Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

simpsonovi (Small)Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

5(жемо)

thebeast (Small)Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

aqua (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

4(плус)

justiceleague (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

legoscooby (Small)Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

4(мало тананија)

alex (Small)Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

2(на један, а може и један)

ghost (Small)Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

5(пренаградио сам, знам)

dradula (Small)Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

1(може плус)

unforg (Small)Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

3(вероватно на два)

stalker (Small)Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

5(нема шта)

Лако Је Критиковати 128

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

eerie-poster (Small)13 Језиво (13 Eerie 2013) је канадски хорор који се дешава на некаквом пустом месту које се зове Језиви теснац. То место је некада било подручје на ком се налазио затвор за тешке криминалце, а данас је напуштено. Професор Мајкл Шанкс је нашао да је погодно да ту одржи испит из форензике за својих шесторо студената. Они су започели вежбе, али рад на лешевима се показао као изузетно опасан.

Критички осврт: Студенти су дошли да буду форензичари и, по природи посла, треба да гледају мртва људска тела. И Кетрин Изабел вришти као цурица (додуше, она то и јесте, али је и форензичар) када је видела мртвог миша на свом кревету. Но, ако ћемо баш да цепидлачимо, не видим ниједан разлог зашто би у спаваоници на креветима били скелети и лешеви животиња, ма каква морбидна да је студентска пракса у питању. Но, и поред тих не баш претерано логичних детаља, филм је добро кренуо и режисер Лоуел Дин успео је да направи језиву атмосферу, баш као у наслову свог филма. И лешеви су добро дочарани шминком и маскама. Међутим, већ први напад ми се није допао јер је сувише исфорсиран и генерално лоше одрађен. Нешто слично је било и са осталима.

Мањкавости овог филма су онда кренуле да се ређају. Испоставило се да је радња (под условом да је тако назовемо) сасвим класична, да су поступци ликова нелогични, њихови мотиви нејасни, глума сасвим уобичајена, а дијалози су потпуно сведени. Нешто маштовитија су била „хемијска убијања“ зомбија која је спровела Кетрин, али то није значајније поправило утисак, баш као ни крај за који морам да признам да јесте ефектан. Могао бих сцену када Брендан Флечер и Џеси Мос покушавају да покрену аутобус да назовем узбудљивом… Заправо, сцена није узбудљива, али је у овом филму најузбудљивија. Остале су врло бледе или су, пак, мрачне (у смислу да недостаје светлости, па се не разабира баш много).

Едукативни моменат: Професор Мајкл је увек говорио како је форензика онај тип анализе који захтева стрпљење и посвећеност. Ове две особине су згодне и за све друге области људског живота и треба их развијати.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

jeeper (Small)Џиперс Криперс (Jeepers Creepers 2001) је америчко-немачки хорор који је добио назив по истоименој песми из 1938. која се и чује у филму. Џина Филипс и Џастин Лонг су сестра и брат који аутомобилом путују са колеџа кући како би тамо провели летњи распуст. На путу их је сустигао манијакални возач оклопљеног комбија који их је поштено испрепадао. На крају их је престигао и одјурио својим путем. Но, то је био тек почетак ноћне море која је уследила.

Критички осврт: Виктор Салва је урадио сасвим добру режију, сцене учинио у доброј мери језивим користећи више-мање опробане „рецепте“ (ако изузмемо сцену у затвору при полицијској станици која малко одудара од клишеа) и направио причу која вешто балансира између хорора и трилера, нешто попут „Кад јагањци утихну“ (ту и тамо још неких сличности има и можда је овај филм био Викторова инспирација). Прича укључује изузетно моћног вампира и двоје немоћних тинјџера који ипак успевају да му утекну током готово читавог трајања филма. Радња је класична, али вампир није; довољно је необично дизајниран да се издвоји у односу на свеколики вампирски свет. Иако је Виктор заиста имао пикове који искачу, некако ми цео „график“ није изнад равне линије. Или је можда боље да кажем да је на мудар, манипулативни Викторов начин филм успео да заличи на нешто што је изнад просека у жанру хорора (помогли су и продукција и глума, ако ћемо искрено). Објективно гледано, ово је тек један технички добро одрађен хорор, са нешто бржом динамиком него што је потребно да би се добио пун ефекат.

Едукативни моменат: Вампир је најпре плашио своје жртве како би намирисао шта му од њих треба. И то има смисла. Мислим, нема смисла да ми сада плашимо људе, али истина је да у лошим, па и страшним ситуацијама тачно можете видети шта од кога можете да добијете.

Оцена наставника:

4(ломи се на три)

rising (Small)Уздигнуће ВИ (A.I. Rising 2018) је српски филм на енглеском језику, рађен према приповетки Зорана Нешковића „Предвече се никако не може“. Компанија „Едерлези“ (филм се још зове и „Уздигнуће Едерлезија“) у будућности, тачније 2148, одлучила се за дуго свемирско путовање и послала искусног астронаута Себастијана Кавацу. Међутим, добио је и друштво и то женског андроида Стоју, са напредном вештачком интелигенцијом. Она ће Себастијану испунити његове сексуалне фантазије, али њему то неће бити довољно.

Критички осврт: С обзиром на низак буџет, режија и камера су одрадили солидан посао, а и у очи ми је упала интересантна сценографија, довољно мрачна да асоцира на неке добре старе свемирске СФ филмове, попут „Ејлијена“. И у ту такву једну околину смештени су двоје људи који буквално зраче сексуалношћу, што за женског протагонисту није ни чудо јер је у питању порнографска глумица Стоја. Истина јесте да су оба лика, ако не већ стереотипи (баш као што је то готово бездушно професионални социјални инжењер Маруша Мајер), онда макар предвидљивог карактера. И док се сценографија мењала тек толико да сцена не буде статична, фокус је био на односу ово двоје који је већ виђен у многим и то одличним филмовима (сетите се само „Истребљивача“ из 1982. где је Харисон Форд имао сличан проблем необичне љубави). Но, без обзира, идеја је добра и Себастијан је постао футуристички Пигмалион. Проблем је у томе што је Себастијан, након што је спровео у дело своју замисао и подарио карактер Стоји, постао сувише неартикулисан и драматичан. Сва она харизма, мушки принцип и шмек који је имао, испарила је у околни свемир и радња је почела невероватно да замара и открива све лоше ставке танког сценарија Димитрија Војнова. Јасно је мени да је Димитрије желео да уђе у филозофију људске слободе, али је то потпуно трапаво реализовао и дијалози су, најблаже речено, неповезани. Тест депресије који Стоја ради у Себастијаново име је буквално баналан. Имам осећај као да је филм радио неко ко у области људских односа нема превише искуства, а они су једино у овом филму важни.

Односи су у готово потпуној мери фројдовски обојени и фрустрација је производ апстиненције. Океј, не бих аргументовао дубоку психоанализу и хајде да прихватимо и то и све остало што је Димитрије сервирао, попут гомиле предубеђења на самом почетку филма међу којима и то да Балканац уједно мора бити Едиповац. Зашто би то била ексклузива Балканаца? Према мојим сазнањима, изгледа да је лице Кипа слободе вајар Фредерик Бартолди (Француз) урадио према лику своје мајке, док је за руке и торзо позирала његова супруга. Ако то није Едипов комплекс, заиста не знам шта јесте. Но, добро, кажем хајде да прихватим и то да је Едипов комплекс заштитни знак овдашњих мушкараца, али ону драму при крају филма, комбиновану са нејасним мотивима из „Одисеје у свемиру“ (у том филму је то имало оправдања у радњи, а овде заиста нема), не знам како да прихватим и чему, забога, сав тај светски бол? 🙂 Трагедија коју Себастијан, па и Стоја доживљавају је у толикој мери исфорсирана да је неубедљива. И, тек да додам, промакла ми је поента свега тога. Он је наједном схватио да је она ипак особа јер је, јелте, плакала сама, те је одлучио да је спаси жртвујући себе. Хм. До-о-обро. Лепо. Само да додам да је Себастијан требало да обави мисију око звезде Алфа Кентаури која је нешто мање од 4,5 светлосне године удаљена од Сунца. У филму он за око годину дана ни до Сатурна није добацио, па ме занима како је Димитрије замислио да он уопште стигне на своје одредиште. Но, очигледно му свакако није било суђено, па није ни важно. 🙂

Едукативни моменат: Себастијан је Стоји омогућио да буде особа независна од свог софтвера који доноси одлуке за њу, те је веровао да јој је на тај начин подарио слободу. Међутим, испоставило се да то ипак није било тако. Бити особа и доносити одлуке не значи уједно и бити слободан. Тим пре што некада доносимо одлуке под туђим утицајима и зато што морамо да их донесемо. И то не значи да је то лоше, нити да смо тиме изгубили своју личност.

