Лако Је Критиковати 214

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Инвазија на канцеларију (Office Invasion 2022) је јужноафрички филм на енглеском језику. Три пријатеља запослена у истој фирми суочавају се са изазовима које доноси нова управа, али ће се суочити и са крвожедним ванземаљцима који желе да им преотму сировине.

Критички осврт: Допао ми се хумор у овом филму. Он није типичан, урнебесан амерички, а није ни монтипајтоновски, те верујем да неће свима бити смешан, али мени јесте. Режисери Гарет Крокер и Фред Волмаранс су пародирали корпорацијске односе и канцеларијске карактере и то су урадили са једном добром мером. Можда некад и преко мере, али свеједно је смешно. И трагично јер ми гледамо како бахати, безобразни, безобзирни, а у исто време неспособни и незаинтересовани људи командују, управљају судбинама и уништавају и компанију и запослене у њој. Ми такав живот сада живимо у Србији и асоцијација је толика да не можете да се не најежите. Посебно је страшна сцена када Реј Рангака расправља о здравственом осигурању (које му је потребно због болесне кћерке) са својим шефовима.

СФ део је наиван, али има неког шмека и иако је таква прича већ виђена много пута у различитим комедијама, где вампири, зомбији или нека већ чуда узурпирају канцеларисјки простор, опет некако вреди, уз солидне специјалне ефекте и исту такву глуму. Да, кад поменух глумце, Гарет и Фред су увели баш много ликова у причу и нису успели да их „исхендлују“ јер су се губили током филма и више се нису појављивали. Некако су остали недоречени. Највећи проблем је мафијаш који је склопио договор са Рејом и он је некако нестао у финалној сцени и ми не знамо како је Реј то решио. Чини ми се да са таквим људима то не иде тако једноставно, а и велики је новац био у питању.

Едукативни моменат: Реј је на крају схватио да су решења наших проблема често много ближа него што мислимо и неретко буквално пред носом. Само треба да научимо да их видимо.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црвени песак (Red Sands 2009) је ратни филм који се дешава током рата САД и снага Ал Каиде у Авганистану 2002. Чета војника под вођством Леонарда Робертса је добила задатак да се стационира у једној осамљеној и руинираној кући и да осматра да ли ће туда проћи непријатељске снаге. Такође је предвиђено да учествују у борбама ако их нападне непријатељ. Испоставиће се да је њихов непријатељ много моћнији него што су мислили и да потиче из арапских легенди.

Критички осврт: За један ратни филм фотографија и сценографија су сасвим прикладни и дочаравају све што треба. Сценарио је баш „масан“ и иако је логично очекивати да ће млађани војници да баљезгаре свашта, сценариста Сајмон Барет је ипак претерао. Прича је обична и очекивана у односу на најаву на почетку о духовима или џиновима како их већ називају, али хорор сцене су кудикамо другачије од уобичајених и више су ефектне него што су страшне. Како филм одмиче постаје јасно да ово неће бити у тој мери натприродни хорор колико психолошки јер односи међу војницима почињу да се захуктавају и готово сваки од њих пролази кроз неку врсту параноје. Двојица од њих Леонард и Калум Блу имају и свашта нешто на савести што су урадили у рату, али то некако није повезано са причом. И то јесте замерка, али највећа замерка је што је режисер Алекс Тарнер баш разводнио радњу и она се развија брзином морске звезде. Крај је решен мање-више класично, али је прича свакако заокружена. Глума је врло добра, а специјални ефекти осредњи, у једном тренутку и испод тога. Овај филм нема „атрибута“ који га чупају, али не могу да кажем да је лош.

Едукативни моменат: И без духова и џинова у рату, исходи су увек трагични као у овом филму. Исход у једном таквом безумљу и не може да буде бољи и рат треба избегавати свим средствима.

Оцена наставника:

(рецимо да је објективна)

#Непознати (#Unknown 2021) је прича која прати Хала Озана, писца који пише своју другу књигу. И оно мало концентрације које има за писање ће нестати када буде схватио да његову кућу опседају духови жртава серијског убице.

Критички осврт: Радња се јако полагано развија и ми до половине филма схватамо да Хала неко или нешто излуђује, али нема много наговештаја ко или шта би то могао/могло да буде. При томе су неке сцене баш исфорсиране, попут оне када Хал одгурује дете од телефона и пребија свог пријатеља у магновењу. И глума ми је исфорсирана са много хистерије. Некако су ми двоје главних протагониста све време били на граници уверљивости, а имали су захтеван задатак да дочарају нимало лаке карактере. Он (Хал) је лечени алкохоличар, а она његова супруга која жели дете (које он не жели) како не би остала сама. Границу уверљивости су прекорачили када је у питању хемија између њих двоје, односно нису успели да ме убеде да су пар који се воли.

Оно што је добра цака у филму је што Хал није сигуран да ли је оно што види стварно или последица халуцинација услед алкохолизма од којег се (показаће се тек делимично успешно) лечи. Међутим, та цака престаје негде од половине филма и сада је већ пар људи, поред Хала, схватило да је све то стварно, иако је нестварно. 🙂 Чак је и шериф почео да га држи на оку, а његова драгана је постала запоседнута. Што мало не укључити и „Егзорцисту“, па од вишка глава не боли? Заправо и не боли, али није помогло филму јер запоседнутост нема оправдања и сувише је нагло наступила. Најинтересантнија је та клаустрофобична средина Халове куће где се заправо све и дешава. Некако смо научили да се ова тематика обрађује уз доста полицијске истраге и на мноштву других локација. Режисер Лазраел Лазон је добро премостио очекивано окружење, али је онда морао да адутира на хорор који се у тој кући дешава. И хорор заиста није лош, а богами сам се најежио од сцене када духови изнад Халовог кревета шапатом најављују долазак убице. Преокрет је такође добар и Лазраел је прилично успешно таргетирао шерифа, али такав исход неминовно отвара питање зашто је полиција реаговала баш како је реаговала, а не ефикасније и раније, рецимо? Но, и поред тога, могу рећи да је ово сасвим солидан трилер, тим пре што је буџет прилично ситан.

Едукативни моменат: Хал се у филму лечио од алкохолизма и према ономе што је он исповедио, као и његови сапатници, алкохол узима све: дом, децу, брачне партнере, посао, достојанство. Много је велика цена, а као биолог бих додао и да узима здравље. Цироза јетре и чиреви на желуцу су само неке од последица.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Претеча (The Harbinger 2022) је филм о породици која се доселила у варошицу и која очигледно крије неке тајне. Мештани варошице, које чланови породице упознају, почињу да умиру и сва је прилика да отац те породице Вил Клипстајн (уједно и режисер филма) умешан.

Критички осврт: Оно што свакако не могу да замерим овом филму је да није динамичан. Практично у свакој сцени се нешто дешава, а дешава се много тога. И ти догађаји су некако исечени једни од других, па радња изгледа прилично разуђено, утолико пре што ту постоји и нека мистерија која се прилично дуго одржава и ми иначе немамо све делове овог пазла. Дакле, Вил се није показао баш као режисер јер нема јасну линију приче, а као глумац је солидан, мада му повремено глума „фалшира“; и њему и његовој филмској супрузи Аманди Макдоналд. Мадлен Макгро је већ озбиљнија глумица (иако значајно млађа), али ми сувише личи на Среду из породице Адамс и не могу да је схватим озбиљно. Главни антагониста је ђаво (Чарлс Хабел је баш исфорсирао своју улогу), али ми његове моћи делују сувише млако, баш као и ретке хорор сцене и као и само финале, односно сукоб који је антиклимактичан и сувише статичан са врло предвидљивим преокретима. Највећи адут је откриће природе града у који је Вил са породицом прешао, али то напросто није: није довољно, није разрађено и није на прави начин искоришћено. Крај је претерано патетичан и раздраган, али није значајније умањио утисак јер је он свеједно лош. 🙂

Едукативни моменат: Ајрин Бедард је рекла Вилу како је све магија и како магија не постоји. 🙂 Иако је ова реченица контрадикторна, она је у исто време врло мудра. Магија како је ми разумемо заиста не постоји, али јесте магија када креирамо нешто лепо или користимо савремена достигнућа науке, на пример. Ако се потрудимо, тренутке нашег живота можемо учинити магичним. 🙂

Оцена наставника:

(ту је негде)

Дневна смена (Day Shift 2022) је прича о Џејмију Фоксу који је званично чистач базена, а незванично ловац на вампире. Успешно је почистио и базен и вампирицу, али се испоставило да је она кћерка врло опасне шефице вампира Карла Соуза. Сада ће Џејми од ловца постати плен.

Критички осврт: Одмах од почетка креће акција која је заправо сјајна, ако занемаримо да је Џејми у сукобу са старицом разрушио пола куће, испалио сто метака из пушке и да нико у комшилуку то није приметио и сви мирно косе своје травњаке. 🙂 Но, све акционе сцене су маестралне. Ово је извитоперена верзија Прљавог Харија и то је Џејми, који не ради по правилима и који добија партнера новајлију (Дејв Франко) којег не жели, али ће се за њега везати. Сама прича је потпуно предвидљива и јасно је какву ће претњу представљати главна вампирица Карла за Џејмија. Заправо све је предвидљиво, погодно и наивно са слатким хепи ендом и све је подређено акцији. Ово је заиста филм за забаву, без дубине и удубљивања. Улоге су фино подељене и глумци су се лепо снашли, посебно млађахни Дејв који је доказао да је једнако талентован као и његов старији брат.

Едукативни моменат: Дејв је желео канцеларијски посао у синдикату, али се испоставило да му је ипак запао посао на терену. И ту се показао добар, иако је у међувремену постао вампир. Некада неки послови неће бити наш први избор, али то не значи да у њима не можемо бити добри и чак и уживати у раду. Свакако треба дати шансу и себи и том другачијем избору.

Оцена наставника:

(не може више)

Спавач (The Sleeper 2012) је прича која се дешава почетком осамдесетих у студентском кампу. Манијакални убица терорише сестринство у које је тек ступила млађахна Британи Беланд.

Критички осврт: Режисер Џастин Расел је очигледни фан „Ноћи вештица“ пошто већ прва сцена веома подсећа на тај филм. Чак и музика подсећа, али је далеко лошија. И толико је гласна да она није подлога дијалозима, већ је обрнуто. Дијалози се једва чују од музике, а и какви су, штета није велика. Осим дијалога лоша је и глума, а радња изгледа бесциљно и испразно. Заправо, све изгледа превише приземно, укључујући и убицу Џејсона Џеја Кребтрија који је можда више ретардиран него што је психопата. Упркос томе, он поби све актере, укључујући и неколико детектива и то већ чини филм сувише погодним. Сцене убиства нису страшне, већ су бесомучно досадне, а специјални ефекти који их прате су сиромашни. Џастин је успео успут да буквално изгуби неке ликове: Џену Фурније и Пола Муна. Они се појављују у потенцијално опасним сценама, али ми не видимо да их психопата убија или да су већ убијени. И то је заиста смешан промашај у режији оваквог филма, а начин како главна хероина Британи побеђује убицу је пренаиван и врло трапаво урађен.

Дакле, све је против филма, мада он има неке добре детаље. Џастин је у доброј мери успео да дочара дух осамдесетих и филм заиста личи на неки који је снимљен тих година. Такође, у овом филму можете видети једну од бољих диско плесних тачака. Свакако не вреди труда да одгледате цео (лош) филм да бисте видели само ту сцену, али ето да не испадне да је баш све лоше.

Едукативни моменат: Пол је био забринут због нестанка своје девојке и када сам није успео да је нађе, обратио се полицији. И то је сасвим у реду јер када нисмо сами довољно компетентни да нешто решимо, најбоље је позвати стручњаке. На крају крајева, знање јесте и то да знамо коме треба да се обратимо за помоћ.

Оцена наставника:

(може плусић)

Изнајмљивање (The Rental 2020) је прича о четворо младих људи који су изнајмили апартман како би у њему провели викенд. Међутим, тих пар дана су се наместо опуштања претворила у праву ноћну мору са трагичним завршетком.

Критички осврт: Морам да признам да су сценаристи Џо Свонберг и Дејв Франко урадили добар посао и дијалози су баш добри, посебно реплике које су у вези са дискриминацијом. Дејв се прилично добро снашао и у свом режисерском дебију и добро је разрадио ликове, као и односе између њих који нису сасвим једноставни, али јесу очекивани. Оно што ми се посебно допало је како је направљен заплет на основу тих односа. Објективно, идеја за причу није нова и виђена је у филму „Слободне собе“ снимљеном две године раније, али је у овом случају страшно дешавање много значајније закомпликовано тајном коју имају двоје прељубника Ден Стивенс и Шила Ванд. Како радња тече ствари се све више компликују, а тензија расте. Међутим, финале, које би требало да је хорор, баш и није на висини задатка. Као да је Дејв желео нешто другачији слешер, али то није остварио и све је прилично бледо. Сцена када пас дотрчава до убице је једна од последњих, а можда је требало да буде последња, пошто ми се чини да су све преко те сцене вишак. Но, како год, укупан утисак не изостаје.

