Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али невоља је што урушава логику ангажовања заносне Танит Феникс. Она је покушала да врло запетљаним и тежим начином дође до онога што је гомила младих практично добило као улазницу за журку. Довољно је било да је и она међу њима и да је помодно закаснила јер смо научили да је смртно опасно доћи раније. Такође, нејасно је како ју је уопште Феликс Мосе и ангажовао, с обзиром на то да га је Себ очигледно заробио на препад. Да додам и да је Феликсов флешбек потпуно непотребан. Но, чак и ако занемаримо све то, ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

simpsonovi (Small)Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

5(жемо)

thebeast (Small)Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

aqua (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

4(плус)

justiceleague (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

legoscooby (Small)Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

4(мало тананија)

alex (Small)Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

2(на један, а може и један)

ghost (Small)Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

5(пренаградио сам, знам)

dradula (Small)Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

1(може плус)

unforg (Small)Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

3(вероватно на два)

stalker (Small)Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

5(нема шта)

Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што нема натприродних дешавања и зато што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Овај хорор изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. И оно треће што га издваја у односу на остале хороре је да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 126

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

sharknight (Small)Ноћ ајкула 3Де (Shark Night 3D 2011) је филм о групи младих студената који су одлучили да проведу викенд у кући на језеру једне од њих богаташице Саре Пакстон. Међутим, њихов забавни мини-одмор почеће да се претвара у ноћну мору јер ће се испоставити да је језеро пуно крволочних ајкула.

Критички осврт: Оно што ме је запањило у овом филму је добра продукција. Некако сам свикао да су филмови са ајкулама јефтини. Такође ме је изненадила прича која је заиста добро осмишљена. Режисер Дејвид Р. Елис је направио добар спој трилера и хорор приче, са врло солидном идејом. Оно што ме није запањило је подела улога међу ликовима. Рецимо, главни протагониста Дастин Милиган је сав наиван, невин и напросто магнет за симпатије публике, а заљубљен у прелепу и наизглед незаинтересовану Сару. Такође ме није изненадило што су готово сви ликови лепи и згодни млади људи који се скидуцкају повремено, те врло верујем да су они били један од јачих Дејвидових адута. Било би лепо да је уз лепоту ишао и таленат за глуму, али не можемо имати све.

Дејвид се заиста потрудио да ово буде врло узбудљив филм. Додуше, не увек и логичан. Када су млади у Сарином дому упали у невоље, никако нису могли да доведу помоћ, а сигнална ракета је некако остала непримећена пошто је шерифа Донала Лога понела песма. И заиста не очекујем да ће чак и један шериф имати прикован поглед на небо двадесет и четири часа дневно, али очекујем да ће макар неко од младих имати, па шта знам, рецимо мобилни? Има ту и ситнијих грешака, па када је Дастин запалио шерифа Донала, ватра у просторији се некако сама од себе угасила.

Едукативни моменат: Шериф Донал је проценио да му је исплативије да почини злочин него да ради за малу плату и да има лош друштвени статус. Људи некада поклекну и пронађу решење које није добро и које може имати лоше последице и по друге људе и по њих саме (као и за шерифа у овом филму). Не треба заборавити да и решења која су добра могу бити опција.

Оцена наставника:

4(на мишиће)

waterworld (Small)Водени свет (Waterworld 1995) је футуристички филм где је, због глобалне катастрофе, цео свет прекривен морем. Малобројно човечанство плута на својим бродицама и сплавовима размењујући оскудну имовину и сања о обећаном копну који се негде налази. Изгледа да је девојчица Тина Мајорино „кључ“ који може разрешити мистерију где је то копно. Зато су за њу заинтересовани пирати које предводи Денис Хопер. Ипак, не могу да је се дочепају тако лако јер је штити необични херој Кевин Костнер.

Критички осврт: Премиса овог филма је да је цео свет потопљен због глобалне катастрофе. И то научно није тачно јер чак и у најгорем сценарију (потпуно отапање полова), већина копна би ипак опстала. Има још ту научно нетачних детаља, па тако Кевин Костнер рециклира своју мокраћу како би пио воду и заливао биљку. И то не би било довољно; ми воду не губимо само преко мокраће, већ и путем измета, али и знојењем и издисајем. За Кевинову мутацију не треба ни објашњавати колико је ненаучна, но ако смо прихватили Икс-људе, онда ни ово није већи проблем. 🙂 Овај филм свакако није адутирао на науку, већ на врло насилну акцију. Ово би била водена варијанта „Побеснелог Макса“, са тим да је Макс овог пута Кевин Костнер.

Приручни апарати, бродице, једра и остале технолошке идеје у овом филму су врло занимљиве, баш као и костими, који су, можда, ипак превише униформни. Технолошке идеје, читава кореографија и режија Кевина Рејнолдса довели су до тога да напад на водену тврђаву (атол како је зову у филму) буде маестрално изведен. Има у наставку још узбудљивих и истовремено наивних акционих сцена, са јако много експлозија, али ова, иако ни близу грандиозна као последња, свакако је најбоља. Има и предвидљивих момената, а дешавања су сасвим класична; протагонисти и антагонисти желе да дођу до исте ствари и све време се међусобно боре око ње. Филм има пристојну динамику и забаван је, ако већ није интригантан.

Едукативни моменат: Људи чији је свет сада било само море, дошли су у позицију да земљиште вреднују много, много више у односу на нас који смо окружени земљиштем. Многе ствари не умемо да ценимо док их не изгубимо и схватамо их здраво за готово. Ово је посебно важно за природу коју уништавамо; уосталом ефекат стаклене баште који изазивамо може нам приредити свет налик оном на филму.

Оцена наставника:

4(‘ајде може)

La-Jetée-poster (Small)IIПристаниште (La Jetée 1962) је кратки француски филм. Кроз фотографије приказана је прича о човеку Давоу Анишу, који је преживео Трећи светски рат и сада се са осталим срећницима налази у подземљу. Међутим, тамо је један од затвореника над којим врше експерименте. Наиме, научници су изумели неку врсту времеплова и шаљу га најпре у прошлост, а потом у будућност, како би видели да ли за преостало човечанство има наде.

Критички осврт: Идеја је добра, као и сама прича, али ово са приказом фотографија напросто не ферцера. Режисер Крис Маркер је очигледно експериментисао са фотографијом и јесте то оригиналан приступ, тим пре што је тако давно све то направљено, те има уметнички шмек, али, искрено, досадно је. Имао сам ја неку направицу када сам био мали са лампицом која је пуштала фотке на зиду и сличне овакве „филмове“ (намотавало се и постојао је завртањ којим су могле да се мењају сцене) и то је био невероватан вечерњи доживљај. Али тада сам био мали и тада није било све ове технологије. И на још једну ствар из детињства ме је подсетио овај филм; на оне заморне историјске документарце.

Верујем да је овај филм инспирисао многе касније режисере, па је био и инспирација за величанствен „Дванаест мајмуна“, али свеједно, далеко сам од тога да сам фасциниран. Тим пре што би на све ово могло да се гледа и као на елегантно решење да се избегну специјални ефекти, глума, дијалози и све оно што један филм чини. Ово је реално само добра прича пропраћена фотографијама. Могла је да буде и само прича без фотографија и била би и даље сасвим добра.

Едукативни моменат: Даво је мислио да ће са њим експериментисати човек попут доктора Франкенштајна. И онда је угледао Жака Ледуа који је био рационалан човек са врло смисленим циљем. Некада о некоме имамо предрасуде због онога што ради или чиме се бави, али је поента да пре него што изградимо став најпре заиста упознамо особу. Може нас изненадити као што је и Жак изненадио Давоа.

Оцена наставника:

2(само због идеје, иначе један)

oiuja (Small)Виџа: Порекло зла (Ouija: Origin of Evil 2016) је приквел филма „Виџа“ из 2014. Елизабет Ризер са своје две кћерке зарађује тако што вара људе представљајући се за медијума који може да разговара са мртвима. Оно што ће она открити је да је њена млађа кћерка Лулу Вилсон заиста медијум, али духови са којима она разговара уопште нису добронамерни.

Критички осврт: Почетак филма ме је већ купио. И како су се сцене одвијале, постајало је све занимљивије. И, морам признати, прилично језиво. Заправо, мајушна Лулу се показала као веома застрашујућа девојчица и не сећам се да сам давно видео неко такво страшно дете на филму, те заиста све похвале. И све похвале режисеру Мајку Фланагану који је одлично водио причу, структуирао је маестрално и сваку сцену учинио сврсисходном. Максимално је избегао општа места, патетику и причу учинио колико год је могуће оригиналном и свежом. Верујем да ће љубитељи хорора уживати у овом фином остварењу у омиљеном им жанру.

