Лако Је Критиковати 178

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бетмен: Дуга Ноћ вештица, други део (Batman: The Long Halloween, Part Two 2021) је цртаћ о Ди-Сијевом јунаку из наслова. У Бетменовом граду Готаму дешавају се убиства чланова мафије и то на празнике. Све указује да је главни осумњичени Харви Дент, главни тужилац, али Бетмен свакако истражује случај и жели да помогне Харвију јер му је он пријатељ. Испоставиће се да му помоћи нема јер он има мрачну тајну и исто тако мрачну страну.

Критички осврт: Нисам гледао први део овог филма, истина, али је свеједно превише радња искомпликована играма и игрицама, тако да неки сегменти уопште не делују логично. Уз то, много је ликова уплетено (и много њих без веће потребе) и то додатно компликује причу. Сама прича није лоша; она је класична крими прича, са мало зачина суперхеројштине.

Анимација такође није лоша, али су покрети превише крути. Аниматори су с једне стране водили рачуна о томе како ће кишне капи падати по коси ликова, али се нису досетили да ако је Соломон Гранди отпоран на метке, то ипак није и његова офуцана мајица. Занимљиво, али о кошуљи јесу водили рачуна. Режисер Крис Палмер унео је много сиве и браон у цртаћ и атмосфера је туробна, сасвим неоноар, али је сценариста Тим Шеридан таквим учинио и разговоре и они временом почињу да замарају. Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар, тим пре што цртаћ има емоцију.

Едукативни моменат: Иако је Алфред на крају био у праву и дете им је позвонило на врата, Бетмен је ипак био мудрији (без обзира што је мислио да за Ноћ вештица неће имати посетилаца) јер је рекао да ће морати да прође много времена да добри људи учине ствари бољим пре него што ми видимо промену.

Оцена наставника:

(нека буде)

Црна удовица (Black Widow 2021) је суперхеројски филм о личности из наслова (тумачи је Скарлет Џохансон), а што је и личност из Марвелових стрипова. Ово је иначе двадесет и четврти филм Марвеловог серијала. Скарлет је постала борац у тзв. Црвеној соби у Русији, која је намењена томе да продукује Црне удовице – жене са вештинама које су плаћене убице. Сам систем одабира и тренинга је застрашујућ и незаконит и Скарлет је томе стала на крај тако што је убила шефа тог пројекта Реја Винстона. Онда је од своје „сестре“ Флоренс Пју (такође Удовице) сазнала да Реј није мртав и да и даље спроводи своју монструозну активност. Зато је одлучила да га убије наново, али овај пут уз помоћ људи за које је у прошлости веровала да су јој породица.

Критички осврт: Проблем са Црном удовицом је што је она суперхерој без моћи и задатак режисерке Кејт Шортланд је био утолико тежи; да направи суперхеројски спектакл. То није тако тешко у Авенџерсима где сви саборци имају супермоћи, те је Скарлет ту могла да се „провуче“, али овде је избор тема ипак био ограничен и, очекивано, Кејт се одлучила на нешто што ће личити на „Чарлијеве анђеле“, „Немогућу мисију“ и сличне филмове и морам признати да није испало лоше. Антагонисти су морали да буду једнаких снага са њом, па зашто то не би биле друге Удовице, а уведена је у причу и Олга Куриленко која је нека врста киборга и која је била највећи изазов за Скарлет. Једини који ту има моћи је Црвени чувар (Дејвид Харбор), обдарен суперснагом, али је његов лик био више задужен за комичну ноту филма (врло успешно, признајем) и његов допринос мисији је занемарљив. Ипак је Кејт желела да прикаже „женску сангу“ и овај филм је по сензибилитету управо такав, мада има неопходну дозу акције са задивљујућим специјалним ефектима и пре свега лепе жене чиме ће задовољити и јачу страну публике. Све у свему, ако изузмемо ипак претерани ниво патетике, смислена и заокружена прича, сјајна акција и хумор који ће вас у пар момената насмејати, чини да овај филм буде у рангу бољих из Марвелове франшизе.

Едукативни моменат: Скарлет је као дете имала породицу која је била лажна и успостављена само због тајног задатка. Касније је схватила да и таква породица може бити права, ако њени чланови покажу бригу и пожртвовање једни за друге. Породицу чине везе између њених чланова и стварне су онолико колико су искрене.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Улица Страха: 1666. (Fear Street: 1666 2021) је трећи део трилогије рађене према истоименим романима Роберта Лоуренса Стајна. Кијана Мадеира жели да помогне својој девојци Оливији Скот Велч која је опседнута ђаволом. Да би у томе успела, пронашла је посмртне остатке древне вештице из тог места и спојила их је. Тада је имала визију живота те вештице, односно шта се догодило 1666. када је обешена. Кијана је тако сазнала праву истину и схватила како да победи зло које већ дуго времена опседа њену варошицу Шејдисајд.

Критички осврт: Трећи део трилогије је пун погодак. Идеја је заиста сјајна и даје дубину и слојевиту причу слешер првенцима (што је заиста мајсторство), а чак и отклања неке логичке грешке које су направљене у њима. Овај део се по сензибилитету значајно разликује од слешера и заправо је у сасвим другачијем поджанру, али свеједно (и можда управо зато) је добар. Писац Роберт је очигледно направио питко дело које је оштра критика друштва; оно пропагира религију која захтева да човек буде добар према другима, али са друге стране осуђује и уништава чак и оне који нису зли, но нису ни по стандардима које је друштво прописало. Још једна добра ствар у овом филму је преврат који јесте изненађење и даје сасвим другачији квалитет приче од оне за коју смо веровали да је у поставци. Свакако добро одрађено, нема шта.

Едукативни моменат: Кијана је рекла својој девојци Оливији како се не плаши ђавола, али се плаши суграђана који је осуђују, мајке која допушта да јој обесе дете и заједнице која их убија, али очекује да је слепо слушају. Другим речима, оно што треба да нас брине нису апстрактне, непостојеће ствари, већ врло конкретне. И њих треба мењати.

Оцена наставника:

(овај пут може)

Ноћ вештица III: Сезона вештица (Halloween III: Season of the Witch 1982) је филм који припада франшизи „Ноћ вештица“, мада са њом нема везе. Ал Бери је убијен на суров начин и под нејасним околностима у болници. Дежурни лекар те ноћи Том Еткинс одлучује да помогне Аловој кћерки Стејси Нелкин у истрази тог убиства, а траг их води у варошицу Санта Миру и тамошњу фабрику за израду играчака са којом је Ал пословао. И тамо ће Том открити заверу светских размера.

Критички осврт: Овај наставак нема везе са франшизом – ни по радњи, ни по сензибилитету (референцира на њу као на филмски класик који се рекламира на ТВ-у). Не бих рекао да је ово чист хорор (мада има елементе слешера), већ је више крими прича са натприродним и окултним елементима. Личи на сијасет других кримића какви су се правили у то време и обавезно протагонисти који нису полицајци (у овом случају Том и Стејси) предузимају истрагу на своју руку и решавају случај. Јасно је да уз такву поставку мора да буде наивних момената и њих у филму има, почевши од тога да Аловим убиством компанија, која је то убиство наручила, оставља превише трагова који воде до ње. Потом, та иста компанија неуморно производи маске до последњег момента иако је јасно да се више продавати неће и да су намењене само за ту Ноћ вештица и никад више. Само финале филма је већ толико наивно да је сасвим обесмишљено. Зликовац без разлога Ден О’херлихи уме да прави напредне роботе, а не уме да осмисли како да реши Тома, па ем га ставља пред телевизор, ем ум подмеће жену робота, која има сијасет прилика да га убије или макар онеспособи, али то не чини. И на крају га је Том победио у више него неравноправној борби.

Том и Стејси нису баш задивили глумом, али јесу брзином којом су се њихови ликови у филму смували (пре тога није било ни наговештаја). И специјални ефекти су далеко од импресивних и јасно се виде лутке или њихови делови у појединим кадровима. Све ово одаје утисак да је филм збрзано и неспретно одрађен.

Едукативни моменат: Ден је подсетио Тома на традицију празника Ноћ вештица. Ми знамо да се обележава 31. октобра, ноћ уочи празника Свих светих према западнохришћанској традицији. Представља почетак тродневног обележавања Алхауловтајда, време у литургијској години посвећено сећању на мртве, укључујући свеце, мученике и све вернике. Поједини аутори верују (укључујући и Дена) да већина традиција које одликују Ноћ вештица потиче од келтске светковине жетве посвећене божанству Самајну. Суштина је била да су ритуали и жртве које су приносили били потребни да се божанство умилостиви и спречи мртве повратнике да покваре усеве. Ето, научили смо нешто о овом празнику.

Оцена наставника:

(не може више)

Шта лежи испод (What Lies Beneath 2000) је филм код нас преведен као „Духови прошлости“. Харисон Форд је успешан научник и живи у лепој кући са лепом женом Мишел Фајфер. У њихово суседство се досељава брачни пар Миранда Ото и Џејмс Ремар који се жучно и бучно свађају. У једном тренутку Миранде ту више нема и Мишел верује да ју је Џејмс убио, тим пре што још верује да је походи дух жене. Зато она на сваки начин настоји да потврди своје откриће, али ће схватити да не само да је погрешила већ и да је истина далеко личније природе.

Критички осврт: Радња се невероватно споро одвија и то је моја највећа замерка овом филму. Но, има и мањих замерки, а то су предвидљиви моменти попут оног да Харисон није окренуо полицију и пријавио себе као што је Мишел захтевала. Са друге стране одлично су урађене финалне сцене и заиста је неочекивано и напето. При томе је режисер Роберт Земекис користио врло необичне углове снимања. Мислим да је крај доста поправио утисак, мада је утисак и током филма био углавном позитиван јер је радња добра, мистерија се одржава, а ту је и пар глумаца који су звучна имена и довољно добри (Мишел је врло добра) да изнесу своје улоге.

И морам да приметим да Роберт и јесте и није марио за детаље. Неки мотиви (попут домета телефона на средини моста) се понављају и врло су кључни за финале, а други су остали да висе попут крваве папуче.

Едукативни моменат: Харисон је желео да на крају све буде као да се ништа није десило, али то није могло тако и не може тако. Морамо да имамо одговорност према делима које смо починили.

Оцена наставника:

(једва, али да)

Предосећај (Premonition 2007) је прича о домаћици Сандри Булок која сазнаје да јој је супруг Џулијан Макман погинуо у аутомобилској несрећи. Од тог тренутка дани се не ређају природним редоследом и он је један дан жив, док други није. Сандра ће тако научити много о свом браку и љубави, те ће на крају и покушати да промени след догађаја.

Критички осврт: У првих пола сата изређало се толико изненађујућих догађања да ако сте до тада размишљали да ли да овом филму дате прилику, онда ћете овде већ преломити. Прича је потпуно мистериозна. И ово није баш варијанта „Дана мрмота“ јер Сандра преживљава различите дане, али не по нормалном распореду. Јасно је да би по нормалном распореду и Сандрине реакције биле другачије, али овако је све много интересантније и Сандрина расположења (и помирење са судбином, на крају крајева) иду стабилном линијом јер је овако сазнала ствари које иначе не би. Сандра је ту улогу извела сјајно, а није баш да није захтевна. Петер Стормаре ми је одавао утисак доброг глумца, мада вазда у епизоди, али у овом случају није ме убедио да је психијатар. Он има ту неку насилну енергију и просто му улога није легла.

Радња је у реду, али има велику грешку. Ако изузмемо да нико није знао како се девојчица исекла на стакло (па су чак сумњичили Сандру да јој је то урадила), само време њене повреде не одговара хронологији догађаја. Сандра је изненађена кћеркиним ожиљцима на дан сахране јер их није имала два дана раније када је Сандра сазнала да је Џулијан погинуо. Међутим, ми касније сазнајемо да их је девојчица задобила у време када је Џулијан био жив. У свем овом превртању дана изгледа да се и сценариста Бил Кели изгубио. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Џуд Чиколела је рекао Сандри како никад није касно да схвати шта је важно у животу и да се бори за то. Мудар свештеник, нема шта.

Оцена наставника:

(не може више због грешке која је неопростива)

Крваво црвено небо (Blood Red Sky 2021) је немачко-амерички филм. Поставка филма је интересантна јер се већи део радње дешава у авиону који прелеће Атлантик (алтернативни назив филма је „Трансатлантик 473“). Пери Баумајстер, удовица са малим сином, треба да стигне из Немачке до Њујорка где је очекује лекар и лечење за нејасну болест коју има, али која наликује леукемији. Они се укрцавају у авион и недуго потом теорирсти у вештој акцији отимају авион и сви путници постају таоци. Препаднути путници сарађују, али ипак се ствара ситуација у којој Пери мора да реагује и убија је један од терориста Александар Шер. Тада се ослобађа њена мрачна страна; болест коју има се манифестује и она постаје вампир, довољно јака да се супротстави терористима, али и довољно опасна по све путнике.

Критички осврт: Вампири су одувек привлачили пажњу фанова фантастике и њихових интерпретација има заиста много: од супериорних, преко заводљивих или боље рећи неодољивих, до несхваћених бића са злом судбином. Најновији немачко-амерички филм „Крваво црвено небо“ је искористио ону тужнију страну ове палете и представио вампиризам као болест.

