Лако Је Критиковати 121

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lallorona (Small)IIIПроклетство Ла Јороне (The Curse of La Llorona 2019) је шести по реду у франшизи „Призивање“ (назив је добила према првом филму из 2013), а која обухвата хорор филмове које продуцира „Њу лајн синема“. У овом филму главну улогу има социјална радница Линда Карделини, која је заокупљена својом децом, али се својски труди да буде добра и послу који обавља. Ипак, на последњем случају је оманула и двојица дечака су се утопила у реци. Оптужена је њихова мајка Патрисија Веласкез, али Линда није сигурна да их је она убила. Врло брзо ће открити ко је одговоран за њихову смрт и то на тежак и страшан начин.

Критички осврт: Филм је најкласичнији могући хорор који се буквално одвија по обрасцу за овај поджанр. И хорор сцене (по правилу оне које вас тргну у одсутном тренутку уз помоћ звучних трикова) су класичне, са дамом Ла Јороном под велом која може абнормално да отвори уста када вришти. Приметио сам у новијим хорорима да је чест филмски трик то натприродно зевање, а ваљда зато што изгледа страшно. Хоћу да кажем да све у овом филму, ако није опште место, онда је макар већ виђено и предвидљиво. Финале филма малко је избацило из клишеа појављивање Патрисије, али не довољно. И кад смо код финалних сцена, не могу, а да се не запитам како силни комшилук није никог позвао с обзиром на силну цику и вриску целе ноћи. Но, било је потребно да се главна хероина осами са својом децом и са Рејмондом Крузом и споредни ликови су очигледно само сметали и, што се режисера Мајкла Чејвса тиче, тек су употребљени кад је где било погодно, без веће разраде и закључка што се њихових улога тиче. То је са једне стране и добро због фокуса.

Оно што „чупа“ овај филм је пристојна продукција, сасвим пристојни глумци (укључујући и децу) и што је врло близак животном у макар две ствари. Једна је што главна протагонисткиња Линда није приказана као савршена мајка храброст, већ жена која и те како има својих мана, што видимо у односу са колегиницом Ајрин Кенг. Друга је што се прича базира на сујеверју које је увек интригантно и сугестивно, а ликови (чак и према сопственом признању) имају осећај да им се привиђају ствари. Прича на којој је базиран цео филм је део мексиканског фолклора, нешто чиме тамошњи становници плаше децу како би их натерали да буду добра и послушна, и то појачава тај животни утисак, да га тако назовем. Довољно да може да се одгледа филм и, уз добру једну динамику коју има, свакако није досадан, али не бих могао да га убројим у јача дела хорора.

Едукативни моменат: Свештеник Тони Амендола је поклонио Линди крст. Она није желела да га прихвати јер није религиозна. На то јој је он рекао да не мора бити религиозна да би имала веру. Ми можемо да верујемо да ће сутра бити боље, да ће нам неки људи помоћи, да ћемо завршити неки посао или да ћемо бити успешни. Вера је свакако потребна да бисмо уопште покушали да постигнемо неки циљ. И при томе заиста не морамо бити религиозни.

Оцена наставника:

3(таман толика)

draculo (Small)IV na VДракула (Dracula 1992) је филм познат још и под називом „Дракула Брама Стокера“. Година је 1897. и приправник у адвокатској фирми Кијану Ривс је добио задатак да отпутује у Трансилванију како би обавио веома важан посао купопродаје имања са тамошњим грофом Дракулом (Гари Олдман). Испоставило се да ексцентрични гроф има сасвим другачије планове са Кијануом, али пре свега са његовом вереницом Виноном Рајдер. Наиме, гроф је вампир који је вековима трагао за љубављу и напокон ју је пронашао на слици младог адвоката. Зато оставља младића заточеног у свом замку, а сам путује у Лондон где ће срести ону за којом је годинама жудео.