Едукативни моменат: Елизабет је рекла својој кћерки да ако не чује свог оца не значи да га нема. Ово бисмо могли да схватимо и у ширем смислу; ако нам неко не каже да му лоше чинимо због властите себичности, то не значи да му је наше понашање добро. Треба да имамо обзира и ако нам други не кукају.

Оцена наставника:

5(прилично солидна)

alientwo (Small)Туђин 2: На Земљи (Alien 2 – Sulla Terra 1980) је италијански наставак (или је бар то требало да буде) „Ејлијена“ из 1979. Група младих спелеолога је кренула у мисију истраживања пећине, баш када се посада астронаута враћала кући након истраживања свемира. Испоставило се да се астронаути ипак нису вратили, али је њихов свемирски брод донео нешто опасно са собом. И испоставиће се да су спелеолози добили једног опасног члана пристиглог из свемира.

Критички осврт: Овај филм је започео макар две паралелне теме; с једне стране ту је нешто што нам пристиже из свемира, а са друге парапсихолошке моћи (додуше не баш транспарентне) Белинде Мејн. Овој моћи режисери су поклонили пажњу, али јој ја не видим неку већу сврху у причи. Како сам пронашао на интернету, режисери овог филма су имали идеју да направе (незванични) наставак „Ејлијена“ из 1979. Међутим, изгледа да нису уопште погледали филм чију су причу желели (ако су желели) да наставе. Најпре, овај филм се очигледно дешава у осамдесетим, док је оригинални филм футуристички, а потом, бића која нападају људе тек овлаш подсећају на Ејлијене. Но, то у ствари и није толики проблем.

Прави проблем је што су сценаристи Чиро Иполито и Бјаџо Проијети одистински неталентовани. Прича је предосадна иако су се из петних жила трудили да је учине узбудљивом. Спасавање Џуди Перен траје, траје и траје и заиста је дуготрајно и без икаквог ефекта. Сцене су иначе потпуно и непотребно развучене. Пустолови се све време вијају по пећини и све време се разилазе, ваљда како би постали лакши плен чудовиштима. Реакције ликова које све то прате су толико површне и без икаквих емоција за побијене другаре да изгледа као да сцене уопште нису везане једна за другу. У сваком случају, логике у поступцима ликова нема уопште, али ни у збивањима у филму. Психоделичан крај само је то потврдио.

Глума је баш лоша, с једне стране претерано лепршава, а са друге претерано мелодраматична. Са које год стране је гледали, свакако је неуверљива. 🙂 Дијалози су безвезни, сведени. Специјални ефекти су смешни и то толико да сам се у пар наврата заиста насмејао. Једино што бих могао да похвалим у овом филму је фотографија, која је пристојна и на моменте је хватала врло занимљиве углове. С обзиром на то да се главна радња дешавала у пећини, осветљење је било сасвим добро. Но, и да је био потпуни мрак, неке веће разлике по квалитет филма не би било. 🙂

Едукативни моменат: У оваквом филму је претешко наћи било шта едукативно… Рецимо, згодно је да имамо добре узоре (као што је режисерима био филм „Ејлијен“), али то је само почетак приче и не можемо да очекујемо да ћемо направити квалитет само тако што ћемо се угледати на те узоре. Потребно је много више од тога, а двојици режисера је било потребно заиста много, много, много више. 🙂 Без све шале, фино је ако нам је врхунски и светски успешан режисер или спортиста или шта год неко био узор, али то што нам је узор није гаранција да ћемо и сами имати сличне успехе. Можда је боље да се бавимо и нечим другим, али где ћемо бити довољно успешни да можемо бити задовољни.

Оцена наставника:

1(на нула)

et (Small)Е.Т. ванземаљац (E.T. the Extra-Terrestrial 1982) је култни филм режисера Стивена Спилберга. Малени И-Ти, бежећи од људи који су му били на трагу док је обављао мисију на Земљи, задесио се у дому самохране Ди Волас и здружио се са њеном децом, посебно сином Хенријем Томасом. Иако би Хенри највише волео да ванземаљски пријатељ заувек остане са њим, ипак му помаже да позове своје на свемирском броду и оде кући. То није једноставан задатак јер су их ухватили владини научници, који имају другачије планове.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Флипера“ из 1996. (где је дечак пронашао другара делфина, само што је у овом случају „делфин“ ванземаљски), миксована са неким покушајем трилера (где владини људи неартикулисано и у скафандерима јуришају на Дијину породицу са свих страна) и бајком о Снежани и седам патуљака.

Филм је прилично спор, али има сјајних сцена. Рецимо, када Хенри, под утицајем телепатије, љуби своју симпатију Ерику Елениак. И сцена када Хенри има први прави сусрет са И-Тијем је такође сјајна. Након тога је Хенри урадио оно што би иначе деца радила – показао је ванземаљцу своје играчке и предмете који су њему занимљиви. Већ тада ми је било јасно да је у питању прави дечји филм. Са друге стране, постоји и озбиљнија животна прича. Дијина породица је далеко од савршене и самохрана Ди је далеко од савршене мајке и то ми се заиста допало. Не зато што је далеко од савршене, већ зато што је блиска реалном. Но, ипак, дечји, инфантилни аспект филма преовлађује и наивних сцена има. Такође, филм је исфорсирано драматичан, што је опет у складу са инфантилним карактером. Углавном, филм има својих мана, али је свеукупно гледано леп, па хајде да кажем донекле узбудљив, емотиван и дефитивно је погодан за децу, тим пре што развија емпатију и толеранцију према различитостима.

Едукативни моменат: Хенри је био потпуно у праву када је ослободио све жабе са наставе биологије јер је требало да их дисекују. Најпре, жабе су угрожене врсте, а и жива су бића која не треба убијати без потребе. Шта деца могу да науче убијањем животиња? Ако је циљ да науче њихову унутрашњу грађу, постоје далеко бољи начини за то. Настава биологије треба да научи децу да заволе природу и да имају емпатију према другим организмима који заслужују да живе једнако као и ми сами.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

starman (Medium)Човек са звезда (Starman 1984) је СФ филм чија је прича заснована на поруци ванземаљцима коју су Земљани (заиста) послали на свемирској сонди Војаџеру 2 у виду златне грамофонске плоче 1977. Напредна ванземаљска врста је пресрела поруку и послала своје представнике. Један од њих је завршио у кући Карен Ален и попримио изглед њеног покојног супруга Џефа Бриџиза. Међутим, његов боравак на нашој планети не може бити дуг јер не може да преживи у овоземаљским условима. Зато ће Карен морати да му помогне да стигне на зборно место где ће га његови сународници покупити и одвести. То није једноставан задатак јер и Владини људи знају за његово постојање и чине све да га се дочепају први.

Критички осврт: Очигледно је да је овај филм варијанта на тему у односу на претходни описани, али се ипак у доброј мери разликује. Он би био неки спој СФ-а и љубавне мелодраме, са тим да је СФ део одрађен значајно лошије, односно онолико лоше колико режисер Џон Карпентер уме да руинира тај жанр (а талентован је у томе, није да није). Рецимо, спочетка ванземаљац којег тумачи Џеф није баш био конзистентан. С једне стране је деловао врло разумно и усмерено, те је од Карен тражио да га одвезе где треба, а са друге је деловао прилично неартикулисано и као да није разумео уопште шта она њега пита и шта он ту треба да одговори. Већ у следећој сцени је знао шта га пита и нејасно је шта је заиста знао и како је научио. Но, како се филм одвијао, његово учење је постајало смисленије. Изгледа да је све постало лакше када је стекао неке основе. 🙂 Оно што никако није било смислено је само то путешествије које је Џеф предузео. Он је очигледно желео да стекне нека сазнања и искуства са Земље, али сам начин није најјаснији, а о мотиву да и не говорим. Једино ми је јасан мотив Џона да филм учини утолико драматичнијим што је Џефу претила смрт, а Карен поновни губитак човека кога је једном већ изгубила. Но, сама драматика у филму није узбудљива можда зато што је сувише нефокусирана (разни ликови су ту постајали претња из разних разлога), или зато што је сувише наивна (полицајци из кола практично убијају таоца, односно Карен, иако су ту логичну последицу могли да избегну, а и цела потрага полиције и војске је безумна), или, пак, зато што је „сецкана“ нежним, љубавним сценама. Треба и додати да су многе сцене врло предвидљиве.

Љубавни део је урађен много боље, али нисам сигуран да ли је то Џонова заслуга пошто је овде у питању пар одличних глумаца који су били врло уверљиви у исказивању емоција. Заправо, то је главни адут овог филма и разлог зашто му дајем нешто већу оцену. И има и неколико добрих фора.

