Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

(вероватно и мање)

Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

(нека буде)

Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

(сјајна попут комете)

Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

(и то фина)

Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

(мада је тројка реалнија)

Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

(минус)

Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

(и би пет)

Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

(бајковита)

Лако Је Критиковати 112

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Човек омега (The Omega Man 1971) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1951. Током рата између великих сила: Русије, Кине и САД, настала је епидемија која је збрисала већину човечанства. Један од ретких преживелих је Чарлтон Хестон, који је и отпоран на болест. Он тумара по Лос Анђелесу у потрази за оболелима како би их уништио на спавању јер се сакупљају током ноћи и загорчавају му живот испод прозора његове утврђене куће. Њихов циљ је да га убију јер га сматрају злом које представља оне који су свет уништили и њих довели у овакво стање. У једном тренутку су успели да га се домогну и осудили га на спаљивање на ломачи. Међутим, од те страшне судбине су га спасили двоје који су такође здрави попут њега. Видевши да, осим њих, постоји још здравих и то претежно деце, Чарлтон мења свој циљ и враћа се занимању за које се школовао – медицини.

Критички осврт: Јасно ми је шта је режисер Борис Сагал желео да постигне филмом и идеја ми се чак и допада, али и поред неоспорно добрих (мада ретких) тренутака у филму, све је то извео поприлично трапаво и још више наивно. У реду је да специјални ефекти у то доба нису били као данас, али нису били ни толико значајни, а још мање захтевни. Већи проблем је са потпуно нелогичним и наивним сценама. У једној од њих Чарлтонов хеликоптер пада са заиста велике висине, да би експлодирао и то врло ефектно приликом пада, а сам јунак преживео са, додуше великим, подеротинама. Да зло буде веће, одмах крај њега је остала читава кутија са вакцинама и он је одмах једну од њих могао и да употреби. Да, шприц је био напуњен. 🙂

Оболели су сви подобијали албинизам и то има колико-толико смисла, пошто им светлост смета. Међутим, ово је један селективан албинизам јер им смета свака светлост осим оне од ватре (радо је и често користе), а у случају Розалинд Кеш испоставило се на крају да и дневна светлост није баш толико погубна. Она се иначе разболела при крају и ничим изазвана, иако је, по сопственом признању, раније живела у комуни са оболелима и остала здрава. Свакако је сцена ефектна када јој се преображај дешава, али опет, нејасно је и до краја није објашњено како се болест уопште преноси. Нејасни су и поједини поступци ликова, њихове емоције које их прате, као и дијалози.

Акција генерално није лоша, чак има ту бравура с мотором, али одаје утисак смушености и превише се потенцира, а да би филм био напетији. Оболели су замишљени као секта са плаштом и капуљачом, ваљда зато што тако треба секта да се одева. Свеједно, нису застрашујући јер су и за дивљаке сувише цивилизовани. Имам утисак да сваког сегмента филма којег се Борис дотакао да га је унередио и тако упропастио идеју и причу која има и потенцијал и дубину и филозофију.

Едукативни моменат: Оболели су кривили савремену технологију за пропаст, као и науку и уметност и све оно што је човечанство створило. Истина је да сваки изум, ма како добар био, може да се злоупотреби, али то и даље није довољан разлог да одустанемо од њих. Треба само да их користимо за добро.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Чернобиљски дневници (Chernobyl Diaries 2012) је филм о троје младих Американаца који су кренули на пропутовање Европом. У Кијеву су се срели са Џонатаном Садовским, братом јединог мушког члана тројке, а који им је предложио тзв. екстремни туризам, односно одлазак у Припјат, градић близу нуклеарном катастрофом опустешног Чернобиља. Они пристају и тако одлазе у авантуру која ће се, наравно, трагично завршити.

Критички осврт: Иако је филм почео крајње класично, морам признати да ме је заинтересовао. Једна од интригантнијих ствари у филму је амбијент који приказује украјинске мање урбане и руралне делове. Куриозитет је што је филм заиста сниман у Припјату, напуштеном граду након чернобиљске катастрофе, али и у Мађарској и Србији. Такође, режисер Бредли Паркер је направио одличну атмосферу у филму. Филм је језив, чак и када се страшне ствари дешавају у сред бела дана. Има ту и „зачина“, односно утицаја „Вештица из Блера“ који је поставио нека нова општа места у оваквим филмовима и то јесте најслабији моменат оне фазе филма који припрема за ноћну мору која ће уследити. У ствари, почевши од тог дела, филм и почиње да пада, а број општих места се значајно повећава. Тренутак када откривамо са чим се протагонисти боре је већ само дно филма и потпуно разочарење. На крају ми заиста није било јасно зашто су те утваре убијале људе и зашто баш тад, а не у неком другом тренутку. Океј, они су болесни и очигледно подивљали, али опет… На крају, није ни много важно. Кад помињем крај, не бих ни коментарисао колико је лоше решен.

Реално, најјезивији део филма су сва дешавања пре тога у напуштеном граду, са све оним напуштеним зградама и разбацаном гвожђуријом, тим пре што знамо да све то тамо негде заиста постоји. Ту су и ликови који нису незанимљиви, иако тек за нијансу одскачу од стереотипа на какве смо навикли у оваквим филмовима.

Била ми је смешна једна реченица из једне критике која се осврнула на то колико су протагонисти трчали кроз ходнике (и ходнике и ходнике и ходнике). Филм је требало назвати „Чернобиљски ходници“, а не „Чернобиљски дневници“, мада је и овакав назив прилично бесмислен. Додуше, ни сам филм није много смисленији, додао бих ја.

Едукативни моменат: Екстремни туризам, баш као и екстремни спортови, звуче кул и узбудљиво и верујем да и јесу, али увек треба бити свестан и ризика који доносе и мудро доносити одлуке хоћемо ли заиста учествовати и вреди ли уопште учешћа.

Оцена наставника:

(и то само због првог дела филма)

2047: Знаменитости смрти (2047: Sights of Death 2014) је футуристички филм у коме је свет руиниран ратом. Тим светом влада Конфедерација, против које се бори паравојска Зелени рат. Један од „зелених војника“ је и Стивен Болдвин, који има своју мисију. Међутим, мисија је кренула наопако од самог почетка, али он је истрајан да је заврши. Тада ће и открити нешто што ће његову мисију учинити много значајнијом него што је требало да буде.

Критички осврт: Овај филм је окупио можда не баш прву поставу глумаца, али свакако познатија имена. Занимљиво је да су Рутгер Хауер и Дарил Хана били партнери у ремек-делу „Истребљивач“ из 1982, а сада ево их у овом светлосним годинама далеко од ремек-дела филму. Уз глумачку екипу и режија је сасвим пристојна. Види се да се режисер Алесандро Капоне баш, баш потрудио, али сценарио је тако сведен и прича потпуно класична и много пута виђена, уз неуспели преокрет и поенту, да је сав тај труд остао улуд. Најпрецизнији атрибут који бих могао да дам овом филму је да је испразан. Могао бих да додам и још неке епитете као што су мелодраматичан, патетичан и досадан. Није ни претерано виспрен. Рутгер позове Стивена да се нагоде и овај – дође. И, наравно, следеће што се дешава је да га непријатељи заробе и муче, са врло јасном намером да ће да га убију на крају. Но, након сат времена, колико год да је до тада неке логике у поступцима и мотивима ликова и било, све се потпуно изгубило. Филм је постао потпуно бесмислен. Може се и рећи да је тада само потврдио да је од почетка бесмислен био.

Готово сви монолози и дијалози у филму су глупи. Нарација коју изговара Дени Главер превише је детаљна, а тако непотребна. Иначе се Дени напричао у овом филму и верујем да би са мање разговора и монолога постигао бољи ефекат. Додуше, у оваквом једном филму нисам сигуран да би ишта дало ефекта, али би макар тако филм био краћи, што би био свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Дени је рекао Стивену да не мора да убије слона како би кући донео вечеру. Другим речима, некада циљеве можемо да остваримо и са значајно мање амбициозним постигнућима. Заправо, треба проценити колико је циљ вредан ангажовања. Рецимо, овај филм уопште није био вредан било чијег ангажовања. 🙂

Оцена наставника:

(и словима: један)

Невероватни 2 (Incredibles 2 2018) је наставак цртаћа из 2004. Ради се о породици суперхероја која жели, а посебно глава те породице Боб, да се врати борби против криминала. Међутим, држава им брани јер су власти израчунале да им доносе више штете него користи. Тада се појављује Винстон, пребогати власник компаније за телекомуникације, који је одушевљен суперхеројима и има план како да их врати у „посао“ и то на велика врата. Ипак, сваки план има и своју лошу страну.

Критички осврт: Радња је некако млака и предвидљива са већ виђеном акцијом, а мотиви који је покрећу су сувише озбиљни за млађи узраст. Има ту и критике система, политике, понашања људи и слично и то све обрађено кроз врло компликоване говоре негативца. Прилично озбиљно су урађени и породични односи Невероватнића, али су и ублажени хумором и довољно реални, односно тако представљени да многи у њима могу да се препознају и поистовете. Уосталом, управо је адут и претходног дела био такав један приказ породичних односа. Углавном, ни овај цртаћ није адутирао даље од овога, тако да уз добру анимацију, симпатичну причицу, довољно динамичну, ако већ не и духовиту, добио се један сасвим солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Оно у чему је негативац делимично била у праву је да људи греше што чекају да их неко други спаси, па таман тај други био и суперхерој. Не можемо бити пасивни и чекати на друге; треба да спасимо сами себе. Ипак, сасвим је у реду и затражити помоћ, коју може да нам пружи и неко ко није суперхерој.

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Финална фантазија VII: Долазак деце (Final Fantasy VII: Advent Children 2005) је цртаћ рађен према истоименој видео-игрици. Радња се дешава у будућности у којој су људи открили да Земља има некакав свој „животни ток“ и успели су да га искористе за добијање енергије. Међутим, људи, а посебно деца, почели су да обољевају од до тада невиђене болести и сви верују да је она последица управо тога што су користили тај животни ток. У то време појављује се банда од тројице младића који изгледа да имају лек за ову болест и зато одводе децу како би их излечили. Међутим, њихови планови нису толико хумани, већ желе да искористе децу како би променили поредак успостављен међу људима. Једини ко им може стати на пут је ратник Клауд и његова дружина.

Критички осврт: Морам да признам да нисам играо ову видео-игру, али свеједно, радња може да се прати јер на самом почетку аутори су дали кратак преглед свега битног из саме игре. Филм изгледа хаотично, са честим флешбековима, али ни то није препрека да се прати јер су урађени заиста добро. У ствари, свака сцена је добро урађена уз извесну естетику, праћену уверљивом анимацијом.

Што се радње тиче, није толико маштовита колико је маштовито реализована. И битке су баш такве: маштовите и епске, мада су моћи протагониста и антагониста сасвим нејасне. Само се појављују ниоткуда и чине да они могу све оно што само у сцени раније нису могли. Но, без обзира, свакако је импресивно. Нисам неки стручњак за мангу, али ова ми изгледа више него пристојно.

Едукативни моменат: Клауд је кривио себе што није могао да помогне дечаку Дензелу и повукао се у самоћу. Оно што је он урадио је да је побегао од проблема. Тек када је скупио храброст, те се суочио са свим проблемима и изазовима, помогао је дечаку. Дакле, погрешно је да се осећамо кривим и немоћним што не можемо да решимо неки проблем. Тако га сигурно нећемо решити.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Пакао и назад (Hell and Back 2015) је цртаћ о тројици момака који раде у пропалом луна-парку. Један од њих, коме је глас позајмио Ник Свардсон, пронашао је од врачаре књигу о ђаволу и одлучио да је искористи како би унапредио посао. Но, пре тога је искористио књигу да заветује крвљу свог пријатеља (глас је позајмио Роб Ригл) да ће му вратити пеперминт бомбону коју му је узео. Пошто Роб то није учинио, отворио се портал који га је усисао у сам пакао. Успаничени, Ник и трећи другар Т. Џ. Милер су кренули за њим како би га спасили. Испоставило се да је то тежак задатак и једини који им може помоћи је Орфеј (Дени Макбрајд), митски јунак који зна излаз напоље.

Критички осврт: Веома занимљив цртаћ, са интересантном и колоритном анимацијом и прилично оригиналним (и гадним) приказом пакла. Овде је најслабији део хумор. Иако има пар сатиричних и донекле успелих фора, хумор је више груб него смешан. Или је можда режисеру и сценаристи Тому Ђанасу то једно те исто, а можда још увек није прерастао своје средњошколске дане. Управо су реплике такве – средњошколске и приземне. Можда би ми биле смешне да сам којих тридесет година млађи. И то је заиста штета јер цртаћ има добар потенцијал и било би довољно да је био само врцав јер овако је загазио у врло сведену област вулгарности.

Радња је занимљива и држи пажњу, а донекле је и оригинална, мада има предвидљивих сцена и сасвим класичан крај.

