овај није изузетак. У ствари, врло је препознатљив њихов стил, са луцидним дијалозима и акробатским карате захватима. Оно што овај филм чини необичним је спој једне инфантилне, дечје приче (у пар наврата имао сам утисак да гледам „Мапет шоу“), са изузетно суровим дешавањима. Уз то, морам да поменем да се иза преслатких анимација чудовишта крије изузетно јака алузија на децу са посебним потребама и уопште људе који су другачији. Овај филм не нуди решење за такве особе, али добро поентира, односно уочава њихов статус у друштву и проблеме са којима се боре и они који су другачији и чланови њихове породице и сви други. То овој живописној причи даје довољну дубину и озбиљност да је чини слојевитом и вредном пажње.

Едукативни моменат: Људи који су другачији нису чудовишта и не треба да живе изоловано. Ако се то заиста дешава, онда су чудовишта управо они који такав однос праве.

Оцена наставника:

(од мене)

Лако Је Критиковати 4

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пусти праву унутра (Låt den rätte komma in 2008) је шведски филм који је рађен по истоименом роману Џона Аџвида Линдквиста, али је режисер Томас Алфредсон себи дао прилично слободе (ово знам из „друге руке“ јер књигу нисам прочитао). Главну улогу тумачи дечак, не старији од 12 година, који је жртва својих насилних другара у школи. Он то насиље подноси ћутке, као и своју не баш срећну породичну ситуацију. Све се мења када се у његовом животу појављује девојчица која се недавно са старатељем доселила у комшилук. Између њих двоје развија се нежно пријатељство које се не прекида ни када дечак сазнаје да је девојчица заправо вампирица.

Критички осврт: Овај филм носе деца и то уопште није било једноставно јер дефинитивно није у питању Дизнијев блокбастер где птичице цвркућу и сви умилно певају. Овим филмом доминира насиље и то какво давно нисам видео; и овоземаљско (мали и велики хулигани из окружења главног лика), али и оноземљаско (напади вампирице, али и њеног старатеља који са преданошћу психопате сецка вратове својих жртава, а себи, у безизланој ситуацији, сипа киселину на лице). То би значило да филм свакако није баш за свакога, али веома верујем да би се допао и онима који иначе не воле фантастику. Европски филм, за разлику од америчког, има некакав шмек и много више полаже на то да буде уметничко остварење, те иако немам много „филмског искуства“, потврђујем да је „Пусти праву унутра“ то постигао. Радња је донекле предвидљива, као и начин како ће се завршити, али мислим да режисер није имао на уму да нас изненади тиме, већ самом причом која је невина и дечја, а смештена у мрачно и застрашујуће окружење.

Вампиризам је у филму представљен мање-више класично, као у небројено филмова до сада (вампири су бесмртни, не воле Сунце и не могу да уђу у туђу кућу без позива), али без неких посебних екстра моћи. Додуше, девојчица је представљена јачом него што би јој узраст и конституција дозволили, али ми до краја филма није баш најјасније колика је та снага заправо. С једне стране једва је савладала знатижељног комшију, а у једној од последњих сцена у пар секунди растргла је (и то буквално) три дечака на базену (мада, истина, није приказано како).

И једна моја импресија која није у вези са фантастичним. Шведска је приказана баш онако како је и замишљам: хладна, са отуђеним и досадним људима. Онај ко је био тамо надам се да ће ми пренети праву слику уколико ова то није.

Едукативни моменат: Насиље над дечаком приказано у филму мало ко примећује, иако је и оно страшно, као што је и оно које чине вампирица и њен пратилац. Некако смо склонији да примећујемо крупне ствари, али не и „ситне“, које се дешавају чешће, свакодневно и због којих деца и људи пате. Јер, ако је нама ситно, свакако није жртвама тог насиља. Сваки облик насиља, ма како минорно изгледао, морамо осудити.