Едукативни моменат: Џеф је возио аутомобил и у једном тренутку је Карен и себе довео у смртну опасност јер је убрзао када је било жуто светло на семафору. То је урадио јер је то урадила и она. Напросто је то видео од ње. Попут Џефа и других ванземаљаца и деца уче од Карен и других одраслих. Уколико ми поштујемо саобраћајна и друга правила, поштоваће их и они.

Оцена наставника:

4(на три)

farfrom (Small)Спајдермен: Далеко од дома (Spider-Man: Far From Home 2019) је још један наставак о Марвеловом јунаку који је, овога пута, кренуо на путовање са другарима из школе по Европи. Овај пут је видео као шансу да направи романтичну ситуацију у Паризу и освоји срце своје симпатије Зендеје. Међутим, појава застрашујућег бића сачињеног од воде поквариће му планове и присилити да буде суперхерој и ван Америке.

Критички осврт: Филм је стварно духовит, а специјални ефекти су сјајни. Спајдерменове акционе бравуре су изузетне и филм је заиста узбудљив. Додуше, било је сасвим предвидљиво да је Џејк Џиленхол антагониста јер је сцена била врло јасна, а и у „Капетану Марвелу“ Џуд Лоу се на сличан начин показао као негативац. Упркос томе, филм је одлична суперхеројштина. Уживао сам гледајући.

Едукативни моменат: Џејк је рекао како је лако преварити људе који већ заваравају себе саме. Другим речима, ако нисте реални према себи, дозволићете да вас ласкања понесу, а то може бити врло лоше чак и по вас саме.

Оцена наставника:

5(апсолутна)

jem (Small)Џем и Холограми (Jem and the Holograms 2015) је филм рађен према анимираној серији „Џем“ из осамдесетих година прошлог века. Обри Пиплс је девојка која живи са својом сестром и још две (усвојене) код тетке Моли Рингвалд. Интересовања су јој да пише песме, пева их и свира гитару. Када је једну песму извела за публику на интернету, стекла је велику популарност и за њу се заинтересовала власница продуцентске куће Џулијет Луис. Обри је на путу да оствари свој сан рок звезде, али и да реши мистерију напредног робота којег јој је оставио њен покојни отац.

Критички осврт: Овај филм је рађен према Дизнијевој пароли „живи свој сан“, која је била лајтмотив за многе њихове звезде, испразно пласирана и без јасне поруке. Девојке у филму свакако постижу успех и то вртоглав и врло брз, али да би дошле до тога неке предуслове су морале да испуне. То свакако није напоран рад, пошто је успех дошао готово одмах, али свакако је таленат, а и изглед не можемо занемарити. Међутим, рекао бих да је овде акценат на интернету; пресудан моменат је био када су девојке окачиле снимак на Јутјуб. У ери Јутјубера порука филма има све шансе да буде протумачена на инстант начин, баш као што је и испоручена. Но, добро, филм је ионако лепршав, готово површан и „заглављен“ негде између романтичног тинејџерског мјузикла и романтичног тинејџерског СФ-а. Додуше, тешко је рећи где почиње СФ, пошто је дебитантски наступ женског квартета више фантастичан него робот циљано дизајниран да буде цакан. Радња је врло танка и класична, а сцене са превише погодних ситуација.

Сви ликови су стереотипи, па то није могла да избегне ни маестрална Џулијет. Да су их макар глумци дочарали солидно то и не би био проблем, али ми некако младеж у филму није дала баш све од себе. Но, да су емоције прштале, заиста јесу (и добрано прешле границу патетике и ушле у земљу мелодраматике), а и теме су биле такве некакве да изискују емоције. Додуше, „акциони“ део при крају (када девојке јуре да провале у сеф како би узеле Обрине минђуше, очигледну бижутерију) је био и непотребан и исфорсиран.

Музика у филму је симпатична, али не бих рекао да је све време био рок иако се овај музички правац једино и помињао у филму. Но, шта ја знам, ипак сам ја само наставник биологије. 🙂 Додуше, учествовао сам у рок пројекту, али опет. И додуше, ако се трио „Серебро“ рачуна у рокерску, опет добро. 🙂

Едукативни моменат: Стефани Скот је дала праву дефиницију дома. То није кућа у којој живимо, већ место где смо окружени људима које волимо. Иако млада, баш је мудра Стефани. И њен филмски тата Барнаби Карпентер је такође мудар јер је њеној филмској сестри дао савет да искористи све што је научила да буде најбоља верзија себе саме.

Оцена наставника:

3(ту негде)

toystoryfour (Small)Прича о играчкама 4 (Toy Story 4 2019) је, наравно, четврти наставак о Вудију и његовој дружини играчака који су сада припали девојчици Бони. Девојчица је кренула у предшколско и та промена јој није лако пала. На часу цртања направила је од отпадака Форкија, који јој је постао омиљена играчка. Форки је оживео, као и друге играчке, али би више волео да буде део смећа из којег је и потекао. Вуди је ту видео свој задатак да усмери Форкија на прави пут и учини Бони њен боравак у новој средини пријатнијим. Но, његова лична мисија ће добити неке друге приоритете када их Бони све заједно понесе на излет на који су је повели њени родитељи.

Критички осврт: Имао сам извесне сумње што се тиче овог дела јер је већ четврти по реду и логично је очекивати неку рециклажу идеја, али није тако. Идеје су врло свеже, са направљеном играчком која не жели да буде играчка већ смеће и све време чило јуриша у канту одакле је Вуди све време вади. Форе су одличне и има заиста много сјајног хумора. Цртаћ је крцат авантурама и узбудљивим моментима, али све покреће исти мотив. И јако добра поука.

Едукативни моменат: Лутка Габи је мислила да је пропустила своју једину шансу да је узме неко дете као своју играчку када је Хармони није желела. Међутим, то није била истина. Много је било деце наоколо и много шанси. Ипак, нису јој се пружиле јер је седела у застакљеној полици. И ми, ако седимо под стакленим звоном, како се то већ каже, пропустићемо неке своје шансе.

Оцена наставника:

5(једнако добра као и за претходне наставке)

Лако Је Критиковати 121

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lallorona (Small)IIIПроклетство Ла Јороне (The Curse of La Llorona 2019) је шести по реду у франшизи „Призивање“ (назив је добила према првом филму из 2013), а која обухвата хорор филмове које продуцира „Њу лајн синема“. У овом филму главну улогу има социјална радница Линда Карделини, која је заокупљена својом децом, али се својски труди да буде добра и послу који обавља. Ипак, на последњем случају је оманула и двојица дечака су се утопила у реци. Оптужена је њихова мајка Патрисија Веласкез, али Линда није сигурна да их је она убила. Врло брзо ће открити ко је одговоран за њихову смрт и то на тежак и страшан начин.

Критички осврт: Филм је најкласичнији могући хорор који се буквално одвија по обрасцу за овај поджанр. И хорор сцене (по правилу оне које вас тргну у одсутном тренутку уз помоћ звучних трикова) су класичне, са дамом Ла Јороном под велом која може абнормално да отвори уста када вришти. Приметио сам у новијим хорорима да је чест филмски трик то натприродно зевање, а ваљда зато што изгледа страшно. Хоћу да кажем да све у овом филму, ако није опште место, онда је макар већ виђено и предвидљиво. Финале филма малко је избацило из клишеа појављивање Патрисије, али не довољно. И кад смо код финалних сцена, не могу, а да се не запитам како силни комшилук није никог позвао с обзиром на силну цику и вриску целе ноћи. Но, било је потребно да се главна хероина осами са својом децом и са Рејмондом Крузом и споредни ликови су очигледно само сметали и, што се режисера Мајкла Чејвса тиче, тек су употребљени кад је где било погодно, без веће разраде и закључка што се њихових улога тиче. То је са једне стране и добро због фокуса.

Оно што „чупа“ овај филм је пристојна продукција, сасвим пристојни глумци (укључујући и децу) и што је врло близак животном у макар две ствари. Једна је што главна протагонисткиња Линда није приказана као савршена мајка храброст, већ жена која и те како има својих мана, што видимо у односу са колегиницом Ајрин Кенг. Друга је што се прича базира на сујеверју које је увек интригантно и сугестивно, а ликови (чак и према сопственом признању) имају осећај да им се привиђају ствари. Прича на којој је базиран цео филм је део мексиканског фолклора, нешто чиме тамошњи становници плаше децу како би их натерали да буду добра и послушна, и то појачава тај животни утисак, да га тако назовем. Довољно да може да се одгледа филм и, уз добру једну динамику коју има, свакако није досадан, али не бих могао да га убројим у јача дела хорора.

Едукативни моменат: Свештеник Тони Амендола је поклонио Линди крст. Она није желела да га прихвати јер није религиозна. На то јој је он рекао да не мора бити религиозна да би имала веру. Ми можемо да верујемо да ће сутра бити боље, да ће нам неки људи помоћи, да ћемо завршити неки посао или да ћемо бити успешни. Вера је свакако потребна да бисмо уопште покушали да постигнемо неки циљ. И при томе заиста не морамо бити религиозни.