Било је јасно да ћемо главни део флешбека видети онда када Пери буде упуцана јер је то тренутак и када треба да видимо шта ју је претворило у зверку каква је у авиону (из трејлера, најава и са постера је било јасно да је вампирица). Дакле, то је први проблем – што је филм врло предвидљиво режиран, а други је што је у том флешбеку Пери показала необичну храброст са све малим дететом у наручју, те пратила траг крви који води у подрум напуштене непознате зграде у сред шуме. Но, то није једини танак моменат филма. Рецимо, зашто би се Александар заинтересовао за жену коју је упуцао у груди из непосредне близине, утврдио да није мртва, а онда се читава банда дала у потеру за њом? Сигурно прва помисао не би била да је вампир, а још мање да тешко повређена особа може да направи неку разлику у тешкој ситуацији. Логичких грешака има, па тако се Александар забарикадирао у аутомобил и то је Пери искористила да га запали. Коју сцену касније било је јасно да је и она лако могла да уђе у аутомобил, а он још лакше да изађе. Но, да оставимо по страни грешке и грешкице од којих пати већина филмова акционог, хорор и фантастичног жанра. Шта је суштина радње?

Јасно се намеће да је главни мотив борба мајке за свог сина и неке прве критике замерају управо то: да тај однос мајке и детета није представљен у правој мери и да је све подређено акцији или другим речима комерцијали. Истина је да је режисер Петер Торварт балансирао на граници између слојевите, дубоке приче и хорор-трилер акције која ће задовољити публику жељну забаве. И тај други део јесте превагнуо, мада је Петер начео и тему предрасуда и то је можда и најбољи сегмент филма јер је прича о толеранцији дата кроз освежавајући напитак забаве. Александра упознајемо као феминизирану геј особу која делује смешно јер је сасвим карикирана и, што је значајније, делује безазлено. Касније се испоставља да је све само не безазлен, психопата који ужива у убијању и најопаснији Перин противник. Ништа није као што нам се чини, али баш зато што верујемо да ипак јесте, терористи искоришћавају тројицу Муслимана које желе да окриве за сопствено недело јер је већ уврежено да су управо Муслимани виђени као терористи (исламски екстремисти). У овом филму један од њих Кајс Сети је заправо херој, човек са довољно врлина да му Пери поверава сопствено дете. На крају крајева, ако ћемо ићи баш у дубину и прекорачити можда и оно што је била права идеја и намера Петера, у сцени када путници сазнају да је Пери вампирица, они вриште и склањају се од ње. Премиса филма је да је Пери заправо болесна и ако гледамо тако, а знамо да предрасуде потичу од незнања и страха, можемо посматрати тај мотив тако да је Пери дискриминисана управо због свог стања. Страх од заразе, посебно у време пандемије, може учинити да су болесни људи заправо посматрају као претња за оне здраве.

Филм јесте напет јер је режисер успео да створи низ ситуација где се ликови боре и са терористима и са разним недаћама које могу снаћи авион. Авион је прилично захвално место за овакав вид хорора баш због клаустрофобичног и фрагилног простора који нуди. Још једна ствар која овај филм чини интересантним је да ћете овде навијати за вампира јер су много гаднији типови са друге стране, посебно Александар. Макар до тренутка док и он сам не постане вампир, а онда се вампиризам шири кроз авион и тај део веома подсећа на „Светски рат З“, тј. на сцене у авиону којим је тада „пилотирао” Никола Ђуричко. Сличности са другим филмовима има још и сви су махом блокбастери, тако да је Петерова намера била да направи још један у низу. Право питање је да ли је тиме допустио да комерцијала преузме примат у односу на квалитет, под условом да једно заиста искључује друго.

Свакако је замерка Петеру да је могао да више разради причу о предрасудама, па можда и ону причу која говори о пожртвовању мајке за своје дете (ако је уопште у том другом мотиву било шта спорно). Међутим, то може да се посматра и са друге стране; некада озбиљна прича о некој веома значајној животној теми не даје довољно ефекта јер није ни довољно праћена. Питка (али не и плитка) забава ће привући много гледалаца због своје интригантне приче, динамике, напетости, сјајне акције и још сјајнијих специјалних ефеката и можда је то управо шанса да публика заволи Кајса, доброг и великог срца, да не потцењује ниједног протагонисту или антагонисту на основу изгледа и да види да права чудовишта не морају бити вампири већ људи са злим намерама. Другим речима, постоје разни начини како ће се пласирати нека вредност и можда је Петер одабрао један добар да то учини. Верујем да ћете ви донети суд о томе, али чак и да не пресудите у корист квалитета онога што је Петер направио, готово сигурно ћете се забавити.

Едукативни моменат: Управо прича о толеранцији и неприхватању предрасуда. Нису сви чланови неке друштвене групе исти и не смемо очекивати од сваког припадника исту ствар.

Оцена наставника:

(по мом скромном мишљењу)

Врх (Apex 2021) је акциони СФ чија је радња смештена на непознато острво које је закупила компанија из наслова као „игралиште“ за богаташе који лове људе и сакупљају њихове главе као трофеје. Алексија Фаст води ову компанију и као плен је изабрала затвореника на доживотној Бруса Вилиса који ће се показати као превише тврд орах за ловце.

Критички осврт: Режисер Едвард Дрејк није могао да приушти богзна какве специјалне ефекте за овај филм, али према мом скромном мишљењу није требало да се троши ни толико; филм је заиста лош. Он представља микс акције у покушају и драме у покушају и оба ова покушаја нису успела. Дијалози су неповезани, безвезни и приземни, а ликови су неконзистентни и њихови мотиви врло нејасни, тако да никада нисте сигурни шта ће урадити следеће и зашто раде то што раде. Можда је Едвард мислио да ће тим постићи виспрене преокрете, али једино што је постигао је контраефекат. У једном тренутку је Брус јео неке бобице које имају халуциногено дејство и то је заличило на „Игре глади“, али и тај део је нејасан зашто је уопште у филму. Филм није нимало узбудљив, нити изазива било какву реакцију; због ликова који су такви какви су једноставно је немогуће осетити било какву емпатију. Идеја за филм свакако није нова, а крај је сасвим предвидљив. Мада, како је Брус на крају убио Нила Макдону заиста вам дође да кажете: „е, јесте“! Оно што сигурно нећете рећи за филм „Врх“ је да је – врх. 🙂

Едукативни моменат: Брус је рекао како обука и искуство нису исте ствари и у праву је. Искуство је оно што нас чини правим експертима у неком послу и зато треба да будемо вредни и стално стичемо то искуство.

Оцена наставника:

(без поправног)

Доктор Џекил и господин Хајд (Dr. Jekyll and Mr. Hyde 1920) је неми филм и адаптација романа Роберта Луиса Стивенсона „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“ из 1886, али је Клара Беранџер писала сценарио према истоименој позоришној представи Томаса Расела Саливана из 1887. Доктора Џекила глумио је Џон Баримор и он је описан као добар човек који се посветио науци и хуманитарном раду. Међутим, када га је његов будући таст Брендон Херст искушао, Џекил је одлучио да у два тела одвоји своју лошу природу склону пороцима од оне добре. Тако је направио напитак који је од њега створио господина Хајда, насилника који је обитавао у сумњивим деловима Лондона. Напитак је функционисао и у другом смеру, али су се ствари временом отеле контроли и Хајд је почео да се појављује и ничим изазван и да уништава живот доброг Џекила.

Критички осврт: Фасцинантни су ми цилиндри Џона Баримора и друге господе у овом филму који су крајње необични због свог сјаја. Тако некако преламају светлост да делују нестварно.

Некако кад помислим на неме филмове, прва асоцијација је Чарли Чаплин и он је успео да те филмове учини сјајним јер је користио пантомиму, као и скечеве са много трчања, неспретних падања и јасне гестикулације. Овде је тема другачија, смиренија и сензибилитет се сасвим разликује, а дијалог се намеће и то јесте проблем. Режисер Џон Робертсон је користио текстове само онолико колико је неопходно, а глумци су се трудили да мимиком одају емоције колико год је то било могуће. Рецимо, Марта Менсфилд, девојка на забави, била је видно разочарана што ће њена симпатија Доктор Џекил закаснити. Но, најуспешнија гестикулација је када се добри доктор претвара у свој алтерего. При томе, ефекти који то прате заиста нису лоши, напротив (тим пре што је тадашњим ауторима мало тога од средстава било на располагању), а шминка је одлична. Посебно ценим што Хајд није приказан као некакав полувукодлак (што је врло рано у филмовима прихваћено), већ је човек само застрашујућег изгледа. Већ при првом претварању мистер Хајд ме је уверио да је зао и заиста је Џон Баримор заслужио углед као глумац који је имао у то доба. Ипак, дешавале су се и ствари које ми нису биле јасне. Видео сам да је мистер Хајд изгазио неког дечака и да је то направило општи метеж, али није ми јасно зашто се то десило. Он је окрутан, у реду, али није ни поента да то буде бесмислено, ето, зато што је он зао. Јесте погодна сцена, али превише поједностављује филм. Можда је то урађено да би се потенцирала Хајдова злоба јер су биле ретке прилике када смо последице његових деловања конкретно могли да видимо, као у сцени када одбацује Ниту Налди или убија Брендона. Свеукупно, филм је прилично добар и јако симпатичан, морам признати.

Едукативни моменат: У самом уводу је већ писала мудрост, да је у нашим рукама моћ да изаберемо какви ћемо бити – добри или лоши. Дакле, бирајте.

Оцена наставника:

(свакако на пет)

Свемирски баскет: Ново наслеђе (Space Jam: A New Legacy 2021) је наставак филмова из 1996. („Свемирски баскет“) и 2003. („Луни Тјунс: Поново у акцији“). Овог пута кошаркашка звезда је Леброн Џејмс. Он нема баш најбољи однос са сином Седриком Џоом јер има превелика очекивања од њега. Њих двојица су отишли у компанију „Ворнер брос“ где је вештачка интелигенција Дон Чидл дао Леброну пословну понуду коју је овај одбио. Зато је бесни Дон увео и оца и сина у виртуелни свет и изазвао Леброна да се огледају у кошарци. Улог је велики: ако изгуби, Леброн неће моћи да напусти виртуелни свет никад. Кошаркаш је прихватио изазов и у помоћ позвао Душка Дугоушка и његову екипу. Међутим, и Дон има сјајну екипу, а захваљујући Седрику који је, иако мали, сјајан мајстор за дизајн видео-игара.

Критички осврт: Од прве сцене након уводне шпице ми се није допао филм. Не улазим у то колико је Леброн успешан кошаркаш, али он сигурно није прави избор за глумца. Човек је доказао да заиста није ренесансни тип и да не може да буде чак ни довољан у глуми. Ту негде почиње и његов префорсирани однос са сином, тако да је јасно да ће током авантуре која ће уследити Леброн доживети просветљење, преобратиће се и допустиће дечаку да буде шта он жели, а не шта му је тата наменио.

Цртани део (када анимирани Леброн слеће на веб-планету Душка Дугоушка и његове компаније (свет Луни Тјунса да будем прецизнији)) је почео боље и првих пар фора су прилично успеле. Онда је уследио низ лоших фора, па опет добрих (када су се цртани ликови убацивали у друге цртаће и филмове) и све тако, попут не баш правилне синусоиде. Општи утисак би према томе требало да буде осредњи, али је он још слабији од тога. Ово је један поновљени наставак, са плитком причом, површним осећањима и обиљем патетике. Међутим, ипак је двојка са плусем због саме утакмице (која је и централна тема, на крају крајева) јер је урађена импресивно.

Едукативни моменат: Вуд Харис, тренер маленог Леброна, прави је тренер и учитељ и дао је дечаку врло корисне савете. Рекао му је да није поента да ли ће победити или изгубити утакмицу, већ да ли ће се потрудити или неће на утакмици, да ли ће бити фокусиран и да ли ће уложити рад. Тек онда може да размишља о томе да направи промену за себе и све људе које воли. Други едукативни моменат је када је вештачка интелигенција (Алгоритам) рекао Седрику да зна све о њему јер га је посматрао и слушао преко мреже. И то може бити истина; многи могу да сазнају свашта о нама путем интернета, а да тога нисмо ни свесни. Зато треба бити опрезан шта пишемо и какве податке остављамо.

Оцена наставника:

(са најављеним плусем)

Лако Је Критиковати 177

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Спирала: Из књиге о тестери (Spiral: From the Book of Saw 2021) је девети наставак серијала „Тестера“. Полицајац Крис Рок не воли да ради по правилима и зато је капетаница Марисол Николс у тој полицијској станици одлучила му додели партнера; младог, али обећавајућег Макса Мингелу. У том тренутку крећу да се одвијају убиства полицајаца и која јако наликују на злодела убице са надимком „Слагалица“, а који им је познат из претходних наставака франшизе. Међутим, они знају да је тај убица мртав и да се овде ради о имитатору. Изгледа да је нови убица у некаквој вези са Крисом јер све време њему шаље поруке и трагове који полицајца доводе до нових монструозних убистава.

Критички осврт: Режија је прилично добра, али ми флешбек који је имао Крис након посете његовог филмског оца Самјуела Л. Џексона није баш најјаснији. Већина сцена су поновљене оне које смо већ видели и изгледа као да је режисер Дарен Лин Боусман хтео да „подвуче најважније“, а заправо је потценио своју публику. Ако желиш да направиш зафркнуту мистерију, онда не радиш такве ствари, а и дијалози би требало да буду мало виспренији. Да, другог флешбека није ни требало да буде јер му у сцени Крис није ни присуствовао. И остали флешбекови су једнако лоше одрађени, посебно Крисова присећања од пре деценије када су сви изгледали – исто. Истина, Самјуел је имао бркове. 🙂 Но, флешбекови су изгледа традиција и уједно слабост читаве франшизе, колико сам дознао (мада друге филмове још нисам гледао). Међутим, ту постоји много озбиљнији проблем; Макс је једини полицајац који је убијен ван обрасца и ван јасног разлога и од тог тренутка сам очекивао да ће се појавити некако и жив и луд. И испоставило се да сам у праву. Дарен је остао веран претходним филмовима и у поменутим флешбековима и у врло суровим СМ игрицама са жртвама, али је баш због њих причу која је требало да буде паметна учинио врло приземном. Очигледан пример контраефекта, рекао бих.