Оцена наставника:

(без дилеме)

Чаробњак и бела змија (白蛇傳說之法海 2010) је кинески филм заснован на тамошњој легенди о Белој змији (о којој баш ништа не знам). Ради се о некој врсти епске фантастике смештеној у доба где је испреплетан свет људи и демона, а ове потоње држи на одстојању свештеник кога тумачи Џет Ли, заједно са својим многобројним ученицима. Демонка која има облик беле змије Хујенг Шинги заљубљује се у травара Рејмонда Лејма коме спасава и живот, када је пао са литице на којој је брао лековите биљке. Она прелази у свет људи и постаје му жена. Међутим, свештеник (чаробњак, шта ли је већ) противи се овој вези и сукобљава се са демонком. Она је одлучна да се бори за своју љубав.

Критички осврт: У овом кинеском и хонгконгошком остварењу, бајковити свет који га чини готово дечјим филмом (зеке и корчњачице које причају и мишеви помагачи попут оних из приче о Пепељуги) прати једна пренаглашено романтична сага, „исецкана“ низом комичних ситуација. Све то прати акција и сцене борбе су веома озбиљне, урађене баш онако како Кинези воле да их раде; са све летењем кроз ваздух, што људи, што воде, што осталих објеката из природе и уопште окружења. Филм се зато прилично ослања на специјалне ефекте који су некад на висини задатка, а некад баш и не. Но, то није моја највећа замерка. Замерка се односи на дијалоге који су сведени, а аргументација зашто Џет Ли упорно покушава да раздвоји заљубљене уопште није јасна, тим пре што демонка заиста помаже болеснима (преко свог супруга травара), што би он, као заштитник људи, требало да подржи.

Одабир демона је занимљив, али и већ виђен (шишмиш-демон је, погађате, вампир). Па, ипак, у креирању тих бића има ту и аутентичног кинеског, тако да општи утисак није лош. Демони су листом у облику животиња са различитим моћима, углавном зли и лоши по људе, али и заводљиви. Ово потоње је у спрези са религијским мотивом који прати филм, пре свега кроз лик Џета Лија, те има јасну поруку да зло лако може да нас скрене са правог пута.

Допада ми се како је директор камере одрадио свој посао и увек када гледам неки кинески филм, имам утисак да они много пажње обраћају управо на то како ће кадрови и окружење у њима изгледати. Као да филм посматрају као скуп уметничких фотографија, а не целину коју ти кадрови чине. Да ли ми се допада и филм као целина? Па, мислим да Кинези могу и боље од овога.

Едукативни моменат: Вреди се борити за оне које волимо, као што је то чинила демонка Бела змија, али и за своја уверења, као што је то чинио чаробњак. Па, ипак, као што се он у једном тренутку филма преиспитивао да ли је у праву, тако то треба и ми да чинимо.

Оцена наставника:

(на два)

Криш 3 (Krrish 3 2013) је индијски филм о суперјунаку чије је име у наслову. Он је готово јак као Супермен и такве и моћи има, али и мисију да се бори за добробит човечанства. Његов отац (кога тумачи исти глумац) је научник који му помаже у његовој мисији, а успут и покушава да уз помоћ светлости, која се под тачно одређеним угловима одбија о огледала, мртво поврати у живот. Јасно је да Криш има за противника супернегативца и то је у овом филму његов брат, који је парализован од врата наниже и покушава да нађе лек за себе, а у слободно време и убија људе шаљући им најразноврсније заразе.