Критички осврт: Почетак је заиста предраматичан и Гари је преглумљавао, док је Винона трептала иако је мртва. Но, режисер Франсис Форд Копола морао је некако да почне и то је урадио како је урадио, настављајући у мање драматичном, али једнако романтичном маниру трудећи се необичним кадровима да дочара време нежности 19. века. И унео је тек неколико „капи“ страсти да заинтригира, али да не поквари тај концепт. Заправо, читава његова режија не очарава толико ефектима колико стилом, а тај стил веома подсећа на древне црно-беле филмове што нас опет приближава поменутом периоду. Уосталом, сцена у возу када Кијану путује за Трансилванију веома је налик сценама када се у старим филмовима ликови возе, а иза њих промичу сцене пејзажа на неком фото-тапет ефекту. 🙂 А то је само једна од сцена. Иначе су сцене у исто време и мрачне и колоритне и, морам признати, имају уметнички шмек. Занимљиво, али у једном овако романтичном филму нема превише патетике и, што ми се посебно допада, Дракула није представљен као потпуни мрачњак, већ човек који није могао да прихвати сопствену злу судбину. На крају ми га је било чак и жао.

Глумци су, чини ми се, најслабија карика у овом филму. Некако своје улоге нису схватили довољно озбиљно или ми је макар тако изгледало. Све остало је било на висини задатка; продукција, прича, акција, дијалози, шминка, костими и, уопште, сви детаљи који живот, пардон филм значе.

Едукативни моменат: Гари се ломио да ли да буде са својом вољеном Виноном или да је остави како не би доживела његову злу судбину. Она сама се одлучила за ову другу опцију јер некада и лоше ствари изгледају боље када их делимо са неким кога волимо.

Оцена наставника:

4(на пет)

planet teror (Small)VПланета терора (Planet Terror 2007) је филм чија је радња смештена у руралном делу Тексаса. Научник сумњивог морала Навин Ендруз направио је хемијско оружје које од људи прави створења налик на зомбије. Тог оружја се докопао официр Брус Вилис и његова чета, али је Навин ипак ослободио гас који се раширио по читавој области. Епидемија је захватила становништво и малобројни преживели покушавају да побегну одатле и нађу сигурно уточиште.

Критички осврт: Има више ствари које морам да похвалим у овом филму. Да кренем од почетка. Реклама која претходи филму је заиста маестралан, маштовит, несвакидашњи увод. Уз то, он нам говори о намери режисера Роберта Родригеза да му је мета тзв. Грајндхаус продукција, односно она која нуди филмове из декада педесетих до осамдесетих (можда чак и каснијих) у којима је све подређено акцији, посебно насиљу и, наравно, сексу. Пре свега сам помислио да Роберт жели да пародира такве филмове, али, опет, режисер таквог капацитета сигурно зна да су они пародија сами по себи, те сам више склон да поверујем да је овде ипак у питању омаж. Као и у поменутим грајндхаус, односно експлоатацијским филмовима, и овде је све предимензионирано, дато у оној мери која свакако прелази границе и води филм ка добро познатој страни треша. Оно што разликује овај од других филмова у покушају (први ми је пао на памет „Ајкулорнадо“) је оригиналност у приступу и шмек којим филм одише, али пре свега интелигентна режија. Треш је утиснут у „сендвич“ смислених дијалога, а форе у овом филму нису баналне, очигледне и псеудосмехотресне, већ су циљано рађене да нам покажу колико је велика моћ апсорпције гледалишта без обзира на квалитет понуде. Исто тако, могли бисмо да повучемо паралеле и са потрошачким друштвом, па и са гласачким телом. Све се може продати и све се може прихватити, чак и са одушевљењем. Роберт се при томе заиста потрудио да направи такве маштовите бравуре у убијању зомбија да је одушевљење заправо врло логична реакција.

Још једна занимљива ствар у овом филму је што је глума изненађујуће добра. Додуше, ни глумци нису лоше одабрани, мада није баш у питању прва холивудска постава.

Едукативни моменат: Некако се испоставило да су се сви таленти које је Роуз Макгауан имала и које је називала беспотребним показали и те како корисним. Не мора да наступи зомби апокалипса да би нам нека вештина или знање које имамо користили. Лако ће се десити да нам затребају у свакодневном животу и зато никада није изгубљено време које проведемо едукујући се.

