Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Advertisements

Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 92

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ejecta (Small)IИзбачени материјал (Ejecta 2014) је филм о човеку Џулијану Ричингсу, који у интернет круговима важи за великог познаваоца астрономских догађаја, па и оних који укључују ванземаљски живот. Млади ентузијаста Адам Сејболт добија мејл од Џулијана и одмах креће до њега, иако то подразумева четрнаест сати вожње. Оно на шта је наишао превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Ово је варијанта „Вештица из Блера“, али наместо вештица у овом случају су ванземаљци. И ако су поменуте вештице за оно време биле нешто иновативно, ако већ не и квалитетно остварење, сада је то већ депласирано. И далеко је, али заиста далеко од квалитетног. Има ту некаквог покушаја драме, али што се тиче радње, она не постоји ни у покушају. Све време се нешто јурцају, муче, убијају, али потпуно бесциљно. И при томе сва та мука је узалудна јер је и невероватно досадна. И оно мало радње што има, сасвим је класично, баш као и ванземаљци – виђени много пута до сада.

Лик који тумачи Џулијан, иначе глумац који је једнако ружан колико и харизматичан, заиста је иритантан са свим својим неартикулисаним понашањем. Но, не могу да кажем да су глумци потпуно лоши.

Едукативни моменат: Адам jе добио мејл од Џулијана и кренуо је да се састане са њим, иако није био сигуран да га је заиста Џулијан контактирао. И то је веома, веома погрешно. Ако нисте сигурни са ким се дописујете преко нета, никако не треба да се састајете са том особом јер можете завршити много горе него Адам у овом филму (који је завршио са главобољом и амнезијом).

Оцена наставника:

1(на два или два на један)

EPIII_RotS_poster (Small)Звездани ратови: Епизода III – Освета сита (Star Wars: Episode III – Revenge of the Sith 2005) је шеста епизода саге, али трећа према хронологији догађаја. Џедај Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) и бивша краљица планете Набу Падме Амидала (Натали Портман) су се венчали и она је остала у другом стању. Међутим, млади џедај има (пророчанске) снове да ће његова љубљена да умре на порођају. То га чини очајним, али и подложним тамној страни, односно злом ситу Палпатину (Ијан Макдиармид) који је видео прилику да Скајвокера придобије ради постизања великих амбиција; владавине галаксијом.

Критички осврт: Колико се Хејден снашао у улози младог и недоказаног ученика џедаја у претходном делу, толико се у улози одраслог мрачњака није снашао уопште. У ствари, подозревам да је он онај тип глумца кога улога мора да „погоди“ и да буде што сличнија његовој личности, иначе ништа од посла. 🙂 И дијалози између њега и лепе Натали знатно су сведенији у овом делу. Можда је сценариста Џорџ Лукас испуцао све романтичне и поетичне мудролије, па за овај наставак није остало бог зна шта.

Приметио сам да Џорџ има проблем са рукама. Ако бисмо бројали одсечене руке у овој саги, било би их заиста много. Ако изузмемо спорадичне споредне ликове, без руку је остао млађани Хејден у претходном наставку, а и у овом, као и Кристофер Ли, Самјуел Л. Џексон и Метју Вуд који је глумео заиста добро осмишљеног киборга. У оригиналној трилогији без руке су остали и Марк Хамил и Џејмс Ерл Џоунс. И те две руке иду Џорџу на душу јер, иако није био режисер, писао је сценарио. 🙂

Овај наставак, према мишљењу већине, најбољи је од сва три дела. Мени је бољи други, али није ми невероватно да се већини допада баш овај јер он даје финиш причи и смешта ствари на своје место. Уклапа две трилогије попут пазла и то чини да филм изгледа одлично. Уосталом, то јесте мајсторство, без сумње. Последња сцена када заправо и настаје Дарт Вејдер и када упоредо умире Натали заиста је ефектна. После тога све је романсирано за неколико нијанси више него што је неопходно. Чак ни сјајни Џорџ не може да се одупре холивудском маниризму.

Едукативни моменат: Млађахног Хејдена је корумпирала моћ. Он се зато окренуо против свих који га воле и нанео им штету. Моћ нам омогућава да постигнемо много тога што желимо, али може лако и да нас исквари. Зато, када добијемо неку позицију или било шта што нам даје (над)моћ, треба бити опрезан да не бисмо прешли на „мрачну страну“.