Критички осврт: Филм је, најблаже речено, веома наиван, и то се не види само у радњи и заплетима, већ и у дијалозима, ликовима и њиховим поступцима, па чак и у драматичној музици, као и драматичном наратору који се укључује да најави неки лик или дешавање. Наука је схваћена олако, потпуно дечје. На пример, једна од зликовачких суперхероина настала је укрштањем човека и камелеона, па има моћ да промени и свој лик и тоалету коју носи. Цврц. 🙂

У радњи филма и у ликовима нећете пронаћи ништа оригинално. Већ поменута зла хероина, као и други негативни суперхероји, веома су налик онима из серијала о Икс људима, а Криш је добрица коме баш не иду од руке овоземаљска занимања, што је већ виђено у причи о Спајдермену. И комплетна радња је класична борба између добра и зла, која кулминира на крају у епској бици где зграде падају, а стакло и бетон се ломе… Ипак, оно што даје неки шмек овом филму је то што је он ипак боливудски, а то значи да је режисер успео да у једну причу о суперхеројима смести и мјузикл, па можете видети главног јунака, али и друге, како певају и играју са увежбаном кореографијом. 🙂 У филму има и религијских момената, пре свега у вези са светлошћу са којом „петља“ Кришов тата, а која симболише тамошњег Бога. Дакле, ипак су Индијци успели да убаце и нешто својег, али је филм технички гледано пропратио све моменте холивудског хита.

Не допада ми се што се филм темељи на теоријама завере, које су иначе болно место многих, па чак и развијених друштава (а нисам стекао утисак да се Индија броји у таква). Главни зликовац прави болести по свету, како би његова фармацеутска кућа потом пласирала лек на коме ће, наравно, зарадити. Такође, приказане су све могуће злоупотребе генетичког инжењеринга које би вам могле пасти на памет. Утицаји филмова на (необразовано) становништво нису занемарљиви јер многи не умеју да разликују фантастику од реалног живота.

Едукативни моменат: Овако наиван филм може имати само једну поруку коју и изговара Криш при крају: колико год да је зло моћно, добро увек на крају победи! 🙂 Ја нисам сигуран да је то заиста тако, али оно што је извесно је да су добра дела, ма колико год ситна била, право суперхеројство и ту идеју која се понавља током филма у потпуности подржавам.

Оцена наставника:

(мно-о-ого вуче на један)

Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 1984) је хорор филм и је први филм светски славног Џонија Депа, тада тинејџера. Главни антагонист је убица Фреди Кругер, препознатљив по својој пругастој дуксерици, изгорелом лицу и сечивима на руци. Кругер је убијао децу и спаљивао их је у пећима у топионици где је радио. Полиција је успела да га ухапси, али је ослобођен због нерегуларности током хапшења. Зато су се родитељи из тог места организовали и спалили га живог. Ту ипак није био крај њиховим мукама, јер се Фреди „вратио“, овај пут у дечје снове и наставио да их убија.

Критички осврт: Сама идеја на којој овај хорор почива је генијална, а морам признати да је режисер Вес Крејвен фантастично испреплетао свет ноћних мора са реалним. Додуше, Фреди проналази и другачије портале да доспе у наш свет осим снова (рецимо кроз зидове, телефонску линију, воду из каде), али је све тако урађено да је јасно да неке границе оноземаљског не може да пређе. Но, опет је довољно близу да све буде баш застрашујуће. Специјални ефекти, као и глума, када сада гледам, дефинитивно су смешни, али то су ипак осамдесете.

Не познајем довољно амерички правосудни систем, али ми прича о Фредијевом пуштању из притвора (због кога су родитељи дошли на идеју да га спале), баш не пије воду. Некако верујем да је то могло и боље, али као што написах, ипак су то (наивне) осамдесете.

Едукативни моменат: Главна глумица у филму и једина преживела девојчица Хедер Лангенкамп победила је Кругера тако што је престала да верује у њега. Током читавог филма њени снови су је мучили. Можда, уколико дозволимо да нам снови загосподаре животом постаће права ноћна мора. Лепо је сањати, али је потребно живети у реалности.

