Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је одличан. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Да би семинар био нај

PrintСвако од нас има нека очекивања од семинара. Не улазим у стандарде квалитета; има ко да мисли о томе. Моја очекивања су врло практична и усмерена су ка томе да научим нешто што могу да применим. О томе је следећи текст.

Бигзов школски портал: Шта очекујем од семинара? (27.4.2018)

Када је наука заправо Наука

DSCМотив за овај мој текст су два међународна тестирања. ТИМС је међународно тестирање намењено млађим разредима основне школе, док је ПИСА исто то, само за старије. Ђаци млађих разреда основних школа показали су на ТИМС тестирању да знају да повезују научено и да то знају практично да примене, док су ученици виших разреда на ПИСА тестирању показали функционалну неписменост – да научено не знају да примене у пракси. Дедукција је јасна: учитељи раде боље. Право питање је – због чега?

У неком од мојих претходних текстова сам написао како наставници воле да предају Науку. Што је компликованија и што је теже постићи добар успех предмет се више цени, а наставник стиче бољи статус међу колегама. Свако поједностављење значи и одступање од Науке, а свако незнање је недопустиво. Учитељи немају предмет за који би се емотивно везали, тако да је њима најзначајније да им ђаци, једноставно, напредују.

У вези са тим су некако и методе рада. Учитељи ће се радије опредељивати за оне технике које омогућавају више игре и више учења кроз игру, можда и зато што су опуштенији и растерећени струковних намета. Наставници ће се више држати старих и опробаних метода, а опет како би обезбедили да Наука буде озбиљно схваћена.

Уосталом, каква је то Наука која се учи кроз „неозбиљне“ активности? То, онда, није Наука већ наука, а то не можемо да допустимо. И ту наилазимо на проблем. Напросто смо заборавили да оно што је занимљиво нама (а наука коју предајемо нам је, очигледно, занимљива јер смо се за њу и професионално определили), не мора да буде и деци.

Дакле, сам предмет проучавања науке није гаранција да ће се ђацима допасти, а ако им се нешто не допада, јасно је да ће мотивација бити слаба. Још ако им то пласирамо кроз низ „озбиљних“ предавања, без њиховог активног учешћа и без тога да им сувопарно градиво учинимо атрактивним, мотивације више бити неће.

Отпор који видим код наставника према иновативним методама је усмерен и према методичким семинарима. Веома често чујем колеге како кажу да им је „доста методичких семинара“ и да желе да посете неки добар струковни. И то разумем, мислим на оно друго, мада ни то нема оправдања. У доба интернета, када су нам научни и научно-популарни радови „на изволите“ и када можемо да сазнамо о најновијим научним достигнућима из било које области наше науке са само два клика, не видим много разлога да нам о томе причају факултетски професори (ако нам уопште о томе и причају јер било је и таквих семинара где смо се само подсећали на оно што смо, давно, на факултету учили). Но, у реду, свакако се треба усавршавати, па и струковно.

Много мање оправдања видим у отвореном анимозитету према методичким семинарима. Могу да разумем да нису сви међусобно једнаки и да су неки довољно лоши да ни сертификат и бодови не оправдавају време проведено на њима, али не могу да разумем да их било који наставник сматра непотребним.

Но, и то приписујем управо оном узроку да своју Науку сматрамо веома озбиљном работом и са великим Н. Хајде да будемо поштени – који нам се део методичких семинара најмање допада? Управо оних пет минута када изводимо неку игрицу попут каладонта или нечега још „глупљег“. Ми смо, забога, одрасли и озбиљни људи. И хајде да будемо још поштенији – да ли смо икада применили неку од тих игрица у учионици? Онда више не бисмо имали нашу Науку.

Закључак је да је тешко одржати велико слово на почетку нашег предмета. При томе много тога жртвујемо, а пре свега мотивацију наших ђака за учење. Можда не би било лоше да се мало опустимо и учинимо дешавања у учионици интересантнијим, у крајњој линији и по нас саме, а још више не би било лоше да победимо своју сујету и посетимо неки час учитеља и неку идеју искористимо за час. Можда то неће поправити рејтинг на ПИСА тестирању, али не може да шкоди.