Оцена наставника:

5(си!)

episodefour (Small)Звездани ратови: Епизода IV – Нова нада (Star Wars: Episode IV – A New Hope 1977) је, заправо, прва епизода саге икада снимљена. Галаксија се налази усред грађанског рата. Шпијуни су за побуњенички савез украли планове за најмоћније оружје Галактичке Империје – Звезду смрти, огромну свемирску станицу која може да уништи читаву планету. Вођа побуњеника принцеза Леја (Кари Фишер) има планове за Звезду смри, али њен брод су заробиле Империјалне снаге под командом злог Дарт Вејдера (у овом наставку тумачи га Дејвид Праус). Пре него што су је ухватили, Леја је сакрила планове у меморији дроида и послала их је заједно са поруком за помоћ старом пријатељу њене породице џедају Обију Ван-Кенобију (Алек Гинис). Међутим, порука је отишла младом Луку Скајвокеру (Марк Хамил), за кога ће се такође испоставити да је џедај у најави.

Критички осврт: Мелодраматични тренутак са све заносном музиком када Марк гледа небо, њему недостижно, потпуно је урнебесан. Као и неке друге сцене и техничка решења. Ипак, ово јесте ремек-дело научне фантастике и у то сумње нема.

Што се ефеката тиче, види се да је у питању давно минула декада, али су за оно време заиста импресивни. Глума је некако раздрагана и тај полет, пре свега тада млађаних Харисона Форда и Марка, баш ми се допада. Према сензибилитету ова трилогија је знатно лепршавија од наредне. Новија трилогија је рађена са врло озбиљним приступом, политичким интригама и колико је то год било могуће лукавим превратима. У овој свега тога нема, али јој то не умањује квалитет, напротив.

Едукативни моменат: Алек се запитао ко је будаластији: будала или онај који га прати? Занимљива питалица, на коју ћете сами дати одговор, а ја бих само приметио да није добро бити ни у једној ни у другој улози.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Twixt (Small)Између (Twixt 2011) је тзв. експериментални хорор трилер, чија се радња одвија у малој америчкој варошици. Ту је пристигао писац романа о вештицама Вал Килмер. Он има за циљ да прода свој најновији роман и то му баш не полази за руком, али зато наилази на инспирацију за своје ново дело. Наиме, у граду се десило необично убиство девојке и то је само врх леденог брега. Градић у коме се Вал обрео крије многе морбидне тајне.

Критички осврт: Није новина да писац, у овом случају Вал, дође у неко мало место и доживи авантуру живота („Мизери“ ми је први пао на памет, али има још таквих филмова). Такође, ни сама радња није иновативна, али није ни лоша.

Режија у филму ми се баш, баш допада, а и фотографија је прилично добра и повремено необична, готово бајковита. Један део радње изгледа управо тако – бајковито. И онда се све враћа на уобичајену сцену на какву смо већ навикли у филмовима и то миксовање стилова изгледа заиста занимљиво. С једне стране ту је мистицизам Едгара Алана Поа, а са друге солидан трилер који тражи разрешење. Филм се некако нагло прекида, али је јасно ко је ту шта учинио и крај изгледа радије вицкаст него недовршен. Све у свему, стварно није лоше.

Вал је сада времешан и гојазан глумац, али, интересантно, изгледа много мање одбојно него када је био млад и леп. И мора му се признати да је одличан глумац. Сцена када започиње писање романа је сјајна. Ликови су иначе комични и живописни, попут шерифа Бруса Дерна и његовог помоћника. Идеја да шериф чита Валу своју хорор причу како би га успавао и генијална је и урнебесна.

Едукативни моменат: Не морате читати романе какве пише Вал, ако вам се такви романи не допадају, али је веома важно да читате. И то из много разлога.

Оцена наставника:

4(заиста може)

rapture-palooza-dvd-cover (Small)IIIЗанесеност (Rapture-Palooza 2013) је апокалиптични филм који прати судбину двоје младих Ане Кендрик и Џона Франсиса Дејлија. Ради се о апокалипси коју је предвидела Библија и према којој се на Земљи појављује антихрист. И заиста се појављује и то је Крејг Робинсон, коме се Ана много допала. Он жели да она постане његова краљица, али њој та опција уопште не долази у обзир. Зато она покушава, уз помоћ свог дечка Џона и породице, да зароби Крејга на хиљаду година, баш као што пише у Библији.

