Лако Је Критиковати 153

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

realive (Small)Ускрснуће (Realive 2016) је филм о момку Тому Хјузу који је сазнао да болује од рака грла и да му је, чак и уз терапије, остало свега годину дана живота. Када је завршио све послове које је имао, како професионалне, тако и приватне, обелоданио је својој девојци Уни Чаплин да намерава да се убије и криогенски замрзне како би га оживели у будућности када медицина буде напредовала. Свој наум је и спровео у дело и заиста, након скоро целог века, будући научници су га оживели. Ипак, будућност није оно чему се надао.

Критички осврт: Толики народи удружише снаге: Белгијанци, Шпанци и Французи да направе научну фантастику, али им то напросто није пошло за руком. Режисер и сценариста Матео Жил се заиста очајнички трудио да направи дубок филм, али, макар код мене, ефекат је изостао. Да не знам да је Матео био косценариста и асистент режији у филму „Отвори очи“ из 1997. рекао бих да он напросто нема ни капацитета да направи оно што је замислио. Ипак, овај филм је побачај иако почиње врло успешном (и врло стварном) сценом рођења, а касније и (нестварном) поновног рођења. Нарација је требало да буде високоумна, а заправо је, најблаже речено, прозаична. У време снимања филма Матео је већ имао 48 година и видим да је очајан због тога што виталност тела му више није на нивоу неког двадесетогодишњака, те да је криза средњих година узела данак, али некако све то личи на типичну кукњаву мушкарца када се разболи. Више него патетична прича нам говори да нас тело издаје и болести нападају. И ту негде Матео тражи смисао живота, али га не проналази, баш као ни ми који смо утрошили тих 112 минута да одгледамо ово дело.

Дело је на неки начин наставак филма у чијем стварању је учествовао и које сам већ поменуо. Дакле, у том филму Едуардо Норијеги завршава тако што се буди из криогенског сна у далекој будућности и излечен, а у овом млађани Том тако почиње. Идемо даље и гледамо шта је било после у сасвим неинвентивно осмишљеном футуристичком свету где су сексуалне слободе доживеле свој врхунац, те људи будућности имају сексуалне групе и бивше партнере. Дакле, ништа пажње вредно. Међутим, судбина Томова негде од средине филма почиње да се одвија на занимљив начин и тек тада креће заплет. Можда да је Матео избацио 75% филма и оставио само тај део радње, могли бисмо да разговарамо о доброј идеји и сасвим солидној реализацији. И тек на крају филма дијалози су почели да се поправљају и да заиста имају дубину, оног тренутка када је Том донео одлуку и замолио Шарлоту ле Бон за помоћ. Глумци су свој део посла обавили сасвим добро, а највећи утисак ми је оставила Шарлота и због своје необичне лепоте. Финална сцена рађена по систему „ал не лези враже“ је наново приземљила филм јер је потпуно предвидљива и опште место.

Едукативни моменат: Бари Ворд је рекао како је бесмртност питање времена. Он је при томе мислио на напредак науке, али питање је да ли ће се тај напредак дочекати… Но, неки људи јесу постигли бесмртност кроз своја дела која вреде јер су прошла суд времена (Дарвин, Тесла, Андрић су тек неки од њих) и треба да нам буду узори.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

iljadu (Small)Хиљаду деветсто осамдесет четврта (Nineteen Eighty-Four 1984) је филм рађен према роману Џорџа Орвела из 1949. Џон Херт је становник замишљене супердржаве Океаније, у којој влада апсолутни тоталитаризам. Он даје све од себе да убеди своју околину да је предани поданик, али у тајности записује своје мисли и обилази забачену радњу са старим, њему мистериозним предметима. У једном тренутку се заљубљује у Сузану Хамилтон, као и она у њега. Власник радње са старим предметима Кирил Кјузак им изнајмљује собу и они су ту могли да поделе своје интимне тренутке; у тајности јер је њихова љубав забрањена. Испоставља се да је Кирил тајни агент тзв. мисаоне полиције и да их је све време шпријунирао, а потом и организовао њихово хапшење. Тек тада ће Џон и Сузана осетити сву мучнину система у којем живе.

Критички осврт: Без сумње у питању је одличан филм, утолико више застрашујући што је апсолутно актуелан. И писац Џорџ и режисер Мајкл Радфорд су ситуацију учинили екстремном, али су обрасци власти и понашања народа сасвим препознатљиви. Ово је филм који бих дефинитивно препоручио, уз упозорење да је веома тежак и мрачан. И похвалио бих Џонову глуму.

Едукативни моменат: Џон је рекао да није важно само остати жив, него и остати човек је такође важно. Заиста.

