Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград. Већ сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика, али и уз помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна да заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

(жемо)

Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

(плус)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

(рецимо)

Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

(мало тананија)

Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

(на један, а може и један)

Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

(пренаградио сам, знам)

Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

(може плус)

Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

(вероватно на два)

Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

(нема шта)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен.

Оцена наставника:

(може и на три, али има разлога да буде и на један)

Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно.

Оцена наставника:

(готово сигурна)

1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

(врло јака)

Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни толико лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, те као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта Пајна – Брук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

(на два)

Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монструм од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не?) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

(реално је три, али хајде)

Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

(и овде је реално је три, али опет хајде)

Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице које таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

(може, наравно)

Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

(вероватно и мање)

Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

(нека буде)

Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

(сјајна попут комете)

Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

(и то фина)

Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

(мада је тројка реалнија)

Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

(минус)

Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

(и би пет)

Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

(бајковита)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

(сањива као у летњој ноћи)

Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

(веома сањива, тј. танка)

Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

(такође сањива)

После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

(без поправног)

Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

(на три)

Годзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

(на стакленом постољу)

Мрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

(суптилна)

Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

(на један, и заправо може и један)

Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

(рецимо)

Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

(може)

Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

(на ништа)

Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

(мало сам се двоумио, али нека је)

То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Он изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. Похвално је и да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Шифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

(си)

Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

(на три)

Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

(фина)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

(реалка)

Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

(стварна)

Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

(на три)

Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

(чак на три иде)

Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

(онакву какву дајем за ремек-дела)

Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

(лабавица)

Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима зомбија)

Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

(жемо)

Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 129

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Тинејџери Титани: Јудин уговор (Teen Titans: The Judas Contract 2017) је цртаћ из Ди-Сијевог света суперхероја. Овог пута лига младих хероја има проблем са фанатичким вођом култа Бладом, који је стекао бесмртност, али жели да стекне и супермоћи. Зато су његови научници направили посебну машину која може да му испуни жељу. Само је још потребно да у ту машину „стави“ и суперхероје и Тинејџери Титани су идеално решење за њега.

Критички осврт: Цртаћ има заиста слатке, врцаве форе, макар на почетку. И има и врцаве секвенце, почевши од деколтеа ванземаљске принцезе. Да се ради о тинејџерима суперјунацима јасно је и по томе што су излистани сви проблеми сваког члана групе. Тако се добио осећај једне класичне тинејџ сапунице, али и разводњене радње. Но, некако се то на крају све повезало у колико-толико јединствену и смислену причу, али оно што ме је запањило је колико је емоција режисер Сем Љу успео да унесе у један овакав цртаћ. Свакако је урадио, ако не добар, а оно пристојан посао.

Едукативни моменат: Плава Буба је рекао Тери да не мора померати планине како би помогла људима. И заиста је тако, не морате бити суперхерој и имати такве моћи, али чак и мала помоћ другоме учиниће вас суперхеројем за ту особу.

Оцена наставника:

(на четири, додуше)

Мрачни Феникс (Dark Phoenix 2019) је дванаести наставак о Икс-људима. Софи Тернер је штићеница школе коју води Џејмс Макавој и која је намењена као уточиште за посебне (мутанте са супермоћима). Џејмсу је веома важно да их свет обичних људи прихвати, па у договору са председником САД (глуми га Брајан Дарси Џејмс) предузима акције које ће мутантима донети популарност. Једна од њих је и спашавање астронаута који су наишли на необичну силу у свемиру. Но, та акција, иако успешна, имала је негативне последице по Софи. Сила је ушла у њу и она је сада постала много моћнија, али и много опаснија.

Критички осврт: Изгледа да трећи наставак Икс-људи („Икс-људи: Последње упориште“) није био довољан да се суперхеројски лик Џин Греј (тада ју је глумила Фамке Јансен) докаже са својим супер-моћима, већ је морао да се обезбеди још један наставак где ће се размахати. Проблем је у томе да се уопште није размахала. Некако се није дало режисеру Симону Кинбергу да прикаже сву силину силе која је сада отелотворена у Софином телу, а иначе прави ршум по свемиру и уништава читаве планете.

Већ прва сцена која приказује саобраћајну несрећу је обећавала одличне специјалне ефекте, али овде ни они нису били искоришћени. Само понављање приче из поменутог наставка већ није било добро и та безидејност у спрези са више него танком и сасвим класичном причом дало је једно мање него осредње остварење. Овде, додуше, има мало драме и односи између ликова су колико-толико пристојно приказани и има мало мудролија у дијалозима, те глумци нису били лоши и са врло захвалним физиономија за своје улоге, али чак и све то за овакав филм сигурно није довољно. Чак подозревам да је Џенифер Лоренс пристала (или тражила) да је убију у овом наставку јер је франшиза кренула у лошем смеру и рекао бих да не ради у прилог њеној импозантној каријери.

Едукативни моменат: Џејмс је девојчици дао оловку на дар са речима да може са њом нацртати нешто лепо, а може и некоме ископати очи. Шта ће учинити са њеним даром зависи од ње. И од свих нас; своје таленте који су нам „дати“ можемо користити на разне начине. Одлука и, што је битно – одговорност, на нама је.

