Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Advertisements

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 62

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

danteA (Small)Данте 01 (Dante 01 2008) је француски филм. Крај негостољубиве планете Данте, стационирана је свемирска станица Данте 01, која прихвата психијатријске пацијенте и уједно веома опасне људе. Ту их лече терапијом коју је одредила главна докторка. Међутим, шатлом долази њена млада колегиница Лин Дан Фам са још једним пацијентом Ламбером Вилсоном, кога су затвореници, због његових паранормалних моћи, прогласили свецем. Лин жели да тестира нови начин лечења, али се испоставља да не добија резултате каквим се надала. Чак, ствари крећу толико по злу, да су сви чланови посаде угрожени и прети им застрашујући крај.

Критички осврт: Већ сам негде писао да ми се веома допада како Французи праве филмове. У овом случају мало више психоделично за мој укус, али свеукупно ово уопште није лоше. Добра је идеја, са маестралним крајем (и то три године пре „Прометеја“, где је могло да се види нешто слично, само на почетку) и глумцима који су обавили свој посао сасвим добро. Да додам да је овде спој религије и свемирског СФ-а урађен генијално.

Едукативни моменат: Пошто људи нису разумели Ламбера прогласили су га лудим. Ми лако етикетирамо људе које не разумемо, наместо да их упознамо и видимо за шта су све способни. Неки од њих могу да ураде многе добре ствари.

Оцена наставника:

5(можда не најбљештавија)

Life-new-poster (Small)Живот (Life 2017) је филм који се дешава на међународној свемирској станици. Чланови посаде пронашли су живот у узорцима који су приспели са Марса и почетно одушевљење претворило се у хорор причу и борбу на живот и смрт.

Критички осврт: Веома занимљив концепт је анатомски и физиолошки план Марсовца и не сећам се да сам то срео у било ком другом филму, а још мање у природи. И иако крволочно звучи, занимљиве су и сцене како организам убија чланове посаде, почевши од Рајана Ренолдса. У ствари, све су сцене занимљиве. Филм држи пажњу све време, динамичан је и напет до самог краја. Крај је мало (више) предвидљив, али добро.

Овај филм је још једна варијанта „Ејлијена“, мада Марсовац визуелно више личи на неко биће из „Амбиса“. Режисер Даниел Еспиноза одлучио се да направи варијацију на прву (и сигурно најбољу) причу о Ејлијену, те имамо „Осмог путника“ који тамани једног по једног члана посаде у скученом простору свемирске станице. Међутим, разлика је у томе што се овај пут све дешава у садашњем времену, при бестежинском стању и уопште условима који су нам познати из документарних емисијама о астронаутима. Лако можемо да замислимо да се драма, која се одиграва у филму, заиста одиграва на некој свемирској станици која кружи око Земље. Тиме је ефекат хорора појачан јер све делује реалније.

Све ово прати одлична глумачка екипа. Ликови нису претерано разрађени у смислу неких дубљих животних прича, али су им карактери врло лепо дочарани и конзистентни. Мислим да давно нисам гледао овакву „варијацију на тему“ која је тако интелигентно осмишљена, а приде и комерцијална. Све честитке.

Едукативни моменат: Ребека Фергусон је рекла како мрзи Марсовца, иако зна да је њено осећање ирационално. Марсовац није убијао зато што је зао, већ зато да би преживео. Ми често постављамо органске врсте у такав, ирационални контекст. Не постоје таква жива бића која су штетна или корисна; свако од њих не ради то што ради због тога што нас воли или мрзи, већ зато што је тако адаптирано и баш свако од њих има своју улогу у природи.

Оцена наставника:

5(баш)

loganp (Small)Логан (Logan 2017) је трећи наставак саге о Икс-човеку Вулверину, кога тумачи Хју Џекман. Он је остарио и више се не регенерише као некад, а због адамантијума, метала који облаже његове кости. Наиме, тај метал је отрован за њега и након много година, тај отров узима свој данак. Хју покушава да заради новац као возач лимузине, а како би купио брод за себе и Патрика Стјуарта, који је дементан и неспособан да контролише своје разорне моћи. Међутим, планове му квари једна мексиканска медицинска сестра Елизабет Родригез и необична девојчица Дафн Кин. Оне траже помоћ од њега јер девојчицу јуре веома лоши људи. Хју није спреман да помогне, али, испоставиће се, неће имати ни другог избора.

Критички осврт: Режисер Џејмс Манголд нам је већ у другом наставку о Вулверину показао да може да буде довољно креативан и да направи скок од остатка серијала о Икс-људима и тако је било и овога пута. Прича је мање суперхеројска, а више блиска обичном народу, што причи даје сасвим другачији шмек. Уосталом, у наслову није суперхеројски надимак, већ „смртно“ име овог суперхероја, а његова рањивост наглашена је и уочљивим знацима старости и болести. Очигледно је Џејмс желео да изведе јунаке из атрактивних суперкостима и убаци их у окружење где ће показати обичне особине и дирљиве емоције и фокус пребацити на злосрећну, али топлу људску причу, односно драму. И успео је у томе.