Оцена наставника:

3(у ствари је два, али хајде наши смо)

terminatordark (Small)Терминатор: Мрачна судбина (Terminator: Dark Fate 2019) је шести наставак о роботу из будућности, звучног назива, који је послат у прошлост (нашу садашњост) да убије (овог пута) Мексиканку Наталију Рејенс пре него што постане претња вештачкој интелигенцији. Но, и људи су послали своју хероину Макензи Дејвис, како би спречила напредни модел Габријела Луну (дотичног Терминатора) да заврши своју крваву мисију.

Критички осврт: Мрачна је судбина гледалаца филма „Терминатора: Мрачна судбина“. Наиме, треба утрошити више од два сата драгоценог живота и видети безидејну причу, која је већ виђена у ранијим наставцима, запањујуће лоше глуму и једну добру дозу патетике која иде дотле да заиста вређа интелигенцију. Као да то није мало, већ је филм крцат рупама којима иначе обилује акциони жанр, па Линда Хамилтон (сада већ времешна, али и даље зрачи) без проблема стоји на испусту (који је спуштен и отворен „на изволте“) огромног авиона који полеће. Када је видела ту сцену, једна моја пријатељица је закључила: овај филм је заиста СФ! 🙂 Нелогичности иду дотле да су буквално прешла у небулозе. Тако да разуларена Наталија креће да се песничи са напредним роботом, а савладала је вештину пуцања из аутомата (који је једва успела да подигне) уз тек мало Линдиног подстицаја (секунд пре тога је мајушним пиштољем машила са пар корака даљине). Знам ја да је мотивација значајан сегмент успеха, али овако инстант стећи вештину не би могао ни сам Арнолд Шварценегер. Чак ми ни његове пошалице нису биле симпатичне, што значи да је филм заиста „мрачан“ или боље рећи – мрак.

Сама поставка је већ иритантна. Наиме, Линда је задовољна што је спасила будућност и њоме више не владају Терминатори. Сада имамо нову верзију будућности којом владају Терминатори. Да, добро сте прочитали и ако не видите разлику, онда очигледно нисте сценаристи овог филма јер прибојавам се да разлику виде само они. 🙂 Емоција у филму иначе нема, па се Наталијин стриц ни секунду није замислио када је сазнао да су њен отац и брат убијени, иако су му, па шта знам, породица?

У прилог филму могу да истакнем акцију са сјајним ефектима (искрено, анимација је у пар наврата видна), али то је, ако ћемо право, било очекивано. Режисер Тим Милер је искористио све животне средине да фајт буде епониман, али залуд. Мислим да сага о Терминатору није заслужила овакав наставак.

Едукативни моменат: Гледајући овај филм можда треба извући закључак да неке приче не треба настављати, посебно ако немамо свежих идеја и не можемо да понудимо више онај квалитет који се очекује.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

mission-to-mars-movie-poster (Small)Мисија на Марс (Mission to Mars 2000) је филм који је делимично базиран на истоименој атракцији у Дизниленду, али свакако није дечји. НАСА је одлучила да започне колонизацију Марса и тамо је послала тим астронаута. Они су тамо пронашли необичну планину и чинило им се да садржи и значајне изворе воде. Испоставило се да је њихово откриће опасно и готово сви чланови су страдали услед ослобађања невероватне силе. Након годину дана на Марс је пристигла друга екипа како би сазнала шта се десило и спасила можда јединог преживелог Дона Чидла. Тамо ће затећи нешто што ће бити највеће откриће у историји човечанства.

Критички осврт: Ово је типичан амерички филм са све оним њиховим пренемагањима која нису јењавала од почетка до краја. То, лабави дијалози и превише површне емоције (што би донекле могло да се оправда тиме да су сви протагонисти у филму сурови професионалци), највише смета овом филму који је врло солидан СФ, са врло пристојном динамиком и без већих грешака, ако занемаримо лупетарање протагониста о ДНК. Оно што они у филму мисле да је хромозом, заправо су базни парови. И еволуција је приказана потпуно погрешно, чак и ако прихватимо објашњење теорије панспермије.

Сцена када их погађају микро-метеори је прилично добра. У ствари, цео тај део када имају проблеме у свемиру и покушавају да атерирају на Марс чини ми се да је најбољи у филму. Мистерија која се на Марсу дешава је у реду и донекле је маштовита, опет ако изузмемо лик ванземаљца који је малтене рађен по „Досије Икс“ шаблону. Ипак, делимо исту ДНК, па се такав изглед донекле може и оправдати.

Едукативни моменат: Када је прва екипа наишла на необичну планину на Марсу, сила напредне технологије их је раскомадала. Тек је друга екипа пронашла начин да уђе у необичан објекат. Нас највероватније нико неће раскомадати, али од начина како приступимо свакако ће много зависити да ли ћемо негде бити добродошли.

Оцена наставника:

4(вео-о-ома климава)

patrick (Small)Патрик (Patrick 1978) је филм о момку Роберту Томпсону (у филму Патрик) који је убио своју мајку и њеног љубавника и након тога завршио у коми и на приватној клиници у Мелбурну. Лекар Роберт Хелпман зна да Патрику нема помоћи, али свеједно га одржава у животу путем апарата ради проучавања. На клинику стиже Сузан Пенхалигон у потрази за послом и постаје Патрикова болничарка. Она се веома заинтересовала за његов случај и верује да он није заиста мртав, што ће се и показати, али на невероватан начин.

Критички осврт: Рекао бих да је овај филм на неки начин био „брак“ „Кери“ из 1976. и „Томија“ из 1975. Заправо, глумац Роберт личи на Роџера Далтрија (поменутог Томија) или макар има сличну фризуру. И глув је, нем је и слеп, само што, за разлику од Томија који сјајно игра флипер, овај бацака ствари уз помоћ телекинезе.

Режисер Ричард Френклин је направио неколико изузетно занимљивих кадрова. Рецимо, крајње је интересантно решио прву сцену. И, иако страшних сцена има заиста мало у филму, Ричард је очигледно имао дара да их направи заиста језивим. Свакако је допринео Роберт који има врло занимљиву физиономију. Ричард је успео такође да у доброј мери разради ликове, а главну протагонисткињу учини једнако и анђелом и ђаволицом, те она и није и јесте хероина. Заправо, ниједан од ликова није потпуно добар или лош; они су напросто животни, са свим њиховим манама и врлинама и поступцима који су некада лоши, некада добри. Прича изгледа као да је прављена насумично, али заправо и те како има свој ток и заокружује се на крају. Ово је једна врло необична прича, са темом која није захвална, али ју је Ричард максимално искористио и учинио динамичном колико год је то било могуће. Чак, нисам видео ни неке веће грешке.

Едукативни моменат: У недостатку уобичајених чула, Патрик је развио нека необична. Ми не морамо да развијемо неку натприродну способност; сасвим је довољно да усавршавамо већ постојеће, обичне, и оне ће, временом, постати сасвим добре и поштовања вредне. Можда чак и импресивне једнако као што су и натприродне какве виђамо у научно фантастичним филмовима.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

about time (Small) (Small)Право време (About Time 2013) је британска драма о момку Доналу Глисону који је одрастао у породици у Корнволу у градићу поред мора. Када је довољно одрастао, његов отац Бил Нај му је открио породичну тајну; да сви мушкарци у њиховој породици имају способност да се враћају у прошлост. Најпре у неверици, Донал се врло брзо уверио да му отац говори истину и одлучио је да своју моћ искористи како би побољшао свој романтични живот. Испоставило се да ће му ова моћ омогућити да оствари још неке лепе циљеве.

Критички осврт: Филм има невероватан шарм, баш као и ликови који се у њему појављују. Дијалози су врцави и симпатични, а прича је сјајна. Ово је драма са топлом, људском причом, како се то обично каже, која држи пажњу све време. Љубитељима драме, чак и онима који не воле фантазију (и можда управо и њима), дефинитивно бих препоручио. Овај филм пршти од емоција чак и када се воде сасвим обични разговори.

Едукативни моменат: Бил је свом филмском сину Доналу дао формулу за срећу; да наново проживи сваки дан, али овог пута без брига и фрустрација. Ми немамо моћи као њих двојица и сваки дан можемо проживети само једном, али то нас не спречава да применимо Билову формулу. Уосталом, то је на крају и сам Донал учинио.

Оцена наставника:

5(права у право време)

mary (Small)Повратак Мери Попинс (Mary Poppins Returns 2018) је наставак чувене приче из 1964. Бен Вишо је самохрани отац троје деце и запао је у дугове. Уколико их не врати, изгубиће кућу. Рок је кратак, али трачак наде постоји – уколико пронађе сертификат која јемчи да је он наследник и самим тим власник дела банке која и треба да му преузме кућу. Међутим, том сертификату се изгубио сваки траг. У том неком тренутку појављује се Мери Попинс (Емили Блант), дадиља која нестварно чини стварним и решава чак и најтеже проблеме.