Оцена наставника:

(ту негде)

Злокобно (Sinister 2012) је филм о писцу Итану Хоку који пише о стварним злочинима и очајнички жели да понови успех који је постигао деценију раније са тадашњом књигом. Зато се са породицом пресељава у кућу у чијем дворишту се десио покољ читаве породице која је у тој кући живела. Испоставиће се да то није била добра идеја.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон није човек који губи време. Увео нас је у мистерију практично од самог почетка филма, а у првих петнаест минута и у хорор. Једина је невоља што врло брзо можете претпоставити одакле опасност долази и који члан породице ће одиграти кључну улогу. Уосталом, Скот је малтене поставио неонску рекламу изнад „осумњичене“. Још да приметим да су многи догађаји у филму више него предвидљиви. Ипак, Скоту се мора признати и да је мајстор хорора. Сцене су свакако језиве, баш као и ентитет који је одговоран за зле радње, а ефекат појачава кућни видео са застрашујућим убиствима и даје ону ноту стварног дешавања. Хорори су обично најстрашнији ноћу, те ни овај филм није изузетак. Но, ту је друга врста проблема – видљивост оног што се дешава. Режисери то различито решавају или не решавају, а у овом случају такве сцене су решене заиста добро, те је то уједно и похвала директору фотографије или кинематографу, како год се већ то занимање назива.

Овај филм углавном носи Итан и он ми је занимљив јер има све карактеристике да ми иде на нерве, али добро балансира на ивици иритантности (не знам како то успева) и морам да признам да је добар у свом послу. И остали глумци су фино одрадили свој део. И тај део није баш био лаган као у другим хорорима, пошто је овде уметнута и једна озбиљна драма која прати брачне односе Итана и Џулијет Рајланс, као и односе других чланова породице.

Едукативни моменат: Итан је покушао да побегне од својих проблема тако што се одселио из куће и из града. Међутим, зла судбина га је сачекала у новом стану. Од проблема се не може побећи.

Оцена наставника:

(и то стамена једна)

Страшне приче које се причају у мраку (Scary Stories to Tell in the Dark 2019) је филм рађен према серији књига писца Алвина Шварца. Зое Маргарет Колети и њени другари стицајем сплета околности доспевају у локалну кућу коју мештани сматрају уклетом. Наиме, у њој је некада живела необична девојка Сара која је трагично завршила свој живот, оптужена за вештичарење. Зое је пронашла Сарину бележницу и понела је са собом. Врло брзо је открила да то није била добра идеја, јер су се у бележници појавиле нове страшне приче.

Критички осврт: Радња је класична и по таквом се обрасцу и одвија. Оно што преживљава Натали Ганџхорн већ је виђено у филму „Верници“ из 1987, а и остале приче већ су мање-више виђене. Но, труд режисера Андреа Овредала свакако је видан да све те сцене учини што страшнијим. У ствари, овај филм и јесте „извадила“ режија. У једном тренутку, негде пред крај, имам утисак да ју је Андре разводњио и малко више изместио из реалности (Мајкл Гарза улази у полицијска кола, има чеони судар и нико се око тога не секира, баш као ни за то што је Мајкл мистериозно утекао из полицијске станице где је Гилу Белоузу, шефу полиције, поломљен врат), али свеукупно заиста није лоша. Углови снимања су интересантни и посебно бих похвалио сцену када зомби напада злосрећног Габријела Раша. Но, предвидљивих момената има (било је јасно да ће на крају Зое доживети судбину Кетлин Полард), има и више-мање (више више него мање) непотребне нарације и неколико рупа у филму. И некако су лични страхови Остина Зајура, Остина Абрамса и Мајкла остали да висе са стране, необјашњени и без јаче везе са оним што им се десило; иако је изгледа постојала идеја да се та веза успостави.

Едукативни моменат: Приче заиста имају моћ и оне могу и да лече и да боле. И једне и друге имају своју сврху и добро је да постоје. Треба причати приче и треба их читати.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Вормвуд (Wyrmwood 2014) је аустралијански акциони хорор. Услед необичне метеоритске активности настала је епидемија зомбија, а потом и права апокалипса. Тек неколико људи остало је здраво, али сада имају тежак задатак да преживе и међу зомбијима и међу војском која није пријатељски настројена.

Критички осврт: Режисер Кија Роуч-Тарнер је изгледа одлучио две ствари; да ово не буде уобичајена зомби-прича и да сцена никако не буде хигијенска. 🙂 Крви је посвуда и прска ли прска, а ликови доживљавају луде авантуре. Такве су и идеје, па се испоставља да зомбији могу да се искористе као гориво, те једног од њих протагонисти прикачињу за возило, попут резервоара. Све то јако подсећа на „Побеснелог Макса: Бесни друм“ када је Том Харди био прикачен за возило (додуше из другог разлога), али овај филм је снимљен годину дана раније… Ако ћемо већ о томе ко је од кога преписивао. Иначе, филм има сензибилитет „побеснелог Макса“, иако се дешава у садашњици, што је заиста интересантно. Кија је успео да ме врло лагано уведе у постапокалиптичан дистопијски свет и да га прихватим без проблема. При томе, ликове је учинио прилично луцидним, што је допринело да, уз врло добру динамику, филм буде заиста занимљив.

Сцене када зомбији нападају су врло ефектне, и иако сам био убеђен да ће Кија прећи границу крша, то се ипак није десило. И форе су добре, а све је снимљено одлично. Крај је и предвидљив, за нијансу више „напржен“ и опште место, али није значајно покварио утисак.