Критички осврт: Ово је једна од многих комедија које се баве апокалипсом библијских размера. И почетак је обећавао када нестају сви они које Бог спашава. Сам њихов нестанак је сјајно осмишљен. И касније има заиста добрих фора, али су неке и прастаре. Но, то је тек део проблема. Режисер Пол Мидледич је желео да направи добру комедију или макар добро зезање, веома блиско оном виђеном у „Ово је крај“ и окупио је глумачку екипу која се до тада доказала у разним комедијама и комедијицама и за које је очекивао да ће своје улоге изнети у жељеном, али и амбициозном обиму. При томе је Пол највише наде улагао у Крејга и не само да му је доделио улогу главног антагонисте, већ му је очигледно дао и највише простора, тако да је и његов лик и све пошалице које са њиме иду у пакету исцрпео до сува, што би рекли хемичари. У реду, он је антихрист, зао и развратан, али монолози и дијалози у вези са тим у неком тренутку почињу већ да оптерећују радњу и развлаче је довољно да постаје спора. И то је штета јер радња има један здрав потенцијал. Идеја да Ана и Џон започну посао са продајом сендвича у време апокалипсе и да њихов свеже изграђени штанд погоди усијани метеор прилично је симпатична. Заправо, сама радња има идеју водиљу која није лоша уопште.

Много значајније од комедије је да ли је успела иронија пошто је ово очигледно начин да сценариста Крис Матесон каже коју о религијској догми. Он то и чини у пар наврата (ако не рачунамо целу идеју која је превасходно направљена са циљем да филм буде смешан) и то није нарочито успешно. Иронија мора да буде виспренија. Поентирао је он, додуше, неке нелогичности у библији и цело то замешатељство са тим да ће бити спашени искључиво верници без обзира да ли су у овоземаљском животу били добри људи или, пак, нису, али све је то некако и бледо и маргинално, што због његовог површног сценарија, што због Полове још површније режије.

Дакле, неки потенцијал се види, али је неискоришћен због постављања у први план оног што је споредно и предвидљивости разрешења заплета. Танки специјални ефекти не поправљају значајније ситуацију. Глумци би поправили да им је дато више шансе; Крејг убедљиво доминира са фором коју рециклира на хиљаду различитих начина, Ана покушава да парира, а сви остали су подређени спашавању њене невиности. Не могу да вам обећам да ћете се забавити гледајући овај филм, али ако желите да се одморите уз баш, баш лагану комедију, овај филм може бити решење.

Едукативни моменат: Сви су на крају закључили да им није потребан нико „главни“, већ да су они сами главни, односно одговорни за свој живот. И, заиста, није потребно да вас ико води кроз живот. То можете и сами, као што свака одрасла особа и треба да ради.

Оцена наставника:

3(минус)

my-boyfriend-is-back (Small)IIМој дечко се вратио (My Boyfriend’s Back 1993) је филм чији је наслов дат према једној старој песми из шездесетих година прошлог века. Иначе, песма је боља него филм. 🙂 У филму се ради о момку Ендруу Ловерију који је заљубљен у лепу Трејси Линд. Како би је освојио, осмислио је да његов најбољи пријатељ Дени Зорн одглуми оружани напад на продавницу у којој Трејси ради. Идеја је била да је Ендру спаси и буде њен херој. Баш у том тренутку прави криминалац Џо Стивенс се појавио како би заиста опљачкао радњу. Ендру је свеједно желео да буде херој и – погинуо. Но, његова смрт је била кратког века.