Оцена наставника:

5(готово сигурна)

strange (Small)VЧудни дани (Strange Days 1995) је назови-футуристички филм јер је радња смештена пред сам крај 1999. Америка је у некој врсти кризе и на улицама влада криминал и прекомерна употреба полицијске силе. У таквом свету Рејф Фајнс се сналази веома добро јер продаје посебну врсту видео-касета са искуствима људи које сада може свако да доживи директним учитавањем у мозак. Његов живот се драматично мења када добије касете у којима се јасно виде права убиства људи и које могу изменити читав друштвени поредак.

Критички осврт: Једино што могу да замерим је што су неке сцене предвидљиве, али то нити унижава квалитет, нити чини овај филм мање узбудљивим. Он је хиперактиван и „напада“ од прве сцене. И нема доњи пик за све време (а то је преко два сата) трајања. Глумачка екипа је одлична и ту није било грешке. У ствари, цео филм нема грешке. Чак је и музика одлична.

Филм је актуелан и иако хаос на нашим улицама не влада као приказан на улицама Лос Анђелеса будућности (иначе приказан на одличан начин, а не глуп као што то обично бива у филмовима када криминал и хаос владају), обрасци су препознатљиви и у друштвеним кретањима и у психи људи. Заправо, направљена је комплетна филозофија о томе, али не кроз мудре монологе, како бисмо очекивали, већ кроз узгредне разговоре и саме сцене. Та јурњава за искуством више и за модом која нас обузима у тренутку, па сви хитају да буду „ожичени“, те зависност која све то прати, заиста је добра визија будућности и она нам се дешава данас. То је заправо фантастика која је применљива на стваран живот. И то је заиста мајсторство режисерке Кетрин Бигелоу. Она је једним филмом обухватила све што је значајно у друштву (и то не мало тога) и направила причу (причетину, заправо). При томе, као што написах на почетку, није пала ни на једној ствари – односи између ликова су студиозно одрађени, дијалози су виспрени, чак и када изгледају сведено, прича је садржајна и слојевита, а сцена врло живописна. Колико сам сазнао, она је прва жена режисер која је добила „Оскара“ за режију, додуше не за овај филм, али је и овај филм добио престижну награду „Сатурн“ (мени занимљивију јер се додељује за фантастични жанр). Заслужено, свакако.

Едукативни моменат: Виртуелни свет нуди безбројне могућности, што и каже Рејф, али не смемо да запуштамо реалност због њега. Тиме ћемо је учинити лошијом, а сами ћемо много тога пропустити, као што је и Рејф пропустио своју праву љубав.

Оцена наставника:

5(за добар филм)

beyond (Small)IIИза временске баријере (Beyond the Time Barrier 1960) је прича о космонауту Роберту Кларку који је добио задатак да испроба сасвим нов маневар у свемиру. Испоставило се да га је тај маневар одвео у будућност у којој је човечанство десетковано и принуђено да живи у добро заштићеним градовима. Такође се испоставило да је Роберт једина нада људима из будућности да се преокрене њихова зла судбина.

Критички осврт: Сјајне су ми те давнашње представе будућности јер су истовремено и маштовите и униформне и што се архитектуре и што се костима тиче.

Радња свакако има смисла или је макар смислено замишљена, али је реализација више него сиромашна. Све време се вијају по некаквом ходнику и причају ли причају. При томе причају врло неуверљиво и претерано помпезно, али то је одлика глумаца тог доба, па то не могу да узмем за зло. Сцене су иначе рађене тако да буду погодне. Роберт је провео у притвору таман толико времена да буде обавештен о круцијалним догађајима из будућности, да би га онда ослободили. И то је све трајало пар минута уз некакву бесмислену тучу, тек толико да то не буде само пуки дијалог. Пред крај филма има силних неких преврата који су тешко разумљиви, али се испоставило да малтене сваки виђенији лик има неки свој тајни план. 🙂 И испало је и смешно и без везе, што јесте штета.