Има и акције и то врло сурове, тако да ће и љубитељи поджанра који се тиме бави сигурно бити задовољни. Мени је било помало жалостиво да гледам суперхероје на крају њиховог животног пута, али верујем да је морало да се направи места, да тако кажем, за нову генерацију.

Едукативни моменат: Дафн је свако посматрао различито. За Хјуа она је била проблем који није желео, за Патрика нова нада, за Елизабет дете које треба спасити, а за негативца Бојда Холбрука била је претња. Наше је право како ћемо неку особу посматрати, али треба да знамо пар ствари. Најпре, наша очекивања ће умногоме условити понашање те друге особе, посебно ако је дете у питању, а потом, ако неком дамо шансу, можда нас и изненади.

Оцена наставника:

5(такође не најбљештавија)

powerrangers (Small)Моћни ренџери (Power Rangers 2017) је филм рађен према истоименој серији. Дејкр Монтгомери је момак који је требало да буде спортски ас у школи, али је, због своје ћудљиве природе, посрнуо. Тако је завршио у казненом одељењу међу проблематичном децом. Тамо упознаје чудака Рџа Сјлера, који га је повео у необичну авантуру. Њих двојица и још троје клинаца набасали су на необичне новчиће разних боја, који су им дали супер-моћи. Вођени жељом да открију шта им се дешава, пронашли су свемирски брод, андроида шашавог изгледа и своју судбину као чувара свег живота на Земљи.

Критички осврт: Насмејао сам се када сам прочитао један коментар на овај филм, који гласи: „каква глупост, ‘леб ти пољубим“. Некада са мало речи много кажемо. 🙂 Ако ћемо поштено, филм није имао много шансе да буде паметнији, с обзиром на каквој серији је базиран, али режисер Дин Изрлит није успео да извуче ни пристојну двојку.

Лепо је проналазити нове начине снимања, али она вртешка с почетка у колима је баш, баш напорна. Има још ту игара са камером, а, ваљда, како би се постигло да филм био „кул“. Постоји још покушаја да се таквим учини, па тако и претерано адреналинске сцене које прати адекватна музика, која се чује и онде где за тим није било потребе, као када је Дејкр возио бициклу до другара или када су на сахрани.

Хумора у филму нема. Постоје ироничне реченице, од којих се свака завршава са „чудно, зар не“. Што се радње тиче, ње има, али боље да је нема. Сам почетак, односно како су клинци постали ренџери, уопште не изгледа смислено. Јасно је мени да је све ишло ка том циљу да постану моћни, али ми то кретање ништа није јасно. Рецимо, зашто је Рџ уопште минирао одређени део планине и зашто је инсистирао да Дејкр иде са њим, па онда зашто је Беки Џи бежала од свих других, па онда није, а онда наново јесте… Са друге стране, Дејкров изгред и обавезна наногица некако су остали нерешени и „да висе у ваздуху“. Касније филм већ добија неки смисао, али радња је сасвим обична и неинвентивна. Уз то, префорсирана, мелодраматична и патетична. Не могу да кажем да су све сцене лоше, али свеукупан утисак јесте. Међу сцене које нису лоше уврстио бих туче са све специјалним ефектима који их прате (додуше има и покоји промашај). Чак и увежбавање у јами није лоше. Финална борба морала је да буде небулозна (са све лансирањем Елизабет Бенкс у свемир, те рушењем пола града и копањем рупе до средишта Земље) јер на томе почива премиса читаве серије и ту много помоћи нема.

Верујем да су клинци визуелно по вољи млађане публике, али њихова глума мени није по вољи. Елизабет, пак, допада ми се као негативац. И костими ренџера су атрактивни, али све то, ипак, није довољно.

Едукативни моменат: Прво правило моћних ренџера је да не могу да користе моћи за сопствену корист. Ово је, иначе, део етике сваког посла и сваке позиције у друштву (колико год моћна била) и требало би да је поштујемо.

Оцена наставника:

1(наравно, шта друго)

garfield-pet-fo (Small)Гарфилдова сила кућних љубимаца (Garfield’s Pet Force 2009) је цртаћ о Гарфилду, али који почиње негде у свемиру на планети Доркон (dork на енглеском значи „кретен“). Њоме влада краљ Џон који жели да се ожени. И пружа му се прилика када га посети згодна Ветвикс. Она пристаје да се уда за њега, али само како би се домогла необичног оружја које миксује објекте у које пуца и претвара измиксована бића у робове. Новопечена краљица прети да дође главе краљу, али му у помоћ стиже суперхеројска група на челу са Гарзуком. Ветвикс успева да их онеспособи. Једини је успео да се спасе Гарзука и да јој отме кристал који покреће оружје. Запутио се ка Земљи где ће пронаћи двојнике својих супер-компањона и подарити им супер-моћи, а како би савладали Ветвикс. И на Земљи наилази на Гарфилда и његове другаре.