Едукативни моменат: Да би се спасили пакла све што је требало је да Роб врати бомбону свом другу Нику. Ако не вратимо дугове нећемо баш завршити у паклу, али свакако нећемо бити у пријатној ситуацији. Но, оно што је још битније; некада се лоши односи између другара могу поправити на врло једноставан начин. У овом случају је то било да се врати бомбона, а у неком другом да се каже извини, на пример.

Оцена наставника:

(пребледа)

Упознајте Џоа Блека (Meet Joe Black 1998) је филм о успешном и пребогатом бизнисмену Ентонију Хопкинсу, чији живот је толико испуњен да се за њега заинтересовала и сама Смрт. Ентони је осетио да ће умрети, али се то није десило. Наместо тога, Смрт се персонификовала; преузела је тело недавно настрадалог Бреда Пита, те дошла Ентонију у кућу (или „на гајбу“, како желите 🙂 ) са предлогом; да му Ентони буде водич кроз овоземаљска искуства, а Смрт ће му заузврат продужити живот. Невоља настаје када се Бред загледао у млађу лепушкасту Ентонијеву кћерку Клер Форлани. Љубав коју је осетио господин Смрт и која је немогућа може да се заврши само на један начин – нечијом смрћу.

Критички осврт: Можда су Бреда медији сувише упоређивали са Робертом Редфордом (вероватно јер су плавушани пошто ниједну другу сличност не видим, а о глумачком умећу не бих јер свако поређење није фер), па се овај несрећник толико понео тиме и пожелео да понови улогу свог старијег колеге коју је овај остварио у епизоди „Зоне сумрака“ с почетка шездесетих („Ништа у мраку“)? Но, где год да је потражио мотивацију или узор – није је пронашао. 🙂 Оно што никако нисам могао да прихватим у филму је да смрт, односно њена персонификација, која је свеприсутна и увек присутна у људском друштву, поменуто друштво и све што се у њему дешава поима крајње дечје и без трунке искуства. У једном тренутку Бред не зна ни да пређе улицу, иако је момка, чије је тело преузео, убио у саобраћајној несрећи. Дакле, са једне стране је више него инфантилан, а са друге уцењује Ентонија на врло претећи, озбиљан и одрастао (да тако кажем) начин. Премису филма ћете прихватити или нећете (као што нисам ни ја), али извесну симболику морам да јој признам.

Одлично је урађена сцена Бредове погибије. Звучи сурово када то пишем, али то је једна од ефектнијих сцена које сам видео до сада. Остале сцене нису ефектне, али јесу солидно урађене. Постоје две верзије овог филма. Ја сам гледао ону дужу од три сата и иако и даље мислим да је то превише за овакав филм, ипак радња држи пажњу готово све време. Током љубакања Клер и Бреда, скидала му је кошуљу дугме по дугме и то је заиста претеривање. У реду схватили смо да је режисер Мартин Брест желео да прикаже занос и страст, али на овај начин приказао је само колико уме да буде досадан. И дијалози се понављају и има оклевања и празног хода, али прича свеукупно није лоша, напротив. Врло је смислена и крајње необична, мада није оригинална. Пре овог филма сличан мотив је имала књига Терија Прачета „Морт“, на пример.

Крај је предвидљив, али није најбоље могуће решен. Клер зна да јој је отац управо умро, али ипак одлази са Бредом да гледа ватромет. И последњи разговор између Клер и Бреда је сувише погодан, а да би нам све разјаснио, за чим ипак није било потребе. Углавном, филм има заиста много мана, почевши од више него наивно постављене премисе, која није једина неуверљива. На пример, сасвим ми је била неуверљива победа Ентонија и Бреда над Џејком Вебером, мада је видан Мартинов труд да целу ту ситуацију учини макар лукавом, ако не виспреном. Ту је и та Мартинова жеља да смрт прикаже на животан начин и префорсирао је причу о срећном животу, дао оптимизам тамо где му места нема и учинио да ми неке емоције изгледају ако не површно, а онда неискрено. Рецимо, разрешење односа између Ентонија и старије му кћерке Марше Геј Харден је баш, баш натегнуто. Ипак, у целом филму има неког шмека и лепоте, па донекле и добре глуме.

Едукативни моменат: Ентони је рекао на састанку Управног одбора да је извештавање вести привилегија, али и одговорност. И заиста је тако јер преношење вести изазива последице. Какве ће оне бити – зависи од истинитости.

Оцена наставника:

(врло танка)

Господин Пибоди и сирена (Mr. Peabody and the Mermaid 1948) је филм рађен према роману „Пибодијева сирена“ из 1945. Гаја и Констанс Џоунс. Господина Пибодија глуми Вилијам Пауел и он се опоравља од тешке болести. Зато су он и његова супруга Ајрин Херви отишли на море на одмор. Тамо су закупили апартман и уживали у плавом небу и мору. А онда је Вилијам чуо необичну песму и учинило му се да она допире са острва које се могло видети из њиховог апартмана. Одлучио је да то истражи и запутио се тамо. Најпре је нашао необичан комад накита и то га је заинтересовало, па је наставио истрагу. Напокон, када је већ изгубио наду да ће ишта пронаћи, пронашао је авантуру свог живота.

Критички осврт: Хумор је баш добар и чак и сада изгледа свеж. Радња је развучена више него што је било неопходно, али, опет, уопште није испала лоша. То је једна слатка, романтична прича, која се бави значајним темама у животу људи који уђу у неке зреле године. И обрађена је сасвим пристојно, али са много мање изазова него што је то могло да се уради. Наиме, режисер Ирвинг Пишер мање је посветио пажње узбудљивим ситуацијама и јурњавама, већ много више веселим љубавним интригама и троуглима. У ствари и четвороуглима и добру једну љубавну геометрију је он ту испробао. Но, експеримент је успео и добила се једна више-мање заокружена прича са лепим порукама.

Едукативни моменат: Доктор Арт Смит је објаснио свом пацијенту Вилијаму да оно што је утешно када смо у кризи је да заиста нисмо једини и да се свако бори на свој начин. Њих двојица су се борила са кризом средњих година. Вилијам се заљубио у сирену, а Арт у некакву летећу вилу. Можда други људи неће показивати сличне обрасце понашања као ми, али ће и њима бити тешко и, што је најважније, некако ће се изборити. Ако могу они, можемо и ми.

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Полицајац вукодлак (WolfCop 2014) је канадски крими-хорор. Лео Фафард је полицајац који води неуредан живот и не показује знаке да је много заинтересован за свој посао. Све се мења када доживљава напад у шуми и када се касније у тој истој шуми открива мртво тело кандидата за градоначелника Раиланда Александра. Лео се заинтересовао за случај, а испоставиће се да је, и не знајући, лично умешан.

Критички осврт: Искрено, очекивао сам још један крш филм, али сачекало ме је изненађење. Већ на самом почетку ми се допало како је Лео дочарао лик лошег полицајца. Наравно, јасно је било да Леа очекује један мистериозан пут преображења у вукодлака, али је режисер Лоуел Дин понудио више од тога – занимљив увод у крими причу; ништа што већ није виђено, али свеједно интригантно. Оно што заиста није виђено до сада (или макар ја нисам видео) је сам преображај Леа у вука. Врло врцаво, свакако, али оригинално, морам признати. Све то прати врло пристојна режија, а ни глума није лоша. Сара Линд чак није морала ни да се труди гледе глуме; толико је згодна да просто плени.

Средишњи део филма, иако има занимљивих идеја, попут оне када полицајац вукодлак спречава три пљачкаша са маскама прасића да изврше недело или када Сара постаје Црвенкапа, има и оних делова који ми не изгледају не само успело, већ и значајно одскачу од сензибилитета којим одише прва половина филма. Лоуел се одлучио да вукодлак буде свестан и уз то ревностан на послу. У ствари, вукодлачки алтер-его је онакав полицајац какав је људски Лео само могао да машта да буде. На тај начин филм је прешао из „Америчког вукодлака у Лондону“ у „Вукодлака тинејџера“ и тај прелаз није најбоље фасовао. Ту су и гадне сцене када вукодлак убија своје жртве и не разумем зашто се режисери толико труде да их направе што живописнијим. Довољно је језиво и када би преклао човека, те заиста нема потребе за откидањем главе и бацакањем исте и скидањем коже са лица. Такви „ефекти“ заправо само чине филм кршевитијим. „Ејлијен“ уопште нема таквих сцена, а опет је један од најјезивијих филмова које сам гледао.

Хумор у филму није лош и има ту и неког покушаја пародије, али комични делови су спорадични и нису адут овог филма (мада је последња реплика прилично духовита, признајем). Завршница је класична и са не потпуно успелом акцијом. Тако да је, након почетног пика на графику, кривуља квалитета филма почела да пада и иако пад није стрмоглав, није се заустављао до краја филма. Ипак, с обзиром на скроман уложен буџет и да тема није баш захвална, ово је сасвим коректан филм о вукодлацима. Има ту и преврата који нису грандиозни, али некакви преврати јесу и доприносе добром утиску.

Едукативни моменат: Лео је од несавесног и лењог полицајца, који је радије време проводио у бару за шанком него решавајући случајеве, постао оличење борца за правду. Свако од нас може да се побољша у свом раду и при томе није неопходно да постанемо вукодлаци. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Свемирска станица 76 (Space Station 76 2014) је комедија која се дешава на једној мајушној свемирској станици у којој се живот одвија као у варошици седамдесетих година прошлог века. Односи међу малобројном посадом су већ у расулу, али кулминирају када пристиже други официр Лив Тајлер да преузме своју дужност наместо Метјуа Морисона који је отишао због љубавних проблема. И док ван станице метеори бомбардују, унутар ње такође долази до сударања људских карактера.

Критички осврт: Скроз ми се допао ретро фазон овог филма, а и хумор који га прати је сјајан. Ликови су на ивици хистерије, која повремено кулминира, али је, опет, све лепршаво и колоритно. При томе су глумци сјајно изнели своје улоге. У овом филму праве радње баш и нема, али је, свеједно, прича слатка, животна, држи пажњу и некако се на крају заокружује. Свакако бих као заљубљеник у СФ филмове више очекивао од свемирске фантастике, која је овде потпуно споредна и више у служби метафоре, али с времена на време волим да одгледам и понеки овако лаган, опуштајући филм. Овај свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Робот психијатар је рекао Мариси Куглан, када се пожалила да не може свима бити све, да она и не може свима бити све, док себи не буде нешто. Заиста је мудар један робот.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Лако Је Критиковати 92

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Избачени материјал (Ejecta 2014) је филм о човеку Џулијану Ричингсу, који у интернет круговима важи за великог познаваоца астрономских догађаја, па и оних који укључују ванземаљски живот. Млади ентузијаста Адам Сејболт добија мејл од Џулијана и одмах креће до њега, иако то подразумева четрнаест сати вожње. Оно на шта је наишао превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Ово је варијанта „Вештица из Блера“, али наместо вештица у овом случају су ванземаљци. И ако су поменуте вештице за оно време биле нешто иновативно, ако већ не и квалитетно остварење, сада је то већ депласирано. И далеко је, али заиста далеко од квалитетног. Има ту некаквог покушаја драме, али што се тиче радње, она не постоји ни у покушају. Све време се нешто јурцају, муче, убијају, али потпуно бесциљно. И при томе сва та мука је узалудна јер је и невероватно досадна. И оно мало радње што има, сасвим је класично, баш као и ванземаљци – виђени много пута до сада.

Лик који тумачи Џулијан, иначе глумац који је једнако ружан колико и харизматичан, заиста је иритантан са свим својим неартикулисаним понашањем. Но, не могу да кажем да су глумци потпуно лоши.

Едукативни моменат: Адам jе добио мејл од Џулијана и кренуо је да се састане са њим, иако није био сигуран да га је заиста Џулијан контактирао. И то је веома, веома погрешно. Ако нисте сигурни са ким се дописујете преко нета, никако не треба да се састајете са том особом јер можете завршити много горе него Адам у овом филму (који је завршио са главобољом и амнезијом).

Оцена наставника:

(на два или два на један)

Звездани ратови: Епизода III – Освета сита (Star Wars: Episode III – Revenge of the Sith 2005) је шеста епизода саге, али трећа према хронологији догађаја. Џедај Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) и бивша краљица планете Набу Падме Амидала (Натали Портман) су се венчали и она је остала у другом стању. Међутим, млади џедај има (пророчанске) снове да ће његова љубљена да умре на порођају. То га чини очајним, али и подложним тамној страни, односно злом ситу Палпатину (Ијан Макдиармид) који је видео прилику да Скајвокера придобије ради постизања великих амбиција; владавине галаксијом.

Критички осврт: Колико се Хејден снашао у улози младог и недоказаног ученика џедаја у претходном делу, толико се у улози одраслог мрачњака није снашао уопште. У ствари, подозревам да је он онај тип глумца кога улога мора да „погоди“ и да буде што сличнија његовој личности, иначе ништа од посла. 🙂 И дијалози између њега и лепе Натали знатно су сведенији у овом делу. Можда је сценариста Џорџ Лукас испуцао све романтичне и поетичне мудролије, па за овај наставак није остало бог зна шта.

