Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hunger (Small)VИгре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

5(неопозива)

Rampage (Small)Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

2(може на три)

fallendino (Small)IСвет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

1(може на два)

noah_imaxexclusive_blog (Small)Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

5(минус)

Troy (Small)Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

4(више је тројка)

phantomplanet (Small)IIФантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, како год)

wrinkle (Small)Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

3(јака)

updisney (Small)Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

5(баш)

rango (Small)VРанго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

5(реална)

Monsters_Inc_Cover (Small)Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

Advertisements

Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)

Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Лако Је Критиковати 99

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

masque_of_red_death_poster (Small)IVМаска црвене смрти (The Masque of the Red Death 1964) је филм рађен по краткој причи Едгара Алана Поа. На планини средњовековне Италије влада окрутни кнез сатаниста Просперо (Винсент Прајс) који сељане држи на ивици егзистенције. Двојица од њих Најџел Грин и Дејвид Вестон су му се супротставили, те их је он, заједно са Џејн Ашер, одвео у свој дворац. У селу је и открио да је завладала црвена смрт, те се забаракадирао у поменути дворац, а ту је и пружио уточиште околном племсту. И док сиромашни умиру од болести, на дворцу се организује бал под маскама. Ипак, испоставиће се да ће се тај бал трагично завршити по готово све учеснике.

Критички осврт: Сиромашна Џејн има крстачу око врата која се сјаји као да је од драгог камења. Верујем да би био прикладнији ипак некакав дрвени крстић, на пример. И то није грешка колико је претеривање (како би се дочарало да је Џејн заиста велика верница) и у овом филму хипербола је више него присутна. Рецимо, племство се повинује Винсенту без иоле отпора и они глуме црве и магарце за јахање, што Винсент тражи, а како би се на такав (приземан) начин истакла природа њиховог карактера. Контраст томе је Џејн, која је претерано чедна, чиста, неискварена. Нисам љубитељ употребе хиперболе у филмовима јер она сувише очигледно смешта ствари на своје место и тиме приземљује радњу, али не могу да кажем да је режисер Роџер Корман то урадио лоше у овом случају; можда не толико ненаметљиво, али лагано и сврсисходно.

Радња нема довољно „меса“, па има много празног хода, углавном приказаног кроз баханалије племића и сатанистичке обреде, а и мотиви се понављају. Тако Винсент макар два пута на сличан начин одлучује о Најџеловој и Дејвидовој судбини. Но, прича јесте добра и презентује занимљиву идеју, унеколико другачију у односу на ону коју можемо видети у Едгаровој причи. Винсент је све време призивао и славио мрачног господара, али је овај био све време ту – управо у лику онога од кога (или чега) се Винсент сакривао, односно Црвене Смрти. При сусрету са њом он се позивао на пакт са моћним савезником Сотоном, али неке ствари ниједан човек не може избећи, макар био моћан као кнез или имао моћне пријатеље.

Едгар је био писац који је прославио хорор као жанр и овај филм можда више атмосфером него страшним сценама одсликава његову причу у правом (пригушеном) светлу. Глума која све то прати је за оно време у реду, али сада изгледа претерано мелодраматично и у том смислу предњачи Дејвид.

Едукативни моменат: Племићи су пристајали да на сваки начин угоде Винсентовим хировима и да се понижавају, али их је на крају дочекала зла судбина од које су желели да их он заштити. Но, чак и да није тако, погрешно је удовољавати и губити достојанство пред било ким, већ се треба изборити за себе. Начина увек има, а у то се уверио и сељанин Дејвид. Он је остао без ичега и у безнадежном положају пред моћним непријатељем, али не само да је преживео, већ је и спасио љубљену Џејн.

Оцена наставника:

4(веома јака)

newmightmare (Small)IVНова ноћна мора Веса Крејвена (Wes Craven’s New Nightmare 1994) је седми у низу филмова о Фредију Кругеру, али није директан наставак „Страве у Улици Брестова“. Звезда филмова поменутог серијала Хедер Лангенкамп и даље даје интервјуе о улогама које је остварила у тим филмовима, али не жели да снима наставак. Међутим, зли ентитет, коме се Фредијев лик допао, одлучио је да фикцију премести у стваран живот и да главни протагониста ипак буде Хедер.

Критички осврт: Сада је дефинитивно: лепа Хедер не зна да глуми. За ранија два наставка (тачније први и трећи) било је опростиво пошто је била веома млада, али ово је неопростиво. Толико је лоша да иритира.

Идеја да се Фреди Кругер убаци у реалан контекст и да глумци овог пута играју себе саме уопште није лоша, али је током реализације режисер и сценариста Вес Крејвен опасно балансирао на ивици задовољавајућег, да би сам крај потпуно поправио утисак и подигао филм толико да буде један од три најбоља дела серијала. Током већег дела филма, Фреди је био веома мало експлоатисан и уместо да да праву завршницу филму, Вес као да се изгубио и почео да копира туђа остварења, попут „Истеривача ђавола“. У том делу филма све што је приказано је Хедерино неуверљиво хистерисање, њена неуверљива неверица и још неуверљивија борба против зле силе (а које малтене није ни било). И да је било уверљиво, опет би било досадно и без праве акције и хорора. Тек после више од половине филма, почевши од убиства Трејси Мидендорф, радња постаје занимљива и потпуно у духу саге, а посебан шмек јој даје то што се добар део дешавања позива, да тако кажем, на претходне делове (први пре свих). Ипак, радња има и рупа, тако да је малко нелогично да након свег оног крвавог збивања у болници полиција (нити било ко) не закуца на Хедерина врата, а и мотиви ликова нису баш увек и скроз јасни.

Едукативни моменат: Хедер није дала свом сину Мику Хјузу да гледа хорор филм, иако је и сама у њему глумила и то је исправан став. Не морају деца све да виде и чују; постоји право време за то, тим пре што дете сазнајно и емотивно није довољно сазрело. И то би требало да имају на уму и родитељи и уредници ТВ-програма, па и власт која те програме одобрава. Не могу да се у пола дана пуштају лоши и непримерени садржаји и да се ствари среде упозорењима која никоме, а посебно деци, не значе ништа (можда чак стварају и контраефекат јер оно што је забрањено делује примамљивије).

