Лако Је Критиковати 197

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поцрвенела (Turning Red 2022) је цртаћ о тринаестогодишњој Кинескињи Мејмеј која живи у Торонту и труди се да буде добра кћерка, добар ђак и добра другарица. Но, то се нагло прекида када је схватила да има нарочито породично наслеђе: богови су даривали њену пра-прабаку да може да се претвори у црвеног панду и то могу и сви њени женски потомци. Заправо, оне се претварају у ту животињу када осећања постану интензивна. Међутим, оно што је у старој Кини била предност, у Канади је непријатност. Лек постоји и то је ритуал који мора да се обави. Проблем је што је он на дан када и концерт омиљене музичке групе Мејмеј и њених другарица. Но, то није једини проблем који ће снаћи Мејмеј.

Критички осврт: Мејмеј има оца који је бледа и слаба фигура, док је мајка доминантна, апсолутно верује свом детету и криви све друге за њене пропусте. Она је фрик-контрол, претерано амбициозна и превише заштитнички расположена и сто одсто греши и као наставник могу да вам потврдим да овај анимирани родитељ и те како има своје пандане у свакодневном животу. Овај филм се једнако бави родитељима и децом у модерном контексту и одрастањем. Црвена боја је можда одабрана и зато што референцира на менструацију, а Мејмеј је и циљано годиште и промене крећу. Свакако поздрављам да се о тој теми говори, мада сам више присталица да се покаже као природан, нормалан процес, а не баш као женска снага, што се, чини ми се, потенцира. Као биолог поздрављам и то да у фокусу буде запостављени црвени панда пошто је сродни велики панда побрао све ловорике. У овом филму се потенцира и интеркултуралност и то је океј, мада се клишеи виде. Чак ми се допало и како су традиционалну кинеску песму уклопили у поп-песмичицу дечачког бенда, али ми се не допадају претеривања у овом филму, којих има. Такође, филму недостаје емоција, а тема је таква да би требало да их буде. Заправо, цео филм је сасвим осредњи, са причом која се одвија по обрасцу и са крајем који је срећан по све актере и најављује неко ново доба кроз лик и дело малене Мејмеј. Ипак говоримо о „поканађеној“ Кинескињи, па је то некако и ред. 🙂

Едукативни моменат: Мејмејин тата је рекао својој кћерки како људи имају многе стране личности и неке су баш лоше, али је додао да није поента елиминисати их, већ научити да живимо са њима. Уосталом, део Мејмеј који је панда је за њу био чудовиште, али је њега засмејавао. Другим речима, нико није савршен, а особа која нас воли ће нас баш такве несавршене и прихватити.

Оцена наставника:

(објективна)

Лек за добробит (A Cure for Wellness 2016) је филм за који су сценарио написали Гор Вербински (уједно и режисер) и Џастин Хејд, инспирисани романом Томаса Мана из 1924. „Магична планина“. Дејн Дехан је млад и амбициозни бизнисмен који брзо напредује у својој фирми, али не послује баш легално и то су открили чланови управног одбора. Да би избегао да га пријаве, пристаје да обави задатак за њих. Они га шаљу у Швајцарску како би довео Харија Гренера, једног од значајнијих чланова, а који је тамо у луксузној клиници и нема намеру да се врати. Када је Дејн закорачио на клинику, врло брзо је постало јасно да неће моћи тако лако да је напусти, а још теже ће успети да обави свој задатак. Наиме, испоставило се да је у питању установа која крије мрачне и натприродне тајне.

