Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 180

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.

Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.

Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.

Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.

Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.

Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.

Оцена наставника:

(исто блага)

Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.

Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.

Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.

Оцена наставника:

(апсолутно)

Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.

Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.

Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.

Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.

Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.

Оцена наставника:

(па, у ствари, може)

Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.

Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.

Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.

Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.

Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.

Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.

Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.

Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.

Оцена наставника:

(на четири)

Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.

Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.

Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.

Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.

Оцена наставника:

(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)

Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)

Лако Је Критиковати 171

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.

Критички осврт: Оно што је преломило да овај филм ипак сврстам у сјајне је што је врло необичан, другачији. Немам никакве сумње да је режисерка Розан Љанг феминсткиња и тиме читав филм напросто одише, али немам ништа против, а и то је био зачин који је овај филм и учинио другачијим. Но, бојим се да се мало занела и претеривала је, посебно у последњој сцени (када се Клои бије са гремлином у води). На страну то, филм држи пажњу све време чак и у првом свом делу када је Клои у тој стакластој куполи, где ми практично само гледамо њу како ту седи и слушамо нешто врло налик радио-емисији (али се управо то добро уклапа у неоноар шмек филма). Оно што је уследило баш је узбудљиво. Глума је сасвим добра, а специјални ефекти одлични. Тако да немам да замерим богзна шта.

Едукативни моменат: Већ у уводном цртаћу научили смо да не треба да кривимо друге (гремлине у овом случају) за сопствене пропусте, већ треба да будемо одговорни.

Оцена наставника:

(озбиљно иде ка четворци)

Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.

Критички осврт: Ово је култни филм, са добром идејом и причом која је одлично вођена и где свака сцена има сврху, баш као и сваки лик који се појавио. Глумци су одлично одабрани, а старији владају овим филмом.

Едукативни моменат: У овом филму Менгеле се показао као одличан генетичар (што у стварности није био) и знао је да на формирање карактерних особина не утичу само гени, већ и околности у којима човек живи. Тако да се његов рад није завршио само клонирањем; он је хтео да и те услове учини што сличнијим онима које је за живота имао Адолф. Заправо, у реалном животу и одистинској науци, проучавања једнојајчаних и двојајчаних близанаца су показала да су на формирање карактерних особина утицаји средине ипак кључни у односу на наследну основу.

Оцена наставника:

(свакако)

Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.

Критички осврт: Мислим да Руси највише греше када праве филмове налик на холивудске, а са мотивом да те филмове „победе“. Њихов аутентични сензибилитет иначе даје изузетан шмек филму и они изгледају и квалитетно и импресивно, али оваквим приступом се он свакако изгуби. Изгледа да је узор овом филму био престижни „Матрикс“ и неке сцене су невероватне сличне (попут буђења Ринаља и Кијануа Ривса у том другом филму у стварном свету), али је сензибилитет готово истоветан и све ово стварно изгледа као сва три „Матрикса“ спакованих у један филм. Прича као прича није лоша, те иако има неких збрзаних делова, могу рећи да има колико-толико оригиналну идеју и успешну реализацију. Чак ту постоји и као неки преокрет и наместо да главни противник Ринаља буде његов супарник Антон Пампушни, испоставило се нешто сасвим друго и то је солидно одрађено, тако да је све врло динамично и забавно. Специјални ефекти су сјајни и Рује су се, логично, разметале.

Едукативни моменат: Ринаљ је имао архитектонске идеје које нису имале прођу у реалном свету, али јесу у свету коме. Такав свет не постоји, али не треба ни олако одустајати од својих идеја; појавиће се место и време где ће оне вредети.

Оцена наставника:

(танана)

Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.

Критички осврт: Режија је у овом филму, баш као и фотографија, маестрална. Рекао бих да је режисер Арсениј Сјухин успео да извуче максимум из приче која је некако трапаво срочена. Прича је иначе већ много пута виђена, а поставка јој лежи у теорији завере и то ми је већ срозало идеју. Мотиви појединих ликова, пре свих лекара, сасвим су нејасни и некако ми немају оправдања. Глума је баш добра, али то много не извлачи мањкавости.