Оцена наставника:

4(солидна)

hellonearth (Small)Уздигнуће пакла III: Пакао на Земљи (Hellraiser III: Hell on Earth 1992) је трећи наставак саге о демонима Кенобитима. Тери Фарел је новинарка којој је очајнички потребна добра прича како би се доказала у својој професији. И таман када је њен камерман Кен Карпентер позван на други и значајнији задатак, у болницу, у којој је покушавала да направи репортажу, пристигао је младић за чије тело су били закачени ланци са кукама. Те куке су, саме од себе, растргле тело момка, и Тери је схватила да се пред њом одвија прича коју је чекала. Једини траг који је имала да истражи причу је лепа и нестабилна девојка Паула Маршал, која је била у пратњи несрећног младића у болници. Паула је заљубљена у обесног момка Кевина Бернара који води ноћни клуб. Кевин поседује статуту у којој је заробљен главни демон Пинхед (Даг Бредли) и он и Паула ослободиће га у овај свет. Тери ће схватити да је прича на коју је наишла превазишла сва њена очекивања.

Критички осврт: Грешчица има, па тако Тери када је пристигла пред клуб из кола је видела да су врата од Кеновог аутомобила отворена. Онда је изашла из свог аута и када је стигла до Кенових кола, врата су била затворена. Но, то су ситнице; крупнице у овом филму су солидно одрађене. Верујем да се ова моја констатација неће допасти истинским фановима Кенобита и саге о њима, тим пре што сам у неким (и то одличним) критикама видео да је овај део серијала у ствари „почетак краја“. Прича се рационализује и губи се она мистична, готово филозофска црта коју су покренула прва два наставка. Са друге стране, прича је динамична, одржива и свакако има својих добрих страна. Режисер Ентони Хикокс је одлучио да експлоатише и можда повеже са претходним делом дуалну природу Пинхеда и чак да оде корак даље; да га сукоби са његовим људским алтер-егом. И то није лоше одрађено, а и свет Териних снова лепо се уклопио у то. Могу да прихватим да је трапавије одрадио сам сукоб између Пинхеда и Тери или је напросто подлегао комерцијали коју публика очекује, а коју је поставио још Џон Карпентер давне 1978. Сцена када Тери улази у клуб и затиче мртва тела наслагана попут морбидних скулптура, те готово луди од страха, неодољиво подсећа на сцену када Џејми Ли Кертис затиче тела својих мртвих пријатеља у првом наставку „Ноћи вештица“. Ту су и непотребне експлозије и још непотребније алузије на религију која је, наводно, супротстављена Кенобитима.

Када поменух Кенобите, чак су и они рационалнији него у претходна два наставка и осмишљени су тако да одсликавају професију којом се баве (односно бавили су се) или неку њихову карактерну црту. То некако банализује причу, иако њихов изглед јесте донекле маштовит, посебно Кенов. Главни Кенобит Пинхед више није хладнокрвни ентитет који представља свој свет бола и страсти, већ крвожедни демон, више налик Фредију Кругеру, који ужива у убиствима и мучењима. И ту се прича рационализује јер његови мотиви постају очигледни.

Дијалози су на моменте да не кажем банални, али свакако приземни, а на моменте прилично поетични. Укупно гледајући, цео филм је на моменте овакав, а на моменте онакав. Чак и глума осцилира, посебно Терина. И добија се једва нешто мало више од осредњег утиска.

Едукативни моменат: Тери је све време јурила за причом која ће јој омогућити да постане битна новинарка. На крају је такву причу и нашла, али је схватила да је далеко значајније да спречи Пинхеда да направи пакао на Земљи него да она направи репортажу. Често ће нам се дешавати да нам се мотиви мењају и то уопште не мора да буде лоше и не значи да смо кратког даха. Само значи да мењамо своје приоритете и то је, на крају крајева, део одрастања и сазревања који смо сви прошли, а и учења које никад не треба да престане.

Оцена наставника:

4(на једвите јаде)

deader (Small)IVУздигнуће пакла: Умртвљени (Hellraiser: Deader 2005) је седми наставак саге. И овде имамо новинарку, овог пута Кари Вевер, која је из Лондона отишла у Букурешт како би направила причу о култном васкрсавању самоубица. Наиме, њен шеф Симон Кунц је добио видео-касету са снимком једне такве натприродне активности и показао је Кари. И она је одмах прихватила да оде у Румунију и тамо је врло брзо схватила да је снимак аутентичан.

Критички осврт: Сцена када Кари узима коцку из руке мртве Георгине Раиланс потпуно је језива, иако се заиста ништа претерано страшно не дешава. Иначе је режисер Рик Бота овог пута направио интригантан филм, адекватно сценски пропраћен. Кари не добија све одговоре одједном, већ мора да трага и прави међукораке, улазећи из апсурдног света у апсурднији. Сценографи, костимографи и њихови асистенти су се баш потрудили да такве „светове“ дочарају. Повремено су убацивали неке детаље који су више модни, а мање хорор, али свеукупно гледајући није лоше.

Оно што би фанови „Уздигнућа пакла“ могли да замере је да је Пинхед (Даг Бредли) овде у не другом, већ трећем плану, али мени то не смета јер ја гледам причу (и још неке ствари, наравно, али пре свега причу). Ова прича је сасвим добра, држи пажњу и донекле је виспрена. Са друге стране, дијалози приземнији бити не могу и то је права штета.

Едукативни моменат: Симон је упитао Кари да ли зна да реч „демон“ потиче од грчке речи „знање“. Кари је одговорила да то није знала, на шта је Симон кратко узвратио: „америчко школство“. Ја нисам образован у њиховом систему школства, али сам довољно образован да мање познате тврдње проверим. И нисам нашао да је Симонова тврдња тачна, али јесам пронашао референцирану тврдњу да реч демон изгледа има корен који означава – „уделити“ – вероватно срећу или судбину. Углавном, колико год америчко школство било квалитетно, сваку тврдњу ваља проверити. 🙂

Оцена наставника:

4(још слабија од претходне)

judgement (Small)Уздигнуће пакла: Пресуда (Hellraiser: Judgment 2018) је десети део саге. Браћа Ренди Вејн и Дејмон Карни су полицајци и партнери у послу и истражују случај масовног убице. Овај убица је залуђен Библијом и убија оне за које сматра да су прекршили једно од десет божјих заповести. Браћи се придружује и детективка Александра Харис, као помоћ да би решили овај мучни случај. И док је полиција заинтересована за тај случај, представници пакла заинтересовани су за једног од браће – Дејмона.