Критички осврт: Ретко када сам видео две ствари као у овом филму већ у првих десет минута. Прва је фотографија која је безмало перфектна, а друга толико интригантна поставка ствари са тако упечатљивим ликовима да не може да вас не заинтересује. Режисер Гор зна како да вам привуче пажњу. Надаље је пажњу одржавао ефектним сценама са понегде довољно солидним ЦГИ и, а нешто мање мистеријом због које је филм и прављен. Наиме, сама мистерија је прилично класична јер сва је прилика да се у санаторијуму дешава нешто зло и да га главни протагониста неће лако ни напустити, ни прокљувити. Право питање је шта се конкретно дешава, али сам пут до тог одговора сувише је дуг, без превише „хинтова“ и све је то давало утисак да прича нема много „меса“. Да не грешим душу, део који се односи на хорор је прилично застрашујући. Све је пуно крви, али интересантно да је и сасвим обична вода појачавала тај ужасавајући утисак.

Гор је имао велику помоћ косценаристе Џастина који је написао одличне дијалоге и монологе, где се могло чути много тога мудрог.

Едукативни моменат: Једну од мудрих изрекао је Дејн: „Човек не може порећи једном виђену истину“. Мислите о томе.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Постојање (eXistenZ 1999) је филм који прати Џенифер Џејсон Ли, дизајнерку игрица која се нашла на мети убица због видео-игре коју је креирала. Она и њен наметнути пратилац Џуд Ло мораће да се укључе у игру како би проверили да ли је игра компромитована, али ће успут изгубити осећај шта је игра, а шта реалност.

Критички осврт: Ово је баш тврди СФ који ће се вероватно допасти искључиво љубитељима жанра. Да циљна група баш буде узана потрудио се и сценариста и режисер (и продуцент) Дејвид Кроненберг који је причу учинио прилично апстрактном вишеструким преплитањем стварности и виртуалне реалности. Прича јако подсећа на друго његово чедо „Видеодром“, пре свега због поменуте апстракције и сасвим органског погледа на технологију. Конзоле за игру изгледају попут женског полног система, а везане су пупчаном врпцом, док је пиштољ сачињен од животињског скелета и меса. Врло оригинално и гадно истовремено, а и довољно интригантно. Баш као што је интригантна и главна хероина Џенифер, док је главни протагониста Џуд значајно приземнији лик, што има покриће у причи, свакако. Постојање Вилема Дафоа у „Постојању“ дефинитивно није изненађење јер он изгледа воли необичне филмове и улоге. Уосталом, он јесте један од омиљених глумаца оног чудака режисера Ларса фон Трира. Но, да се вратим на овог режисера Дејвида. У овом филму он је био изверзирани јахач помахниталог коња. Коњ је у овом случају његова машта, која је неоспорна и која је лако могла да пређе у дубиозу (дешавало се у многим хорор и СФ остварењима), али је он довољно чврсто држао узде да прича буде конзистентна. Причу је учинио шокантном на више нивоа, при чему ни у једном тренутку није посегао за отвореном провокацијом. Рецимо, када Џуд једе специјалитет је заиста гадна сцена, а све време постоји врло трики сексуална алузија са био-улазима које играчи имају у задњем делу кичме. Порука филма је јасна, а то је заправо питање – да ли ће нас технологија конзумирати пре него ми њу, а дато је кроз једну забавну, интересантну радњу. Дакле, као што већ написах, фанови СФ-а овај филм не би требало да прескоче. Само треба да нађу право време (објашњење следи).

Интересантно је да када сам био млађи овај филм ми се није био допао, али сада већ јесте. Слично ми се десило и са „Уздигнућем пакла“ други део. За неке филмове изгледа да постоји право време за гледање. 🙂

Едукативни моменат: Свет игара може бити занимљив и у реду је разонодити се, али не треба игра да нам постане реалност као што јесте протагонистима у овом филму. У једном тренутку Џенифер је пожелела да се врати у игру јер се у реалности ништа не дешава. Ми можемо да учинимо да се дешава прави живот, много забавнији од оног у игрици.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Реаниматор (Re-Animator 1985) је филм донекле базиран на серији књига Хауарда Филипса Лавкрафта „Хербет Вест – реаниматор“ из 1922. Џефри Кумс је луди млади научник опседнут идејом враћања мртвих у живот. Он има серум којим то може да уради, али резултат је ужасавајући и крајње трагичан, што ће на својој кожи осетити и његов млади колега Брус Абот, који је пристао да му помогне да изврше неопходне експерименте.