Бодови са семинара

presenting_to_audienceСви смо различити. И биологија то каже. И добро је да је тако. Више различитих мишљења је право богатство и извор неких нових идеја и стратегија. Но, нећу о бенефитима различитости (можда неки други пут), већ ћу овај пут о самој различитости. Како различито гледамо на бодове са семинара и, што је, такође, важно, како их различито стичемо.

Бигзов школски портал: Бодови нам насушни (4.9.2017)

Шта не ваља у семинарима?

fossil_vilenjak„Ми смо након дводневног семинара способни да радимо са сваким ђаком, ма каквих проблема имао, да изађемо на крај са свим облицима насиља и да решимо сваки конфликт са родитељима. Уз то, невероватно смо развили креативност, те постали права фонтана идеја, које само извиру из нас. Без обзира што те дивно осмишљене активности никад у школским условима пробали нисмо, знамо да ће напросто дати фантастичне резултате.“

Цео текст:

Бигз школски портал – Мислим да: Магична едукација (9.11.2016)

Стручно о стручном усавршавању

_dve_spavaliceОнлајн семинари су једва заживели, али када већ јесу, могла би делатност и да се прошири и на друге видове онлајн стручног усавршавања.
Образовне институције у свету имају своје едукативне блогове, на којима пишу виђенији наставници. Зашто не би наше Министарство имало своје друштвене мреже – блог и Фејсбук су тек две идеје, где би се покретале теме и писали квалитетни текстови о образовању?

И још нека питања поставио сам на:

Школски портал Бигза: Писмени рад о писменим семинарима (20.10.2016)

Сајколошки семинар

_10152458679712688_5515486144090524870_nЈуче смо, моје колеге и ја, присуствовали семинару који је био, па, лош. Иако су водитељке биле бескрајно драге и заиста се трудиле да нам пренесу што више знања стеченог што на факултету, што након њега, чињеница је да се више усавршим пишући чланак на блогу (дакле тих пола сата), него што сам за осам сати тог семинара.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Семинар је иначе био готово у потпуности педагошко теоретисање. Било је сасвим мало праксе, ако се то уопште праксом назвати може. И очекивања ауторки семинара су била да сад ми то „нешто“ (етарско, ваздушасто, неухватљиво, апстрактно) применимо у пракси. При томе, ништа ново нисмо чули, нисмо се „оснажили“ (педагози снажно користе стране речи, изразе и фразе наместо српских) и нисмо унапредили ама баш ниједну компетенцију. Њихова очекивања остаће неузвраћена, баш као што су остала и наша. 🙂

tumblr_n15ikc1yRq1s5eno8o1_500

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Најгоре је било што смо на крају добили цедуљче са сугестивним питањима типа: „Које вештине сте унапредили?“ Што каже колегиница физичарка, „заиста ме терају да будем зла“. 🙂 Волео бих да сам на постављено питање могао да одговорим са „вештину да добро изаберем семинар који ћу похађати“, али нажалост, нисам чак ни њу (мада би ми много значила). Када смо директор и ја бирали који ћемо семинар приредити у школи, врло брзо смо схватили да су нам начини квалитетне провере потпуно ограничени. Могли смо да прочитамо апстракт, да разговарамо са ауторкама, верујемо им на реч да су са ранијих семинара добиле лепе оцене и то је углавном то. То што је семинар акредитован, одавно је познато да није гаранција ама баш ичега. Вазда се дешавало да се акредитују лоши, а добри и поред препорука, великог броја полазника, па чак и продуката који се на нету могу наћи, те награда, не пролазе из свима необјашњивих разлога. Уосталом, пример ОК центра говори више од речи.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