Едукативни моменат: Алисон Бри је била девастирана што су остали одлучили да прикрију убиство, наместо да поступе правилно и пријаве га. На то јој је њен дечко Ден рекао да она ништа није учинила. И у томе и јесте ствар. Нечињење је некада једнако лоше као и чињење. На пример, ако се дешава насиље и ми окрећемо главу. То значи да то насиље одобравамо, прихватамо или нас не занима.

Оцена наставника:

(врло јака)

Наказе (Freaks 1932) је филм познат још под називима „Прича чудовишта“, „Забрањена љубав“ и „Грешке природе“. Сам филм је врло контроверзан јер прати дешавања у циркусу у којем су „атракција“ људи са дефектима. Филм је имао пробне пројекције у јануару 1932, при чему су многи чланови публике негативно реаговали сматрајући да је филм превише гротескан. Као одговор на ово, извршни продуцент Ирвинг Талберг, без сагласности режисера Тода Браунинга, монтирао је оригинални 90-минутни филм и значајно га скратио, те додао алтернативне снимке како би се продужило време приказивања. Коначна скраћена верзија филма, објављена у фебруару 1932, трајала је 64 минута; оригинална верзија више не постоји. Углавном, ради се о томе да се лепа артисткиња на трапезу Олга Владимировна Бакланова удала за патуљастог Харија Ерлса јер је сазнала да је овај наследио велико богатство. Олга је намислила да отрује свог мајушног мужа, како би све то богатство наследила. Ипак, сценарио који је испланирала одвијаће се сасвим другачије и врло трагично по њу.

Критички осврт: Иако би прича требало да објасни шта је снашло арогантну Олгу, ту се дешавају још неке љубавне сторије, срећне или несрећне и оне заиста не оптерећују радњу. Напросто доприносе читавој атмосфери и дочаравају нам свет који је истовремено и бизаран и живописан. Наравно, прво питање које ћемо поставити је зашто баш циркус и зашто људи са деформитетима? Одговор на ово питање је врло сложен, али може да буде и једноставан: зато што су се такве ствари у прошлости дешавале. Циркуси су заиста приказивали такве људе и половина глумачке екипе коју можете видети у филму је и у то време наступала на вашарима и у правим циркусима и такав шоу се називао „шоу наказа“. Рецимо, такав је случај са Шлитци који је патио од микроцефалије. Дакле, то је био део живота тада и сада већ део историје, тако да заслужује своју причу, баш као што и угњетавани црнци у минулим временима заслужују своју. И ова прича је коректно испричана и заправо ми се допало то што су такви људи приказани без велике помпе, у њиховом свету где су физичке мане уобичајена ствар. Са друге стране, најлепша жена Олга, те најјачи мушкарац Хенри Виктор, који би требало да су идеали којима стремимо, приказани су са накарадним особинама где су мане, иако не физичке природе, врло уочљиве. На неки начин је Тод изврнуо причу и ми навијамо за наказе у финалном делу (који је највише хорор), наместо за оне који од наказа беже и прихватамо њихову злу судбину као заслужену казну. На крају и савршени жена и мушкарац остају без своје женствености (претварају је у наказну жену-патку) и мушкости (у продуженој верзији га кастрирају), што опет причи даје нови слој. Кажем нови, јер прича је већ слојевита и ми само можемо да нагађамо значење метафоре наказе vs. идеали лепоте, као неку врсту и по некој основи раслојеног друштва. Свакако поздрављам и то што се Тод није бавио згражавањем над циркусом и мислим да је овако послао јачу поруку јер су људи сада могли да виде да необични људи имају сасвим обичан живот и исте такве љубавне и друге проблеме.

Оно што замерам филму су дијалози који су претерано сведени, но опет, у питању је циркуско окружење и не могу да очекујем да се тамо воде неки високоумни разговори. Такође, не могу да се не запитам зашто Хари ради у циркусу и живи у вагону, када има огромно богатство. Филм свакако има својих рупица, али је ипак велики помак у причању филмских прича и свакако храбар за оно време.

Едукативни моменат: Микроцефалија, коју сам поменуо, синдром је који може бити последица мутација, али га узрокују и неки спољашњи фактори и много чинилаца може довести до оваквог стања. Болест се још назива и ситноглавост јер долази до прераног срастања лобање. Због тога се мозак недовољно развије, што често резултује у менталну ограниченост.

Оцена наставника:

(веома јака)

После ковида (Post Covid 2021) је филм рађен према анимираној серији „Саут Парк“ и сматра се трећом епизодом двадесет и четврте сезоне. Прича се одвија у будућности када су дечаци, главни јунаци серије, већ одрасли и наступило је време када се човечанство напокон изборило са ковидом. Ипак, један из друштва Кени, умро је ипак од ковида и сви становници Парка су наново у излоацији и у хистерији. Кенијеви другари из детињства покушавају да пронађу прави узрок његове смрти и откриће врло чудне чињенице. 

Критички осврт: Таман када сам помислио да аутори „Саут Парка“ не могу да ме изненаде, они су то учинили већ у првој сцени, сасвим другачијим приступом. Чак је и анимација у неким сценама другачија у односу на сведену, аутентичну, али није то све испало лоше, тим пре што су аутори, упркос новинама, задржали онај њихов оштри хумор. Не баш у пуном капацитету и умеју они да буду и бруталнији, но, добро су поентирали и што се ваксера и што се антиваксера тиче. Саму причу није фер оценити јер она није завршена, пошто је овај филм дефакто део серије.

Едукативни моменат: У замишљеној будућности политичка коректност је ушла у свој максимум и хумор више није смешан. Иако је у реду да се туђа права поштују, у реду је нашалити се и на свој рачун, али никако није у реду претеривати ни у чему.

Оцена наставника:

(свакако може боље)

Бела Змија 2: Уздигнуће Зелене Змије (白蛇2：青蛇劫起 2021) је кинески цртаћ и наставак филма „Бела Змија: Порекло“ из 2019. Ове две змије су заправо женски демони који су се намерили на моћног свештеника и он их је победио и прогнао у неку врсту пакла. Тај пакао је град у којем обитавају људи, демони и чудовишта, али лишени моћи и принуђени да се боре за голи живот. Сестре су одвојене, али Зелена Змија има наду да ће пронаћи своју белу сестру.

Критички осврт: Овај цртаћ сигурно није за децу. Врло је суров и бруталан, са јако мрачним ликовима. Али и живописним, баш као што је и цео овај филм. Све то прати изузетна анимација. Акција је одлична и узбудљива, а и прича је занимљива и стварно добра. Претерано су одужили и учинили сувише патетичним завршну сцену, али на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: Пакао у којем су се сестре змије нашле замишљен је тако да је из њега могуће отићи, али само ако се особа одрекне своје опсесије. И ликови, ма колико год угрожени били, никако нису могли да га напусте. Опсесије могу бити јаке и заиста нам могу приредити пакао. Мудри свештеник је на крају, када га је Зелена Змија поразила, рекао како нам не може бити дато све што нам је потребно и морамо са тим да се помиримо.  

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 213

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лего звездани ратови – летњи одмор (Lego Star Wars Summer Vacation 2022) је ТВ специјал о тематским лего фигурицама. Фин је свемирски пустолов и он је испланирао да са својим пријатељима, јунацима и роботима, проведе незаборавно лето, али се испоставило да је свако отишао на своју страну. Тужан и усамљен, Фин је покушао да нађе разоноду за себе, али ће га духови џедаја, који ће се спорадично појављивати, упутити на његов прави проблем.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, методички урађен, са лепим порукама и емоцијом. Једина је замерка што је могао да буде духовитији са више фора.

Едукативни моменат: Дух џедаја је рекао Фину да је он за живота пронашао моменат у којем се забављао. Зато је препоручио Фину да искористи свој моменат јер никада не зна колико ће тај моменат трајати. 🙂

Оцена наставника:

(па, рецимо)

Лего звездани ратови – застрашујуће приче (Lego Star Wars Terrifying Tales 2021) је ТВ специјал о лего пандану јунака из „Ратова звезда“ пилоту Поу који је случајно завршио на једној вулканској планети и тамо ће добити мисију коју није очекивао.

Критички осврт: Мало ме је изненадила пародија „Изгубљених дечака“ јер сам очекивао да филм буде концентрисан на „Звездане ратове“. Другим речима, ако има „излета“ да они ипак буду у домену свемирске фантастике, а не баш вампирског филма. Са друге стране, овај специјал је ипак у вези са празником Ноћи вештица. Има и пародија других филмова и све у свему је допадљива једна епизода.

Едукативни моменат: Када је дечак Дин рекао како је несрећан јер се плаши, пилот По му је узвратио да ако не осети страх, неће осетити ни храброст. Лепо га је утешио, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(можда и јача од претходне)

Саут парк: Земља маште (South Park: Imaginationland 2008) је филм који се састоји од три везане епизоде серије „Саут парк“ или како би аутори рекли ово је „замена за филм“. Дечаци из овог парка су се обрели у Земљи маште где заједно живе све личности које су икада људи измислили. Међутим, ту земљу су напали терористи Ал Каиде са идејом да извитопере машту Американаца. Влада САД покушава да се избори са новонасталом кризом, а у томе ће им помоћи управо мали јунаци ове познате серије.

Критички осврт: Цео филм је потпуно померен и, као што су нас аутори навикли, врло бруталан, али морам да признам да је идеја генијална и такође морам да признам да је тешко замислити да тако сулуду идеју обради било ко други до „Саут парка“. 🙂

Едукативни моменат: Дечак Кајл је рекао да су јунаци из маште заправо стварни. Јер Супермен, Деда Мраз и многи други замишљени ликови много више су утицали на животе људи од многих правих личности. Још један разлог зашто је машта потребна и треба је развијати. И чувати од терориста. 🙂

Оцена наставника:

(за Саут Парк тешко може мање)

Срећа (Luck 2022) је цртаћ о девојци Сем коју све време прати лоша срећа. То ће се променити када буде поделила свој сендвич са уличним црним мачком, јер ће тада пронаћи новчић који дефинитивно доноси срећу. У том новчићу ће видети шансу да помогне малој другарици из сиротишта, али ће нажалост тај новчић да изгуби. Но, откриће да мачак којег је нахранила може да говори и да је део Земље среће у којој обитавају леприкони, бубамаре, један змај и један једнорог. Сем ће следити мачка и доспети у ту земљу јер је то сада нова шанса да дође до новчића и помогне девојчици. Ипак, уграбити срећу чак и у таквој бајковитој земљи није лак задатак. 

Критички осврт: Цртаћ је циљано прављен да буде неодољиво сладак са све зекама и леприконима, што је у реду, иако је приземан начин да се стекне наклоност публике. Оно што много више ценим је машта које у креирању света среће заиста не мањка. Што се тиче среће, имао сам сумње пре одгледаног филма јер ми је срећа као концепт прилично дискутабилна, али је у филму то некако урађено добро – са једне стране непретенциозно, а са друге наивно. Тако да су произашле лепе поруке, а на крају и такве некакве и емоције. Поздрављам то што нема превише патетике, мада нема ни хумора, али оно што ипак смета целој причи је што је потпуно класична и одвија се према обрасцу за овакве филмове.

Едукативни моменат: Сем је на крају своју лошу срећу видела и као добру јер иако јој је свашта испадало из руку и нико је није усвојио до њене осамнаесте године, таква ситуација ју је довела до тога да упозна дивне пријатеље, а мачак Боб јој је постао и породица. Дакле, некада нам ствари изгледају несрећно, али је право питање шта ми сматрамо срећом и ако обратимо пажњу, заправо смо срећнији него што мислимо.

Оцена наставника:

(много иде ка тројци)

Деветке (The Nines 2007) је филм о момку Рајану Ренолдсу који на различите начине, односно у различитим причама проживљава свој живот, да би у једном тренутку схватио да он није оно што је мислио да јесте, нити су то неки људи око њега.

Критички осврт: Филм у почетку има неки врцав хумор, попут оног скеча када надрогирани Рајан објашњава хитној помоћи како нема пупак, па није сигуран да је рођен уопште или када Мелиса Макарти са Рајаном изводи сцену из „Мизери“. Међутим, филм не наставља у том смеру, значајно се уозбиљује и миц по миц долази до свог врхунца који би био прилично филозофски и метафизички, али не баш успешан у том делу. Денис Харви из „Вејрајетија“ је написао да је филм довољно интелигентан и довољно интригантан и он то заиста јесте, са акцентом на ово „довољно“. Дакле, он може да прође, али далеко је то од сјајног. И то „довољно“ је режисер Џон Аугуст постигао не дубокоумним разговорима између Рајана и Мелисе у задњим сценама када је свима све јасно (јер су дијалози врло бледи, прозаични и ништа што већ нисмо чули у неким другим филмовима са сличном темом), већ више преклапањима прича и ликова, као и мотивима тих ликова. Но, свакако је успео. Оно у чему је Рајан тек делимично успео је да нам докаже да је карактерни глумац, а у овом филму је имао прилику јер је тумачио три различита лика. Прва два се фино разликују, али трећи не оставља неки утисак.

