Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bkduOLHhL (Small)Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

3(минус)

sanletnjenoci (Small)Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

5(сањива као у летњој ноћи)

mine (Small)Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

4(веома сањива, тј. танка)

inception (Small)Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

5(такође сањива)

afterdeath (Small)После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

1(без поправног)

bite-canadian-movie-poster (Small)Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

2(на три)

01A83SWDГодзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

4(на стакленом постољу)

PrintМрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

humanform (Small)Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

4(суптилна)

thelma (Small)Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једну о другу када их је поставио на чизме. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. Но, испоставља се да игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, али и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се, да тако кажем (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о човеку Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета, пошто је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 14

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Battle_LA (Small)Битка: Лос Анђелес (Battle: Los Angeles 2011) је ратни филм који приказује судбину неколико маринаца суочених са инвазијом ванземаљаца.

Критички осврт: Читао сам критике о овом филму и једна од њих је да у добром филму ми разумемо ко су хероји, ко су њихови опоненти (и зашто то јесу) и када пуцају једни на друге. „Ми разумемо геометрију“ закључује критичар из „Чикаго Сан-Тајмза“. Он филму замера што је у хаосу, испуњен експлозијама и пуцњавом, тако да му ништа нема смисла. И ово савршено одсликава како Амери гледају филмове. 🙂 Све оно што је он замерио филму ја видим као предност. Рат јесте хаос и сцене које су приказане потпуно су реалне. Да би се тај ефекат хаоса појачао, камера често „шета“ и сцене јесу некако кратке и сечене, што све укупно уме да замори. Уз то, иако филм у ствари и нема праву радњу (готово све време трајања филма приказана је само борба) и могуће ју је описати у једној реченици (што сам и учинио), заиста држи пажњу. И можете ми веровати јер заиста не волим ратне филмове. 🙂

Овом филму је, дакле, успело да буде добар ратни, а оно мало што се бавио науком, боље да није. Наиме, један критичар са телевизије изнео је за кратко време гомилу глупости, па тако и да је вода на Земљи јединствена јер се нигде у познатом свемиру не јавља у течном стању, што је, најблаже речено, веома смела тврдња.

Осим науке, у филму ни мотивациони говори немају много смисла. Мислим, имају смисла, али су тако склепани да ми прво није јасно шта је Арон Екхарт хтео да каже, а друго делују баш онако амерички мелодраматично уз све пропратну музику. Некако су ми Аронови поступци имали већу снагу него његове речи.

Едукативни моменат: Ратови око ресурса се воде на Земљи и без учешћа ванземаљске расе. И ту нема хероја, дубокоумних говора и геометрије (ма шта год ово последње значило). Има само хаоса (баш оваквог приказаног у филму) и жртава.

Оцена наставника:

4(с мајушним минусом)

80-800 (Small)Домаћин (The Host 2013) је филм о ванземаљцима који су симбионти, али и факултативни паразити и то баш у случају Земљана, које су махом све запосели. Ипак, један мали број људи се спасио и настанио негде у америчкој пустињи. Ванземаљци су успели да ухвате Серше Ронан, једну од одбеглих, те да јој усаде паразита. Међутим, процес није прошао као што су очекивали и Серше је наставила да живи у свом телу, заједно са паразитом, што значи да су га населила два ума. Она успева да наговори свог ванземаљца да побегну међу људе који су се крили и тамо се нашла у љубавном троуглу са Максом Ајронсом и Џејком Абелом. Једини начин да реши настале компликоване међуљудске односе ванземаљац види у томе да напусти свог домаћина, па тако и људе које је у међувремену заволео.

Критички осврт: Сценарио је писала Стефени Мајер, позната по екранизованој саги „Сумрак“. Овај филм би солидно могао да се сматра делом тог серијала јер је концепт потпуно исти. Претпостављам да је након успеха (посебно међу женским светом) који је Стефени доживела са првим делом филма „Сумрак“, па и свим другим деловима, очигледно хтела да уради то исто понудивши ништа више до варијације на тему. Девојка је главни лик и она улази у сасвим непознат, натприродан свет, те је растрзана између двојице мушкараца који се боре за њено срце. Нису вампири, сада су ванземаљци, али ако ћемо право, и то што ванземаљски паразити заузимају тела људи одавно је већ урађено и то у бројним филмовима, што значи да ни тај део нема ни мрву оригиналности. Крај је срећан и такође веома сличан оном у „Сумраку“; све троје су упарени, а за оног који је био вишак нашло се (овај пут морбидно и некрофилично) решење. Бљутаво и неуверљиво, баш као и мелодрама ванземаљца при крају филма који се радује јер напокон има разлог да умре… Наиме, толико је заволео људе да без њих живота нема. Шта рећи?

