Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 205

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвена светла (Red Lights 2012) је филм о двоје необичних научника и универзитетских професора Сигорни Вивер и Килијану Марфију који по читавој земљи откривају преваре разних видовњака и медијума. Иако врло лагано решавају сваки случај, суперпознати исцелитељ Роберт де Ниро остаје тврд орах и на добром путу да факултет (на којем ово двоје раде) призна његове моћи. 

Критички осврт: Идеја којом почиње овај филм, а то је да стручњаци откривају преваре лажних медијума и опсенара уопште није ни нова, ни ретка. Ипак, све делује свеже пре свега захваљујући харизми и духу које су од прве сцене унели Сигорни и Килијан. Међутим, филм не иде узлазном линијом како сам очекивао, мада ни не пада превише. Заправо, очекивао сам паметнију радњу. Иако се она кретала ка жанру који волим, те је све указивало да је Роберт не само натприродно моћан, већ и врло опасан, највише сам се радовао сукобу титана: њега и Сигорни. Али смо њу изгубили негде на средини филма. И то је врло антиклимактично јер се њих двоје поштено нису ни сукобили. Наместо ње на црту је изашао Килијан и он јесте пристојна замена, али лепушкасти момак против згодног маторог врага, где бисте све паре уложили (и изгубили) на овог потоњег, превише је класична акција. Но, на крају је испао неки солидан трилер, са финим једним преокретом и мало више патетичним крајем но што је права мера. И оно мало специјалних ефеката које филм има нису ме оборили с ногу, баш као ни сам филм, али је довољно добар за једно недељно поподне.

Едукативни моменат: У овом филму има много образовног садржаја и свакако га треба видети, али издвојио бих један дијалог који је и едукативан и духовит. Када је професор Тоби Џоунс рекао професорки Сигорни да не може негирати стварност зато што је не може објаснити, она му је узвратила да то није тачно. И дала му је пример. Она не може да објасни зашто Тобијев одсек има дупло већи буџет, али не пориче да је тако. Врло научно, мора се признати. 🙂

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Метаморфоза: Тицијан 2012. (Metamorphosis: Titian 2012 2012) је кратак филм снимљен у склопу промоције истоимене поставке Националне галерије Лондона. Младог господина Еда Спелирса привукла је лепота Ане Фрил, али пошто се ушуњао у њене одаје и видео је нагу, платио је велику цену.

Критички осврт: Занимљиво и иако изгледа апстрактно, врло је јасно шта се ту у ствари десило. И ту постоји читава прича која може да се протумачи на различите начине, али свакако је живописна и са врло солидним специјалним ефектима. Фотографија је сјајна.

Едукативни моменат: Да бисмо разумели сам назив филма, треба да се упознамо са две историјске личности. Публије Овидије Назон је био један од тројице најпознатијих песника Августовог доба (такозваног златног века римске књижевности), поред Хорација и Вергилија. Његово најобимније дело су „Метаморфозе“ у којем протагонисти доживљавају најразличитије преображаје. Ово дело 16 векова касније инспирисало је једног другог великана Тицијана Вечелија, италијанског сликара, да наслика три велика дела.

Оцена наставника:

(може)

Како горе, тако доле (As Above, So Below 2014) је филм о неколико младих, што научника, што авантуриста, који су се запутили у катакомбе подно Париза како би пронашли камен мудрости који је тамо, пре пет векова, скрио познати алхемичар Никола Фламел.

Критички осврт: Постоје филмови рађени техником пронађеног снимка који су подношљиви, али овај није један од њих. Јако је тешко уживати у филму када све време имате осећај мучнине због тремора камере. Ситуацију додатно погоршава то што ликови све време хистеришу што је очекивано јер се налазе у клаустрофобичном, мрачном простору. Режисер Џон Ерик Даудл је структуирао радњу тако да филм практично има два дела. У првој половини филма екипа се окупља и креће кроз катакомбе, а онда почиње да се дешава нешто што јако подсећа на загонетке које би решавао Индијана Џоунс. Тај део је Џон буквално претрчао и протагонисти релативно лако проналазе камен мудрости који је заправо само повод за причу, не и њен циљ. Тек тада почиње да се дешава оно због чега је филм очигледно и снимљен – обрели су се у паклу. Ту постаје јасно да је Џонова техника снимања у ствари лукавство да се дохака врло танком буџету, те пакао није испао тако лоше и чак донекле референцира на Дантеову „Божанствену комедију“. Мало је префорсирао и истовремено учинио површном причу да протагонисти морају да окају своје грехе и све у свему цео тај део је могао боље да се разради (баш као и ликови и њихови односи), али и овако је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Један од лајтмотива овог филма је реченица да у какав свет верујемо он такав и јесте. Ову реченицу бисмо могли да проширимо и да кажемо да ми градимо свет и да у то уносимо оно у шта верујемо. Ако верујемо да је свет лош и да му нема спаса, црни свет ћемо градити, али ако верујемо у праве вредности он ће бити светлији.

Оцена наставника:

(иде на три)

Кућа коју је Џек саградио (The House That Jack Built 2018) је прича коју говори лик из наслова, а којег тумачи Мет Дилон ка свом путу ка одређеном му кругу пакла. У својој причи он описује бројна убиства која је починио у периоду од више од деценије.

Критички осврт: Овај филм је скроз необичан по томе што Мет уопште не изгледа као прорачунати, хладнокрвни и прецизни убица јер изгледа и понаша се сметено, а такве и дијалоге води. Ипак, он то јесте и то сазнајемо све више како одмиче филм, а и његов лик се развија и постаје све опакији. Сцене убиства су врло узнемиравајуће, а Мет је јако убедљив у својој улози. Свеукупно, ово је један баш гадан хорор, врло добро режиран што од Ларса фона Трира свакако и очекујемо. На неки начин он је направио мекшу верзију „Природно рођених убица“ јер ту има и дигресија, које се односе на Метово детињство и ставове, које се по стилу режије и коришћењу документарних материјала већ битно разликују. Што се ставова тиче, неки од њих изгледају логично, али су заправо изврнути и опортуни. Испоставља се да Мет велича диктаторе и фашисте, попут Адолфа Хитлера и то има смисла јер поремећени бирају себи сличне, али оно што је занимљиво је да он потцртава њихову улогу икона. Неко је те људе подржавао јер они сами нису могли да почине сва недела која су починили и овде говоримо о великом броју људи, читавим народима. На много тога референцира овај филм, али понајвише на уметност и њен истински значај за људе. Такође много тога може да се чује у овом филму, искрени обожаваоци хорора и да виде, али свакако филм није за свакога. И ипак траје превише (преко два сата), што мислим да није плус за филмове који нису скупоцени блокбастери.

Едукативни моменат: Вергилије (тумачи га Бруно Ганц) је употребио термин епигонизам. Он га је употребио у негативном контексту, какав најчешће и има, а представља понављање старих културних, уметничких и научних образаца, посебно када су они већ превазиђени. Јавља се првенствено на прелазу књижевних епоха, када иновативне појаве коегзистирају са старима. Епигонизам има значење и у биологији и супротан је атавизму. Термин су употребили немачки биолози да би представили еволутивну појаву код појединих врста која је претекла своје доба, односно појавила се тек након дугог низа потомака.

Оцена наставника:

(јесте)

Посматрач (Watcher 2022) је прича о Американки Мајки Монро која је са мужем Карлом Глусманом дошла у Букурешт јер је он ту добио унапређење. Тек је почела да упознаје главни град Румуније, а већ је открила да је комшија из зграде преко пута посматра и прати. Ово је још више узнемиравајуће јер је актуелна прича о серијском убици којег зову „Паук“. Ипак, изгледа да јој не верује ни полиција, ни њен супруг.