Критички осврт: Режисер Боб Балабан је решио да направи лагану комедију, али идеја да су сви мирно пропратили повратак Ендруа из мртвих није уопште смешна, а представља премису приче. Нису смешна ни сва друга догађања и реплике у филму. Тако да је Боб успео да оствари само оно „лагана“. Можда чак и прелагана. Заправо, имао сам осећај као да гледам филм из осамдесетих, али не зато што је лепршав (јер није), већ зато што је потпуно површан. Схватио сам да Ендруови родитељи треба мирно да прихвате васкрснуће сина, али онда, са друге стране, њихова осећања ама ич нису била уверљива; ни туга услед губитка, ни срећа или шок услед повратка. Тиме је направљен контраефекат, без обзира што је комедија у питању. Код младих Ендруових другара на то може да се зажмури, пошто су у тим годинама и емоције хаотичне и понашање чудно, али свеједно, површност напросто врца из овог филма. И то је у колизији са љубавном причом између Ендруа и Трејси која је замишљена као дубока, малтене епска. Сам крај филма је урађен управо у том маниру и он заиста није лоше решен. Са треће стране хумор, осим што није успео, повремено прелази у ону америчку „урнебесну комедију“, па тако Ендруова мајка Мери Бет Херт доноси дете које је „пронашла у супермаркету“ како би га сину послужила у тањиру са прилогом од поврћа. Наравно, дечак је жив и лиже лизалицу. Тако да је нејасно за коју врсту комедије се режисер Боб одлучио, али би можда било најбоље да није експериментисао и да се држао лагане љубавне приче, коју је одрадио кудикамо спретније него све остало. Цео филм је недефинисан и поједини његови делови веома су грубо уклопљени један у други, а рађени су са различитом дозом озбиљности.

Поруке које филм шаље су у реду и јасно ми је шта је Боб хтео, али, попут хумора, и њих је неспретно пласирао. Док се Ендру и Трејси грле на улици, пролазници добацују како то није природно, а њу вређају и пребацују јој да је љубитељка зомбија. Зомби у овом случају симболизује црнца (којих у овом филму готово да нема). Међутим, та идеја није разрађена. Нешто разрађенија је метафора која се односила на пубертет и све оно што он собом носи, посебно развој сексуалности.

Ликови су стереотипи, па је нејаки Ендру заљубљен у популарну Трејси, а која има још популарнијег дечка Метјуа Фокса. Он има најбољег ортака силеџију Филипа Симора Хофмана, а Ендру пријатеља неспретњаковића Денија. Остин Пендлтон је луди научник и тако даље и тако даље. Да зло буде веће, уз хумор који сам описао сваки лик је практично интелектуално деградиран. Глума која то прати није потпуно лоша, али није ни захтевна.

Едукативни моменат: Када су на часу разговарали о херојима, један добар ђак је рекао да се хероји не рађају већ постају. И заиста је добро научио ту лекцију. 🙂

Оцена наставника:

2(не може више)

dr-phibes-rises-again (Small)IVДр Фајбс се уздиже поново (Dr. Phibes Rises Again 1972) је британски хорор и наставак филма „Гнусни др Фајбс“ из 1971. Др Фајбс, кога тумачи Винсент Прајс, зли је геније руинираног лица, који обожава своју супругу Каролину Манро. Међутим, она је мртва, односно у некаквом стању између живота и смрти и он има намеру да је врати у живот. Да би у томе успео мора да оде у Египат и да тамо пронађе реку живота о којој говоре легенде и једна древна мапа. Но, за ту реку заинтересован је и Роберт Квари. У Египат долази и полиција која тражи Винсента због неколико убистава. Углавном, права гужва је настала у пустињи код планине која крије тајну вечног живота.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм и веома духовит. Када је др Фајбс васкрсао, прво што је урадио пришао је оргуљама и театрално почео да брише прашину са прашком. Свакако, прашина се за три године нахватала, али, ипак. 😀 И убиства у филму су управо таква, дијаболична и одвијају се према филозофији – зашто једноставно, кад може компликовано. 🙂 И како Винсент једе рибу преко врата (пошто су му уста за ту работу из неког разлога недоступна), непроценљива је сцена. Но, да је маштовито, заиста јесте. И ту маштовиту радњу прати ништа мање маштовита сценографија. Посебно бих истакао сцену у Египту када су људске кости несрећних пустолова наслагане на ноктима ножних прстију џиновске статуе. 🙂 Фотографија је, иначе, зачуђујуће добра.

