Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 169

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Годзила против Конга (Godzilla vs. Kong 2021) је наставак филма из 2019. „Годзила: Краљ чудовишта“ где се овај монструм показао као добар. Међутим, у овом филму је започео да масакрира људе диљем Земљиног шара и богаташ Демијан Бичир је унајмио научника Александера Скарсгорда да започне мисију која има за циљ да се монструм заустави. Да би у томе успели, потребан им је Кинг Конг који живи у донекле обезбеђеном простору који су му сачинили људи. Наиме, Конг треба да их одведе у своје природно станиште где се налази огроман извор енергије неопходан да се Годзила порази.

Критички осврт: Било је само питање времена када ће се сукобити два џиновска чудовишта и приуштити нам један високобуџетни блокбастер са готово па перфектним ефектима. Код Конга су претеривали у успореним снимцима, а ваљда зато да би свака сцена која њега укључује била импресивна. Но, сцене борбе јесу импресивне, али оно што ми се баш допада је што се све дешава у средишту Земље. То је свакако занимљиво употребљена и технички добро испраћена стара идеја. Можда се режисер Адам Винград мало заиграо са ефектима гледе гравитације, па је све изгледало као улазак у другу димензију, али добро. Међутим, Адам се баш заиграо, па је увео у причу и мегагодзилу, робота налик на трансформерса и изгледало ми је да то већ јесте превише. Свакако је претеривање, али Адам је склон томе и то видимо и када Годзила својим пламеном буши рупу до средишта Земље. Ипак, не могу да замерим много пошто се све уклапа у причу.

Филм има динамику и има шмека, чак и хумора, а и интересантних решења за организме у средишту Земље. Фаворит су ми змијолика створења која лете, а тело и богами крила користе за гушење џиновске жртве. Прича има и својих рупица, па је тако девојчица све време у мисији која, најблаже речено, уопште није безбедна. Потом, иако Конг показује знаке интелигенције, тешко да је могао, баш као и његови преци, да изгради себи дворе под земљом, а и како су се људи шврћкали тамо када је гравитација толики проблем? А и морала би бити. Верујем да би се ту још рупа могло наћи, али опростиве су у оваквом спектаклу и вероватно их је јако тешко избећи.

Едукативни моменат: Када је Александер рекао Демијану да има луду идеју, овај је то поздравио јер се на лудим идејама обогатио. Луде, али и конструктивне идеје заиста могу да нам донесу много бенефита. Зато, стално имајте неке идеје.

Оцена наставника:

(уз много минуса)

Нови Годзила (シン・ゴジラ 2016) је јапански филм о чудовишту из наслова овог и претходног филма. Појавио се ниоткуда и почео да терорише Јапан, који је сада постао центар пажње светске јавности. САД је похитала у помоћ, али ће се испоставити да Јапанци најбоље решавају ствари када их решавају сами.

Критички осврт: Знам да су Јапанци темељни, али више од десет минута филма се питају шта их је спопало и то је прилично досадно. Мислим, спопала их је Годзила – сам наслов филма каже. Но, хајде, нечим морамо почети. Наставак је нешто симпатичнији јер ту има којечега да се види, посебно детаљи који откривају јапански начин функционисања. Док су у америчким филмовима научници из било које области способни за све науке и технологије које свет може да приушти, овде су толико ушанчени у своје области да нису способни ни за елементарно ван ње. У просторији седе политичари разних профила и када један каже да је евакуација успешно завршена, други прима информацију и захтева од премијера да започне напад. Чини ми се да је још једна политичарка прецизирала напад. Врло је јасно да напад може започети када се евакуишу људи, па стварно не видим разлог да одмах након те почетне информације не реагује премијер. На крају крајева, сви седе у истој просторији, забога. И у првом делу филма углавном су седели и састанчили, док је Годзила уништавао милионе јена. Читав тај део, без превише емоција и људских судбина према којима бисмо могли да осећамо емпатију, исувише подсећа на документарац. Сам напад на Годзилу, пак, исувише подсећа на војну параду са пуцањем. Све у свему, врло организован филм који приказује организовану нацију, али без узбуђења и са причом која је стерилна и потпуна равна линија.