Едукативни моменат: Када су протагонисти били у колима окружени зомбијима, Леон Беркил је рекао како му се ништа горе у животу није десило. Онда му је Кит Аџије узвратио да се њему јесте догодило много горе; седмогодишњи син му је умро на рукама од болести. Увек може горе, али чим може горе, увек може и боље. То потоње би требало да нам буде девиза.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Џиперс Криперс 2 (Jeepers Creepers 2 2003) је наставак филма из 2001. Крипер (Џонатан Брек) је врста вампира који се храни омладином сваких 23 године у току 23 дана. Управо у време тих застрашујућих активности у његовом ареалу појавио се аутобус са школским кошаркашким тимом и навијачицама, који се враћао са утакмице. Пошто им је побио све одрасле (два наставника и женског возача буса), Крипер их је напао. Ипак, прискочиће им у помоћ Реј Вајз којем је Крипер убио млађег сина дан раније и који је одлучан да се освети.

Критички осврт: Овај наставак много новог није донео у односу на претходни, али није баш поновац. Некако ми је по сензибилитету блискији „Страви у улици Брестова“. Режисер Виктор Салва се овога пута више играо са простором, тако да је учинио једнако небезбедним и отворено поље и клаустрофобичну унутрашњост школског аутобуса. Такође је увео психологију масе, вешто искористивши изборе вампира постављене још у првом делу. Тако да је Ерик Ненингер у филму започео једну филозофију која подразумева питање које ставља на кушњу све вредности које сматрамо цивилизацијским тековинама: да ли жртвовати појединце ради добробити заједнице? Ништа епохално Виктор није урадио, а и даље мислим да је добар манипулатор и да уме да „прода“ општа места као интригу и осредњи хорор као неуобичајени. Нема шта, он је режисер који прикупља идеје из других дела и добро их уграђује, дајући привид иновативног. Све то даје један солидан хорор, мада слабији у односу на први део. Радња је сасвим у реду, са неколико предвидљивих детаља, али се заокружује на крају. Истина је да Виктор уме да направи причу (и одабере довољно занимљиве и веште глумце).

Ипак, прича није потпуно без рупа. Када је девојка из аутобуса пробуразила вампира шиљком, на врху тог шиљка се нашло његово око. Како је око успело да остане у комаду при проласку кроз лобању? Разумем ја да је Виктор желео ефекат, али је овако постигао само контраефекат, баш као што је и око на шиљку окренуто контра у односу на логичан положај. 🙂 Са друге стране, Виктор је успео да објасни оне пауколике ножице око главе које у првом делу уопште нису имале смисла, осим да изгледају, па, пауколико (пре ће бити ејлијенски, што је опет туђа идеја занимљиво употребљена).

Едукативни моменат: Млади из аутобуса су успели да савладају чудовиште тек када су деловали тимски. Све док су се свађали и бежали свако за себе, те никако нису сарађивали, били су лак плен. Многе проблеме тимски ћемо лакше решити, па чак и застрашујуће вампире.

Оцена наставника:

(врло слабуњава)

Рајска брда (Paradise Hills 2019) је футуристички филм који се дешава на једном предивном острву, које служи као простор за терапију младих девојака како би се „побољшало“ њихово психичко и свако друго стање. На том острву је завршила и млађана Ема Робертс која је одбила да се уда за богатог Арноа Валоаа. Она се опире убеђивању да је он ипак најбоља опција за њу и нада се томе да побегне са оним којег ипак воли.

Критички осврт: Два најјача утиска у овом филму су ми његова естетика, која је исфорсирано романтична и то што је предвидљив у готово свакој сцени. Режисерка Ејлис Вејдингтон није бежала од своје женствености и својски се потрудила да филм учини управо таквим. Ту је и љубавни троугао, односно четвороугао, можда чак и петоугао, тако неизоставан у филмовима са оваквом тематиком. Ејлис је том љубавном мелодрамом вешто баратала (мада је лик Џеремија Ирвина већ виђен у „Играма глади“ у лику Лијама Хемсворта) и интрига се врти око ње једнако као и око самог рајског острва. Под условом да је у овом потоњем било интриге јер обавезно опште место је да се на рајским деловима света у филмовима дешава нешто злокобно и погубно по протагонисткиње. Ту очигледност Ејлис је помутила натприродним моћима Миле Јововић и то је испало, зачудо, сасвим у реду и није помутило и филм, чак дало му је неку бајковиту ноту која се уклопила јер је сензибилитет филма то и дозволио. Ејлис свакако морам признати да је вешта у свом послу, иако јој је ово деби.

Оно где ја видим вредност овог филма је добра једна алузија на дискримнацију која се дешава на више нивоа; према сиромашнима, према женама, према алкохоличарима… Али пре свега према женама. И читава сцена која се дешава на рајском острву је заправо визија жене у очима савременог патријархата; оне су окружене цвећем, шминкају се и – залудне су. Њихова улога је да буду маргинална сценографија, једнако лепа и преслатка као и она која их окружује. И окосница радње је да су све оне и послате на острво како би постале боља верзија себе, али онакве какве друштво очекује. Неминовно је запитати се колико је прича применљива на модерна, ИКТ времена. Да ли нама друштвене мреже раде оно што рајско острво ради протагонисткињама приче? На тим мрежама ми јесмо боља верзија себе и чинимо се друштвено прихватљивим, али не бих смео да потпишем да је у свим случајевима тако. Но, вреди се запитати, свакако.

Едукативни моменат: Мила је рекла како се људи жале да грм руже има трње. Она, пак, ствари посматра тако да грм са трњем има руже. Иако изгледа исто, ипак није, а који ћемо угао посматрања прихватити, зависи од нас и од тога колико желимо да нам живот буде леп.