Радња је класична авантура, са мало више мелодраме коју је готово искључиво правио Винсент у својим монолозима. Он је био сав помепзан и имам осећај да су имена његове супруге Викторије и његове помоћнице Волневије (Вали Кемп) одабрана са намером сценаристе (и режисера) Роберта Фуеста како би била погодна да их Винсент изговори што помпезније. И други ликови су прилично комични, попут Терија Томаса и Џона Кајтера, али је хумор којим су они допринели значајно приземнији. Други антагониста Роберт, пак, превише је озбиљан лик и када упоредим све ликове међусобно, имам утисак као да је свако од њих глумео у неком свом филму пошто сензибилитет који су показали уопште није уједначен.

Крај филма је поправио утисак, који иначе није лош. Филм јесте смешан у многим сегментима, али има шарма и као што већ написах, маште. Нисам гледао први део, тако да не могу да упоредим квалитет, али и да је први део био значајније бољи (а верујем да је био ту негде), и овај је сасвим у реду и поред рупа и рупица (археолози истражују кости пустолова као да су у питању фосили, а Роберт је без икаквог разлога чекао три године да би предузео експедицију баш када се Винсент пробудио, те тако добио конкурента итд).

Едукативни моменат: Две ствари се морају признати др Фајбсу. Једна је да је заиста много труда уложио у сваки свој изум (иако су намењени злим стварима), а друга је да је користио сазнања из макар две области; технике и историје. И на крају је остварио свој циљ. Изгледи да ћемо остварити циљ повећавају се што више труда уложимо и у што се више области разумемо.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

The_two_tower (Small)VГосподар прстенова: Две куле (The Lord of the Rings: The Two Towers 2002) је други део саге базиран на истоименом роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон и његов савезник Саруман (Кристофер Ли) покушавају да униште градове људи и шаљу огромну војску орка да то спроведе у дело. Међутим, људи, предвођени Арагорном (Виго Мортенсен), те уз помоћ својих савезника вилењака, успевају да одоле нападу. У исто време, Сарумана нападају дрволика бића и успевају да га потисну у његову кулу. Но, тиме се рат не завршава, те и даље све зависи од малог хобита Фрода (Елајџа Вуд) и његовог пријатеља Сема (Шон Астин) који су се отиснули на опасно путовање како би прстен моћи Саурона уништили заувек и тако победили зликовца.

Критички осврт: Овом делу замерам понављање мотива. У прошлом наставку су мислили да је Ијан Макелен страдао, а сада су мислили да је страдао Виго. Шон Бин, односно Боромир је заиста страдао у првом делу, да би га сада заменио брат који се слично и зове – Фарамир (Дејвид Венам) и има сличне карактерне особине и мотиве. Позиције ликова су при томе једнаке и ништа се суштински није променило, ако не рачунамо да је чаробњак Гандалф сада бео, а био је сив. Ах, да, ни то није суштинска промена. 🙂

Рат се закувава и једна фина битка је приказана, али се велико финале тек очекује. Средњи део саге по дефиницији мора да има најслабију причу јер ту она нити почиње, нити се завршава, па све мора остати недоречено, али довољно врело. Задатак за режисера није лак, признајем, али он свеједно мора да направи неки квалитет и, ако је могуће, унесе неку новину. И Питер Џексон се у том смислу и потрудио и то се види. Једна од новина је љубавни троугао. У иначе замршену Ромео (Виго) – Јулија (Лив Тајлер) варијанту је улетела лепушкаста Миранда Ото, некако као „скројена“ за времешног, али духом и телом млађаног Вига. Она је боља ратница него куварица, тако да она и фасцинира вештином и храброшћу и прави луцкасте ситуације са својим несрећним чорбуљаком, те је сва прилика да ће Вига очарати.

И овога пута је прича била на довољној висини, а глумци су све то добро испратили. Бред Дуриф је одлично дочарао гнусног типа. Лако је у оваквој саги глумети јунака или отелотворење зла, али за овакву улогу заиста се треба много потрудити. Продукција и специјални ефекти су и даље такви да су у овом поджанру поставили стандард за све наредне филмаџије који држе до квалитета.

Едукативни моменат: Двојица симпатичних хобита Доминик Монахан и Били Бојд су се нервирали зато што су Енти (људи-дрвеће) јако дуго разговарали о теми која је горућа. Дрво им је објаснило да треба много времена да би се било шта рекло на староентском, а они неће да изговарају ништа што није вредно да се дуго изговара. 🙂 Веома лепо речено, а истина јесте да некада чак и актуелне теме захтевају много разговора јер није добро ни неке одлуке доносити напречац.