Оно што је још занимљиво су специјални ефекти. Они који прате пустошење града заправо и нису лоши, али сама звер некако је смешна, као из Мапетоваца или као змај са кинеске Нове године. И неодољива је макар у својој првој фази; касније, наместо да буде страшнија, све више је подсећала на фигурицу, а све мање на специјалне ефекте после 2000. Углавном, Јапанци очигледно умеју да направе реалније кадрове разарања од Амера јер имају искуства у томе. Са вишеметарским гмизавцем немају искуства, па отуда оно онакво. Наравно, и низак буџет је допринео, мада пета или шеста фаза Годзиле малко вади ствар са свим оним светљењем и бљувањем. Можда су Јапанци били инспирација за холивудксог Годзилу из 2019, али су и Амери били инспирација са остварењем из 2014. Кад поменух Амере, овде се десила једна чудна и можда лукава ствар. Сви знамо да је Годзила у старим филмовима настао као симбол две атомке којима су Амери ојадили Јапанце у Другом светском рату. У овом случају Јапанци су сами криви јер су несавесно одлагали нуклеарни отпад, а Американци су савезници ради да помогну. Тек онда када су Амери кренули да помажу својим бомбама, Годзила је кренуо у ватрено разарање града. Метафора или не, тек сувише је очигледно. Јапанци у филму нису дозволили Америма да униште Годзилу нуклеарком, али јесу били под америчким утицајем (или макар режисери Хидеаки Ано и Шинџи Хигући), тако да превише драматике и патетике има. Крај је опште место.

Едукативни моменат: У филму Годзила је еволуирао што га чини још нестварнијим. Јер еволуција се не дешава током живота јединке, већ из генерације у генерацију.

Оцена наставника:

(за труд који је очигледан)

Врата (Doors 2021) је омнибус сачињен из четири приче које се дешавају у необичним временима. Свуда у свету су се појавили ванземаљски ентитети које су становници Земље врло брзо разумели као врата, али нису разумели куда она воде. Свеједно, „врата“ су одвела много људи и ми у другој причи (пратећи судбине чланова добровољачке екипе раде да прође на другу страну) сазнајемо да је свет иза њих и сличан и различит од нашег. Циљ овог необичног ентитета сазнајемо у четвртој причи, али не и коначни исход.

Критички осврт: Режисерски трио Саман Кеш, Дуган О’нил и Џеф Десом је покушао да изведе један уметнички СФ са спорадичним успехом. Колико је сцена у школи при сусрету четворо младих са ванземаљским вратима била ефектна и садржајна, толико је већ следећа на обали мора била префорсирана. Ипак, не могу да оспорим шмек ни тој причи, ни читавом филму, а пре свега не могу да оспорим добру идеју којом је филм вођен. И не могу да оспорим вештину којом је режисерски тројац водио ову причу. Заправо толико је вешто вођена, буквално методички, структуирано, попут писања есеја или чак романа. Имамо увод (прву причу), заплет (другу), кулминацију (трећу) и расплет (четврту). Уз то, свака прича је готово самостална и актери из једне не појављују се у другој и не могу да се сетим ниједног омнибуса где су тако добро различите приче међусобно повезане.

Као и сваки (прави) уметнички филм и овај је рађен тако да поруке не буду дате „на тацни“, већ свако може да га тумачи како жели. Оно што је очигледно је да режисери желе да причају о променама; они их називају „рифрешинг“ (освежење), што је термин који се користи када говоримо о странама сајтова. Да ли пикирају на промене у друштву изазване дигитализацијом (улице, тргови и природа – све је пусто, нема људи који се шетају и друже) или су мислили да нам је потребно стање свести и уважавање разлика (у првој причи се дешава покушај романсе између две девојке – Џулијане Колинс и Кети Кан), на нама је да одлучимо. Ипак, прича на крају остаје отворена и ми не сазнајемо каква нас промена очекује, што може да се посматра и као плус и као минус. Мени је друга прича свакако минус јер је идеја која се провлачи кроз њу сувише позната, те су тако сцене предвидљиве, осим завршнице која малко чупа ствар. Филм има добру динамику, држи пажњу и говори нешто што не могу да дефинишем шта тачно, али свакако треба видети и чути.

Едукативни моменат: Лина Еско је разумела да океан мења стену у плићаку ударом својих таласа, мада то чини полако. У тој слици она је одлучила да буде океан, а не стена – она која доноси промене, а не која их трпи. Треба мислити о таквом њеном избору.