Критички осврт: Иако глумци јесу били добри у својим улогама, саме улоге нису богзна шта, баш као ни цео филм. Идеја је далеко од неке иновативне и креативне, а радња је очигледно „без меса“ и у великом делу филма се практично не дешава готово ништа. Тек последњих десетак минута се дешава страшна сцена, а и она је некако очекивана јер је убица баш онај на кога је поентирано све време. Није ово лош филм, али није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Мајка је имала велики проблем да се обрати неком за помоћ или да учествује у разговорима јер није знала језик у страној земљи. Познавање било којег страног језика је предност, а када се већ нађете у страној земљи искористите да што више научите.

Оцена наставника:

(ово би било некако објективно)

Мама (Mama 2013) је филм о две девојчице које је њихов отац Николај Костер-Волдо, након што је починио вишеструко убиство, одвео у напуштену шумску колибу. Тамо је покушао да убије и кћерке, али га је спречила и убила нека сила. Девојчице су остале саме у колиби и одгајио их је ентитет који су назвале мама. Пет година касније пронашао их је брат близанац њиховог оца (наново Николај) који је, уз помоћ доктора Данијела Кеша и девојке Џесике Чајстен, преузео старатељство над њима. Са њима у нову кућу је дошла и мама.

Критички осврт: Филм је довољно страшан, мада су застрашујуће сцене прилично предвидљиве. Врло ефектна сцена је када Данијел гине, али је врло јасно како ће се све то одвијати. Нешто боље урађена је сцена када дух малтретира Џесику (а када она мисли да је у питању једна од девојчица прекривена ћебетом), али је то мотив који се поновио пар пута. Најјезивији су звуци које испушта мама и иначе су звучни ефекти у свим сценама кључни. Специјални ефекти нису лоши, али оно што ми се највише допада у филму је идеја саме поставке. И та поставка „вози“ овај филм јер је радња класична, са крајем који је некако бајковито урађен, односно има крајње другачији сензибилитет и не изгледа као хорор. Ликови који се појављују су добро употребљени и имају своју значајну улогу у филму. Осим Џесике и девојчица, сви ликови нису важни све време, али ми се допада што режисер Андрес Мускијети није одустао од њих. Манир да режисер употреби лик када му је потребно и онда заборави на њега ми се не допада јер се тако ствара утисак да је радња сувише погодна. Ова радња није лоша, али свакако није нешто што је за памћење.

Едукативни моменат: Џесика је све време одбијала одговорност према девојчицама јер није у крвном сродству са њима, да би дошла до тога да се на крају филма грчевито бори за њих. Најпре, за одговорност нису потребни разлози јер смо или одговорни или нисмо, а друго крвно сродство није једина веза коју имамо са неким. Не треба занемарити ни емотивну повезаност. 

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Љутња (The Grudge 2004) је римејк истоименог јапанског филма снимљеног две године раније. У Токију борави Американка Сара Мишел Гелар са својим дечком Џејсоном Бером. Сара је волонтер за тамошњу кућну негу и добија задатак да на један дан обиђе дом дементне Грејс Забриски. Испоставиће се да ће тај задатак бити опасан и по Сару и по многе друге људе јер је кућа уклета.

Критички осврт: Режисер Такаши Шимизу је нехронолошки поређао догађаје и верујем да је мислио да је тиме направио нешто ново, али заправо све то делује збуњујуће, тим пре што ми тек касније откривамо када су се поједини догађаји десили. Но, и тада је време појединих дешавања нејасно. Страшне сцене нису претерано страшне, али ту је Такаши већ постигао неку дозу иновативности, макар у појединим моментима, попут оног када се појављују прсти из Сарине главе.

Овај хорор је био финансијски успех, иако по мишљењу критике није страшан. Мени је то мањи проблем са којим се филм бори. Најпре ми није јасно зашто уопште дух напада своје жртве, а потом ни по ком обрасцу он то ради. Зашто у једном тренутку поштеди Грејс, а убије њене филмске сина и снаху, а у следећем убије њу, али не и Сару, остало је нејасно. Заправо тешко која сцена ми има некаквог смисла и везе између догађаја и ликова су врло лабаве. Ликови су ми ту још проблематичнији и нејасан ми је фокус на неке од њих, попут Кли Дувал и њеног тешког привикавања на страну земљу јер ће се испоставити да је њена улога крајње споредна и њен наведени проблем не доприноси причи. Читава прича ми је млака, а такве су некакве и сцене и глума. Ту је и мачка, који је чест мотив и за коју сам помислио да је симбол за нешто, али је њен финални значај крајње антиклимактичан. Крај је апсолутно опште место.

Едукативни моменат: Бил Пулман је за Такако Фуџи представљао предмет обожавања иако то није знао. Ми ћемо за друге људе представљати много тога, а да то не знамо, тако да би било лепо да увек на јавним местима и на интернету показујемо једно лепо понашање.

Оцена наставника:

(више ми иде на један него на три)

Злочини будућности (Crimes of the Future 2022) је СФ који је режирао (и написао) Дејвид Кроненберг и он није римејк истоименог филма истог режисера из 1970. У будућности технологија је напредовала, али се и људско тело променило. Једна од последица је изостанак осећаја бола, као и стварање нових органа код појединаца. Један од њих је Виго Мортенсен, који пати од синдрома убрзане еволуције и свако мало му се појави нови орган. Заједно са партнерком Леом Сејду изводи морбидне уметничке перформансе оперативних уклањања тих органа јер их не жели. Међутим, постоји група радикалних еволуциониста који верују да људи треба да се препусте овој ненормалној еволуцији. Њихов вођа Скот Спидман је затражио од Вига да у новом перформансу изврши аутопсију његовог убијеног сина и тако обелодани свету да је еволуција неминовна и да ће се нове генерације значајно разликовати. Виго ће пристати, али у сарадњи са полицијом која има интерес да открије чланове радикалне групе и спречи њихово даље деловање.  

Критички осврт: Овај филм у пренесеном значењу може да се посматра тако да су људи нашли начина да преваре еволуцију и генетику естетским операцијама. Дејвид их је изједначио са сексом јер поента оваквих операција је да оне учине тело згоднијим и привлачнијим. И отишао је корак даље и читав тај феномен екстремизовао, што јесте његов манир. Чак и да нисам прочитао да је филм режирао Дејвид, знао бих да је он јер је филм врло органски. И врло гадан јер Дејвид преиспитује појам лепоте и шта она у новим контекстима заиста значи. Цело ово дело се може посматрати и као сатира.

На самом почетку прича није имала много смисла, али у току првих двадесет минута поставка се разјаснила, само је још остало да видимо где је заправо заплет. И онда негде око половине филма схватамо да се заплет већ десио у првој сцени и да је кључан догађај, који ће донети расплет, заправо аутопсија дечака којег је убила мајка. Иако прича јесте чудна, што није чудно за Дејвида, она јесте комплетна и са поентом.

Едукативни моменат: Оно што је Виго објашњавао Скоту сасвим је тачно биолошки. Ако родитељ изгуби мали прст, дете које ће касније добити биће рођено са свим прстима (пример који је искористио у филму). Другим речима, стечене особине се не наслеђују.