Критички осврт: У овом филму све се одиграва око науке, али практично ништа није научно: од детаља до крупних ствари. Рецимо, одрубљена глава дише и прича и телепатски управља телом, али то је тек кап у мору глупости. Но, без обзира на то, овај филм има невероватан шмек и врло интересантне идеје. Режисер Стјуарт Гордон је добро урадио свој посао и у неколико момената направио пар сјајних фора пуким преклапањем сцена, али је пре свега одлично испреплетао свет живих и мртвих, заробивши и протагонисте и гледаоце у врло врцаву морбидну ноћну мору. Једини део где се није снашао је љубавна прича између Бруса и Барбаре Крамптон. Дијалози су им потпуно глупави, патетични и неуверљиви. Изгледа да је Стјуарт више наклоњен еротици него романтици јер су неке његове сцене необично перверзне и ту се много више потрудио. Потрудио се и око краја који је решио маестрално.

Едукативни моменат: Џефри је желео да подари живот наместо смрти, али је само узроковао смрт неколико њих, укључујући и сопствену. Циљ је веома важан, наравно, али и начин како се остварује да се не би направио контраефекат.

Оцена наставника:

(јака)

Циркус наказа: Вампиров помоћник (Cirque du Freak: The Vampire’s Assistant 2009) је филм инспирисан књигама Дарена О’шонесија, односно трилогијом „Вампирска крв“. Филм прати судбину младог и перспективног Криса Масоље коме ће се живот променити када са пријатељем Џошом Хачерсоном буде отишао да посети контроверзну циркуску представу која гостује у њиховом граду.

Критички осврт: Режисер Пол Вајц се изгледа двоумио шта да направи: комедију, акцију, алтернативу, драму, научну или епску фантастику (појављују се ликови налик на Голума из „Господара прстенова“), па је некако све то измешао и то изгледа као пазл који је слагао чекићем. Делови се напросто не уклапају, а неки су превише развучени и зато изгледају празњикаво. Мотивација и заплет су нејасни, као и читава поставка, али то можда и није Полова грешка, а и све то би се вероватно разјаснило, али ово је први део трилогије која никад није настављена (јер није зарадио новац). Не знам колико је критика битна Холивуду, али није била претерано наклоњена. Оно чему сам ја наклоњен су свакако глумци у овом филму који су добро одрадили свој део посла, Џон Рајли пре свих.

Едукативни моменат: Џесика Карлсон је рекла Крису да није важно шта је он, већ ко је он. Мудро збори девојка-мајмуница. 🙂

Оцена наставника:

(негде око ове оцене)

То прати (It Follows 2014) је прича о девојци Мајки Монро која је имала секс са својим новим дечком Џејком Виријем. То је била кобна грешка јер је на тај начин Џејк пренео на њу натприродну силу која је почела да је прогања. Једини начин да се Мајка спаси јесте да пренесе ту клетву даље на исти начин. Ипак, њени пријатељи и она траже и алтернативна решења како да ту силу убију.

Критички осврт: Филм је некако чудно развучен, али се радња одвија сасвим пристојним темпом и свака сцена има смисла. Буџет за овај филм није био богзна шта, али је режисер и сценариста Дејвид Роберт Мичел са мало направио много, баш као и његов директор фотографије Мајк Гиулакис. Оно што ипак вози овај филм је сјајна идеја за заплет и врло паметан расплет, а добрих идеја не мањка ни за појединачне сцене.

Едукативни моменат: Овај филм би могао да буде метафора за полно преносиве болести, попут сиде, на пример. Веома је важно бити сигуран у сексуалног партнера (што Мајка није била, па ју је снашло шта ју је снашло), али и предузети све мере превенције.