Едукативни моменат: Када је Рајан рекао да није мислио да запали кућу, Мелиса му је узвратила да ни она није мислила да се гоји у последњих десет година, али је то ипак учинила. Мислити и брати цвеће заиста нису исте ствари. 🙂

Оцена наставника:

(уф, са прегршт минуса)

Алфа процеп (Alpha Rift 2021) је филм о момку Ерону Дела Вили који је водио нормалан живот и радио забаван посао у продавници играчака, све док није сазнао да је потомак витезова који се вековима супротстављају мрачним силама. Његова улога је да настави традицију својих предака јер се зло пробудило.

Критички осврт: То што је ово већ сто пута виђена поставка (а прати је радња која се дешава према давно утврђеном обрасцу) мањи је проблем овог филма. Много већи је што он изгледа као епизода неугледне СФ серије и по продукцији и по свему осталом. Истина, режисер Ден Ланц се баш потрудио да све изгледа драматично, ако не већ узбудљиво, али бојим се да је са превише драме и патетике направио контраефекат. Из неког разлога је избегавао да прикаже убијања и те сцене су исечене у критичном тренутку, па претпостављам да су циљна група била (и) деца. Дакле, зомбија има, али не и касапљења, но то је океј. Оно што сигурно није океј су дијалози који су безвезни, а таква некаква је и глума.

Едукативни моменат: Ерон је мислио да је легенда о четворици племенитих витезова само друштвена игра, али је онда сазнао да је стварност у којој он има кључну улогу. И оно што је знао из игре сада је требало да примени у животу. Знање које стичемо може потицати из разних извора и активности, па и из игре, тако да не треба да је схватамо неозбиљно.

Оцена наставника:

(више не може ни уз најбољу вољу)

Алхемичар од челика (鋼の錬金術師 2017) је јапанска фантастика рађена према серијалу манги истог назива уметнице која се зове Хирому Аракава. Лик из наслова је Рјосуке Јамада и он је државни алхемичар измишљене земље Аместрије. Он има моћи да преобликује предмете, али то није довољно и он је у вечитој потрази за каменом мудрости који би му дао моћи да преобликује људе. На тај начин би успео да свом рођеном брату врати тело које је овај изгубио када су њих двојица као деца изводили недозвољени алхемијски ритуал. Но, потрага за таквим каменом није ни мало лака ствар у свету врло моћних људи попут њега.

Критички осврт: С обзиром на то да је цела прича заснована на манги, сцена и изгледа као манга, а поједини ликови се и крећу као да су у аними, а не играном филму. Визуелно је допадљиво, све је јако слатко и наивно, права причица и квазиавантура у потрази за каменом мудрости. Заиста, дестинације су могле да буду атрактивније, а не по граду и предграђу. Иако су специјални ефекти сасвим пристојни, некако нису довољно коришћени јер је мелодрама заузела поприличан део филма и то код оваквих филмова није решење, тим пре што ти драмски моменти немају тежину и дубину. Такви некакви су и дијалози. Углавном, драма и дијалози су истисли акцију, а и то није велика штета јер је акција некако млака, без узбуђења и досадна. Ничег ту нема грандиозног и све се некако понавља. Ова пушта прсте бодеже, овај баца ватру, а овај трећи помера стене у виду зидова или стубова. Посебан проблем је мотивација ликова која је потпуна збрка. Ко је ту шта, ко кога убија и зашто и даље је остала мистерија за мене. Једини мотив који ми је био сасвим јасан је онај који је имао генерал Фумијо Кохината, који је класичан суперзликовац, али се његова армија којом је желео да покори свет показала више него разочаравајућа. Ту се појављују и некакви Хомункули, лажни људи и бесмртни приде, који тек имају хаотичне мотиве и које је већ неко за нешто створио. Они су час на страни добрих ликова, час против њих и то је заиста тешко похватати. Све то има неки потенцијал и могла би ту да буде причетина, а не прича, али ми се чини да је ово врло благ покушај режисера Фумихикоа Сорија.

Едукативни моменат: Рјосуке је рекао како би све учинио да брату врати тело, али се испоставило да ипак не би и да границе постоје. Увек постоје границе, чак и када нешто желимо изнад свега. На нама је да одлучимо да ли ћемо границе прећи, али треба имати на уму да су оне постављене са разлогом.

Оцена наставника:

(на три)

Кочија (Chariot 2022) је прича о момку Томасу Ману који је сваке ноћи сањао исти сан. То га је изнуривало, па се обратио највећем стручњаку за такав вид проблема Џону Малковичу. Овај је обећао да ће му помоћи, али сва је прилика да Џон има сасвим другачије планове.

Критички осврт: Након уводне приче која је тек чекала своје разјашњење и која се дешава у деветнаестом веку, пребацујемо се у садашњост и очекујемо да нам Томас исприча свој сан који се поновио готово 5.000 пута. И сан је потпуно антиклимактичан и то је у ствари јако добра фора. Но, мистерија се нека направи око тога и режисер Адам Сигал је пустио да се крчка око пола филма, таман да ми упознамо више него живописне ликове. А ликови јесу крајње необични; довољно је видети само Џона са црвеном периком. 🙂 Тако да су сви они заиста држали пажњу, а Роза Салазар нам је и показала изванредно глумачко умеће. Негде након половине филм мења темпо и постаје значајно мрачнији, мада једнако луцидан и креће да се запетљава и распетљава нова рунда мистерије. И ту заправо наилазимо на проблем овог филма, мада није баш да их није било и пре тога.

Поменуо сам ликове и они су прилично уникатни и интересантни, али нису сви употребљени сврсисходно или, макар, употребљени су само да би нас Адам упутио у неке своје филозофске мисли. Такав је случај са црнопутим Верноном Дејвисом. Његово појављивање само је допринело разноврсности чудних ликова, али није допринело самој радњи. Нека дешавања у филму нису допринела разрешењу мистерије и чудновато понашање Скаут Тејлор-Комптон заиста нема логично објашњење када се погледа цео филм. Некако изгледа непоштено од Адама да гради мистерију деловима који се не уклапају и тешко их је довести у везу са оним што сазнајемо на крају. Коначно, моја највећа замерка су претње које Џон упућује Томасу када га се на самом крају дочепао. Говорио му је да није ништа лично, да може да затвори очи и да му је жао што мора ствари да уради на тежи начин. Некако је испало да тај тежи начин уопште то није и сасвим је антиклимактичан, али овога пута то није била фора.

Критика је исекла овај филм и жао ми је због тога јер је прича необична и држи пажњу. На крају она има смисла и расплет је задовољавајући, тим пре што је Адам можда покушао да нам дочара снагу љубави. Јер без обзира на Џонове моћи, Роза је нашла начина да контактира Томаса чак и када је (маестрално) нестала, а и последња сцена нам је показала да су се њих двоје опет срели само у неком другом животу и под другачијим околностима.

Едукативни моменат: Томас је рекао Рози да је Џон лекар за снове, односно сомнабулиста и погрешио је. Сомнабулиста је заправо месечар, човек који хода у сну.

Оцена наставника:

(јесте танка)

Они/њих (They/Them 2022) је слешер који се дешава у посебном кампу намењеном „рехабилитацији“ деце другачије сексуалне оријентације, а који води Кевин Бејкон.

Критички осврт: Морам да признам да је почетак одличан и на неки начин пародија америчке пренемажуће нарације спочетка. И остатак сцене је јако дојмљив. И како се филм наставио, све ми се више допадао и Џон Логан који се доказао као сценариста у петнаестак филмова (од којих су неки у мом жанру и прилично добро сам их оценио), некако је засијао и у свом режисерском дебију. Већ у првих двадесетак минута нам је дочарао све потешкоће са којима се суочава ЛГБТ популација и поентирао је врло ефикасно, а при томе је користио само разговор. Још један интересантан и блистави моменат филма је подела мушких и женских послова, односно шта се традиционално очекује од једних и других и тај део су Кевин и његов мали тим исфорсирали довољно добро да нам буде јасна метафора коју је Џон имао на уму. Џон је желео озбиљније да се позабави децом другачијег опредељења и потрошио је добар део филма на то, чак је и део који се односи на слешер подредио томе. И то је сасвим у реду и у функцији приче, али је изгубио ефекат изненађења јер је некако било јасно ко ту може да буде убица. Такође је преокрет у вези са Дарвином дел Фабром (који има невероватно необичну физиономију) суштински нејасан и покреће многа питања на која је тешко одговорити. Дакле, овај филм има дубину и слојевитост што се тиче драмског дела, али је трилер део сасвим предвидљив и обичан, а и хорор је ту негде. Напросто, да би Џон добио на једној страни, изгубио је на другој. Оно што свакако иде у прилог овог филму је заиста добра глума свих протагониста, те врло адекватан и атрактиван избор музике. И поред тога, овај филм је објективно осредњи, ако не и испод тога, али бих му ја дао шансу јер једној ипак табу теми приступа на добар начин.

Едукативни моменат: Терапија конверзије, коју у филму практикује Кевин у свом кампу, заправо заиста постоји и бави се преображавањем људи геј сексуалне оријентације, као и оних који имају другачији родни идентитет. Иако се користе разноврсне методе при оваквој пракси, сама терапија се сматра ненаучном.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црна рупа (The Black Hole 1979) је свемирска фантастика која прати судбину петоро астронаута који су наишли на црну рупу. Ипак, оно што их је изненадило је да је крај те црне рупе давно изгубљени свемирски брод који одолева огромној гравитацији. Посада се повезала са тим бродом и открила да на њему још увек обитава капетан Максимилијан Шел који има грандиозне планове са црном рупом. У питању су опасни планови, а и сам капетан је опасан човек.

Критички осврт: Филм је заправо смешан, са слатким роботом који дрхти од страха (касније и од хладноће и не могу да се одлучим шта је од та два глупље), али има некакав шарм и сигуран сам да сам филм гледао те године када је снимљен и са оним годинама које сам имао тада, обожавао бих га. 🙂 Ласери само прште, андроиди дефилују и све је накрцано и прекрцано разнобојним дугмићима. Видан је труд режисера Гарија Нелсона макар на почетку филма да ствари у свемиру постави што реалније, па тако имамо услове нулте гравитације. Додуше, није дочарана у потпуности, али како написах, труд је видан. Свеједно, на крају филма од тог труда ништа није остало и да ли због близине црне рупе или превелике Гаријеве маште лишене сваког сазнања о законитостима у свемиру, све је постало врло нереално. Најјача је сцена када протагонисти протрчавају тик испред усијаног метеора. 🙂 Углавном, брод се распада у свемиру и то је разумљиво хаотично, али чини ми се да постаје и превише хаотично понашање главног антагонисте. Протагонисти беже, а када се направи рупа у броду, ваздух се исиса напоље и то је у реду. Међутим, нејасно је зашто све постаје снежно? 🙂 Највећа нејасноћа је шта се десило на крају када су прошли кроз црну рупу. Ту имамо некакав приказ пакла и раја, са тим да рајска врата (резервисана за добре момке, разуме се) воде назад до Земље, само што је она обасјана сазвежђима којих иначе ту не би требало да буде. 🙂 Дакле, крај је решен у великом стилу и све финалне сцене су прилично узбудљиве или су макар рађене да такве буду, а радња је, па океј. Има ту неке мистерије и иако се да наслутити шта је конкретно у питању лоше на Максимилијановом броду, опет је занимљиво.

Истакао бих помпезног Максимилијана који је сав огрезао у косу, браду и обрве и који је врло атрактиван и упечатљив, док су остали глумци баш бледи, посебно једина женска улога Ивет Мимје.

Едукативни моменат: Робот Винсент је све време просипао мудрости и једна од њих је да постоје три основна типа људи које је назвао: желим, нећу и не могу. Желим постиже све, нећу оповргава све, а не могу неће ни да проба било шта. Ако је мали робот у праву, онда знамо какав тип треба да будемо да бисмо постигли нешто.

Оцена наставника:

(мало сам наградио)

Лако Је Критиковати 212

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Масакр на журки са јастуцима (Pillow Party Massacre 2023) је слешер који се дешава у викендици у којој се пет другарица наново окупило после две године. 

Критички осврт: Ово би вероватно био осредњи слешер, да сцене убиства нису потпуни треш. Режисер и сценариста Калвин Макарти је полетно започео причу и увод је заиста показао један добар потенцијал, који се током наставка филма напросто урушио. И нису само небулозна убијања лоша. Правио је Калвин још неке грешке у корацима, па тако имамо неоправдано маратонски дугу сцену када се Лора Велш убеђује са својим филмским дечком да ли уопште да се види са својим некадашњим другарицама. Наравно да се видела са њима и Калвин је својој публици дао оно што, осим хорора, очекује: голишаве цице и јастуке. Проблем је што су се голишаве цице понашале мимо сваке логике и када се убица појавио развејале су се у свим правцима. Но, хајде да кажемо да то цице раде када их ухвати паника, али право питање (и очигледан Калвинов адут) је да ли је убица Савана Реј Џоунс, другарица о коју су се у прошлости огрешиле? Оне су биле убеђене да јесте, што значи да сигурно није. 🙂 Ми до краја нисмо сазнали шта се конкретно са њом десило, али то није ни важно.

