Лако Је Критиковати 75

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

switch (Small)Замена (Switch 1991) је америчка комедија о заводнику Перију Кингу, који воли и јури жене, али, истовремено, јако лоше их третира. Зато су се три даме, предвођене Џобет Вилијамс, удружиле да га убију. Пери је тако умро и отишао у чистилиште. Пошто је имао добар живот, заслужио је рај, али због лошег става према женама, следује му пакао. Бог није могао да се одлучи гледе њега, па му је дао још једну шансу. Вратио га је међу живе, али са задатком да пронађе једну женску особу која ће га искрено волети. Међутим, Луцифер (Брус Пејн) уложио је жалбу да је задатак сувише лаган за згодног Перија, те је предложио да га Бог претвори у жену, односно Елен Баркин.

Критички осврт: Пери, односно његов женски алтер-его, добио је задатак да пронађе једну женску особу која ће га заволети. Испоставило се да је то веома тежак задатак, чак и за успешног заводника, пошто се љубав гради на дубоким емоцијама и много тога треба урадити да би се она заслужила. И то је порука овог филма и иако је постављена тек тако, лагано и поједностављено, опет ми се допала, као и реализација. Прича је добра, одржива и без већих грешака.

Елен је заиста убедљива у улози мушкарца који је „свичован“ у тело жене. И унела је много хумора у своју улогу. Мада, филм није толико смешан колико је лепршав и лаган.

Едукативни моменат: Овај филм не говори толико о полној једнакости колико о томе да сваки пол има неке своје предности и да није лоше бити ни женски ни мушки анђео. 🙂 Но, пре свега, филм говори о томе да је неопходно поштовати сваки пол и да је само такав однос исправан. И никако не треба злоупотребити туђе емоције.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

the-lazarus-effect (Small)Лазаров ефекат (The Lazarus Effect 2015) је филм који је добио назив по библијској причи о васкрслом Лазару. Све се дешава у лабораторији коју води пар доктора Оливија Вајлд и Марк Дуплас. Они раде на серуму који би требало да помогне људима у коми. Испоставило се да серум враћа мртве у живот. Тако су успели да поврате живот псу, што је изазвало негодовање Ејми Акино, декана универзитета у чијем склопу је Оливијина и Маркова лабораторија. Њихов пројекат је угашен, али је екипа, свеједно, одлучила да понови експеримент, овај пут тајно. Ушуњали су се у лабораторију и док су радили експеримент, десила се незгода у којој је Оливија погинула. Марк је одлучио да је васкрсне, као што је то урадио са псом. Остатак екипе је невољно прихватио да му помогне и успели су. Међутим, Оливија која се вратила из мртвих више није била она стара.

Критички осврт: Има превише стручне биологије, тако да сви они који се не разумеју тешко ће пратити шта су научници међусобно причали. И опет петљанције са тим да човек користи 10% свог мозга… Овај пут, Доналд Главер је распрострањени мит о функционисању људског мозга објаснио коректно, али, свеједно, последице појачане активности мозга исте су као у гомили других филмова. Радња је баш предвидљива, а прича је сасвим класичан лабораторијски СФ. Истина, режисер Дејвид Гелб, уз помоћ солидне глумачке екипе, направио је погодну атмосферу и филм има застрашујуће моменте, иако је сасвим извесно шта ће се догодити.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да су правила ту да би се кршила. Међутим, Реј Мудри је рекао Оливији и да треба да научи да свако кршење правила има своје последице. Заиста је мудар као што се и презива. 🙂

Оцена наставника:

3(осредња оцена за осредњи филм)

antic (Small)Антихрист (Antichrist 2009) је дански тзв. експериментални хорор на енглеском језику. Шарлот Генсбург и Вилем Дафо је пар који је изгубио сина. Дечак је скочио са прозора док су они, у другој соби, водили љубав. Шарлот је упала у депресију и Вилем је одлучио да је лечи, пошто је психијатар. Он је одводи у брвнару у шуми како би оживео њене страхове и суочио је са њима, као део терапије. Ефекти које је произвео били су далеко од очекиваних.

Критички осврт: Фотографија је одлична. Што се идеје тиче, она је, заправо, веома једноставна и не морате да будете психијатар попут Вилема да бисте је разумели. Жена је изгубила своје дете јер је водила љубав у другој просторији. Сада, она секс повезује са оним што је довело до тога да изгуби највредније што је имала. Зато жели да казни и себе и партнера управо тако што ће имати секс, али екстремно садомазохистички. И то поприма размере хорор приче, појачане тиме што се све дешава на месту где се највећи број хорор прича и дешава: у шумској брвнари.