Оцена наставника:

5(да)

finalec (Small)Коначни сукоб (The Final Conflict 1981) је трећи део саге о антихристу који се у модерно време појавио на Земљи. У овом наставку антихрист је одрастао човек и глуми га Сем Нил. Он зна да према пророчанству из Новог завета Христ наново треба да се роди, а подозрева да ће се то десити у Енглеској. Зато је издејствовао да га председник САД Мејсон Адамс постави за амбасадора те државе, како би био тамо и учинио да сва деца рођена тачно одређеног датума буду побијена. Његови следбеници су започели стравичан масакр тамошњих беба, али божјим плановима тешко да чак и моћни антихрист може да се супротстави.

Критички осврт: Радња је добро започела и заплет је кренуо мање-више од самог почетка. Међутим, филм не приказује ултимативну битку добра и зла, као што наслов сугерише, већ је највећи део посвећен припремама за њу и неуспелим покушајима монаха који су се истрчали пре времена. То све није неинтересантно, али није ни претерано узбудљиво, а још мање библијски епско. Некако се све време противници врте једни око других, али ништа се много не дешава. Заправо се манир претходног наставка само наставио, са нешто конкретизованијим борбама. Ту је негде добро уклопљена љубавна прича (ако то јесте заиста) између Сема и Лисе Хароу и реално немам ту много шта да замерим, али је све то могло да буде интензивније, грандиозније. На крају крајева, апокалипса се спрема, али она као да је елегантно заобишла овај филм.

Филм има неколико ефектних сцена, а посебно се издваја лов на лисице и све оно што се дешава током тог лова. Међутим, у те сцене се сигурно не убраја и последња, која је приземљила филм. Сем је дозивао кавгу са поново рођеним Христом који је, ако сам добро разумео, беба? И то на месту где га је Лиса довела како би му она и свештеник Росано Браци направили сачекушу… Ништа ми није јасно у тој сцени, а улога малог Христа ми тек није јасна у читавом филму. Дијалози у филму нису лоши и има ту много мудро изреченог, али се ту није развила филозофија даља од просечног мотивационог говора политичара. Ту је филм имао потенцијал, али аутори то некако нису искористили.

Едукативни моменат: Иако је Антихрист, Сем је добро рекао што се тиче младих људи. Старији им кажу како треба да порасту како би рекли своје мишљење, а заправо се уздају у то да када млади порасту мислиће исто као и стари сада. Треба саслушати сваки став, па тако и младих људи јер иако искуство старих јесте драгоцено, млади су више у току са модерним новотаријама. Од сваког је могуће нешто научити.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

p11421864_v_v8_aaПодмукло: Поглавље 3 (Insidious: Chapter 3 2015) је трећи наставак истоимене франшизе. Ово је, у ствари, приквел. Девојчица Стефани Скот је дошла код медијума Лин Шеј јер је убеђена да њена покојна мајка Ели Китс хоће да је контактира. Лин је напустила свој спиритуални посао, али ипак одлучује да помогне девојчици и пронађе њену мајку у свету мртвих. Међутим, проблем је што ентитет који жели да ступи у контакт са девојчицом није њена мајка и нема добре намере.

Критички осврт: Ово је објективно најслабији део у франшизи, мада има шмека, морам признати. Ли Ванел и Ангус Сампсон унели су духа у филм (додуше, они и јесу ловци на духове, али нисам баш мислио на такве) и понешто комедије. У једном тренутку филм је мало и заличио на „Истериваче духова“, но, већим делом је заличио на много пута виђени хорор са духовима и то ми је засметало. Ово је класичан хорор, који има предвидљивих и сцена и предвидљивих ефеката у тим сценама.

Како би унео неке новине, Ли (који је и режисер у овом случају) некако је ситематизовао свет духова (те направио поделе и светова и духова), али га уједно није и разрадио.

Едукативни моменат: Дермот Малрони је хтео да избаци Лија и Ангуса из своје куће, сматрајући их неупотребљивима. Но, Лин им је нашла улоге. Сваки члан тима може да допринесе, само треба наћи начин како га укључити.

Оцена наставника:

3(плус)

if (Small)Ако се ципела уклапа (If the Shoe Fits 1990) је модерна бајка о Пепељуги која се дешава у Паризу. Тамо доминира модни дизајнер Роб Лоу, који је у последње време изгубио инспирацију и колекције му нису дочекане са очекиваним одушевљењем. За њега ради гардероберка Џенифер Греј, која жели да буде дизајнер ципела. Међутим, надмени Роб је не примећује. Зато ће се умешати вила Андреа Фереол и учинити да неугледна Џенифер постане права лепотица и нова Робова инспирација.

Критички осврт: Добро што је наивно, такве су и бајке (а такве су и осамдесете које ни у 1990. нису изгубиле свој утицај), већ што је испразно. Сведени дијалози, радња која је превише погодна и исфорсирана, као и врло лабава глума готово свих су главни утисак о овом филму. Уз све то, филму фали шмек и мало квалитетнијег хумора, или макар смешних ситуација (чини ми се да има свега једну). Филм је објективно лош и заправо бих га могао упоредити са џанк фудом – једете је, иако заиста јесте лоша. Тако је и са овим филмом – гледљив је (питак) упркос свему, ведар и шаље сасвим добре поруке о површности спољашње лепоте и правој вредности унутрашње.