Едукативни моменат: Девојке су на тежи начин схватиле да грубе шале могу довести до врло лоших последица. У народу кажу „играчка – плачка“ и треба бити јако обазрив чак и у игри.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

#плутати (#float 2022) је филм о неколико младих који су одлучили да проведу дане заједно на реци. Међутим, река је ове године чудна и – опасна.

Критички осврт: Овај филм је потпуно небулозан. Поступци ликова одступају од сваке логике. Они се брчаку на реци и нестане девојчица. Они се и даље брчкају на реци, а међу њима и мајка девојчице (?), да би мајка нестала малтене њима пред очима у истој тој реци и у локви крви. И они се и даље брчкају у реци, иако им пријатељи нестају један по један у околној шуми, да би их остало само двоје који су се толико запричали око неких њихових ствари да нису приметили да је вода јако убрзала и да је довољно бучна да надјача њихов разговор. Режисер Зек Лок је био неодлучан да ли да направи слешер или натприродни хорор, али свеједно шта је хтео – није успео ни у једном. Покушао је он још свашта, па и да приближи филм младима јер је лепушкаста Кејт Мејхју инфлуенсерка, а са својим другарицама је разговарала као у неком ријалитију, али је све то јако лоше, посебно патетични моменти које Кејт доживљава. Лоша је и глума, а специјални ефекти су приручни (не знам како би их другачије оквалификовао). Ми на крају не сазнајемо шта је конкретно спопало ове младе људе, као и која је конкретна улога Мета Вајза била, али заиста није ни важно.

Едукативни моменат: Каја Колман је рекла девојчици како артерије воде крв из срца у све делове тела. И у праву је. Вене су крвни судови који доводе крв у срце.

Оцена наставника:

(слабо, слабо)

Зли мртваци устају (Evil Dead Rise 2023) је пети филм у франшизи „Зли мртваци“. Алиса Садерланд са троје деце живи у трошној згради и планира селидбу, када јој је пристигла сестра Лили Саливан. Лили је у личним проблемима и дошла је како би се саветовала са сестром. Већ прво вече како је дошла, зграду у којој бораве продрмао је јак земљотрес. Пукотине у гаражи зграде су откриле тајну подземну просторију која је привукла Алисиног сина Моргана Дејвиса. Он ју је истражио и тамо пронашао књигу мртвих. Упркос упозорењима своје филмске сестре Габријеле Ехолс, Морган је отворио књигу и – више није могао да је затвори. 

Критички осврт: Ово је технички одлично изведен хорор, страшан и узбудљив, прилично гадан и са нешто више крви но што је права мера. Занимљиво је да се Режисер Ли Кронин фокусирао на Алисину породицу и иако је поубијао цео спрат комшилука, нити је њиховим убиствима, нити њиховим преображајем у демоне дао превише простора. И то је у реду јер је породица у фокусу сачињена од занимљивих ликова и показало се да је сасвим довољна да цела прича успе. Ли је направио и сасвим одговарајући амбијент, али ми последња сцена ипак не паше. Она јесте у духу франшизе, али када размислимо обесмишљава логику дешавања и не чини изгледним да се Лили и њена мала сестричина спасу.  

Едукативни моменат: Ово је ипак хорор и не треба да се плашите да отварате књиге. И немојте се задржавати само на томе. Читање може бити једнако узбудљиво као и овај филм. 🙂

Оцена наставника:

(скоро па објективна)

Рупе на небу: прича Шона Милера (Holes in the Sky: The Sean Miller Story 2021) је филм о режисеру (који је заиста и режисер овог филма) Ешу Хамилтону који је одлучио да сними документарац о лику из наслова (глуми га Шон Ед). Шон је нестао без трага 2013. и сада Еш жели да сазна да ли су га заиста били отели ванземаљци.

Критички осврт: Идеја није богзна шта, а реализација је испод сваког критеријума. Режисер Еш је имао идеју да све то представи што реалније, па је користио лоше снимке који врло иритантно шкрипе, са какофонијом људских гласова и то заиста не личи ни на шта. Поједине сцене су у потпуном мраку. Уз то, буџет му је био више него ограничен, па су специјални ефекти тужни, а продукција кућевна. Еш је додуше успео, чак и у таквим условима, да направи неке језиве сцене и то на врло једноставан начин. То могу да му признам, али авај, то не чини неку разлику.

Едукативни моменат: Еш нам ипак може бити узор, не због филма који је направио, већ зато што је одлучио да истражи причу која га је заинтересовала. То је добар начин учења.

Оцена наставника:

(безнадежна)

Симулант (Simulant 2023) је канадски СФ. Људи увелико користе симуланте, роботе људског изгледа са ВИ. Међутим, поједини симуланти показују непредвиђено понашање, мимо онога како су програмирани и агент Сем Вортингтон истражује зашто је то тако.

Критички осврт: Најближи „рођак“ овог филма би био „Истребљивач“ из 1982, али свако поређење није фер. Режисерка Ејприл Мален и сценариста Рајан Кристофер Черчил су увели четири закона роботике, те тиме један више у односу на Исака Асимова (који је своје познате законе успоставио још давне 1942) и тиме су, ето, унели неку промену у причу која је већ виђена и врло осредња. Она је заокружена, не превише узбудљива и има своје добре моменте попут оног када Сем искључује, односно убија симуланта Алисију Санц. Но нема ништа толико посебно да би се овај филм баш издвојио у мору других научно фантастичних остварења.

Едукативни моменат: Џордана Брустер је желела да замени свог покојног супруга Робија Амела идентичним симулантом и погрешила је. Нико није незаменљив, наравно, али јесте јединствен и не можемо тражити од једне особе исто оно што смо добијали од друге.

Оцена наставника:

(на два)

Роботи (Robots 2023) је прича базирана на причи Роберта Шеклија „Робот који личи на мене“. Џек Вајтхол (незаконито) поседује робота који је његова копија. Робот је савршен роб и обавља све оно што Џек не жели. Такође за њега осваја и лепе девојке. Невоља настаје када се испостави да једна од њих Шејлин Вудли има такође робота који личи на њу. 

Критички осврт: Као и већина буџетније рађених романтичних комедија и ова је симпатична, сасвим довољно духовита и са радњом која је врло погодна. Не могу да кажем да је ово филм који ме је „одувао“, али је довољно забаван, динамичан, са океј порукама и без претеране патетике и већих грешака. 

Едукативни моменат: Шериф Џекамо Базел није поверовао да су Џек и његов робот једнојајчани близанци јер су имали исте отиске прстију. И у праву је: отисци се разликују.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Вилијам (William 2019) је прича о неандерталцу (глуми га Вил Бритн) којег су клонирали и донели на свет пар универзитетских професора и научника Валид Зуајтер и Марија Дизија. За Валида је он највећи домет у каријери, а за Марију је он људско биће и њен син. Но, ни једно, ни друго немају готова решења како да се Вил уклопи у друштво којем не припада.

Критички осврт: Добра је прича и посебно ценим што ју је режисер Тим Дизни одржао конзистентном, као и карактере својих ликова, посебно млађахног Вила. Ово је посебно важно јер је градио своју теорију о изумирању неандерталаца на компетицији са разумним људима од којих су изгубили јер нису имали способност апстрактног мишљења. Тим није претеривао ни у чему, а дотакао се разних друштвених тема, првенствено кроз реакције људи у Виловој близини. Једино што ми квари утисак је крај који је исфорсирано трагичан и некако ми је натегнуто да полиција упуца и убије ненаоружаног момка, па таман он био и неандерталац. Такође, мислим да Вилов потомак на крају није био неопходан, али добро. Морам да похвалим Вилову маску, као и његову глуму, али и других актера. 

Едукативни моменат: Неандерталци су изумрла врста или подврста архаичних људи који су живели у Евроазији до пре око 40.000 година. Разлози изумирања неандерталаца су спорни. Теорије за њихово изумирање укључују демографске факторе као што су мала величина популације и инбридинг, компетитивна замена, укрштање и асимилација са савременим људима, климатске промене, болести или комбинација ових фактора. Неандерталци су били робусније и здепастије грађе од типичних савремених људи, имали су шири ребарни кавез у облику бурета; ширу карлицу, а пропорционално краће подлактице и ноге.

Оцена наставника:

(јача)

Супер Марио браћа. Филм (The Super Mario Bros. Movie 2023) је цртаћ рађен према Нинтендо видео-игри „Супер Марио“. Главни јунак и његов брат Луиђи су одлучили да започну самостални бизнис водоинсталатера. Почетак није био баш успешан, али су своју шансу видели у хаварији на цевима која је претила да потопи Бруклин, где живе. Када су се задесили на лицу места, храбро су ускочили у шахт и на сопствено изненађење завршили у магичном свету познатом из игрице.

Критички осврт: Цртаћ је финансијски успех и остварио је највећу зараду од свих цртаћа икада који су базирани на некој видео-игри. Објективно, цео филм није толико успешан, али јесте забаван и духовит. Радња не бежи од оне какву бисмо у таквом филму очекивали, али дочарани светови свеједно делују маштовито и интересантно.

Едукативни моменат: Марио је свој посао водоинсталатера схватио као суперхеројски. И заиста, људи који пожртвовано и предано раде свој посао, без обзира који посао то био, свакако су суперхероји.

Оцена наставника:

(врло бледа)

Лего Мајмун клиња: Освета Краљице паука (Lego Monkie Kid: Revenge of the Spider Queen 2021) је цртаћ о клинцу којег обучава Краљ мајмуна, а који је јунак и играчка компаније Лего. Његова дружина и он сукобиће се са Краљицом паука која жели да покори цео град.

Критички осврт: Симпатичан цртаћ, који не садржи ништа што већ није виђено. Анимација је дојмљива.

Едукативни моменат: Мајмун-клиња је рекао својим другарима како је стекао нову моћ – моћ саморефлексије. Саморефлексија је осврт појединца на свој рад, односно сопствене поступке у одређеним васпитно-образовним ситуацијама. И то је заиста права супермоћ. 🙂

Оцена наставника:

(рецимо)

Патуљачни кућни љубимци: Деда Мразови бернардинци спасавају Божић (Elf Pets: Santa’s St. Bernards Save Christmas 2018) је цртаћ о патуљцима са северног пола који су, заједно са Деда Мразом, забринути јер су људи постали неосетљиви и немају обзира према другима. Зато је Деда Мраз ангажовао бернардинце да сакупе енергију добрих људи који се и даље труде, како би магија северног пола опстала.

Критички осврт: Радња је класична и врло предвидљива и иако филм има емоцију и коректне музичке нумере, поруке су мало збуњујуће. Имао сам утисак као да се Деда Мраз и његова војска, пардон патуљци, боре за опстанак, а не да побољшају људско друштво, што им је и сврха, на крају крајева. Анимација је некако социјалистичка (не знам бољу реч, а јако подсећа на илустрације у књигама из тог доба) и не изгледа привлачно, али то би била замерка за цео серијал.

Едукативни моменат: Једна патуљица се запитала како људи не увиђају да могу да направе разлику. Ми не треба да се питамо, треба да делујемо. 🙂

Оцена наставника:

(солидна једна)

Лако Је Критиковати 211

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Финеас и Ферб филм: Широм друге димензије (Phineas and Ferb the Movie: Across the 2nd Dimension 2011) је цртаћ рађен према серији са Дизнијевог канала „Финеас и Ферб“. Ликови из наслова су браћа која уживају у летњем распусту и те дане користе да осмисле немогуће изуме на опште задовољство њиховог друштва. Овај пут су случајно доспели у зграду у којој живи луди зли геније др Дуфеншмрц и помогли су му да направи машину за прелазак у другу димензију. Испоставиће се да је та димензија у страховлади тамошњег др Дуфеншмрца који је паметнији и злобнији и који сада има амбицију да завлада и нашом димензијом уз помоћ својих неуротичних робота.

Критички осврт: Мало је теже гледати филм без претходно одгледане серије јер сваки лик има неки свој фазон. Тако, рецимо, старија сестра дечака Кендис све време покушава да раскринка и тужи родитељима своју браћу због њихових немогућих изума, али баш када родитељи долазе кући ти изуми напросто нестану. Дакле, серија има неке своје устаљене штосове и они јесу духовити, баш као и овај филм. Такође је и инфантилан јер је циљна група млађа публика, али је паметан. Насиље је некако дозирано и заиста изгледа бенигно (с обзиром на тему немогуће га је избећи), за разлику од других цртаћа где претерују са ударањима, гурањима и гађањима. Но, оно што је најбоље, и серија и филм заиста шаљу добре, здраве поруке. 