Оцена наставника:

(мајушна)

Последњи дани (Los últimos días 2013) је шпански апокалиптични филм који приказује дистопијско друштво заробљено унутар зграда и других објеката јер је целокупно становништво заражено необичним обликом агорафобије. Сваки излазак на отворен простор је смртно опасан. У таквој једној ситуацији Ким Гутијерез покушава да пронађе своју вереницу Марту Етуру. Да би у томе успео мора да прође кроз друге зграде, подземну железницу и канализацију. Његово путешествије није безопасно јер људи које среће очајни су од глади, жеђи и немаштине уопште.

Критички осврт: Ово је један врло солидан СФ трилер са озбиљно урађеним драмским моментима. Допало ми се како су режисери браћа Алекс и Дејвид Пастор дочарали постапокалиптично доба, али пре свега идеја која је несвакидашња. И добро су уклопили преплитање прошлости и садашњости и врло лагано увели протагонисте у катастрофу. Чак је и однос Кима и Хосеа Коронада интересантан и са сасвим добрим, виспреним дијалозима. Занимљиви су и људи које срећу, а авантуру су учинили максимално узбудљивом. Филм је динамичан, што за Шпанце није никакав проблем. Све у свему, тешко могу да нађем замерке филму. У ствари, има мало мелодраматике више него што је потребно. Но, метафора и поруке које филм шаље сасвим су добре.

Едукативни моменат: Хосе је, за разлику од Кима, сматрао да ипак има наде за човечанство докле год има времена да нешто науче. Добар став има Хосе.

Оцена наставника:

(солидна)

Најмрачнији сат (The Darkest Hour 2011) је филм о двојици другара Емилу Хершу и Максу Мигели из Америке који су дошли у Москву са циљем да направе добар пословни уговор, али све што су постигли јесте да сазнају да су преварени. То их није спречило да оду у тамошњи клуб да се лепо проведу. Ипак, и тамо их је сачекало изненађење; инвазија ванземаљаца који су решили да сатру комплетан људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су сасвим солидни, али глума је прилично слаба, ако изузмемо Џоела Кинамана који једини није био лош. Штета што је брзо завршио јер једино је његов лик и имао некакав потенцијал. Осталих четворо су досадни. Баш као и њихове реплике, а посебно бих као иритантну издвојио ону када млади Амери причају са својим спаситељима Русима. То је таква навала патетике у свега једној сцени, да делује као повећа доза шећера узета у свега неколико минута.

Режисер Крис Горак је очигледно човек који воли своју земљу Америку и искористио је све могуће прилике да то и докаже. Први снимци Москве приказали су Мекдоналдс и Старбакс, као да тај град нема аутентичних импозантних знаменитости, а потом како тамо влада безакоње. Додуше, преварант Џоел је Швеђанин, али свеједно користи руски (лабави) систем. Но, добро, Амери и Руси иначе воле да се праве важни и успут унижавају оне друге, али је Крис ипак претерао и довео своје ликове у стање ретардације. Око њих је смак света и човечанство буквално претворено у прах и пепео, а они хрле ка америчкој амбасади како би се спасили. Макар је Крис био довољно паметан да његове протагонисте у америчкој амбасади не дочека нико. Оно што свакако још морам да му признам је да није: створио напету атмосферу и узбудљиву радњу. Заправо, уопште нисам сигуран да радње има. И то је заиста жалосно јер је одабрао веома опаке противнике, чији је штит од таласа и људском оку невидљив. Углавном, једна већ виђена причица, сасвим испразна и без и једног сегмента на који би адутирала.

Едукативни моменат: Да би победили своје противнике, протагонисти су се користили знањима из физике и технике. Знање нам увек помогне да победимо.

Оцена наставника:

(може плусић)

Ашхен и потрага за Гејмчајлдом (Ashens and the Quest for the Gamechild 2013) је филм о колекционару непотребних предмета (игрица и фигурица) Стјуарту Ашхену, који се дао у потрагу за једином игрицом коју нема – Гејмчајлдом. Та потрага испоставила се као права авантура праћена разним и невероватним опасностима.

Критички осврт: Овај филм се налази негде на прелазу између оних типичних америчких урнебесних комедија и јефтиног видеа који снима друштво које се добро зеза. И форе су управо такве; негде су између површних, углавном већ виђених и врло симпатичних. Наравно, нису све баш, баш смешне, али успелих пародија има, попут оне на „Матрикс“ са момком (Крисом Бингамом) који савија кашику. Ипак, оно што морам да замерим је да форе немају виспрености и иако је Стјуарт направио шалу на сопствени рачун (што јесте похвално) и упоредио се са Сајмоном Пегом, истина јесте да његов ниво није достигао. Но, та шала јесте успела.

Оно што морам да признам и режисеру и самом Стјуарту (који је и сценариста и главни глумац) је да су ни од чега направили нешто и при томе мислим и на буџет и на причу. При томе прича има пристојну динамику и држи пажњу, мада нема нити дубину, нити поруке. Ово је лако забавно „штиво“, али је то сасвим прихватљиво с обзиром на то у каквим условима је настало.

Едукативни моменат: Стјуартов помоћник је рекао свом пријатељу да ће му живот бити онолико компликован колико га самом себи таквим учини. И то је добар коментар доброг помоћника. 🙂

Оцена наставника:

(жао ми је било да дам тројку)

Лако Је Критиковати 127

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Смртоносна битка (Mortal Kombat 1995) је филм рађен према видео-игри истог назива и први је у франшизи филмова која је уследила. Зли цар подземног света жели да пороби и овоземаљски, али не може док његови ратници не победе у десет узастопних борби одабране шампионе из нашег света. Силе зла успеле су да извојевају победу девет пута и одабрани за ову битку су последња нада – посебно два борца Линден Ешби и Робин Шу, као и полицајка Бриџет Вилсон.