Специјални ефекти су очигледан адут овог филма, али далеко су од импресивних. Чак и у врло ефектној сцени када се несрећној лаборанткињи криве прсти, прилично добро се види да су пластични. Остале маске и чудовишта се углавном слабо виде што и јесте и није добро. Ипак, некакав ефекат се добио и све изгледа прилично језиво и гадно.

Едукативни моменат: Кољска ултрадубока бушотина заиста постоји. Дубина бушотине је импресивних 12 километара, дијаметар површинског дела је 92 центиметра, док на дну износи 21,5 центиметара. Бушотина је направљена са циљем детаљних научних истраживања земљине коре. Пројекат је званично започео 24. маја 1970. на дан обележавања стоте годишњице Лењиновог рођендана. На бушотини је својевремено радило чак 16 научно-истраживачких лабораторија.

Оцена наставника:

(може плус)

Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.

Критички осврт: Темпо филма је баш спор, али није досадно пре свега због глумаца који су и добри и харизматични. Сама прича није допринела, пошто је већ испричана; клаустрофобичан простор свемирског брода већ је обрађиван много пута. Питање је било само како ће се завршити. Специјални ефекти за овај филм нису толико презахтевни, рекао бих, али сцена када се Ана и Данијел пењу уз каблове, заиста делује импресивно и оставља без даха. Свакако је узбудљиво и тужно, а није патетично.

Едукативни моменат: У овом филму ради се о тешким одлукама које су морале да се донесу и сваки члан тима је учинио све што је могуће да сачува све остале. Данијел је жртвовао своје животно дело, а Ана свој живот. Ми свакако не треба баш да будемо толико екстремни, али увек треба да знамо које су нам опције и какав је њихов приоритет.

Оцена наставника:

(мада нисам сигуран)

Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија „Господара мува“, али пошто је немогуће да се умешају одрасли са стране, онда је извесно да се филм мора завршити или срећно или колапсом. Веома ми се допада како је сценариста и режисер Нил Бергер размишљао о теми и приступио јој заиста озбиљно и научно, па су тако деца одгајана у затвореним просторијама како им не би недостајао отворен простор, али онда је питање како се млађахни Тај Шеридан уопште осмелио да искорачи у свемир због, рецимо, агорафобије? Такође, Нил није узео у обзир да мисија мора да пропадне због инбридинга којег је немогуће избећи у тако малој популацији људи. Нил је био нешто успешнији у филозофском и социјалном приступу теми и дотакао се многих „дечјих болести“ од којих свако друштво пати. Фион Вајтхед је владао другима уз помоћ страха од непознатог који је надвладао рационално, а и јако лепо се видела психологија масе. Такође је добро приказана и линија мањег отпора неких ликова којима је било јасно о чему се ради, али су видели и бенефит ако се приклоне јачем. Можда би замерка могла да буде да је тек овлаш дотакао филозофију о смислу живота, а ово је више него захвална поставка за то, као и неке друге значајне животне теме, али је у мање од два сата филма требало убацити заиста много тога, тако да је опростиво – тим пре што је Нил све то врло фино дозирао и систематично је градио причу. Када кажем „убацити много тога“, ту иде и неизоставна акција која је довољно добра (мада сувише погодна) и филм је врло напет.

Нил је добро разрадио ликове, али му је ту помогла и поставка да су млади добијени и одгајани у лабораторији, тако да не могу имати неке претходне животне приче, а Колинова прича и тако није претерано значајна за радњу. Наиме, он умире у првих пола сата и предаје филмско платно сјајним младим надама, али и већ изграђеним глумцима који су безмало одлични. Лако је осетитити емоције према таквим карактерима.

Едукативни моменат: Колин је желео да заштити децу од негативних осећања, попут љубоморе или беса, али у томе није успео. Ова осећања су деловала деструктивно и неки су настрадали због њих, али су морали да их осете. Није поента да избегавамо осећања, већ да научимо да живимо са њима и да не буду узрок лоших ствари које чинимо себи и другима.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.

Критички осврт: Одавно нисам гледао овако непаметан филм. Војска је направила робота у облику пса. У реду. Али он се понаша као пас, чак показује осећања и када је оштећен само што не зацвили. Уз то, направљен је за борбу у рату, а средио га је клинац на мотоциклу. Океј, тај клинац лепо вози тај мотоцикл, али опет. Потом га је други клинац спалио и он је то дозволио без проблема. Тако да ми смисао његове намене уопште није јасан. Искрено, није ми јасно ни зашто је овај филм снимљен. Надам се да су аутори филма схватили и након финансијског и након критичког фијаска да лепа деца нису довољна да би продала филм.

