Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

(нека буде)

Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

(плус)

Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

(јака)

Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

(врло, врло солидна)

Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима хорора)

Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

(сигурица)

Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

(добра једна)

Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

(на пет)

Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

(свакако)

Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

(постојан)

Лако Је Критиковати 96

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Херкул (Hercules 1983) је још једна прича о старом грчком јунаку из митова, кога овог пута глуми Лу Ферињо. Филм је по жанру тзв. пеплум или како га зову „мачеви и сандале“. Херкул је рођен из светлости, а Зевс (Клаудио Касинели) га је послао на Земљу да се избори са злом које је ослобођено из Пандорине кутије (која личи на микс амфоре, свемирског брода и диско кугле). Пошто је обдарен изузетном снагом, Херкул је дорастао том задатку.

Критички осврт: На почетку можемо чути помпезну нарацију која објашњавања веома широко схваћену и помало „испретурану“ Хесиодову Теогонију. У ствари цела митологија није епска колико је СФ, тако да су богови малтене ванземаљци који су населили Месец. И пошто се зло родило исто као што су и они, одлучили су да направе најинтелигентнијег и најјачег човека на свету који ће му се супротставити и тако је настао Херкул, односно Лу. Мени Лу баш не одаје утисак најинтелигентнијег, али не бих да будем заговорник предрасуда. Рецимо да прихватим да он то јесте и да је сјајан у сваком погледу и велики шампион. Ипак, не могу да прихватим и да је велики глумац. 😀 Неке сцене су веома сличне онима у Конану, снимљеним годину дана пре овога, али Лу није чак ни у рангу Арнолда Шварценегера. Глума је иначе театрална и посебно предњачи Ђани Гарко. Поред лоше глуме ту су и лоши специјални ефекти. За то време не очекујем богзна шта, али ово је баш, баш лоше.

Сама поставка приче је овде проблематична. Богови су заузели Месец, али ту се појављује и краљ Миној, као и Дедал (који је женско, односно Ева Робинс). Тако да ми није јасно ко, забога, живи на том Месецу и одакле сада сви они. 🙂 Хера (Росана Подеста) има и улогу конферансијеа, тако да је све помало налик на приредбу. И то приредбу коју су осмишљавала деца, а не наставници јер радња више личи на дечју игру где се следећи догађаји измишљају у ходу. И поједини ликови, попут самих богова и појединих краљева појављују се само онда када је то погодно и више их нема до краја филма, што опет говори о томе колико је радња расута.

Но, маште у филму има. Када је медвед убио Херкуловог тату (у ствари човека који га је усвојио), овај се толико разљутио да га је бацио чак у свемир. И тамо се он претворио у сазвежђе великог медведа. На то је Атена (Делија Бокардо) питала Зевса колико ће још сазвежђа настати док Херкул не буде заустављен. 🙂 Касније је Херкул бацао чак и балване на друге планете. Када је чистио краљевску шталу где су били божански коњи, померио је ток реке бацајући стене и то је урадио ван сваког закона физике и здраве памети и када је река опрала све то својом бујицом, штала се буквално цаклила колико је чиста. 🙂 Има тога још много – и бацања и разних лудости и све то чини да овај филм буде заиста померен, односно луцидан и то не могу да не ценим. Ово је један од оних филмова који је толико лош да је у ствари добар. Или да будем прецизнији – довољан. 🙂

Едукативни моменат: Херкул је рекао чак и једну мудру; да прихвата ствари какве јесу јер зна шта ће он урадити. Другим речима, његова стратегија је да се снађе у свим условима на које не може да утиче. Заиста, ем је мудро, ем је практично.

Оцена наставника:

(са плусићем)

Човек са Земље: Холоцен (The Man from Earth: Holocene 2017) је наставак филма из 2007. Дејвид Ли Смит је бесмртник који свако мало мења универзитете где предаје. Међутим, у последње време почиње да му се дешава нешто што за неколико хиљада година није; почео је да стари. Он покушава да пронађе решење за свој проблем, а четворо његових студената покушава да реши мистерију у вези са њим.

Критички осврт: Први филм је имао оригиналну идеју, па је она надоместила и мањак буџета и мањак радње, а овај сада наставак није баш могао да игра на ту карту. Режисер Ричард Шекман је покушао да уведе какву-такву радњу, па је са једне стране имао веома радознале студенте који су се дали у истраживање живота свог професора, те повремено и кршили закон, што је сувише одскочило од сензибилитета филма (мада је сличан мотив имао и у првом филму када су и пиштољи „радили“, па је то ваљда у реду), а са друге је Дејвид напокон почео да стари и да се суочава са сопственом смртношћу. Међутим, оба ова покушаја су сувише блага, без обзира што овај други има и својеврсну симболику. Крај је решен како је решен и судбине младих људи су остале да „висе у ваздуху“, што ми се није допало јер је изостала и порука и поука и смисао свег претходног дешавања. Могу само да закључим да је све то дешавање ништа више од сценографије која је омогућила умне дијалоге. И то некако није довољно.

Веома ми се допало како Дејвид, као универзитетски професор, разговара са студентима током предавања и ти дијалози су лепи и паметни. Чак сам научио да дебељушкасте представе Буде нису веродостојне јер Буда-дебељко има карактеристике монголоидног типа, а он, с обзиром на то да потиче из Индије, морао би бити европеидан. Очигледно је на различите представе било које религијске личности утицај имала и култура и вера неког народа. Углавном, у филму су ти разговори били религијског карактера и највећим делом су се тицали хришћанства. Имао сам утисак као да је Ричард имао идеју да нагласи мањкавости једностраног погледа на свет и да предложи религију која ће обухватити све људе; не према њиховом опредељењу, већ према њиховом карактеру. Немам ништа против таквог приступа, напротив. Најбољи део разговора се одвија у подруму где Стерлинг Најт држи као таоца Дејвида и покушава да открије да ли му овај говори истину. Та сцена приказује и докле су људи спремни да иду како би одбранили своја уверења.

Едукативни моменат: Када је Стерлинг рекао да ми знамо да је Исус био божанство, професор Дејвид га је упитао да ли заиста зна или тек верује? Знамо само оно што можемо да докажемо. У томе је разлика између науке и религије. Опширније текст на ову тему написао сам на овом блогу и можете га наћи овде.

Оцена наставника:

(реална)

Скалпови (Scalps 1983) је хорор који се дешава у некој од пустиња Калифорније. Шест студената археологије су кренула у експедицију са циљем да пронађу артефакте који датирају из древних индијанских села. Међутим, то се није допало духовима Индијанаца и запоседају једног од њих Ричарда Алана Хенча, те он почиње да убија чланове своје дружине.

Критички осврт: Филм почиње, најблаже речено, неартикулисано. Онда креће да се одвија радња која има неку идеју, али је развучена и са много непотребних детаља. Рецимо, када млади путују у колима камера снима крајолике којима пролазе. И то траје пар минута. Сама припрема, да је тако назовем, у хорор који ће уследити, траје преко пола филма и преко сваке мере. При томе, никад нисте сигурни које је доба дана јер се ноћ и сумрак смењују са ликовима на које је камера фокусирана. Маске страшних духова индијанаца су дефинитивно смешне, а један од њих носи маску лава и он је победио на такмичењу за најбесмисленију појаву у филму. Туче и убиства су једнако неуверљиви као и маске.

Филм је дефинитивно нискобуџетни, а не постоји труд режисера и сценаристе Фреда Олена Реја да од тог мало направи макар нешто. Не само да је прича танка и превише обична, већ су и дијалози веома често неповезани. Глума је заиста лоша, па тако Џорџ Рандал глуми старца коме се тресе штап отприлике онако како смо замишљали да се старци понашају када смо били деца. 🙂

Едукативни моменат: Иако маска лава може да миче горњу леву усну, што је вероватно највеће техничко средство које је овај филм могао да приушти, тешко да је лав могао да буде симбол Индијанаца. И за то није неопходно да знате историју. Довољно је да знате да лав насељава Африку, а да су Индијанци народ са подручја Северне Америке.

Оцена наставника:

(и још мање)

Глад (The Hunger 1983) је прича о вампирици Катрин Денев, чији је вишевековни партнер Дејвид Боуи убрзано почео да стари. Како би му помогла, Катрин се обратила за помоћ клиници на којој се изучава старење и на којој ради доктор Сузан Сарандон. Одговоре није пронашла, али јесте пронашла следећу дружбеницу, управо лепушкасту Сузан.

Критички осврт: У реду је да експериментални мајмун брзо остари; то су истраживали. Али зашто је, забога, брзо и иструлио? Старење и труљење уопште нису исте ствари, односно процеси. 🙂 Режисер Тони Скот очигледно није мислио да наука у научно фантастичном филму мора бити коректна. 🙂 Зато је унео голишавости колико год је могао, а ту је и тада шокантна љубавна сцена између Катрин и Сузан. Или је макар требало да буде шокантна, ако је ишта било шокантно у веселим осамдесетим. Филм је, иначе, дефинитивно у духу те декаде. Додуше, није лепршав, већ је мрачан, али чак је и тај мрак некако раздраган, елегантан и екстравагантан.

Сам филм је другачији у односу на уобичајени приступ. Ту су вампири, али без очњака и који користе ножиће, у ствари фенси „скакавце“ стилизоване у виду привеска облика египатског симбола бесмртности (истовремено и погодно и прозаично). А онда, верни Катренин пратилац почиње да ради оно што су и сви пре њега; да стари. Она тугује због тога, али и тражи новог пратиоца или боље рећи пратиљу. Дакле, оригиналности не мањка, а и прича није лоша и лепо се заокружује на крају. Овде мањка динамике, као и дешавања, али је филм визуелно веома дојмљив, а и поменута еротичност, урађена врло сензуално и са мером, свакако доприноси.

Маска остарелог Дејвида је одлична. Катрин је беспрекорно лепа и за пар нијанси више мелодраматична. Иначе су изабрани глумци сасвим океј и ако изузмемо сузе које су лиле у потоцима, добро су урадили посао.

Едукативни моменат: Катрин је дала дар бесмртности Сузан и погрешила је. Заправо, погрешила је што је није питала да ли тај дар уопште жели. Она је искључиво била фокусирана на сопствена осећања, али и када волимо некога то нам не даје за право да доносимо одлуке у име те особе.