Критички осврт: Овај филм ме је подсетио на то зашто не волим акционе филмове. Акционе филмове не волим и због тога што су њихов обавезни део општа места, предвидљивост и нелогичне ситуације (знате оно када пуцају једни на друге из близине и не погађају се или макар не главне протагонисте). Са друге стране морам да признам да је ово остварење свакако врло маштовито, са шмеком кинеске митологије и врло бајковитим ликовима и дешавањима. Филм је прављен без радње, али тако да га воле љубитељи борилачких вештина. Зато је све подређено томе. Туче изгледају реално и добро, са све поштовања вредним акробацијама и гимнастичким триковима, те чак мислим да је фантастични моменат у овом случају тај део уназадио. Рецимо, све је било добро док се Линден борио са Крисом Касамасом („Шкорпионом“), док овај није скинуо своје лице и разоткрио да има лобању наместо главе, те да бљује ватру. Цео тај део, са све Линденовом победом, потпуно је без везе. Готово иста ситуација је и са борбом између Робина и Франсоа Птија. Мислим да се режисер Пол В. С. Андерсон није снашао са уграђивањем фантастичног дела у борбу, али не могу да му замерим јер му је ово један од првих филмова (касније је фантастичном жанру дао не мали допринос). Није се снашао ни са правилима битке тако да је то пред крај било немогуће разлучити. Но, то иде на душу сценаристи Кевину Дронију.

Специјални ефекти који све то прате нису грандиозни, мада их има и то доста и много оних бљештећих, ваљда како би све било помпезније. Филм је иначе помпезан практично од уводне шпице.

Филм напросто одише наивношћу, мада морам признати да се Пол потрудио да протагонисте учини колико-толико реалним, истичући мане једнако као и врлине. Оно око чега се није баш потрудио је да те ликове и њихове међусобне односе мало више разради, а и дијалози су могли да буду бољи. И прича је могла да не изгледа баш толико површно. У ствари, филм више изгледа као да је рађен осамдесетих.

Едукативни моменат: Кристофер Ламбер је рекао Линдену, Робину и Бриџет да могу победити сваког противника, ма како невероватне моћи имао, ако најпре победе сопствени страх. Ово исто би се могло применити и на свакодневни живот где борбе са натприродним бићима нису баш свакодневница. Ми можемо да победимо велике проблеме, чак и оне који нам изгледају несавладиво, ако победимо страх од неуспеха или немоћи.

Оцена наставника:

(на три, али ипак више два него три)

Зоомбији (Zoombies 2016) је хорор који се дешава у зоолошком врту власнице Ким Нилсен. Међу животињама је завладао необичан вирус који их је претворио у зомбије агресивне према људима. Сви запослени, као и стажисти у врту, остали су заробљени и препуштени на милост и немилост помахниталим животињама.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају по зоолошком врту и иако је камера све то врло пристојно снимила, продукција је очигледно слаба. Већ ми се прва сцена није допала. Могу да прихватим да специјални ефекти нису сјајни, али је све остало далеко од прихватљивог. Таква је и глума.

Проблем је у томе што су страшне сцене толико исфорсиране, често наивно постављене и са толико неуверљивим реакцијама ликова да изгледају више неприродно него жирафе месождери. И дођосмо до идеје; она је у ствари јако добра и звучи баш занимљиво; да код животиња које су угрожене проради ген за самоодржањем које би било усмерено ка отклањању највеће претње – људи. Нажалост, реализована је крајње неартикулисано, трапаво и научно некоректно, те је за режисера Глена Милера можда било боље решење да направи нефантастичан филм у коме би протагонисти остали заробљени са обичним зверима које би се, стицајем околности, ослободиле из својих кавеза. Добио би сличан учинак, а можда и бољи јер би све изгледало кудикамо реалније. Но, онда не би добио жирафе које кидају руке људима, што јесте донекле оригинално. Ипак, најзначајнији предатор је свакако – лав и чак и код зоомбија тешко је избећи да најстрашнији буду они који тај статус имају и у природним условима. Но, све је залуд јер су напади животиња (посебно поменутих лавова) потпуно нелогични, а чак је и саобраћајни удес урађен малтене као у цртаном филму. Глен је заиста лоше режирао и направио пропусте у готово свакој сцени. И као биолог морам да додам да ми се уопште не допада атмосфера у филму где Оне Батлер и Ендру Ашлер са усхићењем убијају птице.

Едукативни моменат: Ким је имала идеју да помогне очувању угрожених врста тако што ће их гајити у свом врту. Такав вид заштите животиња се назива ex sity, што значи ван природног станишта. Е, кад смо то научили, да научимо и да када се врати нека врста у дивљину (након што смо је ex sity методом размножили), онда се то назива реинтродукција. Мора и биологија да се зна. 🙂

Оцена наставника:

(може на два)

Мали монструми (Little Monsters 2019) је филм о несређеном момку Александеру Ингленду који је остао без веренице и завршио у кући своје сестре као подстанар и бебиситер свом сестрићу. Већ на први поглед допала му се учитељица његовог сестрића Лупита Нјонго и он се понудио да јој буде помоћ на излету који је она организовала за своје мале ђаке. Испоставило се да ће излет бити изузетно драматичан јер се из оближње војне базе тајни експеримент отео контроли и започела је инвазија зомбија. Александер и Лупита сада имају тежак задатак да сачувају и себе и сву децу од страшне смрти.