Оцена наставника:

(сасвим постојана)

Мид (MEAD 2022) је СФ рађен према причи „Да упознате лица која срећете“ из стрипа „Грозничави снови“ аутора Јана Стрнада и Ричарда Корбена. Самјуел Хант је свемирски пустолов и одметник који је у некој врсти симбиозе са својим роботом Мидом и њих двојица заједно могу да стварају моћне илузије. Кроз свемир их јури адмирал Роберт Пикардо који жели да их уништи и који има посебну кацигу којом остаје имун на Самјуелове и Мидове илузије.

Критички осврт: Иако ми се допада идеја како свемирски брод, робот Мид и Самјуел функционишу заједно, па чак и оно што стварају, ништа ми се друго не свиђа. Сценографија и специјални ефекти су као у некаквој видео-игри, што не мора нужно да буде лоше, али овде јесте. Међутим, најлошији у овом филму су дијалози. Косценариста је Јан, који иначе прави стрипове и рекао би човек да има искуства у изради дијалога. Све и да има – то се овде није могло чути. Можда Јан више воли да црта. 🙂 Радња је потпуно без везе и врца од наивних дешавања, посебно када су акције спасавања у питању. При томе би те акције требало да буду узбудљиве, а то примећујемо само захваљујући томе што се чује драматична музика. 🙂 У ствари, свака акција у филму је таква да то што није узбудљива још је и мањи проблем. Све то изгледа као када бисмо децу пустили да се играју великим играчкима и успут праве причу око дешавања која им падну на памет. Углавном, протагонисти и антагонисти се вијају по васцелом Сунчевом систему, за који Јан верује да га чини девет планета, те нема ту много радње, а нема ни хумора. Глума је скроз без енергије и свеукупно прилично је досадно. 

Едукативни моменат: Самјуел је начинио илузију птеродактила и један војник је рекао како су их напале птице. Други је рекао како то нису птице већ летећи диносауруси и био је делимично у праву. Птеродактили нису птице, али нису ни диносауруси, иако су живели у исто време када и једни и други. Захваљујући фосилним налазима, можемо разликовати диносаурусе и птеродактиле. Птеросауруси и диносауруси се могу разликовати по њиховим костима. Упоређујући скелетне остатке, ове две групе су се разишле пре око 250 милиона година, што је довело до бројних физичких разлика. Док су диносауруси имали рупу у куку и дугачак гребен у кости надлактице, птеросауруси нису имали ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(може плусић)

Бивис и Батхед раде универзум (Beavis and Butt-Head Do the Universe 2022) је други филм о два лика из наслова, који су јунаци цртане серије са МТВ-ја крајем прошлог и почетком овог века. У питању су два деликвента који су руинирали школски сајам науке, па су за „казну“ добили да буду учесници научног кампа који организује НАСА. Тамо су се истакли и чак су их обучили за астронауте предвиђене за значајну научну мисију, те послали у свемир. Међутим, руинирали су и мисију и све чланове посаде довели у опасност, а сами се обрели у отвореном свемиру. Следеће што им се десило је да их је усисала црна рупа и послала кроз време у будућност на Земљи.

Критички осврт: Нисам гледао серију, тако да ми је ово први контакт са остварењем режисера Мајка Џаџа. Он се одлучио да само Бивис и Батхед буду ружно нацртани, док су остали ликови сасвим обични. Вероватно је тиме хтео да нам их учини апсолутно неприхватљивима – и ликом и делом. Причу је градио кроз низ врло виспрено поређаних узрока и последица, дефинитивно уз саркастичан поглед на друштво које је површно и види форму без суштине. Рецимо, одличан је моменат када је судија одлучио да двојици деликвената да шансу коју заслужују најбољи ђаци (објашњење је да је то зато што ће ти најбољи свакако бити успешни) и пошаље их у свемирски камп на неколико недеља. То је иначе један од честих аргумената који поједини психолози имају и код нас: да ће сјајни ђаци сами наћи свој пут, па је то разлог зашто се њима не бавимо већ све време трошимо на оне који су најлошији и са којима најчешће помаке и не успемо да направимо. Тако да, колико год ова прича била вратоломна и фантастична, веза са свакодневним животом је више него очигледна. Иначе је прича забавна, маштовита и (пре)динамична. 

Едукативни моменат: Иако су били на многим местима, чак и тамо где највећи број људи никад не оде (у свемиру или у црној рупи) двојица деликвената нису научила ништа. Учење се не дешава баш у потпуности само од себе; морамо и сами мало да се потрудимо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао)

Лако Је Критиковати 204

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Звездана капија: Арка истине (Stargate: The Ark of Truth 2008) је филм проистекао из серије „Звездана капија СГ-1“. Војна екипа коју предводи пуковник Бред Бауер и која пролази кроз тзв. звездану капију (технологију напреднијих ванземаљских цивилизација која дејствује као црвоточина у свемиру) има мисију да пронађе посебан ковчег, заправо оружје довољно моћно да порази Приоре. Приори су ванземаљци чије су и технологија и физичке моћи супериорне људским и претња читавом човечанству које желе да потчине. Ковчег је, дакле, једини спас, али је изгубљен пре јако много година и врло га је тешко пронаћи.

Критички осврт: Таман сам се питао где су се денули свемирски СФ филмови са ласерском пуцачином и интергалактичким краљевствима и ето га један. Лаган, прилично наиван, а опет са шмеком, то је овај филм. Надовезује се на серију и веома зависи од ње, тако да га је тешко пратити ако нисте пратили и њу (или сте је заборавили, што је мој случај) иако је један од првих, али брзих дијалога између Мајкла Шанкса и Клаудије Блек имао и ту улогу да нас уведе у поставку. Дијалози су иначе добри, довољно виспрени и уз прстохват хумора.

Сама радња је добра, али тек нешто компликованија варијанта просечне епизоде серије, а такви некакви су и специјални ефекти. Но, када се упореди са неким мегаблокбастерима, ово је књижевно дело. 🙂 Свакако, режисер Роберт Ц. Купер је поставио бројне изазове пред своје протагонисте и дао им тек сламку спаса, тако да све то јесте узбудљиво.

Едукативни моменат: Тим Гини је себе мучио кривицом због многих недела које је починио. Кристофер Џаџ, који је такође преобратио свој начин живота, пришао му је и искуствено рекао да никад неће опростити себи и да своја дела не може поништити. Оно што ипак може је да се посвети томе да спаси друге. Дакле, ако смо учинили неке лоше ствари, не можемо их исправити, али можемо превентивно деловати на оно што чинимо убудуће. Што би Кристофер рекао, то је најмање што можемо учинити.

Оцена наставника:

(на три)

Месечари (Sleepwalkers 1992) је филм који није рађен према књизи Стивена Кинга (како би се очекивало), али он јесте написао сценарио. Алис Криге и њен син Брајан Краус су чудовишна бића која се хране животном силом невиних девојака. Како коју убију, тако се преселе. Овога пута су наишли на Мејчен Ејмик коју је Брајан одмах безецовао. Испоставиће се да је лепа Мејчен мало тврђи орах.