Критички осврт: Филм почиње некаквим метафизичким и метафилозофским (нисам сигуран да ова потоња реч уопште постоји, али сјајно описује) мудролијама. Изгледа да нико није рекао режисеру Герију Џ. Тјуниклифу да оно што је гадно не мора истовремено да буде и уметничко. Разумем ја шта је он хтео, али га је толико трапаво реализовао да је постигао контраефекат. Дакле, Гери је хтео да тај део има неко више, скривено и метафоричко значење, а у ствари све је врло јасно. 😀

Овај филм као да има две стране; једну која се дешава у паклу, и другу која се дешава у реалном свету (или колико-толико реалном). Свет пакла је овога пута много ближи класичним представама, него што је то био у ранијим наставцима. И такав приказ ми се није допао; сувише се померио ка хришћанству и Кенобити и њихове асистенткиње (не знам другачије како би их назвао), попут Суђаја, сада имају улогу у некој врсти чистилишта и малтене удељују божанску правду. Још када се појавила и анђелка Хелена Грејс Доналд, сва у белом и шефовски расположена (јер ваљда се зна и на небу и у подземљу ко коси, а ко воду носи), потпуно сам се разочарао. То је заиста изгледало као демистификација читаве саге. Додуше, постоји неки бледи покушај да се „сачувају“ Кенобити, те они обитавају у плаво обојеним деловима пакла, док су сви остали (ма шта да су) у браон. Оно што је највећи проблем у овом делу је сам крај. Он је наизглед логичан, а заправо обесмишљава идеју о Богу, оном што је добро и оном што је лоше. При свему томе сирота Хелена за једног анђела и то ни мање ни више него Јофила (који је лично истерао Адама и Еву из пакла) прилично је беспомоћна.

У реалном свету се дешава класични трилер са масовним убицом. Већ прво убиство ме је заиста шокирало; оно је било монструозније од свега онога што се претходно дешавало у паклу. И то се наставило несмањеном жестином. Радња је и динамична и држи пажњу, али није нарочито оригинална. Убица је очигледно „позајмљен“ из филма „Седам“ из 1995. И последња жртва, односно жртве, врло су налик оној из тог филма, а и није баш да није било предвидљиво у овом случају. 🙂 Овај реални свет и свет пакла (а испоставило се и свет небеса) некако су трапаво повезани и не дају конзистентну причу.

Едукативни моменат: Када је Ренди питао свог брата и партнера Дејмона каква је девојка са којом је вече пре тога изашао, овај му је одговорио насловом романа Чарлса Дикенса „Прича о два града“. Тада је Ренди упитао зашто је она попут тог романа, а овај му је кратко одговорио да прочита дело. Читањем књига добијамо одговоре на многа питања, чак и на она за које верујемо да нам књиге не могу дати одговор.

Оцена наставника:

2(не може више од овога)

visions (Small)IVВизије (Visions 2015) је филм о брачном пару Ајли Фишер и Ансону Мунту, који се доселио у Пасо Роблес у Калифорнији са намером да живи од узгоја грожђа и производње вина. Ајла је трудна, а опоравља се од трауме јер је, пре годину дана, имала саобраћајну несрећу. У новој кући она види ствари које други људи не виде и Ансон верује да је проблем и даље траума са којом се Ајла није изборила. Она, пак, верује да је у питању нешто више и – натприродно. Испоставиће се да је она у праву, али, како то обично бива, прекасно.

Критички осврт: Таман сам помислио да ћу гледати још један филм о уклетој кући, кад испоставило се да је у питању нешто друго. И чекање се исплатило. Преокрет није разочарао иако је наметнуо предвидљиве закључке, а и објаснио је све што се дешавало током већег дела филма, као и зашто се визије нису појављивале док је Ајла пила антидепресиве. Заокружено гледано, добио се један сасвим солидан трилер. Сцене када Ајла има визије више ће вас тргнути због музике него зато што су застрашујуће. Најјезивије су сцене на крају које се дешавају у реалности, а посебно када Џилијан Џејкобс хоће да узме бебу Ајли.

Едукативни моменат: Ајла није хтела да послуша свог лекара Џима Парсонса и била је у праву. Међутим, овај филм је фантастика. У реалном животу морамо да слушамо савете лекара, а не да верујемо у нешто што смо чули или шта нам други, нестручни људи, причају.

Оцена наставника:

4(рецимо)

mysterious-skin-movie-poster (Small)VМистериозна кожа (Mysterious Skin 2004) је холандско-америчка драма о двојици младића Џозефу Гордону-Левиту и Брејдију Корберту. Џозеф је проститутка којем је досадио живот у малом граду Хачинсону у Канзасу и одлучио је да пређе у Њујорк. Брејди је имао помрачења свести и рупе у сећању, те је веровао да је то зато што су га отели ванземаљци док је био мали. Желећи да потврди ту своју слутњу, почео је да истражује и дознао је да је дечак из његових снова управо Џозеф. Сетио се да су њих двојица били у истом бејзбол тиму и решио је да га потражи, верујући да су обојица били отети. Међутим, Џозеф је већ био отпутовао у Њујорк и Брејди је отпочео пријатељство са Џозефовим пријатељем Џефријем Лијконом. Од Џефрија је сазнао да ће Џозеф доћи за Божић. И на ноћ уочи тог празника Џозеф је напокон разрешио тајну која је тиштила Брејдија. Испоставило се да је тајна мање фантастична од отмице ванземаљаца, али далеко мрачнија.