Оцена наставника:

(заиста може)

Касне фазе (Late Phases 2014) је хорор у којој главну улогу има ослепели војни ветеран Ник Дамичи. Његов син Итан Ембри га доводи у насеље за старе људе. Тамо све изгледа учмало, а у ствари је врло опасно. Наиме, једном месечно дешавају се застрашујућа убиства. Полиција није мотивисана да детаљније истражи о чему се ради, али је Ник одлучан да стане на пут крвопролићу.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Ник има и те како шта да понуди, осим харизме која је више него очигледна. Сам филм и има шта да понуди и нема. Оно што нуди (и што је добро) уопште није оно због чега је филм и направљен, а то је хорор. Хорор је прозаичан, јефтин и препун општих места, практично на ивици треша, ако ту границу није и прешао. У овом филму је добра она позадинска прича која је у вези са старим људима, као и односом младих, односно њихове деце, према њима. У ствари, сама поставка је прилично добра. Све се дешава у насељу намењеном старима, које је на ивици шуме, те напади звери нису појава која би се могла протумачити необичном, а пошто су жртве стари људи, полиција их није поставила високо на листи приоритета. У овај рај за једног вукодлака долази тврд орах Ник, који му постаје претња. Овај прави нову стратегију; сопствену војску. Да би отежао јунаку што више, сценариста Ерик Столзе га је начинио слепим. Дакле, прича заиста није лоша, али је упропашћена ниским буџетом и младим шпанским режисером који изгледа да није био дорастао задатку, макар што се хорора тиче. И крај је без везе, патетичан и крцат великим речима, а које су врло обичне. На сахрану је дошло њих двоје, иако је Ник ратни ветеран и логично је да ће ту да се врзма и испаљује хице и нека војска. Овако је ефекат ваљда требало да буде јачи, али није постигнут. Ту негде је и рупа у филму јер тек на крају сазнајемо да у граду постоји и видео надзор. Логично је питање зашто полиција никад није погледала снимке за све претходне нападе звери, којих је било, по њиховим речима, сваког месеца.

Греота је овом филму дати оцену мању од три, али би сигурно била боља да је прича завршила у рукама неке боље продуцентске куће и вештијег режисера.

Едукативни моменат: Свештеник Том Нунан је на миси говорио о жртвовању и томе колико се родитељи жртвују за своју децу. Са друге стране, та деца често нису свесна тих жртви. И то није добро. Треба бити свестан онога шта родитељи чине за нас и враћати им на најбољи начин – посебно у старости.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија могућа)

Тиха ноћ (Silent Night 2012) је такође хорор који се дешава у америчкој варошици током празновања Божића. Маскирани Деда Мраз масакрира све оне који нису били добри. Полицајка Хаиме Кинг и њена мала јединица покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Ово је занимљив спој радосне божићне приче и врло мрачног хорора. Томе је допринео режисер Стивен К. Милер, који је комбиновао сцене украшавања града и празничног духа не само са језивим сценама, већ и непријатним животним ситуацијама (када се градоначелник Том Анико свађа са кћерком Кортни Џејн Вајт или када се свештеник Кертис Мур набацује Хаими).

Донал Лог је живописан лик који деци прича окрутне животне истине о Божићу и родитељима. Заиста је забаван и напокон нешто ван стереотипа. Није лош ни Ендру Секон, Хаимин колега, а ни њен шеф шериф Малком Макдауел. Ликови су луцкасти и кроз филм провејава хумор и прилично успела иронија и све то даје известан шмек. Хорор део је баш гадан и сасвим је успео; много више него крими прича, која је овде потпуно маргинална. Океј, постоји негде ту мистерија ко је убица, али нешто много осумњичених ликова баш и нема, а и очигледно сценариста Џејсон Ротвел није адутирао на ту карту, нити је тајио по ком обрасцу убица бира своје жртве. Но, то није замерка јер је и овакав приступ сасвим динамичан и држи пажњу. Филм некако има шмек „Ноћи вештица“, али ми се ова прича више допада.

Има и рупа у филму, па је тако крајње необично да је крај кататоничног Брајана Ричардсона новчаник пун новца (који је његов унук Ерик Џ. Берг опљачкао), док је хоспитализован у специјализованој установи. Ипак, већих грешака нема.

Едукативни моменат: Када је Ендру закаснио на посао, Елен Вонг му је рекла како она успе и да опере косу и да се нашминка и да стигне на време. Он све то не мора. Истина је и да мора, нема оправдања; само је важно да се добро организујемо и свуда стижемо када треба. И још један савет за успешно обављање посла имао је и шериф Малком. Никада својим шефовима не износите проблем ако немате спремно решење.

Оцена наставника:

(фина једна)

Како је Гринч украо Божић (How the Grinch Stole Christmas 2000) је филмска адаптација истоимене приче Теодора Суса Гајзела из 1957. У пахуљи снега постоји град Ко чији житељи обожавају Божић. Међутим, отпадник тог друштва Гринч (глуми га Џим Кери), који живи на планини крај тог града, не воли Божић и чак жели да га упропасти за све друге. Ипак, девојчица Тејлор Момсен верује да он није зао и тражи од својих суграђана да му дају другу шансу. Проблем је што је Гринч неће искористити како се она надала.

Критички осврт: Ово је један од оних дечјих филмова у коме се хумор гради на основу трапавости ликова, где падају, газе се и све им испада из руку. Дакле, тотално безвезан хумор, па таман био и намењен деци. Нешто успелији је када Гринч краде поклоне и декорацију од грађана Коа. Иначе је Џим био стандардан са оним његовим геговима на које нас је навикао, али истина је да уме да унесе душу чак и у улоге које су наивне и нестварне, баш попут ове.

Сценографија и костими су врло живописни. И поједине идеје су сјајне, као када Кристина Барански испаљује из некаквог топа расвету која се лепи за фасаду куће. Идеја да се читав град смести у пахуљу снега је заиста маштовита. Што се тог дела тиче, маште не недостаје, али што се приче тиче, она је сасвим обична. Но, за један дечји филм није лоша, довољно је динамична и држи пажњу, а оно што је најбитније је да шаље лепе поруке.

Едукативни моменат: Тејлор, иако мала девојчица, успела је да докаже својим суграђанима да Божић није бесомучна куповина поклона и светлећа декорација, већ повод да се људи окупе и проведу квалитетно време заједно. Ја бих рекао да је сваки дан празник ако смо окружени драгим људима.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Пролаз (The Gateway 2018) је аустралијски СФ. Џеклин Макензи је научница која пет година безуспешно покушава да направи апарат за телепортацију. На крају, она и њен асистент Бен Мортли, успели су да телепортују јабуку, али, испоставиће се, у другу димензију. Успели су и да остваре контакт са људима из те димензије и схватили да су они њихове реплике. То је мотивисало Џеклин да оде тамо и потражи супруга Мајлса Поларда, кога је изгубила у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Радња се одвија сувише погодно и сувише предвидљиво. Према изреци – дала баба, у овом случају Џеклин, динар да уђе у коло, а дала би сто да изађе, филм пружа јасну поруку: не можемо вратити особу коју смо изгубили, а понајмање ако на њено место поставимо другу, ма колико слична била. И да, не смемо брчкати са другим димензијама. 🙂

У филму има рупа, па тако када Џеклин открива своју мртву двојницу, ова је у прилично добром стању и према њеним реакцијама не осећа се непријатан задах леша, иако је сигурно више дана лежала у том кревету. И последња сцена нема превише логике. Но, уопштено гледајући, идеја је добра и сасвим солидно је реализована и то са прилично мало средстава, што свакако треба ценити. Рецимо, Џеклин и Мајлс су ме убедили да имају срећан брак, као што су ме касније убедили да се ту нешто опасно, манијакално дешава. Глума је сасвим солидна.

Едукативни моменат: Нико није незаменљив, то је стара истина. Ипак, не можемо ни једну особу заменити другом и очекивати да ћемо добити исти квалитет. Заменици увек доносе нешто своје (особено) јер смо сви ми различити. И на то треба мислити, па се нећемо ни разочарати.

Оцена наставника:

(можда не најбљештавија, али ипак)

Звонар Богородичине цркве (The Hunchback of Notre-Dame 1996) је Дизнијева адаптација истоименог романа Виктора Игоа. У Паризу 1482. судија Фроло прогања Роме и у једној таквој акцији погинула је Ромкиња која је желела да заштити своје дете. Дете је било наказно и Фроло је хтео да га баци у бунар, али га је спречио добри архиђакон катедрале Нотр Дам. Он га је убедио да наместо да убије дете, треба да га одгаји као своје. Фроло је заиста преузео бригу о детету, али га је затворио у катедралу, далеко од погледа људи. Назвао га је Квазимодо. Двадесет година је прошло и Квазимодо је пожелео да сиђе са звоника међу људе. Испоставиће се да то није тако једноставно јер за њих је он, ипак, наказа. Но, лепа Ромкиња Есмералда показала је емпатију према њему и наклоност. У исто време замерила се Фролу, те је овај почео да је прогања. Растрзан између оданости господару који га је подигао и симпатија према Есмералди, Квазимодо ће морати да одлучи којој страни да се приклони.

Критички осврт: Дизнијев студио још увек није био усавршио анимацију, тако да су поједини покрети сувише крути и опиру се законима гравитације. 🙂

Сама поставка је као код Дизнијеве Златокосе. Квазимодо је, наравно, значајно ружнији, али је заједничко то да обоје нису могли да напусте кулу у којој су заточени због лажи њихових тутора. То је сличност са тим цртаћем, који је снимљен касније, али општи образац дешавања је сличан са свим другим Дизнијевим цртаћима и веома је предвидљив. Нешто што је такође карактеристика свих Дизнијевих цртаћа је мјузикл. Песмице су певљиве и лепршаве, али тоналитетом одудара она коју пева министар Фроло како га раздире страст према Есмералди, што је у колизији са његовом религијом. И сцена која то прати је озбиљније урађена. Но, свеукупно, нема ту много чега оригиналног, али то је мањи проблем. Већи је проблем сама тема која, рекао бих, није разрађена. Наиме, тема је дискриминација, пре свега Рома, а онда и људи са деформитетима. И то је некако колико-толико добро почело, али се завршило као класично јурцање добрих јунака са злоћудним тиранином. Однос људи према Квазимоду представљен је сувише површно, те га они час прогањају и сурово се опходе, час га славе и при томе се понашају баш као гомила. Однос према Ромима није решен уопште, а на њему се није ни инсистирало јер је у фокусу ипак била жудња према Есмералди. Истина је да на нетрпељивост према неком народу утиче власт, али значајно утичу и предрасуде људи, тако да властодршцима не иде баш све на душу. Закључак је да је прича сувише једнострана и романсирана. Крај је романсиран у оном слаткастом холивудском стилу.

Едукативни моменат: Гаргојла је рекла Квазимоду да уколико буде само посматрао, живот ће проћи крај њега. Некада мора и да се укључи у активности. То важи за све нас и немојте да вам изглед или тако нека површна ствар буде препрека, као што је њему била.

Оцена наставника:

(не може више)

Зардоз (Zardoz 1974) је футуристички филм који приказује друштво дивљака које у крваве походе предводи бог Зардоз; огромна лебдећа глава од камена. Један од дивљака је Шон Конери, који се некако нашао унутар камене главе и открио праву истину о свом „богу“.