Критички осврт: Филм је инфантилан и без сваке сумње је намењен врло малом узрасту. И то је у реду, али ми је, ипак, засметало то што Гарфилдов карактеристични карактер, по коме је постао љубимац не само стрип јунака Џона, већ и бројних фанова широм света, уопште није дошао до изражаја. Самим тим, нема ни очекиваног виспреног хумора и осим свега пар добрих цака, хумор је сведен на неспретне моменте јунака. И прича је, у складу са свим овим, сасвим сведена и много пута виђена, мада не могу да јој нађем неку већу замерку.

Не могу да похвалим ни едукативне поруке које цртаћ шаље јер их нема много и нису претерано значајне, а ни машту, што због поменуте неинвентивности приче, што због тога што је и нема претерано. Океј, СФ оружје миксује људе и предмете и то је, у овом случају, највећи домет маште аутора овог анимираног остварења. Углавном, од Гарфилда очекујем више чак и када је намењен сасвим малој публици.

Едукативни моменат: Иако Гарфилд и његови пријатељи нису имали супер-моћи, успели су да победе надмоћног непријатеља. У ствари, супер-моћи су врло дискутабилне јер и знања и способности које сматрамо обичним и те како могу да буду супер и помогну нам да решимо и супер-тешке проблеме.

Оцена наставника:

3(на два)

metropolise (Small)Метрополис (Metropolis 1927) је немачки неми филм. У футуристичком граду постоји јасно раслојено друштво. Док богати уживају у свим благодетима живота, радници напорно раде и живе у подземљу. Све се мења за младог богатог сина наследника када је видео Бригиту Хелм која је успела да из града радника дође у његов рајски врт. Он је почео да истражује и увидео да радници живе у неправедном положају. Они верују Бригити која им је обећала бољи положај када се појави медијатор. Испоставља се да је управо богати момак медијатор о коме је причала.

Критички осврт: Глума, у ствари, изгледа као модеран плес, што чудно звучи, с обзиром да је филм све само не модеран. Сниман је пре равно 90 година. 🙂 Но, такав утисак сам стекао јер ликови некако више плешу него што глуме. Наравно, глума изгледа пренаглашено и смешно, а како главни протагониста пада у несвест заиста је хит. 🙂 Ипак, не треба гледати само кроз то; филм је, у ствари, веома озбиљно режиран и представља врло добар спој СФ-а и религије, чак толико добар да сам ретко када видео тако успешно замешатељство ова два у новијој кинематографији. Уз то, филм нуди и веома студиозну филозофију о раслојеном друштву и поставља друштвени поредак као потребу, а не само као неправду. И побуну против система не прави романтичном, већ реалном. Сви радници су кренули у борбу против машина и када је једна жена победоносно рекла како није остао ниједан мушкарац, нити жена, у следећој сцени видимо да су остала – деца.

Сценографија и костими су веома маштовити и, чак, смели за то време. Специјални ефекти су, наравно, смешни, али ни тако лоши за оно доба. Уосталом, највише ценим машту, које овде не мањка, а и како су ти ефекти употребљени. Рецимо, када главна глумица плеше, одевена као Вавилонска блудница, у кадру је мозаик сачињен од очију мушкараца који је пожудно посматрају. А како је снимљено самоубиство мушкарца разочараног у љубав, заиста је генијално.

Стоји да је драма је доведена до усијања, а хаос је представљен сувише уређено. Сцене су непотребно дуге, али је, зато, избављење главне глумице збрзано и закомпликовано. Има ту и нелогичних момената и реакција ликова, мада и објашњивих јер све се дешава под јаким осећањима руље, која, као што знамо, нема памети, нити логике. Са друге стране, запањујућа је виспреност овог филма и уметнички дојам, да га тако назовем, али пре свега његова актуелност и после толико година. И још једна важна ствар: девојка робот из филма послужила је као инспирација за креацију хипер-познатог робота из „Звезданих ратова“ Ситрипија.

Едукативни моменат: Овог пута украшћу закључак с краја филма. Медијатор између главе и руку мора бити – срце.

Оцена наставника:

5(наравно)

kill_switch_xlg (Small)Искључи (Kill Switch 2017) је америчко-холандски филм. Фирма „Алтерплекс“ пронашла је нов начин за добијање енергије. Наиме, научници су успели да направе паралелни свемир и да супстанцу одатле усисавају и претварају у енергију. Фирма је ангажовала физичара, а уједно и пилота, Дена Стивенса да оде у тај паралелни свет и тамо однесе посебну црну кутију. Испоставиће се да је та кутија кључ за спасење света.