Критички осврт: Уводна сцена је обећавала морам признати, ако изузмемо текст с почетка који је непотребан. Сигурно је боље да полагано откривамо са чим ће протагонисти имати посла. Режисер Мик Гејрис је већ на почетку прешао границе приказом инцестуозне породице, али нисам сигуран колико је успео да шокира јер „Људи мачке“ снимљен десет година раније, а на који овај филм делимично подсећа, порушио је многе сличне табуе и још неке приде. Сама прича је класика и јасно да се ту ради о томе да зли момак жели лепотицу и да ће она на крају ипак претећи. Мик није хтео много да компликује и није додавао нове изазове, али некакав љубавни троугао ту постоји због поменутог инцеста. Сцене су врло погодне и не баш логичне. Када Алис видимо у огледалу (у њеном монстрозном облику) она је гола, иако носи хаљину. Оно што посебно ружи овај филм су хорор сцене које су превише трапаве, почевши од убиства професора Глена Шадикса. Финалне сцене су тек фијаско, када Алис буквално руинира цео полицијски одред попут некакве суперхероине. Нисам ни знао да она има моћ телекинезе до готово самог краја, а Брајан је васкрсавао и нејасно је да ли је то последица Алисине моћи или није. Ово је свеукупно лоше урађен хорор са идејом која заиста није богзна шта.

Едукативни моменат: Мачке су спасиле Мејчен од надмоћног непријатеља, а неки извори тврде да могу да нас спасу и од болести. Ево једног текста на ту тему: Пет магазин: Мачке терапеути: Умирују, лече и усрећују (3.3.2020)

Оцена наставника:

(плус)

Сатанин слуга (Pengabdi Setan 2017) је индонежански хорор и рецимо приквел истоименог филма из 1980. Породица коју чине отац, мајка и четворо деце су у финансијским проблемима јер се мајка разболела од мистериозне болести. Болест је однела свој данак и мајка је умрла, а за њену породицу тек тада започиње пакао јер ће морати да се суоче са силама којима нису дорасли.

Критички осврт: Иако је критика прилично наградила овај филм, мени се није дојмио. Сувише је млак, иако има неких својих добрих момената. Смрт учитељевог сина је врло добро изведена, на пример. Режисер Џоко Анвар као да није могао да се одлучи између класичне приче о духовима и „Предсказања“, а има мало ту и „Розмарине бебе“. Шта год од тога било, узори су очигледно постојали и све се одвија према давно успостављеној шеми, а сцене су више него предвидљиве. Мајчин дух се појављује и плаши децу и та сцена је поновљена много пута на исти начин и тек пар сцена искаче из тог шаблона. Џоко је у доброј мери референцирао на религију, али није сасвим јасно шта је хтео да постигне тиме. Мистерија, која заправо и није богзна шта, добро је дозирана, а и оно мало специјалних ефеката нису лоши. Фотографија је исто добра, а најбоље у овом филму је финале које је ишчупало целу причу. Ту има и некаквог преокрета, а и зомбија. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је помогло овој породици је што су били једни уз друге. Заједништво ће нам увек помоћи, било оно у породици или ван ње.

Оцена наставника:

(можда може и четири)

Забрањена врата (Pintu Terlarang 2009) је индонежански психолошки хорор који је радио исти режисер као и претходно описани филм. Млади вајар је врло успешан уметник изверзиран за прављење скулптура трудних жена. Његов брак је у проблемима од самог почетка, али ће још већи проблеми започети када буде почео да добија мистериозне позиве у помоћ.

Критички осврт: Овде се од почетка филма дешава много тога: осим скривених врата, ту је и тајно удружење чији је члан најбољи пријатељ главног протагонисте, зла судбина дечака повезана са свим тим, крајње манипулативни брачни однос у којем је главни протагониста, његова импотенција и уцена због морбидног (не)дела које је починио. Већ до половине филма изгледало је као да овде има материјала за неколико филмова. Онда је постало јасно да једна прича води другој и да овде није у питању спасавање несрећног дечака и да је право разрешење иза забрањених врата. Ово је заправо врло мудро вођен филм са ефектним сценама и добром радњом.

Едукативни моменат: Најбољи пријатељ младог сликара му је рекао да су односи између мужа и жене и два пријатеља толико блиски да некада морамо да верујемо без постављања питања. И додао је да се то назива поверење. И у праву је јер у блиским односима поверење мора да постоји, иначе такви односи нису онда блиски.

Оцена наставника:

(јака богме)

Жена са зле земље (Perempuan Tanah Jahanam 2019) је још један индонежански хорор о девојци Тари Басро која, заједно са својом најбољом другарицом, покушава да састави крај са крајем. Након застрашујућег догађаја на наплатној рампи где је радила, открила је нешто више о свом пореклу и да потиче из једног забаченог села. Њени покојни родитељи су тамо ималу заиста велику кућу и ту је видела шансу да продајом тог имања дође до новца. Зато је отпутовала тамо заједно са поменутом другарицом, али се то испоставило као кобна грешка. 

Критички осврт: У питању је врло језив филм, са темом која је донекле нова и свежа. Интрига се одржава током целог филма и на крају се претвара у породичну сапуницу која у контексту радње заиста не штрчи, добро је уклопљена. Морам и да похвалим глуму свих актера, посебно најбоље другарице, али филм има својих слабих момената. И то је управо уводна сцена, иако јесте ефектна и застрашујућа. Наиме, убица препознаје главну јунакињу иако је у селу нико није препознао, укључујући и њене баку и оца. На питање како је у томе успео заиста не постоји ниједан рационални одговор. Тако да филм већ ту пада, али је остатак толико добар да је анулирао стаклену поставку.

Едукативни моменат: Жена из села која је помогла Тари није желела да се придружи другим сељанима у Тарином линчовању. Сматрала је да ако једну клетву поништимо туђом жртвом то ће узроковати другу клетву. Другим речима, не можемо своју несрећу решити тако што ћемо унесрећити неког другог. То само доводи до нове несреће и још више унесрећених. 

Оцена наставника:

(вери стронг)

Воља (Volition 2019) је канадски СФ о Адријану Глину Макморану који може да предвиди догађаје. Зато га унајмљује Џон Касини, ситан криминалац који је дошао до великог посла са дијамантима, са задатком да му предвиди све потешкоће које би се могле испречити успешној примопредаји. Ипак, појавиће се проблеми које ни Адријан није могао да предвиди и који ће запретити да униште живот и њему и девојци која му се допада Магди Апановић.

Критички осврт: Прва половина филма уопште није обећавала. Радња је била предосадна и од почетка је било јасно да ће таква бити јер двоје главних протагониста беже од двојице криминалаца. Да то не би био само филм о вожњи и одседању у мотелима, Режисер Тони Дин Смит је ствар мало зачинио романсом (између поменутих протагониста) и Адријановом видовитошћу, који су ипак остали неинспиративни колико и све остало. Око половине филма су почеле да се дешавају чудне ствари у кући Била Марчанта и све је почело да личи на неки озбиљнији СФ. Проблем је и што је заличило на гомилу других филмова са истом тематиком, тако да није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Сама прича је испала солидна, са исфорсираним срећним крајем који неминовно доводи до парадокса.

Едукативни моменат: Бил је рекао свом посинку да је садашњост време у којем живимо и да се сваки моменат рачуна. Имајте то у виду када размишљате шта и како радите и на шта трошите време.

Оцена наставника:

(иде на четири)

Паукова глава (Spiderhead 2022) је филм о научнику Крису Хемсворту који спроводи експерименте над затвореницима. Крис је врло пријазан, а његова установа им омогућава удобност и колику-толику слободу. Ипак, један од њих Мајлс Телер ће открити да Крисове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Крис је толико добар у овом филму да је његов лик врло озбиљно иритантан. Ликови су иначе довољно разрађени, али су и превише поједностављени. Нема ту неког комплекснијег карактера какав бисмо очекивали.