Оцена наставника:

(са подебљим плусем)

Лига правде Зека Снајдера (Zack Snyder’s Justice League 2021) је заправо проширена верзија филма из 2017. Овом филму претходи прича када је Супермен (Хенри Кавил) убијен и његов самртни ропац је пробудио три кутије ванземаљског порекла које су сада дозвале врло моћна и зла створења. Бетмен (Бен Афлек) покушава да окупи бића која такође имају супермоћи како би се супротставила туђинима.

Критички осврт: Гледао сам неколико верзија блокбастера где су убачене сцене које је режисер у оригиналној верзији укинуо и то се нису водили као засебни филмови, али овај је ипак стекао тај статус. Не звучи поштено, али са друге стране, ова верзија траје целих два сата дуже (фасцинантних четири сата) и морам приметити да многи регуларни филмови немају трајање само тог продужетка. Испрва сам мислио да је режисер Зек Снајдер само додао недостајуће сцене, али није тако једноставно. Неких детаља овде нема. Сећам се да је Флаш (Езра Милер) у краћој верзији правио алузије на „Гробље кућних љубимаца“ када су оживљавали Супермена, али тога овде није било. Дакле, понешто је измењено и много тога је допуњено. Питање је да ли је то допринело да се добије одличан филм? Мени се допао и претходни; није ми фасцинирао, али је оправдао статус суперхеројског блокбастера. Иста је ситуација и са овим. Можда је Зек добио више времена да развије своје ликове, посебно Бетмена, али и без тога овде је акценат на акцији и специјалним ефектима и ту не бих замерио много. Чак бих похвалио да је Зек успео да одржи врло добру динамику упркос проширивању дешавања, осим ако не рачунамо сам крај филма где гњави.

Едукативни моменат: Реју Фишеру је његова филмска мајка рекла да уз све што зна да може да постигне данас, једва чека да види шта ће моћи сутра. На тај начин га је охрабрила да ради значајну ствар у животу: да напредује.

Оцена наставника:

(на труд)

Безбрижни дух (Blithe Spirit 2020) је филм заснован на позоришној представи из 1941. истог назива. Ден Стивенс је књижевник који има креативну блокаду и то баш у време када треба да испоручи сценарио за холивудски блокбастер. Када је са супругом Ајлом Фишер и пријатељима дошао на спиритуалистичку представу мадам Џуди Денч, имао је прилику да се увери да је она варалица, али га је ипак инспирисала. Одлучио је зато да је позове у госте како би одржала приватну сеансу, што је све био „материјал“ за његов сценарио. Ипак, испоставило се да мадам Џуди уопште није преварант и да заиста има моћ да призове духа и то ни мање ни више него Денову бившу супругу Лесли Ман.

Критички осврт: Глумци су добро одабрани и заиста су били на висини задатка, те добро дочарали време пар година пре Другог светског рата. Прича је шармантна, романтична и црнохуморна, мада одистински добрих фора има мали број. Динамика је могла бити бржа за макар неколико нијанси, али и овако је сасвим у реду и са интересантним расплетом.

Едукативни моменат: Ајла је рекла да ако већ живите као ноћна дивља животиња, макар будите довољно цивилизовани да сакријете своје трагове. Нисам сигуран да је овај савет добар, али ако вам се допада искористите га. Можда је боље да искористите другу изреку коју је изговорила Ајла: Carpe diem! „Позајмила“ ју је од Хорација, римског лирског песника који је живео током владавине Октавијана Августа. Ову изреку бисмо могли да преведемо као „Убери дан“, односно: искористи сваки дан, уживај, не пропуштај време.

Оцена наставника:

(минус)

976-ЗЛО (976-EVIL 1988) је прича о неснађеном момку (Стивен Џефри) кога одгаја религиозна самохрана мајка (Санди Денис) и чији је идол његов проблематични рођак који живи у кући поред (Патрик О’брајан). Стивен проналази код Патрика број телефона за необични мрачни хороскоп, па и сам одлучује да позове. Оно што ће добити је много више од луцидне забаве.