Критички осврт: Ово је сјајан филм за разбибригу, са добрим, свежим хумором и истом таквом причом.

Едукативни моменат: Лупита је пример учитељице за дивљење и то из много разлога. За све моје колеге је препорука да наместо сморног семинара одгледају овај филм. То ће бити право стручно усавршавање.

Оцена наставника:

(може, наравно)

У високој трави (In the Tall Grass 2019) је филм рађен према истоименој причи Стивена Кинга и Џоа Хила. Брат и сестра Ејвери Витед и Лајсла де Оливејра су на путу ка Сан Дијегу, али су успут морали да зауставе аутомобил јер је трудној Лајсли позлило. Тада су зачули позив у помоћ дечака који је тврдио да се изгубио у оближњој високој трави. Одлучили су да уђу у то поље како би га спасили, али су убрзо схватили да и сами више не могу да се врате назад.

Критички осврт: Филм се „заглавио“ негде на потезу између визуелно перфектног режисера и не претерано спретног сценаристе, за које се испоставило да су иста особа – Винченцо Натали. Идеја за причу је интересантна, а реализована је, па, када бих давао сумативну оцену, рекао бих пре довољно него добро. На страну то што мотив полуделог и манијакалног (у овом случају Патрик Вилсон) члана екипе у невољи није новина (одмах ми је пао на памет први део, па и други део „Коцке“, али примера има и још и познатијих), некако је том аспекту филма дато много више простора него оном интригантнијем – самом лавиринту од траве. И мислим да је ту Винченцо најпре омануо, али су некако уз то ишли и нејасни мотиви ликова, као и њихова не баш уверљива осећања. Рецимо, Лајсла среће Патрика који је истовремено и претња и нада за спас и некако је пребрзо стекла поверење у њега, односно лако се прешалтовала са оправдане сумњичавости на захвалну пратиљу.

Даље, дијалози, који би требало да у једном клаустрофобичном филму и где су ликови упућени једни на друге буду адут, слабија су страна овог филма. Сами ликови су у доброј мери стереотипи, али су глумци урадили добар посао. Сигурно нису прва глумачка постава Холивуда, али су свеједно добри, онолико колико су то у овом случају могли да буду. И, напокон, чини ми се као да Винченцо није могао да „хендлује“ једноличан амбијент који пружа висока трава, па је уносио и напуштену цркву, руинирану куглану и, наравно, чистину са мистичним каменом. Уносио је он штошта, мање или више успешно, па и неке елементе који нису неопходни, попут оних зомбија или немирних душа у корену камена. Ту се негде поткрала и логичка грешка, па ако камен има моћ да зароби сваког ко га дотакне, зашто то није учинио и са дечаком? Но, то је мањи проблем са којим се филм бори. Ипак, поред свих проблема, филму морам да признам добру динамику коју је мајсторство било постићи с обзиром на мањак простора и ликова.

Едукативни моменат: Патрик је узвикивао мантру: „Mind that’s light sells right.“ У буквалном преводу, то би значило да просветљен ум добро продаје, али ја бих ову мудру проширио и на друге области живота осим трговине. Рекао бих да просветљен ум све добро ради.

Оцена наставника:

(са просветљеним минусом)

Подмукло: Последњи кључ (Insidious: The Last Key 2018) је наставак трећег дела франшизе „Подмукло“ и преднаставак првог и другог. Лиј Шен је медијум која, са своја два сарадника, помаже људима да се реше непријатних духова који су се запатили по кућама. Међутим, позиву који је добила од Кирка Асеведа није се радо одазвала. Наиме, Кирк живи у њеној бившој кући у којој је провела нимало срећно детињство. Сада мора да се суочи, осим са правим духовима, и са духовима прошлости.

Критички осврт: Режисер Адам Робител добро се поигравао са сенкама, мада јесте претерао или макар довео до границе претеривања оне сцене када вас изненадни звук тргне. Заправо, морам да му признам неколико ствари. Он је са малим буџетом остварио много и јако се добро сналази у спајању и комбиновању најмање два жанра, пре свега хорора (и то натприродног) и трилера, једнако застрашујућег, али је успео да унесе шарма колико год је то у овим жанровима било могуће. Такође, унео је свежину у жанр, иако филм не одише свежином, чак напротив. Рецимо, допало ми се што одрасла девојчица није постала атрактивна девојка, већ стара жена Лиј, што је другачије у односу на очекивано. Да, Адам свакако уме да приреди неочекивано и то се види у преврату негде на средини филма.

Оно што бих му замерио је поједностављење. Он је манијакалне навике Џоша Стјуарта, а касније и Кирка, приписао демонским силама и тако елегантно решио филм да сви они заправо буду жртве. У неку руку они вероватно и јесу жртве, али не на начин како је Адам приказао. Могу да разумем да је неко постао лош услед стицаја околности, али запоседнутност демоном некако више приличи метафори психичког растројства или генетичкој предиспозицији – које сигурно имају удела, али свеједно су једнострано и како рекох поједностављено гледање. Наравно, стоји и аргумент да Адам можда није хтео да уђе у филозофију насиља, већ да направи напросто забаван натприродни филм, али би онда читаво замешатељство на крају филма (у ходнику где су душе умрлих) било залудно. Све у свему, површно је урађен филм у коме све врца од метафора и симболике, а то се види и по томе како је слабашно урађен осећај кривице двојице насилника. Све остало бих свакако похвалио, као што већ јесам у првом пасусу, те додао да прича нема јачих грешака и да је глума била солидна до добре.