Критички осврт: Идеја за филм далеко је од нове, а реализација је са млаком акцијом и истом таквом глумом. Радње готово да нема, а све, заправо, изгледа као видео-игра. Сва дешавања на другом свету видимо кроз  Денове очи и морам да признам да је ово један од ретких филмова где камера која шета није напорна. Но, и то је већ виђено.

Мотиви ликова нису најјаснији увек, а и логика самог филма могла би да се оспори. Но, прича је, и без тог оспоравања, веома танка.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да док једном (свету) не смркне, другом неће сванути. Ако ћемо поштено, тако јесте у животу, али на срећу, не баш увек. Рецимо, када се такмичимо против других, неко мора да победи или ако неко добије отказ, неко други добиће посао. Конкуренција је, ипак, део живота.

Оцена наставника:

2(танка, као и сам филм)

mnogo_days-later (Small)28 дана касније (28 Days Later 2002) је британски постапокалиптични филм. Филм почиње изненадним упадом активиста покрета за заштиту животиња у истраживачки центар пун заражених мајмуна. Том приликом ослобађа се смртоносни вирус, који инфициране доводи у стање убилачког беса. У року од 28 дана, цело становништво Британије је десетковано, а малобројни преживели покушавају да се спасу, што није једноставан задатак јер вирус није једина претња.

Критички осврт: Пролог и почетак филма покренули су већ много пута виђени заплет. И остатак филма није претерано иновативан. Заправо, ради се о сасвим предвидљивој зомби причи. Па, ипак, није испало лоше, пре свега захваљујући сасвим доброј глуми, динамици филма и одрживој радњи која је усмерена на људски карактер. У ствари, оно што чини овај филм мало другачијим је што се у хорор зомби причу „угнездио“ (и то веома успешно) психолошки хорор који се дешава у кући војника. Режисер Дени Бојл је прилично виспрено одрадио дешавања поређавши их у узрочно-последичном односу, а како би довела протагонисте у поменуту кућу и филм до неког свог врхунца. Тако да му морам признати да је направио добру причу и добро структуирану, без већих грешака. Постоји и неки покушај филозофије, али некако није дошла до изражаја.

Иако нема неких посебних маски, зомбији су у овом филму прилично застрашујући. Рекао бих да је ово сасвим коректан хорор и сасвим успешна драма.

Едукативни моменат: Наоми Харис је, током филма, мењала ставове о томе шта је приоритет. Најпре је то било пуко преживљавање, а онда је схватила да то, напросто, није довољно. Промена мишљења није дволичност, већ се ради о томе да како сазревамо мењамо приоритете и то је сасвим у реду. Изузетак су политичари који мењају странке. Њихови мотиви се никад не мењају. 🙂

Оцена наставника:

4(са *)

weeks_home_top (Small)28 недеља касније (28 Weeks Later 2007) је наставак претходног филма. Епидемија која је захватила Британију је прошла јер су заражени поумирали од глади. Чланице НАТО-а почеле су да чисте земљу и да је наново насељавају, додуше само у безбедним, провереним зонама. Најмлађи повратници су Имоџен Путс и њен брат Макинтош Миглетон, чији је отац Роберт Карлајл успео да преживи зомби апокалипсу. Он их је сачекао у граду, сместио у свој апартман и испричао како њихова мајка Кетрин Макормак није успела да се спасе. Деца су пожелела да сачувају успомену на мајку, па су кришом напустили безбедну зону и запутили се у кућу где су некада живели. И тамо су пронашли и више него што су се надали – своју мајку, која се крила на тавану. Међутим, срећа што су пронашли мајку трајаће јако кратко.

Критички осврт: У ствари, овај део ми се више допада јер за разлику од првог (који је, иако добра, ипак класична зомби прича) има цаку која цео ток радње помера у сасвим другачијем смеру. Уз то, акција је двоструко динамична јер осим зомбија, протагонисти морају да се боре и са бескрупулозним војним снагама. Филм је стварно узбудљив, а напета атмосфера је постигнута чак и када се, наизглед, ништа значајно не дешава. Тако да све време држи пажњу. Допада ми се и глумачка екипа.

Што се научне основе филма тиче, има грешака, укључујући и оно што је Роуз Берн видела под микроскопом и то прогласила вирусом који напада, али не чини штету (тешко да би то видела у том случају, а и тешко да би уопште то могла да види под онаквим микроскопом). На почетку се каже да су оболели умрли након пет недеља од глади, што се мање-више поклапа са научним претпоставкама. Међутим, логичније је да би оболели најпре умрли од жеђи јер ако су неспособни да једу, нема логике ни да су способни да пију. А без воде могли би да издрже највише недељу дана, али у већини случајева максимум би био четири. Но, што се тиче начина како је вирус васкрсао (али само научног дела, не и дела који се односи на догађања јер је то, већ, на танким ножицама), немам примедби. То је осмишљено сасвим добро и чини да и преокрет у причи буде мудро урађен, што сам већ поменуо и похвалио.

