Како измерити наставника?

Тестови знања, осим што мере постигнућа ђака, могу много тога да покажу и о раду наставника. И то није спорно. Спорно је да ли би требало тестови (попут завршног) да буду једино мерило рада наставника?

image

Ако прихватимо да финални тест не буде једини по коме се мери успешност наставника, већ да се мери у односу на иницијални, што би било више фер, и даље имамо проблеме са овим показатељем успешности наставника. Рецимо, како тестирати постигнућа ђака на физичком васпитању? Тестови и даље могу бити неко решење и иако сам сагласан да је познавање правила спортских игара део опште културе који може да се мери, сви знамо да оно није циљ наставе тог предмета. Физичко васпитање постоји у школама како би се код ђака развила навика да се свакодневно баве спортом и како би се превентивно деловало на сузбијање деформитета, а поспешио правилан развој. О развијању спортског и тимског духа не треба ни причати. И све то ће тестови тешко показати, а узимати систематске прегледе у школама као мерило заиста би била добра шала.

Осим код наставника појединих предмета, овде видим и проблем код учитеља. Код њих би морало да се тестира више школских предмета и чак да је то и изводљиво код свих њих, резултати које ћемо вероватно добити биће главоломке. Лако је ако су резултати добри или лоши из свих предмета, али шта рећи о учитељу чији ђаци покажу натпросечне резултате из математике, а испод просека из српског језика, на пример. Да ли имамо доброг или лошег учитеља?

Тестови, дакле, могу да покажу много тога, али мана имају. Неки други системи такође могу да покажу неки квалитет рада наставника, али ниједан није перфектно добар. Према мојим сазнањима, у Француској наставници напредују ако им просветни инспектор оцени час добром оценом, а у Словенији ако њихов рад одличним оценама награди директор. Обиласци и процене часова су добра ствар јер се фокус пребацује на оно што је у школи најважније, а и тада може да се види оно што се на тестовима не види, попут тога да ли наставник превентивно делује на насиље и да ли активира сву децу у раду. Међутим, ко год обилазио часове, код једног наставника не може да долази чешће, те у најбољем случају ће неки наставник имати гостовања два или три пута годишње. То је премали број да би у правом светлу приказао рад наставника. Да не причам о томе да су ти часови готово обавезно другачији и бољи у односу на уобичајене.

Такође, веома је важно и ко обилази и процењује час. Људи смо и нисмо роботи и јасно је да ћемо бити субјективни довољно да исти наставник неће добити исту оцену код било кога од нас. Директори могу процењивати рад, али они неће узимати у обзир само наставу, што је и у реду јер живот школе чине и многе ваннаставне активности. Поједини наставници неће бити баш најсјајније звезде на часу, али ће много труда уложити у школску приредбу, на пример, те је некако и непоштено да се таквом наставнику укине оцена на раду. Сам положај директора у колективу је деликатан јер они са тим људима морају да раде, а и зависе од њиховог мишљења (без обзира што то мишљење није обавезујуће за избор директора), па ће правити и компромисе, а зарад мира у кући. Да се не лажемо, било би и оних који би радо искористили прилику да наплате неке старе рачуне.

У медијима се још помињало и да такмичења могу бити показатељ рада наставника. Истина је и да могу и да не могу. Само онај ко није припремао децу за такмичење и коме ђаци нису освајали награде може да тврди да такмичења нису показатељ. Мудри људи би рекли да је интелект тек пола посла. Остало је рад. Да би се постигао успех са ђаком, мора много да се ради, ма колико год да је ђак способан. Са друге стране, ма колико год да је важно мотивисати најбоље ђаке да покажу свој пун потенцијал, важан је и рад са свим ђацима. Такмичара има тек око 5% од укупног броја (и то у најбољем случају).

И, напокон, треба ценити и звања наставника, али то је тема која захтева посебан чланак, баш као и анкете за ђаке и родитеље. Углавном, неколико референци има које се могу мерити и коју је најмудрије одабрати? Тешко је рећи. Можда би било најпоштеније вредновати их све. Но, они који су позвани они ће и одлучити.

Опет о такмичењу

Такмичења су изузетно популарна и међу ђацима, и међу наставницима и међу родитељима ђака. То могу да тврдим јер као аутор Биолошког блога имам увид у посећеност страна које се баве такмичењем. Чак сам и стручни рад написао о томе. У званичним документима тврди се да су она начин да се популарише и одређени школски предмет. Звучи логично да оно што је популарно утиче да и сам предмет буде популаран. Међутим, оно што је логично не мора увек да буде и тачно.

Бигзов школски портал – Рубрика „Мислим да“: Неподношљива лакоћа такмичења 2. део (16.3.2017)

bts_btsnight

Инспирисан такмичењем

thumbnailcomp (Small)Прављење тестова, баш као и свака друга активност наставника представља и науку и уметност и занат. У овом тексту се бавим замкама и оном старом народном – ко другом јаму копа… Остатак знате и сами. И верујте, јако је тешко у јаму не упасти. 🙂

Бигз портал – Мислим да: Неподношљива лакоћа такмичења 1. део (7.3.2017)

Популарисање биологије на наш начин

Следећи текст написао је мој ђак (једини у Београду који се пласирао на градско такмичење на оном суманутом тесту) објављен у рубрици „Међу нама“ у часопису „Политика“, 15. марта.

tumblr_o0kosmwABnrpe79o00

Пишем вам поводом текста објављеног у „Политици“ од 8. марта под насловом „Какву телесну дупљу има петрово уво“. Ја сам ученик седмог разреда. Један сам од учесника општинског такмичења из биологије одржаног 6. марта 2016, на коме сам освојио 94 поена. Мислим да је тест био превише тежак за основце и непримерен општинском нивоу такмичења. Чињеница да се из целе Србије пласирало 44 ученика од петог до осмог разреда много говори. Ја сам се спремао из пет уџбеника од седам, колико је одобрено за седми разред и уз велико залагање наставника Дејана Бошковића.

Повредило ме је то што нама који смо успели да освојимо више од 91 поена на тако тешком тесту ниједном речју нису честитали. Мислим да су сви ђаци који су остварили успех на овом такмичењу заслужили похвале, а верујем да би се још боље показали на било ком од тестова из ранијих година.

Кад сам завршио ово писмо, сазнао сам да је донета одлука да сви учесници општинског такмичења иду даље. О најбољима опет ни речи. Тако се, кажу, популарише биологија.

Василије Пантелић

ученик 7/6

ОШ „Иво Андрић“,

Београд