Оцена наставника:

(на пет)

Дан трифида (The Day of the Triffids 2009) је филм из два дела или мини серија, како желите, у продукцији куће Би-Би-Си, а представља римејк из 1962. Ипак, радња, а и поставка филма, разликују се од те „древне“ верзије и трифиди у овом случају нису ванземаљци, већ биљке људождерке, довучене из Заира, како би се од њих добијало еколошко гориво.  Трифиде су опремљене отровном бодљом којом погађају очи жртве и могу да је ослепе. Чак и водећи стручњак за ову врсту, кога тумачи Скот Дугреј, стицајем несрећних околности био је повређен и привремено ослепљен и то баш у време када се дешавала метеоритска киша са задивљујућим ефектима на небу. Стручњаци за ту појаву су били проценили да ће цео тај небески „шоу“ бити безопасан по људе, али се испоставило да је један тренутак ипак био судбоносан и тада је цело становништво ослепело. Готово одмах се дешава апокалипса и тек малобројни који су због овог или оног разлога сачували вид (попут поменутог Скота), покушавају да пронађу решење да преживе у новонасталој ситуацији и успут се изборе са крвожедним трифидама које су се ослободиле.

Критички осврт: Иако сам осећао сажаљење док сам гледао догорелу звезду некада хипер-популарне тинејџ серије „Беверли Хилс, 90210“ Џејсона Пристлија како се „мучи“ у тек нешто виђенијој споредној улози нискобуџетног СФ-а, морам да признам да филм заправо и није лош. Радња држи пажњу, апокалиптично друштво је дочарано прилично уверљиво, а глума је сасвим коректна. Рецимо, за улогу главног негативца одабран је Еди Изард и избор је заиста добар.

Додуше, филм има пропуста, па су неки поступци ликова нелогични (као када Едијев човек одвози Скота и Џејсона у шуму како би их оставио на милост и немилост трифидама, наместо да их много једноставније и по себе мање опасно убије на лицу места и тако изврши задатак који је добио од шефа), а тако одрађени да би се главни лик сачувао. Ипак, таквих пропуста нема много и нису превише спорни. Много већу замерку бих дао на то како су сценариста Патрик Хербинсон и режисер Ник Копус замислили трифиде. Наиме, некако су им дали превише кредита, иако су ипак у питању биљке, па тако оне имају и некакав интелект и чак, колективну свест. Људе које убијају неке поједу, а друге не, као да им је убијање циљ, што има логике ако желе да постану доминантна врста, што опет има логике ако постоји компетиција, али овде је у питању однос предатор – плен и при томе су им људи, према речима Скота, главна храна. Уколико би их све побиле, гладовале би (тим пре што их има баш много и имају праву хиперпродукцију у размножавању), а то баш и не звучи интелигентно. 🙂 Екологија је ту тек проблем, а због описаног односа предатор – плен, дискутабилни су и еколошка ниша и еколошка валенца. А начин заштите од трифида, помоћу религијске маске афричког племена у коју се сипа отров који безопасно доспева до очију, некако ми је на стакленим ножицама и помало квари цео утисак.

Едукативни моменат: Ми увек користимо друге врсте не водећи рачуна како и колико и изазивамо глобалне промене. Тако да може да се деси да се лако створе услови у којима ће се природа окренути против нас.

Оцена наставника:

(са пар минуса)

Инвазија (The Invasion 2007) је филм који почива на стаменим плећима Никол Кидман, која глуми психијатра, што је мање важно и бившу супругу лика кога тумачи Џереми Нордам, што је више важно, пошто он ради за агенцију владе САД која се бави свемирским летовима. Наиме, након истраге несрећно настрадалог шатла „Патриота“, Џереми је пронашао ванземаљски облик живота, налик на гљивицу, али на несрећу и тај облик је пронашао Џеремија. Када једном запоседну тело, попут какве заразе, ванземаљске гљивице преузимају контролу над њим, са крајњим циљем да преузму контролу над комплетним становништвом и тако и читавом планетом. Никол увиђа да нешто није у реду, а онда и шта није у реду и креће јурњава да спасе себе и свога сина.