Едукативни моменат: Већ на почетку цртаћа Финеас каже како му је јако тешко да пронађе позитивну страну ситуације у којој су. Свакако да то није увек лако, али је сјајан Финеасов труд да види позитивно и да из сваког искуства извуче поуку.

Оцена наставника:

(стамена)

Финеас и Ферб филм: Кендис против универзума (Phineas and Ferb the Movie: Candace Against the Universe 2020) је још један цртаћ настао из горепоменуте серије. Овај пут јунаци су доживели незаборавну авантуру на другој планети јер су Кендис отели ванземаљци. Ванземаљци су јој указали највеће почасти и то јој прија јер добија на значају који на Земљи није имала. Ипак, постоји лоша страна приче коју ће Кендис тек касније открити, а уз помоћ своја два брата и другара ће зауставити инвазију ванземаљаца на своју планету.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је сјајан, смешан и маштовит са лепим порукама и емоцијом. Чак и песмице које ликови певају нису лоше, а и оне су духовите.

Едукативни моменат: Кендис је била тужна што није она изабрана, али су јој браћа рекла све и да није тако, они би је сигурно изабрали за сестру. Дакле, свако од нас је изабран и изабрале су нас посебне, најдраже особе. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(иста као претходна)

Под морем: Прича потомака (Under the Sea: A Descendants Story 2019) је кратки филм и најава за трећи дугометражни наставак. У питању је борба између две младе чаробнице Дав Камерон и Чајне Ен Маклејн које су се сукобиле на терену ове друге.

Критички осврт: Причица је увод у спот и иако признајем да је избор песме добар, све остало није. Сама прича је нејасна и безвезна, амбијент (под морем и магична шума) недовољно искоришћен и све је врло немаштовито. Видео сам много значајно боље режираних (само) спотова. Овде нема никакве идеје и све изгледа испразно.

Едукативни моменат: Рефрен песме гласи: „Оно што те не убије учиниће те јачим.“ Нека то буде и едукативни моменат.

Оцена наставника:

(и мање)

Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда! (The Naked Gun: From the Files of Police Squad! 1988) је комедија о полицајцу Леслију Нилсену који има задатак да заштити енглеску краљицу (глуми је Жанет Чарлс) која је дошла у посету Америци. Највећа претња за њу је зли милионер Рикардо Монталбан који припрема атентат и има технологију која омогућава контролу ума. Лесли, иако ходајућа катастрофа, једини је човек који може да га спречи у злим намерама.

Критички осврт: Ово је дефинитивно златно доба урнебесних комедија са заиста смешним форама. У каснијим остварењима постоји манир да свака фора траје у тренутку, па онда нестане и све се одвија као да се ништа није десило. Овде када лик (углавном Лесли) уради нешто, то остаје и даље у току радње. Лесли је иначе савршен за овакве улоге, потпуни је лудак, али и остали нису лоши. 

Едукативни моменат: Парафразираћу Леслија када се у завршној сцени обраћао Присили Пресли. Рекао је да проблеми двоје људи можда не досежу врх брда, али ово је њихово брдо. Другим речима, наши проблеми изгледају тривијално у односу на туђе, али и проблеме човечанства, али су наши и треба да се бавимо њима.

Оцена наставника:

(јака)

Голи пиштољ 33 1/3: Коначна увреда (Naked Gun 33 1/3: The Final Insult 1994) је наставак наставка претходног филма. Полицајац Лесли Нилсен је напустио свој посао и посветио се кућевним делатностима, али његови дојучерашњи партнери не могу без њега. Зато га моле да започне тајну мисију са циљем да спречи опасног криминалца Фреда Ворда да изврши терористички напад. Лесли ће то урадити у свом апокалиптичном стилу, али ће спасити све људе на додели Оскара.  

Критички осврт: Овај наставак је за неколико нијанси слабији од претходног, али је свакако смешан и забаван. 

Едукативни моменат: Присила Пресли је поручила свим дамама на додели Оскара да не схватају олако своје мушкарце јер добри мушкарци не падају са неба. Ово би важило и за све жене, односно све особе. Никог не треба схватити здраво за готово.

Оцена наставника:

(блага)

Матурско вече (Prom Night 1980) је канадски слешер. На матурској вечери мете маскираног убице су четворо матураната чијом кривицом је настрадала девојчица шест година раније. Они су чували тајну шта су урадили тог дана, али је неко за њу сазнао и тражи крваву освету.

Критички осврт: Овај филм је под очигледним утицајем „Ноћи вештица“, а ту је и Џејми Ли Кертис у главној улози. Углавном, на исти начин су из болнице побегли тамо Мајкл Мајерс, а овде осумњичени убица. Једина је разлика у томе што овде ми не знамо да ли овај заиста јесте убица. Ту је и мало спори домар Роберт Силвермен, који је сумњивог изгледа, а ваљда да бисмо се питали да ипак није он тај. Него да додам за узоре да ту има и мало „Кери“ јер је Џејми краљица матуре, а краљ је Кејси Стивен, иначе бивши дечко од лепе, плаве и зле Еди Бентон која са лошим момком Џоном Травилтом, пардон Дејвидом Луцијем спрема лоше изненађење баш на матури. Кад смо код матуре, нешто ми године у овом филму нису јасне. Убијена девојчица је имала десет. Шест година касније сви прослављају матуру и очигледно имају осамнаест, што значи да су старији од ње. Међутим, и брат близанац несрећне девојчице (Мајкл Тоут) је на матури, мада би он требало да има шеснаест лета. У једном тренутку Џејми каже како њена сестра треба баш ове године да прослави своју прву матуру, тако да могу само да закључим да их Амери имају пар узастопних. Колико год их било, очигледно је Пол од свуда „ћапнуо“ по мало и изабрао је доказано успешне филмове, што се показало успешним и у овом случају. Говоримо о хорору који је имао највећу зараду у години у којој је пуштен у биоскопе. Ипак, зарада је једно, а квалитет друго и овде јесте претеран. Најпре, претерано личи на поменута остварења, а и дијалози су претерано лоши. Чак је и плес краљице (Џејми) и краља (Кејси) претерано лош. Како је помпезно најављен очекивао сам нешто што ће бити у равни популарних плесних светских емисија, али све што се дешавало је махање ручицама. Помпезно, додуше, али и даље махање. Но, оно што више не ваља од те претерано дуге плесне тачке су хорор сцене, које, са изузетком оне у којој је жртва Шелдон Рибовски (који није требало ни да буде жртва), уопште нису узбудљиве, чак су млаке, збрзане и неинвентивне. Добро, мало више труда је уложено у сцену када гине Еди, мада је она превише погодна. Како написах, све је превише. 🙂

Едукативни моменат: Дејвид је од Кејсија отео круну како би он био краљ матуре и остао је без главе јер је убица мислио да је он Кејси. Иако нам туђе позиције изгледају примамљиво, морамо да будемо свесни да свака од њих подразумева и оно што није благодарно. Таман то била и краљевска позиција. 

Оцена наставника:

(мада је и ово превише)

Материца (Womb 2010) је филм о младој жени Еви Грин која се вратила у приморски град где је живео њен деда и где је имала своју прву симпатију као мала. Симпатија јој је сада израсла у Мета Смита, али заљубљеност очигледно није престала. Нажалост, док су путовали до града где је Мет требало да се искаже као еколошки активиста, он је погинуо у саобраћајној несрећи. Ева је пожелела наново да га оживи и то тако што ће у клиници извршити вештачку оплодњу са његовим генетичким материјалом и родити његовог клона. То је и урадила и заиста га је родила, али је сада њихов однос био нови проблем. Да ли је он њен син или реинкарнирани љубавник?

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова где има много сецканих сцена не увек са јачим разлогом, а како би нам се дочарала сва лепота фотографије и да би нам можда режисер Бенедек Флигауф поручио нешто (што најчешће не провалимо или провалимо на наш начин који се значајно разликује од онога што је он хтео). Не могу за овај филм да кажем да је романтична или тужна љубавна прича. Она је заправо на неки начин морбидна и едиповска. Бенедек је заправо екстремизовао чувени однос мајке и сина и направио причу која дефинитивно покреће питања и мора на вас да остави утисак. И прича је добра, нема шта. Друга тема коју је дотакао је толеранција и иако јој је посветио значајно мање времена, одлично је поентирао. Морам да похвалим и Мета. Он је глумац који је снимио око двадесетак филмова и врло ми је познат јер је најмање пет у мом жанру. И увек ме је иритирао неким набријаним ставом да је он сад нека глумчина и последица тога је била да је преозбиљно схватао своје улоге. Овог пута улога јесте озбиљна, као и цео филм са све својом табу темом, тако да је одрадио поштено.

Едукативни моменат: Мајке другара Евиног сина нису хтеле да пусте своју децу на прославу рођендана дечака јер су чуле да је клон. Када је дечак упитао своју мајку зашто неће да их пусте, она му је одговорила зато што су глупе. И то је прави одговор.

Оцена наставника:

(блага)

Дубоко (Deep 2021) је филм на тајландском језику, али је оригинални назив на енглеском. Ради се о четворо студената медицине који су прихватили да учествују у експерименту једне корпорације, али ће се испоставити да је оглед смртно опасан по испитанике. 

Критички осврт: Курозитет је да је филм режирао тим студената Универзитета у Бангкоку и има их чак петоро режисера. Сам тај број обећава и свакако даје предност у односу на једног. Али тимски рад ипак није дао одговарајући резултат. И то се дешава. 🙂 Изгледа као да петорка није могла да се договори око жанра. Циљна публика је јасна и то су млади, тако да филм у доброј мери подилази њима и ми имамо једну неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али је тим режисера ту негде хтео да смести и врло озбиљан трилер. Тако да гледате неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али вам је на моменте јасно да ту нешто не штима. То иначе може да буде добар спој и да се у идилу убаци ужас као шок, али овде тај спој напросто није добро фасовао и непристојна понуда доктора Кима Вадупа (врло лошег у својој улози) није добро легла у ову причу. Одвојено, ова два жанра би можда изнедрила солидне приче, али овако су напросто окрњили један други и имао сам осећај као да гледам два не баш срећно спојена филма. Као да то није било довољно, на трећој трећини филм мења сензибилитет и улеће у „Страву у улицу Брестова“ где четворо протагониста на јави има своје најцрње ноћне море и тај део није био успешан иако смо већ били упознати са позадинским причама ликова. Напросто квинтет режисера није поентирао, односно није нам показао шта је желео тим причама и страховима да постигне.

Свађа између протагониста одмах након те сцене је већ била уверљивија, а онда је наступио преокрет и филм је почео незадрживо да пада и то не само зато што је преокрет врло бледолик. Тај део је некако хорор, са све ничим изазваном грмљавином, као у старим добрим филмовима, са тим да овде то баш није изгледало добро. Све се одвијало и превише наивно и превише погодно и превише холивудски. Крај је урушио и оно мало што је до тада рађено. И то је жива жалост јер се неки потенцијал у филму видео.

Едукативни моменат: Куратонин, супстанца до које жели да дође Ким и која је супротстављена мелатонину јер одржава организам будним, измишљена је. Мелатонин већ није, он је хормон који производи епифиза и има бројне улоге, па и ту да регулише будност и спавање. Зову га „хормон таме“ јер се излучује ноћу и имају га и животиње, једнако дневне као и ноћне. Мелатонин се јавља и код биљака.

Оцена наставника:

(објективна баш)

Окрутна прича о абнормалном злостављању: Генроку женска генеалогија (残酷異常虐待物語　元禄女系図 1969) је јапански омнибус сачињен од три приче и све их спаја једна личност, а то је доктор Теруо Јошида који заправо покушава да помогне несрећним актерима. 

Критички осврт: Тема овог филма није само тема, као што је то случај у западњачкој кинематографији, већ постоји читав жанр који називају „ружичасто насиље“. Он је већ као жанр контроверзан и често се сматра интензивно мизогиним, али и протофеминистичким у свом огромном избору осветољубивих хероина које као да отелотворују бес неколико векова традиционалног угњетавања. Мени прилично изгледа као екстремнији садомазохистички однос и то је очигледно била инспирација режисеру Теруоу Ишију да састави своје приче, да ли зато што се то њему лично допада или је проценио да ће се допасти публици или је такав тренд тада био популаран у Јапану, не бих знао. Свакако је прилично користио еротику, мада не и експлицитне сцене секса. Заправо, сам чин није ни толико присутан колико само разголићавање и мажење. Но, оно што је заиста шокантно дешава се у другој причи где главна протагонисткиња има фетиш да буде са мушкарцима унакаженог тела. И једна од њених жеља је био – црнац! Уопште ми није пало на памет да Јапанци могу бити расисти. Врло занимљиво је да је протагонисткиња тражила од свог обожаватеља да јој достави црнца и он је то урадио. Буквално. Донели су човека у сандуку и када је отворила поклопац он је изашао, спреман за љубав. 🙂 У ствари, ти неки детаљи су ми шокантнији од самих прича. Приче се заправо разрешавају некако логично, мада трагично. И имају неку структуру и поруку и иако нисам фан садомазо фетиша, схватам да је и то тема коју је неко морао да обради. Оно што је лоше у филму су ефекти, а бојим се да управо оваква тема не може без њих. Једна од последњих сцена када доктор из стомака умируће труднице вади дете срамно је лоше решена, чак и за оно време. 