Наравно, има ту и више од тога; шума се назива Рај (енг. Eden), а у њу одлазе мушкарац и жена. Међутим, повратак у рај за „Адама“ и „Еву“ није могућ јер је зло сувише корумпирало људе, што се и види када се испољава деструктивна Шарлотина страна. Уосталом, филм самим својим насловом алудира на религијску поставку ствари, а нага тела која се појављују разбацана свуда наоколо док Вилем напушта шуму изгледају као прикази пакла на некој средњовековној слици. И, напокон, три просјака која треба да дођу, могла би бити алузија на три мудраца која су посетила Христа када се родио. У филму, они су управо супротни јер најављују не рођење, већ смрт. Све је анти, баш како филм наглашава.

Можемо ићи и дубље у анализу и позвати се на Фројда који се и помиње у филму и који је личност описивао кроз его, супер-его и ид (поменута шума на енглеском се каже „Идн“). Укратко, ид би био нагон који захтева задовољење потреба, без моралних и било каквих других оптерећења. Јасно је да је режисер и уједно сценариста Ларс фон Трир употребио много метафора у овом филму и тешко да ово дело може тек тако, олако да се схвати.

Хорор има и неких елемената фантастике, повезане са вештичарењем, али обрађених некако индиректно, кроз перцепцију ликова, која може бити и пука фантазија. Но, како год обрађено, није испало лоше.

Темпо филма није најбржи могући, али интрига се одржава све време, тако да филм држи пажњу. Пажње вредни су и дијалози који су истовремено и етерични и једноставни, а и експлицитне сцене, што секса, што насиља. Сцене експлицитног секса у непорнографским, односно да их назовем стандардним филмовима, нису новина. Равно деценију пре овога, француски филм „Романса“ шокирао је јавност управо таквим садржајима. Но, вероватно ће и то оставити утисак на гледаоце, али је на мене, пре свега, утисак оставила мрачна и тескобна атмосфера филма. Њој су допринели и глумци; Шарлот дефинитивно више од Вилема, али таква је и била подела улога.

Углавном, ово је филм који има причу и то добро испричану. Додуше, превише морбидно за мој укус, али и довољно језиво јер све изгледа сувише реално.

Едукативни моменат: Шарлот је испричала своје виђење жирева који падају са храста и повезала то са умирањем. Звук који су правили жиреви који су падали, звучао јој је као вапај ствари које умиру. На то јој је Вилем одговорио да би то било дирљиво да је текст у дечјој књизи, али она зна да жиреви не плачу и да њене мисли изврћу стварност, а не обратно. Другим речима, стварност је таква каква је, а од нас зависи колико ћемо је објективно перципирати. Што смо више ирационални, то су и наши страхови већи, каже Вилем, а њему је за веровати јер глуми психијатра. 🙂

Оцена наставника:

5(са минусом)

The-Return-of-the-Living-Dead (Small)Повратак живих мртваца (The Return of the Living Dead 1985) је америчка хорор комедија. Томас Мету је момак који је добио запослење као магационер у фирми која продаје животињске и људске делове тела за разне намене у медицини, полицијској пракси, образовању и сл. Како би га импресионирао, старији запослени Џејмс Даглас испричао му је причу како у подруму имају живе мртваце, које је у претходној зомби катастрофи војска упаковала у канистере и грешком послала овој фирми. Кренуо је и да му покаже како они изгледају, али се десила несрећа и један канистер се отворио. Од тог тренутка почела је права зомби зараза која је, из минута у минут, попримала све веће размере.

Критички осврт: Одлична је уводна прича. И надаље, сјајна је комедија, врцава и лепршава. У складу са декадом када је настала, коришћена је читава менажерија ликова и сви су, махом, живописни и доприносе општем шаренилу.

Ово је, заправо, успео спој хорора и комедије, мада не без пропуста. Џејмс је затворио канистер јер је непријатан мирис био неподношљив, а неколико сцена касније Беверли Рандолф наишла на отворен канистер. Но, опростиво је, пошто је прича сјајна, необична, откачена, динамична. Заиста имам само речи хвале.

И зомбији су другачији. Овде су врло разумни, чак виспрени, што, до тада, нисам баш виђао често у филмовима. Издвојио бих сцену када полицајац зомби зауставља полицијску колону како би их његови другари зомбији напали из заседе. Врло ефектна и, истовремено, смешна сцена. Још да додам да су и шминка и ефекти, за оно време, прилично добри.