Приметио сам да Џорџ има проблем са рукама. Ако бисмо бројали одсечене руке у овој саги, било би их заиста много. Ако изузмемо спорадичне споредне ликове, без руку је остао млађани Хејден у претходном наставку, а и у овом, као и Кристофер Ли, Самјуел Л. Џексон и Метју Вуд који је глумео заиста добро осмишљеног киборга. У оригиналној трилогији без руке су остали и Марк Хамил и Џејмс Ерл Џоунс. И те две руке иду Џорџу на душу јер, иако није био режисер, писао је сценарио. 🙂

Овај наставак, према мишљењу већине, најбољи је од сва три дела. Мени је бољи други, али није ми невероватно да се већини допада баш овај јер он даје финиш причи и смешта ствари на своје место. Уклапа две трилогије попут пазла и то чини да филм изгледа одлично. Уосталом, то јесте мајсторство, без сумње. Последња сцена када заправо и настаје Дарт Вејдер и када упоредо умире Натали заиста је ефектна. После тога све је романсирано за неколико нијанси више него што је неопходно. Чак ни сјајни Џорџ не може да се одупре холивудском маниризму.

Едукативни моменат: Млађахног Хејдена је корумпирала моћ. Он се зато окренуо против свих који га воле и нанео им штету. Моћ нам омогућава да постигнемо много тога што желимо, али може лако и да нас исквари. Зато, када добијемо неку позицију или било шта што нам даје (над)моћ, треба бити опрезан да не бисмо прешли на „мрачну страну“.

Оцена наставника:

(си!)

Звездани ратови: Епизода IV – Нова нада (Star Wars: Episode IV – A New Hope 1977) је, заправо, прва епизода саге икада снимљена. Галаксија се налази усред грађанског рата. Шпијуни су за побуњенички савез украли планове за најмоћније оружје Галактичке Империје – Звезду смрти, огромну свемирску станицу која може да уништи читаву планету. Вођа побуњеника принцеза Леја (Кари Фишер) има планове за Звезду смри, али њен брод су заробиле Империјалне снаге под командом злог Дарт Вејдера (у овом наставку тумачи га Дејвид Праус). Пре него што су је ухватили, Леја је сакрила планове у меморији дроида и послала их је заједно са поруком за помоћ старом пријатељу њене породице џедају Обију Ван-Кенобију (Алек Гинис). Међутим, порука је отишла младом Луку Скајвокеру (Марк Хамил), за кога ће се такође испоставити да је џедај у најави.

Критички осврт: Мелодраматични тренутак са све заносном музиком када Марк гледа небо, њему недостижно, потпуно је урнебесан. Као и неке друге сцене и техничка решења. Ипак, ово јесте ремек-дело научне фантастике и у то сумње нема.

Што се ефеката тиче, види се да је у питању давно минула декада, али су за оно време заиста импресивни. Глума је некако раздрагана и тај полет, пре свега тада млађаних Харисона Форда и Марка, баш ми се допада. Према сензибилитету ова трилогија је знатно лепршавија од наредне. Новија трилогија је рађена са врло озбиљним приступом, политичким интригама и колико је то год било могуће лукавим превратима. У овој свега тога нема, али јој то не умањује квалитет, напротив.

Едукативни моменат: Алек се запитао ко је будаластији: будала или онај који га прати? Занимљива питалица, на коју ћете сами дати одговор, а ја бих само приметио да није добро бити ни у једној ни у другој улози.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Између (Twixt 2011) је тзв. експериментални хорор трилер, чија се радња одвија у малој америчкој варошици. Ту је пристигао писац романа о вештицама Вал Килмер. Он има за циљ да прода свој најновији роман и то му баш не полази за руком, али зато наилази на инспирацију за своје ново дело. Наиме, у граду се десило необично убиство девојке и то је само врх леденог брега. Градић у коме се Вал обрео крије многе морбидне тајне.

Критички осврт: Није новина да писац, у овом случају Вал, дође у неко мало место и доживи авантуру живота („Мизери“ ми је први пао на памет, али има још таквих филмова). Такође, ни сама радња није иновативна, али није ни лоша.

Режија у филму ми се баш, баш допада, а и фотографија је прилично добра и повремено необична, готово бајковита. Један део радње изгледа управо тако – бајковито. И онда се све враћа на уобичајену сцену на какву смо већ навикли у филмовима и то миксовање стилова изгледа заиста занимљиво. С једне стране ту је мистицизам Едгара Алана Поа, а са друге солидан трилер који тражи разрешење. Филм се некако нагло прекида, али је јасно ко је ту шта учинио и крај изгледа радије вицкаст него недовршен. Све у свему, стварно није лоше.

Вал је сада времешан и гојазан глумац, али, интересантно, изгледа много мање одбојно него када је био млад и леп. И мора му се признати да је одличан глумац. Сцена када започиње писање романа је сјајна. Ликови су иначе комични и живописни, попут шерифа Бруса Дерна и његовог помоћника. Идеја да шериф чита Валу своју хорор причу како би га успавао и генијална је и урнебесна.

Едукативни моменат: Не морате читати романе какве пише Вал, ако вам се такви романи не допадају, али је веома важно да читате. И то из много разлога.

Оцена наставника:

(заиста може)

Занесеност (Rapture-Palooza 2013) је апокалиптични филм који прати судбину двоје младих Ане Кендрик и Џона Франсиса Дејлија. Ради се о апокалипси коју је предвидела Библија и према којој се на Земљи појављује антихрист. И заиста се појављује и то је Крејг Робинсон, коме се Ана много допала. Он жели да она постане његова краљица, али њој та опција уопште не долази у обзир. Зато она покушава, уз помоћ свог дечка Џона и породице, да зароби Крејга на хиљаду година, баш као што пише у Библији.

Критички осврт: Ово је једна од многих комедија које се баве апокалипсом библијских размера. И почетак је обећавао када нестају сви они које Бог спашава. Сам њихов нестанак је сјајно осмишљен. И касније има заиста добрих фора, али су неке и прастаре. Но, то је тек део проблема. Режисер Пол Мидледич је желео да направи добру комедију или макар добро зезање, веома блиско оном виђеном у „Ово је крај“ и окупио је глумачку екипу која се до тада доказала у разним комедијама и комедијицама и за које је очекивао да ће своје улоге изнети у жељеном, али и амбициозном обиму. При томе је Пол највише наде улагао у Крејга и не само да му је доделио улогу главног антагонисте, већ му је очигледно дао и највише простора, тако да је и његов лик и све пошалице које са њиме иду у пакету исцрпео до сува, што би рекли хемичари. У реду, он је антихрист, зао и развратан, али монолози и дијалози у вези са тим у неком тренутку почињу већ да оптерећују радњу и развлаче је довољно да постаје спора. И то је штета јер радња има један здрав потенцијал. Идеја да Ана и Џон започну посао са продајом сендвича у време апокалипсе и да њихов свеже изграђени штанд погоди усијани метеор прилично је симпатична. Заправо, сама радња има идеју водиљу која није лоша уопште.

Много значајније од комедије је да ли је успела иронија пошто је ово очигледно начин да сценариста Крис Матесон каже коју о религијској догми. Он то и чини у пар наврата (ако не рачунамо целу идеју која је превасходно направљена са циљем да филм буде смешан) и то није нарочито успешно. Иронија мора да буде виспренија. Поентирао је он, додуше, неке нелогичности у библији и цело то замешатељство са тим да ће бити спашени искључиво верници без обзира да ли су у овоземаљском животу били добри људи или, пак, нису, али све је то некако и бледо и маргинално, што због његовог површног сценарија, што због Полове још површније режије.

Дакле, неки потенцијал се види, али је неискоришћен због постављања у први план оног што је споредно и предвидљивости разрешења заплета. Танки специјални ефекти не поправљају значајније ситуацију. Глумци би поправили да им је дато више шансе; Крејг убедљиво доминира са фором коју рециклира на хиљаду различитих начина, Ана покушава да парира, а сви остали су подређени спашавању њене невиности. Не могу да вам обећам да ћете се забавити гледајући овај филм, али ако желите да се одморите уз баш, баш лагану комедију, овај филм може бити решење.

Едукативни моменат: Сви су на крају закључили да им није потребан нико „главни“, већ да су они сами главни, односно одговорни за свој живот. И, заиста, није потребно да вас ико води кроз живот. То можете и сами, као што свака одрасла особа и треба да ради.

Оцена наставника:

(минус)

Мој дечко се вратио (My Boyfriend’s Back 1993) је филм чији је наслов дат према једној старој песми из шездесетих година прошлог века. Иначе, песма је боља него филм. 🙂 У филму се ради о момку Ендруу Ловерију који је заљубљен у лепу Трејси Линд. Како би је освојио, осмислио је да његов најбољи пријатељ Дени Зорн одглуми оружани напад на продавницу у којој Трејси ради. Идеја је била да је Ендру спаси и буде њен херој. Баш у том тренутку прави криминалац Џо Стивенс се појавио како би заиста опљачкао радњу. Ендру је свеједно желео да буде херој и – погинуо. Но, његова смрт је била кратког века.

Критички осврт: Режисер Боб Балабан је решио да направи лагану комедију, али идеја да су сви мирно пропратили повратак Ендруа из мртвих није уопште смешна, а представља премису приче. Нису смешна ни сва друга догађања и реплике у филму. Тако да је Боб успео да оствари само оно „лагана“. Можда чак и прелагана. Заправо, имао сам осећај као да гледам филм из осамдесетих, али не зато што је лепршав (јер није), већ зато што је потпуно површан. Схватио сам да Ендруови родитељи треба мирно да прихвате васкрснуће сина, али онда, са друге стране, њихова осећања ама ич нису била уверљива; ни туга услед губитка, ни срећа или шок услед повратка. Тиме је направљен контраефекат, без обзира што је комедија у питању. Код младих Ендруових другара на то може да се зажмури, пошто су у тим годинама и емоције хаотичне и понашање чудно, али свеједно, површност напросто врца из овог филма. И то је у колизији са љубавном причом између Ендруа и Трејси која је замишљена као дубока, малтене епска. Сам крај филма је урађен управо у том маниру и он заиста није лоше решен. Са треће стране хумор, осим што није успео, повремено прелази у ону америчку „урнебесну комедију“, па тако Ендруова мајка Мери Бет Херт доноси дете које је „пронашла у супермаркету“ како би га сину послужила у тањиру са прилогом од поврћа. Наравно, дечак је жив и лиже лизалицу. Тако да је нејасно за коју врсту комедије се режисер Боб одлучио, али би можда било најбоље да није експериментисао и да се држао лагане љубавне приче, коју је одрадио кудикамо спретније него све остало. Цео филм је недефинисан и поједини његови делови веома су грубо уклопљени један у други, а рађени су са различитом дозом озбиљности.

Поруке које филм шаље су у реду и јасно ми је шта је Боб хтео, али, попут хумора, и њих је неспретно пласирао. Док се Ендру и Трејси грле на улици, пролазници добацују како то није природно, а њу вређају и пребацују јој да је љубитељка зомбија. Зомби у овом случају симболизује црнца (којих у овом филму готово да нема). Међутим, та идеја није разрађена. Нешто разрађенија је метафора која се односила на пубертет и све оно што он собом носи, посебно развој сексуалности.

Ликови су стереотипи, па је нејаки Ендру заљубљен у популарну Трејси, а која има још популарнијег дечка Метјуа Фокса. Он има најбољег ортака силеџију Филипа Симора Хофмана, а Ендру пријатеља неспретњаковића Денија. Остин Пендлтон је луди научник и тако даље и тако даље. Да зло буде веће, уз хумор који сам описао сваки лик је практично интелектуално деградиран. Глума која то прати није потпуно лоша, али није ни захтевна.

Едукативни моменат: Када су на часу разговарали о херојима, један добар ђак је рекао да се хероји не рађају већ постају. И заиста је добро научио ту лекцију. 🙂

Оцена наставника:

(не може више)

Др Фајбс се уздиже поново (Dr. Phibes Rises Again 1972) је британски хорор и наставак филма „Гнусни др Фајбс“ из 1971. Др Фајбс, кога тумачи Винсент Прајс, зли је геније руинираног лица, који обожава своју супругу Каролину Манро. Међутим, она је мртва, односно у некаквом стању између живота и смрти и он има намеру да је врати у живот. Да би у томе успео мора да оде у Египат и да тамо пронађе реку живота о којој говоре легенде и једна древна мапа. Но, за ту реку заинтересован је и Роберт Квари. У Египат долази и полиција која тражи Винсента због неколико убистава. Углавном, права гужва је настала у пустињи код планине која крије тајну вечног живота.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм и веома духовит. Када је др Фајбс васкрсао, прво што је урадио пришао је оргуљама и театрално почео да брише прашину са прашком. Свакако, прашина се за три године нахватала, али, ипак. 😀 И убиства у филму су управо таква, дијаболична и одвијају се према филозофији – зашто једноставно, кад може компликовано. 🙂 И како Винсент једе рибу преко врата (пошто су му уста за ту работу из неког разлога недоступна), непроценљива је сцена. Но, да је маштовито, заиста јесте. И ту маштовиту радњу прати ништа мање маштовита сценографија. Посебно бих истакао сцену у Египту када су људске кости несрећних пустолова наслагане на ноктима ножних прстију џиновске статуе. 🙂 Фотографија је, иначе, зачуђујуће добра.