Критички осврт: И оригинални филм о Мери Попинс је био мјузикл попут овог, али неке песме у овом филму нису певљиве и током њих не дешава се богзна шта на сцени. Тако да је тај део прилично досадан. Но, појава Мери Попинс свакако је значајно занимљивија. Уосталом, о томе се овде и ради. И о маштовитим путовањима. Додуше, ништа што не бисмо очекивали; пут у морске дубине, а заправо купку једне каде, испуњен је гусарским благом и балонима од сапунице, но свеједно је живописно. Баш као и кабаре у театру порцеланске посуде са све пингвинима, што врло подсећа на први део у коме су протагонисти прошетали кроз пејзаже цртежа од креда на улици. Заправо много аналогија има са првим делом; тамо су се смејали, па „пали“ на плафон, овде се плафон окренуо; тамо су плесали оџачари, овде фењераши; и тамо и овде ишли су у банку где су децу јурили зли банкари… Можда су овде поруке конкретније, односно очигледније, али то је, углавном, то. Делови које изводе плесачи изгледају и датирано и савремено у исто време и ту је режисер Роб Маршал (или ко је већ задужен за тај део филма) одрадио добар посао. Добар посао су одрадили и глумци и заиста је екипа одабрана.

Једна од најјачих и најзахтевнијих сцена је када Бен разговара са својом децом у дневном боравку како је очајан што је изгубио своју супругу и њихову мајку. Та сцена је одрађена изузетно, са емоцијама које прште, подигла је филм изнад пуке дечје приче и дала један сасвим другачији приступ теми, али није била довољна да учини тај корак напред који се од једног наставка и очекује. Ово је, све у свему, поновљена прича. Није лоша, али није ни допринела.

Едукативни моменат: Једна од бољих песама које су певали Емили и Лин Мануел Миранда говори о томе да о књизи не треба судити према корицама. И то је истина јер спољашњи изглед може и те како да завара. Најважније је оно што је унутра.

Оцена наставника:

4(минус)

templeofdoom (Small)Индијана Џоунс и храм пропасти (Indiana Jones and the Temple of Doom 1984) је други наставак, али заправо приквел првом филму о овом чувеном авантуристи кога тумачи Харисон Форд. Због сукоба са кинеском мафијом и након низа перипетија, Индијана је са својом малом дружином завршио у Индији у једном тамошњем селу. Становници тог села су га замолили да се упути у оближњи храм, у коме обитава млади махараџа, пошто верују да се у том храму дешава зло које им је отело сву децу. Још један изазов за Индијану је и тај што је схватио да се у храму налази и свети камен, украден од сељана, који је тек један од пет таквих и који власнику обезбеђује велике моћи.

Критички осврт: Према мом скромном мишљењу, овај наставак о чувеном пустолову је бољи и је бих га искористио као енциклопедијски пример за авантуристички филм, тим пре што динамика не јењава од самог почетка. Мислим да је у том поджанру достигао максимум и сврстао бих га у ремек-дела.

Едукативни моменат: Амришу Пурију је на крају дохакало магично камење које је тако жарко желео. Он се на тежи начин уверио да нешто (или неко) има онолику моћ колику јој сами дајемо.

Оцена наставника:

5(то је то, нема шта)

frenemis (Small)Филм о љутим птицама 2 (The Angry Birds Movie 2 2019) је други филм рађен према истоименој игрици. На птичјем острву Црвени је херој који се по васцели дан бори против смицалица зелених прасића са суседног острва. Но, ускоро ће непријатељи морати да удруже снаге против становника трећег острва који имају разорно оружје и желе да освоје територије својих суседа.

Критички осврт: Иако је у питању очигледно високобуџетни цртаћ, нисам имао превелика очекивања с обзиром на то да је рађен према врло сведеној игрици. Међутим, режисер Туроп ван Орман успео је да извуче максимум, са сасвим пристојном причом, свежим хумором, одличном авантуром и динамиком и чак и сасвим океј порукама. Све похвале.

Едукативни моменат: Птице и прасићи су морали да се уједине како би дохакали много већој претњи него што су били једни другима. Није ретко да се непријатељи удружују, али је свакако мудрије да се удружујемо са другима како бисмо решили неки проблем, него да правимо себи непријатеље.

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди миша мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу миша завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 28

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

starshiptree (Small)Свемирски јуришници 3: Мародер (Starship Troopers 3: Marauder 2008) је трећи наставак приче о рату између људи и џиновских буба (заправо зглавкара). Приликом посете генерала Стивена Хогана једној од свемирских војних база на ратом захваћеној територији, долази до пробоја буба. Међутим, генерала успевају да спасу, али тек накратко. Брод којим је побегао бива погођен и посада принудно слеће на најближу планету. У ствари, на планету слећу две капсуле за спасавање, прилично удаљене једна од друге. Део посаде у једној од њих схвата да је на територији где врви од буба, па одлучују да оду до друге капсуле, јер им је то једина нада за спас. Међутим, пут је више него опасан и чекају их велика искушења.

Критички осврт: Већ на самом почетку уочљива је одлична пародија војне пропаганде, али се и надаље у филму пародирају војска и рат. У ствари, овај филм не велича ратни херојизам, макар не онако како би се то очекивало. Јасно приказује интриге и кукавичлук људи у команди и чини их реалним утолико више што нема поетске правде за њих. Такође, и религија је овде прилично на удару. Да ствар буде занимљивија, сатира је уклопљена у причу о тамо неким свемирским бубама, коју (уз све оне млаке специјалне ефекте) не можете озбиљно да схватите. Можда је зато сатира и тако добро успела, а можда је и сценариста Едвард Нојмајер напросто одрадио добар посао.

Глума није толико лоша, мада то може и боље. Грешака у филму има. Па, тако, у једном тренутку преко пустиње корача њих шест, да би их у следећем било колико и треба – петоро. 🙂 Међутим, оно што је мене, као биолога, више заинтересовало, свакако су бубице. У филму их је приказано пет различитих врста и све изгледају као да су еволуирале да буду оружја, а не жива бића. Рецимо, џиновске мокрице су у ствари – бомбе. Јасно је да би овде еволуционисти поставили врло незгодна питања. 🙂

Едукативни моменат: При почетку филма петоро их је осуђено на смрт јер су имали идеје. 🙂 Спикер на телевизији је објаснио да колико год оне биле лепе, могу бити и опасне. Још је додао да постоје дела и последице на које нико заправо не обраћа пажњу, осим ако нису део нечег већег. И колико год ово све звучало саркастично (тим пре што је изговорено током егзекуције), потпуно је тачно.

Оцена наставника:

4(на три)

MPW-767 (Small)Упознајте Еплгејтове (Meet the Applegates 1990) је комедија о џиновским бубама које имају изузетну способност мимикрије и могу да се преруше у људе. Ове бубе живе у кишним тропским шумама и пошто људи уништавају њихов дом одлучиле су да и оне униште људе. Зато се једна породица буба доселила у предграђе једног америчког градића, како би се глава породице Ед Бегли Млађи запослио у тамошњој нуклеарној електрани. Он је добио задатак од краљице буба Дебнија Коулмена да направи диверзију у тој истој електрани и изазове хаварију. Бубе су, наводно, отпорне на радијацију, али не и људи. На тај начин оне би победиле. Међутим, испоставља се да Ед и његова породица мењају мишљење о људима, па тако и о самој мисији коју су добили.

Критички осврт: Веома успела комедија, која прави смешне ситуације како би то изгледало када би инсекти били чланови људске заједнице, а заправо пародира амерички начин живљења с краја двадесетог века. Има ону лепршавост коју је „захватио“, да тако кажем, од осамдесетих година, те добру и смислену радњу која држи пажњу. Бубе су налик на богомољке и маске нису лоше, а специјални ефекти и тако нису захтевни. Додуше, режисер Мајкл Леман мало се занео приказујући како нуклеарка флуоресцира и пулсира. 🙂

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Кишне тропске шуме имају и врсте које су нама непознате и колико год нам биле гадне и застрашујуће, оне су вредне и треба их сачувати.

Оцена наставника:

5(ту негде)

chronicle--movie-poster (Small)Хронике (Chronicle 2012) је филм о тројици младића Дејну Дехану, Мајклу Б. Џордану и Алексу Раселу који су, током једне журке, пронашли необичну рупу у земљи. Ушли су у рупу и тамо наишли на занимљив кристал. Тако су стекли моћ телекинезе која је у почетку била, иако импресивна, ипак слаба, да би постајала све јача и јача. Момци су ускоро могли и да лете, а моћи су користили само како би се забавили и постигли популарност у школи. Међутим, све се мења када Дејн почиње да осећа последице свог лошег породичног и друштвеног живота, које су му се одразиле на психу. Он тада постаје смртно опасан по све људе у својој околини и једини је Алекс који га може зауставити.