Оцена наставника:

3(таман толика)

draculo (Small)IV na VДракула (Dracula 1992) је филм познат још и под називом „Дракула Брама Стокера“. Година је 1897. и приправник у адвокатској фирми Кијану Ривс је добио задатак да отпутује у Трансилванију како би обавио веома важан посао купопродаје имања са тамошњим грофом Дракулом (Гари Олдман). Испоставило се да ексцентрични гроф има сасвим другачије планове са Кијануом, али пре свега са његовом вереницом Виноном Рајдер. Наиме, гроф је вампир који је вековима трагао за љубављу и напокон ју је пронашао на слици младог адвоката. Зато оставља младића заточеног у свом замку, а сам путује у Лондон где ће срести ону за којом је годинама жудео.

Критички осврт: Почетак је заиста предраматичан и Гари је преглумљавао, док је Винона трептала иако је мртва. Но, режисер Франсис Форд Копола морао је некако да почне и то је урадио како је урадио, настављајући у мање драматичном, али једнако романтичном маниру трудећи се необичним кадровима да дочара време нежности 19. века. И унео је тек неколико „капи“ страсти да заинтригира, али да не поквари тај концепт. Заправо, читава његова режија не очарава толико ефектима колико стилом, а тај стил веома подсећа на древне црно-беле филмове што нас опет приближава поменутом периоду. Уосталом, сцена у возу када Кијану путује за Трансилванију веома је налик сценама када се у старим филмовима ликови возе, а иза њих промичу сцене пејзажа на неком фото-тапет ефекту. 🙂 А то је само једна од сцена. Иначе су сцене у исто време и мрачне и колоритне и, морам признати, имају уметнички шмек. Занимљиво, али у једном овако романтичном филму нема превише патетике и, што ми се посебно допада, Дракула није представљен као потпуни мрачњак, већ човек који није могао да прихвати сопствену злу судбину. На крају ми га је било чак и жао.

Глумци су, чини ми се, најслабија карика у овом филму. Некако своје улоге нису схватили довољно озбиљно или ми је макар тако изгледало. Све остало је било на висини задатка; продукција, прича, акција, дијалози, шминка, костими и, уопште, сви детаљи који живот, пардон филм значе.

Едукативни моменат: Гари се ломио да ли да буде са својом вољеном Виноном или да је остави како не би доживела његову злу судбину. Она сама се одлучила за ову другу опцију јер некада и лоше ствари изгледају боље када их делимо са неким кога волимо.

Оцена наставника:

4(на пет)

planet teror (Small)VПланета терора (Planet Terror 2007) је филм чија је радња смештена у руралном делу Тексаса. Научник сумњивог морала Навин Ендруз направио је хемијско оружје које од људи прави створења налик на зомбије. Тог оружја се докопао официр Брус Вилис и његова чета, али је Навин ипак ослободио гас који се раширио по читавој области. Епидемија је захватила становништво и малобројни преживели покушавају да побегну одатле и нађу сигурно уточиште.

Критички осврт: Има више ствари које морам да похвалим у овом филму. Да кренем од почетка. Реклама која претходи филму је заиста маестралан, маштовит, несвакидашњи увод. Уз то, он нам говори о намери режисера Роберта Родригеза да му је мета тзв. Грајндхаус продукција, односно она која нуди филмове из декада педесетих до осамдесетих (можда чак и каснијих) у којима је све подређено акцији, посебно насиљу и, наравно, сексу. Пре свега сам помислио да Роберт жели да пародира такве филмове, али, опет, режисер таквог капацитета сигурно зна да су они пародија сами по себи, те сам више склон да поверујем да је овде ипак у питању омаж. Као и у поменутим грајндхаус, односно експлоатацијским филмовима, и овде је све предимензионирано, дато у оној мери која свакако прелази границе и води филм ка добро познатој страни треша. Оно што разликује овај од других филмова у покушају (први ми је пао на памет „Ајкулорнадо“) је оригиналност у приступу и шмек којим филм одише, али пре свега интелигентна режија. Треш је утиснут у „сендвич“ смислених дијалога, а форе у овом филму нису баналне, очигледне и псеудосмехотресне, већ су циљано рађене да нам покажу колико је велика моћ апсорпције гледалишта без обзира на квалитет понуде. Исто тако, могли бисмо да повучемо паралеле и са потрошачким друштвом, па и са гласачким телом. Све се може продати и све се може прихватити, чак и са одушевљењем. Роберт се при томе заиста потрудио да направи такве маштовите бравуре у убијању зомбија да је одушевљење заправо врло логична реакција.

Још једна занимљива ствар у овом филму је што је глума изненађујуће добра. Додуше, ни глумци нису лоше одабрани, мада није баш у питању прва холивудска постава.

Едукативни моменат: Некако се испоставило да су се сви таленти које је Роуз Макгауан имала и које је називала беспотребним показали и те како корисним. Не мора да наступи зомби апокалипса да би нам нека вештина или знање које имамо користили. Лако ће се десити да нам затребају у свакодневном животу и зато никада није изгубљено време које проведемо едукујући се.

Оцена наставника:

5(готово сигурна)

strange (Small)VЧудни дани (Strange Days 1995) је назови-футуристички филм јер је радња смештена пред сам крај 1999. Америка је у некој врсти кризе и на улицама влада криминал и прекомерна употреба полицијске силе. У таквом свету Рејф Фајнс се сналази веома добро јер продаје посебну врсту видео-касета са искуствима људи које сада може свако да доживи директним учитавањем у мозак. Његов живот се драматично мења када добије касете у којима се јасно виде права убиства људи и које могу изменити читав друштвени поредак.

Критички осврт: Једино што могу да замерим је што су неке сцене предвидљиве, али то нити унижава квалитет, нити чини овај филм мање узбудљивим. Он је хиперактиван и „напада“ од прве сцене. И нема доњи пик за све време (а то је преко два сата) трајања. Глумачка екипа је одлична и ту није било грешке. У ствари, цео филм нема грешке. Чак је и музика одлична.

Филм је актуелан и иако хаос на нашим улицама не влада као приказан на улицама Лос Анђелеса будућности (иначе приказан на одличан начин, а не глуп као што то обично бива у филмовима када криминал и хаос владају), обрасци су препознатљиви и у друштвеним кретањима и у психи људи. Заправо, направљена је комплетна филозофија о томе, али не кроз мудре монологе, како бисмо очекивали, већ кроз узгредне разговоре и саме сцене. Та јурњава за искуством више и за модом која нас обузима у тренутку, па сви хитају да буду „ожичени“, те зависност која све то прати, заиста је добра визија будућности и она нам се дешава данас. То је заправо фантастика која је применљива на стваран живот. И то је заиста мајсторство режисерке Кетрин Бигелоу. Она је једним филмом обухватила све што је значајно у друштву (и то не мало тога) и направила причу (причетину, заправо). При томе, као што написах на почетку, није пала ни на једној ствари – односи између ликова су студиозно одрађени, дијалози су виспрени, чак и када изгледају сведено, прича је садржајна и слојевита, а сцена врло живописна. Колико сам сазнао, она је прва жена режисер која је добила „Оскара“ за режију, додуше не за овај филм, али је и овај филм добио престижну награду „Сатурн“ (мени занимљивију јер се додељује за фантастични жанр). Заслужено, свакако.

Едукативни моменат: Виртуелни свет нуди безбројне могућности, што и каже Рејф, али не смемо да запуштамо реалност због њега. Тиме ћемо је учинити лошијом, а сами ћемо много тога пропустити, као што је и Рејф пропустио своју праву љубав.

Оцена наставника:

5(за добар филм)

beyond (Small)IIИза временске баријере (Beyond the Time Barrier 1960) је прича о космонауту Роберту Кларку који је добио задатак да испроба сасвим нов маневар у свемиру. Испоставило се да га је тај маневар одвео у будућност у којој је човечанство десетковано и принуђено да живи у добро заштићеним градовима. Такође се испоставило да је Роберт једина нада људима из будућности да се преокрене њихова зла судбина.

Критички осврт: Сјајне су ми те давнашње представе будућности јер су истовремено и маштовите и униформне и што се архитектуре и што се костима тиче.

Радња свакако има смисла или је макар смислено замишљена, али је реализација више него сиромашна. Све време се вијају по некаквом ходнику и причају ли причају. При томе причају врло неуверљиво и претерано помпезно, али то је одлика глумаца тог доба, па то не могу да узмем за зло. Сцене су иначе рађене тако да буду погодне. Роберт је провео у притвору таман толико времена да буде обавештен о круцијалним догађајима из будућности, да би га онда ослободили. И то је све трајало пар минута уз некакву бесмислену тучу, тек толико да то не буде само пуки дијалог. Пред крај филма има силних неких преврата који су тешко разумљиви, али се испоставило да малтене сваки виђенији лик има неки свој тајни план. 🙂 И испало је и смешно и без везе, што јесте штета.