Критички осврт: Несрећни Стивен, увек је глумио неке убоге фрикове, било у хорорима, било у секси комедијама. И овде је то урадио како треба, али у овом филму је ретко шта како треба. Емоције су површне, а такви су и односи међу ликовима. Сцене су врло предвидљиве и било је јасно да ће Џим Мецлер спасити Патрику живот на улици, као што је било јасно и готово све остало, па и то на шта ће Џим наићи када се буде дао у потрагу за фирмом која стоји иза мрачног хороскопа. Логика у радњи, а пре свега у поступцима ликова није најјаснија: Патрик сазнаје да је његов филмски рођак Стивен убио његову девојку Лезли Дин, али му не пада на памет да оде до њене куће. Ми не знамо да ли ју је ико пронашао јер је нико и не спомиње, али неколико сцена касније видимо да је опело било у цркви на које је Патрик закаснио. Нејасно је и шта ће поједини ликови на местима где јесу и све делује некако разбацано, хаотично, а посебно сцене покоља које спроводи Стивен. И при томе, те сцене су развучене, досадне, бледе и неинвентивне. Ово је заиста врло јадан хорор, који је на самом крају заличио на трагичну „Кери“, али ни близу нема тај потенцијал.

Едукативни моменат: Лезли се уплашила од паука, али јој је Стивен објаснио да то није паук, већ косац. Косци (Opiliones) су зглавкари који веома личе на пауке, али се од њих разликују по јако дугим, танким ногама које се лако ломе. У случају опасности могу да одбаце екстремитете. Лезли се дакле уплашила без разлога јер косци немају отровних жлезда, као што их имају пауци, те не могу да науде људима.

Оцена наставника:

(са плусем који је донекле оправдан)

Граница (Gräns 2018) је шведски филм. Ева Меландер глуми жену гротескног изгледа која ради као обезбеђење на граници и у томе је врло успешна јер успева да намирише алкохол који кријумчаре, али и осећања попут стида и кривице. Ева верује да је она другачија због грешки у хромозомима, али се тада појављује Јеро Милоноф, веома налик њој, који јој открива и праву истину – шта је она заправо.

Критички осврт: Већ на први поглед (на Евину маску) асоцијација на неандерталца је неизбежна. Она је већ мистерија сама по себи, а та мистерија се продубљује управо Јеровим доласком. У филму се не дешава богзна шта неочекивано; она се загледала у њега, позвала га к себи и међу њима се развила романса. Међутим, опет се и те како осећа тензија ишчекивања, а и изненађења није да нема. Такође, неке наизглед неповезане приче у Евином животу на крају се повезују у смислену целину и све је то пропраћено виспреним дијалозима, што је необично с обзиром на то да Ева глуми особу за коју лако можете да поверујете да има грешке у броју хромозома и некако је и очекивано да је спора у размишљању и реакцијама. Оно што посебно ценим у овом филму је што је режисер Али Абаси дао необичан, али искрен поглед на човечанство, далеко другачији у односу на онај који редовно испоручује Холивуд у својим предраматичним завршницама када аргументује зашто то исто човечанство вреди спасити од ванземаљаца или у овом случаја – од тролова.

Едукативни моменат: Када је Јеро замерио Еви да је попут људског бића, она му је одговорила да ако је људски да не жели другоме да нанесе зло, онда јесте таква. Лако је етикетирати (што је радио Јеро), а тешко је поступити исправно (што је на крају учинила Ева).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Наопачке (Inside Out 2015) је цртаћ о јунацима – персонификацијама осећања – који обитавају у глави једне једанаестогодишњакиње. Ова петорка лепо функционише све док родитељи девојчице не одлуче да се преселе. Тада Туга почиње чудно да се понаша и да омета Радост у њеној мисији да девојчици сваки дан учини срећним.

Критички осврт: Ово је лепо замишљен цртаћ, врло лепо анимиран и са јаким, јасним порукама. Врло су занимљива и решења аутора цртаћа како се мисли и чињенице „депонују“ у мозгу и чак су у доброј мери и психолошки и биолошки оправдана. Има и поједностављења, тако да је подсвест сведена на најдубље страхове, а апстрактно размишљање се сувише одвија по обрасцу, али опет филм свакако има шарма и много добрих фора.

Едукативни моменат: Иако изгледа чудно, туга је потребно осећање баш као и свако остало и ако је осећамо, не треба да је сузбијамо. Сасвим је у реду да некада будемо и тужни.