Радња је класична авантура, са мало више мелодраме коју је готово искључиво правио Винсент у својим монолозима. Он је био сав помепзан и имам осећај да су имена његове супруге Викторије и његове помоћнице Волневије (Вали Кемп) одабрана са намером сценаристе (и режисера) Роберта Фуеста како би била погодна да их Винсент изговори што помпезније. И други ликови су прилично комични, попут Терија Томаса и Џона Кајтера, али је хумор којим су они допринели значајно приземнији. Други антагониста Роберт, пак, превише је озбиљан лик и када упоредим све ликове међусобно, имам утисак као да је свако од њих глумео у неком свом филму пошто сензибилитет који су показали уопште није уједначен.

Крај филма је поправио утисак, који иначе није лош. Филм јесте смешан у многим сегментима, али има шарма и као што већ написах, маште. Нисам гледао први део, тако да не могу да упоредим квалитет, али и да је први део био значајније бољи (а верујем да је био ту негде), и овај је сасвим у реду и поред рупа и рупица (археолози истражују кости пустолова као да су у питању фосили, а Роберт је без икаквог разлога чекао три године да би предузео експедицију баш када се Винсент пробудио, те тако добио конкурента итд).

Едукативни моменат: Две ствари се морају признати др Фајбсу. Једна је да је заиста много труда уложио у сваки свој изум (иако су намењени злим стварима), а друга је да је користио сазнања из макар две области; технике и историје. И на крају је остварио свој циљ. Изгледи да ћемо остварити циљ повећавају се што више труда уложимо и у што се више области разумемо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Господар прстенова: Две куле (The Lord of the Rings: The Two Towers 2002) је други део саге базиран на истоименом роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон и његов савезник Саруман (Кристофер Ли) покушавају да униште градове људи и шаљу огромну војску орка да то спроведе у дело. Међутим, људи, предвођени Арагорном (Виго Мортенсен), те уз помоћ својих савезника вилењака, успевају да одоле нападу. У исто време, Сарумана нападају дрволика бића и успевају да га потисну у његову кулу. Но, тиме се рат не завршава, те и даље све зависи од малог хобита Фрода (Елајџа Вуд) и његовог пријатеља Сема (Шон Астин) који су се отиснули на опасно путовање како би прстен моћи Саурона уништили заувек и тако победили зликовца.

Критички осврт: Овом делу замерам понављање мотива. У прошлом наставку су мислили да је Ијан Макелен страдао, а сада су мислили да је страдао Виго. Шон Бин, односно Боромир је заиста страдао у првом делу, да би га сада заменио брат који се слично и зове – Фарамир (Дејвид Венам) и има сличне карактерне особине и мотиве. Позиције ликова су при томе једнаке и ништа се суштински није променило, ако не рачунамо да је чаробњак Гандалф сада бео, а био је сив. Ах, да, ни то није суштинска промена. 🙂

Рат се закувава и једна фина битка је приказана, али се велико финале тек очекује. Средњи део саге по дефиницији мора да има најслабију причу јер ту она нити почиње, нити се завршава, па све мора остати недоречено, али довољно врело. Задатак за режисера није лак, признајем, али он свеједно мора да направи неки квалитет и, ако је могуће, унесе неку новину. И Питер Џексон се у том смислу и потрудио и то се види. Једна од новина је љубавни троугао. У иначе замршену Ромео (Виго) – Јулија (Лив Тајлер) варијанту је улетела лепушкаста Миранда Ото, некако као „скројена“ за времешног, али духом и телом млађаног Вига. Она је боља ратница него куварица, тако да она и фасцинира вештином и храброшћу и прави луцкасте ситуације са својим несрећним чорбуљаком, те је сва прилика да ће Вига очарати.

И овога пута је прича била на довољној висини, а глумци су све то добро испратили. Бред Дуриф је одлично дочарао гнусног типа. Лако је у оваквој саги глумети јунака или отелотворење зла, али за овакву улогу заиста се треба много потрудити. Продукција и специјални ефекти су и даље такви да су у овом поджанру поставили стандард за све наредне филмаџије који држе до квалитета.

Едукативни моменат: Двојица симпатичних хобита Доминик Монахан и Били Бојд су се нервирали зато што су Енти (људи-дрвеће) јако дуго разговарали о теми која је горућа. Дрво им је објаснило да треба много времена да би се било шта рекло на староентском, а они неће да изговарају ништа што није вредно да се дуго изговара. 🙂 Веома лепо речено, а истина јесте да некада чак и актуелне теме захтевају много разговора јер није добро ни неке одлуке доносити напречац.

Оцена наставника:

(мало блеђа)

Тор: Рагнарок (Thor: Ragnarok 2017) је трећи наставак филмова о суперхероју Тору (Крис Хемсворт). Торов отац Один (Ентони Хопкинс) умире и тај догађај ослобађа злу Торову старију сестру Кејт Бланчет из заточеништва где ју је отац и послао. Њена моћ је застрашујућа, али је Тор ипак одлучио да јој се супротстави. Но, пре тога мора и сам да се ослободи из заточеништва у које је запао код ексцентричног господара Џефа Голдблума.

Критички осврт: Претпостављам да су се ауторима саге о Тору допала оба наставка „Чувара галаксије“ јер је овај наставак Тора према сензибилитету веома близак овим филмовима. Ја то поздрављам јер обожавам „Чуваре“. И овај филм ми се такође баш, баш допао. Радња је добра, маштовита и динамична и у доброј мери одступа од класике за овај поджанр. У ствари, ово је, можда, најбољи део од свих који се баве Тором.

Едукативни моменат: Тор је покушао да спаси свој родни Асгард и морао је да схвати да не треба да спашава грађевине. Највредније што треба у том граду спасити су – људи. Људи чине један град, колектив на послу, групу пријатеља, породицу. Уз добре људе биће вам лепо било где да се налазите.

Оцена наставника:

(бљештава)

Облик воде (The Shape of Water 2017) је прича о немој девојци Сали Хокинс која ради у научном институту у Балтимору као чистачица. Њен живот се мења када научници (и војска) доводе необично амфибијско биће (тумачи га Даг Џоунс) у институт. Она врло брзо схвата да је биће интелигентно и способно да воли. Ускоро ће биће заволети њу, а и она њега.

Критички осврт: Прича је практично проширена верзија кратког филма „Простор између нас“ из 2015; поставка је готово једнака, као и улога главне хероине, у овом случају Сали. Разлика је у томе што је кратки филм футуристички, а овај се дешава у периоду шездесетих година прошлог века који режисер и сценариста Гиљермо дел Торо на известан начин пародира, пре свега кроз лик Мајкла Шенона.

Фотографија је одлична и живописна. То је први утисак, али и други, ништа мање значајан је тај што иако је филм амерички, према сензибилитету и аутентичности ликова више одговара шпанском филму и у некој мери француском, али свакако европском, што и није чудно с обзиром на то ко је режисер. Оно што дефинитивно признајем режисеру је да је ни од чега направио причу. Јесте та прича предвидљива у готово свакој сцени, али је лепа и нежна, а није патетична. Још бих похвалио све глумце који су сјајни.

Едукативни моменат: Мајкл је погрешио што је омаловажио Сали и њену другарицу Октејвију Спенсер као чистачице, те није поверовао да су оне могле да предузму мисију спашавања амфибијског човека. Никада не омаловажајте некога, без обзира на његов положај или било коју другу карактеристику јер никада не можете знати колико и шта тај неко може да уради. Некада чак и за вас.

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

(са минусом)

Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2 2011) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

(финална)

Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

(и то лоша једна)

Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумила је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

(поклоњена јер је реална тројка)

Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

(заиста може)

Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда Хичкока. Типи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

(није баш чиста и иде на четири)

Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

(поклоњена јер је ово ипак више за три)

Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

(стабилна)

30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

(минус)

Лако Је Критиковати 80

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Васкрснуће мумије (The Mummy Resurrected 2014) је још један у низу америчких филмова чија је тема египатска мумија која се, након много векова, враћа у живот. На ову мумију наилази група научница, предвођених оцем једне од њих.

Критички осврт: Филм уопште не личи на авантуру или хорор, већ на неку испразну америчку сапуницу. За ову прилику унајмљена је гомила лепих „глумица“, тако да је „сапуњави“ утисак потпун. Доприносе и дијалози који су приземни и досадни. И, напросто, врцају од општих места.

Продукција није потпуно лоша, али специјалних ефеката, и оно мало што је било, далеко је од импресивног. Неки моменти су нелогични. Човек себи реже вене кључевима као да то ради скалпелом. Можда и значајнији проблем је што су поступци ликова нелогични, а емоције су неуверљиве. Радње овде нема уопште јер се све време вијају по гробници и са мумијом. Ако бисмо то назвали радњом, она је обична, неинвентивна и досадна. Филм, заиста, није ни помена вредан. Дакле, то што сам исписао о филму неколико реченица највећи је могући комплимент који може да добије.

Едукативни моменат: Девојке нису унајмиле лиценцираног водича, већ су прихватиле услуге илегалних радника, па их је снашла велика невоља. Лиценце, односно дозволе за рад, у свакој земљи и за сваки посао постоје са разлогом. Баш као и свака друга документација (ма колико год нас она замарала) и пре склапања било каквог посла треба је проверити.

Оцена наставника:

(уз губљење времена)

Пирати са Кариба: Шкриња мртвог човека (Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest 2006) је други наставак саге о пиратима са Кариба. Овог пута капетан гусарског брода Џони Деп заинтересован је за кључ од шкриње у којој се налази срце Летећег Холанђанина. Ова утвара из морнарских прича у филму заиста постоји и заинтересована је за Џонија, односно његову душу. Судбина људи који постану део посаде Холанђанина није нимало светла, те Џони жели по сваку цену да је избегне. Он зна да ако се домогне срца, окренуће ситуацију у своју корист. Међутим, за тај вредни орган заинтересован је и бескрупулозни лорд Том Холандер. Он шаље Орланда Блума да се домогне Џоновог посебног компаса који може да пронађе оно што неко жели највише од свега. Да би натерао Орланда да обави мисију, хапси његову љубљену Киру Најтли, али њен отац Џонатан Прајс успева да је ослободи. Сада су сви на мору у вратоломној авантури где свако има свој циљ.

Критички осврт: Попут првог наставка и овај је сјајан; динамичан, забаван, маштовит, са сјајним глумцима и одличним специјалним ефектима. Прича је добра и допада ми се што су баш искоришћене познате легенде у вези са морем, попут чудовишта Кракена, што свему даје шмек какав и треба да има један овакав филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Џони Деп је направио погодбу са Билом Најтом коју није желео, односно могао да испуни. И онда се нашао у великом проблему, да би га, на крају филма, чак појело гадно чудовиште. Немојте правити такве погодбе за које знате да нећете моћи да их испуните јер су проблеми, у том случају, неизбежни. Неће вас појести чудовиште, али ће вас појести брига како их решити. 🙂

Оцена наставника:

(додуше, са мајушним минусом)

Пирати са Кариба: На крају света (Pirates of the Caribbean: At World’s End 2007) је наставак претходног филма. Џони Деп је заробљен на оном свету, пошто га је појео Кракен. Чланови његове посаде, као и Орландо Блум, Кира Најтли, Наоми Харис и Џефри Раш, кога је Наоми васкрсла, кренули су на крај света, како би стигли у свет мртвих и спасили га. Они су у тој мисији успели, али то је био тек почетак њихове авантуре, пошто лорд Том Холандер жели да уништи све гусаре. Зато се окупља деветоро капетана гусарских бродова на тзв. Братском суду како би одлучили како да се изборе са овом претњом. Имају неколико опција, па чак и да призову богињу Калипсо, коју је овај суд, некада давно, заробио. Но, Џони има другачије планове.

Критички осврт: Не могу да кажем да овај наставак не заостаје много за претходним, пошто то не би била истина. Прича је за више од неколико нијанси блеђа него претходна, мада јој авантуре и акције, али и добрих фора не недостаје. Додуше, пркосили су свим могућим законима физике у борбама, али добро. 🙂 Више ми сметају рупе у причи.

Наставак је довољно динамичан, забаван, крцат превратима и новим моментима, некада исфорсираним јер поступци ликова нису увек најјаснији. На пример, пропустио сам део када је Том Холандер превише помирљиво прихватио пораз, односно нејасно ми је зашто је то тако учинио. То су те рупе у причи које у мањој или већој мери кваре утисак. Као и сам крај, који је тек покушај да буде другачији, а у ствари је опште место, превише предвидљив и за нијансу више мелодраматичан.