Едукативни моменат: Демон са кључевима је закључавањем уништавао своје жртве и симболика је овде веома јасна. Ми држимо кључ наших осећања, мисли и жеља и ми смо ти који треба да откључамо понуђене опције, а не да то други чине наместо нас јер ћемо се увек осећати као да имамо оков око врата.

Оцена наставника:

(оцена је буквално између три и четири, али нека)

Оно – друго поглавље (It Chapter Two 2019) је наставак филма из 2017, рађен према роману Стивена Кинга из 1986. У градићу Дерију у Мејну зли кловн се наново вратио и започео серију убистава. Дружина, која му се супротставила пре 27 година и која је раштркана по разним деловима Америке, поново се окупила на позив јединог који је остао у Дерију – Исаије Мустафе. Исаија има план како да дохака чудовишту, али битка која им предстоји неће бити нимало лака.

Критички осврт: Интересантно за хорор жанр, али овај филм је прилично спор. Вероватно су разлог масовни флешбекови и колико год да се сваком од њих неко оправдање може и наћи, поставља се питање да ли су заиста били неопходни сви они (исту недоумицу имам и за улогу Тича Гранта).

Предвидљивих сцена има, па је тако врло било јасно да је бака Џоун Грегсон, која је дочекала Џесику Чајстен у стану њеног оца, заправо чудовиште. Додуше, сцена је врло језива. Језивих сцена има и праћене су сјајним специјалним ефектима, али оно где ми режисер Андрес Мускијети није био баш сасвим јасан је у чему је желео да поентира. С једне стране фокус је усмерио на личне страхове и трауме из младости сада већ одраслих људи чији су животи добрим делом свим тим дешавањима из детињства и одређени, а са друге стране на мистичну звер којој могу да дохакају само ритуалом северноамеричких нативних Индијанаца. Некако се та два хорора размимоилазе, иако је Андрес уложио завидан труд да их сједини, као што му је то пошло за руком у првом делу. Међутим, у првом делу је то било и једноставније јер су протагонисти били деца и лако је дечје истинске страхове повезати са гротескним ликом кловна и чудовишта које представља јер они и припадају свету дечјих снова, таман били и кошмари. Када поменух кошмаре, као и у првом делу и у овом сам имао утисак да се ради о једном од наставака „Страве у улици Брестова“. А ту је и преписана сцена из „Створа“ из 1982, када глава постаје пауколико чудовиште уз потпуно истоветну реплику коју је тада изговорио Дејвид Кленон, а сада Бил Хејдер. Андрес очигледно воли да даје омаже.

Има и неуспелих сцена, као када Џејмса Рансона напада некакав зомби. У ствари, та сцена је сјајно почела, али је завршетак фијаско. И завршетак филма је фијаско. Разумем ја да је Андрес желео да поентира да страх има онолику моћ колику јој сами дајемо, али је то урадио на врло трапав начин. И ако се малко задубимо у ту сцену, видећемо гомилицу протагониста који довикују кловну да је само кловн, те лако можемо да замислимо сличну ситуацију у којој гомила добацује једној особи да је црнац, геј, дебео или шта год. Дакле, они су прибегли „леку“ од којег им је и самима било лоше – дискриминацији. Поуке које филм шаље су врло збуњујуће. Сам крај, са полетном музиком и великим речима, које је иначе написао самоубица (Енди Бин) како би оправдао свој чин, тек су нова димензија миксованих порука. О патетици не бих овај пут.

Едукативни моменат: Једна од последњих порука у филму је да група која је себе назвала „Губитници“ треба да буде храбра јер губитници немају шта да изгубе. Ипак, то је поједностављено гледиште и увек постоји нешто што може да се изгуби, а ми треба да будемо храбри упркос томе.

Оцена наставника:

(вероватно треба и мање од овога)

Последњи Лавкрафт: Реликвија Ктулуа (The Last Lovecraft: Relic of Cthulhu 2009) је филм рађен према краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта и истовремено омаж овом писцу. Двојица пријатеља Девин Макгин и Кајл Дејвис су увучени у авантуру свог живота јер је Кајл последњи потомак Лавкрафта и једини способан да спаси свет од надолазеће претње – ванземаљског крвожедног Ктулуа.

Критички осврт: Нисам упућен у „Ктулу митологију“, како је називају, али фанови кажу да ју је филм пропратио. Филм има тај неки шарм стриповске приче, али је радња свакако супертанка. И морам да признам да известан шарм дају и ликови који су, ипак, стереотипни.

На почетку је ту било малко асоцијације на Индијану Џоунса и његове отимаче ковчега, вероватно и на „Догму“ (и тамо и овде је неки рођак неког познатог био одабрани) и могуће на још неке филмове, али овај филм се можда и није бавио толико пародијом, колико хумором који уопште није лош. Неколико фора је баш било смешно и врло су успеле. У ствари, хумор је кључан у овом филму јер ниским буџетом није могао да оствари богзна какве ефекте и адутира на њих. Режисер Хенри Сејн их је мудро користио и иако није могао да приушти застрашујућу маску Старспона (глуми га Итан Вајлд), макар му је обукао симпатичне мајице. У ствари, учинио је све што је у његовој моћи да направи нешто од филма који је имао све предиспозиције да буде кршевит. И прилично се добро зезао са групом људи коју пежоративно називамо гиковима, те испоручио све предрасуде које имамо о њима. Додуше, то није урадио малициозно, па могу да прихватим шалу.