Крис је врло занимљив и као појава и због своје харизме, али некако није био на висини задатка. Некако су у овом филму сви оманули.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао Крису како треба да уради исправно – како је и увек чинио. Проблем је у томе што самом Самјуелу није било јасно шта је исправно. Мерила вредности не одређујемо ми према свом нахођењу, она су врло јасна, очигледна. Само је питање хоћемо ли се према њима владати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Улица Страха: 1978. (Fear Street: 1978 2021) је други део истоименог филма (али са другачијом годином у називу). Кијана Мадеира жели да скине враџбину са своје девојке Оливије Скот Велч и зато се обраћа за помоћ осамљеној и чудној Џилијан Џејкобс. Наиме, када је била млада, Џилијан је једина преживела клетву вештице (убијене у њиховој варошици Шејдисајду још 1666). Наводно, због те клетве у том градићу редовно се дешавају ужасни масакри. Кијана и Оливија су избегле један такав (у претходном наставку), али самој клетви нису успеле да побегну и Оливија није при себи и има убилачки нагон. Међутим, Џилијан не уме да им помогне, но пристала је да им исприча своју причу. У овом наставку гледамо управо ту причу.

Критички осврт: Не могу да тврдим да је претходни наставак врцао од креативности, али овај је свакако класичан слешер. Све се дешава у летњем кампу где су млади, који се заљубљују, сексају и злоупотребљавају дроге, а у слободно време су насилни према другачијима. Ово је баш погодан и често виђен мотив. Јасно је да у таквом филму мора да има општих места, а приметио сам да су отворени преломи ноге постали једно такво у модернијим хорорима, па се то згодило и Рајан Симпкинс. Овде се згодила и једна логичка грешка; убица гони само клинце из Шејдисајда, док га они из Санивила не занимају. Међутим, у претходном филму без проблема је убијен Џереми Форд, који не само да је из Санивила, већ је био љути противник овог другог суседног града. Такође, некако је збрзана евакуација клинаца, лик Кјаре Аурелије, веома маркантне и упечатљиве, некако се изгубио, а Тед Садерланд се појавио баш у погодном и предвидљивом тренутку. Где се денуо већи део финала, тешко је рећи. Уз то, изгледало ми је да га је Макејб Слајд гадно повредио, што се на самом крају није баш видело. Но, да занемаримо то, ово је свакако значајно слабији наставак у односу на првенац, али није лош. Сасвим је солидан, заправо.

Едукативни моменат: Емили Рад је веровала да ако буде све радила „савршено“ да неће проћи трагично (што је била судбина људи из њене варошице), али није успела. Можда и зато што је радила оно што се од ње очекује, а не оно што заиста жели и што је добро за њу. Не могу да тврдим да ће свако проћи трагично ко ради оно што се од њега очекује, али свакако неће проћи срећно.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Досељеници (Settlers 2021) је филм о породици коју чине муж (Џони Ли Милер), жена (Софија Бутела) и мала кћерка (Бруклин Принц) који осамљено живе на планети блиској Земљи. Њихов живот се мења када на њихову фарму пристигне троје уљеза.

Критички осврт: Све више је аутора који се одлучују на то да СФ претворе у драму и то јесте са једне стране захвално, али са друге није маштовито. Просто се питам да ли је онај прави СФ са новим световима, застрашујућим ванземаљцима и фасцинантном техником постао ексклузива високобуџетних блокбастера и нискобуџетних мукбастера. Но, тако је како је и режисер Вајат Рокфелер је урадио оно што и многи други пре њега; поставио је своје малобројне ликове у једну депресивну футуристичку ситуацију и направио сложене односе између њих. Оно што је свакако добро урадио је свој посао и режија и бирани кадрови су сјајни, а и то што је изградио мистерију око тога откуд протагонисти ту и зашто је ситуација све време опасна. Међутим, онда је и то на неки начин разоткрио на пола филма и као да је крива на графику постала равна линија. Шта даље? И баш кад је кренуло то питање, десио се преокрет и неколико година касније се стиже до праве приче која је већ постављена на – најблаже речено – поремећеним односима. И на крају је Вајат добио океј причу са јасним порукама и врло вероватно метафорама о људској природи, сврсисходности живота и вазда необјашњивој људској деструкцији.

Глумци су добри (укључујући и девојчицу), а Исмаел Круз Кордова плус има и сасвим необичну и врло интересантну физиономију. Њему чак ни брада не расте на уобичајени начин.

Едукативни моменат: Нел Тајгер Фри (која глуми одраслу Бруклин) је била заробљена у свету који је креирао Исмаел јер није знала ни за шта што се ван тог света налази. Зато је одлучила да оде и истражи тај свет споља. То је и моја препорука вама: да путујете и истражујете друге светове како вас не би политички лидери држали заробљене у свету који су креирали да буде добар само по њих.

Оцена наставника:

(рецимо)

Тихо место део II (A Quiet Place Part II 2021) је наставак филма из 2018. и прати судбину породице из тог филма која покушава да преживи у свету који су руинирала чудовишта пристигла из свемира.

Критички осврт: Филм је готово одмах почео акцијом и то врло добром, морам признати. И надаље је имао прилично добар темпо, иако је људи сада било мање јер су их чудовишта у међувремену појела. Можда је могло мало више изазова да се постави пред протагонисте, али и ово је сасвим солидно.

Едукативни моменат: Килијан Мерфи је признао Милисент Симондс да није дорастао њеном филмском оцу Џону Красинском. Али је додао да она јесте и зато ју је послушао и пратио. И у оба случаја је исправно поступио; критички је проценио своје способности и пронашао је ауторитет који вреди поштовати (чак и ако је млађи од њега).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Лига изузетне господе (The League of Extraordinary Gentlemen 2003) је филм инспирисан истоименом серијом стрипова чији су аутори Алан Мур и Кевин О’нил. Радња се дешава 1899. и Фантом (Ричард Роксбург), који предводи армију плаћеника, врши злодела свуда по свету са циљем да тим истим светом загосподари. Зато Британска империја ангажује Лигу чији су чланови обдарени изузетним моћима, а које предводи Алан Квотермејн (Шон Конери), како би дохакали Фантому.

Критички осврт: Премиса овог филма (да личности из класичне књижевности буду суперхероји) је безмало одлична, али то није заслуга аутора, већ дела на основу којих је филм снимљен. Прича у филму није искористила пун потенцијал ових суперјунака, али није толико лоша. Најпре сам помислио да антагониста Фантом из опере није достојан противник лигашима, али се испоставило да није тако. Специјални ефекти су солидни, као и акција, али филму недостаје напетости и динамике. Све то јесте технички добро одрађено, али док гледате тешко да ћете осетити узбуђење или било какву другу емоцију. Режисер Стивен Норингтон је прилично детаљно објаснио моћи и позадинске приче својих ликова (вероватно зато што публика не чита), али се самим ликовима (њиховим карактерима, емоцијама и односима) премало посветио. Свакако један добар потенцијал, али врло мало искоришћен.

Едукативни моменат: Све књиге из којих су ови ликови преузети вредне су читања. Дакле, навалите. 🙂

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Света планина (La montaña sagrada 1973) је мексичка фантазија која прати авантуре Орасиа Салинаса који је лопов и жељан злата алхемичара (глуми га Алехандро Ходоровски, који је уједно и режисер и сценариста). Пошто не може да победи алхемичара, Орасио постаје његов шегрт и овај га упознаје са седморо најмоћнијих људи на свету. Сви заједно крећу на Свету планину како би открили тајну бесмртности јер је то једино што моћници немају.

Критички осврт: Најблаже речено за овај филм је да је веома необичан. Он је потпуна апстракција и практично свака сцена је метафора или алузија на друштвени поредак, политику, историју или религију. И при томе Алехандро није био благонаклон ни према чему и његова критика је врло оштра. Рецимо, док у позадини војска убија људе са фластерима преко уста (чиме је њихов „злочин“ очигледан), у првом плану елита у балским хаљинама и фраковима пузи на коленима. То изгледа нестварно, али би порука могла да буде стварна да се та иста елита заправо понизила да би била ту где јесте и све то има неодољиву асоцијацију на двоструки морал и аршине. Филм је накрцат тиме, а Алехандро, да би презентовао радњу, користио је тарор карте, које ја не познајем довољно. Но, видим да се појављује и лопов, будала, кула… Кула, на коју се пење главни протагониста Орасио, прилично је висока. Она у тароту представља рушење система вредности. Јасно је да их је Алехандро довео у питање. Заправо, изгледа да је био заљубљеник у окултно, тако да друштво које упознаје Орасио заправо су персонификације планета као у астрологији. Он их је малко пародирао, али свеједно све то изгледа јако интересантно, баш као и сценографија којом се такође бавио Алехандро. Бавио се и костимима, али је он своје карактере више разодевао но што их је обукао. Заправо, у читавом филму је померио границе и то заиста много, иако је мало простора у филму посветио експлицитном сексу и са тим сценама (зачуђујуће) није претеривао. Но, бавио се љубављу и персонификација Венере (Хуан Ферара) је произвођач уметака за тело (мишиће, гузу и остало) јер је имао став да људи не желе да их воле због тога какви су, већ због тога каквим се представљају. И ево данас (после толико година), многи људи то живе. 🙂 Посебно је морбидан, али и комичан део где Хуан улепшава мртве тако да буду на услузи живима.

Нисам сигуран да ће се овај филм допасти свакоме јер он је заиста уметнички и иако неку радњу има, заправо је дугометражна инсталација са свим оним што би уметник поручио свету. И он то на крају и ради најбуквалније могуће. Мени се све то допало јер је сасвим другачије, а опет сврсисходно и макар донекле разумљиво. Део који ми се не допада је окрутност према животињама, посебно борба паса у једној сцени и то богами утиче да једна оцена буде мање.

Едукативни моменат: Оно што је Алехандро на крају поручио је да не трагамо за илузијама (светом планином), већ да живимо стваран живот.

Оцена наставника:

(уметничка)

Земља Мајка (Earth Mother 2020) је филм о персонификацији Земље (глуми је Анет Мија Флорес) која се појављује с времена на време међу људима и то је урадила и у модерно време. Спремно су је дочекале канибалистички расположене вештице, али је она утекла и пронашла заштитника Џоша Лејка Кима. Он није задовољан тиме јер је посматра као терет, тим пре што је изгубио посао због ње, али ће њено присуство у његовом животу помоћи да схвати ко је он заиста.

Критички осврт: Филм је јако добро започео рођењем Мајке Земље и то је трајало пар минута. Онда су се појавиле три сестре и све је кренуло наопако. Њихова глума, маске, појава, дијалози, ништа није било у реду. Ствар се није поправила ни са Џошовом појавом већ у наредној сцени која је ем неуверљива, ем преписана из плитких осамдесетих када јуноша наилази на анђела/сирену/вилу/какву год нестварну лепотицу. Ствар није поправило ни појављивање Ијана Кевина Скота у наредној сцени, баш као ни сва остала појављивања (појављивање Лије Крајц је уз то и сасвим нејасно) и сцене у филму. Или да будем прецизнији, филм напросто није добар. Мајка Земља је стигла и она највећи део филма практично ништа не ради осим што бежи од три вештице и лута по околини. Једна вештица представља прошлост, друга садашњост, трећа будућност и тај контекст је нејасан. Оне додуше живе вечно захваљујући томе што поједу свако отелотворење Мајке, али и даље није јасно зашто су подељене по тим временским одредницама. Углавном, ту је та немушта и неартикулисана Мајка која је сва спиритуална и нимало еколошка, иако је ту било простора да се пружи нека добра порука те природе (а никад их доста). У филму је дат апсолутни примат некаквој магијској бледој борби која се заправо дешава наоколо Мајке Земље која је најпре беспомоћна жртва и тек у финалној борби доминира. Све је то предосадно и све то прате испразни дијалози, лоша продукција и иста таква глума већине. На крају је био као некакав преокрет, који и није тако лош и види се ту нека идеја, али и даље све је то јадно реализовано, а ликови и догађаји су међусобно врло танко повезани.

Едукативни моменат: Некада су и контрапримери добри примери. Иако су протагонисти промовисали дување траве као сјајан начин за постизање спиритуалности, истина је да то нимало није сјајна навика и да може да доведе до зависности и лоших промена у организму. Мајка Земља то свакако не би одобрила, а у овом филму јесте јер је напросто филм лош. 🙂

Оцена наставника:

(неуметничка)

Хофманове приче (The Tales of Hoffmann 1951) је екранизована позната и истоимена опера чији је аутор Жак Офенбах, а која је настала по узору на три кратке приче немачког књижевника Ернста Теодора Вилхелма Хофмана. Примабалерина Стела (Мојра Ширер) је послала љубавну поруку Хофману (Роберт Рунсвил) са молбом да се нађу након њеног наступа. Међутим, поруку је украо Хофманов ривал Роберт Хелпман, те је Хофман отишао у таверну и присутним момцима тамо испричао своје три несрећне, али и крајње необичне приче о неоствареним љубавима.