Едукативни моменат: Дешавања у овом филму подсећају на преношење ХИВ-а. Људи заражени овим вирусом не изгледају болесно и не разликују се од било ког здравог човека. Ипак, могу да пренесу болест. И зато се и саветује опрез приликом ступања у сексуалне односе.

Оцена наставника:

5(може, може)

nothing-movie-poster (Small)Ништа (Nothing 2003) је канадска комедија о двојици пријатеља Дејвиду Хулету и Ендруу Милеру. Ендру пати од агорафобије и не излази из куће у којој живи заједно са Дејвидом. Обојица су, у ствари, социјално неприлагођени, али су неко време били задовољни што су заједно. Све се променило када је Дејвид одлучио да пређе да живи код девојке Мари-Жозе Кроз. Но, то није испало како је замислио и, заправо, све се окренуло и против њега и Ендруа и као да се цео свет уротио против њих. И цео тај свет им се наједном нашао пред вратима; и полиција и служба за рушење зграде и разјарена жена и радознале комшије… У хаосу који је настао, одједном је наступило затишје. Када су момци дошли к себи, схватили су да је цео свет, осим њих и њихове куће, напросто нестао. Другим речима, обрели су се у ништавилу.

Критички осврт: Ендру Милер је написао и сценарио за овај филм, а режију је преузео на себе Винченцо Натали, који је режирао и сјајне „Коцку“ и „Плетеницу“. Овај филм није у равни та два, али је одличан из много разлога. Најпре, хумор је виспрен и има много генијалних фора. Рецимо, када Ендру и Дејвид схватају колико су талентовани (односно нису) за музику. Потом, прича иде крајње непредвидљивим током, а и крај је, такође, такав и сјајно решен. И на крају, заиста је мајстроство направити причу у ничему. Буквално. И то тако да прича све време држи пажњу. Уз несвакидашњу идеју, више него коректну глуму и очигледно низак буџет са којим се све ово постигло, могу само да честитам.

Едукативни моменат: Двојица протагониста морала су да изгубе све да би схватили да је пријатељство оно највредније што имају. Врло често праве пријатеље узимамо здраво за готово, а они су ти који остају и када све остало изгубимо.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

Лако Је Критиковати 61

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Lego-DC-Comics-Superheroes-Justice-League (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Одмор од Готама (Lego DC Comics Superheroes: Justice League – Gotham City Breakout 2016) је филм снимљен за потребе компаније „Лего“. Протагонисти су фигурице суперхероја са Бетменом на челу. Пошто су Бетменови компањони желели да поклоне свом пријатељу рођендански поклон какав нема (а богати алтер-его овог хероја има, буквално, све), одлучили су да му поклоне квалитетно време проведено са њима. Зато су га повели на острво где је његова бивша учитељица борилачких вештина. Међутим, наместо одмора, тамо их је сачекао нови посао.

Критички осврт: Дијалози су виспрени и хумор ми се баш допада. Међутим, то није довољно. Иако се одвијају две приче паралелно, обе су потпуно класичне и довољно обичне да више приличе некој цртаној серији и то сасвим просечној епизоди.

Едукативни моменат: Бет-девојка је рекла да храброст није оно што осећаш, већ оно што урадиш. Само могу да се сагласим са овом лего фигурицом. 🙂

Оцена наставника:

3(реална)

Lego-DC-Comics-Super-Heroes-Justice-League---Cosmic-Clash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Cosmic Clash 2016) је још један цртаћ претходно поменуте компаније. Земљу је напао покварени робот Бренијак који има опсесивну манију да сакупља светове. Уз помоћ напредне технологије их смањи и стави у теглу. Зато је Лига хероја удружила све своје снаге како би му се супротставила.

Критички осврт: Ово је значајно боља прича у односу на другу о лего суперхеројима. У ствари, ради се о компилацији мноштва прича, као што су „Звездане стазе“, „Матрикс“, „Моћни ренџери“ итд. И заиста је све добро уклопљено, као што су и суперхероји добро уклопљени међусобно.

Едукативни моменат: Бренијак је потценио Бетмена јер је он био једини херој без супер-моћи и то је била грешка. Јер, нису потребне супер-моћи да би се решио неки проблем, односно да би се у нечему победило. Постоје и друге значајне особине.

Оцена наставника:

4(богами, размишљао сам се да дам и петицу)

Wall-E-poster (Small)Воли (WALL-E 2008) је футуристички цртаћ. Људи су напустили Земљу јер се на њој накупило значајно много ђубрета. План је био да они проведу квалитетно време на свемирском броду док роботи очисте Земљу. Испоставило се да се то време одужило и након 700 година само један робот је оперативан. Зове се Воли и он воли да сакупља разне стварчице из ђубрета које марљиво сабија и слаже. За Волија све се мења када на Земљу пристиже сонда са специјалним задатком. Воли се заљубљује у њу, али је њој мисија на првом месту.