Критички осврт: Тема којом се бави овај филм уопште није једноставна. Поставка приче и мотив који води радњу је злостављање деце и режисер и сценариста Грег Араки се одлучио за један сасвим другачији приступ. Он не намеће суд, нити осуђује, нити додељује небеску правду починиоцу. Наместо тога, његова прича се наставља из детињства двојице дечака у младост. У детињству они су доживели збуњујуће (најблаже речено) искуство које је у тим годинама сувише тешко да би се процесуирало, а онда одрастају борећи се са тим искуством и интерпретирајући га у условима који су им доступни. Управо то и чини ову причу комплексном јер није само то искуство оно што их формира; обојица воде другачије животе и изградили су различите типове личности. Џозеф наизглед прихвата оно што је у детињству било погрешно и изграђује свој свет који њему изгледа као добро решење, али је реално грозан. Брејди верује да су га отели ванземаљци и јасно је зашто је изградио такву „линију одбране“, уз одбијање да одрасте и сагледа оно што му се десило на зрео и рационалан начин. Ово је једна дубока прича, трагична до крајњих граница, али урађена без трунке патетике и пренемагања. Глумци су сјајно урадили посао, а чак су и деца била изузетно добра, тим пре што су сцене у којима су учествовали не само табу, већ и мучне. Последња сцена када Брејди сазнаје праву истину је сасвим надреална јер након открића и његове реакције, а док га Џозеф умирује, од споља се чује како људи певају божићну песму. И то је заиста ефектно, а чак је и нарација у овом филму добро одрађена и сврсисходна.

Углавном, ово није филм за свакога, што због теме, што због раскалашних сцена, али са друге стране не постоји ни леп ни пристојан начин да се неке приче дочарају.

Едукативни моменат: Мишел Трахтенберг је рекла промискуитетном Џозефу да ако уради погрешну ствар са погрешном особом – умреће. Ово је поједностављено, али у доброј мери тачно што се сиде и још неких полно преносивих болести тиче. Зато треба бити јако мудар.

Оцена наставника:

5(уз честитке режисеру)

monsterfam (Small)IIIСрећна породица (Happy Family 2017) је британско-немачки цртаћ познат и под називом „Породица чудовишта“. Ема је жена која није задовољна статусом у својој породици, као ни како ствари у тој породици функционишу. Ипак, труди се да поправи атмосферу, па је одлучила да чланове своје породице одведе на костимирану забаву. Када је хтела да наручи костиме, погрешила је телефонски број и наместо продавнице позвала грофа Дракулу лично. Она се њему допала довољно да одлучи да његово неколико стотина година дуго самовање треба да се заврши. Зато је обећао Баба Јаги, коју је држао заточену, да ће је ослободити ако претвори његову симпатију у вампирицу. Баба Јага је свој део погодбе испунила и више од траженог; комплетну Емину породицу претворила је у чудовишта чије су маске носили. Сада су породични односи били на већем искушењу него икада до тада.

Критички осврт: Хумор је инфантилан. Ликови падају, сударају се и раде те неспретне ствари које су, можда, неком смехотресне и има ту тек неколико заиста добрих фора. Но, не могу да кажем да филм није забаван, иако сам већ виђао идеју (додуше не по филмовима, већ у серијама са том тематиком) да маскирани људи постану монструми, односно да њихове маске постану реалне. Ни други мотиви у филму нису оригинални. Има ту преузетих сцена из других филмова, попут „Мумије“, али и суперхеројских (сцена када Франкенштајн пребија Имхотепа веома је налик сцени из „Осветника“ када Хулк пребија Локија итд), но то може бити и са намером да се направи фора.

Углавном, прича је класична, предвидљива, са мало више празног хода него што је било неопходно и има добре (мада исфорсиране) поуке. Анимација је сасвим добра и мала бића која се појављују су преслатко грозна, што ће већ изазвати симпатије код кога треба да изазову, мада је и ту очигледна асоцијација на (бољи) цртаћ „Грозни ја“. У ствари, нема разлога да цео цртаћ не изазове симпатије, али може то много боље од овога.

Едукативни моменат: Мајка Ема је дала кћерки добар савет. Када је Феј постала мумија, њена симпатија више није хтела да је погледа. Она је била несрећна због тога, а мајка јој је рекла да лепота пролази, али да свеједно себе треба да посматра као посебну. И нису потребни други људи како би јој то рекли. Другим речима, треба да ценимо себе без обзира шта други имали да кажу о нама.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

Ice-Age-Collision-Course-Poster (Small)IVСкрат: Изгубљен у свемиру (Scrat: Spaced Out 2016) је кратак цртаћ о неспретном јунаку из серијала „Ледено доба“. У потрази за својом омиљеном посластицом (жиром) Скрат је покренуо одавно замрзнути свемирски брод, а потом и ланац догађаја који су преокренули цео свемир наглавачке.

Критички осврт: Цртаћ је заиста симпатичан, као и сваки који укључује Скрата, али се шале рециклирају; час га малтретирају уређаји за телепортацију, час аутоматска врата, час промена гравитације. Трајање од 14 и по минута је чак и превише времена за овог јунака. Но, идеја је добра и свеукупно је дало једну слатку причицу.

Едукативни моменат: Оно што од Скрата вреди научити је упорност. Ниједна препрека њему није довољно велика да би одустао од једног јединог жира. Наравно, не треба бити ни екстреман као он, па себе излагати опасностима и свемирским авантурама јер у свему треба имати меру. Другим речима, треба проценити да ли је тај жир вредан напора који улажемо.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

StarCrash (Small)IЗвездани судар (Starcrash 1978) је свемирска фантастика. Зли гроф Џо Спинел жели да загосподари галаксијом и у ту сврху користи врло моћно оружје. То оружје уништило је и свемирски брод на коме се налазио син јединац цара галаксије Дејвид Хаселхоф. Зато је сам цар Кристофер Пламер ангажовао Каролину Манро, ситног кријумчара, као и њеног пратиоца Марџоуа Гортнера да истраже да ли је принц ипак преживео, али и открију на којој тајанственој планети гроф крије страшно оружје.