Критички осврт: Могу да прихватим да би, када би клинци добили супермоћи, то изгледало управо овако, а не онако како је приказано у класичној суперхеројштини. У ствари, овај филм има све елементе суперхеројштине, чак и завршну битку на крају између заблуделог и праведника, али без тесних костима. 🙂 И поред тог „недостатка“ у питању је одличан филм.

И да похвалим како су снимане сцене када Мајкл и Дејн причају на врху… вишеспратнице, ваљда, али су добро снимане и све друге сцене. Заправо, уз снимање аматерском камером, као и телевизијском (какве можемо да видимо у вестима) и камерама са видео-надзора, све изгледа много реалистичније.

Едукативни моменат: У једном тренутку Мајкл је рекао Дејну да камера којом (све време) снима представља у ствари баријеру између њега и света. И то јесте тако; када год нешто снимамо, о нечему извештавамо или пишемо записник, ми се од тог догађаја ограђујемо. На тај начин се отуђујемо, али тако једино постижемо објективност. Ако се нисмо отуђили и ако смо (емотивно, интересно или како већ) уплетени у догађај, значи да не радимо професионално.

Оцена наставника:

5(са *)

supergirl-poster (Small)Супердевојка (Supergirl 1984) је филм о Суперменовој рођаки, коју глуми Хелен Слејтер. Она је девојка из града Арго, који представља колонију Криптона. Кривицом њеног старијег пријатеља Питера О’Тула град је изгубио моћни извор енергије омегаедрон, те је она кренула да га тражи. Испоставило се да је на Земљи и да га се дочепала вештица у покушају Феј Данавеј. Феј нема намеру да га се одрекне јер верује да јој он може помоћи да завлада светом.

Критички осврт: Филм је покушао да споји неспојиво – магију и суперхеројштину и испоставило се да је и даље неспојиво. 🙂 Цела прича је без везе, а како одмиче све је горе и горе. Чак и за наивне осамдесете, ово је прилично наиван филм. Почевши од радње, која је уз то и најобичнија могућа. Сцене су толико наивне да су смешне, иако треба да приказују застрашујућа дешавања, попут оног када Харта Бучера јури булдожер без возача.

Моћи Супердевојке превазишле су и Супермена. Она не само да може да одува насилнике (буквално), већ њен поглед и усијава метал и расцветава белу раду. Уз то, може да се преоблачи чаролијом (јер нема објашњења како другачије) у костим и у школску униформу. Довољно је да окрене леђа и лоптица за хокеј на трави, која удари о њу, претвориће се у прах и пепео. 🙂 А како побеђује невидљивог џиновског непријатеља, противи се сваком закону физике. Па, ипак, она све то може. Али не може да полети (и то само) у борби са Феј, када ова чини да се под испод ње распада, да би ипак полетела само сцену касније.

Глума је необично лоша, чак и оних од којих то не бих очекивао, као што су Питер и Мија Фароу.

Едукативни моменат: Питер је изгубио моћни извор енергије, јер га је користио за забаву. То је скупо платио својим животом, а довео је у опасност цео град. Неке ствари треба схватити озбиљно. Напросто, нису за игру.

Оцена наставника:

1(реална)

aof (Small)Армија Франкенштајна (Army of Frankensteins 2014) је прича о младићу који безуспешно покушава да запроси девојку и кога киднапује клинац Игор, помоћник лудог научника. Они му узимају око, пошто им само тај део тела недостаје да финиширају свог монструма Франкенштајна. И успевају да га оживе, али током тог процеса ствари крећу наопако и не само да се отвара портал за мултиуниверзуме, те се појављује много Франкенштајна, већ и портал за путовање кроз време. Тако сви доспевају у доба америчког грађанског рата, негде пре 150 година. Они бивају уплетени у тадашње догађаје, а Републиканци добијају нову шансу за победу са армијом Франкенштајна на својој страни.

Критички осврт: Већ прва сцена није нормална. Тројица војника се убијају са неким тамо противником (који се не види) и девојка бежи у шуму. Један од те тројице је јури, сустиже, испоставља се да се познају и крећу да имају секс… Иако му је пре мање од минута неко убио саборца… И онда на њих креће армија Франкенштајна и један од њих момку откида руку, којом га успут онесвешћује. И таквих сулудих сцена има практично током целог филма.

Радња је у потпуном хаосу. Главни ликови шврћкају се по времену и простору (и то ратом захваћеном) и потпуно се губи икаква представа о томе колико су камп Северњака и камп Јужњака заиста међусобно удаљени. Све време изгледа да су на пар корака, преко жбунића у шуми, а у ствари нису. У неким тренуцима ликови су укључени у дешавања, а у другим напросто одшетају, иако је око њих, рецимо, покољ. 🙂 Покољ праве Франкенштајнова чудовишта која самозацељују, али она нису једини натприродни аспект филма. Ту су и нанороботи који изобличују људе и дарују им огромну снагу, киборзи, дезинтегришуће оружје (које је направио дечак са материјалом који се могао наћи пре 150 година), мултиуниверзуми, путовање кроз време, претварање мачке у човека (боље рећи получовека, који је касније експлодирао), телепатске везе чудовишта и главног глумца, а један део заплета помало подсећа на онај из филма „Повратак у будућност“, када се личност из прошлости заљубљује у свог потомка. Додуше, натприродно је и да је болничарка преживела пад када се срушио балон којим је летела, без видне повреде.

Занимљив детаљ је да се бела рада, којом је болничарка закитила Франкенштајнов ревер, потпуно расцветала! Упадљивија није могла бити. 😀 Јасно је као дан да овај филм не можете узети за озбиљно. Сцена када црнопута болничарка из грађанског рата прави паралеле између црнаца и Франкештајна (како и једне и друге осуђују јер су другачији), уз све мелодраматичну музику у позадини, потпуно је надреална. Иначе се дешава на висини, у корпи балона за летење (оним који се касније срушио).

Продукција је лоша, па тако и специјални ефекти, али је глума још лошија. Ликови су, додуше, живописни. Рецимо, поменута болничарка у цивилном рату испрскана је крвљу рањеника чак и по лицу, а Игор је дечак од, рецимо, дванаест година, кога стари научник заклиње на самрти да побије све Франкенштајне… Шта рећи? 🙂 И борба је живописна. Франкенштајни кидају главе и чупају црева (којим онда даве неког другог), војник-киборг дезинтегрише, док се клинац са металним штапом на извлачење бори безмало као нинџа.

Ипак не могу да кажем да филму не недостаје шмека, оригиналности и добрих фора. Рецимо, глумац који глуми Линколна погледа у „свој“ портрет (где је насликан прави председник САД-а) и каже да, искрено, баш и не личи на њега. 🙂 А тек како је Линколн ипак убијен у овој верзији (иако је момак из будућности тежио да промени историју) заиста је сјајно. 🙂 Дакле, филм није лишен добрих цака, али (на срећу) јесте оних америчких пренемагања. У ствари, у извесном смислу их и пародира.

Едукативни моменат: Овај филм је у Невади, на тамошњем фестивалу алтернативног филма, проглашен за најбољи филм из области фантастике. Немам знања да проценим да ли је та награда оправдано дата, али истина јесте да у овом филму има много алтернативе реалности. У животу тога нема, али неких реалних алтернатива има. Другим речима, постоји много избора и треба их увек имати на уму када се доносе (тешке) одлуке.

Оцена наставника:

2(да не буде баш један)

Original Cinema Quad Poster - Movie Film Posters

Снежана: Страшна прича (Snow White: A Tale of Terror 1997) је још једна верзија бајке о Снежани и седам патуљака. Снежани (Моника Кина) је мајка умрла на порођају, те је њен отац Сем Нил довео другу жену Сигурни Вивер, још док је Снежана била девојчица. Међутим, Снежана никад није прихватила маћеху, баш као што ни маћеха није прихватила да има пасторку лепшу од ње саме. Након девет година, Сигурни је остала у другом стању, али је родила мртворођеног сина. Она је окривила Снежану за то и послала свог немог брата Мирослава Таборског да је убије. Он је, пак, омануо и Снежана је успела да побегне код седморице одметника. И док ју је отац безуспешно тражио, маћеха је покушавала да је сама убије, а уз помоћ својих чини.

Критички осврт: Ово је дефинитивно мрачније виђење ове бајке и, заправо, сам наслов сугерише да је у питању хорор. И јесте, али тек негде на крају, када се Снежана и маћеха боре у кући у којој је послуга претворена у неку врсту зомбија, а верни Снежанин пас у звер са светлећим очима. Ипак, ништа претерано страшно. И ништа претерано ново. Бајка је, додуше, скрајнута, тако да Снежанин изабраник није принц, већ један од одметника Гил Белоуз. Намерно пишем „одметници“ јер то и јесу и тек је један од њих патуљак. И нису кохерентни, иако некакву дружину представљају.