Радња је прозаична, виђена хиљаду пута до сада у сличним и лошим филмовима попут овог; Алекс Нојстедтер је главни баја и очигледни победник у тркама мотора, али је сав сиромашан, добар и наиван, док је његов конкурент и имењак Алекс Макникол све супротно од тога. И управо у часу када га је понизио уз помоћ своје екипе, овај проналази пса. И након почетне занесености невероватном играчком, крећу проблеми, да би кулминирали победом млађаног Алекса Нојстедтера у сваком смислу (али не у тркама мотора и хвала режисеру Оливеру Дејлију макар на томе што је од те активности одустао). Радња је досадна и то не само зато што је већ разрађена процедура за такве филмове. Изазови стављени пред протагонисте су или сувише слаби (сукоб са Алексом Макниколом) или претерани у наивности (сукоб са војском). Ту се појављује и слатка девојка Беки Џу која је глас разума, али је некако везана за Алекса Макникола, но свиђа јој се овај други. Односи између ликова су јасни, али превелике драме да има – има. Ипак, тинејџери су у питању, па је макар тај део опростив. Мислим, хормони и тако то.

Едукативни моменат: Алекс Нојстедтер је рекао свом филмском оцу Томасу Џејну да ни у чему није добар, осим у вожњи мотора. Онда га је отац питао у чему се конкретно окушао, па да зна у чему није добар. И то је једно паметно питање.

Оцена наставника:

(чак нема ни плус)

Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.

Критички осврт: Радња се прилично споро одвија, у смислу главних дешавања, али филм некако плени. Режисерски двојац Шари Шпрингер Берман и Роберт Пулчини се јако добро сналази у жанру драме и уме да држи пажњу, баш као и одабрани глумци. Сви заједно приказали су нам интересантна дешавања у животима двоје протагониста. Прича брачног пара Џејмса и Аманде је споља гладац, а унутра јадац и они осећају обавезу једно према другом, али ту страсти нема. Зато их и привлаче Наталија Дајер и Алекс Нојстедтер. При свему томе осећа се нека тензија између свих њих и ту је филм постигао завидан ниво, без обзира да ли у питању свакодневна емоција или еротска тензија. Упоредо са тим, дешава се и та хорор прича која је толико обавијена мистеријом да је у првих (више од) пола сата сасвим нејасно где све ово води. Међутим, како се ствари одвијају, заиста постају све интересантније и полагано схватамо да најзначајније тајне уопште нису оне натприродне. Ово је добро вођена прича, са крајем који је фино решен.

Едукативни моменат: Џејмс је на крају доживео неуспех јер је његов живот био заснован на лажима. Иако је пропагирао то да људи (па и он сам) не желе истину, ипак се испоставило да лаж није решење.

Оцена наставника:

(прилична)

Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.

Критички осврт: Није ми се толико допала анимација колико режија. Аутори су свакако показали знање како да употребе цртеже. Оно што ми се не допада је што су Чудесној Жени подарили толико моћи да је она још супериорнија од супермена, па може да јој парира само Флеш донекле. Све борбе са њом су пренаивне и обесмишљавају цело то ратно стање. Такође ми се није допала патетика које има за много нијанси више него што је права мера, али филм нуди и лепу емоцију и причу која је заокружена. Заправо, више ми се допада него што ми се не допада, иако су и поруке филма прилично општа места.

Едукативни моменат: Флеш је желео да заштити своју Ајрис тако да нико не сазна да му је она девојка. Ајрис је на то рекла свом дечку Флешу да је живот опасан, али такође и да то не треба да их спречи да га живе. И у овом случају је она била у праву.

Оцена наставника:

(никако најјача могућа)

Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.