Критички осврт: Оба главна момка у филму имају трајне фризуре налик на кациге, врло популарне међу кицошима тог доба. Очигледно је и филм „Звездани ратови“, чији је први део снимљен годину дана раније, био довољно популаран у то доба да добије ову смешну верзију. Свемирска сапуница овог пута се дешава у свемиру налик на дискотеку јер је пун розих, плавих и свакојаких боја звезда. И цео филм је као каква дискотека. У ствари, више је дискотека него филм. 🙂 И бучно је као у дискотеци чак и када свемирски брод лети по вакууму свемира где звукова не би требало да буде. Заправо, на самом почетку могао бих се заклети да када свемирски брод лети чује се нешто попут хука ветра?!? Иначе, у овом ведром филму има гомила добрих фора, иако нисам сигуран да ли је намера режисера Луиђија Коција била да направи комедију. Рецимо, роботи које има Џо у својој личној гарди имају намрштене очи као када цртате љутог смајлија. 🙂 Или када Џо говори у сред свемирске станице како ће до заласка сунца бити цар. До ког заласка у свемиру? 🙂

Радња је дефинитивно силовита; главни ликови проживљавају и преживљавају многе авантуре (не нужно и међусобно логички повезане) на сваких пет минута (не могу да се одлучим да ли се брже смењују авантуре или варијанте Каролининог купаћег костима који носи све време). 🙂 При томе, акција је пресмешна. Хајде што туче нису уверљиве, него сцена када метални џиновски женски робот напада Каролину и робота Џада Хамилтона, толико је небулозна да је прешла у нови, надреални ниво.

Глума је у филму врло проблематична, а емоције које су ликови показали имају јако мали опсег – од равнодушног до нешто мање равнодушног. 😀 Специјални ефекти су смешни као и цео филм, али то је опростиво је с обзиром на то колико је филм стар. У сваком случају, филм је потпуни крш и неуспела имитација значајно бољег СФ остварења, али морам да признам да донекле има маште и заиста много духа. У ствари, има га много више него знања математике; они све време траже трећу свемирску капсулу, иако је у питању четврта. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о упорности. Каролина је признала роботу Џаду да има ту особину да никад не одустаје. Када су били непријатељи, та особина јој је код њега изгледала застрашујуће, а сада када су пријатељи заиста сјајан квалитет. Не можемо никад да не одустанемо јер ће нам се и то дешавати у животу (не треба претеривати ни као Скрат из претходно описаног филма), али не би требало да одустајемо сувише олако. Упорност је много значајна врлина и постоји једна модерна изрека која каже да факултет не завршавају паметни, већ упорни. Ја верујем да је упоран човек на добром путу да буде и паметан, ако то већ увелико није. 🙂

Оцена наставника:

1(са заиста заслуженим плусем)

Лако Је Критиковати 98

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-last-starfighter-poster (Small)IVПоследњи звездани борац (The Last Starfighter 1984) је СФ филм који прати животну причу млађаног Ленса Гуеста, који живи у камп приколици, труди се да упише неки бољи колеџ и воли да игра видео-игре. Колеџ није уписао, али је успео да обори рекорд играјући игрицу. Тема те аркадне игрице је уништавање „непријатељских“ свемирских бродова. Оно што Ленс није знао је да је та игрица заправо тест за будуће звездане борце. Зато је по њега дошао Роберт Престон како би га регрутовао за велики рат који се дешава у свемиру.

Критички осврт: Симпатична идеја да момак који је остварио рекорд на видео-игрици у ствари положи тест за пријем у свемирску војну академију. Да се његов одлазак не би приметио у његовом кампу, мења га ванземаљац који постепено преузима његов лик. Заиста фино смишљено, а сасвим фино реализовано. Изгледа да су мислили на све детаље, односно врло детаљно су све одрадили, а опет тако неоптерећујуће, у духу осамдесетих. Волим СФ филмове осамдесетих, а посебно свемирску фантастику са свим оним футуристичким објектима у којима су ходници осмоугаони. Потпуно непрактично за оне који ходају туда, али баш кул (што би рекли млади) изгледа.

Ово је један сладак филм, са неколико занимљивих идеја. И ништа више од тога, дакле ништа помпезно и ништа што би се могло сврстати у неки јачи класик СФ-а.

Едукативни моменат: Ленс није веровао да може да буде звездани ратник јер је само клинац из кампа. Роберт му је на то узвратио да ако тако мисли, онда ће само то и бити. Другим речима, ми не морамо да се помиримо са улогом, да је тако назовем, коју тренутно имамо и можемо да стремимо и ка нечем другом, па, зашто да не, много амбициознијем.

Оцена наставника:

4(слатка)

forbidenking (Small)IVЗабрањено краљевство (The Forbidden Kingdom 2008) је кинеско-амерички филм. Момак Мајкл Ангарано је залуђен за кунг фу и често посећује радњу старца Џеки Чена у којој проналази филмове са борилачким вештинама. Мајкла малтретирају хулигани из краја и пошто њихов вођа Морган Беноа сазнаје да он посећује Џекијеву радњу, присиљава га да их на превару уведе код старца како би га опљачкали. Џеки је покушао да се одбрани, али га је Морган упуцао. Мајкл је почео да бежи од подивљалог хулигана и са собом понео златни штап из Џекијеве радње. И тај штап га је одвео у свет где се кинеске легенде обистињују.

Критички осврт: Највише ми смета тај амерички егоцентризам и поред милијарду и кусур Кинеза, колико их већ има, баш је Американац морао да буде изабрани и кључан у кинеској легенди. У реду је Мајкл глумео, али опет. И да ли је могуће да Американци не могу да смисле лик јунака који није нов клинац у школи и кога не малтретирају локални хулигани? Да будемо поштени, ни Кинези не одустају од својих борби са левитацијом. Но, они су макар шармантни и пуни духа чак и када се понављају. Такође не одустају ни од Краља Мајмуна и ово није први њихов филм који сам гледао где се та митолошка личност појављује. И колико сам приметио, не разликује се значајно од својих пандана у тим другим филмовима. И неке сцене у овом филму имају пандане у другим филмовима. Прва асоцијација су ми сви они филмови налик на „Карате Кида“ када Мајкл вежба кунг фу, а ту је и антологијска сцена из „Конана“ када лепа вештица Ли Бингбинг стрелом убија Џекија. И без тих детаља прича је сасвим класична са предвидљивим крајем; буквално за сваку сцену када се Мајкл враћа у свој свет је јасно како ће се одвијати.

Џеки је у тренутку приказивања овог филма имао већ 54 године, али ипак и даље је невероватно покретљив и гибак и изводи исте оне борилачке бравуре на какве нас је навикао у својим филмовима. Наравно, нису то неке године дубоке старости, али није више ни младић. И Џет Ли и Колин Чоу нису баш били у пупољку младости, али ни стари, ни млади уопште нису лоши и сва акција (читај: борилачке вештине) у филму је сјајна. Сам филм је далеко од сјајног, али није лош. Додао бих да му фали мало више маште.

