Тестови знања, осим што мере постигнућа ђака, могу много тога да покажу и о раду наставника. И то није спорно. Спорно је да ли би требало тестови (попут завршног) да буду једино мерило рада наставника?
Ако прихватимо да финални тест не буде једини по коме се мери успешност наставника, већ да се мери у односу на иницијални, што би било више фер, и даље имамо проблеме са овим показатељем успешности наставника. Рецимо, како тестирати постигнућа ђака на физичком васпитању? Тестови и даље могу бити неко решење и иако сам сагласан да је познавање правила спортских игара део опште културе који може да се мери, сви знамо да оно није циљ наставе тог предмета. Физичко васпитање постоји у школама како би се код ђака развила навика да се свакодневно баве спортом и како би се превентивно деловало на сузбијање деформитета, а поспешио правилан развој. О развијању спортског и тимског духа не треба ни причати. И све то ће тестови тешко показати, а узимати систематске прегледе у школама као мерило заиста би била добра шала.
Осим код наставника појединих предмета, овде видим и проблем код учитеља. Код њих би морало да се тестира више школских предмета и чак да је то и изводљиво код свих њих, резултати које ћемо вероватно добити биће главоломке. Лако је ако су резултати добри или лоши из свих предмета, али шта рећи о учитељу чији ђаци покажу натпросечне резултате из математике, а испод просека из српског језика, на пример. Да ли имамо доброг или лошег учитеља?
Тестови, дакле, могу да покажу много тога, али мана имају. Неки други системи такође могу да покажу неки квалитет рада наставника, али ниједан није перфектно добар. Према мојим сазнањима, у Француској наставници напредују ако им просветни инспектор оцени час добром оценом, а у Словенији ако њихов рад одличним оценама награди директор. Обиласци и процене часова су добра ствар јер се фокус пребацује на оно што је у школи најважније, а и тада може да се види оно што се на тестовима не види, попут тога да ли наставник превентивно делује на насиље и да ли активира сву децу у раду. Међутим, ко год обилазио часове, код једног наставника не може да долази чешће, те у најбољем случају ће неки наставник имати гостовања два или три пута годишње. То је премали број да би у правом светлу приказао рад наставника. Да не причам о томе да су ти часови готово обавезно другачији и бољи у односу на уобичајене.
Такође, веома је важно и ко обилази и процењује час. Људи смо и нисмо роботи и јасно је да ћемо бити субјективни довољно да исти наставник неће добити исту оцену код било кога од нас. Директори могу процењивати рад, али они неће узимати у обзир само наставу, што је и у реду јер живот школе чине и многе ваннаставне активности. Поједини наставници неће бити баш најсјајније звезде на часу, али ће много труда уложити у школску приредбу, на пример, те је некако и непоштено да се таквом наставнику укине оцена на раду. Сам положај директора у колективу је деликатан јер они са тим људима морају да раде, а и зависе од њиховог мишљења (без обзира што то мишљење није обавезујуће за избор директора), па ће правити и компромисе, а зарад мира у кући. Да се не лажемо, било би и оних који би радо искористили прилику да наплате неке старе рачуне.
У медијима се још помињало и да такмичења могу бити показатељ рада наставника. Истина је и да могу и да не могу. Само онај ко није припремао децу за такмичење и коме ђаци нису освајали награде може да тврди да такмичења нису показатељ. Мудри људи би рекли да је интелект тек пола посла. Остало је рад. Да би се постигао успех са ђаком, мора много да се ради, ма колико год да је ђак способан. Са друге стране, ма колико год да је важно мотивисати најбоље ђаке да покажу свој пун потенцијал, важан је и рад са свим ђацима. Такмичара има тек око 5% од укупног броја (и то у најбољем случају).
И, напокон, треба ценити и звања наставника, али то је тема која захтева посебан чланак, баш као и анкете за ђаке и родитеље. Углавном, неколико референци има које се могу мерити и коју је најмудрије одабрати? Тешко је рећи. Можда би било најпоштеније вредновати их све. Но, они који су позвани они ће и одлучити.
Прављење тестова, баш као и свака друга активност наставника представља и науку и уметност и занат. У овом тексту се бавим замкама и оном старом народном – ко другом јаму копа… Остатак знате и сами. И верујте, јако је тешко у јаму не упасти. 🙂
Из пера једног наставника 