Критички осврт: Мучена Никол, као што већ написах, практично носи цео овај филм. Намерно користим овај епитет јер сам је већ у неколико наврата гледао у досадним филмовима и још досаднијим улогама, те имам осећај као да је једини њен критеријум за избор неке улоге – да буде водећа. Додуше, звезда таквог калибра такве улоге и заслужује, али не у овом филму. Филм је иначе адаптација романа „Отимачи тела“ Џека Финија, који је доживео екранизацију већ четврти пут, са тим да је свакако најуспешнији онај са Доналдом Садерландом из 1978. Ова верзија није донела ама баш ништа новог, осим што има срећан крај јер су научници (уз малу Николину помоћ) успели да пронађу лек за ванземаљску болест и то морам признати прилично научно коректно, а једноставно. Све остало је прича без приче, са много бесциљне јурњаве, запаљеним и преврнутим колима и свим другим ефектима који чине једну акцију, жанр који иначе, погађате, не волим. 🙂

Ипак морам да приметим да је Никол Кидман добро одабрана, пошто људи обузети ванземаљском болешћу не показују осећања, те је она морала да се труди да их крије, а њено лице и карактер делују хладно. Можда би због тога Мишел Фајфер била боље решење за ту улогу. И лепша је. 🙂

Едукативни моменат: Једини начин да се нека епидемија сузбије су – вакцине, колико год оне изгледале непопуларно у необразованој Србији. И то није научна фантастика, то је заиста чињеница, као што је и чињеница да су исте те вакцине спасиле милионе живота до сада.

Оцена наставника:

(са нешто мало плусева)

Ја сам број четири (I Am Number Four 2011) је амерички тинејџерски акциони научно фантастични филм који приказује борбу између две ванземљаске расе, али на Земљи. Једна од те две расе практично лови припаднике друге, који су на нашој планети покушали да нађу уточиште. Прича прати борбу младића кога тумачи Алекс Петифер, али коме помажу овоземаљски и ванземаљски пријатељи.

Критички осврт: Борба ванземаљаца на нашем тлу није новина и већ је више пута виђена у другим, мање или више успешним остварењима. Разлика је само у причи, те детаљима који је чине. У овом случају прича није лоша, а окосницу чини то да деветоро моћних ванземаљаца са планете Лоријен да би били побеђени, морају да буду убијени тачно одређеним редом (отуда и назив филма). Зато се Лорињани одлучују за стратегију да тих деветоро буду одвојени и расути по свету, а како би их зли Могадоријанци теже нашли. На крају филма мењају стратегију и двоје Лорињана (сам Алекс и другарица му Тереза Палмер) одлазе у потрагу за осталима, а како би удружили (не мале) снаге. И то је једна добра порука филма.

Зли Могадоријанци су нашминкани баш тако да буду зли, те се шминкер држао добро опробаног рецепта; ситни ајкуласти зуби, ћелаве главе са тетоважама и очи толико црне да ту дужице нема. Лорињани су, пак, иако опасни, дефинитивно лепи, а како бисмо навијали за њих. 🙂 И моћни и то веома и ту је нелогичност у филму јер је њихова моћ толика да их је готово немогуће победити (мада супротна страна има више него разорно оружје), а сваки од њих деветоро има заштитника са неупоредиво мање моћи који гину малтене приликом првог сусрета са непријатељем. Тако да је логично питање кога они то штите и зашто (забога) или су тек само топовско месо. Мада, опет, можда су они заштитници били само док су њихови штићеници деца, са још неразвијеним моћима, али и тада је питање колико су они заиста могли да заштите (Могадоријанци су баш опаки 🙂 ).

Углавном, филм, иако је прилично опрезно рађен, без превише излета у нешто што је оригинално, свакако држи пажњу. И у првом делу који је више тинејџерски и у другом који је више акциони. Прича је мање-више одржива, глума, па, пристојна, а специјални ефекти сасвим добри. Ипак, има доста тога што у овом филму треба кориговати како би био солидно дело СФ-а.