Критички осврт: Овај филм је редак по томе што је у ствари опера. Немам довољно музичко образовање да проценим колико је квалитетна, али очекујем да ту грешке нема јер се ово ипак снимало; једноставније је него наступ уживо на позорници. Неки певачи су били уједно и глумци, али су друге заменили глумци и балерине, мада су мене преварили; мислио сам да су сви оперски певачи. Свакако ми цело дело изгледа добро са маштовитом сценографијом, можда претерано колоритном, али свакако ефектном. Приче су некако луцидне, необичне, али то је свакако комплимент. Углавном, уверен сам да треба да постоји и понеки овакав филм.

Едукативни моменат: Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање. Опера се појавила у Италији почетком 17. века и користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући, опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Ето, да научимо макар шта је опера – јер то јесте део опште културе.

Оцена наставника:

(ваљда може)

Тед 2 (Ted 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. о плишаном медведу који је оживео због велике жеље дечака да има пријатеља. Сада су обојица одрасли и док се сада одрасли дечак (Марк Волберг) развео, Меда се оженио лепом и простом Џесиком Барт. Они имају проблема у браку, али ће прави проблем тек уследити када држава оспори њихову заједницу јер не признаје Меду као праву особу. Зато је плишани јунак присиљен да се бори за своја права уз помоћ свог пријатеља Марка и неискусне правнице Аманде Сајфред.

Критички осврт: Почетак филма уопште није обећавао. Приказано је Медино венчање са Џесиком (није се баш показала у улози, ако ћемо искрено) и све на том венчању је изгледало као низ неповезаних и несмешних скечева. Онда је радња попримила врло необичан ток и заиста је било смешно (не баш свака фора), али и нејасно куда све то води. Негде после пола сата ланац догађаја је уродио плодом и кренула је главна радња. Централна радња дешава се у суду и некако је исфорсирана, односно цео тај случај, а такви су и докази око којих случај гради Џон Слатери. У тренутку када је доказао да Тед има механичку кутију на грудима сви су се освестили (или сморили ако су на страни Теда) да је он можда ипак само играчка, без обзира на сва претходна чудеса која су видели од њега. Исфорсирана је и промена става Моргана Фримана (у филму глуми врхунског адвоката), који је прихватио Тедов случај када је видео да је Марк довео сопствени живот у опасност да би спасио живот свог плишаног пријатеља. Са друге стране, ситуација са зликовцем Ђованијем Рибизијем и његовим моћним савезником је сувише поједностављена. Треба похвалити мотив у филму који референцира на људска права, колико је та тематика већ у оваквом филму могла да дође до изражаја.

Лик који тумачи Марк на срећу није пристигао са лагера холивудских клишеа за главног протагонисту, већ је незрео, помало чак и сиров и глуп. Негде су и претерали са тим његовим карактеристикама, али свеукупно оставља добар утисак особе која није савршена, али ипак симпатична. Управо је такав некакав и цео филм.

Едукативни моменат: Аманда је схватила да није дорасла да победи у Тедовом случају на суду, али се обратила ономе за кога зна да то може (Моргану). Не морамо да будемо стручни и способни за све, али треба да знамо када и од кога можемо да затражимо помоћ.

Оцена наставника:

(једва, али хајде)

Беба шеф: Породични посао (The Boss Baby: Family Business 2021) је цртаћ и наставак филма из 2017. о напредним бебама које воде исто тако напредне фирме. У фокусу приче је Тим (глас му је позајмио Џејмс Марсден) и његова породица; супруга и две кћерке. Тим се труди да буде најбољи отац на свету, али му то изгледа не полази за руком што се тиче његове старије кћерке и она према њему има дистанцу. А онда открива да је његова млађа заправо суперинтелигентна беба која ради за бебећу корпорацију и да има мисију управо у школи своје старије сестре. Она убацује свог оца у ту мисију, али и његовог брата Теда (Алек Болдвин) са којим Тим нема сјајне односе. Захваљујући течности добијеној високом технологијом, њих двојица се подмлађују и одлазе у школу Тимове кћерке са задатком да раскринкају директора школе, спрече светску доминацију беба и помогну кћерки да има добар наступ на школској представи.

Критички осврт: Идеја је потпуно сулуда, а цео филм је луцкаст и маштовит. Заправо, ретко ко је имун на слатке бебе и овај рецепт не може да не успе. Прича јесте класична, али је приступ другачији, тако да је утисак сасвим позитиван. Могло је ипак да буде мало више хумора и мало бољег уједно.

Едукативни моменат: Тед, за разлику од Тима, нема породицу и самац је. Међутим, у једном тренутку је направио разлику између тога да је сам и да је усамљен. Тим пре што има брата Тима, који га воли, баш као и његова породица. Наш избор може да буде такав да смо сами, али то нужно не значи да треба да будемо и усамљени. Увек ће бити драгих људи око нас ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 156

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

deathsuper (Small) (Small)Суперменова смрт (The Death of Superman 2018) је тридесет и други цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Из свемира је пристигло убојито чудовиште Думсдеј. Успело је да десеткује Лигу правде и једини који је преостао је Супермен, али се показало да је чак и за овог суперјунака чудовиште фатално.

Критички осврт: Ово је једна сасвим просечна епизода у читавом циклусу, где је једини искорак тај што је чак и Супермен нашао противника јачег од себе. Но, то не доприноси претерано значајно, што је изгледа било јасно и режисерима Сему Љуу, Џејку Касторени и Џејмсу Такеру, па су унели и мало љубавних и породичних заврзлама у Суперменов живот. Но, опет ништа нарочито. Комични моменти са Бетменом су интересантни, али их има мало.

Едукативни моменат: Сајборг је рекао како се ниједан проблем не решава избегавањем. И то је апсолутно тачно.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

reign (Small)Владавина Супермена (Reign of the Supermen 2019) је наставак претходног филма. Пошто је Супермен погинуо у претходном наставку, сада су се појавила четворица нових супермена и сваки од њих је мистерија за јавност, а пре свих новинарку Лоис Лејн. Ипак, некако се највише наметнуо Сајборг Супермен, који је омогућио и обичним грађанима да, уз помоћ напредне технологије, постану суперјунаци и хероји Метрополиса. Испоставиће се да његове намере ипак нису да врати сигурност грађанима, већ напротив, да их покори.

Критички осврт: Ово је заиста добра епизода, која чак није била ни борба добра против зла, већ су и антагонисти, пре свих главни од њих Сајборг Супермен несрећни (што је можда случај са свим злим људима). Заправо, овде је врло нејасан статус свих негативаца, осим Дарксајда који је лош без сваке сумње. Управо је филм тиме постао интригантнији, а режисер Сем Љу је направио добру мистерију спочетка и увођењем чак четири нова супермена и сваког из другачијег извора. Супербој је при томе најинтригантнији и најконтроверзнији јер он дефакто има двојицу тата – Супермена и Лекса Лутера. Тиме филм изгледа мало руши табуе, или макар то чини на мала врата, а преко генетичког инжењеринга. Има помало и хумора у филму, а допада ми се и што се Сем усредсредио на значајне ствари и није губио време на небитно, па тако нисмо видели битку Лиге правде са новоуспостављеним Сајбер снагама. То је допринело и да филм нема празног хода, али да има сасвим оптималну динамику.

Едукативни моменат: И поред четири дупликата, Супермен је ипак био само један. Не треба да се трудимо да будемо као неко други, већ да будемо своји и јединствени, што нам је, на крају крајева, природа и дала.

Оцена наставника:

5(може)

boogyman (Small)Бабарога (Boogeyman 2005) је прича о младићу Барију Вотсону који има страх од бабароге јер, док је био дечак, једна је однела његовог оца Чарлса Межура. Ипак ће морати да се суочи са њом, пошто му је мајка (Луси Лолес) умрла, па је морао да се врати у породичну кућу како би покупио неке ствари. Некако се испоставило да више из те куће не може све док не победи бабарогу.

Критички осврт: Некако је нејасна веза између Барија и његове девојке Тори Мусет. Изгледа и као да се добро познају и као се не познају, те као да је њихова веза озбиљна, али истовремено и није. Рецимо, он одлази код ње како би упознао њене родитеље, али она не долази са њим на сахрану његове мајке. Касније се некако показало да је то баш погодно, али јесте рупа у филму, а има их још, углавном ситнијих. Бари указује помоћ Емили Дешанел тако што јој даје лед да стави на повређено место на глави. И то је у реду да лед није пронашао у годинама напуштеној кући. Има ли икаквог смисла да фирижидер буде укључен? Међутим, то је мањи проблем филма. Већи је проблем што је практично свака сцена предвидљива. Прича је класична за овакав хорор са све оним сценама које вас тргну уз јак звук. Режисер Стивен Кеј је одлично урадио посао што се самих сцена тиче или макар се више потрудио него што су то учинили глумци. Крај је решио сасвим океј, па чак ту негде уметнуо и метафору, али ипак није оставио утисак јачи од осредњости. Такви су некакви и специјални ефекти.

Едукативни моменат: Да би победио бабарогу, Бари је морао да се суочи са свим оним што га је плашило. Када су страхови нерационални, а страх од бабароге то свакако јесте (јер она не постоји), треба се суочити са њима како бисмо се уверили да за страхом нема потребе.

Оцена наставника:

3(и то слаба)

Легенда о демонском печату (封魔传 2019) је кинеска прича о демону који је давно побеђен и затворен, али који је пронашао начин да се ослободи и потамани људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су баш, баш лоши, иако се директор камере трудио да Матрикс-успореним снимцима да кул шмек филму (није успео, ипак). Но, оно што је посебно лоше су костими који су мање аутентични, а више американизовани. Они можда изгледају добро, али не доприносе атмосфери и нису занимљиви. Ни филм у целини није занимљив. Иако ту постоји неко замешатељство између садашњости и некакве замишљене, митолошке прошлости, радња је више него танка са много празног хода, сведеним хумором и ничим изазваном патетиком.

Едукативни моменат: Главна јунакиња је хтела да остане верна свом стилу и, што је веома важно, квалитету. Упркос томе што је шеф захтевао од ње стрип сасвим другог сензибилитета, комерцијалан и вулгаран, она је остала доследна себи. И успела је. Ако верујете да радите добро и у складу са правим вредностима, будите истрајни.

Оцена наставника:

(не више од овога)

nightwo (Small)Ноћ демона 2 (Night of the Demons 2 1994) је наставак истоименог филма из 1988. У претходном делу млади су у уклетој кући направили журку и готово све су их потаманили демони. Након шест година, у локалној католичкој школи са интернатом, неколико ђака се замерило наставници и часној сестри Џенифер Роудс, те им је она забранила да дођу на школски плес. Зато су они, предвођени проблематичном Зое Трилинг, одлучили да побегну из интерната и имају своју личну забаву у уклетој кући. Наравно, то се показало као лоша идеја.

Критички осврт: Изгледа да је режисер Брајан Тренчард-Смит заправо желео да направи римејк „Кери“ из 1976, али пошто је добио сасвим другачији задатак, онда је од главне хероине Мерл Кенеди направио Кери. И то је урадио врло прецизно, тако да и Мерл уме да шије. Но, уједно је и наставио у маниру претходног наставка (који није режирао), те је обнажио тинејџере и увео их у прилично поједностављену хорор причу. У ствари, прича је толико поједностављена да ју је јако тешко пратити. Мотивација ликова је сасвим нејасна јер је и она сасвим поједностављена. На пример, Зое је зла и она ето из злобе ради ствари, па отуда и неартикулисано понашање. Она и њен дечко Рик Питерс час хоће да оду из уклете куће, час неће… Мада, и сам Брајан изгледа да није био сигуран где да смести хорор. На крају их је све довео у кућу и тај део је почео да личи на већ неки наставак „Страве у улици Брестова“. Никако, заправо, да заличи на неки пристојан филм. Углавном, некако се све то откротрљало до краја који је опште место које најављује наставак.

Едукативни моменат: Када је сестра Џенифер рекла свештенику Роду Макарију да су родитељи послали децу у њихову школу да их науче дисциплини, он ју је исправио и рекао да треба да их науче одговорности. И заиста, велика је разлика у томе да ли ће неко бити послушан или одговоран.

Оцена наставника:

2(минус)

imagesdemones (Small)Демони 2… враћа се ноћна мора (Dèmoni 2… l’incubo ritorna 1986) је италијански филм, наставак „Демона“ снимљеног годину дана раније. Коралина Каталди-Тасони је славила рођендан у свом стану, али се изнервирала и изоловала у собу када је чула да ће доћи и момак према којем има осећања. У соби је гледала хорор филм са демоном и у једној сцени демон је изашао из телевизора и напао је. Њени пријатељи у другој соби су јој припремили торту и она је дошла да дува свећице, као да јој се ништа није десило, али се тада трансформисала и започела крвави пир најпре у свом стану, а онда у читавој згради.

Критички осврт: Коралина је баш имала претеране реакције и не баш уверљиве, али је касније била далеко интересантнија као демон. А и песма рок групе Калт (која се чује у том тренутку) је безмало сјајна (обожавам). Иначе су маске демона прилично добре, језиве (нису смешне као што то обично у таквим филмовима бива) и специјални ефекти су за оно време брло, врло солидни. Има ту и идеја хвале вредних, као та што демон излази из ТВ-а, што је много касније био главни мотив застрашујућег „Прстена“. Свеукупно гледано, ни прича није лоша, забавна је макар, иако рупа има. Све се дешава у једној згради, која одједном постаје затвор… Нигде излаза, мада је нејасно због чега. Такође, ни сви поступци ликова нису баш најјаснији, а понајмање њихово настојање да поломе стакло (одједном непробојно као да је не знам каква институција у питању, а не стамбени објекат) иза којег је спуштена метална решетка… Но, хајде да кажемо да их је сустигла паника и да је све мање-више одбрањиво. Ипак, мислим да им онај демон који је изашао из дечака-демона (који је већ, јелте, мали, па се добио још мањи), заиста није био потребан. У том делу филм је добио шмек Гремлина, што баш није једнако главној идеји и скреће сензибилитет у сасвим другом правцу. Но, то је кратко трајало и филм се брзо вратио на старе стазе озбиљних, одраслих демона. Добро, сад, озбиљних… Ипак су у питању осамдесете. Задржимо се на ономе – одраслих.