Овом наставку могу да замерим и што није донео ништа ново у односу на претходни, осим богиње Калипсо, која се и није показала као богзна каква атракција, а прича у вези са њом је сувише предвидљива. И филм је у неким деловима развучен више него што је заиста било потребно.

Едукативни моменат: Када су бирали гусарског краља, сваки од капетана је номиновао себе јер је сваки од њих био себичан. Једини који то није урадио је Џони. И тиме је показао да је мудрији јер је и једини остварио свој циљ. Себичност није одраз мудрости, нити ће људи увек удовољавати себичњацима када их, већ, процене какви су заиста.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Хари Потер и ватрени пехар (Harry Potter and the Goblet of Fire 2005) је четврти наставак саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф и који похађа чаробњачку школу Хогвортс. У тој школи организован је трочаробњачки турнир у коме учествују још две школе; Бобатонс из Француске и Дурмстранг, која је негде у североисточној Европи. Из сваке школе бира се по један одважан чаробњак који ће представљати своју школу на турниру. У име Хогвортса изабран је Роберт Патинсон, али уз њега и Хари Потер. Проблем је у томе што се Хари није кандидовао, а и, према правилима, нема довољно година за такву врсту такмичења. Његови наставници подозревају да су ту ситуацију наместиле мрачне силе, али, свеједно, дозвољавају да Хари учествује надајући се да ће их то довести до онога ко је све то замесио.

Критички осврт: Лавиринт, као финални и „најстрашнији“ задатак, био је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни ја шта, а добио травицу која гута чаробњаке. Такође, у филму има општих места, као када се Хари, ипак, појављује након што је, заједно са змајем, пао у понор. И глумци драме више него што је реално потребно, а и емоције су претеране. Но, и поред тога, филм је сјајан, баш као и сваки други део о Харију Потеру, пре свега због одличне приче, маште, шарма и специјалних ефеката.

Едукативни моменат: Хари Потер и Роберт показали су шта значи фер надметање. Један другом су открили значајне информације које су обојици помогле и изједначиле шансе. И није важно ко ће победити јер је већ такав однос права победа сваког од њих.

Оцена наставника:

(плус и плус)

Хари Потер и реликвије смрти: први део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1 2010) је претпоследњи филм серијала о чувеном чаробњаку. Мрачни лорд, кога тумачи Рејф Фајнс, завладао је светом чаробњака и он и његови следбеници прогањају све оне који им нису по вољи. Хари Потер је главна мета, па мора да бежи, али, истовремено, са својим пријатељима Емом Вотсон и Рупертом Гринтом креће у мисију да дохака злом владару.

Критички осврт: Режисер Дејвид Јатс је желео две ствари: да пролонгира кулминацију, односно остави је за део други и да поради на личној драми ликова. И успео је у оба, али је зато растегао причу до граница пуцања. Но, прича је и даље у реду, мада не врца претерано ни од маште, ни од акције и авантуре, а радња је сведена на тражење делића душе злог лорда. Сама идеја како је расцепкао своју душу, те на тај начин себе заштитио, није лоша.

Занимљиво је гледати еволуцију прича о Харију Потеру. Како је одрастао, филмови су постајали све мање дечји, а све више озбиљнији и мрачнији, док је зли лорд постајао све присутнији, да би у овом делу био апсолутно доминантан. Углавном, рекао бих да је у овом филму много више од саме приче значајна та атмосфера која је завладала чаробњачким светом, распоред и однос снага, као и идеали или идеологија који су водиље ликова. И због тога, према својој озбиљности, овај филм превазилази све раније наставке.

Едукативни моменат: Веома је било видно да су Џејсон Ајзак и његов филмски син Том Фелтон на смрт преплашени у друштву свог мрачног господара и да им све што се дешава нимало не прија. Постоји изрека која каже да је баба дала динар да уђе у коло, а онда даје два да из њега изађе. Веома је важно проценити у шта се упуштамо, да не бисмо плаћали много скупљу цену изласка.

Оцена наставника:

(у ствари, између четири и пет)

Мачје око (Cat’s Eye 1985) је омнибус од три приче које је написао Стивен Кинг. Све три приче прате авантуре мачка који је, бежећи од пса, улетео у камион за испоруку и завршио у Њујорку, а потом и у другим градовима.

Критички осврт: Не могу да кажем која је прича најбоља јер свака је необична и има неки свој квалитет. Прва има скроз занимљиву идеју, друга је веома узбудљива и напета, а у трећој доминира преслатко и маштовито замишљено чудовиштанце. Спој све три приче је мачак који сасвим случајно долази на дестинацију где је потребан, што је генијално осмишљено. У једном истом филму са крими прича прелазимо на бајковиту дечју и то се сасвим уклопило, што је, заиста, мајсторство.

Добра је фора када у првој причи Џејмс Вудс гледа ТВ и филм „Мртва зона“ и каже како ништа не разуме тај филм и чуди се ко уопште пише такве глупости. Сценарио и за овај и за други филм написао је Стивен. 🙂 Човек уме да се шали на свој рачун. И уме да прави приче и није разочарао ни овај пут. Уз добру режију и одличну глуму, ово је одличан филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: Главни глумац у овом филму припада раси египатских мау мачака. О њој и другим расама можете више научити на овом линку.

Оцена наставника:

(свакако)

Братство (The Brotherhood 2001) је први наставак у саги о крволочним братствима која се успостављају на америчким колеџима. Самјуел Пејџ је момак који је добио стипендију као спортиста на колеџу и који нема високо мишљење о братствима, али га је Бредли Стрикер, вођа једног од њих, свеједно врбовао. Самјуел ће открити да је његов анимозитет у овом случају оправдан јер су момци из тог братства листом – вампири.

Критички осврт: Што се хорор прича са братствима и сестринствима на колеџима тиче, оне свакако нису новина. Уосталом, колико сам разумео, такве дружбе имају неке своје иницијације, чак ритуале, а и тајне које млади деле међу собом. Потпуно су погодне за овакву врсту страшних прича, па је логично да ће бити експлоатисане. Само су у питању варијације; некада су чланови братства или сестринства демони, некад вештице, а у овом случају вампири. Но, идеја оригинална није, а конкретно ни њена реализација. Радња је сасвим и класична и очекивана, са крајем који не може бити глупљи. Прича више личи на неку сапуницу са покушајем мистерије.

Обично су у јефтиним хорорима заступљене лепе и згодне цице које добро вриште. Ово је такав (јефтин) тип хорора, али са том разликом што су овде набилдовани момци који лоше глуме. 🙂 Дакле, постоји геј сензибилитет, мада пре у алузијама него у експлицитним односима и ликови су, наводно, оријентисани ка нежнијем полу. И потпуни су стереотипи. Продукција је, јасно, прилично слаба. Специјални ефекти су сведени на мрдање камером и кечапом наместо крви.

Дијалози су потпуно приземни, а при томе и досадни. Углавном се једна мисао врти у више реченица и неколико минута. Најсмешније је када је Самјуел декламовао патетичну причу о свом несрећном одрастању, што је пропраћено врло прикладном музиком.

Едукативни моменат: Овај филм је покушао да поентира да се стереотипи стварају на реалним основама и да момци који личе на „гикове“ и оне који личе на спортске стипендисте на колеџу, најчешће то и јесу. И јасно је да се стереотипи праве на основу онога што је виђено, то нико не спори. Но, поента је у томе да стереотипи не важе за све људе и да ће увек бити не мали број изузетака, те због њих и треба да се боримо против предрасуда.

Оцена наставника:

(безвредна, као и цео филм)

Побуна (Revolt 2017) је амерички филм који се дешава негде у Африци у ратом захваћеном поднебљу. Рат се води између људи и напредних машина и у њему учествује војска САД. Један од америчких војника је и Ли Пејс, који се онесвестио током једне борбе. Пробудио се у затвору са мањим повредама и амнезијом. Он не зна ко је и шта му се десило, али га то не спречава да, заједно са лекарком Беренис Марло, настави борбу.

Критички осврт: Након врло ефектног почетка (и што се сцене и што се специјалних ефеката тиче) креће потпуно глупава нарација. Американци су мајстори да приземље филм, али, свеукупно гледајући, режисер Џо Мијале није урадио лош посао. Није урадио он ништа епохално; више је ишао на сигурне, већ опробане варијанте. Но, немојте ме погрешно схватити јер режија је далеко од перфектне, тако да пропуста има, а и патетике и то, нажалост, обилато. Сценографија је пресмешна. У разрушеном граду беспрекорно окречени зидови готово су геометријски правилно срушени, са гомилом камења наоколо (и само камења јер у кућама, осим зидова, ничег, очигледно, није било).

Ли се страсно трудио да покаже колико су му бицепси нарасли, али је, обрнуто пропорционално, глумачко умеће значајно опало. 🙂 Но, добро, бар зна да се бије, а за филм овог типа то је сасвим довољна вештина. Беренис то умеће има мање изражено, а и туче у којима она учествује сувише су погодне за њу и то толико да не може да изгуби. Кад написах „филм овог типа“, мислио сам на ратни СФ са темом ванземаљских освајача. Ови су налик на трансформерсе који се не трансформишу, већ имају тикове попут какве животиње или „Ејлијена“ (утицај ове саге је више него очигледан у више од пар сцена), што је чудно с обзиром на то да су роботи.

Прича је потпуно обична, много пута виђена и нити је донела ишта ново, нити је унапредила поджанр у било ком смислу. Радње заиста нема. Све време Ли и Беренис или упадају у заседе махнитих црнаца или беже од квазитрансформерса. И то је мање-више то. У другом полувремену има и сегмената из „Линије хоризонта“, али то значајно није побољшало причу. Пошто филм није узбудљив, иако је то била Џоова намера, композитор Бер Макрири је то покушао да постигне музиком. И то је био један слабашан покушај. 🙂 Финални обрачун донекле поправља утисак. И у прилог филму још могу да кажем да су специјални ефекти пристојни.

Едукативни моменат: Без обзира са којим афричким народом се сусрео, Ли је знао њихов језик. Додуше, то му је омогућила ванземаљска технологија, али, свеједно, комуникација је била ефикаснија и могао је да разуме све шта су причали, што му је давало предност у борби. Ми не морамо да се боримо, а тешко да ћемо имати помоћ ванземаљаца, но, свакако, треба да уложимо сопствене напоре и да учимо стране језике – баш зато што ће нам бити лакше да комуницирамо са другим народима и што ћемо бити у предности где год да одемо.

Оцена наставника:

(бледуњава)

Простор између нас (The Space Between Us 2015) је холандски краткометражни филм на енглеском језику. Радња се дешава у будућности која је потпуно загађена. Кисеоника више нема у атмосфери и људи су одлучили да дишу под водом. Да би то могли, морају да узму шкрге од сирена. Једну сирену под именом Адам су заробили, али Јулија, девојка која чисти, не жели да ово дивно биће настрада.

Критички осврт: Идеја за филм је свежа и занимљива (ако занемаримо да кисеоник у атмосфери има утицаја на растворен кисеоник у води), али реализација је више него класична и отрежњујућа. Сукоб себичних људи и других, па и напредних врста, чест је мотив, као и емпатија девојке према згодном ванземаљцу. Иначе, прилично је добро урађена маска за сирену. Град у коме сирена живи, већ је виђен у „Амбису“. Јулија свакако не би могла да стигне жива до њега, као што је у филму приказано, пошто би је притисак здробио. Углавном, лепа идеја, одлична маска и солидна сценографија и све то упропашћено причом која је лишена сваке инвентивности.

Едукативни моменат: Кисеоника за дисање ће бити, али сам квалитет ваздуха је већ у данашње време смањен због загађивања. Ако не желимо да нам обавезан додатак буде боца с кисеоником или да тражимо шкрге које ћемо уградити, као у овом филму, треба да заштитимо и унапредимо животну средину.

Оцена наставника:

(нажалост)

Мегаум: Дугме пропасти (Megamind: The Button of Doom 2011) је краткометражни цртани наставак сјајног „Мегаума“ из 2010. Пошто више није зликовац, Мегаум је одлучио да распрода све своје зле изуме и обуче одело суперхероја које је сам дизајнирао. Међутим, то се испоставља као јако лоша идеја.

Критички осврт: Мегаум је, заиста, сјајан цртаћ. За свега нешто више од десет минута успео је да донесе много хумора, узбуђења, акције, свежих идеја… Одлична прича је испричана и са сјајним поукама.

Едукативни моменат: Мегаум је зажалио што није направио каталог својих злих изума јер није могао да се сети шта је све направио. Увек је добро да имамо неку врсту списка, табеле, каталога или било каквог записа о ономе што радимо.

Оцена наставника:

(наравно)

Лако Је Критиковати 33

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Клинци шпијуни 3 Де: Игра је готова (Spy Kids 3-D: Game Over 2003) је трећи наставак авантура клинаца који раде као тајни агенти. Дарил Сабара је био одустао од каријере шпијуна, те је радио као приватни детектив, а како би купио најновију видео-игру. Међутим, испоставило се да је та игра веома опасна и да њен творац Силвестер Сталоне има опаки план да опседне ум сваког детета које буде играло. Једини који га у томе може спречити је управо Дарил.