Критички осврт: Схватио сам да не волим цртаће који су намењени продаји луткица „малим принцезама“ јер су поруке које шаљу врло површне. Најпре, само то праћење моде и високих стандарда физичког изгледа ми некако није у реду. Да, то ради и Дизни са својим принцезама, али су оне некако животније и немају штикле од десет центиметара и мајице до пола стомака. Све виле (па и вештице) су топ модели, а буцке и мање пријатног изгледа су искључиво слушкиње, тако да је боље да се не појављују. Уз то, сцена када главна јунакиња бира принца врло снажно и експлицитно дискриминише оне који су гојазни, ружни и носе наочаре. То је ваљда требало да буде смешно, али ништа није духовито у овом филму и то је још једна мањкавост.

Прича која се дешава донекле није лоша, мада није ни оригинална. Режисер Иђинио Страфи је толико закомпликовао са тим неким дрветом и клетвом да ју је тешко пратити јер се правила мењају неочекивано и тек тако, па испаде да је изданак доброг дрвета у ствари требало уништити како би добро преовладало. То иначе читаву активност и протагониста и антагониста доводи у питање, а и сама поставка је збуњујућа. Вештице и виле су представљене као полазнице супарничких школа и оне се кошкају на забавама, али све то некако постаје озбиљан сукоб који кулминира смртним исходом. Испоставило се да исход ипак није фаталан, али опет – некако ми поставка и дешавање не иду заједно. Такође, љубавни заплет и однос принцезе са њеним родитељима (и правим и онима који су је усвојили) сувише је сапуњав. Добар моменат цртаћа је анимација која је пристојна, чак врло пристојна и ефекти који прате уклети град.

Едукативни моменат: Виле, њихови изабраници и краљеви су победили вештице и својим моћима, али и делима јер су били спремни да се жртвују једни за друге и да опросте грешке. Уз такве карактерне црте свакако побеђујемо и без моћи.

Оцена наставника:

(плус, мада не знам зашто плус)

Лако Је Критиковати 170

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Син (Son 2021) је филм о младој жени Анди Матичак која је побегла из секте и док је бежала родила је дете. Неколико година касније сазнала је да њен син пати од необичне болести коју лекари нису успели да дијагностикују. Но, врло брзо ће јој бити јасно да болест није обична јер није ни њен дечак.

Критички осврт: Прича је варијација на тему „Предсказања“ и можда није непредвидљива, али режисер Иван Кавана уме у разним сценама да направи напету атмосферу. Режија је свакако добра, мада неке сцене јесу натегнуте попут оне када Анди убија три полицајца у мрачној хотелској соби. Хорор јесте застрашујући, морам признати. Језива је, али на другачији начин, сцена када дечак обољева и некако за ту улогу унесрећеног детета одабрана је врло погодна физиономија маленог глумца. Када поменух глумце, врло су добри у овом филму, ту немам дилеме.

Едукативни моменат: Анди је желела да помогне свом детету, али онако како је исправно, а не како је дечак захтевао. Она у томе није успела, али свеједно, одлика доброг родитељства јесте у томе да помогне детету, а не да му подилази.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Обистинити (Come True 2020) је филм о девојци Џулији Сари Стоун која је побегла и од куће и од своје филмске мајке. Ноћи проводи тако што спава на тобогану дечјег игралишта. Пошто има кошмаре и јасно јој је да њено решење за спавање није најбоље могуће. Зато се пријављује на оглас који је случајно видела – да буде испитаник у научној студији која управо истражује снове. Међутим, током истраживања нешто је пошло наопако и Џулијини кошмари су се погоршали, а и њено психофизичко стање. Научник Лендон Либоарон покушава да јој помогне, али ни сам није сигуран са чим се заправо бори.

Критички осврт: Ово је један од оних уметничких или стилских филмова, како их већ називају и као такав мора да има две своје слабости: да је врло спор и да га нико не разуме. Међутим, режисер Ентони Скот Бернс (уједно и сценариста) је некако постигао да и поред спорог темпа филм прилично држи пажњу и све време је продубљивао мистерију. Међутим, ону другу слабост је довео до перфекције и посебно је скрајнуо сам крај филма и, искрено, некако сам остао незадовољан и преварен. Ентони заправо даје објашњење шта се десило са Џулијом, али је оно такво да дозвољава да он буде апстрактан и уметнички настројен читав филм и да све опет има смисла и да не мора да има контекст. Заправо, свака прича започета у филму није завршена тако да ми не сазнајемо шта се десило са експериментом, са осталим испитаницима, а на крају крајева ни зашто је Џулија уопште напустила кућу. Још мање смо сазнали шта су заиста научници тражили у сновима и шта су пронашли.