Критички осврт: Јако тешко ми је било да прихватим Шона, најчувенијег елегантног Џејмса Бонда, како шврћка наоколо у врућим црвеним гаћицама и дубоким чизмицама (док је био у кристалу заклео бих се да је носио и женске ципеле са потпетицом). Перушка до пола леђа употпуњује ову, најблаже речено, необичну појаву. Иако се нисам навикао на њега до краја филма, морам да признам да ми се филм јесте допао. На врло маштовит, готово уметнички начин, дао је једну филозофију где су одлично представљени односи у свету. Блажени у свом добро заштићеном граду згражавају се над патњама „дивљака“, али нити осећају емпатију, нити чине било шта да им помогну. Напротив; они су свесни да профитирају. Ту је и добри стари двојни морал јер док не виде да су једнаки са дивљацима, инсистирају на једнакости у оквиру своје заједнице. Ту је и однос према старима, који су „одметници“. Џон Алдертон признаје да они једва успевају да их прехрањују, али их свеједно одржавају у животу. Другим речима, медицина напредује толико да се старост становништа значајно подигла, те тиме и бројност, али нема довољно ресурса за све. Стари су одметници јер нису пожељни у друштву. Има тих метафора још и све су веома сурове, али и истините. Филм шаље веома јаке поруке.

Наратор на почетку каже да је његова прича богата иронијом, а посебно је сатирична. И заиста јесте. Такође каже да је та будућност могућа и да нас он упозорава. Све ово што сам у претходном пасусу излистао је снимљено крајем седамдесетих и иако је радња смештена у 2293, већ данас је кулминирало. Дакле, све ово је актуелно и данас, а и једнако допадљиво. Осим Шоновог имиџа, наравно. 🙂

Едукативни моменат: Када је Шон почео да чита књиге, према сопственом признању, сазнао је све што је за њега раније била тајна. Књиге то и раде; откривају нам ствари. 🙂

Оцена наставника:

(што би Енглези рекли – индид)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Лило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

(и још звездица)

Матилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

(млака)

Звездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

(наравно!)

Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

(два пута наравно!)

Иза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Принцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза Трејси Лордс је била боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

(правцијата)

Мува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

(добра једна)

Фаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

(дакако)

Господар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

(лепа једна)

Споун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

(иде на три)

Лако Је Критиковати 33

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Клинци шпијуни 3 Де: Игра је готова (Spy Kids 3-D: Game Over 2003) је трећи наставак авантура клинаца који раде као тајни агенти. Дарил Сабара је био одустао од каријере шпијуна, те је радио као приватни детектив, а како би купио најновију видео-игру. Међутим, испоставило се да је та игра веома опасна и да њен творац Силвестер Сталоне има опаки план да опседне ум сваког детета које буде играло. Једини који га у томе може спречити је управо Дарил.

Критички осврт: Обитавање у сајбер простору где вребају многе опасности многоструко је виђено по разноразним филмовима. Овај филм је неуспео покушај да буде лепршав, а у ствари је испразан, толико сведен и поједностављен, да је површан. Некако ми изгледа као да га је режирало мало (али баш, баш мало) дете. И јесте намењен деци, али је потценио своју публику.

Поруке које шаље су, најблаже речено, чудне. Рецимо, Рикардо Монталбан саветује унука да се не заљубљује у игри (озбиљним и узвишеним гласом, па поука пре постиже контраефекат). Рикардо је, иначе, наводно парализован већ тридесет година и зато су му руке, срце и мозак два пута јачи но у „обичних“ људи?!? Уопште не знам шта да мислим о овоме. И разговори су такви – чудни. Поједини без очигледне или можда икакве поенте. Уз све то, филм болује од стереотипа, те се девојчица у игрици позива на своју – интуицију, а дечаци на снагу, памет и смиреност. 🙂 Испоставља се да ван игрице ти дечаци немају те особине, а то видимо искључиво на основу њиховог изгледа. Шта рећи? 🙂 Иначе, деца у овом филму слабо глуме. Неуверљиви су и не много бољи од аматера на школској приредби. Мотиви ликова су сасвим нејасни, посебно главног негативца Силвестера Сталонеа. Он у игрици вуче неке потезе чији ми је смисао промакао. А уз то иде и потпуно бесмислено објашњење да ако Рикардо покуша да се освети Сталонеу доћи ће до тога да се овај ослободи јер је „толико“ моћан.

Крај је неочекивано глуп, без икакве логике и смисла. Сви нешто долећу са ципелама на млазни погон (осим Стива Бусемија који долеће на џиновској свињи са крилима), Антонио Бандерас уништава своје животно дело без икаквог разлога, а Алекса Вега, иако је уделила последње виртуелне наочаре, ипак има још једне само сцену касније. И боре се против мајмуноликих, попут небодера џиновских, металних робота голим песницама (при чему свуда наоколо падају огромни шрафови и не изазивају никакву штету), а каубој Бил Панкстон жигоше једног од њих, на шта овај вришти од бола… Заиста неизрециве небулозе. 🙂 Сам крај поправља утисак, али тек за коју нијансу.

Специјални ефекти су такви да сам имао утисак да гледам неку емисију за децу на ТВ-у. Неке цаке јесу симпатичне, попут девојчице која лети уз помоћ кикица као пропелера. Има још занимљивих решења и то унутар саме игрице, која је микс класичних видео-игара (борбе робота, трке болида и сличних, какве већ очекујемо).

Едукативни моменат: Сталоне је свој план фокусирао на децу јер је схватио да ће тако да загосподари будућношћу. Деца јесу наша будућност и надам се да ће то схватити и они који то треба да схвате у нашој Србији. Додуше, не да би правили паклене планове попут Сталонеа, већ да би више уложили у образовни систем.

Оцена наставника:

(може и један)

Мала Сирена (The Little Mermaid 1989) је Дизнијев цртани филм инспирисан истоименом Андерсеновом бајком. Аријел је најмлађа кћерка морског краља Тритона и веома је својеглава. И поред строге очеве забране да излази на површину, она је то ипак учинила. Тамо је видела принца, кога је и спасила, када је, услед бродолома, упао у море. Сирена се заљубила и наново је прекршила очеву забрану, те се обратила за помоћ злој вештици Урсули. Префригана Урсула видела је шансу да се докопа престола и испунила је жељу Аријел да буде људско биће, али уз (пре)високу цену.

Критички осврт: У филму има много оног инфантилног хумора са саплитањем и препадањем од сопственог лика, тако да филм, ваљда, буде прилагођен најмлађима. Но, без обзира на узраст, преферирам виспренији хумор. И има и тога, не могу да кажем (када, рецимо, Урсула узима ствари у своје тентакуле или када Тритон говори Аријел да мора да следи његова правила док год живи под његовим океаном 🙂 ).

Дизнијев студио не само што је модернизовао Малу Сирену, већ је и рационализовао причу о њој, дајући чаробници сасвим приземне мотиве. У бајци, она одузима сирени способност говора из езотеричних и метафоричних разлога, а овде је била битна пука амбиција за влашћу. Но, све у свему, причица је сасвим у реду, анимација солидна, а има и много добре музике. Посебно бих издвојио „Под морем“ (Under the Sea) и „Пољуби девојку“ (Kiss the Girl).

Едукативни моменат: Мала Сирена се нашла пред тешком одлуком; ако прихвати да буде људско биће, неће моћи више да буде са оцем и сестрама, а ако остане сирена, неће моћи да буде са својим принцем. Како пролазимо неке фазе у животу и губимо детињство, девојаштво или момаштво, на пример, свакако иза себе остављамо ствари које ће нам недостајати, али добијамо неке друге квалитете.

Оцена наставника:

(и то – четворкица – дакле, деминутив)

Оз, велики и моћни (Oz the Great and Powerful 2013) је прича о чаробњаку из Оза. Почиње у Канзасу, 1905, где је чаробњак, заправо, вашарски преварант и заводник. Док је бежао од љубоморног мужа у свом балону, захватио га је тотнадо који га је одвео у чудесну земљу. Тамошњи мештани, а пре свих добра вештица Мила Кунис, са радошћу су га дочекали јер је пророчанство говорило да ће их његова магија спасити од зле вештице. Проблем је у томе што виспрени чаробњак ту магију не поседује.

Критички осврт: Аутори сценарија мудро су избегли да испричају још једну филмску причу о чаробњаку из Оза и тако највероватније изгубе битку од моћно направљеног филма из 1939. Тако да су направили преднаставак, односно причу из угла чаробњака из Оза, што заиста није лоша идеја. Уз то, чаробњака тумачи Џејмс Франко, који, иако контроверзан као личност, заиста је добар као глумац. Урадили су исто као и у оригиналној филмској причи о чаробњаку из Оза – боју су увели тек када је Џејмс стигао у чаробну земљу. Иако предвидљиво, ипак је згодна цака. И да поменем да су специјални ефекти заиста добри, баш као и фотографија.

Сама прича је фина и посебно ми се допада како су градили лик вештице коју тумачи Мила. Трудили су се да буду доследни и да преднаставак објасни ону праву причу, мада пропуста има, па се тако црвене ципеле (које касније Дороти узима од вештице) овде не појављују.

Едукативни моменат: Све оно што није могао да уради у стварном свету, Џејмс је урадио у свету маште. Машта нас чини свемоћним, даје нам моћи какве немамо, али и храброст и креативност, који су нам увек потребни.

Оцена наставника:

(на четири)

Велики проблем у малој Кини (Big Trouble in Little China 1986) је филм о кинеском злодуху Џејмсу Хонгу који обитава у америчкој кинеској четврти (тачније у подземљу тог кварта). Возач камиона Курт Расел запутио се на аеродром, како би са пријатељем дочекао његову вереницу. Међутим, на аеродрому ју је отела кинеска мафија и њих двојица су одличила да је спасу. Уместо њих, из јавне куће су је, овог пута, отели чаробњаци у служби злог Џејмса. Злодухове намере су биле да се ожени девојком, како би добио тело и завладао свемиром.

Критички осврт: Филм је дефинитивно наиван, чак и када се боре две уличне банде у кинеској четврти. Најпре су пуцали једни на друге, а онда су наједном прешли на „шакетање“, само зато да бисмо мало видели демонстрацију борилачких вештина (јер други и било какав логичан разлог не постоји). Зачуђујуће, али ми управо тај део борбе, у коме су Кинези доказани мајстори, није био убедљив. Баш као ни глума. 🙂 Курт Расел увек глуми исто из филма у филм и на то нас је навикао. Међутим, и Ким Катрал је била запањујуће лоша, а ни остали баш нису били на висини задатка.