Едукативни моменат: Клу Гулагер није хтео да реши проблем када је настао, већ је хтео да га заташка. И проблем је кулминирао дотле да је изгинуло скоро 4000 људи и уништено је 20 блокова града. И увек је тако са проблемима. Додуше, не гину људи увек и не долази до уништавања градова, али проблеми кулминирају и штета је све већа. Не смемо их гурати под тепих.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

dvdr_vampire_suck (Small)Вампири су шоње (Vampires Suck 2010) је тзв. урнебесна комедија, односно пародија на прва два дела саге „Сумрак“. Јен Проск је тинејџерка која је дошла да живи са својим оцем Дидрихом Бадером у варошици заокупљеној вампирима. Тамо се страсно заљубљује у мистериозног Мета Лантера, као и он у њу. Међутим, њихова љубав је несрећна јер је Мет, наравно, вампир.

Критички осврт: Пародирали су све што је требало пародирати и још бонус приде. 🙂 Рецимо, сцена у другом делу саге када Кристен Стјуарт крвари пред вампирском породицом, довољна је пародија и у регуларном филму. Неке форе су успеле, али је већина сувише инфантилна, а посебно се издвајају оне које су својеврсна критика саге „Сумрак“. И та критика у доброј мери стоји, али су претерали и види се да су тенденциозно зли, тако да је ту више постигнут контраефекат.

Јен је одлично интерпретирала глуму Кристен, а Крис Риги у улози Тејлора Лаутнера није био довољно убедљив, већ више је глумео онако како се у пародијама очекује. Негде између њих двоје је Мет у улози Роберта Патинсона. И да додам да је Дидрих, у улози Јениног оца, сјајан комичар. Види се да се извештио у том жанру.

Углавном, критика је уништила овај филм и није ми јасно због чега. Истина, он није револуционарно ништа ново увео у односу на друге урнебесне комедије и да је могло боље – могло је, заиста. Филмови „Сумрака“ дали су заиста много материјала за спрдњу. Ипак, филм је лаган, забаван и на моменте смешан. Не видим да је најгори икад снимљен. Уосталом, гледао сам и горе, а доказ је следећи филм у овом посту. 🙂

Едукативни моменат: С обзиром да је овај филм својеврсна критика саге „Сумрак“ и прошла је како је прошла, морамо да будемо свесни две ствари. Прва је да све што радимо је подложно критици, а друга да је и наша критика, такође, подложна критици. 🙂 Другим речима, ако процењујемо нечији квалитет, морамо то да радимо на квалитетан начин.

Оцена наставника:

3(на једва)

Breaking-Wind (Small)Испуштени ветар (Breaking Wind 2011) је, такође, пародија саге „Сумрак“. Овог пута у питању је трећи део саге. Хедер Ен Дејвис је у улози Кристен Стјуарт и она је у опасности јер вампирица Келси Колинс и њен пратилац Мајкл Адам Хамилтон желе да јој се освете. Зато се Хедерин љубљени вампир Ерик Калеро и пријатељ вукодлак Френк Пашеко удружују да је заштите.

Критички осврт: Е, ово је заиста лоша „урнебесна“ комедија. Буџет је значајно мањи и то се види без проблема, али није проблем у томе. „Шале“ су глупе, вулгарне, монотоне… Нимало смешне. И оно што је невероватно постићи, али динамика ове комедије је преспора. Свеукупно, добија се један неиздрживо досадан филм.

На крају је аутор пустио снимке тинејџерки које лудују за „Сумраком“, а, ваљда, како би исмевао њихове превише бурне реакције. Но, и ту је ефекат изостао, мада ми је било занимљиво да видим како поједини клинци реагују на вампирску сапуницу.

Едукативни моменат: И комедија и шала су озбиљан посао. Не можете их правити тек онако, без промишљања и креативности. Мислим, можете, али нећете постићи жељени ефекат, као што то није учинио ни овај филм.