Едукативни моменат: Роберт је рекао да све док верујемо има и наде. Неке мудрости никад не застаревају. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим одговарајућа)

wargods (Small)IГрад под морем (City Under the Sea 1965) је филм који је у Америци познат као „Богови рата из дубина“, а рађен је на основу песме Едгара Алана Поа „Град у мору“. Таб Хантер је рударски инжењер из Америке који ради у Британији, у граду на обали мора. Када је море избацило беживотно људско тело, он је потрчао да ту вест јави својој земљакињи Сузан Харт, која је одсела у хотелу у близини. Изгледало је као да ће ово бити интересантна мистерија убиства, али се испоставило да ту тајанственим догађајима није крај. Касније, у току ноћи, Сузан је у хотелу отело необично биће. Таб и Сузанин ексцентрични пријатељ Дејвид Томлинсон и Дејвидова кокошка дали су се у потрагу и пронашли тајна врата која воде у пећину испод хотела. Њих троје су се запутили тамо и доживели невероватну авантуру.

Критички осврт: Ух, већ на самом почетку филма случај убиства, а у петнаестом минуту филма чудовиште оте девојку. Режисер Жак Турнер часа није часио. 🙂 Онда, након тога, много је часио. Двојица протагониста Таб и Дејвид завршили су врло брзо у том неком подводном граду или макар близу њега и онда су тамо срели Винсента Прајса и његове морнаре. И онда су причали, причали, причали, па мало рецитовали Едгарову песму, па причали, причали, па драмили, па опет причали, па причали.

С једне стране глумци су заиста унели много (и превише) емоција у глуму, а са друге стране њихове реакције биле су више него површне и млаке. И у потпуности су зависиле од фокуса тог тренутка (да ли је вулкан, да ли је књига, да ли је морнар) и све друго је моментално престало да буде важно. А онда би се фокус наново померио на неку мање битну ствар и све тако. Ту се некако провукао мотив вечите љубави Винсента према (рецимо реинкарнираној) Сузан, потпуно „преписане“ из филма о Дракули, али то је био само замајац приче и уопште није разрађен до краја.

На крају је уследила јурњава по морском дну која није била нимало узбудљива из разлога што уопште нисам схватио шта раде, нити колика је удаљеност између прогонитеља и прогоњених. Људи који су еволуирали у рибе (да, да и тога има) показали су се слабије покретним у односу на нееволуиране људе у металним ронилачким оделима. Све то прати најчуднији вулкан икад, чија се лава понаша као кафа која је надошла у брзом џоу. 🙂 Сама јурњава нема много смисла ни зато што стреле све време промашују велике и не тако брзе мете (људи су носили металне оклопе, забога милога), а и зато што су гађали и Винсентову љубљену Сузан. Не верујем да је ипак схватио да је не воли толико, јер поред вулкана који је невероватна претња и само што није прорадио сваког часа, њему је јурцање за њих троје очигледно било приоритет. Или ће бити да се опет фокус померио на мање значајну ствар.

Неки детаљи су ми промакли, као онај шта су морнари заиста радили када су их Таб и Дејвид први пут видели. Можда је то и разјашњено, али ми је промакло заиста. Свеједно, и да ми се разјаснило не би значајно поправило утисак. Овај филм је потпуно залудан и мислим да је то најбоља карактеристика која га описује. И то је права штета с обзиром на то ко га је режирао, који глумац је главни антагонист и на основу чије песме је рађен.

Едукативни моменат: Винсент није успео да спаси свој подводни град, а и био је превише негативан према свима. И зао. Али једна ствар му се мора признати; за спас свог града уздао се у науку, знање, образоване људе и књиге. И то је добар приступ у решавању проблема.

Оцена наставника:

1(нажалост)

houswith (Small)V na IVКућа са сатом у својим зидовима (The House with a Clock in Its Walls 2018) је филм рађен по истоименој књизи Џона Белера. Радња се дешава 1955. Овен Вакаро је десетогодишњак чији су родитељи страдали у саобраћајној несрећи. Бригу о њему је преузео његов необични ујак Џек Блек, који је заправо вештац. Он је одлучио да дечака подучи магији, али, како то обично бива, млађани Овен је платио цену свог неискуства и наивности и васкрсао злог вешца Кајла Маклаклана који има грандиозне и нимало добре планове са целим светом.