Џулијини снови су интересантни, изгледају као и сам филм; као уметничка инсталација са прстохватом „Уздигнућа пакла“ и исто толико науке (РЕМ, парализа сна и слични појмови се провлаче кроз филм). И као што написах и сам филм је интересантан са ефектним сценама и ту је Ентони показао још једну вештину – да уме да прикрије ситан буџет. Помогли су и глумци који су добри, а Џулија је при томе и врло одговарајуће физиономије.

Едукативни моменат: У филму смо сазнали да је РЕМ фаза спавања када човек сања. Назив је добила по томе што се тада брзо мичу очне јабучице; РЕМ и јесте акроним од енглеског Rapid eye movement.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Мама и тата спасавају свет (Mom and Dad Save the World 1992) је комедија која се дешава на маленој планети Спенгер. Тамо влада луцидни Џон Ловиц који жели да уништи Земљу јер је већа. Међутим, када је погледао Земљу кроз телескоп угледао је средовечну Тери Гар која му се допала и пожелео је да му буде краљица. Зато ју је отео, заједно са њеним актуелним мужем Џефријем Џонсом, а уништење Земље је одложио за сутрадан. Испоставило се да је брачни пар ипак тврд орах за њега и да ће му озбиљно помрсити дијаболичне планове.

Критички осврт: Сценографија и техничка решења у овом филму су безмало сјајна. Потпуно су луда и свакако доприносе да филм буде духовитији, а иначе је хумор у филму некако ноншалантан – ако не већ заиста смешан. Глумци су одлични комичари, а међу њима је и Пајтоновац Ерик Ајдл. Прича је, наравно, класична бајкица, али урађена са много духа и маште. Наивних момената има толико да све врца од њих (планета идиота има невероватну технологију, а Џефри и Тери путују свемиром у својим колима), али све то не унижава, већ напротив доприноси шарму филма.

Едукативни моменат: Двир Браун је признао да људи са планете Спенгер нису паметни, али тај недостатак надокнађују добрим намерама. Нико од нас нема сву памет, нити све вештине, али те недостатке свакако можемо надокнадити оним где смо јаки, а учењем и вежбањем можемо постати још и јачи.

Оцена наставника:

(малко сам се размишљао, али може)

Хаос који хода (Chaos Walking 2021) је филм рађен према истоименом роману (заправо трилогији) Патрика Неса. Година је 2257. и људи су колонизовали планету богату шумама, али која има један необичан ефекат – мушкарци на њој стварају тзв. буку. Наиме, њихове мисли могу да се чују и виде. Планета нема дејство на жене, али прича и тако почиње у селу које настањују искључиво мушкарци. И док се млађани Том Холанд труди да обузда своју буку, из свемира је пристигла извидница другог таласа досељеника. Међутим, када су упали у атмосферу планете нешто је пошло по злу и сви чланови су изгинули, осим Дејзи Ридли. Том је набасао на Дејзи, те ју је пријавио градоначелнику Мадсу Микелсену, али се истовремено и заљубио, па се предомислио и одлучио да је одведе на неко сигурније место. Но, Мадс не одустаје од свог „плена“ јер у лепој Дејзи види начин да завлада целим новим светом.

Критички осврт: Веома ми се допада и идеја и реализација идеје да се „бука“ коју мушкарци стварају, односно њихове мисли – виде. Жене такве сензације не стварају и то можда има неку религијску симболику коју је осмислио још писац романа Патрик (роман нисам читао). Но, у филму вероватно има јер већ у првој сцени сазнајемо да друштво мушкараца има и проповедника који осећа грехове своје пастве. Свакако је лако повезати; Ева је навела Адама на грех, па се мисли и намере наивних мушкараца лако читају, док то са лукавим женама није случај. Но, због чега год поставка била таква, свакако је занимљива, тим пре што жена са свемирског брода стиже у врло примитивну заједницу мушкараца. Јасно је да ће ту бити неких невоља и већ има материјала за причу. И та прича се развијала углавном предвидљиво и то је њен највећи недостатак, али уз поменуту сјајну идеју има динамику, одличну продукцију и фине глумце. Чак ме је и млађани Ник Џонас пријатно изненадио и очигледно сам потценио овог Дизнијевог глумца. Сама прича није лоша, мада је део који се односи на поставку, а то је зашто у сеоцету којим влада Мадс нема жена, прилично натегнут. Такође, режисер Даг Лајман је много простора дао Томовим емоцијама према псу, али не и према брату и оцу. Има ту још неких слабијих момената, али свакако бих овом филму дао шансу, тим пре што је очигледно да наставак следи (прича са ванземаљцима је тек начета, а и млади пар се није званично заљубио).