У филму има још претеривања, па је међу њима и порођај Ненси Брил на крају, а што се тиче саобраћајке ван зграде некако тај сегмент баш штрчи (као и свако дешавање ван зграде, уосталом). Према релевантним изворима овај наставак је преписан оригинал, али пошто тај нисам гледао, овај филм ми је био кул, макар сцене када демони јуре кроз ходнике и по степеништу.

Едукативни моменат: Дејвид Најт је спасио своју филмску супругу Ненси захваљујући вештини, снази, али и знању стеченом на спасилачком курсу који је похађао прошлог лета. Свако знање у неком тренутку добро дође и вреди учити и усавршавати се на разним пољима.

Оцена наставника:

4(на три, али и три на четири је објективно, такође)

bordello (Small)Крвави бордел (Bordello of Blood 1996) је филм рађен тако да буде наставак „Прича из гробнице“ из 1995. Ова прича из гробнице започиње тако што је Фил Фондакаро, попут Индијане Џоунса, пронашао скелет краљице вампира Лилит (Енџи Еверхарт). Успео је да је оживи на лицу места и она је одмах побила све Филове најамнике, али њега није могла јер је он имао амајлију која је контролише. Касније, Лилит је мадам у јавној кући где раде (и кољу своју клијентелу) вампирице. Ту кућу је посетио и проблематични момак Корј Фелдман и пошто му се од тада изгубио сваки траг, његова сестра Ерика Елењак је унајмила, мада нерадо, приватног детектива Дениса Милера. И он ће разоткрити крваву тајну крвавог бордела.

Критички осврт: Поједини глумци су баш подбацили у овом филму, али су то ипак минорне улоге; углавном је глума океј. Радња је сасвим ретро и више наликује осамдесетим, али нема тај шарм, само инфантилност и површност (и то у превеликој мери). Балансира на ивици крша, ако није чак и претекао на другу страну… Повремено има понеких ироничних упадица у филму које нису лоше и мало вуку на црни хумор. Углавном, недовољно разрађена и класична идеја, без претерано много промишљања њених аутора.

Едукативни моменат: Иако Денис није одавао добар утисак приватног детектива, због нереда у канцеларији, једине преостале визит-карте и неформалног приступа, он јесте решио нестанак брата уцвељене Ерике. О нечијим способностима не можемо просудити док их не видимо на делу, а тек не можемо ако ценимо само изглед или друге мање значајне особине.

Оцена наставника:

3(вампирска)

frightnight (Small)Страшна ноћ (Fright Night 1985) је филм о адолесценту Вилијаму Рагсдејлу који је открио да је његов најновији комшија заправо вампир који сваке ноћи убије понеку лепу девојку. Вилијам је одлучио да му стане на пут, али проблем је што му нико не верује.

Критички осврт: Овај филм заиста није донео ништа оригинално; ту је чак присутна и роматична компонента Дракуле и његове реинкарниране драгане, али то и није била намера. Намера је и била да се направи школски пример вампирског филма и прикаже на комичан начин. И сценариста и режисер Том Холанд је сасвим успео у томе. Филм није урнебесан, али има смешних момената и заиста је омаж вампиризму и филмовима са том темом.

Едукативни моменат: Роди Макдауал је био јак на речима да је велики убица вампира, али на делу – био је престрављен када се заиста суочио са једним. Зато немојте много баш да слушате шта људи говоре; погледајте како делују.

Оцена наставника:

4(врло, врло, чак веома јака)

imagesfright (Small)Страшна ноћ (Fright Night 2011) је римејк претходног филма. Антон Јелчин је један од популарнијих клинаца у школи и стиди се своје штреберске прошлости бившег другара Кристофера Минца Пласа. Међутим, ипак је пристао да разговара са њим када је овај на разговору инсистирао и тако сазнао да је његов комшија Колин Фарел вампир. Наравно, Антон није поверовао свом бившем пријатељу, али се сумња пробудила када је сутрадан увидео да овај није дошао у школу. Мало по мало, Антон је увидео да у Кристоферовој причи и те како има истине.

Критички осврт: За разлику од оригиналног филма, ово је један озбиљно урађен хорор. И изненађујуће је добар, мада нема ни трачак шмека пређашњег. Колин изгледа заиста застрашујуће и сјајан је вампир, морам признати. Но, док је он био заиста сличан претходнику Крису Сарандону (који се појављује у овом филму у сасвим другачијој улози, што је заиста кул), мало је сличности између чувеног ловца на вампире из оригиналног филма Родија Макдауала и овог сада Дејвида Тенанта, али је решење и једног и другог глумца за тај лик одлично за период када се филм појавио и за сам сензибилитет филма.

Филм има прилично изненађујуће сцене, попут оне када млађани Антон спасава Емили Монтаг. Уз то, специјални ефекти су баш солидни, као и динамика филма. Ово је један од ретко добрих урађених хорора са вампирима.

Едукативни моменат: Дејвид је хтео да се повуче из даље борбе, а Антон је рекао да не жели да буде човек као он. Онда му се Дејвид придружио и рекао како ни он не жели да буде човек какав је сада. Ако не желимо да будемо људи какви јесмо, решење је једноставно и Дејвид га је применио: променио се.

Оцена наставника:

5(баш сам се двоумио)

carrie (Small)Кери (Carrie 1976) је филм настао према књизи Стивена Кинга написаној две године раније. Главна јунакиња, коју тумачи Сиси Спејсек, повучена је девојка и мета насилних девојака из њене школе. Међутим, једна од њих Ејми Ирвинг схватила је да се огрешила и замолила свог дечка Вилијама Ката да позове Кери на матурски плес. Он је то и урадио, а зла Ненси Ален, заједно са својим не много паметним дечком Џоном Траволтом, искористила је ту ситуацију да Кери приреди јавно понижење. Оно што нико од њих не зна је да Кери није немоћна девојка, напротив. Њене моћи су натприродне и показаће се фаталне за све остале.

Критички осврт: Ово је култни филм, класик, како год га назвали и свакако одлично испричана прича. Готово све сцене су или антологијске или су постале узор, па и општа места по каснијим филмовима. Нема шта, ради се о ремек-делу хорор жанра. Сви глумци су били сјајни, чак и Џон, али је убедљиво доминирала Пајпер Лори. Она је била номинована и за Оскара и за Златни глобус, али их није добила, нажалост.

Едукативни моменат: Када је Бети Бакли рекла директору школе како Кери не зна шта је то менструација, он се прилично изненадио. И јесте изненађујуће да тинејџер нема знања о тако основним стварима, која су уз то и животно значајна. Зато не ваља избегавати школу. Кери је реаговала тако што се уплашила јер непознато уме да нам изазове страх и то је још један разлог зашто је знање важно.

Оцена наставника:

5(без иоле сумње)

Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Он изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. Похвално је и да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 123

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

razorback (Small)Дивљи вепар (Razorback 1984) је филм снимљен према причи Питера Бренана. Џуди Морис је америчка репортерка која је отишла у аустралијску варошицу да истражи масовно убијање кенгура. Њена мисија је заштита права животиња. Она је успела да направи снимке рада у фабрици где се кенгури касапе, али љути власници су је сустигли на путу и покушали да је силују. Утом се појавио џиновски вепар, па су побегли, али не и Џуди, коју је вепар убио. Власти су прогласиле да је она нестала. Након неког времена у варошицу је пристигао и њен супруг Грег Харисон како би истражио шта јој се заиста десило.

Критички осврт: Прва сцена је ефектна, мада није баш морало двогодишње дете да буде жртва, а и режисер Расел Малкахи је претерао у детаљима како би сцену учинио језивијом. У ствари, толико је прелетао преко тих детаља, да је све то више личило на музички спот. И даље је убацивао детаље који су брзо промицали, као да се бојао да ли је око сат и по довољно времена да поубацује све што је замислио. А занимљиво је како је замислио своје земљаке из руралних насеља. Они изгледају буквално као протагонисти (више као антагонисти, додуше) постапокалиптичног дистопијског друштва (пре свих манијакални Дејвид Арг и Крис Хејвуд, можда чак и страшнији од предимензиониране животиње). Нешто као у „Побеснелом Максу“ (сцена када Грег оставља Криса у бунару, веома је налик сцени када се Макс свети). Можда му је тај филм био и узор, а уосталом Арки Вајтли је глумила и у другом делу „Максове саге“. То доприноси да филм буде другачији у односу на друге „јао, напала ме ајкула/пирана/мутирани комарац/страшна животиња коју већ можете да замислите“ филмове. Некако овај филм у свему има дуалну природу. Он је уједно и прави и психолошки хорор (ово друго због више него мучних сцена), а протагонисти су све време у опасности и од натприродног вепра и овоземаљских лудака који пуцају и кољу. Уз то, неке сцене у филму су врло рационалне, али има и таквих које су луцидне, па и параноидне. Неке су врло колоритне попут оних у „Прохујало са вихором“, док су друге сасвим обичне. Ипак не мислим да је Расел колебљив, неодлучан човек. Мислим да је напросто експериментисао, али оно што му морам признати је да је сваку сцену сасвим добро уклопио, а све њих заједно повезао у један смислени филм који уопште није лош. Изузетак је само финална сцена која је могла да буде узбудљивија.

Едукативни моменат: У овом филму џиновски вепар је јурио људе као плен и то се у стварном животу не дешава. Заправо, много чешће и више људи убијају животиње него што животиње убијају људе. Истина је да у свету још увек постоји безразложно и брутално убијање животиња, чак и у развијеним земљама. Много тога о томе можете сазнати на сајту организација која се бави заштитом животиња: Пета (https://www.peta.org) и Гринпис (https://www.greenpeace.org/international/) су неке од познатијих. Ми треба да будемо информисани о томе и да ускратимо подршку за нехумана поступања према животињама.

Оцена наставника:

4(на три)

Tremors A Cold Day In Hell dvd cover (Small)IIПодрхтавање: Хладан дан у паклу (Tremors: A Cold Day in Hell 2018) је шести наставак франшизе о грабоидима; џиновским црвима који живе под земљом и људождери су. Овај пут су се појавили на северу Канаде (Нунавуту) и побили малу екипу истраживача која се тамо задесила. Када су њихове колеге дошле на место догађаја, позвале су највећег стручњака у убијању грабоида – Мајкла Гроса, који се у тој улози истакао још од првог наставка. 🙂

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али је макар има. И мотив који покреће ликове је у реду јер су сада суочени са тим да морају да ухвате грабоида живог јер нужда (ма како на стакленим ножичицама била) то захтева. Сценариста Џон Велпли је поубацивао разноврсну зоолошку опасност, па су ту, осим грабоида, који су подземни, такође и ес-бластери који су летећи и изгледа увелико домаћи (нисам гледао све наставке између првог и овог, па нисам упућен, али према реакцијама ликова бих рекао да нису изненађени њиховим постојањем), а сада се појављују и водени облици и, како би све животне средине и еколошке нише биле покривене, ендопаразити. Дакле, у недостатку бољих идеја гледе радње, Џон је онда макар направио борбу са фауном на свим фронтовима. Мислим да је било довољно и да само грабоиди буду проблем јер су сцене са њима довољно ефектне, а специјални ефекти који их прате сасвим солидни. Посебно је симпатична сцена када Џејми Кенеди у ждрелу грабоида трага за жлездом која ће спасити Мајклов живот.

Ликови су потпуно стереотипни. Џејми је сувише форсирао свој лик као симпатичног спадала и помоћника главном Мајклу, а Мајкл је дефинитивно преглумњавао и ниједан ми није био уверљив. Више-мање ми је свака сцена која је укључивала Мајкла и Џејмија била неуверљива. Добра је замишљена фора када у мисији спасавања усплахиреног научника Мајкл даје упутства да научник ради све што и он и овај то заиста и ради, иако Мајкл запада у очигледно кризну ситуацију, али и та сцена је такође неуверљива. Но, пар добрих фора има (попут одбијања Танје Ван Грјан да скине фармерке када јој се грабоид закачио за њих; цака је у разлогу) и колико год сведене, свакако су боље од оних америчких пренемагања, радовања и навијања када униште неког грабоида.

Како би изазвао разнежене емоције и можда добио коју оцену критичара више, Џон је увео лик Џими Ли Мани која је филмска кћерка протагониста из првог (и најбољег у овом серијалу и највише траженог по видео-клубовима од свих филмова у години када је снимљен и култног приде) филма: Кевина Бејкона и Фин Картер. Згодан трик, али је јасно да не може значајније да допринесе квалитету, а тешко да би ишта и могло у случају овог филма. Ех, да, и крај филма је сличан крају првог дела.

Едукативни моменат: Када је Танја рекла Мајклу како није свестан хитности своје ситуације, он јој је одговорио да не сме да допусти хитном да преовлада над важним. Ја бих додао да не смемо да допустимо да преовлада над квалитетом јер он је важан. Некада се дешава да неки посао збрзамо да бисмо га урадили на време и то на уштрб квалитета. Да се то не би десило, важно је да одвојимо довољно времена за посао и да почнемо на време.