Едукативни моменат: Колин је рекао да човек који одаје почаст свом учитељу, даје почаст и себи. Иако је Колин у филму зли тиранин, свакако је мудар.

Оцена наставника:

4(врло климава)

bozicna (Small) IVБожићна песма (A Christmas Carol 2009) је Дизнијева адаптација истоимене приче Чарлса Дикенса. Радња се одвија 1843. у Лондону. Господин Скруџ (коме је глас позајмио Џим Кери) је богаташ који нема ни толеранције, ни стрпљења за сиромашне. Одбио је да оде на вечеру код свог нећака и вече уочи Божића проводи сам, згрожен свеопштом радошћу око себе. Тада се појављује измучени дух његовог покојног партнера и упозорава га да не направи исте грешке као и он, те да му загробни живот не буде тескобан. Најавио му је долазак три друга духа: духа прошлих Божића, дух садашњег Божића и духа будућих. Сва три духа су посетила Скруџа исто вече и дали су му лекцију која му је променила живот.

Критички осврт: Сцене су растегнуте за неколико нијанси више него што би била права мера. Такође, неке сцене можда и нису биле преко потребне, попут умирања божићног духа садашњости. Иако не спорим да је визуелно цртаћ сјајан, чини ми се да такве сцене скрећу фокус са приче, а конкретно та сцена ми некако и не иде уз дух Божића који се у овој причи пропагира.

Сцена када Скруџа посећује његов партнер урађена је стварно хорор и чини ми се као да је режисер Роберт Земекис и у тој, а и у другим сценама покушао да да критику комплетном раслојеном друштву. Као да је хтео да помери пажњу са једног себичног човека и да целој причи да већу ширину. И можда би у томе и успео да је причу испричао на другачији начин. Но, Чарлсово дело усмерено је ка проблему људског карактера и ка главном јунаку, те не дозвољава много одступања. Роберт је одступио колико је могао баш због те идеје и због прегршт за радњу небитних сцена (већ поменута сцена када умире дух Божића или када старац бежи или се смањује или шта већ) и нисам сигуран колико је постигао ефекат. Са једне стране сувише је разводњио радњу, а са друге учинио ју је маштовитијом. И, наравно, пружио уживање гледаоцима са 3Де наочарима. 🙂

Роберт је успео да пружи лепу емоцију, али је изградио сувише туробну атмосферу која се није значајније поправила ни у радосној еуфорији када старкеља доживљава просветљење. Он се радује и лудира јер жели да искористи мало живота колико му је остало, што јесте помало мрачан став. Мало више.

Едукативни моменат: Господин Скруџ је схватио да ће његов живот бити много бољи и мање усамљен ако буде пријазнији и плементији према другима. И то можемо да схватимо и да нас не посете три божићна духа. 🙂

Оцена наставника:

4(колико-толико стабилна)

secretpets (Small)IIIТајни живот кућних љубимаца (The Secret Life of Pets 2016) је цртаћ у којој главну улогу има пас Макс. Он обожава своју газдарицу и њихов однос је, према његовом мишљењу, савршен. Међутим, све се мења када она доноси новог пса Дјука. Он је Максу донео гомилу невоља, али и авантуру живота.

Критички осврт: Почетак цртаћа је мање-више класика са сведеним хумором и досадном причом. У реду, ту је кочоперни псић Макс, кога воли бела кујица залуђена шпанским серијама у згради поред пута и који добија конкуренцију – много већег и јачег цимера Дјука. И он проналази (деценијама стар) начин како да он буде тај који је доминантан у стану. Дјук је изгубио битку, али не и рат и налази (наново деценијама стар) начин како да се отараси Макса. И, сасвим предвидљиво, због неспретности обојице упадају у авантуру из које ће изаћи као најбољи пријатељи. Филм је, иначе, прилично предвидљив.

Међутим, тада се појављују одбачени љубимци и њихова борба против људи и они, на челу са белим зеком, уносе у цртаћ и хумор и динамику и сасвим необичан део приче. То и како су режисери Крис Рено и Јароу Чејни уочили, пренели и превели нека карактеристична понашања животиња, једине су светле тачке у филму. И анимација је добра. Поруке које филм шаље су стандардне и говоре о пријатељству, толеранцији, хуманости. То је сасвим у реду, али ништа што баш оставља јачи утисак.

Едукативни моменат: Филм поручује да није довољно само гајити животињу. Треба јој се посветити јер она зависи од нас и потребна јој је наша љубав.

Оцена наставника:

3(реална)

anaconda-poster (Small)IVАнаконда (Anaconda 1997) је филм о екипи филмаџија који су се упустили у крстарење реком у прашумама Јужне Америке како би снимили документарац о мистериозном племену Ширишама. Током олује налететли су на Џона Војта, који се наводно насукао и тражио њихову помоћ. Они су га повели са собом и он се, у знак захвалности, понудио да им покаже где је тајанствено племе. Међутим, његове намере су сасвим другачије. Он је ловац на змије и има намеру да улови највећу која у тој џунгли живи и користиће сва могућа средства да свој наум оствари.

Критички осврт: Мораш заиста да имаш низак коефицијент интелигенције да би се ноћу љубакао у густишу џунгле, као што су то радили Кари Верер и Овен Вилсон. Опасне ситуације у филму не морају да се праве по сваку цену, мада могу да прихватим да људи раде различите лудости. У сваком случају, филм је и без тога довољно динамичан и узбудљив. Крај је такође узбудљив, а да би био још узбудљивији, ту су стара добра општа места; Џенифер Лопез је баш морала да испусти једну пречку док се пењала уз лестве како би побегла од змије, па је малко исклизнула, да би је на врху дочекала затворена решетка, те на крају запаљена змија васкрсава да би је Ајс Кјуб умлатио и напокон докрајчио секиром. У ствари, свака сцена из тог дела је опште место. Но, целокупна радња је добро осмишљена и онај део који се односи на трилер је више него коректан; Џон прилично паметно манипулише и све је урађено са довољно драматике.