Едукативни моменат: За Тома је његово село било цео свет. Тек када је кренуо даље, изашао из њега, схватио је да је свет много већи и самим тим су таква постала и његова сазнања. Путовања су право богатство.

Оцена наставника:

(уз поголем минус)

Последњи човек на свету (The Last Man on Earth 1964) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1954. Ово је прва од укупно четири екранизације овог романа. У питању је постапокалиптично друштво у којем већ трећу годину преживљава Винсент Прајс сам самцијат и сваке ноћи стрепи од вампира у које су се претворили сви остали људи на свету. Дању он узвраћа ударац и уништава их у њиховим склоништима, али све ће се променити када буде наишао на жену Франку Бетоју која такође може да се креће током обданице.

Критички осврт: Иако је у питању црно-бели, наивни филм, студиозно је урађен и то се види по детаљима спочетка када Винсент објашњава свој суморни живот. Додуше, види се и покоја грешка, па је мртва вампирица коју је унео у кола некако променила положај када ју је износио. Вампири у овом филму се нису баш показали, као ни Умберто Рао, али филм ионако припада последњем човеку Винсенту, који је – ако не већ глумчина – а оно свакако аутентичан.

Ако упоредим овај оригинал са најмодернијим остварењем, морам да признам да ми се овде преокрет и сазнање до којег Винсент долази много више допада, али је и проблематичнији. Људи који су на свој начин одолели болести су одлучили да стану на пут Винсентовим деструктивним активностима. Питање је зашто су чекали три године? На крају се испоставља да их има баш много, да су врло организовани и исто тако наоружани. То свакако прави рупу у причи, али пошто је свака борба не много више од гуркања и драматичних погледа, то у контексту оног што гледамо и не изгледа тако страшно. Део са псом је некако збрзан и нејасно је колико је потребан; вероватно га има у роману, али овде нема јачег оправдања. Без обзира на то, прича је мудро вођена са убаченим флешбеком баш тамо где и треба да буде.

Едукативни моменат: Што се науке тиче готово све изречено у овом филму о бактеријама и вакцинама је чисто лупетарање, али је макар једна ствар тачна. То је да се након прележане болести, односно уноса патогена у тело (антигена) стварају антитела. Тако је Винсент у овом филму био заштићен, а Франку је заштито дајући јој сопствена готова антитела. Ето прилике да научимо и то да је Винсент стекао природни активни, а Франка вештачки пасивни имунитет.

Оцена наставника:

4(може)

Мама (Mom 1991) је прича о старијој жени Џин Бејтс која је одлучила да допуни кућни буџет тако што ће изнајмити собу. Као станара је примила Брајона Џејмса, за кога је мислила да је слеп, али се испоставило да је нека врста вампира. Он ју је угризао и преобратио у своју врсту, што је врло брзо открио њен син Марк Томас Милер. Марк је успео да савлада и убије Брајона, али му је остала мука – да се избори са својом мајком вампирицом која терорише Лос Анђелес.

Критички осврт: Овај филм још увек није ушао у гвоздене деведесете, већ више приличи осамдесетим, пре свега што се глуме тиче. Она није катастрофална, већ је некако наивна. Рецимо, сасвим је неододљиво када се слатка бакица Џин облизује када гледа људе које би радо појела. Такође, ни дијалози баш нису јача страна овог филма, а ни емоције. Прича се углавном базира на игри мачке и миша између Џин и њеног филмског сина Марка. У ствари, радња је захвална да се ту убаци свашта нешто по питању породичних односа и направи добра једна драма која иде паралелно уз хорор, али ју је режисер Патрик Ранд успешно заобишао. Или је то ипак неуспех? Углавном, идеја је добра и прича солидна, али јој Патрик ипак није дао дубину.