Морал у филму је, најблаже речено, чудно решен. Ванземаљци су махом дивни и предусретљиви и из тела домаћина излазе ако их привуче љубав и нежност, а успут су побили милијарде људи на Земљи, како би им преузели тела и бесомучно јуре ону несрећну шачицу која је успела да се спасе зле судбине. Ако нам икад дођу ванземаљци, надам се да ће бити мање дражесни. Оно што је мени, ипак, највећи проблем са овим филмом је што је невиђено досадан, а траје безмало два сата и малко више. Мучно је гледати га.

Едукативни моменат: У једном моменту ванземаљац је збуњен јер је његов домаћин Серше љута када љуби Макса, мушкарца кога воли, али и када љуби Џејка, мушкарца коха не воли. Јасно је да те две љутње нису исте, односно да немају исти узрок и природу и то указује да су људска осећања много комплекснија него што их површно описујемо. Када се неко љути на нас, то може учинити и из беса и из зависти и из љубави; у зависности од повода и односа. Читава је наука разумети туђа осећања и није чудно ако нас понекад и збуњују.

Оцена наставника:

1(без плуса за труд, кога и тако нема)

x-men (Small)Икс-људи (X-Men 2000) је први филм саге о супермутантима, људима који су захваљујући промени на генима добили супермоћи. Пошто обични људи Икс-људе виде као претњу, те желе да им ограниче поједина права предвођени вештим политичарем Брусом Дејвисоном, Магнето (Ијан Макелен) одлучује да одговори силом. Он отима сенатора Бруса и уз помоћ високо технолошке справе претвара га у мутанта. То исто намерава да уради комплетном политичком врху Америке, на скупу који се одржава у Њујорку, али му је за то потребна Ана Паквин, такође мутант. Зато је киднапује. За њом крећу и добри Икс-људи, које предводи Патрик Стјуарт, како би је ослободили и успут осујетили Магнета у његовим намерама.

Критички осврт: Прича није лоша и заправо је поставила стандард за све друге филмове о Икс-људима, где је присутна вечита борба између Патрика и Ијана и њихових следбеника. Добра цака је што је све време мотив усмерен ка Вулверину (Хју Џекману), који је врло мистериозан мутант, али се испоставља да он уопште није предмет интересовања Магнета, тако да постоји чак и некакав преокрет. Специјални ефекти и глума су сасвим у реду.

Оно што замерам филму је поприлично трапаво „управљање моћима“ суперхероја који се појављују. Другим речима, када могу да их користе, они то не чине, па тако Фамке Јансен не користи телекинезу када их све Магнето заробљава унутар Кипа слободе. Такође, поједини ликови су напросто дисквалификовани из неких сцена, иако нема оправдања за то, као што је случај са Хали Бери на железничкој станици. Уз то, како се Мистик (Ребека Ромејн) извукла из целе ситуације, мало је на стакленим ножицама. Наравно, режисеру Брајану Сингеру није било лако са толико суперхероја са разноврсним моћима, али зато и јесте мајсторство направити добру суперхеројштину.

Едукативни моменат: Људи не прихватају различитости (што је основни мотив овог филма), највише зато што се напросто плаше. Да бисмо се мање плашили било чега, треба то да упознамо. Најважније је дати шансу ономе ко је различит, баш због тога да бисмо ту особу упознали.

Оцена наставника:

4(с повећим минусом)

x-x-men-united-8897 (Small)Икс 2 (X2 2003) је наставак претходног филма. Сенатор Брусо Дејвисон је мртав, али се мутанти суочавају са још већом претњом. Овог пута у питању је Брајан Кокс, Владин оперативац, чији је син Мајкл Рид Макеј моћни мутант који може да манипулише психом других. Брајану је пошло за руком да зароби главног мутанта, професора Патрика Стјуарта, који управља церебром. Церебро је механизована просторија у којој Патрикове моћи долазе до изражаја тако да може да пронађе сваког мутанта на свету. Мајкл га је својим психо-моћима присилио да их све пронађе и – убије. Међутим, добри мутанти, међу којима је и Вулверин (Хју Џекман), као и зли мутанти, које предводи Магнето (Ијан Макелен), удружују се како би Брајана осујетили у његовој намери.