Веома ми се допада како је портретисан лик Сигурни. Њена магија (као и магија огледала) је видљива, али није увек и очигледна и помпезна. Некако је приземна и ограничена, тако да и она друга страна, која нема моћи (а то је Снежана), има реалних шанси да победи у тој игри мачке и миша. Сигурни је улогу одиграла толико маестрално, да је маргинализовала све друге ликове. И у самој причи посебно је изгубио на значају принц (који то у ствари није) Дејвид Конрад, те верујем да се не би осетило да он у овом филму није ни глумео. Иначе, специјални ефекти нису нарочито захтевни, али нису ни нарочито добри.

Едукативни моменат: Маћеха је кривила Снежану за нешто што је сама узроковала, а због зависти. Велика је грешка кривити друге за сопствена (не)дела, јер тиме наносимо штету и себи и другима. Уз то, такви поступци нису одраз зрелости, јер не прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

4(минус)

tcYNNXdLzdWYBANkXqOshHOf (Small)Команда за убијање (Kill Command 2016) је ратни футуристички филм. Група војника најамника кренула је на терен ради вежбе. Са њим је пошла и техничар Ванеса Кирби, како би тестирала најновији тип робота, који је сама дизајнирала. Испоставило се да је њених руку дело у ствари опасна машина за убијање.

Критички осврт: Ето зашто не волим акционе филмове – веома често се праве само зарад акције. Тако је и у овом случају. Војници су дошли на терен, суочили се са веома моћним технолошким оружјем, неки изгинули, а остали смислили тактику како да преживе. Филм је без поенте, закључка, било чега. Додуше, оно због чега је филм снимљен одрађено је сасвим коректно, те је режисер Стивен Гомез дочарао ратне стање и са пола туцета војника. И ефекти су сасвим у реду.

Сама прича, које у ствари нема, није оригинална. Машине које се окрећу противу својих твораца, виђене су на филму још пре скоро пола века (сетимо се „Западног света“ из 1973), а и уграђени компјутер у мозак Ванесин такође је већ виђено; рецимо најсвежији пример је у „Елизијуму“. А сам крај, када се она (трауматично) буди (као робот), толико је опште место, да ме чуди што већ не постоји универзални назив за такву сцену.

Едукативни моменат: Ми одређена дела стварамо са циљем, за који верујемо да ће донети добро. Међутим, живот лако може да нас демантује, а и оно што је за нас добро, не мора да буде и за друге.

Оцена наставника:

3(на два и у ствари, више је два)

kinopoisk.ru

Мафија: Игра преживљавања (Мафия: Игра на выживание 2016) је руски научно фантастични филм. У години 2072. гледаоцима је дојадило да гледају убијања људи уживо, те телевизијска игра „Мафија“ губи на популарности. Свеједно, емисија се и даље емитује са новим такмичарима којих има једанаест. Правила су таква да компјутер бира двоје који су тзв. мафија, док су остали мирољубиви житељи. Циљ је да житељи открију ко је мафија, а мафија има задатак да убија једног по једног житеља. Уколико житељи открију мафију добијају позамашну новчану награду, а ако мафија дође до финала новац припада тим такмичарима. Поента је да што их је мање, мање ће делити и награду, те добити више новца.

Критички осврт: Ово није прво предвиђање како ће емисије будућности изгледати, нити је неочекивано. Много више ми је било неочекивано да Руси направе овакав филм. Знао сам да су некада добро правили бајке, али су ме пријатно изненадили и са научном фантастиком. Наиме, направили су садржајну, дубоку причу, која прати сваког од ликова и интелигентну игру која вас напросто увуче да и сами погађате ко је мафија. Мотиви ликова нису увек најјаснији, али опет не смем да тврдим да је психологија људи, који би учествовали у таквој игри, регуларна, да тако кажем. Па тако не смем да тврдим да би се понашали логично. И да, сцене визуелно изгледају одлично, а специјални ефекти су прилично добри. Све похвале Рујама.

Едукативни моменат: Двојица од једанаесторо су заправо били затвореници, који су добили слободу као награду за учешће. Познато? 🙂 Истина јесте да у овом футуристичком филму има много сличности са садашњим временом и приликама у нашој и другим земљама. А те прилике су такве да се због гледаности померају границе и да зато ми данас имамо кич, неморал и глупост као редован ТВ програм. Кључна реч је „гледаност“. Ако не бисмо давали подршку оваквим програмима не би их ни било.

Оцена наставника:

5(прихвата се)

notcnidozor (Small)Ноћна стража (Ночной дозор 2004) је још један руски филм, овог пута више фантастичан, него научан. У прологу филма, који је смештен негде у средњовековно доба, представљени су нам „Други“, натприродна бића разних моћи. Једна група је на страни светла, а друга на страни таме. Једном приликом сусрели су се на мосту и започели битку. Владару бића светлости постало је јасно да су снаге једнаке и да ће се међусобно уништити и зауставио је борбу. Тада је направио примирје са владарем злих, а да би обезбедили да примирје буде трајно, постигнут је договор да бића светлости патролирају током ноћи, а бића таме током дана. Прича почиње у садашњем времену у Москви, када једна од патрола открива да је један од људи заправо Други и да има пророчанске моћи. Они га регрутују и он са њима креће да хапси неваљале вампире. Међутим, током једне акције, случајно открива да је девојка у метроу на неки начин повезана са предсказањем ултимативне битке између добрих и злих. Зато су силе добра започеле мисију да спрече ову борбу која прети да их уништити.

Критички осврт: Треба ли рећи да је борба између добра и зла, овако описана, тема многих, али заиста многих остварења? Међутим, овај филм дефинитивно нуди нешто ново. Најпре, све се одвија у Русији онаквој каква је и амбијент, али и све остало, сасвим се разликује у односу на нашминкане америчке филмове на које смо навикли. Рецимо, у филму се појављују баке са марамама, ходници са јефтиним керамичким плочицама и витражима на зидовима и возила и зграде из комунистичког доба. Магија је представљена онако како је блиска управо руском, па и нашем поднебљу – девојка са урокљивим очима, петљање са напицима у ракијским чашама, амајлије и бајање.

Још да кажем да је владар добрих директор (и то онај прави) електропривреде, а владар лоших је најпре вежбао (по њега) позитиван исход на видео-игрици, да би то онда применио и у реалности. 🙂

Друга ствар, радња је веома запетљана, да би, како време одмиче, постајала заокружена целина и при томе веома виспрено осмишљена. Уз то, ефекти и глума су сјани, а цео филм је заиста уметнички урађен. Наново похвале Рујама. 🙂

Едукативни моменат: Равнотежа добра и зла, описана у филму, давно је разрађена у филозофији. Добро и зло једно без другог не могу да постоје. Ипак, то нас не спречава да ми будемо добри. Сасвим довољно (и чак исувише) је зла на свету.

Оцена наставника:

5(још једна)

cell_ver (Small)Мобилни (Cell 2016) је апокалиптични филм, базиран на истоименом роману Стивена Кинга. Електронски сигнал је пуштен широм света и учинио је да у тренутку сви они који су телефонирали западну у убилачко лудило, а касније се преобратили у инстиктивна створења са колективном свешћу. Малобројни који су остали при здравој памети, међу којима и Џон Кјузак, покушавају да преживе у новонасталом застрашујућем свету.

Критички осврт: Ово је, у ствари, филм о зомбијима, али испричан на сасвим нов и занимљив начин. Видео сам да су критике овом филму упућене углавном негативне, али ова моја неће бити таква.

Осим што ми се допада идеја, прича, глума и ефекти, допада ми се и што је филм утолико реалан што приказује повреде онако како би се заиста и дешавале. Када је зомби-мобител-жена (не знам како бих је другачије назвао) ударила металном штанглом Изабел Ферман по глави, ова је умрла од последица повреде. Није само отресла главу и наставила да се бори, како то обично бива. Иначе су Изабел сахранили као Снежану; на пропланку, односно узвишењу у шуми. Не знам да ли је режисер Тод Вилијамс имао намеру да направи такву асоцијацију, али је филм одрадио тако да је препознатљив стил Стивена Кинга. Другим речима, филм је безмало језив, малобројни главни глумци се непрекидно смењују и никад нисте сигурни ко ће преживети. И постоји и религијски моменат, односно личност која симболизује божански ентитет. У овом случају то је својеврсни ђаво, човек са црвеном капуљачом, кога сви сањају у својим кошмарима и кога зову „Председник интернета“. Он овде, додуше, нема значајнију улогу, осим да би повећао и мистерију и језу, али свеједно је ту и свакако је „кинговски“.

Поједине сцене дефинитивно су морбидне, али су и оригиналне и ефектне, попут оне када малобројни нормални масакрирају мобител-зомбије који сневају на стадиону. Све у свему, филм вредан да се погледа, али није за свакога.