Оцена наставника:

1(а у ствари дефинитивна нула)

shadows (Small)Шта радимо у сенкама (What We Do in the Shadows 2014) је комедија пристигла са Новог Зеланда. Филм је снимљен као ријалити и прати живот четворице, а касније петорице вампира и једног човека приде. ТВ екипи је гарантовано да их станари куће неће појести, али су, свеједно, са собом носили крстове. 🙂

Критички осврт: Хумор је сјајан у овом филму, а и идеја. Сви вампири су одлични комичари и имају потпуно сулуде приче. Уз приче иду и флешбекови са описима тога како су постали вампири и у њима се појављују цртежи. Када је Џонатан Брог причао своју причу и како га је напао вампир, једна од слика је била и она сликара Франсиска Гоје, како староримски бог Сатурн прождире свог сина. 🙂 Таквих виспрених цака има доста. И било је пародија и на „Сумрак“, „Интервју са вампиром“, „Подземни свет“, „Дракулу“ из 1992. и све то врло суптилно, а ефектно.

Буџет овог филма је очигледно скроман, али је и очигледно да то није пресудно да се направи сјајна ствар. Са мало тога ми можемо да постигнемо много и то зависи искључиво од нас; колико смо вредни, посвећени, креативни. Режисери и сценаристи Тајка Вајтити и Џемејн Климент све су то поменуто. Они су заиста радили на ликовима. На пример, Џонатан хекла. И то није, као у другим, „урнебесним“ комедијама била фора за једну сцену, већ је од тога направљена читава спрдња која је трајала до краја филма. Најфасцинантније ми је што су се све време зезали, али су то радили тако вешто да нисам имао утисак да се зезају. Потпуно су били уверљиви да су озбиљни и да одистински раде емисију. Они су овом жанру, очигледно, пришли предано.

Едукативни моменат: Овде има едукативних момената колико волите за ауторе претходна два филма – да виде како се прави комедија. И ту нема ничег лошег, напротив. Узоре треба тражити међу најбољима.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

blade-ii (Small)Блејд II (Blade II 2002) је вампирска суперхеројштина са јунаком чије је име у наслову, а кога глуми Весли Снајпс. Он је рођен као вампир и има све предности вампира, а ниједну ману. Живот је посветио убијању вампира, све док га они сами нису замолили да направе савез. Наиме, на улицама се појавила нова и опасна врста вампира са другачијим, мутираним вирусом, који су назвали „Жетелац“ и та врста напада вампире. Блејд је свестан да када ови нови вампири „пожању“ старе, окренуће се људима, које он жели да заштити. Зато пристаје на савез, мада му је јасно да је такав пакт врло фрагилан и да може да очекује разна непријатна изненађења од својих новостечених савезника.

Критички осврт: Група вампира изгледа врло актуелно „Матрикс“ за оно време, али успорени ход када крећу у акцију заиста је вишак. Акција је стварно добра, мада се у много момената види анимација покрета приликом борби. И јако су ефектне сцене када Блејда и све остале нападају хорде мутираних вампира. Жао ми је што Дони Јен настрада онако брзоплето и неинвентивно јер је баш био јунак са потенцијалом, очигледно недовољно искоришћеним.

Прича ми се у овом делу највише допада. Не допада ми се што су желели Блејдову крв, што је пуко понављање из првог наставка, али без тог мотива, јунака не би имали разлога да одржавају у животу. Ипак, надао сам се нечему креативнијем. Такође, крај је мелодраматичан. Вампирица Леонор Варела је управо тако изгубила живот. Чак се и романтично распала у прах. Ах. 🙂 Но, свеукупан утисак није лош јер је филм динамичан и вазда има неких, додуше очекиваних, преврата – међусобна надмудривања непријатеља који су удржили снаге против трећег.

Едукативни моменат: Главни вампир Томас Кречман рекао је да се поноси својим непријатељем и да ужива у његовом успеху. Многе изреке кажу да се квалитет човека види и по квалитету његових непријатеља; што је јачи, такви ће и непријатељи бити. Међутим, ја то не видим тако. Најпре, нема потребе да икога посматрамо као непријатеља: дружићемо се са људима који нам пријају и мисле добро, а игнорисаћемо и избегавати оне друге. Уколико нас неко види као непријатеља, то су ситне душе и на њих не треба трошити време. Време је драгоцено и треба га трошити на оне који то заслужују.

Оцена наставника:

4(веома, али веома јака)

GztcNdJLvEk (Small)Чувари галаксије том 2 (Guardians of the Galaxy Vol. 2 2017) је суперхеројска свемирска фантастика са комичним, али упорним суперхеројима. Крис Прат (који потиче са Земље), након још једне луде авантуре са својим саборцима, упознао је свог оца (глуми га Курт Расел). Његов отац се зове Его (име није баш случајно) и испоставља се да је Бог. Живи на планети коју је сам створио и позива Криса да дође код њега и пружи му прилику да буде отац какав је желео да буде. Крис прихвата позив и одлази са неколико пријатеља и, заиста, лепота планете их је фасцинирала. Међутим, у бајковитом амбијенту нешто лоше се спрема.

