Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Он изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. Похвално је и да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)