Едукативни моменат: Роберт је рекао да све док верујемо има и наде. Неке мудрости никад не застаревају. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим одговарајућа)

wargods (Small)IГрад под морем (City Under the Sea 1965) је филм који је у Америци познат као „Богови рата из дубина“, а рађен је на основу песме Едгара Алана Поа „Град у мору“. Таб Хантер је рударски инжењер из Америке који ради у Британији, у граду на обали мора. Када је море избацило беживотно људско тело, он је потрчао да ту вест јави својој земљакињи Сузан Харт, која је одсела у хотелу у близини. Изгледало је као да ће ово бити интересантна мистерија убиства, али се испоставило да ту тајанственим догађајима није крај. Касније, у току ноћи, Сузан је у хотелу отело необично биће. Таб и Сузанин ексцентрични пријатељ Дејвид Томлинсон и Дејвидова кокошка дали су се у потрагу и пронашли тајна врата која воде у пећину испод хотела. Њих троје су се запутили тамо и доживели невероватну авантуру.

Критички осврт: Ух, већ на самом почетку филма случај убиства, а у петнаестом минуту филма чудовиште оте девојку. Режисер Жак Турнер часа није часио. 🙂 Онда, након тога, много је часио. Двојица протагониста Таб и Дејвид завршили су врло брзо у том неком подводном граду или макар близу њега и онда су тамо срели Винсента Прајса и његове морнаре. И онда су причали, причали, причали, па мало рецитовали Едгарову песму, па причали, причали, па драмили, па опет причали, па причали.

С једне стране глумци су заиста унели много (и превише) емоција у глуму, а са друге стране њихове реакције биле су више него површне и млаке. И у потпуности су зависиле од фокуса тог тренутка (да ли је вулкан, да ли је књига, да ли је морнар) и све друго је моментално престало да буде важно. А онда би се фокус наново померио на неку мање битну ствар и све тако. Ту се некако провукао мотив вечите љубави Винсента према (рецимо реинкарнираној) Сузан, потпуно „преписане“ из филма о Дракули, али то је био само замајац приче и уопште није разрађен до краја.

На крају је уследила јурњава по морском дну која није била нимало узбудљива из разлога што уопште нисам схватио шта раде, нити колика је удаљеност између прогонитеља и прогоњених. Људи који су еволуирали у рибе (да, да и тога има) показали су се слабије покретним у односу на нееволуиране људе у металним ронилачким оделима. Све то прати најчуднији вулкан икад, чија се лава понаша као кафа која је надошла у брзом џоу. 🙂 Сама јурњава нема много смисла ни зато што стреле све време промашују велике и не тако брзе мете (људи су носили металне оклопе, забога милога), а и зато што су гађали и Винсентову љубљену Сузан. Не верујем да је ипак схватио да је не воли толико, јер поред вулкана који је невероватна претња и само што није прорадио сваког часа, њему је јурцање за њих троје очигледно било приоритет. Или ће бити да се опет фокус померио на мање значајну ствар.

Неки детаљи су ми промакли, као онај шта су морнари заиста радили када су их Таб и Дејвид први пут видели. Можда је то и разјашњено, али ми је промакло заиста. Свеједно, и да ми се разјаснило не би значајно поправило утисак. Овај филм је потпуно залудан и мислим да је то најбоља карактеристика која га описује. И то је права штета с обзиром на то ко га је режирао, који глумац је главни антагонист и на основу чије песме је рађен.

Едукативни моменат: Винсент није успео да спаси свој подводни град, а и био је превише негативан према свима. И зао. Али једна ствар му се мора признати; за спас свог града уздао се у науку, знање, образоване људе и књиге. И то је добар приступ у решавању проблема.

Оцена наставника:

1(нажалост)

houswith (Small)V na IVКућа са сатом у својим зидовима (The House with a Clock in Its Walls 2018) је филм рађен по истоименој књизи Џона Белера. Радња се дешава 1955. Овен Вакаро је десетогодишњак чији су родитељи страдали у саобраћајној несрећи. Бригу о њему је преузео његов необични ујак Џек Блек, који је заправо вештац. Он је одлучио да дечака подучи магији, али, како то обично бива, млађани Овен је платио цену свог неискуства и наивности и васкрсао злог вешца Кајла Маклаклана који има грандиозне и нимало добре планове са целим светом.

Критички осврт: Филм неодољиво подсећа на „Харија Потера“, па чак су и нека „магијска“ решења слична, попут зидних слика чије представе се покрећу. Додуше, у „Потеру“ су то биле праве, урамљене слике, а овде мозаици, али то је то. И, да, овде је магија доступна свима, а не само одабраним чаробњацима, што даје више простора деци која гледају да се уживе у лик дечака. Заправо, магија је овде више као манифестација духовног, што је ипак другачији приступ. И цео филм има нешто другачији приступ, мада је (холивудски) образац у радњи препознатљив. Филм има пристојну динамику и такве и ефекте, прилично маште, али је могло да се ради мало више и на томе да буде узбудљивији. Ипак, немам богзна шта да замерим. Леп је дечји филм, са нежном емоцијом и лепим порукама.

Џек је изврстан комичар и заиста има много харизме. Ни остали глумци нису лоши, укључујући и децу.

Едукативни моменат: Кејт Бланчет је рекла како све што је човеку потребно је један пријатељ. Можда не само један, додао бих ја, те можда не баш све што је потребно, али прави пријатељи јесу право богатство и ту сумње нема.

Оцена наставника:

5(малко климава)

never (Small)IVБескрајна прича (Die Unendliche Geschichte 1984) је немачки филм на енглеском језику рађен према књизи Михаела Ендеа. Дечак Барет Оливер је мета насилних вршњака који га прогоне. Једном приликом је, да би утекао од њих, улетео у књижару. Власник књижаре Томас Хил је у кратком разговору са дечаком схватио да овај воли књиге и некако га навео да „позајми“ једну, сасвим необичну. Барет је одлучио да, наместо да оде у учионицу и решава тест из математике, оде на таван школе и тамо у миру прочита књигу. Уз књигу је доживео невероватну авантуру у земљи Фантазији.

Критички осврт: Према мојим сазнањима, књига је вредно дело фантастике за децу, тако да је тиме режисер Волфганг Петерсон већ имао предност и у доброј мери је искористио. Филм је врло маштовит, са живописним ликовима и за оно време врло добрим специјалним ефектима које прати занимљива сценографија. Но, не баш увек и у сваком детаљу. Када је дечак јунак Ноа Хатавеј јахао свог змаја са ликом пса, прелетао је земљу Фантазију. И та Земља је у ствари наша Земља. Никакве фантазије у Фантазији нема; неких интересантних градова, двораца, бића… Све делује заправо јако пусто. Лепи су то предели, али су, па, обични.

Филм је свакако могао бити мало бржи јер је толико спор да је претио да ће се претворити у буквалну бескрајну причу. 🙂 Но, без обзира, прича је заиста добра и има сваког смисла, иако је бајка. 🙂 Пружа нежне емоције и мудре поуке, ако не већ узбудљиву радњу. Можда онај реваншизам на крају није био толико неопходан, али и на тај сегмент је прича морала да стави тачку. И пре него што ја ставим тачку на овај филм да кажем да су деца глумила заиста добро.

Едукативни моменат: Једини зликовац у филму, вук са флуоресцентним очима, био је потпуно у праву. Фантазија нема граница. И зато она представља неисцрпан ресурс који ваља користити.

Оцена наставника:

4(реална)

xfiles (Small)IVДосијеи Икс (The X-Files 1998) је филм рађен на основу истоимене серије. Двоје протагониста су Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), обоје агенти Еф-Би-Аја, задужени за истраживање паранормалних феномена. Овога пута су на трагу великој завери у вези са необичном епидемијом која се појављује на различитим локацијама. Испоставиће се да је зараза претња за читаво човечанство и да потиче из – свемира.

Критички осврт: Дефинитивно сам љубитељ серије „Досијеи Икс“. И имам још једно признање: најмање сам волео епизоде са ванземаљцима, а тема овог филма су управо они. Испоставило се да та тема у овом филму није реализована лоше. Ништа меастрално и ништа што већ није виђено, али није ни лоше.