Критички осврт: Није ми јасно зашто је Брајан правио нови церебро у тамо некој брани, када је прилично лако успео да освоји Патрикову школу где се оригинални церебро налази (и при томе је успео и да отвори врата). Мислим, јасно ми је зато што се амбијент боље уклапа у причу, али нема логике. Такође, жртвовање Фамке Јансен на крају је некако на стакленим ножицама (извукла би се да су се мало више потрудили, а имали су и Алана Каминга који се телепортује као од шале), али све у свему ово је поприлично успела верзија приче о Икс-људима. Додуше, и сусрет са председником Америке (глуми га Котер Смит) на крају је некако превише (да не кажем амерички) драматичан, а и не капирам шта је требало да буде конкретан исход разговора између њега и мутаната. Но, кажем, све у свему, филм заиста није лош.

Едукативни моменат: У сцени када Хали Бери прича са Аланом Камингом, они сукобљавају ставове око тога какав однос треба имати према људима који их не прихватају. Хали сматра да понекад љутња помаже у преживљавању, а Алан да је за преживљавање потребна вера. Вероватно су обоје у праву, али сам више Алановог мишљења и то не само за преживљавање.

Оцена наставника:

4(с повећим плусом)

tron-classic-poster (Small)Трон (Tron 1982) је научно фантастични филм који се дешава у сајбер свету. Наиме, Џеф Бриџиз је бивши програмер фирме ЕНКОМ, коме је садашњи директор те фирме Дејвид Ворнер украо програме за игрице и прогласио их својим. Џеф покушава да докаже да су игрице ипак његове, али не успева јер сваки његов пиратски програм (који треба да прибави фајлове са доказима) зауставља главни контролни програм (који је Дејвид и написао). Зато Џеф уз помоћ пријатеља Бруса Бокслејтнера и Синди Морган одлази у ЕНКОМ како би искористио Брусов најновији програм Трон, дизајниран тако да пробије заштиту главног контролног програма. Како би се заштитио, главни контролни програм ласером дигитализује Џефа, односно пребацује га из стварног у виртуелни свет.

Критички осврт: Овај филм има много мањкавости. Најпре, преразвучен је. 🙂 Претерано се приказују виртуелни пејзажи, који јесу занимљива решења, али ипак. Што се таквих пејзажа унутар сајбер света тиче, верујем да је ово први филм који се бавио тиме, као што је и могуће да је утицао на нека каснија остварења да прибегну сличном дизајну (јер га јесам виђао по разноразним играним и цртаним филмовима). Дизајн је, рекао бих, оригиналан и врцав, у складу са годинама када је филм настао (а и сам филм је разигран), али су специјални ефекти прилично смешни. Додуше за оно време нису лоши. Негде сам прочитао да америчка академија која додељује Оскаре није доделила ту награду и овом филму за специјалне ефекте, уз образложење да су креатори филма варали користећи компјутере. 🙂

Прича је прилично наивна, као и глума, дијалози су некако сведени, а некима од њих не видим ни суштину (шта је глумац, односно писац хтео да каже). Радња има своје нелогичне тренутке, али је некако већи проблем што је у приличном хаосу. Час су овде, час су тамо, час раде ово, час онај умире… Имао сам осећај као када сам се као мали играо научно фантастичних епизода, па измишљам тог тренутка шта ми падне на памет. 🙂

Но, попут многих филмова осамдесетих, овај има неки неодољиви шарм и идеја, колико год била трапаво реализована, заиста није лоша. Рецимо, када су програми и Џеф победили главни контролни програм, цео амбијент је живнуо розе светлима. 🙂

Едукативни моменат: Крађа туђег рада може да донесе погодности крадљивцу, то не могу да оспорим. Али исто тако, ако свој успех базирамо на туђем раду, кад тад ће се он распасти, попут лоше написаног програма. Очигледно је да нисмо имали ни капацитет да тај успех стекнемо, те га нећемо имати ни да га одржимо. И нема везе колики капацитет имамо и колико мањи успех постигли. То је наш успех и треба да будемо поносни на њега.

Оцена наставника:

4(на пет)

TRON-Legacy--In-Hindi (Small)Трон: Завештање (Tron: Legacy 2010) је наставак претходног филма. И у овом филму глуми Џеф Бриџис, само што је он сада већ (наравно) старији, власник велике компаније и удовац који има сина Гарета Хедлунда. Једне ноћи је нестао без трага и његовог сина одгајају баба и деда. Када је стасао да преузме компанију ипак то не чини јер је незадовољан политиком коју води управни одбор. Зато свако мало врши диверзије на сопственој фирми и живи усамљенички у некој врсти монтажне кућице. И овде се појављује Брус Бокслејтнер, који остаје веран Џефов пријатељ и када Џефа нема, те преноси поруку Гарету да је, након двадесет година, примио позив од његовог оца и саветује га да оде у играоницу где је његов отац обитавао и спроводио револуционарне експерименте. Гарет га је невољно послушао и случајно открио да тамо постоји тајна просторија, али и необична машинерија која га је пренела у виртуелни свет.