Едукативни моменат: Андреа је рекла Џенифер како она не зна ко је. Али је додала да докле год Џенифер зна сама ко је, онда је то једино и важно. Дакле, није много важно ако нас други не знају, битно је познајемо сами себе.

Оцена наставника:

3(објективна је можда чак и двојка)

artemis (Small)Артемис Фаул (Artemis Fowl 2020) је филм рађен према истоименој књизи Овена Колфера из 2001. Главни протагониста је дечак чије је име у наслову (тумачи га Фердија Шо) и који је ингениозан. Школа га не занима много јер ју је превазишао и највише воли дружење са својим оцем Колином Фарелом. Међутим, ти тренуци када проводи време са оцем су ретки јер је овај често одсутан због посла. Једног дана за Артемиса се све мења јер из медија сазнаје да је његов отац осумњичен за крађу, а одмах потом и да га је отело некакво мистериозно биће. Артемис је уцењен да ако не пронађе врло моћан магични предмет, биће ће му убити оца. Тада сазнаје и да су магија и магијски свет стварни и да му отац није причао о свету бајки без разлога.

Критички осврт: Ово је филм који су и критика и публика руинирали јер су имали толико очекивања због књиге која се високо котира. Ја књигу нисам читао, па зато нисам подлегао општој мелодрами. Филмић је сасвим у реду, са причом која је чак донекле и паметна. Није богзна шта, али хајде да будемо искрени; ни први филм о Харију Потеру није имао усхићења вредну радњу, па ипак су сви били задовољни. Улоге су подељене веома добро и глумци су их сасвим коректно одрадили. Специјални ефекти и технолошке идеје нису ништа што оставља без даха, али су сасвим фине.

Има филм и мањкавости, па тако и превише наглашене срцепарајуће сцене, а премало атрактивних локација, те крај који је претерано развучен. Но, ништа што бих баш могао да замерим. Ја бих франшизи коју овај први наставак најављује дао шансу.

Едукативни моменат: Артемис је рекао како су очи пријатеља право огледало. Ништа ја на ту мудро не бих додао.

Оцена наставника:

4(мало слабија)

navigator (Small)Лет навигатора (Flight of the Navigator 1986) је Дизнијев филм о дванаестогодишњем дечаку Џоију Крамеру, коме је једина брига што га иритира његов млађи брат. Једно вече је кренуо у комшилук по брата, који је тамо провео дан у игри са другарима, а кроз шуму. Тада је упао у јарак и на тренутак изгубио свест. Кад се пробудио, наставио је ка својој кући и тамо га је дочекало изненађење: у њој више није живела његова породица. Врло брзо Џои је открио и да су се све остале ствари промениле.

Критички осврт: Филм има и својих белих и црних бисера. Детективу Рејмонду Форчиону није било довољно што је пронађена слика и прилика детета у истој одећи после осам година, већ је морао да га пита и ко је председник САД. Да ли одговор дечака доказује било шта? Хауард Хесеман глуми научника и презива се Фарадеј. Добро се није презивао Тесла или Ајнштан. Но, добро, то су ситнице. Сама идеја и прелазак Џоија из једног доба у друго, сасвим су добро осмишљени. Кулминација приче нема много „меса“, тако да мање-више садржи јурцање дечака Џоија свемирским бродом, без превише изазова за малог хероја и његову породицу. Свеукупно, ово је један наиван, симпатичан дечји филм, без много удубљивања.

Едукативни моменат: Хауард је био превише обузет значајним открићем да би мислио о добробити дечака. Некада нам је посао изазован и некада имамо велике амбиције, али је увек погрешно да их остварујемо чинећи штету другима.

Оцена наставника:

4(минус)

destinationmoon (Small)Дестинација Месец (Destination Moon 1950) је филм о томе како су власници великих компанија одлучили да подрже Владу САД и да саграде летелицу којом ће одлетети на Месец. И више од тога; неки од њих су се сами отиснули на то путовање.

Критички осврт: Ауторитет у области СФ-а Исак Асимов је за овај филм рекао да је први интелигентни филм направљен у овом жанру. Заиста, у овом филму нису направљене грешке које су биле честе у старињским (па и нешто новијим) свемирским филмовима, попут оне да се чује како брод лети свемиром. У ствари, овај филм у доброј мери има и научни и уопште озбиљан приступ теми. Такође су такви и специјални ефекти, колико год је то било могуће, мада ситних пропуста има.

Оно што смета овом филму је недостатак било какве маште. Режисер Ирвинг Пичел се толико трудио да филм буде научно поткован, да је некако тај аспект изоставио. Но, филму не мањка узбудљивих дешавања, али је и то некако сувише технички одрађено. Другим речима, прича је испричана коректно, али не довољно добро да би нам оставила неки дубљи утисак. Верујем, ипак, да овај филм јесте значајна лествица (у историји кинематографије) у научно фантастичном жанру и вредност му се не може оспорити.