Едукативни моменат: Ако бисмо Џинино стање превели у мање натприродну болест зависности, свакако су све последице ту; како по њу саму (на крају је умрла), тако и по чланове њене породице (филмска кћерка Мареј Ерс је такође настрадала, а филмски син Марк изгубио посао и умало и супругу). При таквим болестима само можемо и очекивати трагичан резултат.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Кућа у суседству (The House Next Door 2021) је наставак филма „Упознајте Блекове“ из 2016. Блекови су породица која се доселила у крај који није по вољи Зулај Хенао, а ускоро неће бити ни њеном супругу Мајку Епсу. Мајк ће открити да у његовом комшилуку станује вампир (Кат Вилијамс). Да зло буде веће, Кат се намерачио управо на Зулај у којој је препознао лик своје изгубљене љубави пре много векова.

Критички осврт: Форе из основне школе могу да буду смешне, али у овом филму нису. Смешна је укупно једна. Хумор је приземан, баш као и овај филм са врло површним емоцијама и дијалозима. Вампири у овом филму уопште нису нелогични као што то јесу односи између ликова. Бреша Веб, Мајкова филмска кћерка, одлази да се уда за свог дечка инвалида и практично изостаје свака реакција њене филмске мајке Зулај испред које се тај театрални одлазак дешава. Све је некако овлаш одрађено, без везе и крајње досадно. Режисер Дион Тејлор је у филм увео раскошне лепотице и у главним и у епизодним улогама, али џаба – филм тешко да може да извуче и сва лепота света. 🙂

Едукативни моменат: Зулај је свом филмском мужу Мајку замерала што увек кривицу пребацује на другог, па био то комшија вампир Кат или млади рођак Лил Дувал. Мајк никако није могао да схвати да не може увек да тражи кривца већ да треба да преузме одговорност. И то није само Мајкова мана, бојим се, али мана свакако јесте.

Оцена наставника:

(без поправног)

Громовита сила (Thunder Force 2021) је прича о две пријатељице из детињства. Једној од њих Октејвији Спенсер је зли суперхерој убио родитеље и она је себи задала мисију – да стекне образовање и постане генетичар који ће на научни начин стећи супермоћи и дохакати свим зликовцима који тероришу људе. Она је у томе и успела и изградила напредну лабораторију у којој је намерила да спроведе свој животни сан. Невоља је што се у њен живот вратила стара другарица (са којом је у међувремену прекинула дружење) Мелиса Макарти и због сопствене трапавости добила суперснагу намењену Октејвији. Октејвија ипак није остала без супермоћи јер је пронашла и начин да буде невидљива, па су њих две заједно кренуле у борбу против зликоваца.

Критички осврт: Сјајан је филм, а пар Мелиса Макарти и Октејвија заиста су као гром. Додуше, има предвидљивих момената попут тога ко је заиста Мелиса Лио, али опростиво је. Прича као прича стварно није лоша, али оно што ми се посебно допада је што филм има емоцију, а нема патетике. Режисер и сценариста Бен Фолкон са акцијом није претеривао (јер се посветио и драмском моменту подједнако), али сигурно није ни разочарао. Хумор је већ, па онако. Форе су далеко од виспрених и, иако нису лоше, сигуран сам да су глумци у овом филму могли да буду и боље искоришћени у том смислу, посебно главни двојац.

Едукативни моменат: Октејвија је успела да победи зле супермоћне људе захваљујући значајним стварима: учењу, којем се посветила од малена и пријатељу Мелиси, коју није одбацила без обзира на разлике између њих две. Рекао бих да је то рецепт за успех и велика, громогласна дела.

Оцена наставника:

4(колебао сам се да дам пет)

Брижни медведи – Филм II: Нова генерација (Care Bears Movie II: A New Generation 1986) је наставак филма из 1986. о медведићима и другим животињама који живе међу облацима и имају задатак да брину о деци широм света. Овог пута њихова брига су троје деце који су тужни у летњем кампу јер су увек последњи у спортским активностима. Посебно је несрећна девојчица Кристи, која очакнички жели да буде шампион. То ће злоупотребити Црно Срце, ентитет који жели да дохака брижном животињском царству.