Филм говори о емоцијама и заправо преиспитује колико оне заиста управљају нама, а колико их можемо контролисати и то у спрези са сасвим солидним СФ-ом. Прича можда нема дубину и слојевитост какве би могла да има на ову тему и прилично је површно одрађена, али је радња динамична таман онолико колико је потребно и без већих грешака. Не могу много да кажем у прилог филму, пошто он јесте врло блед, али га чупају добар кастинг и продукција.

Едукативни моменат: Мајлс је постао затвореник и Крисов покусни кунић јер је убио две особе пошто је изазвао саобраћајку у пијаном стању. Алкохол и волан никако не иду заједно јер се тиме одистински уништавају животи. 

Оцена наставника:

(бледуњава)

Мајко! (Mother! 2017) је филм о младој жени Џенифер Лоренс чији је мистериозни живот са мужем Хавијером Бардемом у њиховој сеоској кући поремећен доласком чудног пара.

Критички осврт: Ово је врло занимљив филм у којем се необичне ствари дешавају, али сасвим је нејасно ка чему све то иде. Но, пре или касније постаће јасно да је режисер Дарен Аронофски направио алегорију која врло снажно референцира на религију, која није доследна библијској саги, али јесте суптилна јер се види у детаљима. Хавијер је Творац и колико год њега могу да прихватим у тој улози, јако је тешко видети Еда Хариса и Мишел Фајфер као Адама и Еву. Но, они јесу узели кристал иако им је Хавијер то забранио и јесу га поломили, због чега је он замандалио врата собе у којој је кристал био. Заправо, они јесу одлично одрадили своје улоге, али не верујем да вам ово двоје људи пада на памет када размишљате о познатим библијским ликовима. Потом је уследила и добро позната битка Каина и Авеља (које глуме права браћа, глумци Донал и Брин Глисон) где један убија другог. Не само због тог убиства, цео филм је чудан и тескобан и он јесте психолошки хорор у директном и у пренесеном значењу. У моменту је заличио на неки други вид хорора када је Донал походио Џенифер док је била сама у кући, али то је била само Даренова играрија да нас наведе на погрешан колосек, како би изненађење касније било веће. И било је. 

У тој подели библијских ликова Џенифер штрчи, јер би она могла бити више њих: и Дјева Марија и Марија Магдалена у једној особи, али и анђео, па и ентитет који свете књиге не помињу. Могли бисмо да прихватимо да је она Мајка природа и њена веза са кућом је очигледна и органска, а и кућа је таква. На бдењу Хавијер је одржао врло утешан говор јер вера заиста доноси утеху, док то Џенифер није могла јер такву утеху природа и наука не дају. Прича је и еколошка јер сама кућа и са њом и Џенифер постају својина несмотрених људи и они јој непрекидно праве штету, сигурни да ништа неће поћи по злу, што видимо у сцени у кухињи током бдења. И док Хавијера обожавају јер његове речи утичу на све, али на свакога другачије и он их све воли, Џенифер пати и жели га само за себе. Ту видимо, можда чак и разумемо мотиве Сатане који се отуђио од Бога јер према Библији то и јесте тако некако ишло и зли анђео је замрзео све људе. Дарен је заправо врло мудро водио причу и на неки начин и изврнуо угао гледања и ставио нас на тешке дилеме. Користио је градацију и од једног неучтивог упада жене са дететом у кућу низале су се сцене где не знам ни сам како дођосмо до рата, покоља и општег сиромаштва. Ту су и метафоре и Кристен Виг, која је издавач (Божје речи), врши масовна погубљења. Део са бебом је очигледно прича о Исусу Христу и ту се ликови које Џенифер тумачи потпуно мешају, што заиста није конфузно колико је уметничка слобода и у функцији приче. И прича је врло успела сатира која много говори о религији и људском друштву и људској природи.

Едукативни моменат: Хавијер је имао моћи да спречи Џенифер да уништи све људе, али то ипак није учинио. Покушао је да је убеди и није успео јер ју је бес надвладао. Без обзира да ли смо религиозни или не, морамо да имамо на уму да одлуке доносимо ми и да се не можемо крити иза виших сила ако су те одлуке лоше.

Оцена наставника:

(свакако)

Луди Бог (Mad God 2021) је цртаћ (и у појединим сценама играни филм) за који је било потребно (импресивних) тридесет година да буде снимљен. Убица се спустио у својој сајлом прикаченој сонди у паклени свет наказа и декаденције како би га уништио бомбом. Иако је успео да стигне до одредишта, у својој намери није успео. Ипак, оваквом декадентном свету није било суђено да опстане.

Критички осврт: Заправо, филм је прилично неартикулисан јер се он пре свега састоји из идеја, а не из радње. Те идеје би се рецимо могле односити на све оно што разједа друштво јер на крају крајева ово јесте врло бизарна, црна, садистичка и гротескна футуристичка дистопија. Негде око половине филма флуоресцентни џиновски бактериофаги (врсте вируса) уништавају ионако крхке људе који су у групама. Осим болести ту је и рат, односи људи лишени права, као и технологија која је однела превагу над природом у сваком смислу. Режисер Фил Типет је оловке представио као џиновски отпад, а сличан статус имају и књиге, што је опет метафора друштвеног пропадања. На крају филма Фил очигледно референцира на „Одисеју“ како би нам било јасно да се све ствара од почетка, а потом се позива и на историју и показује нам да и даље имамо монструме и разарања и да никако да научимо. Сами смо креатори сопственог пропадања.

Све набројано изгледа веома гадно и обојено је адекватним бојама, а у исто време има ту нечега преинтересантног и тешко вам је да одвојите поглед. И музика која све то прати некако је очаравајућа. Анимација је по типу кадар-по-кадар или стоп-моушон и то је у добу доминације ЦГИ пријатна промена, а и заиста добро изгледа у овом филму.

Едукативни моменат: Можда у овом апстрактном лудилу има врло конкретних порука. Маштовито представљена ноћна мора лако може бити метафора за оно што рат чини људима. Заправо, интересантно је да у овом филму нема људи, већ само монструма.

Оцена наставника:

(хајде нек може)

Последице (The Aftermath 1982) је филм о двојици астронаута који се враћају на Земљу. Но, за време њиховог одсуства Земља је уништена у трећем светском рату и они слећу у руинирану дистопију.

Критички осврт: Астронаути пристижу ка Земљи и схватају да нема сигнала и да се нешто десило. И наместо да режисер Стив Баркет направи једну фину мистерију у вези са тим, не он нам је то обелоданио већ у следећој сцени и одмах смо видели најсмешнију и најнаивнију апокалипсу у историји кинематографије. Они се сви нешто јурцају наоколо рушевина и бескрупулозна банда убија мушкарце злобно се церекајући. Ако су већ хтели да их убију, не разумем што су их ловили ласом. За то време астронаути преживљавају своју властиту апокалипсу у свом свемирском броду и врло је драматична: све гори и експлодира, тако да ми није јасно како двојица живи стигоше. Да, једну ствар је Стив урадио добро, а то је да је убио трећег који је стварно много лоше глумио. Иначе је преживели астронаут (такође Стив) пронашао лешеве на плажи (које су вероватно правили од папира, јер не могу другачије да објасним зашто тако лоше изгледају, баш као и маске) и старињски радио, иако су у свом броду астронаути имали најесефскију могућу опрему. Касније се, ничим изазвана, појавила ласерска пушка, али само у једној сцени. Још једна у низу лоших ствари у филму је нарација коју све време изговара Стив, а која је потпуно непотребна. Човек нам буквално објашњава шта ради у којој сцени. Међутим, није нам објаснио зашто су два астронаута решила да се раздвоје. Океј, имају другачије погледе на свет, али света више нема. Но, зато има неких чудних црвених облака из који севају муње и нешто пада, биће да је радијација. 🙂 Верујем да сам дочарао да је филм заиста тупав, а да додам и да су дијалози лоши, као и режија која је оптерећена непотребним и развученим сценама. Акционе сцене су смушене и неспретне. Крај је патетичан преко сваке мере и толико претеран и у акцији. Сем је буквално као Рамбо, убија људе у гомилама на најразноврсније начине, али је и најгоре издање Рамба ремек-дело за овај филм. Нисам знао да су астронаути тако добро утренирани борци, ваљда да би побеђивали астероиде? Најцрње је што немам ни најблажу назнаку идеје за овај филм и једино што ми пада на памет је да га је Сем снимио како би остварио своје снове из детињства да буде акционе херој.