Оцена наставника:

2(сасвим довољно)

higher (Small)IIIВиша сила (Higher Power 2018) је филм о човеку Рону Елдарду, који се лечи од алкохолизма и који је отуђен од своје две кћерке. Чини му се као да лошије бити не може, али су га догађаји који су уследили демантовали. Наиме, њега је најпре отео, а потом уценама натерао да ради ужасне ствари (укључујући и убиства) Колм Фиоре, човек који кује велике планове. Дела која чини, ма како деструктивно изгледала, воде ка једном невероватном циљу.

Критички осврт: У овом филму је много тога исфорсирано. Рецимо, на почетку Рон има божанствене односе са својом породицом и само се љубе, љубе и грле и опет љубе. И грле. И љубе. Ваљда зато да би се појачао његов губитак. И исфорсиран је његов излив беса према Остину Стауелу и претерано је драматична присмотра Ронова и тако даље. Овај филм треба да носи назив „Виша хипербола“. Зашто напросто Рон није имао нормалне односе са супругом и кћеркама? Губитак породице је свакако страшна трагедија и била би уверљива и без цмакања. Овако је постигнут контраефекат. Тек ми није била уверљива Жад Тејлор која умире од рака са беспрекорно нашминканим очима. Иначе је у филму Жад мама Џордан Хансон од које је старија целих шест година (пар месеци мање), а од друге кћерке Маријел Џаф старија је четири године (опет пар месеци мање). Па, свака јој част, утолико пре што је Џордан у филму старија сестра. 🙂 Није колико их имаш, већ како их носиш.

Углавном, нешто занимљиво је почело да се дешава тек око пола филма. Пре тога није ми јасно ни шта сам гледао. 🙂 И с обзиром на очигледно јадан буџет, специјални ефекти уопште лоши нису и нису лоше ни осмишљени. Но, проблем са хиперболом и даље није јењавао. Музика је била сва драматична, а такав је био и Колм. И испољавање моћи суперхероја због стреса није баш да није коришћен мотив више пута до сада (најпознатији пример је свакако Дедпул). Но, оно што свакако морам признати овом филму је да је дао један нови поглед на суперхеројштину. Најпре, ту је глумац који је давно прошао и пупољак и цвет младости, а ни по изгледу није репрезентативан, а потом показано је да је суперхерој врло наменска и потрошна „роба“. Није да подржавам, али свакако је иновативно.

Крај је предвидљив, мада је преокрет добро урађен. Флешбекови су непотребни, а доза патетике није могла да се избегне. Све у свему, овај филм је заиста добро осмишљен, са све антагонистима који то у ствари нису, али је режисер Метју Санторо погрешан човек на правом месту.

Едукативни моменат: Колм је (можда мало више помпезно) рекао Рону да може да постигне заиста много ако одбаци све изговоре за неуспех. И у праву је, злоћа један. 🙂

Оцена наставника:

3(нажалост)

spaced (Small)IСвемирски освајачи (Spaced Invaders 1990) је филм о посади Марсоваца на свемирском броду који су изгубили остатак флоте. Онда су (са планете Земље) ухватили радио-сигнал, а потом и чули емисију Орсона Велса „Рат светова“ из 1938. коју су пустили на локалном радију мале вароши како би обележили празник Ноћ вештица. Марсовци су помислили да се заиста дешава то што чују и повезали да је њихова флота напала Земљу, те похитали да јој се придруже.

Критички осврт: У овом филму практично нема радње, али је све време драматично. Ликови се састају и растају толико да ми је тешко било да похватам ко је када где, али сам макар схватио да Даглас Бар уопште нема контролу над активностима своје филмске кћерке Аријане Ричардс. Дијалози су потпуно без везе, али што је још горе све време се понављају исте реченице за које понекад чак не постоји ни труд сценаристе (и уједно режисера) Патрика Рида Џонсона да макар измени ред речи. Додуше, нећу да грешим душу, можда је то и чинио, али су свеједно све реченице звучале исто. Ствар око које се Патрик сигурно није потрудио (то већ могу да тврдим) је хумор. У овом филму га напросто нема иако је замишљен да буде комедија са све ванземаљцима који су врло способни да се шале на рачун осигурања за аутомобил, а не знају како да пређу улицу. Не знају ни шта је улица, а ни шта је аутомобил. И Аријана, девојчица која је нова у граду, зна тачно у секунди да се снађе на мапи града и да каже чија се кућа налази на тачки коју је показао робот. Све се у овом филму олако дешава јер Патрик напросто није укључио мозак док је ово писао и режирао или је веровао да то неће учинити његова публика. Ово је једна бесмислена забава која није забавна. Једино бих могао да похвалим маске ванземаљаца, које су крајње симпатичне.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да ће Даглас имати лак посао шерифа у варошици и да ће „улице чувати од крава“, испоставило се да је имао великих проблема са инвазијом ванземаљаца. Инвазије ванземаљаца нису нешто што се дешава сваки дан, али свеједно, ниједан посао не треба потцењивати и сваки има својих лоших страна и тешких тренутака.

Оцена наставника:

1(наравно)

rises (Small)Успон мрачног витеза (The Dark Knight Rises 2012) је последњи наставак трилогије о Бетмену кога глуми Кристијан Бејл. Он се повукао из своје суперхеројске улоге, али не задуго; опасни Том Харди је окупио војску у подземљу спремну да заузму Готам сити. Полиција остаје заробљена у подземљу, градске власти су побијене, моћници су постали немоћни и једини ко може да победи ову злу силу је управо Бетмен.

Критички осврт: Овде су заправо сви ликови суперхероји, али маскирани у обичне људе. То је била идеја и у прва два наставка, али је овде некако највише дошла до изражаја. Кроз карактере својих ликова глумци су дочарали који су супер-хероји у питању, па је тако Џозеф Гордон-Левит полако постајао Робин, а Ен Хатавеј је одлична у улози жене-мачке. Њен разговор и Бетменов на балу сасвим се разликује од сличног у другом делу квадрилогије продуцентске куће „Ворнер броса“, који би био најближи пандан овом филму. Ен није неартикулисана несрећна жена као што је то ономад била Мишел Фајфер, већ је жена са ставом који не само да је артикулисан, већ садржи читаву филозофију о модерном капиталистичком уређењу. Заправо цео филм је о томе и то га издваја у гомили других. Већ при почетку филма јасно је да зликовци немају идеју наивну, а грандиозну; типа да униште Готам сити или буду његови господари, већ они представљају читав покрет који има за циљ да промени друштвене токове. Негде од половине филма у Готаму влада хаос, али не онај на какав смо навикли са зликовцима који се иживљавају, већ нешто што би био комунизам у свом изворном облику, са свим својим негативним конотацијама. Ова прича је прилично дубока, али је та дубина добрано прекривена слојем акције. Ово и јесте одлична акција, са много преврата у само једној сцени. А свака сцена је заиста ефектна, посебно она када крећу експлозије по граду.

Осим поменутог разговора на балу и други дијалози су виспрени, а глума на нивоу задатка. Специјални ефекти су на нивоу такође. Заправо, ово је спектакл достојан да буде завршница сјајне франшизе.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да алат у рукама једног човека може бити оружје у рукама другог. Све се да злоупотребити и све може постати опасно; зато мерама опреза никад краја. Овде мислим и на алатке на интернету.

Оцена наставника:

5(свакако)

HK-_Forbidden_Super_Hero_The_Abnormal_Crisis-p (Small)IVХК Хентај Камен: Ненормална криза (HK 変態仮面 アブノーマル・クライシス 2016) је јапански филм, други по реду, о перверзном суперхероју (Рјохеи Сузуки) који своје моћи добија када навуче женске гаће на главу. Овај херој се труди да води нормалан живот (ради као разносач пице, студира и има љубавне састанке са својом девојком), али у томе никако не успева. Његови непријатељи су га напали жешће него икад и још му се на факултету набацује професорка биологије Ајаме Мисаки. Скрхан од искушења и пораза, Гаћоња одлази на тренинг код још већег перверзњака који живи осамљено у брвнари на планини. Тамо је схватио да његове моћи могу бити још веће и – перверзније.

Критички осврт: Поред првог дела који је пробио све границе, шта још да се уради у овом делу да би се то превазишло? Целокупно гледајући, други филм заиста није одмакао много даље, осим евентуално само у неким детаљима.

Овде има мало више спрдње са Спајдерменом (било ју је и у првом делу, али чини ми се не толико конкретно пародије на тог суперхероја колико на све заједно), па је чак у једном тренутку главни протагониста као свој омиљени филм навео „Spiderhell“ (спајдер-пакао). Но, добро, свеукупно није испало лоше и, као и први филм, овај је потпуно луд. Чак и када актери само разговарају, ти разговори су сасвим луцидни. Глума која све то прати је сјајна (мада у појединим ситуацијама превише раздрагана и разиграна, што је чест случај у азијатским филмовима). Ипак, Ајаме ми није оставила утисак фам фатал, иако је лепа жена у питању. То опет и не могу толико да замерим њеној глуми; напросто не зрачи. Око специјалних ефеката су се трудили (и изгледа да су имали већи буџет него у претходном филму), те су неки успели, неки баш и не. Рецимо, врло је успешан изглед главног антагонисте који је сада некакав пауколики киборг са држачима за кикице… Оно је заиста маштовито смишљено, морам признати. Но, свакако, оно што сам признао првом филму, признајем и овом – храброст да се не праве компромиси. Наравно, то значи да филм није за децу.

Сама радња је класична за један суперхеројски филм, али акценат и није био на њој. Фора на крају је предвидљива јер је слична виђена у претходном филму, али добро. Мрљица која јури Рјохеија је већ довитљивија цака.

Едукативни моменат: Хентај Камен није само перверзан; он је перверзан због правде. Наравно, у овом филму је све комично, па се то не доводи у питање, али у свакодневном животу мора да се постави питање да ли неко може да правда било какву карактерну особину или поступак ако има за циљ нешто чак и племенито? Питање у ствари није тешко. Одговор је – не. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sincity (Small)Град греха (Sin City 2005) је филм рађен према стриповима Френка Милера. Састоји се из неколико крими прича о ликовима које повезује један неугледни бар.

Критички осврт: Овај филм је режиран тако да изгледа као стрип и у односу на друге филмове које сам гледао, а који су имали сличну идеју режисера, најдаље је отишао. Другим речима, заиста изгледа као стрип. Филм је баш мрачан (тако је и сниман, али пре свега због теме), али је одличан. Покушао сам својевремено да читам стрип по коме је рађен, али сам одустао јер ми се није допао, можда и зато што је више крими него фантастичан, за разлику од филма. Овај филм напросто не може да се не допадне; он плени дешавањима, сценама, сликом, живописним ликовима, па и глумом.

Још да будем мало злобан и да додам да је касније овај филм сниман, Микију Рорку не би била потребна онаква маска, пошто је сада већ има. То би, верујем, уштедело буџет. 🙂

Едукативни моменат: Брус Вилис, Мики и Клајв Овен нису баш играли улоге јунака који би требало да буду узор, али су сви одреда своје страшне походе имали зато да би заштитили некога до кога им је стало. Та племенита особина да жртвују себе зарад другог је оно што некога чини јунаком. У граду који није Син Сити, јунак не мора да се жртвује, нити да касапи људе, али може да буде и онај ко се заузме за неког другог и заштити га од насиља, на пример.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

indianaraiders (Small)Отимачи изгубљеног ковчега (Raiders of the Lost Ark 1981) је први филм у франшизи о археологу – пустолову Индијани Џоунсу (Харисон Форд). На факултет на коме предаје, у Бедфорду у Конектикату, пристигла су два војна агента са молбом да за њих, а пре нациста, пронађе легендарни ковчег Јевреја у коме су се налазиле таблице са десет Божјих заповести. Те таблице је Мојсије добио од свевишњег. Ковчег је изгубљен током времена, али изгледа да су му нацисти ипак на трагу. Зато је Индијана отпутовао у Танис у Египат јер сви трагови указују да је ковчег тамо. Међутим, на локалитету где се ковчег изгледа налази, нацисти увелико копају и решени су да ликвидирају Индијану који им је највећа претња да дођу до циља.

Критички осврт: Ово је култни филм и одлична авантура која је и прављена тако да буде узбудљива од почетка до краја. Има он својих рупа и рупица, нећемо да се лажемо, али толико је изазова стављено пред Индијану, и то са много маште, шарма и интересантних детаља, да морам да прогледам кроз прсте. И још једном да погледам кроз прсте што је готово свака сцена савршено погодна. Баш у тренутку када Индијана јури сокацима Египта за плетеном корпом, у којој је заробљена његова љубав Карен Ален, појављује се сијасет трговаца/носача са истим таквим корпама. У Каиру у тадашње време другачијих корпи није било. Ваљда. 🙂 Са друге стране, сјајна је фора када Харисон онесвести немачког војника и отме му униформу, како би се јелте маскирао, те открије како му је униформа – мала. Рекох, хвала богу да неко (режисер Стивен Спилберг) размисли и о томе да то опште место у акционим филмовима не може увек да успе баш због тога што се људи много разликују и у димензијама тела, на пример. Но, погодних момената ипак има више.

Едукативни моменат: Када су антагонисти отворили ковчег уопште нису нашли оно што су очекивали, ни на први поглед, нити оно што је уследило. Некада нешто много желимо, а да не знамо праву вредност тога. Зато наше циљеве треба да сагледамо критички; и оно што заиста добијамо, али и оно што тиме губимо.

Оцена наставника:

5(са мајушним минусом)

see (Small)Видимо се јуче (See You Yesterday 2019) је прича о двоје заиста генијалних клинаца Еден Данкан Смит и Данте Кричлоу, који су измислили времеплов и имају идеју да га презентују као апликацију на престижне колеџе. Но, већ при првом успелом тестирању почели су проблеми услед измене догађаја у прошлости.