Критички осврт: Филм је за трунчицу (или две) патетичан више него што би била права мера, али, реално, не само да немам замерки, него само могу да похвалим све, почевши од приче, преко живописних ликова, до хумора.

Едукативни моменат: Филм је крцат добрим порукама и какву год поуку извукли, сигурно ће бити и добра и мудра. Рецимо, правила не треба буквално и банално схватати као што је то учинио робот аутопилот свемирског брода јер то доводи до екстрема и бесмисленог понашања, а и да је комфор добар само ако је дозиран јер у противном изгубићемо и здравље и вештине, попут снаге, покретљивости и комуникативности. Као наставник биологије морам да приметим да ће нашу Земљу будућност, каква је у филму приказана, задесити и да ако немамо одговорнији однос према ђубрету, прекриће нам планету.

Оцена наставника:

5(свакако)

Movie_Despicable_Me (Small)Грозни ја 2 (Despicable Me 2 2013) је, очигледно, други наставак истоименог филма из 2010. Зли научник Гру (Стив Карел) није више зао и наместо да прави планове како да украде Месесц, он прави џемове и стара се о три усвојене девојчице. Њега ангажује Анти-зликовачка лига, организација која се бори против зликоваца великог калибра, да пронађе ко је од његових бивших колега украо супстанцу која претвара животиње и људе у чудовишта. У томе му помаже агент те Лиге Луси Вајлд (Кристен Виг), помало трапава, али драга.

Критички осврт: Као и први део и овај је, речју, одличан.

Едукативни моменат: Гру је доживео многа лоша искуства и имао исте такве успомене када је желео да позове девојку на састанак. Ипак, на крају је успео. При томе је важно да је решио да наново покуша. Иако имамо лоша искуства када смо покушавали да успемо у нечему, то не треба да нас обесхрабри да покушамо наново. Једном ћемо, можда, и успети, али сигурно нећемо ако престанемо да се трудимо.

Оцена наставника:

5(и још плус)

peanuts (Small)Кикирики филм (The Peanuts Movie 2015) је филм о Чарлију Брауну и његовом верном псу Снупију. У Чарлијево одељење дошла је нова, црвенокоса девојчица и Чарли се одмах заљубио у њу. Међутим, све што је урадио да је импресионира претворило се у катастрофу. Па, ипак, он не одустаје, а ту је и његов најбољи пријатељ да му помогне.

Критички осврт: На страну то што волим Снупија и екипу деце око њега, филм је заиста предиван и уживање је гледати га. У цртаћу је присутна и доза сарказма према америчком систему школства и вредности и то је урађено довољно вешто да изгледа и наивно и слатко, али опет упечатљиво. Са друге стране представљено је оно што заиста вреди и иако је крај очекиван баш да би се поентирале неке битне особине, он сигурно не квари утисак.

Едукативни моменат: Све поруке које филм шаље ми се баш, баш допадају. Ја бих овај филм обавезно пуштао млађим ђацима. Много тога могу да науче, али ево да издвојим једну лепу ставку. Чарли Браун је признао да тест који га је пласирао као генија – није његов. Тиме је изгубио статус и популарност у друштву, али је показао особину дивљења вредну.

Оцена наставника:

5(наравно)

ghost-rider-spirit-of-vengeance (Small)Гоуст Рајдер: Дух освете (Ghost Rider: Spirit of Vengeance 2011) је други наставак о необичном суперјунаку који је склопио пакт са ђаволом. Ђаво, отелотворен као Сиаран Хиндс, покушава да дође до дечака који ће му обезбедити већу моћ. Идрис Елба, човек у служби свештенства, покушава да спасе дечака и зато у помоћ зове Гоуст Рајдера (Николас Кејџ) и обећава да ће га, заузврат, ослободити клетве.

Критички осврт: Николас није баш динамичан глумац, али га је овај суперхеројски лик поприлично „погодио“. Добро је дочарао луцидност лика, а то прате и врло занимљиви специјални ефекти. У ствари, костим и комплетан имиџ главног антихероја прилично је добар, али акција у коју је укључен баш и не. Посебно је разочаравајућа његова посебна моћ одузимања душа. Очекивао сам ни сам не знам шта (а и најава тог догађања је била прилично драматична), а испоставило се да сам виђао и много страшније ствари.

Сама прича је сасвим обична, неинвентивна и без превише изазова, донекле и површна, а радња је баш збрзана. И то је штета јер је суперјунак са много потенцијала смештен у врло трапав контекст.

Едукативни моменат: Уместо поуке, поставио бих питање. Џони Витворт је добио моћ да све што дотакне почиње да трули. То је значило да свака храна коју је дотакао је трулила такође. Међутим, није остао гладан јер је јео храну упаковану у пластичне кесе. Таква храна није трулила јер је од његовог додира била заштићена пластиком. Зашто? Да бисте ово објаснили, морате да знате важну чињеницу из домена заштите животне средине, а ауторима филма свака част на одличном познавању те области.