Двојица људи који се појављују на почетку филма и 35.000 година п.н.е. приказани су са маскама које су блиске неандерталцима. Људи су тада већ увелико припадали истој врсти којој припадамо и ми и није ту било већих физичких разлика. Могуће је да нису били прелепи лепотани (мада и то не бих смео да тврдим), али нису били ни са толико израженим брадама, аркадама и свим другим избочинама на лицу. У време снимања овог филма можда то и није била позната ствар, али свакако је грешка већ у првим корацима режисера Роба Боумана. Међутим, други корак је већ био солидан, а трећи, кад се појављују Молдер и Скали био је маестралан (занимљива интрига, величанствена експлозија и јединствен однос између њих двоје). Подсетио ме је зашто сам волео ту серију. Иначе, и ако нисте гледали серију, сам Молдер увешће вас у причу о његовом раду и то на одличан начин. Тако да бих и тај део похвалио. И сам финиш када Молдер открива шта открива, динамичан је, интересантан и узбудљив и то са правом мером. Има и сцена које не бих похвалио. Јурњава по кукурузу им већ није баш била потребна. Сцена је потпуно бесмислена и неоправдано пропраћена узбудљивом музиком (уз то, кукуруз не опрашују пчеле и очигледно Роб треба да научи биологију). Такође, читава сцена у аутомобилу са Џоном Невилом је нејјасна, односно мотивација Џоновог лика, а и Џон је био предраматичан. Но, мора му се опростити јер је занат пекао у црно-белим филмовима. 🙂 Углавном, све те игре мачке и миша, односно Владе у сенци и Молдера су и у серији биле несрећно решене, тако да је то пренето и на филм и то јесте најслабији сегмент.

Наравно, велико је питање било хоће ли се младенци пољубити једном и напокон? И та тема је покренута, а како се завршила, не могу да откријем ако нисте погледали филм. Но, тренутак је свакако добро одабран у сваком делу сцене, само то ћу рећи.

Едукативни моменат: Само ћу цитирати славну реченицу овог славног јунака: „Истина је негде тамо“. Ако већ не садржи неку важну поуку, макар звучи кул. 🙂

Оцена наставника:

4(сигурно нисам баш скроз објективан)

the books (Small)VД букс оф књиге: Случајеви правде (The Books of Knjige: Slučajevi pravde 2017) је црногорски филм чија се радња дешава у луцидном свету где постоје фарме камионџија. Двојица некомпетентних инспектора Горан Вујовић и Душан Мачек покушавају да расветле случајеве убиства, али све што раде је да заправо и сами убијају недужне.

Критички осврт: Буксовци су потпуни лудаци. Давно се нисам оволико смејао и хумор јесте главни адут овог филма. Радња је ту тек толико да буде платформа на којој ће бити „линковани“ скечеви. Зато изгледа расуто и чак неповезано, макар у првом делу филма. Но, касније се све то повезује у колико-толико смислену причу, ако је у овом филму ишта смислено. Крај је одличан, ништа исфорсирано и никаквих јуначких преокрета, већ врло доследно урађен. У сваком случају, необично, оригинално и духовито. Нисам пратио рад Буксоваца и не знам да ли је ово најбоље што они могу да понуде, али је сасвим добро.

Едукативни моменат: У овако „помереном“ филму тешко је шта наћи едукативно, али истина јесте да сам уживао гледајући овај филм и у смеху који ми је донео. Хумор је лековит и треба га конзумирати сваки дан.

Оцена наставника:

5(несумњиво)

Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитвил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитвилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Иако је у жанру који не волим превише (акција), морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)

Лако Је Критиковати 113

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Bewitched (Small)IIIЗачаран (Bewitched 2005) је филм о глумцу Вилу Ферелу који веома воли да буде цењен, али му то баш не полази за руком. Зато је одлучио да све своје снаге усмери ка снимању серије „Зачаран“ за коју се нада да ће га афирмисати, тим пре што је то римејк већ доказано популарне серије. Како би обезбедио да сва пажња буде усмерена ка њему, одлучио је да ангажује сасвим непознату глумицу која још увек нема симпатије публике. Његов план је да наклоност публике и не стекне, па је потпуно маргинализовао њену улогу. Одлука је пала на Никол Кидман, али ће Вил схватити да избор није најбољи. Наиме, глумица која треба да глуми вештицу је заиста вештица.

Критички осврт: Никол је сва била слатка и неуверљива. Но, свеједно, овде је, ионако, требало да буде само слатка и ефекат је постигнут. И цео филм је такав – сладак, питак и плитак, без неке веће филозофије и шире слике и са премало изазова за главне ликове. Хумор је углавном унео Вил и нешто мало при крају Стив Карел и то је дало ону неопходну половину романтичној комедији. Све ово је дефинитивно осредње и очигледно су главни адут режисерке Норе Ефрон била позната имена којих у овом филму свакако има, пошто ниједан други квалитет нисам успео да видим.

Едукативни моменат: Вил је схватио да ће његова серија бити успешнија ако се он мало повуче и да више простора Никол. То му је тешко пало, али је то било најбоље решење. Кључно у тимском раду је да ми не водимо главну реч, већ да радимо са другима у правом партнерском односу.

Оцена наставника:

3(реалка)

Fantastic-Beasts-Crimes-of-Grindelwald-charatcer-posters (Small)IIIФантастичне звери: Гринделвалдови злочини (Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald 2018) је наставак серијала „Фантастичне звери“ започетог 2016, али и део франшизе о Харију Потеру. Из чаробњачког затвора успео је да утекне зликовац Гринделвалд (Џони Деп). Он има идеологију, има следбенике и има жељу да загосподари светом чаробњака, али и светом људи. Министарство магије покушава да му стане на пут, али и да пронађе Езру Милера, младог чаробњака мистериозног порекла, који би могао да буде кључан за борбу против Џонија. Међутим, и сам Џони је заинтересован за њега. Сада је питање ко ће га први пронаћи, а вредан траг може бити откривање његовог правог идентитета. Чаробњаци су се дали у потрагу користећи сва (магична) средства.

Критички осврт: И овај наставак је рађен и у духу и по стандардима серијала о Харију Потеру, али и према причи, за коју аутори верују да је неисцрпна. Заиста нема ту ничег новог; тамо је био главни и пунокрвни злоћа лорд Волдемор (Рејф Фајнс), а овде је Гринделвалд, односно Џони. И један и други имају исту идеологију, а и ману лако уочљиву на лицу. Волдију је мањкао нос, а овом једно око. Или му са оком нешто није у реду, свеједно. И сваки је негативца дочарао на сличан начин, али у оба случаја успешно; обојица су харизматични и добри глумци. И све остало је слично, али се нисам уморио од гледања великих завера и малих издаја у свету чаробњака, прегруписавања и како ужурбано мењају локације у потрази за којекаквим траговима. Има овде и нешто од занимљивих зверки, како би се оправдао назив серијала, праћених прилично добрим специјалним ефектима. Ни битке чаробњака нису разочарале. Свакако је некакав квалитет одржан.

Моја крупна замерка односи се на радњу. У сваком наставку филма о Харију Потеру постојала је нека тема, која је чинила филм засебном целином. У једном делу су организовали такмичење са гостима из других чаробњачких школа, у другом је заговорница сулуде реформе постала управница школе, у трећем је у фокусу био дневник који се сам исписује и који је у вези са страшним чудовиштем скривеним негде у подрумима школе за чаробњаке и тако редом у сваком филму. Све те теме имале су мотив који се провлачио кроз сваку од њих и све их је повезивао, да би у последња два наставка кулминирао и довео до рата између чаробњака. У овом наставку „Фантастичних звери“ не постоји тема која заокружује филм, већ само поменути мотив који је огољен и избачен у први план. Отворена борба добра и зла је кренула и тражи свој наставак. И то је то. Врло сиромашно и врло неинвентивно, без правог изазова и, што је најгоре, без маште. Са једне стране штета је овом филму дати малу оцену, али није фер ни наградити га.

Едукативни моменат: У овом филму зараћени чаробњаци се нису утркивали у наоружању колико у људским ресурсима. И једни и други су трагали за што моћнијим савезницима. Но, и када није ратно стање, које ћете људе имати у тиму је веома, веома важно. Људи могу и са мало средстава да ураде одличан посао, али и да га упропасте са врхунским средствима.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

teenwolf (Small)IVТинејџер вукодлак (Teen Wolf 1985) је прича о момку Мајклу Џеј Фоксу, који жели да буде успешан кошаркаш и да има лепу девојку. Он увиђа да пролази кроз неке промене и схвата да оне нису баш уобичајене, пубертетске. Међутим, не наилази на разумевање своје околине, све док промене не постану сувише очигледне. Он се претвара у вукодлака и, након првог шока, налази начин да своју ситуацију искористи најбоље што би један тинејџер могао. Постаје веома популаран у друштву, али убрзо схвата да то није баш тачно оно што је желео.