Едукативни моменат: Сем је рекао клинцу како га је у младости злостављао насилник и да је то било макар два пута недељно. Онда је одличио да постави црту и супротставио се. Када га је клинац питао да ли је победио насилника, овај је одговорио да није сигуран јер је туча била жестока. Зато га је клинац питао која је поента ако није победио. Сем је узвратио да је поента у томе да се боримо за себе и не дозволимо оно што не желимо.

Оцена наставника:

(убедљива)

Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс. 

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 175

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Свет будућности (Futureworld 1976) је наставак филма „Западни свет“ из 1973. Свет робота који је требало да послужи као забава људима у претходном наставку се показао као фијаско. Међутим, компанија „Делос“, која је тај свет изнедрила, ипак није одустала и направила је још неке сличне светове. Да би убедила јавност да је сада такав свет безбедан, позвала је новинаре Питера Фонду и Блајт Данер како би извештавали са лица места. Оно што ће новинари открити тамо свакако је сензација светских размера.

Критички осврт: Овај наставак није добио добре критике попут првенца и разлози су бројни, али чини ми се тек делимично оправдани. Ја бих замерио филму две ствари. Прва је што сам некако од Света будућности очекивао више света, а мање фабричког постројења и подрума са цевима где се расплет дешавао. Ипак, не могу да будем толико строг; сценографија је била разнолика, мада не и увек оправдана. Друга је претерана наивност која прати овакав филм. То се види у детаљима, али и у крупним стварима. Када су Стјуарт Марголин и Питер уходили човека који улази у забрањено подручје, шифра коју је овај укуцавао се појављивала на заиста превеликом екрану испред њега. Стјуарт је користио двоглед, али су се бројеви јасно видели и са веће даљине од оне где су они били. Некако ми таква шифра не изгледа баш безбедно, више као биоскоп на отвореном. 🙂 Што се крупних ствари тиче, некако су новинари сувише лако (иако се јесте ту некаква љута битка водила) победили прорачунате роботе који имају надзорне камере баш свуда. Могао бих да замерим и недостатак хумора, иако је изгледа за тај део био намењен Џим Антонио. Ипак идеја је океј, као и прича која има смисла и у некој озбиљнијој реализацији била би достојан наставак култног филма снимљеног три године раније.

Едукативни моменат: Питер је урадио праву ствар јер није желео да прихвати оно што му корпорација нуди, већ је желео да истражује сам. Критички је размишљао и тако је и деловао, а тако би требало и ми да чинимо иако нисмо новинари.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Елизабет Харвест (Elizabeth Harvest 2018) је прича о девојци из наслова (глумица се зове Аби Ли Кершо) коју њен богати супруг Киран Хајндс доводи у луксузни дом. Она у том дому има приступ свим собама, осим једној. Већ следећег дана Киран најављује да ће бити одсутан цео дан и Аби мора некако да убије време сасвим сама. На крају дана није могла да издржи да не оде у забрањену собу и тамо проналази нешто што ју је застрашило и што ће јој већ следећег дана доћи главе.

Критички осврт: Мотив је преузет из бајки: можеш обићи свих стотину соба, осим једне. И, наравно, принцезу побеђује радозналост, а супруг-змај врши застрашујућу одмазду. Режисер Себастијан Гутјерез није правио бајку, већ озбиљну СФ-хорор причу и питање је зашто Киран жели да касапи своје младе клониране супруге јер очигледно понавља исти образац понашања. И ту и јесте мистерија, пошто клонирање Аби није; готово од почетка је јасно како је она дошла у ту луксузну кућу и то није адут изненађења на који је Себастијан могао да рачуна код публике која воли овакве филмове. Ово је филм где су сви ликови у потпуности употребљени, али не увек и најјасније. Рецимо, нејасно је зашто је последња Аби урадила оно што је урадила, али је прича морала некако да се заокружи. Свакако не најсрећније, али није баш ни дебакл. Свеукупно, прича је солидна и држи пажњу.

Едукативни моменат: Аби је на крају поновила своју уводну реченицу: да је одувек сањала да упозна интелигентног мушкарца који ће је одвести у свој свет ван свега лошег у стварном свету. Али је сада будна. Другим речима, морамо да разликујемо сањарење од реалности јер ћемо се у супротном сигурно разочарати – и у стваран свет и у свет о којем маштамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Слободне собе (Vacancy 2007) је хорор слешер и трилер филм у којем су главни протагонисти брачни пар Лук Вилсон и Кејт Бекинсејл који су се запутили колима кући након виђања са породицом. Како би брже стигли, Лук је скренуо са ауто-пута на споредни. Схвативши да су се изгубили, зауставили су се на бензинској пумпи, уз коју је и мотел, како би се распитали. Механичар Итан Ембри их је упутио, али они нису стигли до одредишта јер се ауто успут покварио. Отпешачили су назад до мотела и узели собу како би преноћили. Соба баш није била нарочита, али се Лук свеједно опустио на кревету и покушао да гледа ТВ. Испоставило се да једино могу да се гледају видео-касете јер није било никаквог програма. Међутим, када је пар схватио шта је заиста снимљено на касетама, схватиће и да су у смртној опасности.

Критички осврт: Иако се више од половине филма не дешава борба између протагониста и убица, филм је заиста напет. Режисер Нимрод Антал је правио врло ефектне сцене и добро је разрадио идеју која је такође добра. Крај је малко више натегнут и превише погодан, али све у свему није лоше.

Едукативни моменат: Лук је искористио снимке (чији је циљ био да изазову панику код жртава) како би прозрео тактику убица и успео је. И то му је дало предност. То доказује да за учење можемо користити разноврстан материјал и при томе веома је важно како тај материјал посматрамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Круела (Cruella 2021) је животна прича злице која се појављује у Дизнијевој причи „101 далматинац“, а коју глуми Ема Стоун. Она је остала без мајке као девојчица и одрасла је уз два млада лопова у скровишту у рушевној згради Лондона. Један од њих Џоел Фрај успео је да јој обезбеди запослење (додуше чистачице) у престижној модној кући немилосрдне баронице Еме Томпсон. Сплетом околности Ема Стоун је успела да прикаже свој таленат за дизајн и постаје десна рука баронице. Испоставља се да ће њих две од сарадница постати љуте непријатељице.

Критички осврт: Ема Стоун је стварно била маестрална, а у сцени када је сазнала истину и крај фонтане се обраћa души своје помајке Емили Бичем буквално је „одувала“. Режисер Крејг Гилеспи је урадио одличан посао и успео да споји Дизнијеву бајкицу и озбиљну драму тако да не оде ни у једну од крајности, а при томе је додао довољно добар преокрет да целој причи да смисао. Недостатак у овој причи је полицијска истрага која је све време трапава и сувише погодна. Џоел и Пол Волтер Хаусер су одбегли затвореници и пар сцена касније пред очима полиције која уопште не показује интересовање. Наивних, погодних и предвидљивих момената има још, али све у свему више него солидно.