Дијалози су нефокусирани, а добар део разговора је непотребан. Касније, дијалог није толико ни битан јер акценат је на акцији које дефинитивно има и која баш држи пажњу. Филм сигурно није досадан, а прилично је врцав и има онај неодољиви шмек осамдесетих. Рецимо, око „страшних“ статуа у храму, где треба да се одржи венчање, постављене су неонке, као у каквој дискотеци. 🙂 Таквих сулудих детаља има заиста много. Уз то, филм је заиста маштовит и тиме је надокнадио танани заплет и још тананију радњу, која прилично подсећа на ону из филмова о Индијани Џоунсу (само што је значајније сведенија).

Сама идеја није лоша – да се кинеска митолошка прича (или макар наводно митолошка) смести у кинеску четврт. Ипак, реализација је трапаво одрађена, мада опет за неколико нијанси боље у односу на друга „остварења“ режисера Џона Карпентера.

Едукативни моменат: Након што је обавио мисију и уништио злодуха, добри чаробњак Виктор Вонг отишао је на одмор. И то је добра одлука. Лепо је када је човек вредан и радан и треба то да буде, али је и одмор потребан и веома је значајно практиковати га.

Оцена наставника:

(али на три)

Скакач (Jumper 2008) је научно фантастични филм о момку Хејдену Кристенсену који има моћ да се телепортује на које год место пожели на свету. Своју моћ открио је случајно, када је имао петнаест година, и врло брзо је схватио да може да буде богат и да себи приушти многа задовољства. Након осам година сазнао је још две ствари. Најпре да није једини који такву моћ има, а друга је да људе као што је он лове и убијају тзв. Паладини, које предводи Самјуел Л. Џексон.

Критички осврт: Поставка филма је класична да класичнија бити не може. Он има натприродну моћ и открива да није једини и да људе попут њега прогања и убија група која је религиозна и која своју активност спроводи још од средњег века. Такође, радња је прилично предвидљива и било је јасно да ће лоши момци да отму Рејчел Билсон како би се докопали Хејдена. Но оно што не покрива идеја и оригиналност, покрива акција која уопште није лоша. Филм је зато узбудљив и динамичан, речју – забаван. И то је то. Крај је мало без везе, када се напокон открило какве везе Хејденова мајка Дајана Лејн има са целом причом. Ништа нарочито спектакуларно, иако је, ваљда, требало да буде шокантно. Тада се у улози полусестре појављује и Кристен Стјуарт и на срећу глуматала је ни цео минут, али што се мене тиче, није морала ни толико. Толико. 🙂

Едукативни моменат: Ми немамо моћ да се телепортујемо тамо где желимо, али треба искористити и сваки овоземаљски начин да се негде путује. Јер то јесте право богатство.

Оцена наставника:

(веома, веома блага)

Гвоздени човек (Iron Man 2008) је прича о томе како је размажени богаташ, кога глуми Роберт Дауни Млађи, постао суперхерој. Он је био власник компаније која се бави производњом технолошки напредног оружја. Једном приликом, на демонстрацији разорних пројектила, терористи су успели да га отму. Наредили су му да направи такав исти пројектил за њих, али је он, наместо тога, направио оклоп који му је омогућио да побегне. Ово искуство га је натерало да промисли о ономе чиме се бави и зато је одлучио да прекине да производи оружје. То, ипак, није по вољи других главешина његове фирме и они су наставили да продају оружје, овог пута илегално снабдевајући терористе. Зато Роберт себи задаје мисију да уништи оружје које је претња по мир у свету.

Критички осврт: Специјални ефекти и глума су одлични. Ово потоње не чуди, с обзиром која имена се појављују у виђенијим улогама. Ликови су прилично конзистентни и допада ми се што се Роберт Дауни Млађи није потпуно променио након искуства са терористима, односно није променио свој темперамент, већ тек неке ставове. И то причу чини реалнијом.

Иако прича није толико лоша и чак је у извесној мери животна јер приказује лоша дешавања у свету (која нам страна нису), није растерећена општих места, попут светлосног снопа ка небу (Амери га, напросто, обожавају, чак и када нема никаквог разлога да га буде, као у овом случају) и величанственог одевања суперјунака. Једина је разлика што је опрема овог суперхероја компликованија и роботизована, па је њено навлачење заиста грандиозно. Уз то, предвидљивих момената има и од почетка је јасно као дан да Робертов близак сарадник Џеф Бриџиз нешто опасно петља. И да напоменем да су неки делови сувише наивни. Рецимо, терористи данима не виде очигледно – да Роберт не прави пројектил, а Џеф олако пушта Гвинет Палтроу да оде са тајним информацијама из канцеларије. Са друге стране, псеудороманса између Гвинет и Роберта урађена је баш добро, другачије у односу на друге (сличне) филмове и без превише патетике.

Сцене борбе нису нарочито фасцинантне и све у свему, једна осредња суперхеројштина.

Едукативни моменат: Гвоздени човек је успео да се спасе од терориста користећи знање које они немају. И у мање опасним ситуацијама знање и вештине, које други немају, могу да нам обезбеде многе погодности. Зато стално треба учити и радити на себи.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Гвоздени човек 2 (Iron Man 2 2010) је наставак претходног филма. Роберту Даунију Млађем влада САД покушава да узме оклоп, сматрајући да такво оружје не може бити приватно власништво. Највећи заговорник ове иницијативе је Робертов ривал у производњи оружја Сем Роквел. Он ослобађа из затвора руског физичара Микија Рорка како би овај направио довољно моћно оружје да парира Робертовом. Мики је опасан играч кога покреће освета и испоставља се да је ван сваке контроле. Једини који може да га заустави је сам Роберт, уз помоћ војног официра Дона Чидла.

Критички осврт: Некако ми се чинило да радња нема фокус јер толико тога се дешавало (Роберт умире због последица коришћења одела, Гвинет Палтроу постаје директорка, појављује се мистериозна помоћница Скарлет Џохансон, као и разне интересне стране са неким својим тајнама итд), али се на крају све искристалисало и претворило у спектакл са све ватрометом. 🙂 Наново има предвидљивих момената и било је више него очекивано да ће на снимку Робертовог оца бити и порука упућена њему. Али такође има добре глуме, динамичне приче и сјајних специјалних ефеката. Овај филм није помакао Ајронмена са тачке на коју га је довео претходни (тим пре што се још увек развој суперхероја није завршио, како то обично бива у првом делу, а да би следећи наставци били посвећени искључиво акцији и борби против зликоваца), али га није ни деградирао.

Највећа замерка филму је што је зликовац тек варијанта претходног. У оба случаја имамо убојити оклоп против убојитог оклопа. Додуше, овде је присутна и армија робота, али то некако није довољно јер су и они варијација поменутог оклопа – само без човека унутра.

Едукативни моменат: Када је видео да има подршку оца, Роберт је озбиљније прионуо на посао и то му је био подстрек да нађе решење проблема на коме је радио. Подршка је веома важна за свакога и треба је давати, посебно сопственој и деци коју подучавамо.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Сирова сила (Raw Force 1982) је филм познат и под називом „Кунг фу канибали“. Група заљубљеника у борилачке вештине кренула је на крстарење бродом, како би посетила острво на коме монаси васкрсавају мртве ратнике.

Критички осврт: Ово је један крш филм и иако има неколико инфантилних и неуспелих покушаја да буде смешних цака, они су потпуно непотребни јер је већ сам филм смешан. Најсмешније је што убијени (обавезно у локви крви) дишу најнормалније, померају главу и уопште се не понашају као да су убијени. Додуше, глума је толико очајна и кад су у питању живи људи, али није баш толико захтевно само бити непомичан. 🙂 Брод којим су кренули, пак, потпуно је непомичан, чак и када је сав у пламену и када се на њему дешавају експлозије (макар се чују негде).

Радња се некако котрља, мада има делова филма са потпуно непотребним дешавањима, попут журке на броду. Друге сцене постоје само зато да би се видело мало борилачких вештина, које су један од адута овог филма. Ипак, и сцене борбе су трапаве, али, руку на срце, нису потпуно лоше. Дефинитивно су боље од пуцачине и боље је да су се држали искључиво кунг фуа и хладног оружја. Други адут овог филма је еротика, односно женска голотиња. Самих љубавних сцена нема, а и оно романтике што има боље да нема ни ње. 🙂 Крај је у потпуном хаосу, па се двојица боре са зомбијима на молу, а у авиону у који утрчавају двоје вичу како су богати, једна гледа кроз прозор шта се дешава, а пилотира човек кога је сцену пре тога негативац дрмнуо повеликим каменом о главу… На крају су запалили експлозив, који су ту и тамо разбацали око авиона, на начин који је, најблаже речено, научно фантастичнији од зомбија који се појављују. 🙂

Зомбији су заправо нормални људи, само изгледају као да су прашњиви. Успорени су, као што зомбији јесу, али само када је то у филму погодно. Боре се нормално, али лагано ходају преко висећег моста, таман да га протагонисти сруше. 🙂 Прикрадање антагониста је некако проблематично у иначе проблематичном филму. Вазда се прикрадају веома видно, тако да то што их протагонисти не виде, изгледа као представа за предшколце. Уз све то, уопште нисам схватио да ли је острво речно или у сред мора. Јер, капетан рече да су у Јужном кинеском мору, које је, наводно, познато по ајкулама, а главног негативца појеле су – пиране. 🙂 Остало ми је и нејасно зашто су монаси трговали девојкама и за шта су им конкретно оне биле значајне.

Едукативни моменат: У овако ступидном филму заиста не знам шта бисмо могли да научимо… Но, пошто учимо и на грешкама, рецимо, можемо да научимо једном за свагда где заиста живе пиране. 🙂 Опасна врста (која може да поједе човека) живи у реци Сао Франсиско у Бразилу. Она је иначе омнивор, што значи да осим животиња, једе и биљке. Најчешћа храна су јој мање рибе и инсекти.

Оцена наставника:

(уз препоруку да не гледате 🙂 )

Уљези (Intruders 2011) је шпански хорор филм. Одвија се кроз две приче. Једна се дешава на шпанском говорном подручју, а друга на енглеском. Приче су сличне јер су у обе протагонисти деца које прогони застрашујућа приказа без лица.

Критички осврт: Првих сат времена филма изгледало ми је бесциљно, односно да се прави хорор ради хорора. Међутим, онда су обе приче почеле да добијају смисао и чак, више од тога. Постају реалне, животне и ништа мање страшне од фантастичне, каква је на почетку представљена. Уз то и дубоке, са добрим обртом (мада не и толико неочекиваним) и са завршетком за нијансу више патетичним него што би било идеално. Ово је један од успелијих хорора које сам гледао и да је језивији, био би ремек-дело овог поджанра. Шпанци ни овај пут нису разочарали. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм показује оно што није лепо, али је истинито. Не треба да се плашимо зомбија, чудовишта и бабарога, већ живих, реалних људи јер само они и могу да нас повреде. Наравно, јасно је какви то људи могу бити.