Едукативни моменат: Појединац може да има изузетне способности, али велика дела може да оствари много лакше уколико свој таленат удружи са другима.

Оцена наставника:

(јака)

Уздигнуће пакла (Hellraiser 1987) је британски хорор који је режирао Клајв Баркер. Почиње причом о развратном авантуристи (Шон Чепман) у потрази за новим искуствима, па је тако у Мароку од дилера купио коцку која се расклапа, а која ће му приуштити задовољства екстремног садомазохизма. Када је Шон расклопио коцку, на тавану своје куће, обрео се у димензији застрашујућих бића Кенобита која су га буквално растргла ланцима. У његову кућу се након неког времена усељава његов брат Ендру Робинсон са својом неверном супругом (варала га је управо са Шоном). Када су обилазили таван, Ендру се случајно повредио и крв која је потекла и пала на под била је иницијална каписла да Шон, чији су остаци били испод таванског пода, наново оживи и почне да се, па да кажем, склапа. 🙂 Неверница Клер Хигинс затекла је „недовршеног“ Шона на тавану и још увек заљубљена у њега пристала је да му помогне да се „комплетира“, а то је могао да изведе само тако што ће да преузима делове тела мушкараца које ће она довести у кућу. То је подразумевало да Клер обилази барове и заводи те мушкарце, па је њена пасторка Ешли Лоренс посумњала да она заправо има аферу. Пратила ју је до тавана где је имала шта да види. У међувремену је пронашла коцку и ослободила Кенобите који уопште нису били задовољни што им је Шон побегао. Тако почиње трка где свако јури сваког.

Критички осврт: И поред наивне глуме и специјалних ефеката који нису ни близу данашњим, овај филм је заиста гадан и није за свакога. Сама идеја да пакао представља посебну димензију није нова чак ни за оно време, али све остало је прилично оригинално. Коцка која отвара димензије је заиста занимљива идеја, а бегунац Шон који склапа своје тело узимајући ресурсе за то из убијених жртава јесте језиво, али и прилично добро смишљено. Кенобити су временом постали култни демони, специфични и нигде другде виђени. Занимљиво је да је овај филм доживео много, али заиста много наставака и да су се режисери учестало мењали, али нити су променили идеју, нити дизајн коцке, па чак ни главног Кенобита. Очигледно су закључили да оно што је добро не треба мењати. И ја мислим да је ово један добар и добро осмишљен хорор, са причом која се фино уклапа и без већих грешака.

Едукативни моменат: Није свако ново искуство добро и не треба баш све пробати у животу, ма како привлачно изгледало.

Оцена наставника:

(добра)

Конан Варварин (Conan The Barbarian 1982) је епска фантастика смештена у фиктивну Хиборијанску еру, хиљаде година пре прве модерне цивилизације. Конан, јунак из наслова, као дечак је живео у селу у које је дошла банда предвођена чаробњаком, кога тумачи одлични Џејмс Ерл Џоунс, те побила све одрасле, укључујући и Конанове родитеље, а сву децу, па тако и Конана, одвела у ропство. И Конан је морао да ради тежак физички посао, али је надживео све остале заробљенике и постао – Арнолд Шварценегер. 🙂 Када је одрастао, најпре је био гладијатор, а када су га из ропства напокон ослободили, постао је лопов и ишао из пустоловине у пустоловину заједно са другаром (Гери Лопез) и девојком у коју се заљубљује (Сандал Бергам). Главни плен били су му храмови које је подигао сам чаробњак (Џејмс) који је постао врховни свештеник култа змије. Након једне успеле пљачке, када се са друштвом напио у кафани, заробио га је краљ тамошњег града Макс фон Сидоу и затражио од њега да спасе његову кћерку мезимицу, а која је отишла, заведена, за злим чаробњаком. Конан је пристао јер уз награду коју је краљ понудио, имао је и личне разлоге – за осветом.