Едукативни моменат: Џон Арчер је одржао презентацију за индустријалце са циљем да их приволи да уложе новац за путовање на Месец. Када су га питали која је корист од тога, није умео да им каже, али јесте рекао да је то авантура коју не би требало пропустити. Другим речима, некада треба да се прихватимо неког посла не само зато што видимо корист од њега, већ и због стицања драгоценог искуства.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

atlantis (Small)Лига правде: Трон Атлантиде (Justice League: Throne of Atlantis 2015) је двадесет и први по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овом наставку Лига се суочава са опасношћу из морских дубина. Тамо се налази град Атлантида са врло амбициозним принцем Ормом који жели да уништи сувоземни свет. Међутим, у том сувоземном свету живи његов полубрат Артур, који је прави наследник престола и који може да повеже два света у мирољубиву коегзистенцију. Јасно је да он постаје савезник Лиге како би се спречио рат и убијање људи.

Критички осврт: Нејасна ми је Ормова војна тактика. Он је способан да произведе цунами који би разорио Метрополис, а и поплавио га. Његова војска би се лако онда изборила са свим преживелима јер може да дише под водом, што обични људи не могу. Буквално копнене трупе не би имале никакве шансе. Наместо тога, Орм је повукао цунами и кренуо у копнену битку против војске у Метрополису. Остало у филму је углавном јасно, класично и предвидљиво. Љубавни моменти између виђених парова одрађени су без емоција, док је у неким другим ситуацијама све превише помпезно и патетично. Премало је изазова постављено пред главне ликове, тако да нема ни узбудљиве акције, док су преврати превише бледи. Ову епизоду су баш исфушерили.

Едукативни моменат: Капетан подморнице је рекао свом војнику како не носе сви хероји плашт. И то је тачно из најмање два разлога. Први је што нам нису потребне супермоћи да бисмо били хероји, а други је што плашт не чини јунака, већ његова дела.

Оцена наставника:

1(може мали плус)

red (Small)Бетмен: Под црвеном капуљачом (Batman: Under the Red Hood 2010) је осми филм из горепоменутог серијала. У Сарајеву, Џокер је успео да зароби и убије Робина. Бетмен је прекасно стигао да спаси свог помоћника, те га је затекао мртвог. Након неког времена у Готаму, Бетменовом граду, појавио се криминалац који носи црвену кацигу и решен је да преузме лидерство од највећег гангстера Црне Маске. Бетмен се уплео у ову борбу криминалаца и открива да мистериозни лик испод црвене маске има планове и са њим, једнако као и са виђенијим криминалцима града.

Критички осврт: Ово је једна врло озбиљна прича, сјајно испричана и са мером. Таман свега има колико треба; акције, преокрета, драме, па и мало мистерије, мада се тајна да наслутити.

Едукативни моменат: Робин није могао да схвати да је Бетмену толико тешко да пређе границу морала. Бетмен је пробао да му објасни да би то било заправо веома лако и да је најтеже не прећи је. И то је заиста тако.

Оцена наставника:

5(стамена)

Лако Је Критиковати 152

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

gods (Small)Лига правде: Богови и чудовишта (Justice League: Gods and Monsters 2013) је двадесет и трећи по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Ради се о алтернативној верзији Ди-Сијевог универзума, где је Супермен заправо син негативца Зода са Криптона, а Бетмен је вампир који је то постао због још увек неиспитаног прогресивног начина лечења (који је применио на себи самом). Упркос томе, они спроводе правду на Земљи, мада су њихове методе значајније крволочније у односу на методе нама већ познатих јунака. Зато нису омиљени међу људима, а тек постају непопуларни када почињу убиства научника која изгледају као да су их починили чланови Лиге правде. Супермену и Бетмену је јасно да им неко намешта убиства, али прекасно стижу да их спрече. Једини траг који имају је преживели сведок, Бетменов најбољи пријатељ Вил Магнус, али који је јако повређен и практично у коми.

Критички осврт: Цртежи људи су такви да два пријатеља изгледају као једнојајчани близанци. Веома је тешко разликовати ликове ако је велики број њих исти. Све остало бих похвалио, пре свега поставку приче која је другачија макар што се тиче позадинских прича сваког јунака, а које су опет добро уклопљене у главну причу. Преврат је врло фино осмишљен, нема патетике готово уопште, а чак ми се и музика допада. Лепо, нема шта.

Едукативни моменат: Лекс Лутор је дао Супермену податке са којима је могао да унапреди земаљску науку, а са речима да буде прави херој. Прави хероји то и раде, унапређују сваку област људског живота на сваки начин, па и личним примером.