Едукативни моменат: Порука овог филма веома је јасна – мобилни и други уређаји претварају људе у зомбије. И то се заиста дешава, тако да ћете неретко видети човека како прелази улицу и буљи заокупљено у свој телефон. Он се заиста понаша као безумни зомби коме више ништа није важно – чак ни сопствени живот (јер га је зомби и тако изгубио).

Оцена наставника:

4(јака)

Лако Је Критиковати 19

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

The-Martian-Launch-One-Sheet (Small)Марсовац (The Martian 2015) је филм о првим истраживачима који су ступили на тле Марса. У току њихових редовних активности наишла је застрашујућа олуја која их је натерала да напусте планету. Међутим, оставили су човека иза себе Мета Дејмона, за кога су мислили да је у олуји погинуо. Он, пак, није погинуо, али се нашао у тешкој ситуацији. Сам, на негостољубивој планети и уз ограничене ресурсе, требало је да преживи много дана. Челници НАСА ускоро откривају да је он тамо ипак жив, те покушавају да му помогну, али најпре треба да успоставе комуникацију са њим.

Критички осврт: У овом филму све ми се допада. Иако је извесно да ће га на крају спасити, опет је узбудљиво и радња све време држи пажњу. Допадају ми се и поруке које шаље, а то је примена науке и то широког спектра (мада и овај филм пати од тога да се научник, који се усавршио у једној области, разуме у све друге, али хајде, то је, донекле, објашњено обуком коју астронаути имају). Тако да се види како се наука користи, а да не буде досадно – прави један огледни интердисциплинарни час. 🙂 Додуше, није остало разјашњено како је све време имао доток кисеоника и воде, али морам да пустим да филм буде и фантастичан, а не само научан. 🙂

Још да похвалим глуму Мета Дејмона који је у највећој мери изнео филм и дао му искрену емоцију на коју не можете да останете равнодушни.

Едукативни моменат: Овде је показано оно што ја увек заговарам: наука нам омогућава не само да унапредимо квалитет живота, већ и да тај живот сачувамо.

Оцена наставника:

5(само таква)

theMockingjay-comp (Small)Игре глади: Креја ругалица – други део (The Hunger Games: Mockingjay – Part 2 2015) је четврти наставак застрашујућих футуристичких игара знаних као „Игре глади“, а други део расплета. Џенифер Лоренс је и даље део отпора председнику Доналду Садерланду, са тим да је тај отпор постао толико омасовљен да окрузи падају један за другим у руке побуњеника и остао је да се освоји још само главни град. Доналд пушта побуњенике у град, али им је припремио застрашујући противнапад. Читав град претворио је у арену са разноврсним, маштовитим, али и смртоносним замкама, попут оних које су виђене у Играма глади. Џенифер ће се и у овој арени окушати, сада последњи пут, а са циљем да убије председника и оконча његову тиранију.

Критички осврт: Дефинитивно ме крај није разочарао. Он је пружио управо оно што се од „Игара глади“ и очекује, а на нов и виспрен начин – претворивши читав град у арену смрти. Двоструки морал приказан у одличном првом делу, футуризован и екстремизован, сада је добио једно ново лице, приземније, али свеједно познато. Овај део показао нам је да такав морал има увек једну страну, без обзира чија она била (председника Садерланда или председнице у покушају Џулијане Мур) и увек исте мотиве, као што је жеља за влашћу. Џенифер није убила председницу Џулијану и није све време покушавала да убије председника Садерланда, већ је све време „убијала“ управо тај „морал“, односно тежила је да буде његова противтежа и да поступи исправно, а исправно не значи увек и оно што је пожељно. И то јесте поента Птице Ругалице и зато она и има толико дилема, зато је толико заокупљена својим мислима и зато нам њена мотивација најчешће није најјаснија. И зато је улога коју је урадила Џенифер толико захтевна и толико маестрална. Ова глумица, заиста, има харизму, али имају је и оба председничка опонента. И сви други глумци били су на висини задатка.

Едукативни моменат: Увек постоје људи који желе да владају нама и увек ће то чинити једнако лоше, без обзира колико се они међусобно разликовали. Наше је да ли ћемо ту владавину допустити или ћемо је ограничити.

Оцена наставника:

5(наравно)

idiocracy-movie-poster (Small)Идиократија (Idiocracy 2006) је сатира која претпоставља да је, услед савременог начина живота људи, а без уплива природних механизама, еволуција кренула низбрдо – макар што се тиче интелигенције. Војска је покренула један тајни пројекат хибернације, који је требало да траје годину дана и експериментални узорци били су војни канцеларијски мољац, у свему просечан Лук Вилсон и проститутка Маја Рудолф. Међутим, пошто се шеф пројекта сувише зближио са Мајиним макроом, ухапшен је, а пројекат је затворен и заборављен. И то на пет векова. Лук и Маја се напокон буде и затичу друштво на ивици пропадања због сопствене глупости. Након низа перипетија, грађани будућности схватају да Лук има највећи IQ од свих и председник Америке Тери Круз га поставља за министра унутрашњих послова, са надом да ће спасити друштво. Међутим, осим што нису паметни, грађани нису ни стрпљиви, те не уочавајући исправне одлуке, осуђују Лука на смрт. Једина особа која га може спасити је и једина паметна попут њега – Маја.

Критички осврт: Овакву поставку до сада нисам видео и иако полази од реалних, животних односа у друштву, ипак представља еволуцију како је види мали Перица. Но, без обзира на то, о овом филму могу рећи само позитивно. Одлично поентира и уочава као глупо све оно што је и данас актуелно – накарадни шоу програми, усвајање онога што се пласира без критичког премишљања, омаловажавање оних који уче и читају књиге, популизам у политици, енергетски напици, насилници и насиље на улицама, небрига за животну средину… И то представља на духовит и занимљив начин, кроз смислену радњу и уз добре глумце.

Едукативни моменат: Порука овог филма је очигледна; образовање је важно и оно је тековина за будуће генерације. Надам се да ће ово постати јасно и у Србији, да не бисмо имали друштвени поредак попут овог описаног у филму.

Оцена наставника:

5(уз браво)

Journey--The-Mysterious-Island-00 (Small)Путовање 2: Тајанствено острво (Journey 2: The Mysterious Island 2012) је прича о младићу Џошу Хачерсону који је Верниста – верује да су књиге Жила Верна заправо дневници човека који је описане авантуре заиста доживео. Његова убеђења постају јача када је дешифровао поруку за коју је веровао да ју је послао његов деда Мајкл Кејн. Из те поруке сазнаје да му је деда на мистериозном острву, о коме је Верн писао. Такође сазнаје и где је острво, па се тамо запутио заједно са својим очухом Двејном Џонсоном, који му је помогао да поменуту поруку дешифрује. Према координатама, острво је близу другог острва које се зове Палау, где проналазе водиче – пилота Луиса Гусмана и његову кћерку Ванесу Хаџенс. Само су њих двоје били довољно храбри да их одведу тамо. Када су пристигли, тек им је тада храброст била потребна, како би се суочили са тамошњим нестварним светом.

Критички осврт: За разлику од претходног наставка, који се базирао на једној књизи, овај је замешатељство најмање три: „Острво са благом“ Роберта Луиса Стивенсона, „Гуливерова путовања“ Џонатана Свифта и „Тајанствено острво“ Жила Верна. Но, све те књиге нису успеле да филм учине већим од једне просечне авантуре, а која се још и одвија већ устаљеним и прилично утабаним редоследом. На почетку је решавање мозгалице која крије тајну, потом кратке и слатке муке да се открије острво, да би се авантура десила на острву са све џиновским гуштерима (па, добро, макар није био диносаурус 🙂 ). И то брза авантура, пошто острво баш за који сат треба да еруптира и потоне.

Стереотипна радња праћена је и обиљем грешака. При почетку филма деда Кејн је баш на том месту, где је џиновски гуштер сустигао дружину, привезао балване као оружје против тих чудовишта. Морао је то да уради пре напада јер је немогуће такву замку направити на лицу места, а мала је шанса да их је поставио свуда по острву. Потом, према објашњењу у филму, острво је под водом на сваких 140 година. Циклуси од 140 година су прекратки да би се острво населило бујним животом, који је успут и еволуирао потпуно специфично у односу на остатак света (минијатурни слонови и сјајна цака са великим, а заправо мајушним белим ајкулама, као и џиновски мрави, тек су део приче). Иако је Џош одлетео на дивовској пчели ко зна колико далеко, дружина је за час била ту. И као и у претходном наставку, ма какве год вратоломије пролазили, повреде су биле минималне.

Пејзажи су напросто божанствени, а специјални ефекти солидни, осим када пливају ка подморници, што је језиво лоше урађено.