Критички осврт: Прва сцена ми се већ допала, а у другој Мајкл Џеј Фокс је аргументовао Еден зашто путовање кроз време не би било добро, након свих његових „повратака у будућност“ 😀 . (Заправо он је и рекао „Great Scott“, што је била узречица Кристофера Лојда у тој трилогији.) Но, његов аргумент није био без смисла, чак је заправо био добар увод у дешавања. А дешавања је режисер Штефон Бристол ингениозно упаковао у причу, која се сваким наредним повратком у прошлост Еден и Дантеа све више компликовала. Први, наизглед безазлен догађај, изазвао је катастрофалну последицу, а онда је свака наредна промена (додуше понекад и предвидљива), изазвала нову, ништа мање добру.

Ово је један интелигентан филм, који је „загребао“ и положај црнаца у Америци и самим тим је слојевит. Визуелно је добро режиран и са сјајним глумцима. Завршница је маестрална, уз буквално мрвицу патетике. Свака част и капу скидам Штефону.

Едукативни моменат: Данте је рекао како су пријатељи породица коју можемо да бирамо. Заиста је паметан млади Данте.

Оцена наставника:

5(како да не?)

supermanielita (Small)Супермен против Елите (Superman vs. The Elite 2012) је цртаћ о познатом суперхероју. Током његових акција у зараћеним земљама трећег света, појавили су се млади суперхероји са изузетним моћима и жељом да свет доведу у ред. Иако су започели сарадњу, врло брзо долази до сукоба између Супермена и њих јер се начини решавања проблема ових суперхероја значајно разликује. Њихов сукоб кулминираће у битку чији је исход неизвестан.

Критички осврт: Овај цртаћ је врло занимљив. У њему је описан сукоб две државе измишљених назива, али који јако подсећају на данашње земље које су у неким својим ратовима. И у цртаћу су. И, наравно, Супермен долази да помогне у сукобу и верујем да се просечан Американац лако проналази у тој сцени јер рекао бих да они иначе верују да су суперхероји који спасавају свет. Наравно, мислим да то верује обичан народ, док њихови политичари верују у интерес и новац, пре свега, па такве сукобе и распирују и радо учествују на сваки начин. Но, верујем и да је свима јасно какву спољашњу политику води Америка и зато је овај цртаћ у ствари и интересантан. Појављује се Елита, коју чине суперхероји чији је вођа Црни Манчестер и, као што му име сугерише, он је Британац. Елита има циљ да се брутално обрачуна са целим светом који представља опасност за Америку (терористи, наравно), али према најавама ЦМ-а, и да успоставе ред у том истом свету. Супермен, са друге стране, не подржава убијање терориста, па самим тим ни Елиту. Изгледа да неки такав поглед имају и аутори овог филма (режисер Мајкл Ченг и сценариста Џо Кели), и то бих рекао по дијалозима који су се могли чути у филму и који се лако могу схватити као јасна критика америчком јавном мњењу. Њиме се овај филм највише и бави; колико је популизам моћна ствар и колико трендови мењају идоле. Антагонисти у овом филму нису негативци у изворном смислу, али њихове методе су бруталне и Мајкл се побринуо да буду очигледне (те овај цртаћ није намењен малишанима). Супротстављен њима је Супермен који сада изгледа као супердиносаурус јер су његова добра воља и оптимистичко веровање да „постоји други начин“ да добро победи зло сасвим превазиђени. Већ сам поменуо какав став заступају Мајкл и Џо и то је и добро и није добро јер очигледно навијаштво не доприноси да филм буде виспрен, али признајем да би суптилнија режија била тешко изводљива у овом случају. Но, сцена када Супермен „полуди“, испала је довољно виспрено, тако да неких таквих момената у филму ипак има. Свакако бих цео филм похвалио јер има неку идеју која није лоша, чак донекле и храбру (кажем донекле јер Амери ипак „терају воду на своју воденицу“), а довољно је актуелна.

Што се радње тиче, па она није богзна шта јер је акценат ипак био на едукативном моменту. Такође и битке су осредње, мада прилично деструктивне. Само у првој сцени борбе Супермен и Атомска Лобања поразбијаше већину града (и исушише цело језеро приде), тако да не знам шта остаде за будуће битке. Наравно, цртачи ће то фино доцртати, али није цела поента у томе. Има нечег и у логици. 🙂 Но, добро, касније су се наводно љутили на њега због вишемилионске штете, па је то колико-толико покривено.

Едукативни моменат: Супермен је рекао како га његове моћи не стваљају изнад закона. Када би тако и политичари мислили, заиста би били супермени, а и народу би било значајно боље.

Оцена наставника:

4(слабуњавица)

Лако Је Критиковати 122

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

hellboy-hellboy (Small)IV motivacionaХелбој (Hellboy 2019) је трећи филм о суперхероју из наслова. То није наставак филма из 2018. већ више поновни почетак франшизе. Хелбоја глуми Дејвид Харбур и он је син Ђавола, али ради за добробит људи у оквиру тајне организације Биро за паранормална истраживања и одбрану. Најновији задатак који добија је да се избори са џиновима који пустоше Енглеску, али се испоставља да ће његов противник бити неко много моћнији.

Критички осврт: Радња малко изгледа расуто, посебно спочетка, али како се одвија све се више фокусира. Допало ми се што није потпуно класична, иако поставка јесте. Рецимо, у овом случају нема финалне маестралне битке, већ се она одвија у глави Хелбоја и ликови који су около њега боре се мање-више углавном снагом аргумената. Но, и даље је доживљај врло узбудљив и сцена када џиновски демони улазе у свет заиста је дојмљива, пре свега због маштовитих решења њиховог изгледа. Ипак, генерално, специјални ефекти нису ме очарали јер су врло често видно анимирани, попут борбе између Хелбоја и Свињоглавог. Није ме очарао, а још мање засмејао и хумор у филму, мада признајем да има пар добрих фора.

Оно што још иде у прилог необичности радње је што је она смеша врло различитих мотива, иако су сви фантастични; пре свега ту је религија, али и легенда, фолклор, суперхеројштина, те један вампир приде. Режисер Нил Маршал је све то вешто испреплетао и негде мало и претерао, те је лозу легендарног Краља Артура довео у везу са Ђаволом, али добро. Филм је динамичан и држи пажњу, али реално не нуди превише и верујем да ће га критика самлети. Ипак, ја видим један потенцијал, сигурно недовољно искоришћен, али реализован кроз (најмање) коректну причу. Први филм у серијалу увек мора да „трпи“ наратив посвећен хероју и његовим почецима и то, опет, мора да иде на уштрб акцији и борби са силама зла. Зато бих дао шансу другом делу.

Едукативни моменат: Хелбој није дозволио да судбина или спољне околности одлучују о томе какав он треба да буде; ту одлуку донео је сам. Врло често спољашњи утицаји могу бити врло негативни, али ниједан од њих није оправдање да ми будемо лоши.

Оцена наставника:

4(мотивациона)

vrednosti (Small)VВредности породице Адамс (Addams Family Values 1993) је други филм о морбидној породици склоној вештичарењу и гробљима. Вољена супруга и мајка Мортиша Адамс (Анџелика Хјустон) родила је бебу. Међутим, то се није допало старијем брату (Џими Воркман) и сестри (Кристина Ричи), који сматрају да је беба вишак у породици и зато су укључили своју бујну и застрашујућу машту да је се реше. Како би то спречили, а и имали више времена за себе, родитељи покушавају да нађу дадиљу. Нити једна не успева да изађе са децом на крај, док се није појавила слатка Џоун Кјузак. Међутим, испоставиће се да Џоун уопште нема намере да се бави бебиситингом и да њу никаква агенција за дадиље није послала.

Критички осврт: У овом филму комплетна породица Адамс је била у фокусу, али ми је Среда, односно Критина некако заблистала у свем свом мрачњаштву. Форе у вези са њом су биле некако најбоље.

Прича је добро, методично испричана и иако је веома слична и по сензибилитету и по току радње и по мотивацији антагониста оној у претходном филму, опет је некако свежа и занимљива. Издвојио бих сцену у кампу када су уприличили представу јер је маестрална од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм се бави породичним вредностима, што и сам наслов каже. Адамсови су прави мрачни чудаци са застрашујућим начином живота. Код њих је све наопачке и смрт је живот. Међутим, за разлику од „нормалних“, они су показали праве вредности: љубав, приврженост, бригу, подршку, разумевање и толеранцију. Праву вредност не чини стил живота, начин облачења или нека друга маргинална ствар и треба то да имамо на уму када вреднујемо друге, па и себе саме, на крају крајева.

Оцена наставника:

5(свакако и дакако)

dracula (Small)IIIДракула 2000 (Dracula 2000 2000) је још једна у низу прича о Дракули, која се, погађате, дешава на прагу 21. века. Кристофер Пламер је Абрахам ван Хелсинг, чувени ловац на Дракулу, који је преживео све ове године захваљујући Дракулиној крви кога држи заточеног у ковчегу у свом сефу-пећини. Он све време себи продужава живот како би пронашао начин да свог заточеника убије једном заувек, пошто ово страшно биће не може да умре ни на који начин. Преокрет настаје када Кристоферова блиска сарадница Џенифер Еспозито, са групом саучесника, проваљује у сеф свог шефа како би се домогла блага које он крије. Нехотице, они су пробудили древног вампира који их је све побио и кренуо у потрагу за биће налик себи самом – Кристоферовом кћерком Жистин Водел.

Критички осврт: Морам да признам да се режисер Патрик Лисје потрудио око три ствари. Једна је његов посао и режија је рађена циљано да задиви, што кадровима, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Друга је замешатељство жанрова како би добио причу која и личи на претходне Дракуле, али се од њих и разликује. Рецимо, на самом почетку, технолошки добро организовани лопови попут оних из „Пинк Пантера“ у сефу ексцентричног Кристофера доживљавају (неки и не преживљавају) праву авантуру Индијане Џоунса, да би се онда десио хорор са вампиром. И трећа је динамика филма која је чак и претерана. Све се дешава сувише брзо, а можда чак и збрзано. Рецимо, таква ми изгледа Кристоферова улога. Она је започела уз један нов и свеж приступ, да би се остварила и завршила више него разочаравајуће.

Такође, некако ми је игра мачке и миша између Џерарда Батлера и Жистин трапаво изведена и углавном сувишна. Патрик као да није могао да се одлучи да ли жели романтичну верзију попут оне из 1992. (и ту постоје три љубавнице, само да приметим) или хорор или модерну, урбану причу и остао је у лимбу негде између та три. У сваком случају труд режисера је више него видан, али то исто не бих смео да тврдим и за његову вештину. Постигао је да се добије забаван филм, са пар сјајних фора, али не много више од тога. И да, свакако није било велико изненађење ко је Дракула заиста.

Глумци су били превише театрални за мој укус, посебно Жистин и Џони Ли Милер. Што се ликова тиче, тек се ту Патрик није снашао. Један од значајних ликова с почетка Нејтан Филион постао је безначајан на крају јер га није ни било. Такође, вампиризам се баш није „примио“ код сваког или је Патрик, сва је прилика, заборавио на потенцијалне заражене током филма.

Едукативни моменат: Иако је Кристоферу изгледало да не постоји начин да победи Дракулу, његова филмска кћерка Жистин је нашла начин. Једна од мојих омиљених изрека гласи: ко жели нешто да уради наћи ће начин, а ко не жели наћи ће оправдање.

Оцена наставника:

3(могло би и мање, али хајде нека буде)

petsemeteridva (Small)IIГробље кућних љубимаца 2 (Pet Sematary II 1992) је наставак филма из 1989. За разлику од претходног филма, овај није рађен према причи Стивена Кинга, већ сценарију Ричарда Оутена. Дечак Едвард Ферлонг је остао без мајке Дарлан Флегел, која је била глумица и погинула услед квара на електричним инсталацијама током снимања најновијег филма. Едвардов филмски отац Ентони Едвардс одлучио је да се пресели са сином у Ладлов, родно место његове покојне супруге. Тамо је Ентони упознао другара Џејсона Макгвајера који му је открио једно посебно место; свету земљу Индијанаца која има моћ да оживи мртве. Најпре су оживели Џејсоновог пса љубимца, а онда и дечаковог очуха Кленсија Брауна. Невоља је што наново оживљени више нису били исти као онда када су били живи. Но, то није поколебало Едварда да оживи своју мајку.

Критички осврт: Приметио сам да глумци најтеже глуме мртве људе. Увек им подрхтавају очни капци. То је овај пут био случај са Кленсијем и са тада млађаним Џаредом Риштоном. Но, осим тога, глума свих је прилично била на висини задатка.

Режисерка Мери Ламбер је желела да нагласи насиље које се дешава у породици и у школи и у томе је и успела, чак га пренагласила, што је у реду јер је у питању хорор. Оно што није у реду у овом филму је што се сцене дешавају некако независно једна од друге, тек овлаш међусобно повезане и без одговарајућих реакција ликова већ у наредној сцени. То чини да радња изгледа расуто, без фокуса, иако га очигледно има. Такође, слабашне су везе и са претходним наставком, мада и њих има. И када већ помињем претходни наставак, овај није донео ништа ново. Нити је унапредио причу, нити поджанр у коме је рађен. „Гробље кућних љубимаца“ овим филмом, дакле, ништа није добило, а нећете добити ни ви ако се одлучите да га одгледате. Нећете ни изгубити; истина је да је ово једна танка причица, али довољно је занимљива да одржи пажњу. Крај је лоше решен и по питању саме сцене и по питању специјалних ефеката, али и тако није могао много да поквари утисак.

