Наравно, свако има неку мудру у вези са наставом на даљину, а понајвише о томе шта у њој не ваља и како наставници то могу боље. Увек може боље. Лично, не очекујем да у оваквој ситуацији у којој смо се нашли, нађемо и времена да побољшамо себе. Верујем да је велики успех да из свега овога изађемо живи, здрави и нормални.
Дакле, не намеравам да тупим о томе које су мањкавости. Уосталом, сви их виде и није баш да нису очигледне, а ту су и увек спремни ловци на грешке. Размишљао сам о томе шта можемо да научимо и шта можемо у некој будућности да урадимо и то су те идеје.
Наставници су добили задатак да како знају и умеју организују учење на даљину. И колеге су управо то и урадиле, баш како су знале и умеле. У мору различитих идеја, друштвених мрежа и платформи верујем да може да се нађе најмањи заједнички садржалац и да неки вештији информатичар осмисли платформу која би била довољно добра за све. Јасно је да школу на близину не може да замени школа на даљину, али може да је олакша. У ситуацији пре пандемије имали смо прегломазне фондове часова за сваки разред, а ту је придодато још штошта, попут слободних, али увек обавезних активности и никада решене на прави начин припремне наставе. Све то може да се пресели на даљину, односно онлајн и да и ђаци и наставници буду релаксиранији. Исцрпљивање никада није донело добре резултате. Уосталом, овакви облици наставе и траже креативан рад и/или много увежбавања, а школа на даљину може да добаци управо до тога. Сложићемо се да неко озбиљније испитивање не долази у обзир.
Нама је дефинитивно потребна некаква онлајн универзална библиотека. Интернет је предубок океан и ту може да се плива сатима у потрази за добрим материјалима. Имамо ми и острва, попут разноврсних база знања Министарства и Завода, али и она ми изгледају некако разуђено. Замислите ситуацију да имамо некакво (у почетку макар плитко) море са свим тим острвима и претрагама према кључним појмовима. Разноврсне презентације, филмићи, интерактивне игрице, али и приручници разноразни би се ту уливали и претрага би била краћа и ефикаснија. И што је битније, настава би била богатија. Некако видим да би то море морало да оформи Министарство, али наставници би и пливали у њему и пунили га. И тим људима би се свакако признавала једна значајна референца за звање или стручно усавршавање или шта год.
Ово свакако подразумева и да се (напокон) оформи некаква мрежа наставника. Али не да је воде самопрокламоване и да се у њу укључују они који су симпатични или подобни, већ да постоји критеријум, попут звања, на пример. Наставник који има звање свакако има и неку амбицију да унапреди и сопствени рад и методичку праксу. Зар није сасвим у реду да такав наставник добије и конкретан задатак? И да, што није неважно, на основу тог задатка буде и плаћен неким процентом. Звање, ипак, као и рад на крају крајева, треба ценити. То је и прилика да људи из Министарства и оба завода мало и упознају добре наставнике.
Увек се помиње тим министарства и наставници, баш овако одвојено. И ми ту, изгледа, заборављамо неке значајне ствари. Основна је да су листом сви ти из Министарства потекли из наставе. Овом сепарацијом поручују да су се од наставе отуђили. По понашању неких од њих, рекао бих да су се отуђили и од људи, дотадашњих својих колега. Но, на страну то, пошто сам обећао још на почетку да нећу да критикујем, мислим да треба да почне да се размишља о мешовитим тимовима, који би имали јединствени назив, да га тако назовем. Бојим се да другачије неће ферцерати апсолутно ниједна идеја, ма колико добра била.
И морам да поменем ТВ наставу, у којој и сам учествујем, те самим тим нисам скроз објективан. Она је сада таква каква је и за ове услове је задовољавајућа, али ће неко са стране рећи то боље од мене. А и то сада и није толико важно. Оно што сам ја уочио је да су такви садржаји на телевизији очигледно потребни. Било би добро да они опстану и после пандемије, али не у овом облику. Требало би да буду забавнији, изазовнији, да стварно промовишу науку/језик/културу/уметност/спорт… Образовање, пре свега, пошто нам је образовање у суноврату и то видимо свакодневно. Не морају то да буду класичне емисије (можда баш и не треба да буду), могу и даље да буду часови, али не по програму какав имамо у школама, већ да буду интердисциплинарни и животни. Могу да буду и тематски, па и у складу са пригодним датумима и ту не мислим само на верске празнике. Рецимо, дивна је идеја да глумци читају одломке из књижевних дела, а верујем да би идеја тако лепих било још. И мислим да би у њима обавезно требало да учествују и наставници јер је ово и начин да се популарише професија и да стекне углед какав јој припада. Овакви часови би били и извор идеја за сваког од нас.
Ето, то су моје идеје и заиста немам ништа против и да их неко „украде“. Било би сјајно да се оствари макар једна од њих. И то би био корак напред, рекао бих.
Из пера једног наставника 