Критички осврт: Када гледам овакве цртаће намењене баш млађем узрасту, осим приче, свакако ми је значајно и какве поруке шаље. Ако занемаримо то да су медведећи у ствари врло разноврсне врсте попут мајмуна, коња, зеца итд, свакако могу рећи да шаље фине и суптилне поруке. Међутим, велико питање је колико су те поруке заиста искрене. Цело то имагинарно животињско царство пева о различитостима кроз боје и да свака боја доприноси богатству света и ту већ видим развој толеранције између различитих типова људи (раса, како их већ лаички зову). Но, када погледате дечје ликове у том неком кампу, нити један од њих није црнопут или азијат. Сви су врло европеидни, а плавушани доминирају. Где су ту боје, али одистински? Још једна појава у овом филму ми не иде баш у прилог искрености, а то су та у свакој мери претерана срца, дуге и шећерне вуне. Цртаћ је толико сладак да заиста постоји ризик од добијања дијабетеса сваког типа.

Наравно, све је у фазону да ми бринемо једни о другима и да исказујемо осећања и да се волимо и заиста је прилагођено дечјем узрасту, а улога медведића и њихових рођака је прилично широка; они враћају самопоуздање, али и спасавају девојчицу из чамца. Некако ми је цела та идеја неразрађена, иако се ту види неки метеж и прича је заокружена. Заправо, то што медведићи имају стикере на стомаку је занимљиво јер они могу то и да материјализују, али се не претвара (осим у пар случајева) у неку корисну или макар креативну алатку. Јасно ми је шта су аутори цртаћа имали на уму, али су све то некако површно одрадили и дали као производ једну солидну бајкицу.

Едукативни моменат: Девојчица Кристи је желела да буде шампион кампа у физичким активностима, али је спознала да је прави шампион зато што има добре пријатеље. Некада нам наше праве победе нису видљиве јер за њих не добијамо признања, плакете и пехаре, али су свеједно вредне.

Оцена наставника:

(врло танка)

Клуб Винкс: Тајна изгубљеног краљевства (Winx Club: Il segreto del Regno Perduto 2007) је филм рађен као део цртане серије „Винкс“, популарне тих година. Радња се дешава у магијској димензији где живе виле и вештице. Главна јунакиња је Блум која је одгајана на Земљи, да би онда сазнала да је вила и да потиче из света магије. Међутим, њено краљевство је изгубљено, заједно са њеним родитељима у току борбе добра и зла. Блумина мисија је да то краљевство пронађе, како би остварила своју улогу виле заштитнице.

Критички осврт: Све негативне ствари које сам уочио у наставку, важе и за овај филм, са тим да овде још има и заиста превише патетике. Блум је јадна, незаштићена принцеза и вила која бљује ватру, а њен принц је теши и обожава. И то траје и невероватно је сморно, тим пре што заиста оптерећује када неко са изузетним способностима (што би народ рекао „здрав и прав и може волу реп да ишчупа“) глуми жртву. Но, то није једини иритантан детаљ у филму. Блум тражи књигу где је одговор где су јој родитељи и не може да је прочита јер је писана чудним знаковима. Тада се појављује дух, чувар књиге и књигу претвара у – сликовницу. Блум и њени пријатељи никакву корисну информацију нису добили, али је њена пријатељица вила захтевала да им дух прикаже фотке како је Блум изгледала као беба јер су тако слатке, а и у толикој књизи „сигурно има много слика“. Онда је дух изјавио да немају баш много времена (а и цела радња се врти око тога да Блум пронађе утамничене родитеље, што је већ озбиљан и у филму и опасан подухват, те ипак захтева неки фокус), како би поменута другарица рекла духу да је баш досадан… Заправо цео овај филм је досадан са исфорсираном акцијом и површним репликама.

Едукативни моменат: Учитељица вила Феригонда је рекла како је сада старија, али младост коју губимо надокнађујемо мудрошћу ако смо обраћали пажњу. Добра је учитељица, а и вила, нема шта.

Оцена наставника:

(на један или један на два)