Едукативни моменат: У трећој причи окрутни господар је пустио бикове на плесачице. Тада им је рекао да је једини начин да преживе да скину своје црвене одоре. И погрешио је, биолошки гледано. Црвена боја не љути бикове. У ствари, бикови су делимично слепи за боје у поређењу са здравим људима, тако да не виде црвено. Према неким ауторима говеда у својој мрежњачи немају рецептор за црвено и могу да виде само жуту, зелену, плаву и љубичасту боју. Већина сисара (укључујући бикове) су дихромати. То значи да имају само две различите врсте чепића (фоторецепторе), за разлику од три код људи. Оно што бик види веома је слично визури човека са далтонизмом. Њима црвени огртач изгледа жућкасто-сиво. Можда је покрет матадора када маше црвеним огртачем оно што заправо разбесни бика јер то доживљава као претњу.

Оцена наставника:

(на три вуче)

Лига богова (封神榜 2016) је кинеска фантазија рађена према роману „Креација богова“ из 16. века писца Сјуја Џунлина. Радња се дешава у алтернативном свету где се боре силе добра и зла, а ове потоње представља мрачни цар који има врло моћну конкубину Фан Бингинг. Овај пар је могуће победити само уз помоћ светлосног мача, па ће крилати јунак Џеки Хунг кренути у мисију да га се домогне. Успут ће имати помоћ, али ће задатак и даље бити тежак.

Критички осврт: Овај филм је лудница од почетка. Све врца од ЦГИ, то се руши, то лети, то врти, то савија. Режисери Коан Хуи и Верни Јунг су били толико жељни да нам испричају гомилу тога у првих десет минута да су неке, мање битне сцене, чак и буквално убрзали. У првих пола сата се издешавало оно што би у другим блокбастерима сматрали финалном, епском битком. Радња свакако није систематична и јесте у хаосу и то је минус. На срећу да су дијалози прилично сведени тако да је све то могло да се пропрати. Чини ми се да су Кинези мало крадуцкали из „Господара прстенова“ и њихов чаробњак је пљунути Гандалф, а и сценографија је препознатљива. Но, оно што је ипак најважније у овом филму су борилачке вештине и заиста нису затајиле уз гомилу акробатике које је било и тамо где није било потребно. Укупно, ово је једна бајкица без много вредности и још мање порука, али је макар маштовита и шарена. И уложен је у њу заиста велики труд који треба ценити. 

Постоје неке занимљиве тривије у вези са овим филмом. Рецимо, филм је у области режије номинован за хонгкошку Златну метлу (даје се за најгора остварења), а освојио је ову „награду“ у области фотографије. Такође је и глумица Анџелабејби освојила исту ту награду за споредну улогу, мада је мени лично главна злица Фан више заслужна. Још што је занимљиво је да се филм не завршава победом добра, већ су обе стране на статусу кво и очигледно је био планиран наставак, али нигде нисам пронашао податак да је снимљен. Изгледа да је ту ипак пресудно било то што филм није зарадио као што је очекивано, мада је престигао свој буџет. Вероватно је и критика утицала, али без обзира на негативне рецензије ја не бих био тако строг. 

Едукативни моменат: Анџелабејби је рекла како је проживети један добар дан исто као и проживети цео живот. Нисам баш сигуран да је ово баш истина, али јесте тако да људи у једном квалитетно проведеном дану могу да стекну значајна животна искуства. 

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам четири чак)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 203

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Случај 39 (Case 39 2009) је прича о социјалној радници Рене Зелвегер, која је добила необичан случај девојчице коју су њени родитељи желели да убију. Рене ју је спасила, али и више од тога: прихватила ју је у своју кућу док се не реши питање старатељства. Врло брзо ће Рене увидети зашто су се родитељи девојчице одлучили на тако страшан корак. 

Критички осврт: Одмах ме је освојила Рене и сасвим је било јасно зашто је цењена и Оскарима награђена америчка глумица. И било је јасно да она има довољно снаге, харизме и умећа да води цео филм, што се испоставило. Уз њу је режисер Кристијан Алварт добро водио причу и одмах је унео врло интересантну интригу: да су родитељи Џодел Ферланд хтели да испеку своју кћерку у рерни и то тек када она заспи. Рене ју је спасила, али је њој приоритет био добробит девојчице, а не да открије мотиве њених поремећених родитеља. И тај тизер је Џодел наизглед нехајно оставио по страни да нас мучи, али је радња и даље држала пажњу. Заиста је показао да је мајстор, баш као и директор фотографије Хаген Богданскиј. Заправо, треба похвалити целу екипу на добром раду, а свакако и Џодел која је тада била баш мала и са врло интересантном физиономијом.

Едукативни моменат: Када је Рене рекла тада мајушној Џодел да није „материјал“ за мајку, ова јој је узвратила питањем – како зна када није пробала? Заиста, нема много смисла да сматрамо да смо за нешто или да нисмо ако претходно не покушамо.

Оцена наставника:

(богами на пет)

Мастер (Master 2022) је психолошки хорор и можда мало натприродни, о девојци Зои Рене која је почела да похађа факултет у Новој Енглеској и о Реџини Гол која је тек постала професор на том факултету. Обе су црнкиње и обе ће, свака на свој начин, осетити колико је захтевно бити другачије боје у институцији чија традиција досеже до робовласничког периода Америке.

Критички осврт: Ово је филм о расизму, али овог пута датом у савременим, политички коректним временима. Факултет који се продаје за такав где се поштују различитости, има укупно шест црнопутих студената и две такве професорке, од којих је једна по том питању врло сумњива – и као професор и као стварна црнкиња. Режисерка Маријама Дијало је приказала нов облик расизма, кроз детаље, односе, без јасних увреда и гестова, али смо врло свесни шта је у позадини свега. Ипак, мени је најјача једна од завршних сцена на забави када се Реџини привиђају личности из минулих времена и када и она и ми схватамо да је немогуће градити праве вредности људских слобода на традицији која те слободе није давала. И последња сцена је решена маестрално.

Маријама је свакако успела да пошаље поруку и натера нас да размишљамо о томе да није све у реду и да оваква поставка система људских права оствара простор за манипулацију и накарадне односе, који су површни и нељудски. Са друге стране, причу уопште није водила вешто и цело то замешатељство са вештицом није баш најјасније, неки односи су остали недоречени и неиспричани (између Зои и Вила Хокмана), а Зоино самоубиство је префорсирано. Она јесте трпела притисак, па чак и од Реџине која ју је на неки начин терала да истраје, али је опет натегнуто. Такође, део који се односи на хорор заиста није страшан и мислим да то није жанр у којем би Маријама могла да да јачи допринос.

Дакле, ово је филм који има својих пропуста, али дефинитивно има вредност и треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Расизам је ружна ствар и она има много лица. Нетрпељивост се не види само кроз увреде и насилно понашање, већ и кроз неповерење, сумњичавост, искључивање особе из друштва. Ако заиста прихватамо другачију особу, учинићемо то као да је иста. Ко разуме, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(хајде нека)

Тиха ноћ, смртоносна ноћ (Silent Night, Deadly Night 1984) је филм о момку Роберту Брајану Вилсону који је имао трауму као дечак јер је криминалац маскиран у Деда Мраза убио његове родитеље пред његовим очима. Како се замомчио, добра часна сестра (која га је одгајила) Гилмер Макормик му је пронашла посао магационера у локалној продавници играчака. Све је то функционисало до Божића када је Роберт морао да се маскира у Деда Мраза. Тада је његова траума преузела контролу и он је постао помахнитали убица.

Критички осврт: Ово је добра идеја, али недовољно добро реализована. Након упечатљивог деке, нису ми сви глумци били на нивоу задатка. Такође, режисер Чарлс Селијер је често форсирао неке сцене, практично почевши од уводне кључне где је Деда Мраз убица пренатегнуто суров и убилачки настројен. Сурова је била и главна часна сестра Лилијан Шовен, али је то некако могло да прође. Потом, ту је и ничим изазван сукоб између Рендија Стумпфа и Роберта, који се касније показао погодан. Међутим, тај припремни део (да га тако назовем) је некако и ферцерао, али хорор (који је уследио) није никако.

Чарлсу је очигледан узор био „Ноћ вештица“ и цео хорор јако вуче на ту страну, а и детаљи се поклапају. Наиме, у другом делу те франшизе полиција убија погрешног, што се и овде десило. Иако је добро осмишљен амбијент у којем крвави пир почиње, у продавници играчака, све је врло просечно и неспретно. Наравно, хорор је у спрези са сексом, а и како би другачије? Тако да је Роберт наставио да убија по кућама разблудели пар који до тада никакве везе није имао са причом. Наставио је да убија неваљалце и имао можда једино ефектно убиство момка који се санка. Све је очигледно врло насумично, али часна сестра Гилмер види ту некакву логику (иако никаквих података није имала ни где су се десила убиства) и предвиђа да ће полудели Роберт отићи у своје сиротиште. Он је то и учинио и није успео да убије злу Лилијан, која је из неког разлога у инвалидским колицима сада. Другим речима, радња се одвија, али је нејасно зашто се тако одвија.

Едукативни моменат: Овај филм има јасну поруку да насиље ствара само још насиља и то је посебно важно приликом одгајања деце.

Оцена наставника:

(на три)

Земља (The Zeme 2021) је хорор о Нику Престону, младом бизнисмену који је одлучио да направи хотел у једној варошици. Проблем је у томе што је земљиште где је пожелео да гради уклето, те је он постао запоседнут и опасан по своју породицу.

Критички осврт: У овом филму је очигледно урађена синхронизација, али на истом језику. Да ли током снимања тон није био добар, па су морали да доснимавају поново, не знам. Али знам да ако су поправили тон, глуму нису могли никако накнадним снимањима. На почетку филма аутори су се извинили стварним личностима да ће свака сличност бити случајна и мислим да за извињењем није било потребе. Глума је толико лоша да је потпуно неприродна и не верујем да ће се било која стварна личност поистоветити. Додуше, не знам ни како би бољи глумци глумили у овако нечему. А ово се заиста најбоље може назвати „овако нешто“. Прича је толико разуђена да изгледа као серија насумичних догађаја који прате лоше дочаране ликове. Двоје главних протагониста имају прилично јасне карактерне особине, али њихов однос превише флуктуира, тако да није баш најјаснији. Некако не штима, баш као ни све остало у овом филму. Ту се појављује њен шваца Фил Трасолини, који је типично спадало и вечити хипик који живи у комбију, а у ствари је опасан лик и пљачка бензинске пумпе на најнаивнији могући начин. И сви воде бесмислене, репетативне, глупаве разговоре.

Ту је и хорор, пошто је филм у том жанру. Једини ефекат који су хорор сцене постигле је да су иритантне. Људи се појављују и урокљиво гледају у протагонисте, па нестају уз драматичну музику. Зашто то раде, остало је мистериозно и када се филм завршио. И, да, на огледалу се појављује претећи натпис са ефектом као да је урађен у Пејнту. Остали ефекти су спорадично лоши или бољи. Једино што је добро у овом филму је фотографија. Углавном, хорор кулминира када Ник тек тако наједном постане запоседнут, а његова филмска жена Шенандоа Адамс највероватније неће остати запамћена као талентована глумица, али хоће као глумица која је највише пута изговорила име своје филмске кћерке. Филм је и до тада био глуп, али од тада он постаје фасцинантан колико је глуп. Они се вијају по шуми, изводе ритуале, док се Ник тетура са секиром и убија човека (у лоше изведеној сцени) који је из неког разлога у шуми ноћу, духови се појављују, њих двојица се туку, она тражи кћерку и дозива је (по милионити пут), столица се љуља… Хајде да кажемо да последња сцена има неког смисла и у неком другом филму би вероватно била ефектна, али у овом је залуд.

Едукативни моменат: Реч из наслова филма (како га Амери читају „зим“) потиче из прабалтословенског језика и речи *źémē. Звездица испред означава да је у питању реконструисана реч. Ова реч о којој говоримо је из латгалског језика и има значење земља, земљиште. Лингвисти нису сигурни да ли је латгалски заиста посебан језик само под дугогодишњим утицајем летонског (Латгала је регион у Летонији) или је само источни дијалект тог језика. Углавном, та реч постоји у летонском, а слична реч може се наћи у литванском језику.

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Поноћни воз меса (The Midnight Meat Train 2008) или, како су га код нас превели, „Поноћни воз смрти“ је филм базиран на краткој причи Клајва Баркера у првој књизи серијала „Књиге крви“. Бредли Купер је фотограф који жели да успе у својој професији и зато је спреман чак и да се суочи са опаким бандама у ноћном метроу. Ипак, оно са чиме ће се заиста суочити превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Специјални ефекти јесу маштовити и интересантни, али су уједно и треши и самим тим толико су нестварни да је ефекат страве док Вини Џоунс убија људе у метроу изостао. Саме сцене када Вини вреба своје жртве што у метроу, што ван њега (попут Роџера Барта), већ су прилично страшњикаве и ефектно снимане.