Едукативни моменат: Млађани Едвард је на тежи начин морао да научи да некада морамо да се помиримо са губитком. Не можемо у свему победити и не можемо имати све што желимо, а то је, на крају крајева, и добро за нас. Зашто је добро, то ћу разјаснити у едукативном моменту неког другог филма. 

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

condemned (Small)IОсуђени (Condemned 2015) је филм о девојци Дилан Франсес Пен која је размажена богаташица и када је одлучила да јој је досадило да слуша родитеље како се константно свађају, отишла је да живи са својим дечком Роненом Рубинстајном, музичарем у покушају. Он живи на Менхетну, али у згради која би требало да је пуста и предвиђена за рушење. У њој живе станари необичних животних опредељења (најблаже речено) и зграда изгледа руинирано и прљаво, тако да Дилан није била фасцинирана да се у њу усели. Међутим, Ронен ју је убедио и одвео у свој графитима ишарани стан. У то неко време се дешава необична инфекција и зараза захвата све станаре који задобијају застрашујуће ране и израслине по кожи, али постају и манијакално насилни једни према другима. Двоје који једини нису подлегли зарази су управо Дилан и Ронен и они се по ходницима зграде боре да сачувају голи живот.

Критички осврт: Овај филм би требало да буде не толико психоделија колико алтернатива и то и у стилу режије и у ликовима који се у филму појављују. Заправо, ликови су са маргине друштва и зараза потиче од њих јер се водоводне цеви пуне њиховом „прљавштином“. То свакако отвара питање мотива режисера Елије Моргана Гезнера да направи овакав филм, али могу да претпоставим да је желео да да коментар, најблаже речено, на урбани начин живота. Заправо некакав став открива и у монологу Лидије Херст и све то има смисла, али је свеукупно гледано причу испричао на сасвим погрешан начин. Проблем је у томе што ликови које је (заједно са глумцима, наравно) створио изгледају утолико нереалније што не показују нити један квалитет мимо стереотипа. Заправо, шминка која приказује модрице и чиреве по телу изгледа за шест дужина реалније, али не поправља ствари много. И прва половина филма је зато потпуно протраћена јер је то требало да буде део у коме ћемо упознати све ликове. Брже би било да смо се подсетили предрасуда које о таквим људима постоје.

Други део филма је тек лош и он већ није у домену алтернативе већ је дебело загазио у треш, као што су штикле Кевина Смита Кирквуда загазиле у излучевине. Филм је по жанру хорор, али није страшан колико је, заправо, гадан. Филм тада постаје хорор само за оне који су се одлучили да уз филм нешто и клопају или грицкају. Има ту неких покушаја да се кроз монологе ликова да неки дубљи смисао тога, па чак и да се неки друштвени феномени ту негде пунктирају (можда чак и неке друштвене групе), али су сви они нејасни и махнити, као и цео тај део филма. Филм не даје поенту онога што је Ели започео, већ се завршава општим местом лошег и сасвим обичног хорор филма. И то је штета (у ствари све је штета) јер је филм добро режиран и има заиста занимљивих детаља, попут халуцинација које доживљавају ликови и које су несвакидашње техничко решење.

Едукативни моменат: Тешко је у оваквом филму наћи било шта едукативно, али да пробам… Станари зграде у којој се све то одвија су веровали да ће без плаћања да имају све погодности живота у граду. На крају су на тежи начин схватили да све оно што „ућаримо“ и прођемо без плаћања, заправо платимо, само на другачији начин. Рецимо, ако смо преписивали докторат и стекли статус без истраживања и муке, ипак ћемо платити цену јер немамо знања која су нам потребна и која се подразумевају, а и брука је када се наше замешатељство открије. 

Оцена наставника:

1(нажалост)

marjorie (Small)VМарџори Прајм (Marjorie Prime 2017) је филм рађен према драми Џордана Харисона. Лоис Смит је старица, бивша виолинисткиња, која броји своје последње дане. Како би јој олакшао ситуацију, њен зет Тим Робинс јој је омогућио да разговара са холограмом у лику њеног покојног супруга Џона Хама. Из тог разговора ми сазнајемо какав је био њен живот, али и живот свих чланова њене породице, посебно кћерке Џине Дејвис.

Критички осврт: Атмосфера у филму је тескобна јер је тема таква, а и добри глумци су ту, способни да такву атмосферу и дочарају. Читав филм је урађен кроз дијалоге који су једноставни, али виспрени. Поједине реплике су ме буквално „одувале“. Оно што је важније, овај филм ме није оставио равнодушним и осећања су се мешала; са једне стране прича је таква да разнежи, а са друге да растужи. Одлично је приказана пролазност која узнемирава, али је ублажена утехом која све време провејава. Режисер Мајкл Алмереида није имао намеру да мучи своје гледаоце, већ да исприча причу. Или приче, како желите, али топле људске приче, трагичне у оној мери колико морају да буду.

Мајкл је и врло вешто спојио људску емоцију и компјутерску рационализацију проблема и тако приказао различита гледишта. Оно што није приказао је СФ део. Холограми су свакако напредна технологија, а ови приказани у филму очигледно и вештачка интелигенција, па закључујем да је радња смештена негде у будућности. Ипак, покућство, иако луксузно, не разликује се уопште од данашњег и нисам видео ни технологију која подржава виртуелне личности. Оне се просто појављују и нестају. И мислим да је то добро јер би било какво „лудовање“ у том смислу само оптеретило причу и скренуло фокус. Можда самој причи неки детаљ треба одузети (или чак и додати, мада пре ово прво), али и оваква каква је свакако је изузетна. Сам крај је решен тако да нам поставља питање да ли ће генерације које ће наследити људску врсту заправо бити генерације вештачке интелигенције и то је филозофско питање које употпуњује поенту овог филма.

Едукативни моменат: Можда је и последња реченица коју изговара Лоис порука која може донекле да утеши сваког од нас ко је изгубио неку блиску особу: да је лепо што смо имали прилике да их волимо…

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима добре драме)

want (Small)Досијеи Икс: Желим да верујем (The X-Files: I Want to Believe 2008) је други филм рађен према серији „Досије Икс“. Протагонисти те серије Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), агенти су Еф-Би-Аја задужени за паранормалне феномене. У филму они су одустали од тог посла и баве се нечим другим. Међутим, агент Аманда Пит их је позвала као помоћ у расветљавању случаја нестале колегинице Канте Радли. Испоставило се да је Канту отео масовни убица и једини траг који имају су видовите визије бившег свештеника Билија Конолија.

Критички осврт: Врло интересантан, узбудљив и динамичан трилер, баш какав нисам очекивао и то је заиста добро. Режисер Крис Картер је и неочекивано унео неке детаље и цео филм је зачинио односом између Дејвида и Џилијан (и активностима и последицама проистеклим из таквог односа), а да није разбио фокус. Заправо, испреплетао је главну причу која се дешава са личним причама двоје протагониста и то успешно. Његова мудра режија се види и по томе што је мистерију добро прикрио и разрешење није давао чак ни на кашичицу, већ је добар део филма мистерију продубљивао, што није био случај са претходним наставком, односно првим филмом, где је све било мање-више јасно током читавог филма. Но, најмудрији потез је био избор теме; видовитост човека са врло лошом прошлости (уз додатак обавезне предрасуде да такви деликти управо иду уз свештена лица), чије су моћи с једне стране необичне, а са друге балансирају на ивици сумње. И та сумња се појачава како ликови постају све више повезани. Пословична вера Молдерова, као и нас гледалаца, стављена је на добро једно искушење. Једно је када видите крвожедне ванземаљце – они у универзуму досијеа Икс заиста постоје, баш као и велике завере Владе у сенци, али друго је када треба веровати у тешко доказиве моћи једног човека, уз то и уплетеног и, како написах, чија су недела за сваку осуду. Да додам и да је спој религије и СФ-а овде урађен одлично. Заправо, немам шта да замерим овом филму. Можда су дијалози двоје протагониста могли да буду за нијансу мање апстрактни јер би се и са конкретним постигао, верујем, исти ефекат.

Дејвид и Џилијан су све то пропратили добром глумом, посебно она овај пут, те њен „трзај“ љубоморе према млађој и лепшој Аманди је и неприметан и приметан у исто време. Заиста мајсторски одрађено. Баш као и крај филма, тачно онако како треба, без холивудског пренемагања и патетике. Крај је само потврдио добру оцену.

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је реченица „не одустај“. И то је сасвим добра парола, чак и када ситуација изгледа безнадежно.

Оцена наставника:

5(бољи је него претходни „Икс-фајл“ филм)

gift (Small)VДар (The Gift 2000) је филм о жени (Кејт Бланчет) која је самохрана мајка и која се издржава користећи своју видовитост. Због тога има и проблема, посебно са Кијану Ривсом, насилником који верује да је она вештица. Но, још већи проблеми настају када, помоћу својих визија, открива да је на Кијановом имању у језеру (мада, пре ће бити да је оно мангрова) ланцима привезан леш младе и раскалашне жене Кејти Холмс. Полиција (додуше нерадо) је истражила језеро и пронашла леш, те хапси Кијануа на лицу места. Међутим, тиме прича није завршена.

Критички осврт: Кијану ме је у овом филму пријатно изненадио. Он у ствари зна да глуми! Заправо, сви глумци у овом филму су били добри. Ликови су добро разрађени, међусобни односи између њих су интригантни и иако се прича „врти“ око њих неколико у варошици, нити је досадно, нити личи на сапуницу. У ствари, овај филм подсетио ме је својим сензибилитетом и темом на серију „Медијум“, мада главне јунакиње те серије и овог филма, осим можда физичког изгледа, немају скоро ништа заједничко.

Филм плени од почетка. Динамика је добра, иако је увод у причу готово пола филма. Онда креће главно дешавање и, наравно, Кијану као очигледан кривац, што би требало да значи да није он. Прилично ми је било јасно ко је заиста кривац, али опет не могу да кажем да је тај трилер део одрађен лоше, напротив. Ово је једна добра прича и добро испричана.

Едукативни моменат: Грег Кинир је рекао како не мисли да у животу постоје велике мистерије и како оно што видиш то и добијаш. Ако он истину збори и ако је то већ тако, онда треба да се потрудимо да видимо добре ствари. 

Оцена наставника:

5(минус)

dvanaest (Small)VДванаест мајмуна (Twelve Monkeys 1995) је футуристички дистопијски филм у коме је друштво десетковано због смртоносног вируса и чак мора да се крије испод површине земље. Брус Вилис је затвореник кога су одабрали да га времепловом врате у време пре избијања глобалне епидемије како би пронашао изворни вирус и омогућио научницима будућности да га испитају и направе лек. Међутим, тај задатак се испоставио као веома тежак, а времеплов не нарочито прецизан.

Критички осврт: Ово је филм где је путовање кроз време најбоље решено, макар у односу на све друге филмове које сам гледао. То је што се тиче СФ дела, а једнако је успешан и трилер. Филм наизглед нема фокусирану радњу и све изгледа као бесциљно јурцање Бруса и Мадлен Стоу, али је све то тако смислено и добро урађено са динамиком која не јењава и крајем који заокружује читаву причу. Осим добре режије, овде је добра и глума и то буквално свих. Овај филм је сјајном причом и изванредном глумом достигао врх са минималном употребом специјалних ефеката. Мислим да се већ лагано може сврстати у ремек-дела СФ-а.

И поруке филма су сјајне и ту не мислим само на еколошке и хумане. Није случајно што се баш за Карол Флоренс испоставило на крају оно што се испоставило. У мору нестручних, иоле стручан биће врхунски.

Едукативни моменат: Научници из будућности су покушавали да нађу решење из прошлости како би спасили будућност. Уколико смо свесни грешака из прошлости и ако се трудимо да их не направимо наново, заиста ћемо спасити будућност. И зато је историја важна.

Оцена наставника:

5(нема шта друго)

aladin (Small)VАладин (Aladdin 2019) је Дизнијев филм рађен по узору на цртани дугометражни исте продуцентске куће и истог наслова. Марван Кензари је велики везир султана Навида Негабана, али су његове амбиције веће. Он жели да буде први, а не други по моћи и зна да му у томе може помоћи чаробна лампа. Она се налази у зачараној пећини у коју може да уђе само онај ко је „дијамант у сировости“. Марвин је покушавао да многе регрутује да уђу у пећину, али нису успевали. Напокон, препознао је „дијамант“ у младом лопову Аладину (Мена Масуд). Изгледало је да ће му Аладин заиста обезбедити оно што највише прижељкује, али се ситуација ипак окренула и господар лампе и, што је важније, духа у њој, постао је ипак Аладин. То је младићу дало шансе да дође до онога што сам највише прижељкује: лепе принцезе Јасмин (Наоми Скот).

Критички осврт: Глумци имају занимљиве и рекао бих одговарајуће физиономије, али некако су ми били бледи у својим улогама. Глумили су технички добро, али је уметнички дојам слаб. И могли су мање да певају, заиста. Композиције нису лоше, али ипак… Иначе, Вил Смит је био пријатно изненађење.

У ствари, цео филм је управо такав – пријатан. Прича је лепо, нежно и романтично испричана и има ту свега, и авантуре и маште и специјалних ефеката. Немам неке веће замерке.

Едукативни моменат: Марван је рекао Мени да ако украде јабуку он је лопов, али ако украде државу онда је – државник. Много је важно шта неко украде, али истина је да колика год да је вредност украденог и ма колико год на високом положају онај што је украо јесте, он је и даље – лопов. Ствари и људе треба називати правим именом. Или макар их тако посматрати. Ко је разумео, схватиће. 

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)