Оцена наставника:

(да)

Убости (Stung 2015) је немачко-амерички филм независне продукције чија је радња смештена на једну осамљену кућу чија је домаћица Ив Слатнер приредила забаву. Забаву ће прекинути рој мутираних оса које су попримиле џиновске димензије.

Критички осврт: Одмах ми се допао Мет О’Лири и његов крајње необичан хумор и лежеран став. А одмах су почели да се легу и џиновски инсекти и циклуси развића ових зглавкара су брзи до бесмисла, али изгледа да режисер Бенјамин Диз није могао да сачека да се похвали врло солидним специјалним ефектима. Овај филм има продукцију и специјалне ефекте, али има и гомилу проблема и практично сви прате логику радње или елементарну логику, како желите. Једна од њих су врло разнолика времена за одрастање осе у људском телу. Нису сва била брзинска, већ су била у складу са тим како је већ када погодно. Но, то је проблем са којим су се борили и наставци „Ејлијена“, па то не могу да замерим превише. Међутим, има заиста крупних грешака и при првом нападу оса нејасно је зашто нису ушле и у кућу када су врата била широм отворена. Такође, где су нестале наједном мале осе када су се појавиле велике? Последње секвенце више никакав контакт са логиком немају, почевши од тога да Мет и Џесика Кук узимају као таоца ларву и прете да ће је исећи ножем, као да то инсект може да разуме, до тога да их прогони џиновски инсект који без проблема лети док је у пламену. Осим логике, у филму је хронично помањкање и хумора. Највећи проблем је што филм ни за милиметар није унапредио поджанр у којем је рађен. Све је већ виђено, почевши од идеје до сваке сцене понаособ. Чак и последња сцена, иако је она донекле и успела.

Постоји проблем и са ликовима који су бледи и остали су бледи упркос Бенјаминовим напорима, као и напорима глумаца да их учине чудацима. Донекле је у томе успео Тони де Мајер, али је његова улога ионако била епизода. Највећи проблем је главни протагониста Мет, ма како допадљив био. Постоји чудан подзаплет који се провлачи кроз целокупан филм и чини да основна порука изгледа изненађујуће подмукла: да бисте освојили девојку, морате се магично трансформисати у мокри сан преживљавања и борити се са хордом инсеката који су долетели из филма „Мимикрија“. Станите у ред испред бископске благајне, момци, овај филм има животне лекције за вас, поручује нам Бенјамин. Но, не могу све да ставим на душу овом режисеру. Сцене су довољно узбудљиве, а дијалози су сасвим океј и донекле врцави, али ово потоње је више заслуга сценаристе Адама Арестија.

Едукативни моменат: Клифтон Колинс Млађи је приредио цео масакр јер је помешао ђубриво са хормоном раста. Наравно, ефекат попут приказаног не би се заиста десио, али неодговорно коришћење ђубрива и других суплемената може дефинитивно изазвати негативне промене на животну средину. Дакле, неће расти осе, али ће неконтролисано расти алге ако ђубриво доспе у водотокове и изазваће цветање воде.

Оцена наставника:

(на три)

Други долазак (The Second Arrival 1998) је наставак филма „Долазак“ из 1996. Патрик Малдун је саркастичан и неодговоран програмер који је сазнао да је његов полубрат умро од срчаног напада под мистериозним околностима. Пред смрт брат му је послао документа која показују да је свет под ванземаљском опсадом и да се дешава тиха инвазија. Патрик ће кренути тим трагом, али ће врло брзо схватити да не може да верује никоме јер су многи људи из његовог окружења заправо ванземаљци.