Едукативни моменат: Круела је дала савет девојкама да добро скројена сукња може да спаси живот. Заправо, сваки добро одрађен посао може и те како да утиче на квалитет живота, па и да га спаси.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Јасон и Аргонаути (Jason and the Argonauts 1963) је филм рађен према узору на причу из грчке митологије. Краљ Пелије (Даглас Вилмер) је напао другог краља Есона, који је владао Тесалијом. Престо је успео да преотме, али није успео да убије Есоновог сина Јасона (Тод Армстронг) кога су избавили и који је одрастао са жељом да освети оца и преузме престо које му рођењем припада. Да би успео у томе, организовао је поход најјачих људи старе Грчке (Аргонаути) које је окупио. Циљ је био да се домогне златног крзна које се налази на крају света. То крзно је чаробно и Јасонова очекивања су да ће њему донети победу над противником, а његовом народу благостање. Но, тај поход уопште није лак задатак јер Аргонаути наилазе на разна чудовишта, попут бронзаног џина и хидре са много глава.

Критички осврт: Не допада ми се лик Зевса (Нил Макгинис) у овом филму јер он је громовити, силни бог, а овде изгледа као какав шоњица. 🙂 Ипак, изгледа ми да се режисер Дон Чејфи у доброј мери држао изворне митолошке приче, мада детаљи одступају. Рецимо, у овом филму су Хила (Џон Керни) и Херакле (Најџел Грин) најбољи другари, а у миту они имају значајније приснију везу. И то је разумљиво зашто је то избегао, али ни нестанак Хиле није приказао на начин као што је приказан у миту. Са друге стране, разголитио је глумце, што и није неочекивано, а то је учинио и са Лоренсом Нејсмитом (Аргосом) који је тада имао већ преко пола века и не претерано много физичке форме и можда је и тај део могао елегантно да избегне наместо да баш ту помера границе. Но, свакако верујем да је овај филм у времену када се појавио померио границе и био велики хит. Чак и специјални ефекти нису лоши, а и битка са скелетима није глупа као што иначе уме да буде у филмовима. Ипак, мени се лично највише дојмио Талос.

Едукативни моменат: Медеја (Ненси Новак) се молила богињи Хекати, у филму маштовито приказаној са три животињске главе, али је у класичној уметности представљана и са људским, односно женским. Она је била богиња магије, вештичарства и ноћи. Ето, научили смо нешто занимљиво из грчке митологије.

Оцена наставника:

(солидна заиста)

Уздах (Suspiria 1977) је италијански филм делимично базиран на есеју Томаса Де Квинсија „Уздаси из дубине“ написан још 1845. Американка Џесика Харпер је дошла у Фрајбург (у Немачкој) како би усавршила балет у престижној високој балетској школи. Међутим, практично од почетка ствари нису кренуле добро; једна полазница те школе је сурово убијена, а Џесика се разболела од мистериозне болести. Необични и лоши догађаји су наставили да се одвијају, а главна протагонисткиња је све више уверена да ова школа има неке страшне тајне.

Критички осврт: У овом филму све је претерано – и реакције и поступци, али некако не штрчи. Напросто прихватате да је све тако, што због режије, што због темпераментних Италијана, што због тога што су протагонисти (и антагонисти) уметници. Када сам код тога, визуелно је овај филм врло дојмљив, а и радња је занимљива, иако је јасно од самог почетка да вештице воде школу. Хорор сцене заиста нису страшне, већ и код њих као да се режисер Дарио Арђенто трудио да изгледају естетски занимљиве, а неке су и изненађујуће, попут убиства Флавија Бучија. Сам крај је, рекао бих, урушио филм. Добро је почео, готово бајковито, када је Џесика бројала кораке и присетила се шта је рекла Ева Аксен како би решила мистерију. Међутим, релативно је лако победила главну вештицу и све остале и то је стварно било отрежњујуће, иако се помпезно читава кућа урушила. Смешно је и што је главна вештица буквално најавила да ће Џесику напасти зомби (шминка је била прилично добра, признајем), а сличних најава било је још током филма. Уз то, остала је да виси у ваздуху Џесикина љубавна прича са балетаном Мигелом Бозеом, те његова улога у овом филму нема богзна какво оправдање. Заправо, све је остало некако да виси, а и мотив главне даме Џоун Бенет да убије Џесику није баш најјаснији. Зла је, вештица је, па је ваљда то довољно да објасни убилачке намере. Укупан утисак је такође довољан, али далеко од фасцинантног.

Едукативни моменат: Две ствари је Џесика радила погрешно. Једна је што је пушила, а то је болест зависности која озбиљно угрожава здравље, а друга је што је убила слепог миша који јој је улетео у собу. Европске врсте се не хране крвљу и не нападају људе. Све врсте код нас су – бубоједи. Ако улете у собу, довољно је собу напустити и претходно отворити прозор. Излетеће сам.

Оцена наставника:

(али веома јака)

Уздах (Suspiria 2018) је рецимо амерички римејк претходног филма. Дакота Џонсон је пристигла у Берлин како би постала плесачица модерног балета у престижној школи Маркос. Она је очарала главну наставницу Тилду Свинтон и практично одмах започела као главна балерина. Међутим, намера бројних матрона ове школе није да од Дакоте начине светску звезду, већ оне са њом имају мрачније планове.

Критички осврт: Оно што ме је фасцинирало је како је Тилда одглумила остарелог доктора. Глас јесте био феминизиран, али све остало није, а и глас је могао бити последица старости, те као такав прихватљив. Тилда свакако изгледа андрогино, али је врло уверљив мушкарац. 🙂 Режисер Лука Гвадањино је и тиме показао да не жели мушкарце у свом филму. Његово дело одише еротиком и при томе није користио сцене секса, већ путеност жене и то у комбинацији са врло ефектним плесом изгледа заиста добро. Од претходника режисера Дарија Арђента задржао је само форму и суштину, али је све остало урадио другачије. Радња се дешава у балетској школи и он је то искористио максимално и тиме направио добру ствар. Он је стварање уметности повезао са магијом (што и јесте, ако ћемо право), додуше црном. Дарио се више бавио естетиком сцене, односно уметност је фокусирао готово искључиво на филм, док је Лука уметност истраживао у филму. За разлику од Дариа, он није правио уметничке слике од сцена и његов сензибилитет ми више личи на неки социјални минимализам. Не могу да кажем ко је од ове двојице у праву; обојица су направили интересантне филмове који држе пажњу. Идеја ипак иде у прилог Дариу, али време настанка филма Луки и прича је значајно озбиљнија, студиознија, у њој су вештице заиста дошле до изражаја и све то прате више него солидни специјални ефекти.

Чини ми се да је Лука своје дело оптеретио позадинским причама ликова, али и за то има неко оправдање, баш као и за спори ритам радње. Изгледа да је Лука имао идеју да читаво дешавање повеже са идеологијом, било она религијска или политичка, али ми није јасно где он ту конкретно види везу. Куриозитет је што је главна протагонисткиња из првог филма Џесика Харпер овде имала споредну улогу, али нисам сигуран чак ни да сам је запазио како ваља. Више је на мене оставила утисак Дакота чији је преображај од убоге девојке до мајке вештице маестралан.