Џон је био маестралан, као и увек. Ни остали глумци нису лоши. Глумаца има и ова експедиција је укључила неуобичајено много људи. Једини разлог томе који ми је пао на памет је да је режисер Луис Љоса нечим морао да нахрани змију, а више „хране“ значи и више забаве за гледаоце. 😀 Како већ написах, филм јесте забаван, па је циљ испуњен. Што се анаконде тиче, није лоше направљена. Ништа епохално и да вам застане дах, али заиста није лоше и акционе сцене са њом су сасвим добре. Биологија која прати понашање змије већ је проблематична. Ова приказана у филму веома често лови и ултрабрзо вари свој не мали плен (људе). Организми који имају променљиву телесну температуру не морају толико да једу. Уз то, врло је активна када се најела, што такође није вероватно, а о отиску људског лица (плена који је појела) на њеној кожи не вреди ни расправљати. 🙂

Едукативни моменат: Нисам наишао на озбиљнију научну тврдњу да анаконде могу бити дуге до 11,9 метара, како поједини извори (и овај филм) тврде. Но, постоји документовано да могу достићи дужину од 5,21 метар. Ако мислите да то није импозантно, само замислите да сте се са таквим примерком нашли очи у очи у каквој џунгли Амазона. 🙂

Оцена наставника:

4(баш солидна)

jumanji-main (Small)IVЏуманџи: Добродошли у џунглу (Jumanji: Welcome to the Jungle 2017) је наставак филма „Џуманџи“ из 1995. Алекс Волф је дечак који жели да буде прихваћен у „кул“ друштву, па ради домаће задатке спортском асу Сер’Даријусу Блејну, али све што је постигао је да заврши у казни после школе, заједно са поменутим Сер’Даријусом и две другарице из школе. Њих четворо проналазе конзолу за видео-игру „Џуманџи“. Прикључили су је за ТВ-екран и наместо очекиване игре на том екрану, нашли су се у џунгли као ликови из игрице. Њихов задатак је да поврате драгуљ који је узео Боби Канавал, лик из игрице, те да га сместе на камени кип где припада. Само онда могу да напусте џунглу и игрицу, али то није лако јер Боб руководи наоружаним људима и опасним животињама.

Критички осврт: Џуманџи после 22 године изгледа модерније. Више није у питању друштвена, већ видео-игра. Јасно је да је то подилажење млађим генерацијама, али филм мора да има своју циљну групу. Овај је очигледно прављен тако да буде занимљив и млађима. И за нас старије је занимљив, рекао бих. Забаван је, динамичан, узбудљив и има пар добрих цака (углавном у вези са пошалицама Џека Блека) и колико-толико неку радњу. Радња иначе има и романтични део између Двејна Џонсона и Карен Гилан, али и Џека и Ника Џонаса. Овај други пар је интересантно уведен преко игрице јер је Џек тек лик којег је узела Медисон Иземан, те однос двојице мушкараца није толико шокантан. Врло вешто је то извео режисер Џејк Касдан и тако толеранцију увео на мала врата. Свака част за то. Крај је баш онако фино решен. И још бих да похвалим да ми се овакав начин екранизације видео-игре допада, за разлику од гејмерског коју сам гледао у неколико филмова.

Едукативни моменат: Двејн је рекао како он у ствари није храбар јер је могао да виси са хеликоптера у покрету пошто је имао животе за трошење. Другачије је постало када му је остао само један живот. На то му је Кевин Харт рекао да у реалности, ван игрице, само један живот и имамо. Зато не можемо да га „трошимо“, а посебно не улуд.

Оцена наставника:

4(може)

roadkill (Small)IУбиствени друм (Roadkill 2011) је телевизијски филм канала Сај-Фај. Седморо младих кренуло је на путовање по Ирској. Већ први пут када су стали уз пут и свратили до мале продавнице снашле су их невоље. Најпре је продавац Нед Денехи покушао да их превари, а онда су ударили приколицом у стару жену унакаженог лица. Побегли су са места догађаја, али се њихове невоље нису завршиле. Наиме, почела је да их прогања џиновска птица описана у легендама Средњег истока.

Критички осврт: И, наравно, најкласичнија могућа поставка са најкласичнијим могућим ликовима који се појављују у таквим филмовима. Чак је и број класичан и већ верујем да ту има неке математике. Углавном их је петоро младих, а овај пут је седморо. Из неког разлога мора да буде непаран број и у корист момака. Зашто? То је изгледа проблемско питање на које ја немам одговор. Као ни на питање зашто се упорно овакви филмови снимају? 😀 Углавном, млади се заустављају у некој недођији са неугледним и језивим становницима (а где би другде) и доживљавају ружно искуство (а какво другачије) и цео пут се наставља по злу. Дакле, већ виђено милијарду пута.

Глума је испод сваког прага подношљивости. Специјални ефекти су кудикамо бољи, а сама птица је замишљена као некакав џиновски лешинар, нимало занимљив. И није ми јасно зашто и како забога, сви ликови којима птица повреди лице (у питању су такве ране да пола лица фали) стоје и чекају да их та иста птица покупи? То чак није ни ефектно, чему се вероватно режисер Јоханес Робертс надао. Касније се акција појачала тиме што су, осим птице, млади почели да нападају и садистички настројени локалци, али ни то није дало очекивани ефекат. Крај је донекле поправио утисак, али не довољно да би овај филм био више од крша.

Едукативни моменат: Када је Ројзин Марфи рекла Неду како је све на продају, он ју је упитао да ли је она на продају. Њу је то увредило, а он је доказао да она није у праву. И није јер сви знамо да многе ствари у животу нити имају цене, нити се могу купити.

Оцена наставника:

1(може микро плусић)

demonknight (Small)IVПриче из гробнице: Витез демон (Tales from the Crypt: Demon Knight 1995) је филм урађен по угледу на телевизијску серију „Приче из гробнице“ која је трајала од 1989. до 1996. Наратор у овој причи је тзв. Чувар гробнице, некакав демонолики створ који ради као режисер у Холивуду. Његова прича почиње тако што Вилијам Садлер покушава да побегне од упорног Билија Зејна. Тако завршава у варошици негде крај ауто-пута у пустињи Новог Мексика. Тамо га скитница Дик Милер одводи у некакав мотел (који је некад био црква) где овај изнајмљује собу. Међутим, Били га проналази и за све оне који су се затекли тамо отпочиње правцијата ноћна мора.