Оцена наставника:

(не баш грандиозна)

Стража (The Watch 2012) је комедија о томе како су се опаки ванземаљци спустили на Земљу и инкорпорирали се у друштво. У једној варошици у Охају, менаџер из супермаркета Бен Стилер живи једним досадним, али њему задовољавајућим животом, све док се не деси монструозно убиство ноћног чувара у његовој продавници. Зато је он одлучио да организује грађане како би оформили цивилну стражу и пронашли убицу. Његова замисао баш није наишла на велики одзив, али се каква-таква патрола формирала и ускоро суочила са великим изазовима.

Критички осврт: Зезање са ванземаљцима пристиглим на земљу није ново (годину дана пре овога био је „Пол“, рецимо), а тек комедије са опиченим пријатељима далеко су од раритета. Ипак, добрих и веома комичних сцена има, као када се њих четворица рву са ванземаљцем у њиховој бази. Генерално гледано, хумор је заиста добар. Филм је с једне стране успела сатира и прилично верно осликава интересовање људи које је селективно и усмерено ка себичним и приземним стварима. Са друге стране сувише карикира ликове, чинећи их толико сведеним и луцидним да постају нестварни. Но, истина је и то да таквих људи има.

Уз хумор има и акције, додуше значајније мање успешне. Акција јесте динамична и специјални ефекти су сасвим добри, али је и сасвим класична – често виђено вијање опасних ванземаљаца (који су, успут, копија „Ејлијена“, а има и малко цака из „Наставног особља“) са људима. Укупно гледано, комедија и акција дају један забаван филм.

Едукативни моменат: Бен је само наизглед живео живот пуним плућима. Оснивао је клубове и дружио се са различитим људима, занемарујући значајне ствари у животу. Свакако треба да радимо оно што нам прија, али и да се посветимо ономе што је важно.

Оцена наставника:

(уз најблажи могући критеријум)

Лако Је Критиковати 13

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Лавиринт (Labyrinth 1986) је прича о девојчурку Џенифер Конели која је незадовољна што мора да чува свог малог брата, док се њен отац (Кристофер Малколм) и маћеха (Шели Томсон) негде проводе. Озлојађена због тога и зато што бебац све време плаче, она позива гоблине да га однесу. И то се заиста и дешава, иако она то стварно није желела, већ је то тражила у афекту. Међутим, краљ гоблина Дејвид Боуи одбија да јој врати брата и једини начин да га ослободи је да Џенифер прође кроз лавиринт који води до Боувијевог дворца.

Критички осврт: Негде сам прочитао да су овај филм назвали фабулозном фантазијом и она то заиста и јесте. Рецимо, лавиринт, са све отпадом разбацаним тамо и овде, посут је шљокицама. Чак је посута и шума у склопу лавиринта, па и мочвара вечног смрада. 🙂 И без тога дух осамдесетих је видно присутан.

Филм је необичан и сасвим успешан микс Мапет шоуа, Алисе у земљи чуда (појављује се и плава гусеница) и спотова Дејвида Боуија, који је прави избор за краља гоблина. Бави се одрастањем девојчице, односно њеним преласком у девојаштво, а фазе које она пролази приказане су кроз лавиринт (што живот и јесте), са коначним прихватањем сопствене сексуалности, а кроз разговор са Боуијем. Дакле све је ту: добра порука филма, сјајна идеја, симпатична глума и врцава реализација.

Едукативни моменат: Џенифер током проласка кроз лавиринт схвата да предмети које има са годинама губе свој првобитни значај јер одрастање подразумева да нам неке друге ствари постају важне. Ипак, на самом крају филма, њени пријатељи, а заправо лутке из детињства, враћају јој се јер она признаје да ће повремено имати потребе за њима. Сви ми имамо такве потребе (односно неке детињасте моменте) и то нас не чини мање зрелим.

Оцена наставника:

(баш)

Фантастична четворка (Fantastic Four 2015) је нови приказ настанка ове групе суперхероја. Кажем нови пошто постоји и стари из 2005. и мање познати из 1994. Двојица средњошколаца Мајлс Телер и Џејми Бел представљају школски научни пројекат – телепортацију, који наилази на неразумевање њихових наставника, али и интересовање Реџа Е. Кетија и Кејт Маре, запослених у Бекстер фондацији, а која се бави (између осталог и) истраживањем друге димензије. Наиме, према Реџовом мишљењу, двојица момака успела су да пошаљу и врате предмете из те друге димензије. Та димензија је занимљива јер можда садржи ресурсе који су нам потребни у овој, нашој. Зато Реџ окупља екипу младих људи који праве портал надајући се да ће први посетити тај нови свет. Међутим, управа фондације их обавештава да ће послати обучене астронауте, а не њих. То их баца у очајање и пијанство, те онако „под гасом“ одлучују да без знања управе оду тамо. И то и раде и сусрећу се са непознатим и изгледа живим обликом енергије, који их потпуно мења и даје им невероватне моћи.

Критички осврт: На сајту „Rotten Tomatoes“ овај филм је један од најлошије оцењених (испод 10%) и мислим да знам у чему је овде проблем. Публика је напросто научила на шаблонске филмове о суперхеројима. Шаблон је једноставан: имамо неколико обичних људи, деси им се нешто неуобичајено, постану суперхероји и хопла – боре се против суперзликовца како би спасили свет. 🙂 Овај филм има такав шаблон, али сасвим другачији приступ. Он нуди више научну фантастику него суперхеројштину и акценат је на откривању те друге димензије и томе како су уопште постали суперхероји, док је само спасавање света сведено на последњих двадесетак минута једноипочасовног филма. И мени се свиђа. 🙂 Некако ми изгледа реалнији (војска покушава да искористи младе људе који су стекли моћи, а не да сарађује са њима), научнији и животнији. И карактери ликова такође су такви и односи међу њима, а сами глумци су то лепо изнели.

Едукативни моменат: Млади Мајлс у трагању за решењем телепортације случајно је открио читав један нови свет. У томе и јесте чар сазнавања – откривају нам се нови светови за које нисмо ни знали да постоје, па таман били и на истом месту на коме смо ми (у филму је то паралелна димензија).

Оцена наставника:

(и то стабилна)

Ентмен (Ant-Man 2015) је још један суперхеројски филм. Пол Рад је виспрени пљачкаш и бивши робијаш који жели да промени свој живот како би био добар узор свом сину, али то не иде тако лако јер га прошлост свуда прати. Зато се на крају ипак враћа својим лошим навикама, а како би зарадио нешто новца. Проваљује у кућу научника Мајкла Дагласа и одатле узима необично дизајниран комбинезон. Оно што не зна је да га је Мајкл намерно намамио у своју кућу и да је комбинезон намењен њему, а омогућава му да се смањи на величину мрава и даје му значајне моћи. Мајклова намера је да новостворени суперхерој изврши диверзију у постројењу које је сам Мајкл основао, а како би спречио свог несуђеног зета Корија Стола да дође до истог открића као и он – смањивања људи – пошто му намере нису часне.

Критички осврт: Нема шта, ово је одличан суперхеројски филм, са смисленом радњом која држи пажњу, сјајним специјалним ефектима и занимљивим ликовима, а пре свега Ентменом кога је Пол учинио веома симпатичним. Чак и комичним и дао му један нормалан људски карактер, са свим врлинама и манама, те је зато прихватљив.

Едукативни моменат: Величина не само у свету хероја, већ и у свакодневном животу, не значи много. Сетите се само какву штету могу да направе сићушни вируси. Иако некада изгледамо малени у успоредби са огромним системом, увек треба имати на уму да нисмо немоћни и да много тога зависи и од нас.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Колонија (The Colony 2013) је прича која се дешава у футуристичком, постапокалиптичном друштву. Малобројни преживели налазе се у колонијама које су расуте по свету. Свуда наоколо је вечити снег изазван машинама за манипулацију временом, а које су и разлог апокалипси. Зато људи у колонијама живе са скромним ресурсима, сурово третирајући болесне, с обзиром на то да најобичнији грип може да их убије све. За становнике ове колоније невоље почињу када добију позив за помоћ из суседне колоније са којом имају сарадњу. Они шаљу три члана тима да истраже у чему је ствар и наилазе на до тада невиђену опасност.

Критички осврт: Овај филм би био сведенија верзија „Побеснелог Макса“, али сасвим успела. Прича је одлична, чак реална, колико је то могуће у оквиру СФ жанра, динамична и узбудљива. Веома ми се допадају визуелна решења машина за манипулацију временом, а и разрушених и опустошених градова крај којих мисионарска тројка пролази. Морам и да похвалим глуму која је заиста на висини. Заправо, похвалио бих цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм се бави границом до које иде људскост, а одакле креће животињски инстинкт за убијањем и преживљавањем, а на више нивоа. Закључак је да је људскост на добром испиту онда када су тешка времена. То исто бисмо могли да кажемо и за све позитивне особине и не каже се џабе да се на муци познају јунаци.

Оцена наставника:

(чиста)

Месец (Moon 2009) је, такође, филм о будућности у којој се велики проценат енергије добија од руда са Месеца. На станици која контролише експлоатацију руде запослен је само један човек Сем Роквел који има трогодишњи уговор. Две недеље пред истек, он, због халуцинације, доживљава несрећу у свом свемирском возилу и буди се у амбуланти, где о њему брине робот са вештачком интелигенцијом. Робот му не дозвољава да напусти станицу чак и када се опоравио, иако он то жели јер осећа да нешто није у реду. Када на превару успе да изађе напоље, одлази до возила које је још увек скршено и тамо проналази – самог себе. 🙂

Критички осврт: Британски филм, иако језички сличан америчком, по маниру како се ради потпуно се разликује. Постиже онај уметнички дојам тако својствен европском, али не и помпезном и поменутом америчком филму. Иако је радња помало спора, некако је добро дозирана и мистерије се постављају и разјашњавају једна за другом, тако да филм заиста држи пажњу.

Ово је један одличан СФ, са добром идејом и још бољом реализацијом, тим пре што је Сем заправо практично једини (и то заиста добар) глумац у филму (ако не рачунамо робота) што је заиста мајсторство. Амбијент својом реалистичношћу доприноси добром утиску.

Едукативни моменат: Семову ситуацију могли бисмо посматрати и у пренесеном значењу. На сваке три године један нови Сем заузима позицију  радника на истом послу, све док се не деси непредвиђена ситуација, која мења живот макар једном од њих, односно нуди му спас из такве ситуације. Наш живот може да уђе у колотечину, са данима који се понављају и једини спас из такве ситуације је да, макар понекад, учинимо и нешто неуобичајено. 🙂

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима доброг СФ-а)

Астронаутова жена (The Astronaut’s Wife 1999) је прича о астронауту Џонију Депу који је, заједно са колегом Ником Касаветисом, доживео мистериозну несрећу у свемиру. Њих двојица се ипак живи враћају кућама, али Ник убрзо потом умире, а Џони одлучује да промени посао и постаје менаџер у једној фирми у Њујорку. Његова супруга учитељица Шарлиз Терон одлази са њим, а убрзо остаје и у другом стању. Међутим, сумње је муче да нешто није у реду и са њеним мужем и са њеном трудноћом.