Едукативни моменат: Девин је направио стрип о својој авантури и постао познат стрип-аутор. Ако на животне ситуације гледамо као на авантуру која инспирише, можемо много тога занимљивог да направимо, попут њега.

Оцена наставника:

(веома, веома блага)

2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey 1968) је култни филм режисера Стенлија Кјубрика. Људи у будућности (тада) открили су монолит на Месецу, црн и јако висок, који је очигледно поставила нека ванземаљска напредна врста. Монолит је само стајао у кратеру укопан, те постао мистерија и строго чувана тајна америчке Владе и одабраних научника. Приликом једног проучавања послао је пискутав сигнал ка Јупитеру. Осамнаест месеци касније, свемирски брод „Дискавери“ (Откриће), са малом групом научника и напредним компјутером Халом 9000 запутио се ка тој планети.

Критички осврт: У филму су заиста добро урађени ти прелази; рецимо са кости која је аустралопитекусу послужила као оружје и средство за престиж, до свемирског брода. Заправо, у оба случаја се ради о алаткама и Стенли као да се пита докле смо ми заиста стигли у еволуцији и докле она заиста може ићи, али пре свега која је њена сврха. Овај филм има интересантну радњу, али оно што нуди је читава једна филозофија.

Специјални ефекти за оно време су фантастични. Види се (и по томе и по свему другом) да је Стенли мислио на сваки детаљ. Рецимо, стјаурдеса у свемирском броду носи необичну капу као део униформе, што је згодан трик да не би морао да прилагођава ефекте дугој коси која би се распршила у простору без гравитације. Стенли се малко разметао и ефектима и техничким решењима и можда тиме допринео да филм буде спор, али, заиста интересантно, уопште због тога није досадан. Такође, Стенли је добро уклопио и музику. Да не дужим; добро је уклопио све и направио уметнички филм и ремек-дело СФ-а, приде. 🙂

Едукативни моменат: Од коришћења кости као оружја, до изградње свемирског брода са вештачком интелигенцијом, човек је прешао велики пут. Заправо, свако ново откриће је ново путовање и тако треба и да посматрамо стицање знања. Сваки пут када смо нешто научили, ми смо „путовали“, односно стекли нова искуства и напредовали.

Оцена наставника:

(чиста као суза и као Сунце)

2010: Година када смо остварили контакт (2010: The Year We Make Contact 1984) је наставак претходног филма. Рој Шајдер, који је управљао свемирским програмом и самим тим и мисијом до Јупитера из претходног филма, повукао се са своје функције баш зато што је мисија пропала и сви учесници у њој су побијени. Међутим, сада му се пружила прилика да истражи разлоге неуспеха тако што ће путовати руским свемирским бродом до „Дискаверија“ који још увек кружи у близини Јупитера. И док владе САД-а и Русије практично започињу рат на Земљи, две њихове свемирске посаде и даље раде заједно како би разрешиле мистерију и превазишле све изазове које је мисија поставила пред њих.

Критички осврт: У односу на први филм који је био поезија, овај је више литерарни састав на тему. Значајно је обичнији и некако отрежњујући, намеран да да одговоре на отворена питања из првог дела која су била тако добро постављена да одговори вероватно нису ни били потребни. Но, свеједно, филм је снимљен и немајући куд морао сам да га погледам. И није ме разочарао; у питању је један сасвим солидан СФ, са сасвим коректним специјалним ефектима (мада не увек примереним простору без гравитације) и добром глумом. Има ту и некаквих мировних подука, мада, историјски гледано, у време снимања филма већ је долазило до отопљавања хладног рата између СССР-а и САД-а, па је ово можда био један вид доприноса бреинстормингу како да се тај сукоб разреши. У свемиру је то одрађено боље, на Земљи мало трапаво, али свакако је видан труд да се пропагирају добри међународни односи. И то, између осталог, треба ценити.

Едукативни моменат: Боб Балабан је рекао како би волео да је видео маневар свемирског брода, а Рој како би волео да га је преспавао. При томе, Боб је био тај који је спавао, а Рој је био будан. Ово само говори да немамо сви иста искуства и иако нам туђа изгледају као боља опција уопште не мора да буде тако. Другим речима, не можемо знати колико је нешто добро док то не осетимо сами, али ако нисмо осетили свакако не треба ни да прецењујемо, ни да потцењујемо.

Оцена наставника:

(овог пута чиста само као Сунце)

У сенци Месеца (In the Shadow of the Moon 2019) је филм о полицајцу Бојду Холбруку који, крајем осамдесетих година прошлог века, наилази на серијског убицу са врло необичним оружјем, какво до тада виђено није. Он је успео да дохака убици, али девет година касније наново се појављује и наново убија.

Критички осврт: Ово је један сасвим добар трилер са одличном глумом. Можда је превише динамичан, па су ми неки „кораци“ промакли, али свеједно је утисак сјајан. Крај је драматичан, али је сасвим добро решен.

Едукативни моменат: У овом филму идеја је била елиминисати не онога ко је политичар и који шири мржњу према другима, већ оне који му пружају подршку. И то заиста и нажалост има смисла. Политичар је личност која сама по себи не би имала моћи да му је други не дају у виду своје подршке. Све што треба да урадимо јесте да му је ускратимо онда када видимо да ради лоше ствари.

Оцена наставника:

(стабилна)