bad-pet-11Можда би критеријум могао да буде да никако не прихватамо семинаре где су аутори и водитељи педагози. 😀 Немојте погрешно да ме разумете, нисам ја против педагога, напротив. Они су потребни и они много чиме могу да допринесу. Проблем који ја видим је што немају праву „везу“ са наставницима. А та веза су – методичари. 🙂 Они би требало да разумеју педагоге који се једини, на крају крајева, баве образовањем у целини, без „бункера“ сопствених предмета које заузимају наставници и без стега које имају учитељи чији рад негде тамо у петом разреду оштро критикују колеге из предметне наставе. Такође, методичари би требало да то што су разумели „преведу“ на језик учионице и пренесу својим колегама. Речју, методичари би могли бити „зачин“ који би повезао теорију са праксом.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Па зашто се тај зачин не користи? Одговори могу бити различити и веома је вероватно да су сви тачни. Можда и због тога што функционално они и не постоје; систем их или не види или не жели да их види, не даје им се значај, а почевши од самог факултета, макар када је Биолошки (Универзитета у Београду) у питању. Уосталом, ја се представљам као Методичар (није баш скроз без покрића, али ипак) на практично свим друштвеним мрежама и нико то не доводи у питање, јер је свеједно да ли ћу се представљати тако или као Мика и Жика, пошто то звање нема ама баш никакву тежину.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Pacific sardines Sardinops sagax schooling in Kelp Forest exhibitУ времену када се говори о тимском раду, те је он толико есенцијалан да се препоручује да групни облик рада примењујемо што више у учионицама, ми не можемо да успоставимо везу између основних чинилаца нашег образовног система. Педагози нас засипају метакогнитивним безначајаностима, са којима ми не знамо шта ћемо, а последица тога су педагошка истраживања која ничему не служе, семинари чији су једини циљ бодови и пракса која се упорно држи традиције.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Јасно вам је да гласам за методичаре и надам се да ће мој надимак једног дана постати нешто више за неке нове наставнике који ће доћи, па зашто да не, за нас старије који ћемо се на прави начин усавршити. 🙂

Мали Ћирило неће

375591_358955757515193_162041490_nПре неки дан замерио сам се појединим људима на Фејсбуку јер сам јавно замолио да ми помогну да не читам њихове постове. 🙂 Звучи лудо, али тако је било и наместо помоћи, као што претпостављате, неки су ме напали, а други били злуради, да не кажем злобни.  Једна колегиница, коју ћу у даљем тексту звати Зд (да не бих откривао идентитет, јер то лепо није) која се додуше у причу укључила касније, чак ме је, па да кажем и лично прозивала назвавши ме „малим Ћирилом“. 😀 Па и ако је увреда, морам да признам да је једна од симпатичнијих које добих. Шта је разлог свему томе? Па, заиста више нисам могао да поднесем да на мејл добијам поруке људи које не познајем и који агресивно и учестало пишу једно те исто, са готово истим реченицама, епитетима, атрибутима и аргументима и свим осталим неопходним и мање неопходним врстама и облицима речи. Невоља је што нисам умео да нађем дугменце које ће да прекине ту агонију. Не њихову, јер је очигледно да она траје у недоглед, већ моју. 🙂 Шта хоће ти људи? Не ради се о томе шта хоће, већ шта неће. Они наиме сматрају да је портфолио глупост и неће да га пишу. И шта сад да ја мислим о томе? Једино што је логично: да не морају. Али не морам ни ја да то читам и читам и читам и дилитирам и дилитирам и дилитирам…

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Да ствар буде смешнија, тек када сам (уз помоћ пријатеља) пронашао то дугменце и када се и Зд укључила у разговор (који је, богами, већ почео да задобија форму песме у прози:

…наставите успаљени диван, безрезервно комплиментирање самодовољности, уздизање страха до страсти и одушевљења до идолопоклонства; просвето продужи где портфолио стаде…

и таман кад сам се забринуо да ћу имати ноћну мору у којој ме колегиница која предаје српски језик испитује анализу текста чији смисао не видим, дискусија, на коју сам сада већ случајно набасао, заинтересовала ме је. 😀 Било је ту доста тога (за пријатну промену) новог речено, али оно што ми је посебно привукло пажњу је следећа Здина мисао:

Ако један наставник у школи реши да неће никоме образлагати зашто је одлучио да не води евиденцију о неким изменама, биће санкционисан. Ако сви наставници то одлуче, онда неће бити ни санкција. Не може. Онда то исто ураде у другој, па у трећој школи. И онда се нешто промени. Само не знам од ког наставника и од које школе да се почне. И тако за сва питања.

pingviniНа ову прилично добро срочену мисао надовезују се (додуше даље у тексту), још неке сличне, али мање конкретне:

ОК, онда је таква воља већине. А мањина нека се потруди да постане већина. Ето. И то је лако решиво још само да мањина призна себи да је инертна исто као и већина.