Критички осврт: Овај филм је пун рупа и рупица. Рецимо, Шарлиз улази у воз у метроу по мрклој ноћи, а излази када је већ поприлично дан или када Џони убија њену сестру Клеју Дувал јер је, наводно, препознала актен ташну Џоа Мортона, коју никад до тада није видела. 🙂 Такође, није најјаснија сцена када су Џони и Шарлиз у одвојеним лифтовима, где осећају једно друго, иако логика налаже да лифтови нису на истом нивоу јер нису ни кренули у исто време. Џони гради некакву суперсоничну летелицу, иако је астронаут и иако ја нисам стручан за ту област, некако не верујем да су астронаути способни за то, ма како иначе способни били. У једној од последњих сцена, ванземаљац напушта умируће тело Џонијево како би ушао у Шарлиз и то је у реду, али зашто то исто није учинио други ванземаљац када је умирао други астронаут Ник. Ник, дакле, такође глуми астронаута, који би морао да буде здрав човек, па ипак његово тело није издржало да буде домаћин ванземаљцу (наводно због старости), али тело Шарлиз јесте, иако глуми психички начету трудницу.

Иако су глумци заиста дали све од себе, пре свих Шарлиз, да нам дочарају сву параноју ситуације и широк спектар емоција, некако је сав тај труд остао улуд. Филм је преспор и мистерија коју прави је толико ситна, а уз то и предвидљива, да тешко држи пажњу. Негде при средини филма почиње нека динамика када Џо Мортон покушава да саопшти Шарлиз открића до којих је дошао, али то траје кратко и наново се филм успорава. С обзиром да нема превише „меса“, време трајања је требало некако попунити па има и сцена које су непотребне, попут Шарлизине посете центру за подршку трудницама које носе близанце.

Сама идеја филма није скроз лоша, али није ни оригинална. Мислим да сам нешто слично гледао у једној од епизода серије „Досије Икс“ и колико се сећам, била је боља од овога.

Едукативни моменат: Џони се променио након што је доживео несрећу у свемиру. То се десило јер га је запосео ванземаљац, а у реалном животу то се дешава зато што нас искуства мењају. А пошто нас не запоседају ванземаљци, него ми остајемо ми, од нас зависи на који начин ће нас променити.

Оцена наставника:

(са микро плусом)

Гатака (Gattaca 1997) је филм о не тако далекој будућности у којој судбину људи практично одређују њихови гени. Иако се категорисање људи према геномима сматра дискриминацијом, фирме је свеједно спроводе. Тога убрзо постаје свестан Итан Хок, који је зачет на природан начин и чији гени му онемогућавају да путује свемиром што му је сан. Зато он прибегава превари и постаје цимер са Џуд Лоуом, који има пожељне гене, али је због несреће остао непокретан. Џуд га снабдева телесним течностима и отпацима, да их тако назовем, које Итан користи како би добио нови идентитет и запослио се у фирми „Гатака“, која се бави свемирским путовањима. Све тече по плану док се у тој фирми није десило убиство, што је довело детективе који прате сваки траг, па тако и анализирају остатке коже и телесних течности.

Критички осврт: Идеја овог филма није лоша, мада није ни нарочито помпезна јер је еугеника већ давно позната филозофија. Сам филм је веома спор и радња се углавном састоји у Итановом изврдавању да се не сазна за његов прави идентитет. При томе злочин је важан само зато да би Итану направио компликацију, тако да је потрага за убицом и његово проналажење сасвим маргинално, али основни мотив филма – да гени ипак нису пресудни, некако је отишао у други план баш због те предуге игре мачке и миша. Додуше, постоји (мучно дуга) сцена када се Џуд бори са степеницама које изгледају као ланац ДНК, а како би се ваљда симболично приказала битка са генима. Има и врло конкретних сцена, као када Итан у пливању побеђује свог генетички супериорног брата Лорена Дина Јовичића. Наравно, издржљивост у пливању не доказује готово ништа, посебно не супериорност нечијих гена у односу на нечије друге, тако да је филм доказао поенту, а у ствари и није јер је то рађено на погрешан начин.

Постоји ту и помало необичан љубавни троугао са Умом Терман, ако је уопште троугао, а заправо је једна баш чудна љубавна прича, са понекад нејасним Уминим мотивима и поступцима. Додуше, ни мотиви других ликова понекад нису најјаснији, као ни Џудова последња одлука која чини да крај филма буде баш морбидан.

Едукативни моменат: Овде је порука веома јасна. Сви имамо нека физичка и психичка ограничења, али уз јаку жељу и много рада границе се померају.

Оцена наставника:

(али са плусом)

Сувишни извештај (Minority Report 2002) је још један футуристички филм о друштву прилично технолошки развијеном, али чија је највећа тековина што нема убистава. То је захваљујући одељењу за преткриминал које спречава злочин пре него што се десио. У одељењу постоје троје видовњака који полицајцима шаљу слике злочина, али и имена убице и жртве. Невоља настаје када шеф тог одељења Том Круз сазнаје да је он убица који ће починити злочин над човеком кога уопште не познаје. А тренутак не може бити гори јер је одељење баш тог тренутка под супервизијом федералног агента Колина Фарела. Томове колеге крећу да спроведу уобичајену процедуру и ухапсе Тома, али он бежи намеран да докаже своју невиност јер је сигуран да је у питању намештаљка.

Критички осврт: Морам да приметим да Том има нос за добар СФ филм јер готово сва остварења овог жанра која сам гледао са њим у главној улози обавезно су сјајна. Ни овај филм није изузетак. Идеја је одлична и исто тако је и реализована, иако има пар спорних момената (Колин сувише наивно губи живот, иако је очигледно виспрен полицајац, а видовњакиња Саманта Мортон не зна да је Том вози у кућу своје жене Кетрин Морис, иако је до тада прогнозирала сваки детаљ шта ће им се дешавати). Но, то су ситнице на које може да се зажмури (као и на то да је радња прилично предвидљива) кад је све остало више него добро; динамична прича, оригинална техничка решења будућности, као и други специјални ефекти и сасвим солидна глума. Том се очигледно пронашао у овој улози која је врло налик оној у „Немогућој мисији“, а коју је докторирао. 🙂

Едукативни моменат: Једна од одличних сцена је када у предворју хотела Том и Саманта разговарају тако што је њој глава на његовом рамену и гледају у супротним правцима, а расправљају о изборима које Том треба да начини. И, наравно, њихови предлози избора су супротстављени. И увек су избори које правимо супротстављени и нико не каже да је лако одабрати, али је важно да могућност избора увек постоји.

Оцена наставника:

(наравно)

Ноћ у музеју: Тајна гробнице (Night at the Museum: Secret of the Tomb 2014) је трећи филм о необичним дешавањима у Америчком музеју историје и природе у Њујорку. Наиме, због магичне плоче Амон Ра, током ноћи, сви експонати оживе. Бен Стилер, ноћни чувар, искористио је ово како би промовисао музеј и довео много посетилаца који су уверени да се ради о специјалним ефектима. Проблем настаје када плоча почиње да кородира и губи магијска својства. Зато Бен, заједно са неколико експоната, одлази у британски музеј, где се налазе родитељи фараона Рами Малека, који знају тајну плоче (пошто им је за живота и припадала), а како би спасили магију.

Критички осврт: Иако овај наставак није донео ништа ново у односу на претходне, ипак је прилично успео да буде забаван и занимљив. Јако су добро уклопљене историјске и митолошке приче из различитих времена и култура, а специјални ефекти који све то прате више су него задовољавајући. Ликови су живописни и комични, чак и они који не припадају музејској збирци, а радња је све време динамична. Заиста леп, породични филм.

Едукативни моменат: Испоставило се на крају да експонатима из Њујорка прече било да спасу магију него да себе одрже у животу. Ако бисмо магију превели у идеје, креативност и машту, онда постаје јасно да без тога људски живот и нема много смисла.

Оцена наставника:

(плус)

Опчињен (Bedazzled 2000) је прича о момку Брендану Фрејзеру који није баш омиљен у друштву и који је несрећно заљубљен у колегиницу с посла Френсис О’Конор. За њега се заинтересовала ђаволица Елизабет Херли и нуди да му испуни седам жеља у замену за његову душу. Све Бренданове жеље усмерене су ка томе да добије Френсисину љубав, али некако му се у свакој варијанти то изјалови. Пре него што је замислио и седму жељу, схватио је да га је ђаволица преварила и да би се он ипак вратио свом старом животу. Међутим, то баш не може тако.

Критички осврт: Овај филм је римејк остварења из 1967. са истим називом, али и да није – продаја душе ђаволу ради испуњења овоземаљских жеља није нова идеја ни на филму, ни у литератури. Ова верзија има својих добрих страна, пре свега Брендана који се врло добро снашао у неколико различитих улога, а и неколико смешних скечева. И то је то и, наравно, недовољно да би подигло цео филм који има неколико проблема.

Најпре, филм се бори са општим местима, почевши од саме поставке филма да се тип с маргине заљубљује у прелепу жену. Потом, филм се умногоме бори са најразноврснијим предрасудама – Руси су дилери дроге, кошаркаши интелектуални неандерталци, жене које траже нежност у ствари траже нешто сасвим конкретније, а мушкарци који су згодни и паметни су, наравно, хомосексуалци. Онда, филм се бори са претеривањима, па је тако лик који Брендан тумачи префорсирано иритантан, а када сазнаје да Френсис воли емотивне мушкарце одлучује да постане најемотивнији на свету (ни мање ни више). Емотивно се везује за ђаволицу и сматра је јединим правим пријатељем, иако је она на његове очи изазивала саобраћајне несреће и болеснима давала лажне лекове (при томе се у више наврата истиче Брендонов високи осећај за морал). Сама улога ђаволице је прилично конфузна, те она заиста гадне ствари ради, да би се на крају малтене поставила као Брендонов гуру. Заправо, идеја како су силе добра и зла постављене у филму ми се заиста допада јер није стриктна и мало је померена од уобичајене, али је некако трапаво реализована. Крај донекле поправља утисак.

Едукативни моменат: Ни у једној варијанти коју је Брендан замислио – да има моћ, да буде богат, славан, учен, успешан… није успео да задобије Френсисину љубав. Велико је питање да ли би то заиста и била љубав уколико би је привукло било од шта набројаног. Једини начин и једина права љубав је да га воли због тога какав је он заиста.