Оцена наставника:

3(рекао бих да је то то)

falljen (Small)Пали (Fallen 2016) је амерички романтични филм за младе. Адисон Тимлин је девојка која има халуцинације и ноћне море, због чега је психички лабилна. Зато је родитељи смештају у установу која се бави образовањем управо таквих младих људи. Она веома брзо стиче пријатеље, али и симпатију Џеремија Ирвина. Испоставља се да ни он није равнодушан према њој, али и да постоје неке натприродне силе које отежавају да ово двоје заљубљених буду заједно.

Критички осврт: Када се сага „Сумрак“ завршила, морају да се праве нове тинејџ сапунице са обавезним љубавним троуглом. И филм има шмек и темпо поменуте саге и начин како настају искре између Адисон и Џеремија практично је идентичан заљубљивању Кристен Стјуарт и Роберта Патинсона. Трећи у троуглу Харисон Гилбертсон нема баш везе са Тејлором Лотнером из „Сумрака“, али је и те како сличан Ијану Самерхолдеру из серије „Вампирски дневници“, што би било исто паковање. 🙂 Иначе, има још сличности са поменутом серијом. Филм је претерано романтичан; толико, да је то постало заиста преслатко без мере. Чак је и борба два анђела у ваздуху – романтична. Овај филм није више ни питак, већ је као некакав воћни желе.

Режисер Скот Хикс није правио мистерију око тога ко су пали анђели. Било је јасно да су поједини, односно одабрани ученици наставнице Џоели Ричардсон једни од њих. Мистерију је направио у вези са дешавањима. И то је океј, али је проблем што је испала сасвим просечна. Постоји и преврат, али је потпуно трапав, без логике и икаквог смисла. Крај је направљен тако да је наставак очигледан, али, некако, немам жеље да га погледам.

Ликови изгледају недовршени, иако је видан труд да се сваком од њих да нека дубина, а односи између њих да се закомпликују колико је то могуће. Ипак, и даље делују површно. Као и сам филм.

Едукативни моменат: Адисон је одлучила да буде аутентична радије него да се претвара како би се уклопила. То је значило да буде затворена у посебну установу. Иако бити свој, односно задржати своје ја не значи обавезно и затварање у установу, истина је да интегритет захтева много велику жртву. Лакши начин је уклопити се у друштво и „фолирати се“, што би рекли млади, али лакше решење није уједно и боље. То значи да нас неће волети због тога какви смо заиста, већ због онога што виде. Такође, то значи и да нећемо бити опуштени и задовољни собом.

Оцена наставника:

2(да)

Bruce_Almighty (Small)Брус Свемогући (Bruce Almighty) је комедија о момку Брусу (Џим Кери) који је љут на Бога јер не може да добије посао спикера, о којем сања. Зато је Бог, кога глуми Морган Фриман, одлучио да Брусу уступи свој посао да види колико је тежак, а успут и да научи неке животне лекције.

Критички осврт: Џим је такав глумац да сам прави динамику у филму и чини ми се да и да филм има спор темпо, уз њега се то не би осетило. И остатак глумачке поставе уопште није лош, али је Џим дефинитивно доминирао. И његов лик је једини који одскаче од стереотипа. И донекле лик Бога, кога тумачи Морган.

Филм је навијачког типа што се религије тиче, али на начин који може да се допадне и атеистима јер шаље добре поруке о моралу и истинским вредностима. Тако да ми то „навијаштво“ није засметало, али јесте патетика које има. Идеја за филм је заиста добра, али га је реализација упросечила и довела га на ниво лагане романтичне комедије. Но, комедија је забавна и није баш без вредности.

Едукативни моменат: Оно што је Морган поентирао заиста је тако. Ми увек тражимо чуда у несвакидашњим, магичним стварима. Међутим, суштински, оне нису више од мађионичарских трикова. Право чудо је када самохрана мајка ради два посла и налази времена и снаге да се бави својом децом. Или млада особа која се, у оваквим, црним временима, посвети образовању. Чуда постоје, само треба да будемо свесни шта она заиста јесу.

Оцена наставника:

4(опасно иде на тројку)

Immortal (Small)Бесмртан (Immortal 2004) је француски филм на енглеском језику, делом играни, а делом анимирани. Над футуристичким Њујорком појавила се лебдећа египатска пирамида у којој обитавају египатска божанства. Она су осудила бога Хоруса на смрт, али су му дала да још једном види Земљу, коју је сам створио, у трајању од седам дана и ни секунде више. Хорус је то време искористио да пронађе тело које ће га прихватити и испоставило се да је то тело једног затвореника Томаса Кречмана. Следећа Хорусова мисија је била да пронађе једну сасвим посебну жену Линду Харди, како би себи, ипак, обезбедио бесмртност.