Критички осврт: Обитавање у сајбер простору где вребају многе опасности многоструко је виђено по разноразним филмовима. Овај филм је неуспео покушај да буде лепршав, а у ствари је испразан, толико сведен и поједностављен, да је површан. Некако ми изгледа као да га је режирало мало (али баш, баш мало) дете. И јесте намењен деци, али је потценио своју публику.

Поруке које шаље су, најблаже речено, чудне. Рецимо, Рикардо Монталбан саветује унука да се не заљубљује у игри (озбиљним и узвишеним гласом, па поука пре постиже контраефекат). Рикардо је, иначе, наводно парализован већ тридесет година и зато су му руке, срце и мозак два пута јачи но у „обичних“ људи?!? Уопште не знам шта да мислим о овоме. И разговори су такви – чудни. Поједини без очигледне или можда икакве поенте. Уз све то, филм болује од стереотипа, те се девојчица у игрици позива на своју – интуицију, а дечаци на снагу, памет и смиреност. 🙂 Испоставља се да ван игрице ти дечаци немају те особине, а то видимо искључиво на основу њиховог изгледа. Шта рећи? 🙂 Иначе, деца у овом филму слабо глуме. Неуверљиви су и не много бољи од аматера на школској приредби. Мотиви ликова су сасвим нејасни, посебно главног негативца Силвестера Сталонеа. Он у игрици вуче неке потезе чији ми је смисао промакао. А уз то иде и потпуно бесмислено објашњење да ако Рикардо покуша да се освети Сталонеу доћи ће до тога да се овај ослободи јер је „толико“ моћан.

Крај је неочекивано глуп, без икакве логике и смисла. Сви нешто долећу са ципелама на млазни погон (осим Стива Бусемија који долеће на џиновској свињи са крилима), Антонио Бандерас уништава своје животно дело без икаквог разлога, а Алекса Вега, иако је уделила последње виртуелне наочаре, ипак има још једне само сцену касније. И боре се против мајмуноликих, попут небодера џиновских, металних робота голим песницама (при чему свуда наоколо падају огромни шрафови и не изазивају никакву штету), а каубој Бил Панкстон жигоше једног од њих, на шта овај вришти од бола… Заиста неизрециве небулозе. 🙂 Сам крај поправља утисак, али тек за коју нијансу.

Специјални ефекти су такви да сам имао утисак да гледам неку емисију за децу на ТВ-у. Неке цаке јесу симпатичне, попут девојчице која лети уз помоћ кикица као пропелера. Има још занимљивих решења и то унутар саме игрице, која је микс класичних видео-игара (борбе робота, трке болида и сличних, какве већ очекујемо).

Едукативни моменат: Сталоне је свој план фокусирао на децу јер је схватио да ће тако да загосподари будућношћу. Деца јесу наша будућност и надам се да ће то схватити и они који то треба да схвате у нашој Србији. Додуше, не да би правили паклене планове попут Сталонеа, већ да би више уложили у образовни систем.

Оцена наставника:

(може и један)

Мала Сирена (The Little Mermaid 1989) је Дизнијев цртани филм инспирисан истоименом Андерсеновом бајком. Аријел је најмлађа кћерка морског краља Тритона и веома је својеглава. И поред строге очеве забране да излази на површину, она је то ипак учинила. Тамо је видела принца, кога је и спасила, када је, услед бродолома, упао у море. Сирена се заљубила и наново је прекршила очеву забрану, те се обратила за помоћ злој вештици Урсули. Префригана Урсула видела је шансу да се докопа престола и испунила је жељу Аријел да буде људско биће, али уз (пре)високу цену.

Критички осврт: У филму има много оног инфантилног хумора са саплитањем и препадањем од сопственог лика, тако да филм, ваљда, буде прилагођен најмлађима. Но, без обзира на узраст, преферирам виспренији хумор. И има и тога, не могу да кажем (када, рецимо, Урсула узима ствари у своје тентакуле или када Тритон говори Аријел да мора да следи његова правила док год живи под његовим океаном 🙂 ).

Дизнијев студио не само што је модернизовао Малу Сирену, већ је и рационализовао причу о њој, дајући чаробници сасвим приземне мотиве. У бајци, она одузима сирени способност говора из езотеричних и метафоричних разлога, а овде је била битна пука амбиција за влашћу. Но, све у свему, причица је сасвим у реду, анимација солидна, а има и много добре музике. Посебно бих издвојио „Под морем“ (Under the Sea) и „Пољуби девојку“ (Kiss the Girl).

Едукативни моменат: Мала Сирена се нашла пред тешком одлуком; ако прихвати да буде људско биће, неће моћи више да буде са оцем и сестрама, а ако остане сирена, неће моћи да буде са својим принцем. Како пролазимо неке фазе у животу и губимо детињство, девојаштво или момаштво, на пример, свакако иза себе остављамо ствари које ће нам недостајати, али добијамо неке друге квалитете.

Оцена наставника:

(и то – четворкица – дакле, деминутив)

Оз, велики и моћни (Oz the Great and Powerful 2013) је прича о чаробњаку из Оза. Почиње у Канзасу, 1905, где је чаробњак, заправо, вашарски преварант и заводник. Док је бежао од љубоморног мужа у свом балону, захватио га је тотнадо који га је одвео у чудесну земљу. Тамошњи мештани, а пре свих добра вештица Мила Кунис, са радошћу су га дочекали јер је пророчанство говорило да ће их његова магија спасити од зле вештице. Проблем је у томе што виспрени чаробњак ту магију не поседује.

Критички осврт: Аутори сценарија мудро су избегли да испричају још једну филмску причу о чаробњаку из Оза и тако највероватније изгубе битку од моћно направљеног филма из 1939. Тако да су направили преднаставак, односно причу из угла чаробњака из Оза, што заиста није лоша идеја. Уз то, чаробњака тумачи Џејмс Франко, који, иако контроверзан као личност, заиста је добар као глумац. Урадили су исто као и у оригиналној филмској причи о чаробњаку из Оза – боју су увели тек када је Џејмс стигао у чаробну земљу. Иако предвидљиво, ипак је згодна цака. И да поменем да су специјални ефекти заиста добри, баш као и фотографија.

Сама прича је фина и посебно ми се допада како су градили лик вештице коју тумачи Мила. Трудили су се да буду доследни и да преднаставак објасни ону праву причу, мада пропуста има, па се тако црвене ципеле (које касније Дороти узима од вештице) овде не појављују.

Едукативни моменат: Све оно што није могао да уради у стварном свету, Џејмс је урадио у свету маште. Машта нас чини свемоћним, даје нам моћи какве немамо, али и храброст и креативност, који су нам увек потребни.

Оцена наставника:

(на четири)

Велики проблем у малој Кини (Big Trouble in Little China 1986) је филм о кинеском злодуху Џејмсу Хонгу који обитава у америчкој кинеској четврти (тачније у подземљу тог кварта). Возач камиона Курт Расел запутио се на аеродром, како би са пријатељем дочекао његову вереницу. Међутим, на аеродрому ју је отела кинеска мафија и њих двојица су одличила да је спасу. Уместо њих, из јавне куће су је, овог пута, отели чаробњаци у служби злог Џејмса. Злодухове намере су биле да се ожени девојком, како би добио тело и завладао свемиром.

Критички осврт: Филм је дефинитивно наиван, чак и када се боре две уличне банде у кинеској четврти. Најпре су пуцали једни на друге, а онда су наједном прешли на „шакетање“, само зато да бисмо мало видели демонстрацију борилачких вештина (јер други и било какав логичан разлог не постоји). Зачуђујуће, али ми управо тај део борбе, у коме су Кинези доказани мајстори, није био убедљив. Баш као ни глума. 🙂 Курт Расел увек глуми исто из филма у филм и на то нас је навикао. Међутим, и Ким Катрал је била запањујуће лоша, а ни остали баш нису били на висини задатка.

Дијалози су нефокусирани, а добар део разговора је непотребан. Касније, дијалог није толико ни битан јер акценат је на акцији које дефинитивно има и која баш држи пажњу. Филм сигурно није досадан, а прилично је врцав и има онај неодољиви шмек осамдесетих. Рецимо, око „страшних“ статуа у храму, где треба да се одржи венчање, постављене су неонке, као у каквој дискотеци. 🙂 Таквих сулудих детаља има заиста много. Уз то, филм је заиста маштовит и тиме је надокнадио танани заплет и још тананију радњу, која прилично подсећа на ону из филмова о Индијани Џоунсу (само што је значајније сведенија).

Сама идеја није лоша – да се кинеска митолошка прича (или макар наводно митолошка) смести у кинеску четврт. Ипак, реализација је трапаво одрађена, мада опет за неколико нијанси боље у односу на друга „остварења“ режисера Џона Карпентера.

Едукативни моменат: Након што је обавио мисију и уништио злодуха, добри чаробњак Виктор Вонг отишао је на одмор. И то је добра одлука. Лепо је када је човек вредан и радан и треба то да буде, али је и одмор потребан и веома је значајно практиковати га.

Оцена наставника:

(али на три)

Скакач (Jumper 2008) је научно фантастични филм о момку Хејдену Кристенсену који има моћ да се телепортује на које год место пожели на свету. Своју моћ открио је случајно, када је имао петнаест година, и врло брзо је схватио да може да буде богат и да себи приушти многа задовољства. Након осам година сазнао је још две ствари. Најпре да није једини који такву моћ има, а друга је да људе као што је он лове и убијају тзв. Паладини, које предводи Самјуел Л. Џексон.

Критички осврт: Поставка филма је класична да класичнија бити не може. Он има натприродну моћ и открива да није једини и да људе попут њега прогања и убија група која је религиозна и која своју активност спроводи још од средњег века. Такође, радња је прилично предвидљива и било је јасно да ће лоши момци да отму Рејчел Билсон како би се докопали Хејдена. Но оно што не покрива идеја и оригиналност, покрива акција која уопште није лоша. Филм је зато узбудљив и динамичан, речју – забаван. И то је то. Крај је мало без везе, када се напокон открило какве везе Хејденова мајка Дајана Лејн има са целом причом. Ништа нарочито спектакуларно, иако је, ваљда, требало да буде шокантно. Тада се у улози полусестре појављује и Кристен Стјуарт и на срећу глуматала је ни цео минут, али што се мене тиче, није морала ни толико. Толико. 🙂

Едукативни моменат: Ми немамо моћ да се телепортујемо тамо где желимо, али треба искористити и сваки овоземаљски начин да се негде путује. Јер то јесте право богатство.

Оцена наставника:

(веома, веома блага)

Гвоздени човек (Iron Man 2008) је прича о томе како је размажени богаташ, кога глуми Роберт Дауни Млађи, постао суперхерој. Он је био власник компаније која се бави производњом технолошки напредног оружја. Једном приликом, на демонстрацији разорних пројектила, терористи су успели да га отму. Наредили су му да направи такав исти пројектил за њих, али је он, наместо тога, направио оклоп који му је омогућио да побегне. Ово искуство га је натерало да промисли о ономе чиме се бави и зато је одлучио да прекине да производи оружје. То, ипак, није по вољи других главешина његове фирме и они су наставили да продају оружје, овог пута илегално снабдевајући терористе. Зато Роберт себи задаје мисију да уништи оружје које је претња по мир у свету.

Критички осврт: Специјални ефекти и глума су одлични. Ово потоње не чуди, с обзиром која имена се појављују у виђенијим улогама. Ликови су прилично конзистентни и допада ми се што се Роберт Дауни Млађи није потпуно променио након искуства са терористима, односно није променио свој темперамент, већ тек неке ставове. И то причу чини реалнијом.

Иако прича није толико лоша и чак је у извесној мери животна јер приказује лоша дешавања у свету (која нам страна нису), није растерећена општих места, попут светлосног снопа ка небу (Амери га, напросто, обожавају, чак и када нема никаквог разлога да га буде, као у овом случају) и величанственог одевања суперјунака. Једина је разлика што је опрема овог суперхероја компликованија и роботизована, па је њено навлачење заиста грандиозно. Уз то, предвидљивих момената има и од почетка је јасно као дан да Робертов близак сарадник Џеф Бриџиз нешто опасно петља. И да напоменем да су неки делови сувише наивни. Рецимо, терористи данима не виде очигледно – да Роберт не прави пројектил, а Џеф олако пушта Гвинет Палтроу да оде са тајним информацијама из канцеларије. Са друге стране, псеудороманса између Гвинет и Роберта урађена је баш добро, другачије у односу на друге (сличне) филмове и без превише патетике.

Сцене борбе нису нарочито фасцинантне и све у свему, једна осредња суперхеројштина.