Генијално је кад Двејн објашњава Џошу како је једва чекао да са њим прича о освајању женских срца и шта треба да учини да то и оствари. 🙂 То је, иначе, редак тренутак успелог хумора. 🙂 Ипак, шарма овом филму не недостаје, тако да укупан утисак и није толико лош.

Едукативни моменат: Што више књига прочитамо, више ћемо авантура проживети, а и наша машта биће богатија.

Оцена наставника:

3(плус)

casper (Small)Каспер (Casper 1995) је филм о духу познатом из цртаћа и стрипова. Он живи у варошици која се зове Пријатељство (заиста постоји у Мејну) у кући коју је Кејти Мориарти наследила од свог оца. Најпре је била незадовољна када је чула да је добила тек маргиналан део богатства, али се видно заинтересовала када је открила да се у кући налази благо. Убрзо открива и да је кућа уклета, односно да у њој обитавају духови. После неколико безуспешних покушаја да их се реши, на телевизији сазнаје за Била Пулмана, који је наводно психијатар за духове. Зато га ангажује и он долази у кућу, заједно са кћерком Кристином Ричи, на одушевљење Каспера јер ће тако добити другарицу која је истих година као и он.

Критички осврт: У питању је једна слатка прича за децу, којој не могу да нађем неку већу грешку. Можда је сцена на крају, када Каспер добија људски облик (тада га глуми Девон Сава) мало збрзана, али није тако страшно. Симпатично је што се као људске форме Касперових злоћудних ујака тек на блиц појављују Мел Гибсон, Клинт Иствуд и Родни Денџерфилд, који нису уједно и позајмили гласове анимацијама. Глумци су, иначе, добри, мада ме тада премлада Кристина Ричи није фасцинирала својом глумом, напротив.

У филму је поглед на смрт некако другачији, оптимистичнији и представља је као нови почетак. Ова мрачна тема је у филму весела и разиграна (чак и кад почињу да гину једно за другим), што, можда, и није тако лоше решење.

Едукативни моменат: Бил Пулман је постао психијатар за духове јер се надао да ће тако наново видети своју преминулу супругу Ејми Бренеман, а у ствари је пажњу требало да усредсреди на своју кћерку, која је жива и којој је потребан родитељ (што му је Ејми на крају и рекла када се напокон појавила пред њим). Смрт је тешка тема и тешко је бити паметан када се смрт деси, али једно је извесно – да особи која је неког изгубила треба поклонити пажњу и разумевање. За мртву особу више не можемо учинити много, али за живе који остају можемо и те како.

Оцена наставника:

4(више на три)

the-mask-99 (Small)Маска (The Mask 1994) је филм о банкарском службенику Џиму Керију, који је случајно дошао у посед необичне дрвене и древне маске, а која га је начинила, па неком врстом суперхероја. Не нужно и доброг суперхероја јер овај, са зеленом маском, воли да се забавља, а новац за забаву набавља тако што пљачка банку у којој ради. Међутим, то се није допало и Питеру Грину, мафијашу који се намерачио на исту банку. Зато он жели да се дочепа човека иза маске, али и полиција, предвођена поручником Питером Ригертом. Питер је повезао да парче пижаме, нађено на месту злочина, припада управо Џиму. Док бежи од свих њих, Џим схвата да му се живот мења и иако му та промена изгледа деструктивно, ствари се, заправо, решавају у његову корист.

Критички осврт: Овај, прилично наиван филм, нуди питку крими причу и потпуно стереотипне ликове, почевши од Џима. Он глуми губитника како га већ америчко друштво схвата у најбуквалнијем смислу, да би га маска начинила управо супротним; као „парти животињу“ која руши баријере, узима од живота (и од банке у којој ради) шта јој се свиђа и што је најважније – доминира.

Филм је замишљен тако да Џим, када стави маску, постаје попут лика из цртаћа. Пошто је у цртаћима све могуће, то је онда извор његових моћи, које су у реалном свету изузетне, али истовремено и луцидне. Прави филм за комичара који засмејава публику разгибаним фацијалним мишићима (но, чак ни у том погледу, овај пут, није дао све од себе). 🙂 Неки мој општи утисак је да је у питању сасвим просечно остварење, али не могу да занемарим сасвим нов приступ уметања цртаног филма у играни филм (мада такве  „акробације“ нису непознате, а веома слична (али не и иста) је у филму „Ко је сместио Зеки Роџеру“ шест година раније).

Иако је филм заиста померен, опет неке ствари не стоје. Рецимо да газда ноћног клуба Грин, иако криминалац, пуца у госта пред свима (и још док у наручју држи главну звезду тог клуба Камерон Дијаз). Нисам до сада имао посла са мафијом, али ми је логичније да га дискретно изведу из сале и одведу, шта знам, у канцеларију па тамо реше шта су имали са њим. Има још таквих необичних поступака, па Камерон ничим изазвана обраћа се Џиму да јој намести састанак са Маском. Како ли их је само довела у везу?

Хумор у филму је у реду и има занимљивих цака, али је, свакако, најуспелија она када Џим безуспешно покушава да демонстрира моћ маске психијатру и списатељу Бобу Стајну. И куца, Џимов љубимац, потпуно је забавна. Чак није ни морала да постане Драгуљче у једном тренутку. 🙂

Едукативни моменат: Сви ми носимо неке маске и другачији смо пред другим људима у односу на оно какви смо заиста. Па, ипак, треба знати да ће нас искрено волети само они који нас без те маске прихвате.

Оцена наставника:

3(на четири)

sDaredevil (Small)Дердевил (Daredevil 2003) је филм о слепом суперхероју Бену Афлеку, који без маске ради као адвокат доброчинитељ за оне који су на маргини друштва. Део Њујорка у коме ради (Hell’s Kitchen или „Паклена кухиња“, назив погодан за суперхероја који има ђавола у свом псеудониму), води мафијаш Мајкл Кларк Данкан, који своја недела приписује управо Беновим клијентима. Он убија милијардера Ерика Аварија, у чију је кћерку Џенифер Гарнер Бен заљубљен. Џенифер жели освету, али наместо тога налази смрт јер је убија плаћени убица Колин Фарел. Сада Бен има разлога за освету и он креће и на Колина и на Мајкла.

Критички осврт: Прича је обична да обичнија бити не може. Овај филм није донео ама ич новог, а при томе је лишен сваког шмека. Битке које се воде у њему су глупаве, где противници практично усправљено чекају да један другог погоде где треба, а врхунац је када Колин сакупља комадиће разбијеног витража који падају и онда њима гађа Бена, који их све избегава правећи колутове уназад. Верујте, чак није ни симпатично. 🙂 Ни специјални ефекти нису сјајни и на појединим местима уочљиво је да су акробације Дердевила анимиране, а Мајкл сасвим неприродно баца Бена по просторији.

Бен је, дефинитивно, преглумљавао, посебно када је правио болне гримасе или гримасе уопште, а и Колин Фарел, кога иначе ценим као глумца, дочарао јесте манијакалног убицу, али исувише класично и исувише се, некако, бечио. У ствари, у филму је много тога – исувише. Превише мелодраматике и превише општих места, попут онога када насилник бије неког на улици, а на зиду поред њега појављује се сенка суперхероја који се придиже или када се Дердевил облачи, те камера приказује како сваки део опреме леже на своје место.

Неки делови ми напросто нису били уверљиви. Рецимо, када су се Џенифер Гарнер и Бен срели, почели су да се бију (ваљда из симпатија), иако је он – слеп човек (док су деца на игралишту узвикивала „туча, туча“ и иначе је цела та сцена скроз без везе), а Мајкл Кларк Данкан из тек тако неких разлога мучки убија своје телохранитеље. Бен са добром једном раном кроз раме, без да сам видео да је ичим зауставио крварење, скакуће по цркви као олимпијац по разбоју. Колина је савладао тако што му је наместио руке да их прострели полицајац снајпериста, али нејасно је зашто је полицајац пуцао кроз прозор цркве. Мајкл је у тренутку знао да је убио оца Беновог, мада сам прилично сигуран да то није урадио он, већ Марк Марголис.

И да додам да су велике речи на крају без везе, али су опростиве јер су рађене у маниру стрипова. Но, као и цео филм, потпуно без духа. Не сећам се да сам гледао лошију суперхеројштину.

Едукативни моменат: Дердевил на крају није убио Мајкла, иако је имао разлога да то учини. А то није учинио јер је то било исправно. У неком од филмова чуо сам изреку која ми се допала и која каже – ако не можеш да делујеш мудро, делуј исправно.