То ће се јако тешко десити! Ретки су појединци који су способни и храбри и они никада неће постати већина…

А на све ово, надовезују се апели колеге који покушава да докаже колегама да треба да буду слободумни, јер наставник не сме да има изговор да не буде такав. И не сме заиста. Па ако ми нисмо такви, како ћемо бити узори младима и како ћемо бити креативни и иновативни? Слободоумље мора да буде једна од наших главних одлика личности.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Међутим, ја имам проблем са свим овим наведеним мислима. Не видим их као слободоумље. Јер шта оне поручују? Да је њима потребно да већина мисли исто, односно исто као и оне, да би оне биле слободоумне. Па како ти можеш бити слободна када зависиш од мог мишљења и мишљења других колега? И наравно да су храбри мањима (последњи коментар). Па, управо су храбри зато што и јесу мањина. Где је храброст у томе да мислите и радите као већина људи? Увек ћете бити прихваћени и нико вас неће прогањати. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Нема храбрости и способности у томе да чекате да већина одлучи да неће да пише портофлио. Ако мислите да је глупост и имате аргументе да то покажете, немојте га писати. Мени је то „лако решиво“ (други коментар) јер сам увек тако решавао проблеме на које сам наилазио. Шта ми се допадне радим, шта ми се не допадне не радим. И замислите, нисам трпео санкције због тога. 🙂 Једном ми је била инспекторка на часу, те ми је замерила што не пишем месечне планове по калупу, у табели, већ више као есеје. Ја сматрам да је копи-пејст по редовима такве табеле, а што савремене технологије омогућавају, чиста механика и ја ту смисао не видим. Пишем те планове тако што размишљам о њима, образлажем методе и облике и шта све ту има и зато то и изгледа као есеј. Тако ми се допада, то сматрам сврсисходним и тако радим. Нисам усвојио тада њену замерку и нећу је усвојити никад. Не разумем зашто је то другима проблем да ураде тако, зашто очекују да сви други то аминују и зашто то морају да понављају по осамдесет и седми пут на друштвеним мрежама.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

daily_9Поента је да ја управо нећу да радим као већина оно што ми се не допада. Нећу да пишем ошишаном латиницом на Фејсбуку, иако је тренд да наставници буду неписмени и да се диче тиме, јер желим да пишем лепо; нећу да по том истом Фејсбуку пљујем по Министарству просвете, не зато што их обожавам (то тешко да ико… 🙂 ), већ зато што нећу да ме људи поштују и лајкују због популизма него да ме препознају по мом раду; нећу да кукам на невољу која ме/нас је снашла, јер хоћу да се посветим оном лепом што имам у животу; нећу да посећујем семинаре од којих ми је мука, а због бодова, већ оне који се и не бодују, али су добри, јер хоћу да научим нешто; нећу да читам и слушам глупости зато што хоћу да напредујем, а не да се затупљујем и нервирам; нећу да се удварам „виђенијим“ људима на друштвеним мрежама, које не поштујем и не познајем зато да бих био прихваћен у друштву; нећу да не радим ништа зато што сам нашао добре изговоре за то и да бих избегао да ме нерадници посматрају као будалу… Као што у наслову рекох, мали Ћирило неће, а ви радите шта год хоћете. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

И још једна мисао за крај. Све време се провлачи квалификација колега које наводно не припадају „храброј, способној мањини“ (нисам сигуран да је иједна реч овде коректно наведена, мада способности могу бити разне 🙂 ), а односе са на тор, овце и сличне руралне појмове, пошто прихватају све што им Министарство предложи. Нешто се мислим да поједини који толико пута понављају да неће да раде ово или оно, на тај начин покушавају да убеде друге (читај: овце) да такође то не раде. Коначан исход би био да ту неке промене не би било, јер би ти остали (поново читај: овце), уколико би напокон „поклекли“ само заменили своје лидере. Као биолог могу да вам кажем; бела и црна овца разликују се само по боји руна. И даље су то исте животиње. 🙂