Оцена наставника:

5(готово без мане)

unbound (Small)Супермен: Одвезан (Superman: Unbound 2013) је цртаћ о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Овога пута суочио се са Брејнијаком, необичним бићем који сакупља градове светова (које потом уништава) у свом необичном свемирском броду.

Критички осврт: Цртежи јунака су интересантни, мада сувише слаткасти, као да гледам неку епизоду о Барбики. Акција је слаба тачка овог филма, те има пушкарања са неколико метара раздаљине где нико не погађа никог, па чак ни завезаног таоца, а и Супермен се толико борио са роботом на Земљи, да би као од шале покидао армију таквих на другој планети. Међутим, све остало је готово одлично, а посебно ми се допада режија. Антагониста Брејнијак је више него занимљив, али то већ није постигнуће филма, већ стрипова у којима се појављује. Но, свакако је требало направити филм о суперзликовцу који има такву мегаломанску идеју. Његова жеља превазилази пуко владање светом; он жели да постане свет и то чини на врло маштовит начин. Занимљиво доиста, а динамика је могла да буде за нијансу бржа.

Едукативни моменат: Супермен је рекао својој рођаки да не може да зна битне ствари ако му не каже. При томе је мислио и да не може да јој помогне, такође. Ако желимо да друге особе у нашој околини знају шта нас тишти, морамо им рећи.

Оцена наставника:

5(на четири)

superfor (Small)Супермен IV: Потрага за миром (Superman IV: The Quest for Peace 1987) је четврти и последњи наставак о овом суперјунаку, а да га тумачи Кристофер Рив. Светски мир је угрожен и земље света се наоружавају и такмиче која ће да направи више нуклеарних ракета. Супермену етика није дозвољавала мешање у ствари Земљана, али када је схватио да је Земља и његов дом, решио је да се умеша и разоружа цео свет. Ту његову активност је искористио Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор (Џин Хекман) како би направио Нуклеарног Човека (Марка Пилоуа) који има довољно моћи да га порази.

Критички осврт: Добро, већ сам одавно прихватио да Супермен подноси услове свемира боље од водених медведића, али да му при томе и плашт лепрша, аман људи, превише је! И тим превише почиње четврти део саге у којој је звезда Кристофер. И надаље се филм одвијао пренаивно. Бег Лекса Лутора из затвора је буквално као из цртаћа о Душку Дугоушку. Ни стварање Нуклеарног Човека ништа боље није, а тек његовог костима… Режисер Сидни Џ. Фјури је показао такву машту какву нису његови претходници (двојица Ричарда), која би се већ могла назвати и сулудом. Марк долази до Џина и већ зна да је он његов творац и да мрзи Супермена. Нису то баш сазнања које се наслеђују путем гена… Нејасно је и како је генетичким инжењерингом настао такав, ако ћемо баш да детаљишемо.

Борба између Супермена и Нуклеарног мена су некако неуверљиве, као некакво мешкољење, гуркање… При томе Нуклеарни Човек разваљује све виђеније грађевине по свету, а Супермен зачепљује вулкане и показује моћи до тада невиђене. Рецимо, видом рестауира Кинески зид. Сидни је укупно направио низ скечева наместо филма. Тако смо добили дупли састанак Кристофера, Супермена, Марго Кидер и Маријел Хемингвеј тек да бисмо видели симпатична решења Сиднијева како ће се Супермен појавити у исто време са својим алтер-егом. И свака сцена је таква, некако одвојена од осталих. При томе се радња котрља и има ту неких зачетака идеја, али све је то јако слабо и најчешће мимо сваке (научне) логике. Рецимо, добра је фора да је Супермен померио Месец и изазвао помрачење Сунца које је извор енергије за Нуклеарног Човека, али је овај успут носао по свемиру Маријел и ова је преживела иако ју је добрано одвојио од планете. И шта је хтео са њом уопште тамо? Овај филм чак не може да се вади ни на шарм, јер су га исцрпли ранији наставци, а и, ако ћемо искрено, ни по том питању није у равни са њима.

Едукативни моменат: Чак је и супериорном Супермену била потребна пажња пријатеља, у овом случају Марго. Зато немојмо је ускратити драгим људима, ма колико год мислили да им не помаже много када су у проблему.

Оцена наставника:

2(са микро плусем)

boggy (Small)Боги Крик (Boggy Creek 2010) је хорор о чудовишном бигфуту који обитава у месташцету чији је назив у наслову филма. Мелиса Карнел је одлучила да проведе недељу дана у брвнари свог покојног оца, а њена најбоља другарица Шевон Киркси је одлучила да јој прави друштво и успут повела још њих троје. И свих петоро ће настрадати од чудовишта које се крије у шуми.