Оцена наставника:

5(мало блеђа)

thor_ragnarok (Small)VТор: Рагнарок (Thor: Ragnarok 2017) је трећи наставак филмова о суперхероју Тору (Крис Хемсворт). Торов отац Один (Ентони Хопкинс) умире и тај догађај ослобађа злу Торову старију сестру Кејт Бланчет из заточеништва где ју је отац и послао. Њена моћ је застрашујућа, али је Тор ипак одлучио да јој се супротстави. Но, пре тога мора и сам да се ослободи из заточеништва у које је запао код ексцентричног господара Џефа Голдблума.

Критички осврт: Претпостављам да су се ауторима саге о Тору допала оба наставка „Чувара галаксије“ јер је овај наставак Тора према сензибилитету веома близак овим филмовима. Ја то поздрављам јер обожавам „Чуваре“. И овај филм ми се такође баш, баш допао. Радња је добра, маштовита и динамична и у доброј мери одступа од класике за овај поджанр. У ствари, ово је, можда, најбољи део од свих који се баве Тором.

Едукативни моменат: Тор је покушао да спаси свој родни Асгард и морао је да схвати да не треба да спашава грађевине. Највредније што треба у том граду спасити су – људи. Људи чине један град, колектив на послу, групу пријатеља, породицу. Уз добре људе биће вам лепо било где да се налазите.

Оцена наставника:

5(бљештава)

shapewater (Small)VОблик воде (The Shape of Water 2017) је прича о немој девојци Сали Хокинс која ради у научном институту у Балтимору као чистачица. Њен живот се мења када научници (и војска) доводе необично амфибијско биће (тумачи га Даг Џоунс) у институт. Она врло брзо схвата да је биће интелигентно и способно да воли. Ускоро ће биће заволети њу, а и она њега.

Критички осврт: Прича је практично проширена верзија кратког филма „Простор између нас“ из 2015; поставка је готово једнака, као и улога главне хероине, у овом случају Сали. Разлика је у томе што је кратки филм футуристички, а овај се дешава у периоду шездесетих година прошлог века који режисер и сценариста Гиљермо дел Торо на известан начин пародира, пре свега кроз лик Мајкла Шенона.

Фотографија је одлична и живописна. То је први утисак, али и други, ништа мање значајан је тај што иако је филм амерички, према сензибилитету и аутентичности ликова више одговара шпанском филму и у некој мери француском, али свакако европском, што и није чудно с обзиром на то ко је режисер. Оно што дефинитивно признајем режисеру је да је ни од чега направио причу. Јесте та прича предвидљива у готово свакој сцени, али је лепа и нежна, а није патетична. Још бих похвалио све глумце који су сјајни.

Едукативни моменат: Мајкл је погрешио што је омаловажио Сали и њену другарицу Октејвију Спенсер као чистачице, те није поверовао да су оне могле да предузму мисију спашавања амфибијског човека. Никада не омаловажајте некога, без обзира на његов положај или било коју другу карактеристику јер никада не можете знати колико и шта тај неко може да уради. Некада чак и за вас.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза, Трејси Лордс, била је боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

BeyondSkyline_Iko (Small)Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). 🙂 Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао. 🙂

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

4(бледа)

blade-runner-II (Small)Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. 🙂 Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

5(на шест)

star-trek-V-the-final-frontier (Small)Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио. 🙂 Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

5(плус)

maxresdefaultjustice (Small)Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера. 🙂

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан. 🙂

Оцена наставника:

4(може и пет)

netflix-bright-movie (Small) (Small)Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. 🙂 Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

2(без плуса)

powerfirst (Small)Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. 🙂 Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела. 🙂

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

4(и то јака)

beautiful-creatures-movie-poster (Small)IVПредивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве. 🙂

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

madagascar (Small)Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

5(не баш прејака)

037_m_n3d_1sht_V1.inddКрцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна)

black_waters_of_echos_pond (Small)IЦрне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Логично је запитати се где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација са поменутом серијом јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али овде, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

1(може мајушни плус)