Критички осврт: Овај филм нема шмек као претходни, али зато има све остало. 🙂 Радња је компликованија, динамична и што је још важније, смислена и иако је крај предвидљив да предвидљивији бити не може, цео филм до краја држи пажњу. Глумци су сви од реда харизматични (са тим да та харизма није увек и правилно усмерена, јер ми некако Џеф није права фигура за вођу, али јесте за мудру главу), глума је уверљива, дијалози такође имају смисла, а специјални ефекти су фантастични. Режисер Џозеф Косински виртуелне пределе је учинио сувише блиским људским (само технолошки неизмерно напреднијим), што је без везе и ту је изгубио много од оригиналне идеје из претходног филма. С друге стране, допало ми се што главни антагонист није негативац у правом смислу речи, већ програм који има свој циљ, односно филозофију (односно код) према којој се влада, што даје озбиљност причи и симболику која може да се препозна у друштвеним односима. Укупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Када се пред крај Џеф расправља са својим алтер егом, он признаје грешку што је намеравао да прави нешто савршено јер савршено је немогуће постићи. Међутим, оно је пред нама све време иако га не видимо. Како год нешто направили, то је наше дело и оно јесте савршено, са свим својим несавршеностима. 🙂

Оцена наставника:

4(такође јака)

Avatar- (Small)Аватар (Avatar 2009) је филм Џејмса Камерона о ванземаљском свету Пандори. Њу настањују дивовски плави људи, народ Нави, са начином живота налик на афричка племена или северноамеричке индијанце. Земљани, који су довољно напредни да могу да предузимају међузвездана путовања, дошли су до ове планете и открили њене драгоцене ресурсе. Како би дошли до њих, желе да умилостиве домороце преко тима научника, које предводи Сигурни Вивер, а који су открили начин како да се тим домороцима приближе. Наиме, развили су генетичким инжењерингом сопствене јединке народа Нави, тзв. аватаре, којима могу да управљају. На Пандору долази и бивши маринац Семјуел Вортингтон, инвалид у колицима, чији је брат близанац био члан поменутог тима научника. Његов брат је убијен, а с обзиром да имају исти генетички материјал, Семјуел је могао да покрене братовљевог аватара. Њега пре свега ангажује војска како би утицао на домороце да напусте свој посед, али се он заљубљује у божанствену природу планете, народ Нави и њихову припадницу Зои Салдану. Зато се окреће против људи, који крећу да узимају силом оно што нису успели лукавством.

Критички осврт: Овај филм је први који је успео да заради преко две милијарде долара и потпуно ми је јасно зашто. Ово је ремек-дело научне фантастике и пример како велики хит овог жанра треба да изгледа. Све је добро: прича, глумци, ефекти, а као биологу посебно ми се дојмила природа, која је замишљена као целина која има своју фракталну структуру и која одржава хомеостазу. Такође су ми решења живих бића са све њиховом луминисценцијом сјајна, а да не помињем кике народа Нави које се завршавају некаквим пипколиким чудом које интерагује са пипколиким чудом телесних наставака других живих бића, те се успоставља сасвим необична симбиоза. Заиста свежа идеја, као што је и цео филм свеж и са добрим порукама.

Едукативни моменат: Овај филм приказује идеалну екологију једне замишљене планете, какву ми никад нећемо имати, али којој треба да тежимо зарад сопственог опстанка.

Оцена наставника:

5(са три звездице)

Oblivion- (Small)Заборав (Oblivion 2013) је филм о постапокалиптичној будућности након инвазије ванземаљаца. На Земљи практично више нема људи, али постоје високо технолошки торњеви на којима ради тим техничара Том Круз и Андреа Рајзборо, којима је претходно обрисано памћење. Њихов задатак је да заштите велике машинерије које усисавају морску воду од непријатеља. Међутим, све се мења када на Земљу пада сателит са неколико људи у хибернацији, те међу њима и Олга Куриленко. Том почиње да преиспитује ситуацију у којој се налази, а главно питање је ко је заиста непријатељ.