Едукативни моменат: Матроне балетске школе нису препознале да је мајка Хелена Маркос (опет је глуми Тилда) лажни вођа и страдале су због тога. Вођу свакако треба мудрије бирати, посебно ако имамо право избора.

Оцена наставника:

(заправо врло солидна)

Вештац (Warlock 1989) је филм који почиње у 17 веку у селу где су заробили ђавољевог сина Џулијана Сендса. Иако су предузели све мере опреза, ђаво га је спасио и пренео у 20. век где му је дао задатак који ће променити свет. Међутим, у временски вртлог који је ђаво направио је упао и ловац на вештице Ричард Е. Грант, који ће Џулијану помрсити рачуне.

Критички осврт: Режисер Стив Мајнер је правио врло погодне, наивне моменте, како би после могао да прави узбудљиве. Рецимо, док су се рвали са вешцем, Лори Сингер никако није могла да пронађе своју рукавицу коју је овај присвојио, а која се налазила – на његовој руци. После је уследила напета сцена у возу, па се то лепо уклопило. Но, остало је необјашњиво како је Ричард ушао са шиљатим громобраном у авион. У сваком случају јако је тешко одржати логику, доследност и смисао у филму где вештац има много моћи које му омогућавају да ради свашта, а опет да обичан човек Ричард може да му дохака. Ипак, Стив је у великој мери успео у томе, направио врло солидну, динамичну, мада класичну причу, која држи пажњу.

Едукативни моменат: Џулијан није могао да победи Ричарда физичком снагом, али јесте магијом. Лори је магију Џулијана победила науком. И то је сасвим довољно за закључак. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Вештац: Армагедон (Warlock: The Armageddon 1993) је наставак претходног филма. Џулијан Сендс је наново рођен, овај пут са задатком да прикупи магично камење како би призвао свог оца Сатану. На путу ће му се испречити потомци друида, пре свих млађани Крис Јанг и Пола Маршал.

Критички осврт: Врло је интересантан угао снимања какав нисам видео у другим филмовима. Крупан профил једног актера је у првом плану и благо замагљен, а у позадини је други актер. Но, то је само занимљиво, али није битно утицало на квалитет филма.

Џулијан ми у овом филму изгледа некако злокобније, можда зато што је старији. Међутим, неких других побољшања у овом наставку нема. Прича је сасвим класична, а готово свако недело које је Џулијан урадио је предвидљиво и свака сцена је опште место. Има превише хистеричне патетике, посебно у сценама са Полом која доживљава бурну кризу идентитета. Ни специјални ефекти се нису побољшали, па практично ни за нијансу. Претходни режисер Стив Мајнер их није много користио, па је то опростиво, али је режисер овог филма Ентони Хикокс био значајно амбициознији.

Едукативни моменат: Крис није успео да победи Џулијана сам, али јесте уз Полину помоћ, иако је у почетку није желео. Рад у пару или у тиму може да буде значајно ефикаснији и да нас доведе до резултата које сами не бисмо постигли.

Оцена наставника:

(још блажа)

Црно као ноћ (Black as Night 2021) је шести филм из франшизе „Добродошли у Блумхаус“ коју је направила продукцијска кућа „Блумхаус“ (логично). Аша Купер је млада црнкиња која жели да помогне својој филмској мајци Кенеиши Томпсон, која је зависник од дроге и живи у некаквом гету. Додатна невоља је што бескућнике у том делу града нападају вампири и претварају их у вампире. Слична судбина ће снаћи и Кенеишу, па ће Аша у самоодбрани бити принуђена да је убије. То ће имати за последицу да одлучно крене у борбу против вампира и стане на пут тој пошасти.

Критички осврт: Ово је крајње неуспешни хибрид „Блејда“ и „Бафи“ са циљем да, осим на вампире, обратимо пажњу и на мањине и дискриминисане, пре свега црнце. И то је сасвим у реду (иако не и ново), али је реализација испод сваког просека. Јасна је била намера режисерке Марите Ли Го да направи дистинкцију између борбе и борбе за људска права и добро је искористила мотив вампиризма да би Киту Дејвиду дала и моћ и могућност да спроведе своју борбу онако како је он види, али све осим тога је трапаво, површно и стерилно. Више сам имао утисак да је желела да задовољи форму него да да суштину и то се најбоље види у сцени када је наступио хепи енд за све и приказује Ашу Купер како је сада проактивна за своју заједницу. Толико изгледа исфорсирано да чак и вређа интелигенцију. Но, то није једино што је Марита префорсирала. Њени ликови су црни и бели, али не према боји коже и толико су у томе јасно дефинисани, да су прерасли стереотипе које нам је пружила (у спрези са глумцима) и постали су нестварнији од вампира. Једина која је имала и добар лик и добро га је дочарала је Кенеиша. И да, чак су и мотиви ликова натегнути.

Главна протагонисткиња Аша је носилац те црначке дискриминације јер је, наводно, баш, баш црна, иако очигледно није и чак нема ни типичну физиономију црнопутих. Она не трпи дискриминацију, ако не рачунамо да ју је њен рођени филмски брат Френки Смит прогласио баш црном, а слично је урадио и Крејг Тејт. И то је то. Проблем гета, дроге која обавезно иде уз њега, омаловажавања и сваког маргинализовања негроидних је толико мало присутан у филму да, да ме нису подсећали у дијалозима и то само повремено, уопште ми не би било на памети да је то тема филма. Овај филм је допринео освешћивању дискриминације колико и ја физици када предајем биологију.

И да, да прокоментаришем и хорор и фантастични део. У том домену није урађено заиста ништа више од толико пута виђених осредњих остварења. Чак је и ту Марита била трапава и сцене је учинила превише погодним. Отац породице Дерек Робертс као да никада није присутан осим поподне када прави лош ручак, а у последњој сцени када се Кит борио против Аше, други вампири су некако нестали и иако су вероватно били забављени клањем Фабрициа Закарија Гвида, опет то изгледа као пропуст у филму.

Едукативни моменат: Семи Наги Њугуна је испричао причу о најцрњој девојци из села из којег је потекао. Рекао је да је била најлепша и да су се све друге девојке сунчале бесомучно желећи да изгледају попут ње. Моје мишљење је да су оне грешиле јер не треба да се трудимо да будемо неко други. Уосталом, та најцрња девојка је можда била најлепша баш зато што је била уникатна.

Оцена наставника:

(па, може плус)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

(на један, и заправо може и један)

Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

(рецимо)

Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

(може)

Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

(на ништа)

Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

(мало сам се двоумио, али нека је)

То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Он изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. Похвално је и да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Шифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

(си)

Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

(на три)

Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

(фина)

Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ридикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

(благовољна)

Лош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

(рецимо)

Врана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у реалности јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

(вероватно субјективна)

Сан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно креативније. Некако ми изгледа да је машту (коју је, без сваке сумње, имао у изобиљу) у овом случају подредио вицу, да га тако назовем. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

(на три)

Мала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

(на два)

Одред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете, има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

(може)

Чери 2000 (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

(минус)

Твин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, који је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста у серији Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс), најмање је занимљив од свих јер је потпуни стереотип. Она је наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

(наравно)

Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Но, радња јесте узбудљива и динамична и прави спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

(на труд)

Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста, који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда неосетно креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично), а да бисте пратили радњу, то да треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Катастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

(и нимало смешна)

Трка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

(на једва)

Планета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром на то да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

(плус)

Епски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

(готово реална)

Снежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром на то да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

Легенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Робокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Остатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Затим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

(може)