Критички осврт: Ово је класична прича како је момак заљубљен у суперпопуларну девојку која има прилично робустног момка (Марка Арнолда). Супарник је и добар спортиста и само је још фалило да и она буде чирлидерсица, па да прича буде потпуни класик осамдесетих. Причица је слатка и њена предност је што у доброј мери осликава праву природу тинејџера. Оно што је мањкавост је да је мотив за њу већ више пута испричан и далеко је од инвентивног. Филм се бави вечитом дилемом богатих и славних; да ли су вољени због својих карактерних особености или због тога шта су постигли и шта имају. На страну то што ништа не би ни постигли, ни имали да немају управо те карактерне особености, филм је ову дилему разрешио високо морално и високо бајковито; дакле на начин који јесте поучан, али није уверљив.

Има добрих фора у филму, али и врцавих, као када Мајкл арлауче због сладострашћа са Лори Грифин, а разговор са Џејом Тарсесом је заиста урнебесан. Све то има шарма, не могу да кажем, мада је, у духу осамдесетих, филм потпуно површан.

Едукативни моменат: Мајкл је желео Лори, иако му је Сузан Урсити све време била пред очима. Некада желимо нешто што нам је тешко достижно, а нисмо свесни да нас може усрећити и нешто (или неко) што нам је много ближе. Уосталом, никаква гаранција није да би нас испуњење те амбициозне жеље учинило задовољним и у случају младог вукодлака се и испоставило да није.

Оцена наставника:

4(знам да сам претерао)

venom (Small)Веном (Venom 2018) је екранизација приче о Марвеловом јунаку ванземаљцу кога је на Земљу донео богати и амбициозни Риз Ахмед. Оно што Риз не зна је да је ванземаљска форма врло свесна и да има план како да освоји Земљу.

Критички осврт: Сва моја очекивања од овог филма нису испуњена. Након више него класичне поставке кренула је најкласичнија могућа радња у којој сам сваку сцену, и то до последње, могао унапред да предвидим. Осим што то филм чини досадним, не додаје му баш ни на инвентивности, рекао бих. 🙂 Осим радње, разочарење су били и глумци, без мрвице карактера, харизме, било чега. Башка што су сви ликови које тумаче стереотипи. Сценарио је испразан, лишен хумора и у целом филму сам наишао на свега две добре форе, од којих једне сад тренутно, да ме убијете – што би рекли, не могу да се сетим. 😀 Наивних момената или боље рећи инфантилних има и те како. Мислим да је разговор ванземаљца са Томом Хардијем свакако један од јачих таквих.

Има и ситних грешака у филму, као оне када је Мишел Вилијамс, са перфектном фризуром, дотрчала из густе шуме у цивилизацију баш на време да некако пусти висок звук и да га усмери баш ка коме треба, опет – некако. Но, то је мањи проблем. Много је већи проблем нагла и ничим изазвана промена мотива ванземаљца да промени и страну. То је толико било исфорсирано да ми се чинило као да сценаристи траже изговоре зашто је то тако. 🙂

Ипак, два момента у филму су успела да цело ово дело подигну на (макар) прелазну оцену. Један је продукција, а други је акција. Сцене акције су у највећој мери успеле, потпомогнуте углавном добрим специјалним ефектима, а битка између Риза и Тома (када се хаотично одлепљују и слепљују са својим симбионтима) изведена је маестрално.

Едукативни моменат: Мишел је рекла Тому како је он крив за ситуацију коју имају, а не Риз. Риз јесте уништио Томову каријеру и везу, али је то учинио због Томових одлука. Често је погодно кривити другог за сопствену лошу ситуацију, али је исправније (и корисније) преузети одговорност.

Оцена наставника:

2(минус, а може и један плус)

impostor (small)vВаралица (Impostor 2002) је филм рађен према истоименој краткој причи Филипа К. Дика. Радња се дешава у будућности у 2079. Земљани су открили ванземаљску врсту Кентауријанце, али је та врста ратоборна и напада Земљу. Рат дуго траје и обе стране се такмиче у што разорнијем оружју. Један од инжињера који прави оружје за земаљску армију је Гари Синис. Изгледа као да је Гари прави патриота, али га је свеједно ухапсио Винсент Д’Онофри. Винсент руководи тајном јединицом која проналази кентауријанске репликанте инфилтриране у редове људи. Он је убеђен да је Гари један од њих и да је направљен са циљем да изврши атентат на канцеларку Линдси Крус. Међутим, Гари зна да је људско биће и бежи из заточеништва како би то и доказао.

Критички осврт: Нарација на почетку је толико богата да је солидно могао да се направи приквел овом филму. Иначе су та разјашњења у филму прилично лоше решена (почевши од поменуте нарације), па је дијалог између државног секретара Кларенса Вилијамса III и Винсента (где се објашњава зашто се примењује тако сурова техника откривања ванземаљских репликаната) сасвим непотребна. Сама радња није лоша, али има веома предвидљив ток. Упркос томе, радња је прилично узбудљива. Сцене борби су одличне. Филмови који се праве на основу кратких прича обично пате од празног хода јер ту причу треба развући на дугометражни филм, али то код овог филма није случај. Углавном, овде се ради о једном више него солидном СФ-у.

Глума је сасвим добра, али то и не чуди с обзиром на то која екипа глумаца је окупљена.

Едукативни моменат: Мекај Фајфер је рекао Гарију да ако нема искрености у односу, нема ни односа. Кратко и јасно, а мудро.

Оцена наставника:

5(баш солидна)

videodrome (Small)VВидеодром (Videodrome 1983) је канадски хорор. Џејмс Вудс је директор ТВ-станице у Торонту која је специјализована за лаку забаву, пре свега еротику. У потрази за довољно провокативним садржајем, успео је да дође (преко сарадника ТВ-пирата Питера Дворског) до емисије „Видеодром“ која обилује насиљем. Заинтригиран тим материјалом, Џејмс жели да сазна више о њему и да направи пословни договор са онима који га снимају, како би га емитовао. Међутим, испоставља се да су ти снимци много више од илегалних видео-касета за перверзне и да ће Џејмсу потпуно променити живот.

Критички осврт: Филм свакако није за млађи узраст, не само због еротике, већ и насиља које је у спрези са њом. Оно што овај филм чини једнако занимљивим и шокантним је врло искрен приступ људским осећајима и нагонима. Гледао сам неколико каснијих филмова (не обавезно фантастичних) где се покушало са сличним приступом, али учинак није био ни близу овога. Некако се све у овом филму погодило; и атмосфера и необична, некако дезоријентисана режија Дејвида Кроненберга, одлична глума (Џејмса, пре свих) и прича која је иновативна и, рекао бих, и данас актуелна. Дејвид је заиста маестрално води тако да кроз њу пружа једну филозофију, па и прилично тачну претпоставку о људској технолошкој еволуцији која нам се већ дешава – механички додаци телу (чак ни специјални ефекти који то прате за оно време уопште нису лоши) и мозак који тражи искуство више.

Едукативни моменат: Џејмсове халуцинације би могле да се протумаче као његова жеља да му се оно што пласира телевизија и што може само да види на екрану, претвори у реална искуства која ће доживети. Некада свако од нас пожели да је на месту или у улози коју види. Најчешће ће то и остати само на жељи, а некада је и добро да је тако. Но, најбоље је да телевизију схватимо као прозор у свет, а да лепе тренутке ипак потражимо и ван ње.

Оцена наставника:

5(добра)

get-out-movie-poster (Small)VБежи (Get Out 2017) је филмски деби Џордана Пила, који је уједно и режисер и сценариста. Данијел Калуја је млади црнац који је у вези са белопутом девојком Алисон Вилијамс. Она је одлучила да га за викенд одведе код својих родитеља како би га упознали. Данијел има зебњу да га њени неће прихватити због боје коже, али је свеједно кренуо. Оно што је затекао тамо превазишло је чак и његова најгора очекивања.

Критички осврт: Филм је добио Оскара за најоригиналнији сценарио и то није зачуђујуће. Све време вас филм наводи на једно, да би се испоставило нешто сасвим другачије, што би рекли Пајтоновци. Углавном, прича је одлична и интелигентно вођена, подела улога је сјајна, а поруке које филм шаље су више него јаке. Једино што ја овај филм не видим као хорор, већ више као трилер. И имам тек пар примедби. Поједини сегменти су предвидљиви, попут оног на чијој је заиста страни Алисон. Такође, Џордан је могао више изазова да стави пред Данијела када се овај ослобађао из куће Алисоних родитеља. Но, ништа није савршено, па ни овај филм, али вредан гледања јесте.

Едукативни моменат: Прави хорор у овом филму је расизам, али такав однос је хорор и у свакодневном животу. Ми не треба да будемо део хорор прича, већ лепих дешавања којих и те како има у овом нашем кратком животу.