Критички осврт: Иако је филм технички одлично одрађен и дефинитивно има динамику, поједини дијалози као да имају испуштене делове. Рецимо, када се Олга буди из сна, она препознаје Тома, који је уопште не пита како зна његово име, или када Андреа види Тома са очигледним повредама на лицу, уопште не показује интересовање да га пита шта му се дешавало. Такође, понашање споредних ликова, људи са Земље, најблаже речено, хаотично је. Морган Фриман и Николај Костер-Волдо понашају се као пар лудака; најпре Николај упуца Тома, па онда прети да ће пуцати Олги у главу, да би их на крају пустили да заједно оду. На крају, технолошки супериоран ванземаљски ентитет некако сувише наивно наседа на Томову игру.

Но, то су ситнице; много већи проблем у овом филму је што је апсолутно предвидљив и потпуно вам је јасна „мистерија“ коју гради већ у првим минутима. Остаје вам само да одгледате како ће оно што већ знате глумци да одраде (укључујући и Томов трик на крају, који је такође предвидљив). 🙂 Уз то, све је већ виђено по другим филмовима сличне тематике. Реално, овај филм не нуди много.

Едукативни моменат: Том не препознаје правог непријатеља јер га је он изманипулисао. И то је успео тако што му је одузео памћење. То је иначе вечити извор наших проблема у Србији – све време смо изманипулисани јер нам је памћење кратко. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

John-Carter_Poster- (Small)Џон Картер (John Carter 2012) је филм рађен по причи Едгара Рајса Бароуза „Принцеза са Марса“. У Њујорку, 1881. Дерил Сабара наслеђује велико богатство свог недавно преминулог ујака Џона Картера, кога тумачи Тејлор Китч. Дерилу је намењен и дневник који је његов ујак писао, а који садржи невероватну причу о Џоновим авантурама на Марсу. Џон је на Марс доспео уз помоћ медаљона на који је наишао у пећини где је заправо тражио злато и наместо да проживи живот богаташа, постао је пустолов чији је дом ван родне планете.

Критички осврт: Књига коју је написао Рајс ремек-дело је и класик научне фантастике и то не тврдим ја, већ много умнији и стручнији од мене. 🙂 Зато, не бих се усудио да коментаришем саму причу која је необичан спој научне и епске фантастике, али такође и пуна рупа, почевши од ултимативног оружја које је лоше употребљено, иако омогућава готово сигурну победу ономе ко га поседује. Коментарисао бих само филм и ту нема богзна шта да замерим; динамичан је и занимљив, специјални ефекти на висини, глума пристојна – све је како треба.

Едукативни моменат: Џон је тражио злато и нашао га је, али не и срећу у том злату. Срећу је нашао у новом дому и љубави. Пре тога је прошао многе авантуре и недаће. Приоритете у животу нам мења искуство.

Оцена наставника:

4(са тенденцијом на више)

fin07_lwh_1sht_throne_modern_trim-0NOV (Small)Последњи ловац на вештице (The Last Witch Hunter 2015) је амерички мрачни фантастични трилер који почиње пре неких 800 година, када група ратника, предвођени Вин Дизелом, креће да уништи краљицу вештицу Џули Енгелбрехт, која им је послала кугу. Вин је успео да убије краљицу, али га је она, на самрти, проклела да ће живети вечно и да никада неће наћи спокој. То се заиста и десило, а Вин је живот посветио лову на зле вештице, уз помоћ верске организације „Секира и крст“. Он увек има помоћника и у савременом добу, баш у тренутку смене – када претходни помоћник Мајкл Кејн одлази у пензију, а његово место заузима нови Елајџа Вуд, Мајкла убијају вештице и Вин схвата да кују паклени план да оживе древну краљицу. Апокалипса се наново спрема. 🙂

Критички осврт: Ја сам овај филм видео као хибрид „Горштака“ и „Константина“, са тим да није успео да се приближи ни једном ни другом, нарочито првом који је ремек-дело фантастике. Иако је радња динамична и држи пажњу, она заиста не нуди превише, чак испод је очекивања и рецимо завршна сцена велике борбе између васкрсле краљице вештице и Вина баш је разочаравајућа. Могу да похвалим добре глумце, од којих се наравно издваја Вин који има необичан шарм и харизму, али то напросто није довољно, као ни сјајни специјални ефекти.

Филм има и ситних грешака, па је тако Роуз Лезли када је мрачне силе нападну у њеном стану боса, да би се пробудила у штиклама. Но, то много није ни важно у овако млаком филму.

Едукативни моменат: Краљица вештица је рекла Елајџи да глина не може да се претвори у злато, када ју је замолио да му подари магију. Другим речима, не можемо бити вештице без магије, нити добри у ономе што радимо без знања и талента.

Оцена наставника:

3(блажена)