Критички осврт: Мало ми је нејасно зашто је овај наставак снимљен јер он ништа ново није донео. Све о мистерији ванземаљаца видели смо у претходном наставку, а пауколико чудо које је напало Мајкла Саразина видели смо у многим другим филмовима, укључујући и култну „Дину“. При томе коришћени специјални ефекти нису увек били сјајни. Иако је динамика филма прилична и већ у првих десет минута видимо ванземаљца, а у првих пола сата имамо и жешћи напад, некако је филм досадњикав. И све је предвидљиво и одмах је било јасно да су и Емидио Микети и Катарина Блајт ванземаљци. Морам да додам и сцене које су толико натегнуте да више нису ни пред пуцањем. Потпуно су пукле. Џејн Сибет у последњем моменту спашава Патрика на месту где не може да има сазнања да ће га наћи. На његово питање како га је пронашла, она му је узвратила да је репортер. Важи, и ја сам краљ Египта. При свеопштој хаварији нуклеарне електране људи трче ка унутра наместо да се евакуишу ка напоље. Има и других нелогичних, наивних и погодних сцена. Заправо, ретко која није таква. Крај је префорсирано срећан без објашњења како су двоје протагониста дошли дотле, што је и у реду. Ниједно логично објашњење то не би оправдало.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Мајкл рекао како ванземаљци производе превише гасова стаклене баште, што ће исцрпети озонски омотач и подићи температуру за 12 степени у наредних десет година. Ја заправо верујем да напредна ванземаљска раса то никако не би урадила јер све што је Мајкл рекао, научно гледано, потпуно је погрешно. 🙂 Најпре озонски омотач нема везе са ефектом стаклене баште и гасови стаклене баште неће изазвати промене на њему. Такође, овај омотач не утиче на отопљавање, односно на апсорпцију инфрацрвеног, већ ултраљубичастог зрачења. И напокон, према предвиђању озбиљних научника, ефекат стаклене баште доводи до промена у просечној годишњој температури од 0,2 степени Целзијуса током једне деценије. И то је довољно да се забринемо, али 12 би било буквално за панику. 🙂

Оцена наставника:

(заправо без плуса)

Пут (The Road 2009) је филм базиран на истоименом роману Кормака Макартија из 2006. Виго Мортенсен са малим сином покушава да преживи у потпуно руинираном апокалиптичном свету.

Критички осврт: Режисер Џон Хилкоат је користио боје: пастелне за срећан, нормалан свет, боје ватре за апокалиптичан и сиве тонове за постапокалиптичан свет, тако да није било двојбе о којем свету прича у том тренутку у филму. Апокалипса је прилично тескобна и већ је у првим минутима филма било јасно да је режисер Џон натоварио велику невољу на нејака Вигова плећа и његовог филмског сина Кодија Смита-Макфија. Тaкође смо могли брзо да се уверимо да неће поштедети ни публику и да ће намучити и нас. Сцена када Виго показује сину како да почини самоубиство је надреална. Како филм одмиче, сцене и разговори су све надреалнији, тужнији и тескобнији. Ово је много тежак филм, дефинитивно није за сваког и чак нисам сигуран ни да ли они који могу да га одгледају могу то у свако доба. Овај филм може бити метафора за рат, на пример, те преиспитује људски живот и његов смисао. Да ли је довољно преживети, пита се Џон, а додатну дилему уносе Виго и његова филмска супруга Шарлиз Терон који су постављени на две супротстављене стране графика. Он жели да покуша да преживи, а она не. Ко је ту кукавица заправо; она која не сме да се суочи са таквим животом или он који нема снаге да га одузме? Крај је исфорсирано срећан, али је и тај део испао претужан. Глумци су маестрално одрадили свој део посла, чак и клинац који је био невероватно убедљив. Оно што је Коди успео је да буде немоћан и неспособан, али да не буде иритантан, што је чест случај код таквих улога. 

Едукативни моменат: Виго је рекао лепу утеху за ружне снове. Рекао је да када сањаш ружне снове то је знак да се још увек бориш и да још увек живиш. Иначе, према једној научној теорији ово има смисла. Она ружне снове објашњава неком врстом припреме наших предака на ружне ситуације које могу да се десе на јави (када су сретали предатора, на пример). 