Оцена наставника:

5(готово сјајна)

growup (small)v

Немој да одрастеш (Don’t Grow Up 2015) је филм који се још зове и „Сами“. Ради се о групи тинејџера без родитеља, који су, увидевши да им васпитач није у установи, одлучили да оду до града и покраду пиће и намирнице из продавнице како би прославили осамнаести рођендан другарице. Испоставља се да ће у граду открити како је наступила епидемија безумне агресије одраслих према рођеној деци. Ситуација је постала смртно опасна по њих и некако су успели да побегну. Међутим, бег ипак није решење јер је болест захватила и њихову групу.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је потпуно насилна, почевши од самог почетка јер су клинци – протагонисти ако не деликвенти, а онда врло близу томе. Такву атмосферу прати и адекватна и врло уверљива акција. И глума је на нивоу и дечица су стварно талентованија од многих одраслијих и признатијих глумаца.

И од самог почетка филм је имао моју пажњу. Радња је интригантна, застрашујућа и, иако нема ту много приказа зомби апокалипсе, заиста је добра и без рупа. Наиме, ако је ово обрнута варијанта „Деце кукуруза“ где (наместо да млади киње старије) старији убијају своју децу, онда је заиста логично да преживели буду управо – сирочићи. Још један аргумент да овај филм нема рупа је и та што су двоје протагониста затекла луку у пламену. Веома је јасно да ће услед такве апокалипсе избити пожар, а мора да избије услед милион разлога. Једино што је натегнуто је како су здрава деца, па таман била и старији школарци, успела да победе помахнитале одрасле којима оружје није страно. Једино објашњење је да је болест преовладала и довољно ослабила те старије, мада то у филму није експлицитно речено.

Животна прича Фергуса Риордана помало оптерећује радњу. Истина јесте да је добро уклопљена у главно дешавање, али ми је нејасно шта су хтели њоме да постигну.

Може се рећи да овај филм донекле има и симболику (јаз између генерација) и да преиспитује шта одрастање заиста значи и када се оно дешава. Одлични Дарен Еванс је тумачио лика који уопште не изгледа зрело, напротив, али је ипак подлегао болести. Аутори филма нису нам дали готово решење шта одрастање подразумева, мада некакав систем елиминације јесу, па тако можемо да закључимо да сексуални однос није мерило (Мадлен Кели и Фергус су га имали, али само је он оболео). У сваком случају, ако прихватимо да су Мадлен и Фергус прошли некакав животни пут; од детињства, преко (раскалашне) младости, те успуст изгубили све пријатеље (контакте) и усмерили се једно ка другоме и напокон, добили дете које нису желели (или Фергус макар није), то што се Мадлен отиснула сама са девојчицом у чамцу преко мора можда је још једна метафора растурене породице која је одлика модерног друштва. Хоћу да кажем да овај филм има дубину и више је драма по сензибилитету него што је хорор. Ипак, сва дешавања у њему толико су реално приказана да је овај филм много више застрашујућ од већине других (и наменских) хорора и то јесте својеврсно мајсторство.

Едукативни моменат: Млади су били препаднути од тога да ће одрасти и променити се. У свакодневном животу одрасла особа неће постати зомби, али ће добити одговорности које као млада није имала. Одрастање и свака промена у животу није лака и увек буди зебњу, али треба да будемо свесни и да нам доноси неке нове и лепе ствари које до тада нисмо имали.

Оцена наставника:

5(сасвим океј петица)

astroboy (Small)IIIАстро Бој (Astro Boy 2009) је цртаћ који су заједничким снагама продуцирали Хонгконг и САД. У будућности су људи напустили површину Земље и отиснули се у град који лебди изнад облака. Све послове обављају роботи и људи живе у благостању захваљујући високој технологији, за коју је најзаслужнији доктор Тенма (глас му је позајмио Николас Кејџ). Од овог научника председник небеског града (Доналд Садерленд) захтевао је да му дизајнира и покрене застрашујућег робота како би одржао своју владавину која је у опадању. Током демонстрације, у робота су ставили део црвене, зле енергије (коју су изоловали из делића звезде), те је све кренуло лоше да се одвија. У хаосу, који је настао, погинуо је Тоби, Тенмин син јединац. Несрећни научник је зато направио Тобијеву савршену реплику – робота, коме је додао неке одбрамбене механизме како би био неуништив и како не би изгубио „сина“ по други пут. Међутим, робот није испао онакав каквог је Тенма очекивао.

Критички осврт: Режисер Дејвид Боуерс отворио је много тешких тема, које значајно превазилазе (инфантилно) поимање циљне групе којој је цртаћ намењен. Зато се тим темама није бавио дубље, већ је цртаћ напросто прилагодио младом узрасту. И то се види по многим елементима филма. Рецимо, млади имају кратку пажњу, па ниједна тема није разрађена на озбиљнији начин, већ готово искључиво кроз акцију, а убачено је обиље различитих сегмената. Чини ми се да давно нисам одгледао цртаћ са толиким богатством различитих тема, мотива и, речју, прича у причи. Све то чини да филм буде хипердинамичан, али и веома површан. Дејвид је све започете приче разрешио исфорсирано срећним крајем и после свег тог рушења и пропасти читавог града нико није чак ни повређен. Односи међу ликовима су кулминирали до свеопштег прихватања, па и они који нису ни разјашњени до краја.

Анимација је спој карикатуре одраслих и обавезно носатих ликова и манге када су у питању млађи. Ништа сензационално, баш као ни хумор, а и техничка решења у филму. У ствари, цео филм је далеко од сензационалног и, као што написах, подилази млађарији на уштрб квалитета.

Едукативни моменат: Астро је на крају нашао своју „сврху“, а она није била да буде неко други, односно Тоби. Заправо, његова сврха је лежала у томе да он буде аутентичан, свој. И то се испоставило као довољно добро и за све друге, па чак и за његовог „тату“.

Оцена наставника:

3(без плуса или минуса)

thesilence (Small)IКада шунка утихне (The Silence of the Hams 1994) је италијанско-америчка пародија на велике филмске хитове тог доба, пре свих на „Кад јагањци утихну“. Масовни убица убија у свом малом, морбидном хотелу и млади службеник Еф-Би-Аја Били Зејн добија задатак да га пронађе. У томе му може помоћи само други масовни убица Доктор Животиња (Дом Делуаз), који је у строго чуваном затвору.

Критички осврт: Обично овако „урнебесним“ комедијама дајем неке тројкице јер су макар забавне и имају у просеку пет добрих фора. Углавном им је прича компилација пародија на неупоредиво боље филмове, те једино што могу да оценим је колико ми је било смешно. Но, ова је испод сваког критеријума, па чак и тако ниско постављеног. Са врло ретким изузецима, хумор је потпуно глуп. Рецимо, једна од фора је када је у Билијеву канцеларију ушла Џоана Пакула, одевена сва у црвено, наратор је рекао како је ушла дама у плавом. Ни друге форе нису много виспреније. Уз то, једна фора се рециклира више пута, па је тако вишеструко употребљена она цака када гледаоци заиста виде како се праве специјални ефекти.

Утисак једино поправља Дом и као да је за њега писан бољи сценарио. Изгледа да је инспирисао сценаристу (и уједно режисера и глумца) Еција Греџа на добар начин. Утисак је требало да доправи и Мартин Балсам, који је глумео у филму „Психо“ из 1960. и то исту улогу као и сада у пародији тог филма, али авај. У овом филму се у епизодној улози појављује и Џон Карпентер, што мени није претерано зачуђујуће. 🙂

Едукативни моменат: Можда оно што најбоље можемо да научимо из овог филма је да не треба да правимо спрдњу од нечијег дела. На крају може да испадне да је спрдња оно што смо ми направили.

Оцена наставника:

1(може на два)

Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cor (Small)IVРидикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

4(благовољна)

badt (Small)IVЛош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

crow (Small)VВрана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у реалности јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

5(вероватно субјективна)

the-dream-of-the-ballet-masterСан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно креативније. Некако ми изгледа да је машту (коју је, без сваке сумње, имао у изобиљу) у овом случају подредио вицу, да га тако назовем. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

2(на три)

trulokapa (Small)IМала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

1(на два)

monstersquad (Small)IVОдред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете, има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

4(може)

cherry-dvd-cover (Small)IVЧери 2000 (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

4(минус)

twinpiks (Small)IIIТвин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, који је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста у серији Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс), најмање је занимљив од свих јер је потпуни стереотип. Она је наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

deadpool-poster-flash-xxl (Small)Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

5(наравно)

greatwall (Small)Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Но, радња јесте узбудљива и динамична и прави спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

5(на труд)

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још три филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде (која изгледа више као пародија) у својој породичној и вампирској кући, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним непријатељским вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што иначе јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију милог јој брата Роберта (можда јој није баш тако мио као што се трудила да одглуми), да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке деце у овој породици, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)