Критички осврт: Филм неодољиво подсећа на „Харија Потера“, па чак су и нека „магијска“ решења слична, попут зидних слика чије представе се покрећу. Додуше, у „Потеру“ су то биле праве, урамљене слике, а овде мозаици, али то је то. И, да, овде је магија доступна свима, а не само одабраним чаробњацима, што даје више простора деци која гледају да се уживе у лик дечака. Заправо, магија је овде више као манифестација духовног, што је ипак другачији приступ. И цео филм има нешто другачији приступ, мада је (холивудски) образац у радњи препознатљив. Филм има пристојну динамику и такве и ефекте, прилично маште, али је могло да се ради мало више и на томе да буде узбудљивији. Ипак, немам богзна шта да замерим. Леп је дечји филм, са нежном емоцијом и лепим порукама.

Џек је изврстан комичар и заиста има много харизме. Ни остали глумци нису лоши, укључујући и децу.

Едукативни моменат: Кејт Бланчет је рекла како све што је човеку потребно је један пријатељ. Можда не само један, додао бих ја, те можда не баш све што је потребно, али прави пријатељи јесу право богатство и ту сумње нема.

Оцена наставника:

5(малко климава)

never (Small)IVБескрајна прича (Die Unendliche Geschichte 1984) је немачки филм на енглеском језику рађен према књизи Михаела Ендеа. Дечак Барет Оливер је мета насилних вршњака који га прогоне. Једном приликом је, да би утекао од њих, улетео у књижару. Власник књижаре Томас Хил је у кратком разговору са дечаком схватио да овај воли књиге и некако га навео да „позајми“ једну, сасвим необичну. Барет је одлучио да, наместо да оде у учионицу и решава тест из математике, оде на таван школе и тамо у миру прочита књигу. Уз књигу је доживео невероватну авантуру у земљи Фантазији.

Критички осврт: Према мојим сазнањима, књига је вредно дело фантастике за децу, тако да је тиме режисер Волфганг Петерсон већ имао предност и у доброј мери је искористио. Филм је врло маштовит, са живописним ликовима и за оно време врло добрим специјалним ефектима које прати занимљива сценографија. Но, не баш увек и у сваком детаљу. Када је дечак јунак Ноа Хатавеј јахао свог змаја са ликом пса, прелетао је земљу Фантазију. И та Земља је у ствари наша Земља. Никакве фантазије у Фантазији нема; неких интересантних градова, двораца, бића… Све делује заправо јако пусто. Лепи су то предели, али су, па, обични.

Филм је свакако могао бити мало бржи јер је толико спор да је претио да ће се претворити у буквалну бескрајну причу. 🙂 Но, без обзира, прича је заиста добра и има сваког смисла, иако је бајка. 🙂 Пружа нежне емоције и мудре поуке, ако не већ узбудљиву радњу. Можда онај реваншизам на крају није био толико неопходан, али и на тај сегмент је прича морала да стави тачку. И пре него што ја ставим тачку на овај филм да кажем да су деца глумила заиста добро.

Едукативни моменат: Једини зликовац у филму, вук са флуоресцентним очима, био је потпуно у праву. Фантазија нема граница. И зато она представља неисцрпан ресурс који ваља користити.

Оцена наставника:

4(реална)

xfiles (Small)IVДосијеи Икс (The X-Files 1998) је филм рађен на основу истоимене серије. Двоје протагониста су Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), обоје агенти Еф-Би-Аја, задужени за истраживање паранормалних феномена. Овога пута су на трагу великој завери у вези са необичном епидемијом која се појављује на различитим локацијама. Испоставиће се да је зараза претња за читаво човечанство и да потиче из – свемира.

Критички осврт: Дефинитивно сам љубитељ серије „Досијеи Икс“. И имам још једно признање: најмање сам волео епизоде са ванземаљцима, а тема овог филма су управо они. Испоставило се да та тема у овом филму није реализована лоше. Ништа меастрално и ништа што већ није виђено, али није ни лоше.