Критички осврт: Нисам гледао много филмова о бигфуту, али подозревам да овај сигурно није репрезентативан. Прича је потпуно безвезна. Мелиса готово читав филм или плаче или флертује са сваким доступним мушкарцем (нема их много, додуше), а све уз пригодну музику. Ту се одвија и некаква сапуница са све љубавним троуглом, али то све тако споро иде и толико је досадно да је напросто мучно гледати. У исто време дешавају се некаква убиства и двојица полицајаца их истражују, али читава та њихова активност престаје у току филма и до краја јој помена нема. Тако да ми њихова улога уопште није јасна. Нешто је јаснија улога Корија Харта, али без већег ефекта. Цео филм је без ефекта, заправо.

Едукативни моменат: Тешко је било шта едукативно пронаћи у оваквом филму, али рецимо да је показан пример правог пријатељства које је показала Шевон. Она је била уз своју другарицу док је ова туговала за својим оцем. Најлакше је бити уз неког када се лепо проводимо, али у тешким моментима само ће прави пријатељи бити уз нас.

Оцена наставника:

1(зацементирана)

shining_linen (Small)Исијавање (The Shining 1980) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 1977. Џек Николсон је писац који је аплицирао за посао чувара хотела на Стеновитим планинама. Хотел је тада био затворен због снежних мећава, а Џек је видео прилику да у потребној тишини напише роман. Са њим су дошли и његова смушена жена Шели Дувал и мали син Дени Лојд. Менаџер хотела Бари Нелсон упозорио је Џека да је његов претходник полудео, можда због изолације, те побио своју породицу. То није разуверило Џека у намери да зиму проведе ту. Но, већ после месец дана, чудновате ствари су почеле да се дешавају и да утичу највише на Џеково расуђивање. Ускоро је и Шели, иначе пуна разумевања за свог мужа, схватила да је он у ствари веома опасан.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму је да се Џек превише кревељио и да је буквално појео улогу, не оставивши чак ни мрвице за саму причу. Са друге стране, он то заиста сјајно ради и дефинитивно је духовит, тако да ипак има моје симпатије. Међутим, оно што му је замерио Стивен заиста стоји. Поента је била да Џек полуди током боравка у хотелу, а он већ није изгледао сасвим нормалан ни када се појавио у првој сцени на разговору. Интересантно је да је Стивен мрзео овај филм, пре свега зато што је режисер Стенли Кјубрик променио „смер“ из натприродног хорора у слешер, преневши зло из објекта хотела у ликове. Међутим, независно од књиге гледајући, не бих рекао да је много погрешио. Истина је да је акценат на односу троје протагониста и на њиховим карактерима, али све то не изгледа уопште лоше урађено (ни у режији, ни у глуми), са довољно натприродних елемената колико да подгреју целу ситуацију. Филм можда није толико динамичан колико је интензиван.

Сцене су врло ефектне, а неке су и антологијске, попут оне када Џек пробија врата секиром и каже: „Венди, стигао сам кући“! Мени је једна од ефектнијих сцена када је држао сина на крилу и објашњавао му како је толико дивно у хотелу да би волео да ту остану заувек (сцену пре тога дечаку су то рекли духови убијених девојчица). Клиња је ту супер одглумио страх, али је Џек био толико застрашујућ да то и није било тако тешко. Морам да похвалим и Шелину глуму, која је ипак успела да дође до изражаја, што је у овом случају био велики подухват.

Едукативни моменат: Џек је у интервјуу за посао изјавио како му се неће десити лоше ствари након догађаја са његовим претходником Филипом Стоуном. Међутим, ипак су се десиле. Никада не можемо баш бити сигурни да ли ће нам се десити нешто, а и како ћемо ми реаговати на то. Другим речима, боље је да покажемо својим делима, него да тврдимо унапред да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

4(плус)

theomenstariji (Small)Предзнак (The Omen 1976) је филм о апокалипси коју најављује Нови завет. Грегори Пек је политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Ли Ремик се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Мартин Бенсон саопштио Грегорију да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Грегорија је да Ли ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Грегори тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Грегори и Дејвид Ворнер су направили баш драматчну сцену када су са гробља бежали од паса, али су иначе готово све сцене такве – предраматичне, а посебно је театралан био Дејвид. На крају је чак и главу изгубио. Но, све у свему, филм је класик, култни и одличан, нема ту шта.

Едукативни моменат: Грегори је увек захтевао доказе за тврдње других, па је тек онда реаговао. Тако је захтевао и доказ од Леа Макерна да је дечак заиста ђаво. Додуше, ми нећемо тражити баш доказе натприродних појава, али свакако треба, посебно у овом времену, да тражимо доказе за многе тврдње, пре свих оне „научне“, како бисмо даље деловали.