Оцена наставника:

(јака)

Лако је критиковати 9

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

У шуми (Into The Woods 2014) је амерички мјузикл који обједињује неколико бајки, попут Црвенкапе, Пепељуге и Златокосе. Пекар Џејмс Корден и његова жена Емили Блант несрећни су што немају деце. На њих је, заправо, бачена клетва, а вештица која је то учинила Мерил Стрип појављује се у њиховом животу и обећава да ће скинути клетву уколико јој пронађу четири необична предмета. И пекарски пар креће да их тражи у шуми, где се и одвијају све поменуте бајке.

Критички осврт: Овај филм је некако направљен из два дела. Први део је класична бајка, или сплет бајки, како желите и све оне завршавају се срећно, негде на средини филма. Међутим, након таквог краја нема оног „живели су тако до краја живота“, већ се радња наставља и то наново у шуми попут некаквог „Сна летње ноћи“, само далеко сведенијег од чувеног Шекспировог дела. Сама радња делује ми развучено, посебно ова из другог дела, а том утиску доприноси и то што је филм мјузикл. Нисам експерт да бих могао да проценим квалитет песме и певања, али ми је свака нумера изгледала као наставак претходне, некако безлична и досадна. И цео филм је такав – досадан, без обзира на сјајну глумачку екипу, а у овом филму славних имена има неколико.

Едукативни моменат: У филму можемо видети грешке родитеља (вештица је превише штитила Златокосу, те ју је закључала у торањ без врата), погрешан избор брачног партнера (шармантни принц Пепељуге је васпитан да буде шармантан, али не и веран), лош однос унутар породице (између Пепељуге, њених сестара и маћехе), неразумевање (мајка не жели да разуме зашто Џек жели да задржи краву и поставља сопствене потребе изнад његових) и све оно што чини проблеме у породицама. Филм се завршава тако што је пекар окупио око себе све дечје ликове из бајки и схватамо да их је заправо усвојио, иако је хтео у једном тренутку да се одрекне чак и рођеног детета. Породице могу бити разне, да имају своје изузетно лоше тренутке и проблеме. Без обзира на њих и управо упркос њима, вреди се борити за своју породицу јер она је та која остаје са нама – па и онда када нема онога да су „живели срећно до краја живота“.

Оцена наставника:

(минус)

Хелбој (Hellboy 2004) је амерички филм о необичном суперхероју који је доспео из пакла. Наиме, 1944. нацисти су, уз помоћ руског мистика Распућина, на обали Шкотске, отворили портал у пакао. Амерички војници су успели да их осујете да ослободе седам богова хаоса, који би уништили Земљу, али је кроз портал успео да прође ђаволак. Њега је усвојио професор експерт за окултно Џон Херт. Ђаволак је израстао у Хелбоја (Рон Прлман), кога је професор одгајио да буде добар и да се бори против чудовишта која повремено праве проблема људима. Распућинова пратња Ладислав Беран и Бриџет Ходсон успевају, након 60 година, да оживе Распућина, који је страдао када се портал отворио, те овај креће у акцију да натера Хелбоја да отвори врата пакла из кога је и сам потекао.

Критички осврт: Ово је класична суперхеројска прича, ако бисмо гледали само радњу. Међутим, филм јесте необичан јер представља занимљив спој суперхеројске приче и религијског фантазирања, уз мало додатка и свемирске фантастике. Такође, ликови представљају занимљив спој јер Хелбој је заправо ђаво, а његова драга (Селма Блер) је права суперхеројка, као и лик кога тумачи Дог Џонс, који је нека врста аквамена са парапсихолошким моћима. Лик кога тумачи Ладислав као да је пристигао из Ноћи вештица, неуништиви леш психопата. Он некако има одлике Пешчаног човека, али не из западњачког фолклора, већ америчких хорора. И ту је и млађани Руперт Еванс, обичан човек, али способан агент. И сваки од ликова има своје пуно оправдање у филму. Као прилог причи је и љубавни троугао у коме учествују Хелбој, Селма и Руперт, ваљда да би се радња мало више закомпликовала јер је, реално, главни ток радње исувише једноставан и представља класичну борбу доброг са ултимативним злом.

Грешака има, па тако Хелбој, који је отпоран на ватру и експлозије, опече прст када дотакне свој усијани рог, а у музеју који нема баш неке вредне експонате, приправно је шест (или чак и више) наоружаних чувара да их бране. Има тога још, а и нису сви специјални ефекти на висини задатка, посебно када чудовишни пас баца Хелбоја кроз ваздух, те лети некако пренаглашено спектакуларно и никако природно. Ипак, општи утисак је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Хелбој је ђаво који се бори за опште добро и који је и те како способан да воли. Порука овог је јасна: не одређују нас гени, нити наше порекло, већ одлуке које доносимо.

Оцена наставника:

(фина)

Хелбој II: Златна армија (Hellboy II: The Golden Army 2008) је наставак претходног филма. Док је Хелбој био дечак, његов „отац“ Џон Херт читао му је причу пред спавање о древној бици између људи и гоблина. Гоблини су победили у том рату захваљујући златној армији, коју су чинили роботи. Међутим, вођа гоблина Рој Дотрис, и сам ужаснут бездушношћу неуништиве и разорне златне армије, наместо да докусури људе, потписао је споразум са њима. Златну круну, која му омогућава да том златном армијом влада, поделио је на три дела и један од њих дао људима. Са овом одлуком није био сагласан његов син, кога тумачи Лук Гос, те је отишао у добровољно изгнанство, да би се вратио у данашње време са идејом да склопи делове круне, завлада златном армијом и уништи човечанство. Супротставиће му се Хелбој са својом екипом суперчудака.

Критички осврт: Иако је ова прича садржајнија него претходна, некако ми изгледа да су и грешке веће. Рецимо, када гомила протестује против Хелбоја, то чини противно здравој логици јер је он очигледно спасао бебу несрећне мајке и целу ситуацију, а самог Хелбоја, који се бори против суперјаких чудовишта, у једној сцени нокаутирају најобичнија лимена врата од ормарића. У последњој сцени битке против златне армије потпуно је нејасно зашто се ништа не дешава са акваменом (Дог Џонс) и ватреном девојком (Селма Блер), док се Хелбој и ектоплазмични немачки физичар боре, а и нејасно је зашто робот урличе као звер. И мотив Аквамена да преда последњи део круне непромишљеном принцу такође није најјаснији.

Па, ипак, прича држи пажњу, а има и љубавних заплета и расплета, као у претходном наставку. Занимљиво у овом филму је што је веома отворено копирао остварења попут „Ратова звезда“, „Господара прстенова“, „Ејлијена“ и других, па чак и бајку „Чаробњак из Оза“ у сцени када се Селма, Дог, Хелбој и ектоплазматични физичар у оделу робота пењу уз степенице да се сретну са краљевићем (попут Дороти, Лава, Лименка и Страшила), те верујем да је режисер Гиљермо дел Торо желео да да својеврстан омаж свим тим делима, укључујући и сопствени „Панов лавиринт“ када срећу (божанствено дизајниран) ентитет који се представља као Хелбојева смрт. Попут Пана, и ово биће изгледа прилично митолошко, а Гиљермо наново поставља очи само не тамо где би требало да буду. И попут поменутог „Пановог лавиринта“ и овај филм почиње причом из древних времена. Ово баш не даје на оригиналности филму, али очигледно је да је Гиљермо „пуцао“ на неке друге адуте, можда и на то да подсећањем на квалитетна дела научне и епске фантастике задобије симпатије публике. Моје свакако има.

Едукативни моменат: Многи ликови у овом филму подносе жртве због љубави или због општег добра, као што је то учинила принчева сестра Ана Велтон. Иако нисам заговорник идеје да је живот појединца мање вредан од живота групе, ипак такав племенити чин мора да се цени.

Оцена наставника:

(такође фина)

Хенкок (Hancock 2008) је још један филм о необичном суперхероју, кога тумачи Вил Смит. Он је један готово бескућник, силеџија, пијанац, који се додуше бори против криминала, али наноси више штете него користи и дефинитивно нема симпатије грађана Лос Анђелеса чији је, наводно, заштитник. То се мења када је спасио живот Џејсону Бејтману, који глуми консултанта за односе са јавношћу. Како би се одужио Хенкоку, Џејсон утиче на њега како би му променио имиџ и направио од њега класичног суперхероја, кога ће људи волети. И он у томе и успева, али испоставља се да Џејсонова филмска супруга Шарлиз Терон има супермоћи попут Хенкока и чак да јој је Хенкок супружник више од 3000 година, што је он, услед амнезије, заборавио. Невоља је у томе што када су заједно, обоје губе моћи и постају смртни.

Критички осврт: Постоји једна недоследност у филму, која се види у последњој сцени, када се Хенкок бори за живот свој и своје несуђене, а против криминалаца. Тада све повреде које он трпи преживљава и она. Али, ако је то већ тако, прича да је он са повређеном лобањом пре 80 година доживео амнезију нема покрића јер је она тај догађај прошла без таквих повреда. Осим овога, филм нема грешке; сјајна и оригинална прича, успела комедија, добри глумци и глума и пристојни специјални ефекти, пун су погодак.

Едукативни моменат: Иако има изузетне моћи и добру вољу да помогне људима, Хенкоку то не полази за руком док га Џејсон није подучио и усмерио. То несумњиво указује да таленат и добра воља нису довољни, ако нема учења.

Оцена наставника:

(заслужена)

Инфини (Infini 2015) је научно фантастична акција која се дешава негде у 23. веку. Најплаћенији посао је одлазак на ванземаљске колоније, које се налазе чак и уз саму црну рупу, тако да време тамо протиче много брже него на Земљи. Иако плаћеници остају тамо данима, њихово стварно одсуство овде броји се минутима. Људи одлазе телепортацијом, која је ризична, па је зато такав посао толико и цењен. Радња прати групу управо таквих плаћеника који одлазе на свемирску станицу Инфини, која је требало да експлоатише минерал који на Земљи не постоји. Испоставило се да је станица је затворена јер је минерал жив и патоген за људе, односно да представља паразита који обузима домаћина и физички и психички. То се управо десило придошлицама на станици и они почињу да убијају једни друге гоњени лудилом, а на шта их тера исфорсирана природна селекција, чији је циљ да остане један, најбољи домаћин, такозвани алфа.

Критички осврт: Филм је прилично психоделичан, али не због свих тих јурњава, туча и убистава, као и крви која је посвуда, или можда и због тога, али и због резаних кадрова, да их тако назовем, сулудих дијалога и доживљаја ликова који балансирају између стварности и халуцинација. Сам почетак филма је баш збрзан, тако да ми је било јако тешко да пропратим зашто мисија уопште почиње, али прича јесте добра и одржива и веће грешке нисам уочио. Додуше, нисам уочио ни ништа оригинално. Рецимо, лудило које изазива ванземаљски паразит видео сам у једној од епизода популарне серије „Икс“ (и то из истог разлога као и у овом филму), а имитирање ткива домаћина у популарном култном филму „Створ“. Ипак, сам крај је донекле изненађујућ.