Динамика се мењала током филма, али је интрига трајала, без обзира што је режисер Рјухјеј Китамура практично одмах показао и кривца и да је у питању завера у коју је укључено више људи, а Бредли и Вини су почели да се вијају још пре половине филма (у другим хорорима то би већ била завршница). Међутим, страва коју доживљава Бредли се наставила и постала му опсесија које више није могао да се ослободи јер ни сама опсесија није хтела да остави њега. Радња због свега тога изгледа врло разуђено, а тај осећај се појачава посебно у другој половини филма када разни ликови раде ствари независно једни од других. Међутим, прича некако тече и како се ближи финале постаје све луђе, сензибилитет филма се мења у нешто налик на „Уздигнуће пакла“ (што је и разумљиво с обзиром на то да је Клајв укључен у цео овај пројекат) и у сред тог амбијента имамо двобој месара. Све то изгледа интересантно, донекле експериментално, али ситних грешака има, па је нејасно када и зашто Вини транжира своје жртве. Завршна сцена је потпуно предвидљива, али добро.

Едукативни моменат: Бредли је рекао Брук Шилдс како својим фотографијама жели да дочара дух града у којем живи, а она му је узвратила да је омашио. Ако жели да сними „срце“ града, треба у том срцу и да буде, саветовала га је Брук. И то је добар савет и за нас ако желимо да на било који начин (текстом, сликом, музиком) нешто дочарамо треба то, ако не већ да искуствено пробамо, а оно да добро проучимо.

Оцена наставника:

(солидна)

Одсуство (Absentia 2011) је прича о трудници Кортни Бел и њеној сестри Кејти Паркер које живе у не баш безбедном суседству и покушавају да наставе живот: Кортни након седам година од мистериозног нестанка мужа Моргана Питера Брауна, а Кејти након лошег периода са дрогом. Таман када је Кортни требало да се посвети љубавној вези са оцем нерођеног детета детективом Дејвом Левином, Морган се вратио. Његов повратак неће разјаснити много, већ ће ствари само учинити још мистериознијим. 

Критички осврт: Режисер Мајк Фланаган уме да прави хорор. Сцена спочетка када Кортни има ноћну мору је баш, баш језива. И касније сцене су баш застрашујуће и при томе ненадане. Већ сам гледао нека Мајкова остварења која су била високобуџетнија и ту се показао, тако да изгледа њему новац није проблем и ако га има и ако га нема. Мајсторство је у овом случају утолико веће јер су специјални ефекти сведени на минимум, ужаси остају ван екрана, само наговештени. 

Овога пута Мајк се фокусирао на урбанизацију и шта нам она ради и представио је дехуманизацију и отуђење кроз нестајање људи и то управо од онда (а према Кејтином истраживању) када је започела озбиљнија изградња инфраструктуре. Даг Џоунс у филму изгледа као бескућник и он (као и касније Морган) пита Кејти да ли га она заиста види. У градовима заиста постоје невидљиви људи из тог разлога што не желимо да их погледамо. 

Иначе су глумци изузетни и они носе овај филм, иако не причамо о познатијим именима. 

Едукативни моменат: Ми смо ти који можемо да обратимо пажњу и на оне суграђане који имају мање среће од нас и да покажемо хуманост. Жалосно је да дозволимо да постоје невидљиви људи у нашој околини јер када остаримо и онемоћамо и сами се можемо наћи у сличној ситуацији.

Оцена наставника:

(и те како јака и иде на пет)

Дуална (Dual 2022) је прича о младој жени Карен Гилан која је открила да болује од неизлечиве и смртоносне болести. Како не би оставила уцвиљеног свог дечка Белу Коала и мајку Мају Паунио, одлучила је да се клонира. Клон је испао задовољавајући, осим што је боја очију била другачија. Међутим, испоставило се да је клонирана Карен и више од задовољавајуће за Белу и Мају, те је почела полагано да преузима Каренин живот још док ова није ни умрла. Хаос тек настаје када је оригинална Карен сазнала да се неким чудом излечила и да неће умрети уопште.

Критички осврт: Идеја да клон буде замена за тешко оболелу особу никако није нова. „Лабудова песма“ је снимљена само годину дана раније. Међутим, ова два филма су потпуно различита. Док је поменути нежна и тужна драма, овај је врло успела црна комедија и када слушате разговор главне протагонисткиње Карен и докторке Сане-Џун Хајд напросто не можете да верујете шта чујете. 🙂 И како се радња одвијала надаље, све је постајало још више сулудо. Карен се показала као изузетан комичар без обзира да ли је глумила оригиналан лик или дупликата. И други су били добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Овај филм говори и о томе да није све у генима и да ми можемо бити боља верзија себе и много бољи према другим људима ако имамо другачије одлуке и ако им посветимо пажњу.

Оцена наставника:

(јака једна)

Вучја дружина (The Company of Wolves 1984) је филм рађен према краткој причи Анџеле Картер (која је и косценариста) и радијској адаптацији. Ради се о сну млађахне Саре Патерсон о шуми, сељанима који у њој живе, али и вукодлацима који такође у тој шуми обитавају.

Критички осврт: Филм је некако сладак (иако је хорор), маштовит и са сјајном сценографијом, чак солидним специјалним ефектима, а посебно ме је очарала стара дама Анџела Ленсбери, која је невероватно шармантна. Прича је слојевита, донекле и уметничка, са порукама које свако може да разуме како жели. Једна од вероватнијих метафора се односи на одрастање девојчице у жену и свим проблемима које тај прелаз собом носи. Стаза са које не сме да се скрене може бити пут морала јер ван њега вребају вукови – мушкарци са израженим секундарним сексуалним карактеристикама. Играчке се руше и ломе, а крваве капи су врло уочљиве на белом снегу, док леденице не изгледају баш као да су од леда. Режисер Нил Џордан је пазио на детаље, али није претеривао у експлицитним сценама и разголићивању својих ликова, већ се вероватно више уздао у машту својих гледалаца. Свакако је урадио одличан посао, морам признати.

Едукативни моменат: Анџела Ленсбери је дала савете својој унуци Сари да никад не скреће са стазе, никад не једе јабуку која је опала са стабла и никад не верује човеку са спојеним обрвама. Ако налазите да је бака мудра, ето онда савета и за вас. 🙂

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Свет из доба јуре: Надмоћ (Jurassic World: Dominion 2022) је шести наставак франшизе о диносаурусима. Они су успели да освоје наш свет и да се укључе у постојеће екосистеме, али људи не би били људи када их не би злоупотребили. У томе предњачи богати Кембел Скот који се толико заиграо са генетичким инжењерингом да је направио скакавце који сада имају особине својих предака и прете да разоре житна поља широм планете. Једини који би могли да га зауставе су протагонисти из ранијих наставака који већ имају искуства са наново оживљеним изумрлим врстама.

Критички осврт: Филм је, пре свега, веома наиван и сва је прилика да су се створиле ситуације описане у филму оне се готово сигурно не би решавале на тај начин. Има ту и нелогичних момената (да Брајс Далас Хауард трчи брже од раптора, а који трчи једнако брзо колико се и мотор креће), као и врло погодних (готово сваки тренутак у филму), али је највећи проблем са овим филмом што је превише блед. Пред протагонисте уопште нису постављени неки јачи изазови, нити диносуаурси, нити акције антагонисте Кембела и у целом филму можда има тек три узбудљиве, ефектне сцене (једна од таквих је када пирораптор напада Криса Прата и Деванду Вајз и зарања испод леда). Врло танушно, млако и џаба ангажовање свих знаменитих ликова из претходних наставака.

Едукативни моменат: Лаура Елизабет Дерн је рекла да ако превише жалимо то значи да живимо у прошлости, а ми треба да живимо сад. Дакле, не треба да жалимо за оним што смо пропустили и за оним што нисмо добили, већ треба да сада будемо задовољни оним што имамо и да уживамо у томе.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Тинејџери мутанти нинџа корњаче: Из сенке (Teenage Mutant Ninja Turtles: Out of the Shadows 2016) је наставак филма о јунацима из наслова снимљеног две године раније. Архинепријатељ ових необичних тинејџера Брајан Ти успео је да побегне из затвора и има велике планове да загосподари Земљом. Корњаче треба да га спрече у томе, што је тешко, али је још теже да се покажу људима и да се изборе са неприхватањем друштва. 

Критички осврт: Очекивано је да ће ово бити јако инфантилан филм, али је испао јако, јако инфантилан. И то не само радња, већ и глума, акција и све остало. Ово је очигледно филм за мале дечаке и све оне који се тако осећају и то је у реду. Оно што није у реду су предвидљиве, већ виђене сцене крцате општим местима и то што је сваки покушај хумора остао само на покушају. Са друге стране, дијалози су прилично добри, а и специјални ефекти. Радња је довољно динамична, али сасвим класична за овај жанр, заправо сасвим неинвентивна.

Едукативни моменат: Вођа корњача се јадао пацову ментору да не може да изведе да све корњаче мисле исто. На то му је мудри пацов казао да то ни не треба јер је снага тима управо у различитим гледиштима чланова.

Оцена наставника:

(можда би могло и три)

Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 198

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Амитивилски ужас (The Amityville Horror 2005) је римејк истоименог филма из 1979. Рајан Ренолдс и Мелиса Џорџ и њено троје деце су се уселили у нову кућу. Кућу су добили врло повољно јер се годину дана раније у њој десио масакр, а испоставиће се да прети да се деси наново. Наиме, кућа је уклета и злодуси из ње опседају станаре, а посебан утицај имају на Рајана који постаје агресиван и убилачки настројен.

Критички осврт: Морам да похвалим глуму у овом филму, посебно Рајанову, али су и клинци били сјајни. Чак и најмлађа клинка, што не чуди јер ће касније израсти у диву Клои Грејс Морец. Међутим, ништа друго у овом филму не бих похвалио. Ово је сасвим осредњи хорор без трунке оригиналности, који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за онолико колико амеба прође лажним ножицама.

Едукативни моменат: Мелиса је предложила Рајану да напусте кућу када су узнемиравајуће ствари почеле да се дешавају, а он јој је одговорио да ће их проблеми пратити где год да су. И ту је у праву, али проблеми нису потицали од особа већ од окружења. Ако је окружење нездраво и лоше утиче на нас, треба га променити.

Оцена наставника:

(објективна)

Брод духова (Ghost Ship 2002) је филм о посади поморског тегљача коју предводи капетан Габријел Берн. Габријел и његови људи су добили понуду од Дезмонда Харингтона, пилота за метеоролошке патроле, да истраже прекоокеански луксузни брод који је изгубљен још од 1962. Током једне од својих патрола, Дезмонд је угледао тај брод и одвео је посаду до њега. Они су заинтересовани јер према поморским законима брод који се нашао у међународним водама и све што се на њему налази припада ономе ко га нађе. На броду ће пронаћи огромно богатство, али и духове његових путника.

Критички осврт: Прва сцена у овом филму је невероватно ефектна, иако је у питању застрашујући масакр. У тој сцени је све уклопљено, укључујући и музику, те режисер Стив Бек свакако има разлога да буде поносан на тај део. Надаље као да није био у питању исти човек и режија је врло трапава. Стив је ту изгледа желео да измиксује више (под)жанрова, па тако имамо крими причу, акцију и хорор, али та мешавина није успела. Посебно је проблематичан хорор који то није, а није ни страшан, ни узбудљив. Прави пример је изгинуће Карла Ербана које је замишљено као застрашујуће, али је некако прошло благо. Ни остале погибије нису значајније допринеле, са тим да макар две нисмо ни пропратили. Највећи проблем у овој причи је што је готово од почетка било јасно ко је мастермајнд читавог овог замешатељства, тако да је мистерија потпуно пропала. Крај је сасвим опште место, а није да их није било ни током филма. Мотивација ликова није увек најјаснија (чак ни мотивација духова), а међусобни односи нису разрађени и ми тек на крају видимо да је Рон Елдард заљубљен у Џулијану Маргулис иако пре тога се то није дало ни наслутити. Неке сцене нису најјасније, посебно она када двојица убијају девојчицу Емили Браунинг. Да ли је то заиста било потребно? Много тога овде није било потребно, рекао бих, а оно што је било потребно није унесено. И то је штета. 

Едукативни моменат: Послуга прекоокеанског брода је желела да се докопа злата и због тога је побила све путнике, капетана и његову свиту. На крају нису добили злато, већ су у двострукој игри и сами били убијени. Ако смо у друштву које је лоше према другима, морамо да очекујемо да ће у неком тренутку бити лоше и према нама. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Дух ајкула (Ghost Shark 2013) је филм о ајкули коју су убили обесни рибари, па је њено тело завршило у пећини са магичним својствима. Та пећина је претворила ајкулу у духа који је и даље опасан по мештане варошице у чијој близини се налази. Заправо, још је опаснији јер може да се појави из било какве воде, а не само из мора. Изгледа да је само неколико младих прокљувило о чему се ту ради и трагају за начином како да зауставе крвожедног духа.