Критички осврт: Допада ми се француски шмек, чак и када је на енглеском језику. Добар француски филм има неку уметничку ноту, а постиже и да буде интригантан, изненађујућ и маштовит. Или је макар тако било у овом случају и према мом мишљењу, ово је ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Хорус је искористио додељено време на Земљи најбоље што је могао. И ми када отпутујемо негде тако треба да поступимо јер нам је време ограничено. Наместо да обилазимо продавнице и кафиће, треба да видимо што је више могуће знаменитости и друге занимљиве ствари које нећемо заборавити.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

Plan_nine_Alternative_poster (Small)План 9 из свемира (Plan 9 from Outer Space 1959) је филм о ванземаљцима који су пристигли у свемирским тањирима како би уразумили Земљане. Да би у томе успели, спровели су у дело План 9: васкрсавање скорије умрлих, а који су онда постајали безумни зомбији.

Критички осврт: Овај филм важи за један од најгорих икада, а познат је и по томе што је то последњи филм легендарног Дракуле Беле Лугосија. Глумац је умро у току снимања овог филма и може се видети тек у пар првих сцена, да би га режисер Ед Вуд заменио Томом Мејсоном, који није био глумац, већ хиропрактичар Вудове супруге. Пошто није баш много личио на Белу, морао је да прикрива лице дугим црним рукавом. Оно што није могао да прикрије рукавом је да је био виши растом и имао је потпуно седу косу. 🙂

И поред објашњења, идеја зашто је покренут план 9 уопште ми није јасна. Но, ни комплетна радња није скроз јасна. Нису јасни ни поступци ликова. Сцене су сувише и драматичне и развучене, а ваљда да би се дочарао хорор кроз који поједини ликови пролазе. У складу са тим, чест амбијент је гробље, које је толико мајушно да изгледа као коначиште за кућне љубимце. И само на гробљу је мрак и има магле, док је унаоколо дан и то врло ведар, што видимо када се пилотова супруга спасила од утвара са тог истог гробља. У ствари, требало би да буде ноћ, ако пратимо логичан редослед сцена. У прилог томе говори да је она још увек у спаваћици. 🙂

Став према женама је једна од ставки која ми је привукла пажњу. Изгледа да је то била одлика тог доба. Но, у овом филму ни тај статус није најјаснији. Оне су час еманциповане, час им се то негира и то раде чак и напредни ванземаљци.

Специјални ефекти су, наравно, смешни, али не постоји ни труд да се они побољшају. Рецимо, када су пилоти видели свемирски брод, наводно их је понела ваздушна струја и наступила је турбуленција. Међутим, чак ни камера се није продрмала. За двојицу мртвих гробара тврдили су да изгледају као да их је пума напала, иако никаквих видних повреда на телима није било, па чак ни подерана одећа. Но, да би се дочарао рат са свемирцима, коришћени су документарни видео-материјали, што је, ето, нешто макар. И у тој сцени, када су их гађали противавионским ракетама, летећи тањири су постојано стајали на линији ватре. Ваљда да би доказали своју надмоћ да им нико ништа не може? Углавном, чудних тренутака има још много. 🙂 Рецимо, када шеф полиције страда, на његово тело наилазе његове колеге и неколико тренутака га мирно посматрају и причају. Једва су се досетили да ураде оно што би свако, а тек полицијац пре него остали, урадио, а то је да погледају да ли је човек жив уопште. 🙂

Глума је очајна чак и за оно доба. Лишена је емоција и своди се на пуко изговарање текста. Наратор прича све време упоредо са филмом и објашњава и оно што сцене очигледно показују. Наравно да је сувишан, али када чујете дијалоге, схватите да је боље да је цео филм одрадио наратор. 🙂 Посебно су ступидни разговори које воде полицајци и сви закључци, мада наизглед тачни, потпуно су глупи. Рецимо, пилотова супруга је говорила истину да су је напале утваре јер су јој ноге изгребане, а спаваћица поцепана? Помислио сам да је Ед у овом случају желео да направи пародију, али у овако сведеном филму то је врло мало вероватно. Углавном, Земљани су морали да направе машину која ће дешифровати ванземаљски језик, али су у једној од последњих сцена разговарали без машине и без проблема. Додуше, ни тај разговор није био нимало виспренији. 🙂

Ово сигурно није најлошији филм свих времена и данас он има култни статус и значај у историји светске кинематографије. Па, ипак, не могу на основу тога да му повећам оцену која му, по праву, припада. 🙂

Едукативни моменат: У једној ствари је наратор, у својој завршној речи, био у праву. Ми на нове производе технике и технологије углавном гледамо са подозрењем, а неретко и са подсмехом. Ипак, са развојем науке они јесу нашли своје место у нашим животима и нема разлога да не верујемо да ће, једног дана, оно што сада сматрамо научно фантастичним, постати свакодневица. Свакако морамо бити отвореног ума за нове ствари које ће, неминовно, доћи.

Оцена наставника:

1(јасно као дан)