Оцена наставника:

5(јасно)

omeen (Small)Дејмијен: Предзнак II (Damien: Omen II 1978) је наставак претходног филма. Дејмијен је сада порастао (глумио га је Џонатан Скот-Тејлор) – има дванаест година и живи са својим стрицем Вилијамом Холденом. Заједно са Вилијамовим сином Лукасом Донатом похађа војну школу. Неколико различитих личности показује интересовање за дечака; једни су мистериозни и заштитнички расположени, а други су сумњичави и уплашени од њега. Наиме, сви докази говоре у прилог томе да је Дејмијен антихрист, али ко год да пронађе неки доказ о томе, умире под необичним околностима. На крају ће Вилијам открити истину, али ће бити сам и биће сувише касно.

Критички осврт: Овај део је значајно слабији од првог. Најпре, прича је монотона; појединци откривају или истину или необичности у вези са дечаком и онда умиру на врло маштовите начине. И ту постоје два проблема: први је што мистерије заиста нема, као што је био случај у првом филму, а други је што је смрт толико извесна на сваком кораку јер је моћ ђавола неограничена да је само питање како ће тај неко погинути, не и да ли ће успети да преживи. Нема мистерије, нема узбуђења, а нема ни неизвесности. Било је јасно као дан каква је улога Ли Грант, те ни финална сцена није поправила утисак.

Режисери Дон Тејлор и Мајк Хоџиз су унели у филм и причу о курви вавилонској и десет римских краљева, што је можда могло да допринесе да све то буде мало маштовитије, али некако је нису разрадили. Додуше, Ли је доживела судбину какву јој легенда и прописује, али свеједно. Олакшавајућа околност је што је овај део требало да премости период између детињства и одраслог антихриста, што не даје богзна какве могућности. Но, није дао ни ништа много новог целокупној причи.

Филм није неинтересантан, има ту ефектних сцена, солидне глуме, али мањкају поруке и метафоре којих је и те како могло да буде.

Едукативни моменат: Иако је Ли урадила све што је антихристу било потребно, ипак је доживела злу судбину. Не можете очекивати милост, ако не показујете милост према другима. Заправо, не можете очекивати било шта ако другима то не пружате.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, чак)

amulet (Small)Амајлија (Amulet 2020) је прича о човеку Алеку Секарјануу који је након војног рока у рату (где је вршио минорну функцију) постао бескућник и најамни радник. Склониште у коме је живео се запалило и он се тада отровао угљен-моноксидом, али га је пронашла и одвела у болницу часна сестра Имелда Стонтон. Она му је предложила да буде подстанар у кући Карле Јури, девојке која добро кува и која се брине о болесној мајци затвореној на тавану. Ни Алек, ни Карла нису фасцинирани овом идејом, али он ипак почиње да живи код ње, мада му његова улога није јасна. Како се радња одвија све ће му бити мање јаснија, али ће схватити да се велико зло крије у тој кући.

Критички осврт: Прво што сам уочио у филму је одлична фотографија. Сценаристкиња и режисерка Ромола Гари се заиста потрудила да филм учини визуелно упечатљивим, не увек и допадљивим, јер кућа у којој Карла живи трошна је и застрашујућа. За разлику од других режисера, Ромола се није трудила да створи тескобну атмосферу каква би оваквом филму приличила; она је тескобу препустила глумцима и они су били заиста на нивоу задатка, посебно Алек, Карла и Ангелики Папулија. Такође, Ромола је направила нешто заиста оригинално и то се види по непредвидљивом преокрету на крају. Са друге стране, грех који је Алек починио у шуми као војник већ је био јасан од половине филма, али тај део Ромола и није хтела да сакрије. То је заправо и тема, па на неки начин и поента филма. Ово је реч феминисткиње упакована у готово па уметнички филм, са много метафора које се односе на родне разлике и површне норме које их прате.

Рекао бих и да је Ромона врло надарен режисер јер је успела без много увода да створи мистерију и да је одржава практично цео филм и да уз врло спор темпо одржи моју пажњу до краја. При томе није направила класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз јаку музику, али свакако има језивих детаља. Ликове је разрадила у сасвим довољној мери и мање-више све је урадила како треба, те пружила једну квалитетну, оригиналну причу. Ја је оцењујем одличном оценом, мада подозревам да се неће свима допасти.

Едукативни моменат: Имелда је рекла како напред није једини пут. Има и других путева. Иако то не изгледа прогреивно, свакако је тачно, а некада и потребно. Пре него што кренемо у неки посао напред, уопште није лоше да се вратимо неколико корака уназад и проценимо како смо тај посао урадили раније, шта је било добро, а шта лоше. Тако ћемо моћи наредни посао да унапредимо.

Оцена наставника:

5(од мене)

UnknownПодмукло (Insidious 2010) је први филм у истоименој франшизи. Патрик Вилсон и Роуз Берн су пар који се преселио у нову кућу са троје деце. Међутим, њихов најстарији син Тај Симпкинс, али ипак мали, вршљао је по тавану, пао је и повредио се. Повреда није изгледала велика, па су га родитељи сместили на спавање. Ујутру, ипак, нису успели да га пробуде. Дечак је пао у кому и то је за лекаре који су извршили разне тестове остала мистерија јер је све било у реду са њим. Од тог тренутка су почеле необјашњиве ствари да се дешавају у кући. Роуз је уверена да је кућа уклета и замолила је мужа да се преселе. Они су то и учинили, али се кошмар тиме није завршио. Патрикова филмска мајка Барбара Херши је зато предложила мање конвенционалну помоћ у виду екипе за лов на духове.