Оцена наставника:

1(без икаквог плуса)

chloe_moretz_as_carrie (Small)Кери (Carrie 2013) је римејк филма из 1973. о девојци, Кери (овог пута глуми је Клои Грејс Морец), која одраста са мајком верским фанатиком Џулијаном Мур и коју њени вршњаци не прихватају јер је сувише повучена у себе. Проблем настаје на часу физичког када Кери добија прву менструацију, за коју не зна шта је и девојке из разреда је због тога исмевају и гађају тампонима. Због тога све те девојке долазе у конфликт са (правичном) наставницом Џуди Грир, а највише главна злоћа Портије Даблдеј. Зато је Портији забрањен одлазак на матурску свечаност. Друга девојка Габријела Вајлд покајала се због свог поступка и наговара свог (у школи популарног) дечка Енсела Елгорта да позове Кери на бал, а како би се искупила. Портија ту види прилику за освету. Оно што ни она, нити ико зна, то је да је Кери много опаснија него што изгледа јер има моћ телекинезе.

Критички осврт: И у оригиналној верзији и у овом римејку прилично је сличан почетак, са тим да је овде укључено и дигитално насиље (када је Кери добила менструацију и када су је девојке гађале тампонима, Портија је све снимала мобилним). Та сцена је испала добро када су се набацане ствари у туш кабини ритмично одмицале од Кери како је више пута узвикивала „не“, али је трапаво одрађен кратак спој на електричним инсталацијама услед телекинезе. Но, да се вратимо на дигитално насиље. Филм је дефинитивно прилагођен новијем времену и ту постоји мали проблем; оригиналан је рађен у току лепршавих и ласцивних седамдесетих и напросто зрачи еротичношћу, а овај се некако неодређено „ломи“ између интригантног (сви шкакљиви делови су покривени док Габријела и Енсел воде љубав) и шокантног (Портија Даблдеј са другарицом само што се није пољубила у једној од првих сцена и показује претерану склоност ка крви), али свеукупно филм је ипак пристојан што се тог дела тиче.

Осим почетка и даљи ток филма је заправо сличан оригиналу, али не и потпуно исти. Но, и поред тога поређење са оригиналом је неминовно и римејк у овом случају дефинитивно губи. У овом филму некако је видан напор да се све одради како треба, док је оригиналан одрађен, некако, са лакоћом. Иако су кључне сцене урађене технички перфектно и Кери, која као да плеше на позорници, изгледа заиста моћно, овде је потпуно промашена поента. Није ствар у томе да Кери креативно убија своје вршњаке и наставнике, као што није поента ни да она буде праведна и да да онима који заслужују управо оно што заслужују (у оригиналној поставци убија их све), већ је поента у њеном бесу усмереном ка целом свету коме се она потпуно приклонила, али који није прихватио њу. Уз доминантну верску позадину приче, неминовно је Керино страдање довести у везу са Христовим, кога је, такође, свет издао јер није препознао пут врлине. У овом случају нема неке веће слике, само бољих специјалних ефеката. Последња сцена која је у оригиналу антологијска за хорор жанр, овде више личи на неки од наставака „Страве у улици Брестова“; потпуно је безвезан и уз то још и предуго траје. Тотално квари утисак који иначе и није богзна какав.

Што се глумаца тиче и добри су и нису. Рецимо, Џулијана Мур је сјајна и харизматична глумица, али колико год уложила труда, она напросто није Пајпер Лори, која је у тој улози била маестрална. Са друге стране, Кери, односно Клои Грејс Морец некако се сувише бечи и иако ми је јасно да њена улога нимало није лака, изгледа ми као да је преглумљавала. Енсел Елгорт је префорсирано добар, док је његов древни парњак Вилијам Кет напросто био добар са свим својим манама (а уз то и убедљивији као фаца у школи) итд.

Едукативни моменат: Моћ, ма каква год била, може да нам послужи, али не ваља је усмеравати против других. Чак и када мислимо да тиме кажњавамо оне који су то заслужили, можемо повредити и оне који нису, чак који су нам драги, па и себе саме. Кери је то схватила на тежи начин.

Оцена наставника:

2(плус, мада не знам зашто)

World-war (Small) (Small)Светски рат З (World War Z 2013) је апокалиптични филм где људе уништава вирус који их претвара у зомбије. Филм прати драму коју тада преживљава Бред Пит, пензионисани истраживач Уједињених нација, а кога унајмљује америчка армија како би помогао млађаном вирусологу Елијесу Габелу да пронађе порекло вируса и тиме и потенцијалну вакцину. Међутим, већ при слетању у Јужну Кореју, одакле су веровали да је вирус потекао, Елијес гине и остаје на Бреду да пронађе лек.

Критички осврт: Иако би се очекивало да филм са зомбијима буде хорор, овај је урађен више као акција, те није претерано страшан, али јесте узбудљив. Оно што иначе зомбије чини застрашујућим је што су спори, али упорни, а ови, богами, добро трче. 🙂 Једино што бих могао да замерим овом филму је да ништа оригинално није донео. Рецимо, скакање зомбија са врха зграде како би досегнули плен који им измиче (у овом случају хеликоптер), већ је виђено у „Притајеном злу“ коју годину раније. Међутим, очигледно режисер Марк Фостер у овом случају није пуцао на то да направи нешто оригинално, већ нешто добро. И у томе је успео јер ово је стварно добар филм, динамичан, са одличним сценама и ефектима и сјајним глумцима.

Куриозитет је да се у епизодној улози појављује и наш Никола Ђуричко, као капетан авиона „Беларус ервејз“.

Едукативни моменат: Овај филм јасно алудира на то да нас од епидемија не може спасити ни изолација, ни високи бедеми Јерусалема. Може нас спасити само вакцина. И то није научна фантастика. То је реалност.

Оцена наставника:

5(па, може)

big-ass-spider-dvd-cover (Small)Велики опаки паук! (Big Ass Spider! 2013) је филм о истребљивачу гамади Грегу Гранбергу, кога је током једне интервенције ујео смеђи паук самотњак, па је завршио у болници. У истој болници завршио је и леш, из кога је изашао застрашујуће велики паук, који је најпре ујео патолога, а потом је наставио да сеје смрт по болници. Ускоро долази и војска, предвођена мајором Рејом Вајсом, а ту је и поручница Клер Крамер у коју се Грег заљубљује. Иако је војска преузела проблем овог смртоносног и сваким сатом све већег паука, Грег ипак одлучује да и он крене у мисију спасавања Лос Анђелеса.

Критички осврт: За разлику од других нискобуџетних филмова овог типа, овај има и неких добрих страна. Иако није класична комедија, односно пародија, хумор је заиста виспрен и то се види већ на самом почетку који приказује једну од сцена која ће тек доћи. Грег се буди из несвести и док се чује романтична нумера, његов успорени ход прати права апокалипса, која се одвија око њега, са све џиновским пауком на облакодеру. 🙂 Главни комедијаш је управо Грег, са све стеченим мексиканским помоћником, и заиста је одличан. И други ликови су на висини задатка (који, додуше, није претерано ни захтеван).

Потом, овај филм углавном нема већих грешака, ако не рачунамо оне из биологије. У реду, генетичка структура паука је побољшана уз помоћ фосилне ДНК са Марса, али према тврдњи научника, само како би паук растао. Све остало је требало да се одвија као да је у питању обичан паук, али није баш тако. Рецимо, паук не убија свој плен тако што га пробурази ножицом. Додуше, паук те величине свакако би човеку смрвио грудни кош, али га не би тенденциозно пробадао. И кад смо код тога, паук те величине не може да скаче као лоптица скочица, а паук било које величине не би себе могао да заштити колима и да их онда баци на оног ко га угрожава. Радије би побегао. И размножавање паука, иако логичан след да би се ситуација закомпликовала, мало је дискутабилно јер мислим да код ове групе животиња партеногенеза није уочена.

Негативно за филм је што је ова, иначе већ више пута обрађена тема у сличним нискобуџетним остварењима, без и мрве нечег новог. Лако се препознају делови преузети из „Ејлијена“ (када паук одвлачи Клер, наместо да је одмах поједе, а да би је увезао у паучину за своје потомство, а то потомство леже се и напада слично као и бесполна генерација поменутог ејлијена), али и других филмова. Уз то, општих места има много, па тако девојчици лоптица побегне у шумарак из кога вреба паук, али она ипак и случајно успева да избегне смртоносну ножицу. Но, иако нема богзна какву ни причу ни вредност, филм свакако има духа, а то морам да ценим.

Едукативни моменат: На питање свог помоћника шта хоће да уради, Грег је одговорио да хоће да „заустави паука, спасе град и пољуби цуру“. А на питање како ће то урадити, није имао одговор. Па, ипак, урадио је. Увек је боље имати план рада, али некада морамо да импровизујемо. У Министарству просвете раде буквални радници који верују да све мора да буде испланирано. Надам се да неће чекати да их нападне ванземаљски мутиран џиновски паук, те да ће променити мишљење и на основу овоземаљске, елементарне логике. 🙂

Оцена наставника:

3(која иде надоле)