Оцена наставника:

(може)

Раја и последњи змај (Raya and the Last Dragon 2021) је цртаћ о измишљеној земљи Кумандри где су људи и змајеви живели у хармонији и једни са другима и међу собом. То је престало онда када је необична куга напала земљу и претворила и људе и змајеве у камен. Последњи змај Сису успео је да дохака куги, али га је то коштало живота. Успео је људе да поврати, али не и змајеве. Пет стотина година касније, Кумандра је разједињена на пет држава, али отац младе принцезе Раје сања о поновном уједињењу. Он је пружио руку осталим старешинама, али се то није завршило добро; јаз је постао још већи, а куга је наново ослобођена и почела да претвара људе у кипове. Злосрећну судбину доживео је и Рајин отац и она је остала сама. Ипак, она има и план како да пронађе последњег змаја, односно да га оживи.

Критички осврт: Сцене борбе су одлично урађене, али и читава анимација, ако ћемо поштено. Прича није лоша, има тај егзотични шмек и јаку поруку да је „куга“ која разједињује људе заправо неповерење и неразумевање туђинских култура. Ипак, режисери Карлос Лопез Естрада и Дон Хол нису успели да избегну неке класичне замке, попут обрасца по којем се овакви филмови одвијају и превише јаких асоцијација на друга остварења (сага о Индијани Џоунсу је рецимо баш очигледан утицај). Сцена када Немари убија змаја сувише је натегнута, а крај је исфорсирано идиличан и виђен у гомили других филмова. Но, свеукупан утисак је ипак заиста добар.

Едукативни моменат: Мастер Бенџа је упозорио Рају да не меша дух и вештину; често имамо вољу да урадимо нешто, али то ипак није довољно.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Том и Џери (Tom and Jerry 2021) је дугометражни цртаћ настао из бројних краткометражних о јунацима из наслова, насталих још четрдесетих година прошлог века. Вечити непријатељи – мачка и миш – одлучили су да се сместе на Менхетну, у Њујорку. Мачак Том има велике снове да постане музичар, а све што жели миш Џери је луксузан дом у хотелу. Испоставиће се да управа хотела баш не жели миша као свог госта и унајмиће Тома да га улови. Испоставиће се да нису унајмили доброг мачка, али ни доброг човека да организује веома важно венчање двоје богатих и славних Палави Шарду и Колина Јоста. Наиме, човек којег су унајмили је Клои Грејс Морец, која је преваранткиња са украденом биографијом.

Критички осврт: Најпре сам се питао откуд то да Клои, глумица у успону, прихвати улогу у оваквом полуцртаном, тим пре што уз цртаће о Тому и Џерију иде врло сведен хумор са превише насиља, али ми је временом бивало јасније. Некако је режисер Тим Стори успео да извуче најбоље што је могао из овакве једне поставке, да да солидну причу са неким дешавањима и пристојном динамиком. Чак, у појединим деловима је заличило да прича има дубину. Свакако има врло добре специјалне ефекте, ако не већ неки ефектнији и мање предвидљив крај.

Едукативни моменат: Џордан Болгер је рекао Клое да је најбоље да се не пореди са другима, већ да се труди да ради свој посао. Она је тако научила нешто, а научила је и Роба Делејнија, свог филмског шефа, да је импресивна биографија свакако импресивна (као што јој и само име каже), али да увек треба видети и шта особа са биографијом или без ње може да уради.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне Рајдер – Кејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

(без имало двоумљења)

Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

(и то сигурна)

Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

(ту негде)

Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа Велса. Мајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

(прогледано кроз прсте)

Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

(реално, мање-више или више мање 🙂 )

Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

(у ствари је нула)

Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

(иде на четворку)

Цркни, Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је очигледно жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да је њена доминантна мајка Марша Мејсон преузела бригу о њој. Она ју је одвела у предграђе својој кући и Фиби се наново вратила у своју стару, дечју собу. Тамо је пронашла кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(јашта него поклоњена)

Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста, који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда неосетно креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично), а да бисте пратили радњу, то да треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Катастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

(и нимало смешна)

Трка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

(на једва)

Планета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром на то да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

(плус)

Епски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

(готово реална)

Снежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром на то да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

Легенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Робокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Остатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Затим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

(може)