Едукативни моменат: Гвоздени човек је успео да се спасе од терориста користећи знање које они немају. И у мање опасним ситуацијама знање и вештине, које други немају, могу да нам обезбеде многе погодности. Зато стално треба учити и радити на себи.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Гвоздени човек 2 (Iron Man 2 2010) је наставак претходног филма. Роберту Даунију Млађем влада САД покушава да узме оклоп, сматрајући да такво оружје не може бити приватно власништво. Највећи заговорник ове иницијативе је Робертов ривал у производњи оружја Сем Роквел. Он ослобађа из затвора руског физичара Микија Рорка како би овај направио довољно моћно оружје да парира Робертовом. Мики је опасан играч кога покреће освета и испоставља се да је ван сваке контроле. Једини који може да га заустави је сам Роберт, уз помоћ војног официра Дона Чидла.

Критички осврт: Некако ми се чинило да радња нема фокус јер толико тога се дешавало (Роберт умире због последица коришћења одела, Гвинет Палтроу постаје директорка, појављује се мистериозна помоћница Скарлет Џохансон, као и разне интересне стране са неким својим тајнама итд), али се на крају све искристалисало и претворило у спектакл са све ватрометом. 🙂 Наново има предвидљивих момената и било је више него очекивано да ће на снимку Робертовог оца бити и порука упућена њему. Али такође има добре глуме, динамичне приче и сјајних специјалних ефеката. Овај филм није помакао Ајронмена са тачке на коју га је довео претходни (тим пре што се још увек развој суперхероја није завршио, како то обично бива у првом делу, а да би следећи наставци били посвећени искључиво акцији и борби против зликоваца), али га није ни деградирао.

Највећа замерка филму је што је зликовац тек варијанта претходног. У оба случаја имамо убојити оклоп против убојитог оклопа. Додуше, овде је присутна и армија робота, али то некако није довољно јер су и они варијација поменутог оклопа – само без човека унутра.

Едукативни моменат: Када је видео да има подршку оца, Роберт је озбиљније прионуо на посао и то му је био подстрек да нађе решење проблема на коме је радио. Подршка је веома важна за свакога и треба је давати, посебно сопственој и деци коју подучавамо.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Сирова сила (Raw Force 1982) је филм познат и под називом „Кунг фу канибали“. Група заљубљеника у борилачке вештине кренула је на крстарење бродом, како би посетила острво на коме монаси васкрсавају мртве ратнике.

Критички осврт: Ово је један крш филм и иако има неколико инфантилних и неуспелих покушаја да буде смешних цака, они су потпуно непотребни јер је већ сам филм смешан. Најсмешније је што убијени (обавезно у локви крви) дишу најнормалније, померају главу и уопште се не понашају као да су убијени. Додуше, глума је толико очајна и кад су у питању живи људи, али није баш толико захтевно само бити непомичан. 🙂 Брод којим су кренули, пак, потпуно је непомичан, чак и када је сав у пламену и када се на њему дешавају експлозије (макар се чују негде).

Радња се некако котрља, мада има делова филма са потпуно непотребним дешавањима, попут журке на броду. Друге сцене постоје само зато да би се видело мало борилачких вештина, које су један од адута овог филма. Ипак, и сцене борбе су трапаве, али, руку на срце, нису потпуно лоше. Дефинитивно су боље од пуцачине и боље је да су се држали искључиво кунг фуа и хладног оружја. Други адут овог филма је еротика, односно женска голотиња. Самих љубавних сцена нема, а и оно романтике што има боље да нема ни ње. 🙂 Крај је у потпуном хаосу, па се двојица боре са зомбијима на молу, а у авиону у који утрчавају двоје вичу како су богати, једна гледа кроз прозор шта се дешава, а пилотира човек кога је сцену пре тога негативац дрмнуо повеликим каменом о главу… На крају су запалили експлозив, који су ту и тамо разбацали око авиона, на начин који је, најблаже речено, научно фантастичнији од зомбија који се појављују. 🙂

Зомбији су заправо нормални људи, само изгледају као да су прашњиви. Успорени су, као што зомбији јесу, али само када је то у филму погодно. Боре се нормално, али лагано ходају преко висећег моста, таман да га протагонисти сруше. 🙂 Прикрадање антагониста је некако проблематично у иначе проблематичном филму. Вазда се прикрадају веома видно, тако да то што их протагонисти не виде, изгледа као представа за предшколце. Уз све то, уопште нисам схватио да ли је острво речно или у сред мора. Јер, капетан рече да су у Јужном кинеском мору, које је, наводно, познато по ајкулама, а главног негативца појеле су – пиране. 🙂 Остало ми је и нејасно зашто су монаси трговали девојкама и за шта су им конкретно оне биле значајне.

Едукативни моменат: У овако ступидном филму заиста не знам шта бисмо могли да научимо… Но, пошто учимо и на грешкама, рецимо, можемо да научимо једном за свагда где заиста живе пиране. 🙂 Опасна врста (која може да поједе човека) живи у реци Сао Франсиско у Бразилу. Она је иначе омнивор, што значи да осим животиња, једе и биљке. Најчешћа храна су јој мање рибе и инсекти.

Оцена наставника:

(уз препоруку да не гледате 🙂 )

Уљези (Intruders 2011) је шпански хорор филм. Одвија се кроз две приче. Једна се дешава на шпанском говорном подручју, а друга на енглеском. Приче су сличне јер су у обе протагонисти деца које прогони застрашујућа приказа без лица.

Критички осврт: Првих сат времена филма изгледало ми је бесциљно, односно да се прави хорор ради хорора. Међутим, онда су обе приче почеле да добијају смисао и чак, више од тога. Постају реалне, животне и ништа мање страшне од фантастичне, каква је на почетку представљена. Уз то и дубоке, са добрим обртом (мада не и толико неочекиваним) и са завршетком за нијансу више патетичним него што би било идеално. Ово је један од успелијих хорора које сам гледао и да је језивији, био би ремек-дело овог поджанра. Шпанци ни овај пут нису разочарали. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм показује оно што није лепо, али је истинито. Не треба да се плашимо зомбија, чудовишта и бабарога, већ живих, реалних људи јер само они и могу да нас повреде. Наравно, јасно је какви то људи могу бити.

Оцена наставника:

(не баш грандиозна)

Стража (The Watch 2012) је комедија о томе како су се опаки ванземаљци спустили на Земљу и инкорпорирали се у друштво. У једној варошици у Охају, менаџер из супермаркета Бен Стилер живи једним досадним, али њему задовољавајућим животом, све док се не деси монструозно убиство ноћног чувара у његовој продавници. Зато је он одлучио да организује грађане како би оформили цивилну стражу и пронашли убицу. Његова замисао баш није наишла на велики одзив, али се каква-таква патрола формирала и ускоро суочила са великим изазовима.

Критички осврт: Зезање са ванземаљцима пристиглим на земљу није ново (годину дана пре овога био је „Пол“, рецимо), а тек комедије са опиченим пријатељима далеко су од раритета. Ипак, добрих и веома комичних сцена има, као када се њих четворица рву са ванземаљцем у њиховој бази. Генерално гледано, хумор је заиста добар. Филм је с једне стране успела сатира и прилично верно осликава интересовање људи које је селективно и усмерено ка себичним и приземним стварима. Са друге стране сувише карикира ликове, чинећи их толико сведеним и луцидним да постају нестварни. Но, истина је и то да таквих људи има.

Уз хумор има и акције, додуше значајније мање успешне. Акција јесте динамична и специјални ефекти су сасвим добри, али је и сасвим класична – често виђено вијање опасних ванземаљаца (који су, успут, копија „Ејлијена“, а има и малко цака из „Наставног особља“) са људима. Укупно гледано, комедија и акција дају један забаван филм.

Едукативни моменат: Бен је само наизглед живео живот пуним плућима. Оснивао је клубове и дружио се са различитим људима, занемарујући значајне ствари у животу. Свакако треба да радимо оно што нам прија, али и да се посветимо ономе што је важно.

Оцена наставника:

(уз најблажи могући критеријум)

Лако Је Критиковати 32

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Истеривачи духова (Ghostbusters 2016) је наставак познате СФ комедије из 1984. Кристен Виг је научница, физичарка, која има јаку жељу да успе као професор на Универзитету у Колумбији. То јој не полази за руком јер је била ауторка књиге о паранормалним појавама коју је написала док је била млада залуђеница. Због тога је отпуштају са посла. Немајући куд, придружује се својој бившој другарици Мелиси Макарти (са којом је и написала књигу) у лову на духове.

Критички осврт: Прича као прича је сасвим обична и већ више пута виђена до сада (са све отварањем портала ка другој димензији), али свеједно безмало сам одушевљен филмом. То је тако добра комедија са четири генијалне глумице и уз малу, али значајну подршку Криса Хемсворта (нисам очекивао да може да буде толико смешан), да то морате да погледате. Да поменем и да су специјални ефекти сјајни, а неки од духова који се појављују преузети су из првог наставка. Има још неких сличности са првим делом, што је очекивано.

Едукативни моменат: Иако су их исмевали и нико заправо није веровао у оно што раде, девојке су остале доследне свом позиву. Нећемо увек наилазити на разумевање околине за оно што радимо и за наше идеје, али ако ми верујемо да то вреди, треба да будемо храбри и да истрајемо.

Оцена наставника:

(сјајна)

Лиза, лисичија вила (Liza, a rókatündér 2015) је мађарска црна комедија. У жижи приче је девојка Лиза која је радила као неговатељица непокретне старице, удовице бившег амбасадора у Јапану. На свој тридесети рођендан отишла је у Мек Бургер да тражи човека свог живота јер је у једној јапанској причи прочитала да баш у тим годинама девојке на поклон добијају – љубав. У њеном одсуству остарелу удовицу убио је злодух, односно дух већ више од пола века покојног јапанског поп певача, кога је само Лиза могла да види и за кога је веровала да је њен измишљени пријатељ. Удовица јој је оставила стан у тестаменту и Лиза је наставила да тражи своју сродну душу, али пошто је остала без новца, морала је да изда собу. Станар јој је постао полицајац. Он је у ствари на тајном задатку да је надгледа јер, почевши од удовице, серија смртних случајева дешава се у Лизиној близини.

Критички осврт: Ово је прилично занимљив спој мађарске и јапанске културе и осим што је занимљив, сасвим је успешан. Филм има шмек наших црних комедија, попут „Маратонаца“, али, наравно, са сензибилитетом другог народа. Прича је добра (иако мало предвидљива), као и глума, а чак ни специјални ефекти нису лоши. Све у свему, похвале Мађарима за филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: У једном тренутку полицајац каже девојци да су људи склони да ствари гледају само из једног угла, посебно када су у невољи. И то је истина, мада баш тада ствари треба гледати из више углова, а како би се пронашло решење.

Оцена наставника:

(свакако)

Рација (Baskin 2015) је турски хорор филм. Пет полицајаца, након завршеног оброка и инцидента који су сами изазвали у једној кафани, крећу марицом у уобичајену патролу. Међутим, добијају инструкције да треба да оду на одређено место као појачање. Проблем је што то забачено место прате страшне приче. На путу ка тамо доживљавају необичну саобраћајну несрећу, али остају неповређени. Ипак, возило им је слупано и морају да наставе пешице. Уз помоћ мештана проналазе пут до места где је требало да оду као подршка и тамо откривају застрашујуће људе.

Критички осврт: Овај хорор свакако има својих језивих момената, али је већина сцена више гадна. Другим речима, много су ефектније сцене биле оне у којима се некакво зло спрема, него оне када већ делује, мучи их и касапи. Уз то, пренаглашено је да се ради о паклу, тако да се све време дешава некакав разврат у спрези са насиљем, а вишак је рођење антихриста са свим могућим симболима који указују на то. Филм има један добар капацитет, који је некако трапаво испуштен. Додао бих и да прича која се понавља до у бесконачност, што схватамо на крају, није новина, тако да је поента више отрежњујућа него ефектна.

Филм је са очигледним ниским буџетом, тако да је коришћен приручни материјал, попут кеса, лавора, ножева и ланаца, али му је то, у ствари, дало некакав шмек и учинило да тај елеменат хорора буде страшнији, можда и зато што тако делује и реалније. Цео прелазак у пакао делује врло реално, почевши од тога да се полицајци распитују код мештана како да стигну до тамо. Нема капија, портала, магијских речи и враџбина, како нас је Холивуд навикао. Ово је једна добра промена у односу на Холивуд и добар покушај, морам признати.

Едукативни моменат: Пакао у овом филму није представљен као оруђе свевишње силе да казни злочесте. Филм говори о томе да свако од нас има неки свој пакао, да га тако назовем, односно своје мрачне стране, лоше особине и страхове. Питање је само да ли ћемо дозволити да нас тај мрачни део личности увуче у зачарани круг из кога нема излаза.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Уздизање Валхале (Valhalla Rising 2009) је филм који су, заједничким снагама, направили Данци и Британци. Радња се дешава негде 1000. године нове ере. Мадс Микелсен је једнооки нордијски борац, чије је порекло непознато, а кога северни кланови користе за борбе на којима се кладе. И таман када је требало да припадне другом господару, он је успео да се ослободи, уз помоћ визије коју је имао у сновима, те побије своје господаре. Оставио је у животу само дечака са којим је успоставио неку врсту телепатске везе. Потом наилази на групу хришћана, са којима је кренуо за Јерусалим, али их је море однело у Северну Америку, међу непријатељски расположене Индијанце.