Двојица људи који се појављују на почетку филма и 35.000 година п.н.е. приказани су са маскама које су блиске неандерталцима. Људи су тада већ увелико припадали истој врсти којој припадамо и ми и није ту било већих физичких разлика. Могуће је да нису били прелепи лепотани (мада и то не бих смео да тврдим), али нису били ни са толико израженим брадама, аркадама и свим другим избочинама на лицу. У време снимања овог филма можда то и није била позната ствар, али свакако је грешка већ у првим корацима режисера Роба Боумана. Међутим, други корак је већ био солидан, а трећи, кад се појављују Молдер и Скали био је маестралан (занимљива интрига, величанствена експлозија и јединствен однос између њих двоје). Подсетио ме је зашто сам волео ту серију. Иначе, и ако нисте гледали серију, сам Молдер увешће вас у причу о његовом раду и то на одличан начин. Тако да бих и тај део похвалио. И сам финиш када Молдер открива шта открива, динамичан је, интересантан и узбудљив и то са правом мером. Има и сцена које не бих похвалио. Јурњава по кукурузу им већ није баш била потребна. Сцена је потпуно бесмислена и неоправдано пропраћена узбудљивом музиком (уз то, кукуруз не опрашују пчеле и очигледно Роб треба да научи биологију). Такође, читава сцена у аутомобилу са Џоном Невилом је нејјасна, односно мотивација Џоновог лика, а и Џон је био предраматичан. Но, мора му се опростити јер је занат пекао у црно-белим филмовима. 🙂 Углавном, све те игре мачке и миша, односно Владе у сенци и Молдера су и у серији биле несрећно решене, тако да је то пренето и на филм и то јесте најслабији сегмент.

Наравно, велико је питање било хоће ли се младенци пољубити једном и напокон? И та тема је покренута, а како се завршила, не могу да откријем ако нисте погледали филм. Но, тренутак је свакако добро одабран у сваком делу сцене, само то ћу рећи.

Едукативни моменат: Само ћу цитирати славну реченицу овог славног јунака: „Истина је негде тамо“. Ако већ не садржи неку важну поуку, макар звучи кул. 🙂

Оцена наставника:

4(сигурно нисам баш скроз објективан)

the books (Small)VД букс оф књиге: Случајеви правде (The Books of Knjige: Slučajevi pravde 2017) је црногорски филм чија се радња дешава у луцидном свету где постоје фарме камионџија. Двојица некомпетентних инспектора Горан Вујовић и Душан Мачек покушавају да расветле случајеве убиства, али све што раде је да заправо и сами убијају недужне.

Критички осврт: Буксовци су потпуни лудаци. Давно се нисам оволико смејао и хумор јесте главни адут овог филма. Радња је ту тек толико да буде платформа на којој ће бити „линковани“ скечеви. Зато изгледа расуто и чак неповезано, макар у првом делу филма. Но, касније се све то повезује у колико-толико смислену причу, ако је у овом филму ишта смислено. Крај је одличан, ништа исфорсирано и никаквих јуначких преокрета, већ врло доследно урађен. У сваком случају, необично, оригинално и духовито. Нисам пратио рад Буксоваца и не знам да ли је ово најбоље што они могу да понуде, али је сасвим добро.

Едукативни моменат: У овако „помереном“ филму тешко је шта наћи едукативно, али истина јесте да сам уживао гледајући овај филм и у смеху који ми је донео. Хумор је лековит и треба га конзумирати сваки дан.

Оцена наставника:

5(несумњиво)

Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је (очигледно) драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да то лишће има необична, али и врло опасна својства.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка, коју је Рик гајио, како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас све то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо цену самоће и неинформисаности, тако да ни то није идеално решење.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када је кретао на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок, избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. Захваљујући пророчанским визијама, А. Џ. Кук је на аутопуту спасила себе, али и људе у колони аутомобила, чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу. Зато је отишла код једине преостале из те прве несреће Али Лартер како би затражила помоћ. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)