Критички осврт: Хајде да кажемо да почетак има неког смисла и да је ајкула постала дух у некој древној пећини са магијским симболима. Додуше, и ово што сам написао нема много смисла, али оно тек што је уследило нема уопште. Ајкула напада из водоводних цеви, базена, кофе са водом, чак и пуне чаше и такав филм неминовно мора да буде треши. На крају крајева, зашто се онда није појављивала у сваком човеку јер је људско тело сачињено из 60-65% воде? На примеру злосрећног Мајкла Витенера видели смо да може да уђе у тело и располути га изнутра. То убиство није баш праћено логичним специјалним ефектима, кад сам код тога.

Са друге стране, специјални ефекти су мудро коришћени тако да се најчешће не види колико заиста јесу лоши. Глума, пак, није лоша и прича има неки свој ток. Свакако да је оно што највише смета овом филму идеја која је потпуно сулуда и неозбиљна, али има и сцена које немају много смисла ни ван ајкулиних напада. Рецимо, троје младих долази до експлозива уз једно пробијање оградице колима, лупање стакла на комбију и за мање од тридесет секунди. При томе никоме није пало на памет да експлозив закључа у неку пригодну и по могућству војну институцију и да постави чувара. Заправо, од тог тренутка оцена стрмоглаво пада са стабилне двојке на стаменог кеца јер тек следе небулозне сцене када ајкула намерно гаси фитиљ динамита и успут пада са неба, да би у залогају прогутала Ричарда Мола и нестала у барици. Онда је искакала одасвуд. Но, падала је киша, па је то ваљда било у реду. 🙂

Едукативни моменат: Духови ајкуле заправо постоје – то је енглески назив за малу групу риба са хрскавичавим скелетом коју зовемо химере (ред Chimaeriformes). Оне су заиста сродне ајкулама и попут њих немају рибљи мехур.

Оцена наставника:

(може на два)

Кућа од воска (House of Wax 2005) је римејк (а заправо није) истоименог филма из 1953, који је и сам римејк филма „Мистерија музеја воштаних фигура“ из 1933. Шесторо младих из варошице запутило се у велики град како би гледали дуго очекивану утакмицу. Успут им се десила мистериозна незгода са једним колима, те док се остатак друшта другим колима одвезао на утакмицу, Џаред Падалеки и Елиша Катберт су свратили до оближње варошице да купе покидани део. У варошици ће пронаћи врло интересантан музеј воштаних фигура, али ће открити да је заправо читава варош један морбидан музеј.

Критички осврт: Ово је технички добро урађен хорор, са врло интересантним идејама у појединим сценама. Неке цаке су и предвидљиве, па је било јасно шта је жена која вири иза завесе или да ће Џон Абрахамс пронаћи Џареда у музеју воштаних фигура. Оно што квари овај филм су Роберт Ричард и Парис Хилтон, не зато што су лоши (мада глума у оваквим филмовима није претерано захтевна). Буквално су ту само да буду месо за клање и то у слешерима није толики проблем, али њихова убиства одударају од тока приче и њеног сензибилитета и заиста штрче. Донекле и обесмишљавају заплет јер их је Сем Харкес лагано убио док су камповали, те је питање зашто то није учинио уз помоћ свог филмског брата Брајана Ван Холта док су свих шесторо заједно спавали у шаторима ноћ пре тога. Свакако су Роберт и Парис вишак у причи и њихове улоге немају јаче оправдање, а и њихов лични проблем, у једном тренутку потенциран, остао је неиспричан.

Са друге стране филмски брат и сестра Елиша и Чад Мајкл Мари су добро спарени у контрапункту са такође филмским близанцима Семом и Брајаном, мада је изгледа режисер Жауме Колет Сера мало претерао са референцирањем на сијамске близанце (позива се на то у неколико сцена, укључујући и Семову погибију). Но, не могу да кажем, свеукупно је направио слешер који одскаче од просека.

Едукативни моменат: Кућа од воска коју су направила браћа се буквално истопила у пламену, без обзира што је била импресивно здање. То здање можемо посматрати као систем који не почива на правим вредностима (конкретно кућа од воска је уништила много живота) и такав систем кад-тад мора да се уруши.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Празан човек (The Empty Man 2020) је филм базиран на стрипу истог назива аутора Калена Бана и Ванесе Р. дел Реј. Прича прати Џејмс Беџ Дејл, бившег полицајца, који је у потрази за несталом девојком Сашом Фроловом и та истрага ће га одвести до врло агресивне секте.

Критички осврт: Морам да признам да овај филм има врло изненађујући увод који траје нешто преко двадесет минута (додуше и сам филм траје преко два сата). Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам да ће ово бити добар филм, тим пре што главну ролу носи харизматични Џејмс, који и јесте и није у најбољим годинама. Врло брзо је Емптимен прешао у Кендимена, али се филм и даље држао на занимљивим стазама. Филм заправо често скреће сензибилитет и некако нисам био сигуран шта (ћу) да гледам; најпре сам помислио да ће то бити класичан хорор који се дешава младима на камповању у забаченим крајевима, да би после увода заличио на класичан градски слешер, те смо дошли до необичног споја кримића и секташења. Крај је прилично добро замишљен, мада има предвидљивих момената попут умешаности млађахне и занимљиве Саше. Режисер Дејвид Прајор се одлучио да завршницу учини уметничком, али се бојим да је малко скренуо у дубиозу. Можда је крими део могао да се направи мало випреније, али свеукупно заиста није лоше, свакако другачије и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Џејмс је истраживао случај нестале девојке Саше, али се испоставило да је много више открио о себи самом. То је још једна добра страна истраживања, што, иако се бавимо неком другом проблематиком, сазнајемо много о својим интересовањима, способностима и карактеру.

Оцена наставника:

(богами јака)

Ана и апокалипса (Anna and the Apocalypse 2017) је мјузикл о групи клинаца који покушавају да преживе у свету окупираном зомбијима.

Критички осврт: Наравно да је смешно што је ово зомби мјузикл, али је иначе филм смешан и због много добрих фора. Британци имају тај необични монтипајтоновски хумор и када успеју да га искористе то је заиста добра ствар. Како се радња развија и апокалипса узима свој данак, тако филм мења темпо у страшнију и тужнију варијанту и протагонисти се суочавају са личним губицима. Режисер Џон Макфејл је сасвим добро примењивао оно наставничко да док се шалимо, онда се шалимо, а када радимо онда смо озбиљни. На крају дана, филм и јесте о школарцима. И ово је један добар филм који говори и о одрастању. 

Музичке нумере можда нису баш музика коју слушам, мада је у питању сасвим певљив поп, ведар и мелодичан.

Едукативни моменат: Једну лепу поруку је Ела Хант отпевала у последњој песми, а то је да докле год дише, док је жива, биће и наде и она ће веровати. Другим речима, ма колико год да нас лоше задеси, не треба одустајати од живота и наде да ће бити боље.

Оцена наставника:

(минус, али ипак пет)

Месечев пад (Moonfall 2022) је један од најскупљих филмова независне продукције свих времена (буџет је износио између 138 и 146 милиона долара). Ванземаљски ентитет је запосео Месец, за који се испоставило да није природан сателит, те је скренуо његову путању ка Земљи. Циљ је да се уништи човечанство, али ће троје људи Хали Бери, Патрик Вилсон и Џон Бредли стати у његову одбрану.

Критички осврт: Режисер Роланд Емерих воли те апокалиптичне филмове и све их прави на сличан начин, тако да је и овај филм у сличном маниру као „Дан независности“. Сви елементи су ту: разметање специјалним ефектима, грандомазне идеје уништења, танка прича са лаким, готово наивним решењима, патетични моменти истих таквих ликова који постају хероји нације и света и неизоставна општа места. Недостаје само светлосни сноп ка небу, али да је било прилика верујем да би Роланд употребио и то. У финишу се дешава лудило и на Земљи и на Месецу, што са апокалипсом, што са јурњавом колима, што са ванземаљцима. Просто нисам сигуран да жив човек све то може пропратитити. 🙂 Филм јесте забаван и (пре)динамичан са интересантном идејом и врло симпатичним главним протагонистима Патриком и Џоном који као пар неодољиво подсећају на исти у „Близанцима“ из 1988. И цео филм је симпатичан, далеко више од поменутог „Дана независности“ и шаље неке добре поруке, попут оне да и наизглед безнадежни ликови попут Џона могу да ураде велике ствари. Симпатичан је и моменат када је Џон организовао састанак фрикова да размисле о спасавању света. 🙂

Едукативни моменат: Када је Џон рекао својој филмској мами да је нико, она му је одговорила да је за њу он неко. Увек смо тај неко за некога и то треба увек да имамо на уму.

Оцена наставника:

(скроз поклоњена)

Велики подухват (Moonshot 2022) је прича која прати просечног момка Кола Спрауса са натпросечном амбицијом да оде на Марс. Наиме, милијардер Зак Браф је омогућио талентованима и богатима да колонизују ту планету, а Кол не припада ниједној од те две групације. Зато је прибегао једином решењу: да буде слепи путник у ракети која путује на Марс. У томе ће му невољно помоћи Лана Кондор која невољно и путује, а само зато што жели да буде са својим дечком Мејсоном Гудингом који је већ на црвеној планети.

Критички осврт: Морам да признам да је Кол заиста добро урадио улогу, бескрајно је био шармантан и интересантан, али чини ми се улудо. Филм је сасвим осредњи са или већ виђеним или врло наивним моментима. Међутим, слатко је, нежно, без много трзавица, баш за опуштање, зачињено са мало хумора и пристојним дијалозима.

Едукативни моменат: Лана је рекла Колу како је он већ остварио свој сан да на свемирском броду обиђе свемир. Тај свемирски брод је Земља и ми за милијарду година не можемо да направимо ништа слично њој. На крају се запитала шта ми можемо да остваримо на неком другом месту што не можемо на Земљи? Другим речима, треба више да ценимо оно што имамо, а имамо нешто заиста изузетно.

Оцена наставника:

(на три или три на  четири)

Изгубљени град (The Lost City 2022) је авантуристичка комедија о списатељици Сандри Булок која је незадовољна својим лаганим љубавним романима, али свеједно промовише књигу заједно са моделом са њених корица Ченингом Тејтумом. Већ током прве промоције отео ју је ексцентрични и опасни милионер Данијел Радклиф јер је увидео да она у својој књизи уме да растумачи древно писмо несталог народа. Сандра му је нада да ће умети да растумачи и древни текст који говори о томе где се крије ватрена круна давно умрле краљице вулканског острва. Ченинг је кренуо за њима на острво да спаси Сандру уз помоћ свог тренера Бреда Пита. Ипак, мисија спасавања није била потпуно успешна и Сандра и Ченинг су се обрели у џунгли на острву док их јуре Данијелови бандити. Сва је прилика да ће Сандра сада окусити авантуру о којој је до тада само писала.

Критички осврт: Ово је сасвим солидна љубавна комедија са авантурицом која подсећа на оне које је имао Индијана Џоунс, али без превише изазова и са сасвим довољно хумора. Глумци су, очекивано, били одлични, а посебно ми се допао лик који је тумачио Ченинг баш због тога што је шепртља, а не набријан херој. То га је учинило сасвим животним и искреним.

Едукативни моменат: Данијел је веровао да је ватрена круна баснословно скупоцена, али се преварио. За древну краљицу она је то заиста и била, али не зато што је садржавала драгуље (јер није), већ зато што ју је њен вољени сачинио за њу. Многе вредности у животу не мере се новцем.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Мехур (The Bubble 2022) је тзв. мета-комедија о групи филмаџија који снимају шести наставак треши франшизе док наоколо дивља пандемија. Показаће се да ће и унутар сета почети дивљање. 🙂

Критички осврт: Филм је свакако забаван и растерећујући, али и прилично плитак. Режисер Џад Апатоу је хтео да се нашали на рачун Холивуда и пандемијске ситуације, али је закачио и религију, спорт и све чега је могао да се сети, али је то урадио карикирано, као када би весело друштво у кафићу исмевало неке друштвене појаве или професије. Нема ту ироније, нити неког виспренијег хумора и све личи на модернију верзију лаганих комедија осамдесетих. Неке форе су већ старе и познате, а неке прилично предвидљиве. Но, филм се колико-толико држи на окупу (додуше без јаче поруке), за разлику од филмске екипе коју глуме протагонисти.

Едукативни моменат: Киган-Мајкл Ки је рекао Карен Гилан да су проблеми прерушене поуке. Може и тако да се посматра. 🙂

Оцена наставника:

(објективно не може више)

Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и толико се фокусирао на њих да није понудио много више од тога.

Додуше, допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. 

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)