Критички осврт: Продукција и сцене у овом филму су изузетни, баш као и шминка, глума, специјални ефекти и за све то имам само речи хвале. Међутим, филмови који претендују да буду уметнички, увек имају добре шансе да буду несхваћени. Истина јесте да од четвртог дела филма (има их укупно шест) радња постаје сувише конфузна и некако се губи циљ приче. Изгледа ми као да су се аутори филма превише фокусирали на поруке које филм шаље, те да су запоставили радњу. Поруке јесу јаке и јесу добре и приказују религију огољену толико да њена права природа постаје сасвим јасна. Уз то, иако су хришћани прихватили своју веру, они ипак криве дечака за то што се пловидба не одвија како су замислили јер им је, наводно, донео несрећу. И хоће да га убију (жртвују) и иако слична прича о жртвовању дечака постоји у Старом завету, овај догађај ипак више указује на њихову паганску природу, које се нису сасвим ослободили. И даље, ако посматрамо симбиозу ратника и дечака, можемо да их повежемо као целовиту личност, која има снагу и храброст одрасле особе и страхове и жеље, које има дете у сваком од нас. Можемо их посматрати и као телесно, које се бори и преживљава и духовно које разуме и тумачи. Уосталом, само је дечак и причао. Напокон, ратник се жртвује за дечака, што појачава симболику за ма какву се одлучили.

Као што написах, радња се некако нашла у другом плану и зато је филм и конфузан, али и невероватно спор. Са друге стране, управо захваљујући томе, добро су осликана осећања попут безнађа и очајања.

Едукативни моменат: У једном моменту Мадс прави скулптуру од камења и након тога одлази у воду из које неће изаћи. Ово би могло да се схвати и као људска потреба да се остави било какав траг (завештање) или другим речима да се нешто креативно направи, ма колико год крхко било (наслагано камење може да разруши и надолазећа плима) и ма колико год то дело дуго трајало. И не треба да нас брине колико дуго ће оно што направимо трајати. Треба да правимо и да будемо креативни.

Оцена наставника:

(веома, веома слаба)

Легенда о Херкулу (The Legend of Hercules 2014) је још једна филмска верзија о јунаку из грчке митологије. Прича не прати ону коју знамо, већ је Херкул нежељени син тиранина Амфитриона (Скот Адкинс). Пошто је безуспешно покушао да преотме младу (Гаја Вајс) свом брату Ификлу, отац (а у ствари очух, пошто му је бог Зевс прави отац) га је послао на самоубилачки поход. Међутим, Херкула нису убили, већ продали као роба. Успео је да извојева слободу у арени борећи се као гладијатор и врати се у своју домовину Тиринт. Тамо је сазнао да је Амфитрион убио његову мајку, Алкмену (Роксана Маки) и да његов брат има намеру да ожени љубљену Гају. Зато је повео војску против тиранина и да преузме оно што му припада – трон и вољену.

Критички осврт: Богови су у овом филму приказани (мудро) ненаметљиво, на самом почетку, тако да њихово постојање представља заиста део религије, односно вере (или неверице) смртних ликова. Другим речима, било би смешно да скептици, попут Амфитриона, уопште постоје, ако су богови свима видљиви и њихова моћ очигледна. Херкул се, додуше, на крају доказује као син врховног бога, али ништа претерано помпезно (ни што се специјалних ефеката тиче).

Са друге стране, сцене борбе су врло ефектне, а чак ни, већ много пута виђени и самим тим већ депласирани, успорени снимци, не изгледају лоше. То и добра продукција су оно што продаје овај филм. Прича је испразна и бљутаво мелодраматична са већ више пута испробаним љубавним троуглом. Ништа ново и нимало креативно, а крај је још више погоршао утисак. Уз то, глума није баш на висини, посебно млађаног Келана Лаца. Момак има завидну мишићну масу, што је предуслов да глуми Херкула, али то некако није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Амфитрион је рекао Херкулу (када га је овај изазвао на двобој, а на потпуно исти начин као што је Амфитрион изазвао краља Аргоса) да је имитација највиша форма ласкања. Вероватно то и јесте истина, али није ласкаво и за онога ко имитира. Узори јесу увек пожељни, али треба бити свој и оригиналан.

Оцена наставника:

(а може и један)

Краљ Шкорпион (The Scorpion King 2002) је епска фантазија у којој је дочарани свет освојио немилосрдни Стивен Бранд. Преостала слободна племена, желећи да ту своју слободу задрже, унајмљују плаћенике, међу којима и Двејна Џонсона. Циљ је да убију чаробницу Кели Ху. Кели је Стивенов саветник и вође племена су се надале да ће тако ослабити Стивенову моћ. Међутим, син једног од вођа Питер Фачинели издао је и оца и савезнике. Зато су Двејна спремно дочекали у логору, у који је хтео да се увуче и заврши свој задатак. Он је успео да побегне из заседе и са собом одведе Кели, са надом да ће га тиранин пратити и тако му омогућити да га ипак убије.

Критички осврт: У филму нема ич оригиналног. Ради се тек о још једној верзији филма о Конану (само што се главни лик не зове тако), са убаченим елементима из разноразних других остварења. Рецимо, када Двејн у харему бежи од стреличара, крије се иза огромног котрљајућег гонга. Истоветна сцена постоји у већ неком од наставака о Индијани Џонсу. И сцена у харему (када га девојке опседају) веома личи на сцену из филма „Ратници“ из 1979.

Двејн је харизматичан лик, вицкаст, јаше камилу и има дурбин који „ради“ на кристал. И то је океј и акција је океј, али радње – нема. Час Двејн хоће да убије Стивена, час се бије са Мајклом Кларком Данканом, час је у романтичним моментима са Кели, час беже у пустињу… Акција је направљена ради акције. И то не увек спретно. Рецимо, прилично је натегнуто како је Грант Хеслов преживео када је бакљом упалио неколико врећа дупке пуних барута тик до њега. Иначе је Грантов лик прилично нејасан. Он је обичан човек, чак слабашан један, али је успео за тили час да се ослободи када је био закопан у песак (тако да му само глава вири).

Углавном, једна класична фантазија, довољно динамична да буде забавна и ништа више од тога.

Едукативни моменат: Краљ Шкорпион је, упркос визијама чаробнице (које су тачне), одлучио да сам буде творац своје судбине. И то је једна добра одлука. Не морамо да пустимо да други одређују шта ће се дешавати са нама.

Оцена наставника:

(на два)

Сирена (美人魚 2016) је кинеска и модерна верзија о малој сирени. Пошто је тамошњи милијардер поставио убојите сонаре у море, сирене су морале да нађу уточиште у олупини једног брода у заливу. Народ сирена је одлучио да убије милијардера због штете коју им је нанео и зато су изабрали најлепшу да га заведе и довуче до њих, како би остварили свој наум. Међутим, како то обично бива, између ње и милијардера развила се љубав.

Критички осврт: Иако Кинези чудно инфантилно глуме и иако је зато филм донекле наиван, а и специјални ефекти нису перфектни, ово је један заиста леп филм. Заправо, то може и да се посматра тако да Кинези нису одустајали од свог сензибилитета и тиме остали доследни себи, што је похвално. Убацили су и ону њихову борбу када лебде по ваздуху, само што то овога пута раде сирене које искачу из воде. Укратко, филм је веома забаван, на моменте баш смешан (иако су неке форе предратне, што бисмо рекли) и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Сирена је поставила питање милијардеру: „Када на Земљи не би било кап чисте воде и дашка чистог ваздуха, да ли би онда новац био важан?“ Овим питањем све је речено.

Оцена наставника:

(може, може)

Прочишћење: Изборна година (The Purge: Election Year 2016) је трећи наставак филма „Прочишћење“. Амери су, зарад смањења криминала, увели једну ноћ у години када је свака активност легална, чак и убиство. Ту ноћ зову Прочишћење. У години 2022. појављује се сенаторка Елизабет Мичел која претендује на председничку функцију и која се противи да Прочишћење постоји. Наиме, пре 18 година, на ту ноћ, она је изгубила целу своју породицу. Актуелна власт, којој Прочишћење одговара, осетила се угроженом, тако да, по први пут у 25 година откад се овакав вид насиља практикује, проглашава да чак ни Владини службеници немају имунитет. Идеја им је да убију Елизабет, али се и она осигурала у својој кући, ангажујући професионалног телохранитеља Френка Грила. Међутим, корумпирани Френкови људи га издају и Елизабет и он беже из куће, суочавајући се са свим лудацима по улицама, који желе да „прочишћавају“.

Критички осврт: Оно што свакако не недостаје овом филму је акција. Невероватно је динамичан и ситуација се мења из минута у минут, али авај, готово увек на предвидљив начин. Но, то не умање узбуђење које осећате док гледате овај филм. Уз то, прича нема уочљивих „рупа“ и продукција је на висини. Иако је највећи адут овог филма да забави публику, нека дубља прича постоји, као и критика политике, религије и целокупног друштва. Филм није поновио квалитет првог наставка, али није за бацање.

Глума је сасвим добра и ликови су прилично реални и конзистентни, али можда не баш потпуно разрађени и постоји претеривање што се Френка тиче. Иако му је метак пробушио раме, он га маказицама вади напоље, губи заиста много крви и након свевременске јурњаве, бори се са прилично јаким и утренираним непријатељем, кога и побеђује. И у другом делу Френк је био сјајан акциони херој, али сада га, вала, претера. 🙂

Едукативни моменат: Филм приказује политику (па и религију) каквом она јесте – корумпирану и лицемерну. Па, ипак, она мора да постоји и иако неће увек у потпуности радити у нашем интересу, некакав став морамо да покажемо (некада и да делујемо, наравно, пре свега преко гласачких листића) јер утиче на квалитет наших живота.

Оцена наставника:

(малко поклоњена)

Ја сам легенда (I Am Legend 2007) је постапокалиптични филм који се дешава у Њујорку. Изгледа као да је једини преживели тамо Вил Смит јер је вирус, који се отео контроли научницима, побио 90% људи. Пресоталих 9% мутирало је у крвожедне безумнике, којима смета УВ зрачење и тек је 1%, попут Вила, остао имун. Вил глуми виролога при (сада већ бившој) армији САД, који покушава да преживи, пронађе још неке људе који су остали имуни и успут пронађе лек за оне који су мутирали. Све се мења када је Вил ухватио у замку једно од тих створења (како би експериментисао), па су и они видели како могу да ухвате њега.

Критички осврт: Могу само да похвалим филм, у коме ми се баш све допада. И прича и акција и специјални ефекти, али и глума – пре свега Вилова јер он и носи, да тако кажем, овај филм. Мутиране сподобе прилично су страшне, иако маске нису богзна како грандиозно урађене. Све у свему, овај филм би могао да буде стандард како један постапокалиптични хорор треба да изгледа.

Едукативни моменат: Вил покушава да пронађе лек и излечи мутиране људе, али када је због њиховог деловања изгубио свог пса, он осећа мржњу према њима и покушава да их побије. Ова мржња је ирационална јер они нису свесни тога шта раде. Често осећамо порив да вршимо одмазду над преступницима, иако се дешава да они нису свесни својих преступа. Посебно када су у питању млађи и деца. Наравно да су заслужили казну, али је увек отворено питање да ли кажњавамо њихове поступке или њих саме. И ту треба поставити јасну границу.

Оцена наставника:

(одобравам)

Прајмер (Primer 2004) је филм о двојици пријатеља Шејну Керуту и Дејвиду Саливану који су успели да направе времеплов. И почели су да га користе, покушавајући да извуку што је могуће више користи, а што мање штете. Међутим, играње са временом мора да има и неких последица.

Критички осврт: Филм почиње суманутим разговором четворице пријатеља, који се наставља у различитим амбијентима и који је неразумљив и самим тим – досадан. Тек након 25 минута рад тих људи почиње да добија некакав смисао (мада ни тада није скроз јасно на чему су заиста радили, а и многа друга дешавања у филму прилично су нејасна). Проблем је у томе што ни надаље филм не постаје ништа занимљивији. Сниман је као документарац и поједине сцене су преспоре, а како би се, ваљда, постигао уметнички дојам. Уз то некако иде и испразна филозофија о суштини живота и томе да ли постоји судбина, те да ли је све унапред одређено. Ни наратор значајније не помаже, напротив. Шејн се толико трудио да звучи мисаоно, да је постигао само да звучи неартикулисано. Да, ова потоња је права реч и за цео овај филм, који, на срећу, траје свега сат времена. Тих сат времена провео сам гледајући ни сам не знам шта. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм, који је Шејн режирао, мени је потпуно неразумљив, а подозревам да нисам једини. 🙂 Оно што је нама јасно не мора да буде и другима, те треба бити умешан у томе да се идеја изложи тако да буде схватљива свима. У супротном, она нема много смисла.

Оцена наставника:

(дефинитивно)