Оцена наставника:

(мора минус)

Бетмен (The Batman 2022) је једна у низу бројних верзија о јунаку из наслова. Бетмена глуми Роберт Патинсон и његов град Готам је огрезао у криминал. И баш када се одржавају избори за градоначелника, дотадашњег вођу града Руперта Пенрија-Џоунса убио је Загонетач (Пол Дејно). Испоставило се да је то тек почетак серије убистава које ће разоткрити да је врховодство града корумпирано и да Готамом заправо руководи мафијаш Џон Туртуро. Упоредо са тим и Бетмен ће разоткрити много тога о свом преминулом оцу што није знао.

Критички осврт: Ко би рекао да ће малокрвни вампирић Роберт из сумрачне саге одрадити улогу једног врло „таф“ суперхероја. Заправо, некако је сачувао тај свој крхки сензибилитет и сасвим га добро уклопио са јаким борцем, тако да је ова верзија Бетмена више него задовољавајућа. И остале улоге су добре, а Колин Фарел као Пингвин уопште не личи на себе и искрено сам био забезекнут када сам открио да је то у ствари он. Режисер Мет Ривс је направио филм тако да изгледа као стрип и то од оних уметничких, где се користи врло мало боје. И то изгледа заиста импресивно, иако таква идеја у режији није нова. Сама прича је сасвим у реду, има ту преокрета и заплета, али је све то могло много боље. Загонетачеве загонетке су превише апстрактне и публика у њима није могла да учествује, тако да тај интелигентни моменат филма није дошао до свог пуног изражаја. Прича није оптерећена, она тече, али предуго траје за овакав филм, посебно на крају. Да се изразим позоришним језиком, након силних промена долази до преображаја и на крају хармоније, али овде је након преображаја Мет наставио да снима филм и увео је много сцена и много нових промена и то је све заиста вишак. А изрека да од вишка глава не боли овде не функционише.

Едукативни моменат: Бетмен је најпре желео да буде освета за своје суграђане, али је схватио да им тиме неће обезбедити оно што им је заиста потребно и у његовом монологу смо сазнали да је одлучио да буде више од освете. Постао је нада. И заиста, освета нам не може поправити ствари у животу, али ако се надамо да ћемо нешто постићи радом, онда већ постоје макар неке шансе да ће побољшања бити.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су оставили ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

(уз умањеницу)

Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

(може)

Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

(на два)

Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

(вероватно и мање)

Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

(нека буде)

Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

(сјајна попут комете)

Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

(и то фина)

Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

(мада је тројка реалнија)

Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

(минус)

Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

(и би пет)

Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

(бајковита)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

(заправо минус један јер је ово испод нуле)

Зверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

(од мене)

Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

(ту негде)

Књига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

(си)

Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

(сигурица)

Тринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

(ипак може)

Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

(на једвите јаде)

Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

(једвита)

Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

(жемо)

Репродуктивно здравље

Недавно сам дао интервју за часопис „Данас“ о сасвим сигурно животној, али и увек шкакљивој теми, где се јасно види какав заиста став имају житељи Србије. Са једне стране, сви смо нешто прогресивни и сматрамо да је нормално да се о сексу говори, а са друге јавност је саблазнута када се помене учење о томе у школи. То саблажњавање утолико је смешније када знамо да су телевизијски програми у свако доба дана препуни, ма крцати, голотињом и сексом, почевши од „певачица“ и „старлети“, којима испада све што испасти може, преко реклама у којима „шљиве не падају“, до „практичне примене“ у ријалитима. Интернет такође нуди обиље „садржаја“, а млади, који су бомбардовани свим тим (без обзира што се на почетку емисије у дванаест поподне забрањује деци испод 14 година), могу само да стекну несигурност и погрешне представе. Моје колеге и ја смо то и потврдили, али не могу да тврдим да ће то иницирати неке промене. Но, макар да нас чују шта имамо да кажемо.

Данас: Да ли је секс грех (29.9.2016)