Критички осврт: Ово је један више него солидан хорор. Има подоста страве и заиста је узбудљив. Наравно, могло је то да буде још страшније и још узбудљивије, али и ово је са-а-асвим у реду и са интересантном идејом. Додуше, видео сам је већ у цртаћу „Константин“, али он је снимљен осам година касније, тако да овај филм има првенство.

Едукативни моменат: Ангус Сампсон је у препирци рекао како слика говори хиљаду речи, а Ли Ванел је одбрусио да и речи говоре хиљаду речи. И обојица су у праву, са тим да пажљиво треба бирати и слике и речи.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

astralnapromuklos (Small)Подмукло: Поглавље 2 (Insidious: Chapter 2 2013) је наставак претходног филма. Када се Патрик Вилсон вратио из света мртвих, то више није био он. Његово тело запосео је психопата и масовни убица (глуме га удруженим снагама Том Фицпатрик и Тајлер Грифин). Зато је Патрикова породица угрожена, али ће у помоћ наново прискочити ловци на духове, па чак и њихов упокојени члан Лин Шеј.

Критички осврт: Овај део није разочарао, као што то наставци умеју да ураде. У питању је довољно језив, динамичан и узбудљив хорор у којем, зачуђујуће, нико конкретно није убијен (Лин не рачунам јер је убијена у претходном наставку, као ни бројне жртве убице јер се злочин дешавао давно, пре времена ове приче). Режисер Џејмс Ван је закомпликовао причу, али не у тој мери да је тешко пратити је. Напротив, нит радње је једна, али се ту некако миксују прошлост, садашњост, свет живих и мртвих, масовна убиства од раније и претња која постоји сада; све довољно добро повезано, тако да је заиста конзистентно. Једино истрага полицајца Мајкла Беха штрчи и као да је замешатељство полиције сметала Џејмсу, а због логике дешавања није могао да је не укључи. Углавном, Мајкл је закључио да Лин није удавио Патрик, а на основу форензичких доказа (није ми јасно којих) и то јавио супрузи Роуз Берн и то је то… И тако направио рупицу у филму.

Оно што бих још могао да замерим овом наставку је предвидљивост у појединим сценама, а и то да не можете одгледати овај филм ако нисте видели претходни (што код четвртог дела није случај, на пример) јер здраво сумњам да се из овог дела може схватити претходна прича и ликови који је чине. Но, опет, многе франшизе су тако рађене, тако да ту замерку не могу да узмем за веће зло.

Едукативни моменат: Лин је чак и упокојена нашла начина да помогне Патрику и његовој породици. Тешко да ће се у реалном свету наћи неко са таквим натприродним моћима, али ако неко заиста жели да помогне, наћи ће начин.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је политичар чија је каријера у успону и кумче председника САД. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна, а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали претходни филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али некако не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то изгледа више него живописно. Заправо, изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне жиле. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ, али то није замерка. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. Међутим, могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. Невоља је што је на тај начин испало нејасно шта је у ствари намена читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се све то могло објаснити, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене многи већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, такође, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је кугла учествовала.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

dejavu (Small)Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

mindgamers (Small)Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

3(танкица)

hejliks (Small)Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

1(на два)

EXTINCTION art (Small)Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

4(мртва, као зомби)

Ibiza UndeadИбиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

2(ипак не може три)

Ink - poster (Small)Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

5(мајушни минус)

indianalast (Small)Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

5(ништа слабија од оних за претходне наставке)

robinhood (Small)Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

4(с минусом на квадрат)

wizardveverly (Small)Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

4(колика-толика)

batmanunite (Small)Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али невоља је што урушава логику ангажовања заносне Танит Феникс. Она је покушала да врло запетљаним и тежим начином дође до онога што је гомила младих практично добило као улазницу за журку. Довољно је било да је и она међу њима и да је помодно закаснила јер смо научили да је смртно опасно доћи раније. Такође, нејасно је како ју је уопште Феликс Мосе и ангажовао, с обзиром на то да га је Себ очигледно заробио на препад. Да додам и да је Феликсов флешбек потпуно непотребан. Но, чак и ако занемаримо све то, ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

simpsonovi (Small)Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

5(жемо)

thebeast (Small)Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

aqua (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

4(плус)

justiceleague (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

legoscooby (Small)Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

4(мало тананија)

alex (Small)Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

2(на један, а може и један)

ghost (Small)Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

5(пренаградио сам, знам)

dradula (Small)Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

1(може плус)

unforg (Small)Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

3(вероватно на два)

stalker (Small)Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

5(нема шта)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у празну кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)