Критички осврт: У сцени када полиција хапси Вилијама, нешто није у реду јер полиција и сви присутни сувише олако прихватају тврдње Билија, нензанца који се појавио под врло сумњивим околностима. И онда шериф Џон Шак ипак све враћа у нормалу, тако што је учинио логичан поступак. Тада креће да се дешава зло лудило. И то лудило је чудан спој коректно изведене драме и смешног хорора. Са једне стране, ту је Били који је одлично урадио своју улогу и који на интересантан и језив начин манипулише Брендом Баке, а са друге ту су костуролики демони који филм враћају ка Бе продукцији. Симпатични су они и већ на самом почетку ми се допала идеја да је костурко (или демон или шта ли је већ) холивудски режисер. Ипак, уз њихово присуство не могу да схватим овај филм као озбиљно дело фикције, а још мање као застрашујуће. Но, филм је заиста забаван и то је прилично много.

Што се приче тиче, није она нарочито инвентивна, а и поставка је једноставна. Силе зла желе да се домогну кључа који ће им откучати нешто што силама добра не одговара (сам принцип на коме кључ ради није лоше осмишљен). Протагониста Вилијам је заточен у мотелу са још неколико људи (седам, ваљда) и покушавају да преживе. И то је, углавном, то. Оно што ми се допада је да је глума сасвим у реду, ликови су конзистентни, а правила која су постављена у филму углавном су поштована, тако да много нелогичности нема. И има добрих цака, попут оне када се боре против запоседнутог Дика или клинца Рајана Оудоноха. С обзиром на тему и очигледно низак буџет, ово је можда не баш максимум који може да се извуче, али свакако висок ниво.

Едукативни моменат: Томас Хејден Черч је желео да направи пакт са демоном Билијем и овај га је преварио и убио. Ми нећемо правити договоре са демонима, али не би требало ни да правимо договоре са било ким већ само са људима од поверења.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefault (Small)IIУздигнуће пакла: Свет пакла (Hellraiser: Hellworld 2005) је осми наставак серијала „Уздигнуће пакла“. Овај пут пакао се „преселио“ у видео-игру веома омиљену међу четворо младих пријатеља. Играјући игрицу стекли су право да буду позвани на журку где се окупљају сви поклоници демона Кенобита и одазвали су се позиву. Журка је заиста обећавала, а и срдачно их је дочекао домаћин Ланс Хенриксен, према сопственом признању највећи фан света пакла. Међутим, полагано, журка се претворила у ноћну мору за сваког од њих четворо и још једног придошлог пријатеља Кристофера Жакоа.

Критички осврт: Морам да признам да ми се почетак уопште није допао. Четворо, односно петоро младих (јер се прикључује и пети), што је стандард, одлази на супержурку са темом пакла, да би тамо доживели прави пакао. Најкласичнија могућа поставка, али је много већи проблем што уопште није у духу серијала. При томе, Катерин Виник, која је главна протагонисткиња, уједно је и најслабија глумица у групи. Јесте лепа, али то не помаже много; огроман број глумаца су лепи људи, па ништа. 🙂 И надаље, хорор је био баш као што је увод „обећавао“; потпуно класичан и потпуно неинвентиван. Они су се врзмали по тој кући и Пинхед их је убијао једног по једног. И да додам да је ама свака боговетна сцена и предвидљива и опште место. Поступци ликова јесу мелодраматични, али нису увек логични. Катерин је успела да побегне из собе, али је одмах истрчала у двориште, ни не покушавши да нађе своје другаре. Но, добро, то је и опростиво, колико није то што су емоције ликова и нелогичне и неуверљиве. Катерин је видела своја два пријатеља унакажене, да би већ у следећој сцени мирно шеткала таваном и превртала окицама. Нелогичних момената има иначе у филму и толико је пун рупица да изгледа као фино сито. Рецимо, када је то Кристофер видео да се плава боја са палца Хенријева Кавила упила, па да би се тога присетио? Или како то да су и Катерин и Кристофер били толико витални када су их спасили након неколико дана проведених без воде?

Било је занимљиво видети „Супермена“ (Хенри) уплашеног, али то није значајније поправило утисак. Крај јесте поправио утисак донекле, те заокружио причу и учинио је унеколико другачијом. Но, реализован је врло трапаво, а Ланс је толико објашњавао шта је радио да је све личило на једно мини-предавање. Баш се потрудио да буде јасан и да сам га процењивао као предавача, извесно би добио високу оцену. Што се оцене филма тиче… Па, издвојио бих један моменат у филму када је Ланс упитао Катерин: „Је ли да да је све као у лошом хорор филму?“ Мислим да је све рекао.

Едукативни моменат: Млади су доживели све ужасе приказане у филму под утицајем дроге, а троје је чак и умрло. И то је реална последица уживања дроге, без обзира што је филм само фикција.

Оцена наставника:

2(може на три)

franklyn (Small)VФренклин (Franklyn 2008) је британска драма која прати животне приче четворо људи и два паралелна света; један реални и један фиктивни. У фиктивном свету обитава Рајан Филипи који покушава да пронађе вођу секте који убија девојчице. Његова потрага одразиће се и на реалан свет и троје људи у њему.

Критички осврт: Није новост да се више одвојених животних прича на крају укрсти и да тако да смисао комплетној причи. И овде је то лепо урађено, мада већ од половине филма постаје предвидљиво како ће се све то повезати. У сваком случају, прича ми се дојмила. Занимљива је и држи пажњу, има неколико интересантних преокрета и добро је испричана. Глумци су сјајно урадили свој посао, чак и несрећни Рајан, али бих издвојио Бернарда Хила који је био маестралан и могао сам да осетим сву тежину његове несреће. Однос између Еве Грин и њене мајке Сузанах Јорке је једини део који ми је слабији у овом филму јер је и сувише класичан и сувише иритантан.

Још да додам да је алтернативни град Минвајл заиста занимљиво осмишљен и архитектонски (попут Готама, али још више у стилу готике) и према уређењу са свим наметнутим и смешним религијама.

Едукативни моменат: Филм почиње мудрошћу: „Обични људи религију сматрају истином, мудри људи преваром, а владари корисном.“ Ја религију сматрам личном и она треба таква и да буде; за онога ко је одабере неоспориво право, а за људе око те особе неоптерећујућа.

Оцена наставника:

5(после нешто премишљања)

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди пацова мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу пацова завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)