Критички осврт: Према мом мишљењу, ово је можда и најбољи филм из области епске фантастике свих времена. Прича је комплексна, слојевита и оно што је занимљиво, не представља борбу добра и зла, како смо већ навикли. „Добрица“ у филму је дивљак (Шварценегер је, запањујуће, одлично глумео, прави је варварин 🙂 ), убица, лопов, који ради за паре и који се свети. Он је аутентичан антијунак кога холивудски филм, на срећу, није улепшао и превео у романсирану верзију. Неке сцене и изгледају стриповски (као она са почетка када Џејмс сече главу Конановој мајци), а и различити амбијенти, уз све сценографију, потпуно дочаравају оно што можемо да видимо у стриповима. Додуше, разне сцене су биле инспирисане разним мотивима, па тако има ту и мало митологије, што нордијске (Конанова љубљена се постхумно појављује као Валкира и помаже му у борби), што јапанске (сцена када по Конановом телу чаробњак (глуми га Мако Ивамацу) исписује симболе инспирисана је причом о оном јапанском несрећнику који је остао без ушију), а могло би још свашта ту да се нађе, али би о томе требало да се пише неки много бољи познавалац од мене (са црним појасом, мој је тек црвени 🙂 ). Оно што ја могу да кажем је да је филм сасвим извесно ремек-дело.

Занимљиво је да је планирано да филм буде снимљен у тадашњој Југославији, али се од тога одустало због несигурности у држави изазваној смрћу неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита. 🙂

Едукативни моменат: Конанови циљеви мењају се како се његов живот одвија и како упознаје нове људе. И без обзира што неке од тих циљева он и остварује, његов пут се тиме не завршава и он и даље трага. Како год нам се живот одвија и шта год да смо постигли, он се не завршава и увек постоји простор за нове активности и нове људе, а зашто да не – и нове успехе.

Оцена наставника:

(једина могућа оцена)

Пандорум (Pandorum 2009) је постапокалиптична фантазија која прича о посади свемирског брода послатој тамо неке 2147. са циљем да колонизује планету налик Земљи, ван Сунчевог система. Посада је у хибернацији јер пут траје више од сто година. Након неког времена, два висока официра Денис Квејд и Бен Фостер буде се, али са амнезијом. Дакле, нити се ичега сећају, нити знају шта се десило са 60000 путника, колико је било на броду. Бен креће у потрагу, а Денис остаје у кабини да се бави поправкама. Међутим, обојица упадају у невоље; Денис обољева од пандорума, свемирске болести која изазива лудило, а Бен наилази на застрашујуће хуманоиде који лове оно мало људи што је преостало на броду како би се њима хранили.

Критички осврт: Овај филм има доста добру идеју, сјајне глумце (па и изненађујуће изборе глумаца јер обично се за водеће улоге узимају лепотани, а Бен Фостер баш и није један од њих), заиста је застрашујућ (и због крупних кадрова који доминирају) и надасве забаван. Драма се успешно премешта са ситуације на ликове и све време је динамично. Другим речима, филм држи пажњу.

Током филма сам очекивао некакво разрешење мистерије, али се на крају мистерија само усложнила јер је тешко рећи да ли су застрашујући суперљуди заиста стварни, да ли су они, заправо, измењени путници брода или плод маште малобројних преживелих. Изгледа да је завршетак без свих одговора тренд новијих СФ остварења која се баве свемирским истраживањима (сличан случај је и у „Прометеју“ о коме сам већ писао), али не могу да кажем да је то лошије од варијанте да одговоре ипак сазнамо. Чак, прилично добро је урађено.

Едукативни моменат: На почетку филма види се да ликови имају амнезију када се буде у новом амбијенту. Ако бисмо томе дали дубље значење, могли бисмо да закључимо да је приликом усвајања новитета некада потребно да одбацимо оно што је старо, опробано и сигурно.

Оцена наставника:

(пристојна)