Едукативни моменат: Компетиција постоји као механизам који покреће еволуцију и постоји и међу људима и покреће или боље речено мотивише на победу (у спорту, на пример). Ипак, не ваља када је екстремна и сигурно није једина која ће показати добре стране које неко има.

Оцена наставника:

(на четири)

Ваздух (Air 2015) је постапокалиптични филм, који се дешава у једној од база, које су, попут Нојевих барки, саграђене како би сачувале велике умове. Другим речима, у тим базама у криогенском сну спавају научници из разних области, а чије ће знање омогућити човечанству да се обнови. Човечанство је уништило хемијско оружје и њихов сан траје све док се ваздух не прочисти. До тада чувају их двојица техничара који су такође у криогенском сну, али се буде на сваких шест месеци на два сата како би проверили да ли је све у реду. Невоља настаје када се, приликом једног од буђења, дешава квар који је довео до пожара у  „постељи“ једног од техничара и они се у новонасталој кризи окрећу један против другог.

Критички осврт: У овом филму практично глуме два глумца – Норман Ридус и Џимон Хансу, уз тек малу помоћ Сандрине Холт, која се појављује у Џимовим халуцинацијама. Таква поставка није баш захвална јер ем има мало ликова, ем се све дешава на веома мало простора – у тој и у суседној бази (која је у ствари иста претходна, тако да не подриноси разноликости амбијента). Филм се не ослања ни на неке бесне специјалне ефекте, оригиналне научно фантастичне идеје, нити необјашњива бића и феномене. Фокусиран је искључиво на драму односа између двојице људи који су буквално последњи на свету и зато упућени један на другог, а опет, настављају свеопшти рат који је и довео до истребљења кроз свој сопствени, лични. И то је урађено заиста добро, захваљујући причи која држи пажњу и сјајној глуми обојице.

Едукативни моменат: Филм сасвим јасно и добро илуструје бесмисленост сукоба, како општег, између народа, тако и личних. Иако изгледа као да у таквим сукобима има победника, испоставља се да је и за њих цена превисока. У првом случају то је пропаст човечанства, а у другом самоћа.

Оцена наставника:

(са све плусом)

Флук (Fluke 1995) је амерички филм о псу чије је име у наслову, а који се реинкарнирао након што је погинуо као човек (Метју Модин) у аутомобилској несрећи. Након силних перипетија које један пас може да преживи у великом граду, он напокон стиже до своје бивше породице; супруге Ненси Тревис и сина Макса Померанка. Свог бившег живота сећа се кроз снове, али не свих делова. Оно чега се сећа је да је за његову смрт крив његов породични пријатељ и пословни партнер Ерик Столц, који и даље игра важну улогу у животу његове породице. Метју, сада Флук, решен је да се освети.

Критички осврт: У питању је дечји филм и као такав логично је да обрађује оне теме које могу изродити неке значајне животне лекције. Проблем је у томе што је у том смислу преамбициозан и све личи на ону стару – много хтела, много започела, па се час бави нехуманим односом људи према кућним љубимцима, посебно оним одбаченим, час пријатељством (и на нивоу људи и на нивоу животиња), час етиком експериментисања над животињама, час одбаченим члановима друштва, односно бескућницима, час правим породичним вредностима, час бесмисленошћу освете… Јасно је да се за 96 минута већини ових тема не може дати довољна дубина, али опет не могу да кажем да су неуспешно обрађене јер у свакој од њих филм добро поентира.

Како би се гледаоци навели на погрешан став, који се мења на крају филма, прва и једна од последњих сцена (која је поновљена и разјашњена прва) видно су недоследно направљене, али неких других већих грешака нема. Уз то, глумачка екипа је сасвим добра, као и цео филм, а и идеја на којој је базиран. У ствари, идеју ценим највише.

Едукативни моменат: Грешке које је правио, али их није уочио као човек, Флук је уочио као пас. Не морамо да се претворимо или реинкарнирамо у пса како бисмо уочили своје грешке, али свакако на оно што чинимо треба да гледамо из што више различитих углова.

Оцена наставника:

(може)

Константин (Constantine 2005) је фантазија која се бави вечитом борбом ултимативног добра и зла, односно Бога и ђавола, али кроз њихове посреднике. Главни лик је Константин, кога тумачи Кијану Ривс, обдарен да види натприродне силе и посвећен борби против демона. Константин има рак плућа и због тога му следује пакао јер је ту болест добио због пушења и тиме је, пред Богом, самоубица. Егзорцизам и све његове активности противу демона су начин да се искупи, али потребан опроштај не добија. Константин увиђа да је демонска активност другачија од уобичајене и, са полицајком Рејчел Вајс, отпочиње борбу за коју ће се испоставити да је од важности за цело човечанство.

Критички осврт: Ово је једна компликована прича која представља надмудривање добра и зла, али где одлуке и дела једних и других нису нужно стриктно подељене на добре и лоше. Темељи се на библијским причама, па тако Константина напада демон сачињен од буба, а бубе су пустошиле земљу фараона Рамзеса II, што пише у Књизи Изласка (11. поглавље). Константин, а потом и Рејчел, са оноземаљским светом опште тако што се потопе у воду, што је јасна алузија на обред крштења. И сама поставка да је Константин због лоше навике (пушења) самоубица, има своју логику и то у самој хришћанској вери. Ову тему ипак не познајем довољно добро да бих пронашао све паралеле, а и не смем да тврдим да је свака од њих направљена са Светим писмом. Но, и поред тога и без обзира на то, прича је занимљива и држи пажњу, иако није нарочито оригинална јер је мотив рођење принца таме, Сатаниног сина, што ће донети јад људском роду, већ виђен у многим остварењима до сада.

Специјални ефекти су сјајни, а глума је на висини задатка, мада и рутинска за Кијана, пошто се већ извештио да глуми кул, а надрндане типове.

Едукативни моменат: За разлику од других хришћана, Константин зна да Бог постоји (други само верују у њега), тако да он зна да за његова добра дела постоји награда. Међутим, то га не чини мање добрим. Свако добро дело ће бити награђено, па макар тиме што ћемо бити задовољни што смо га учинили.

Оцена наставника:

(рецимо)

Притајено зло: Изумирање (Resident Evil: Extinction 2007) је трећи наставак филма рађен према истоименој видео игрици. Свет је већ сасвим захваћен зомби апокалипсом и малобројни преживели путују у каравану у потрази за спасом. Њима више нису проблем само људски зомбији јер је ослобођеним вештачки генерисаним вирусом заражена читава природа, па их тако нападају и птице. У исто време, негде у опустошеној земљи, односно у подземној бази корпорације „Кишобран“, којој је вирус и „побегао“, експериментишу покушавајући из свеопште штете да извуку неку корист. Мила Јововић, хероина свих наставака, људима у невољи ће помоћи, а научницима, на чијем је челу Ијен Глен, помрсиће рачуне.

Критички осврт: Неминовно је сваки наставак поредити са првенцем и када бих направио компарацију, могао бих само да закључим да овај део није донео ништа ново. Нисам приметио нити једну оригиналну идеју, не само у односу на први део, већ и неких других остварења, попут Хичкокових „Птица“ (које се пред напад окупљају на потпуно идентичан начин) или „Коцке“ (када ласери секу мутираног научника на исти начин као лика с почетка поменутог филма). Додуше, није да труд не постоји; режисер Расел Мулкахи и сценариста Пол Андерсон покушали су да понуде нешто ново – ултимативно чудовиште у које се преобразио Ијен, као и телекинетске моћи Милине (које су се однекуд појавиле), а успут су клонирали Милу и то вишеструко. Било шта од тога нити је претерано задивљујуће, нити претерано смислено.

Ипак, оно што највише смета у овом филму је акција ради акције, па су тако неке сцене непотребне (попут оне када Мила наилази на преживеле, али лудаке, који су најпре хтели да је силују, а потом да је препусте на милост и немилост псима зомбијима) јер се ни на који начин не уклапају у остатак филма. Друге сцене су нелогичне (када Мила проналази дневник (или нешто налик томе) мртвог човека кога не познаје, а у коме је означено сигурно место, у шта она прилично наивно верује или када се бори са мутираним научником, који је могао глат да је убије баш као што је то учинио са Метјуом Мерсденом, али јој он даје довољно времена и простора да се она ослободи и настави борбу), а треће су недоследне (мртвац власник дневника није постао зомби, иако у другом наставку комплетно гробље устаје на ноге). Огледи са клоновима Милиним, онако како су извођени на почетку филма, потпуно се нејасни, а сцена у којој разговарају Мила и вештачка интелигенција остала је недоречена јер њихов разговор и начелни договор до краја филма није настављен, иако је био у вези са изналажењем лека за болест која је дохакала човечанству.

Едукативни моменат: У оваквом филму, снимљеном само зарад пуке забаве, тешко је наћи било шта поучно, али рецимо да то буде став научника који сматра да њему, измењеном уз помоћ вируса, припада будућност. Иако је он негативац и иако је мутирао у чудовиште, истина јесте да будућност припада онима који прихватају промене и спремни су да се и сами мењају.

Оцена наставника:

(не може више од тога)

Зомбиленд (Zombieland 2009) је још једна прича о зомбијима, али сасвим другачијег жанра. Након што је Земљу уништила зомбијевска куга, група преживелих некако наилази једна на другу и путује диљем Америке у потрази за сигурним местом или макар за утехом.

Критички осврт: Ово је комедија, али не од оне врсте која је урнебесна. Заправо, тек неколико фора је заиста смешно. Ипак, овај филм је бољи од сваке урнебесне комедије јер је смислен, а комичним га чини, можда не толико црни хумор који је неминовно присутан, већ ведрина и инфантилност ликова који глобалну и личне драме не преживљавају онако како бисмо очекивали.  Уосталом, на ликовима је базиран комплетан филм јер овде стварне радње нема. Они се све време возикају и преживљавају „блиске сусрете“ са зомбијима и једни са другима и остварују прилично краткорочне циљеве. И то је то. Овде су важни њихови односи који се током филма граде и изграђују, а из њих и сазнање шта је заиста вредно у животу. И мислим да су режисер Рубен Флајшер и сценаристи Рет Рис и Пол Верник прилично успели у томе. Са друге стране, нису се претерано трудили око самих зомбија, који (са тек мало шминке) уопште не изгледају страшно као рецимо они из „Притајеног зла“.

Едукативни моменат: Ако бисмо направили поставку да је већина човечанства за нас зомби, а да је тек мали број људи, на које смо иначе упућени, људи којима можемо да верујемо да нас неће повредити и који су наши сапутници, да их тако назовем, не морамо да доживимо праву зомби апокалипсу како бисмо знали шта нам је заиста важно.

Оцена наставника:

(са малим минусом)