Критички осврт: Нисам могао да верујем како су почели филм и одмах ми је било јасно да ће бити лудило. И било је. 🙂 Све што сам очекивао се испунило: филм је узбудљив, динамичан, маштовит, комичан и са сјајним специјалним ефектима. Не сећам се да сам игде гледао бољу уводну шпицу.

Мислим, ако ћемо искрено, ток радње је предвидљив. Али, свеједно, волим овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Крис је рекао да оно што тражиш цео живот, све време ти је пред очима, али то не знаш. Пошто је то тачно у великом броју случајева, ја бих додао да би, онда, мудро било када бисмо те очи отворили. 🙂

Оцена наставника:

5(да, да и да)

Red-Sonja (Small)Црвена Соња (Red Sonja 1985) је холандско-америчка епска фантастика. Ратница из наслова је Бригит Нилсен, која жели да се освети злој краљици Сандал Бергман. Међутим, краљица је дошла у посед веома моћног камена, односно талисмана, којим може да изазива олује и земљотресе. Талисман мора бити уништен, као и краљица, а то постаје Бригитина мисија. У томе јој помажу дотадашњи чувар камена Арнолд Шварценегер, мали принц Ерни Рејес Млађи и његов слуга Пол Л. Смит.

Критички осврт: Костими су скроз маштовити. И амбијенти су маштовити. И прича је маштовита, али залуд. 🙂 Нарација са самог почетка је неописиво глупа. Заиста је толико глупа да не знам како бих је описао. Дакле, неописиво. 🙂 Каснија дешавања су описива, али не баш на леп начин.

Идеја за филм уопште није лоша; доминантна феминистички усмерена краљица Сандал проналази камен која даје моћ искључиво женама. У причи имамо и мачоидног Арнолда који ту и те како може да помрси конце, узбурка осећања и уопште, учини да се од приче направи читава филозофија мушко-женских односа. И више од тога, пошто је камен-талисман моћан довољно да може да ствара светове, што је могло, опет, да се развије у интересантну алузију на религијско поимање света. Дакле, у питању је идеја са великим потенцијалом да се направи једна драматична, дубока и занимљива прича. И све је то протраћено захваљујући конзервативизму и ускогрудости сценариста Клајва Екстона и Џорџа Макдоналда Фрејзера. Они су се држали добро утабаних стаза епске фантастике и направили бледу варијанту Конана. Такође су се држали и свог мушког становишта, односно добро познатог страха мушкарца од моћних жена. Ове у филму су „моћне“ онако како их мушко око замишља; у секси крпицама, са мачем којим витлају и много згодне. И то, наравно, није моћ, већ поза на атрактивном календару у канцеларији или каквој радионици. Истински моћ жене није дошла до изражаја ни у случају Сандал, ни у случају Бригит јер код обе је постојала девијација (опет, у односу на мушки пол) која је водила ка деструкцији. Овако, Арнолдова улога је била да излечи Бригитине фрустрације (да је освоји, буквално, наравно и зар сте сумњали) и била је маргинална, што се, уосталом, и очекивало, али не баш у толико сведеној мери. Сам Арнолд је изјавио да је то најгори филм који је икад снимио и шалио се да кажњава своју неваљалу децу тако што их тера да гледају „Црвену Соњу“ десет пута. Довољно је и једном, па да вам је јасно да је у питању причица са врло танком и неинспиративном радњом.

Бригита је била лепа. Што се тиче осталог, попут харизме, глумачког умећа и уверљивости, па, била је осредња до лошег. Ни остали ме нису баш оборили с ногу. Акција у филму је у реду; углавном је ту било неког мачевања. Да, Арнолд је показивао да има снагу Самсона па је дизао тоне и тоне стена, на веома смешан начин.

Едукативни моменат: Сандал није била задовољна силним златом које је опљачкала и краљевствима које је освојила и разрушила. Њени апетити били су већи и на крају је трагично завршила од Бригитиног мача. Додуше, према причи, да је није дочекао мач, уништио би је сам талисман који је постао толико моћан, да се његова моћ више није могла контролисати. Амбиција, иначе, није лоша ствар, али треба имати меру.

Оцена наставника:

2(и ово је много)

Advertisements

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

DHS-_Last_Action_Hero (Small)Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

4(јака једна)

shaun-of-the-dead (Small)Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

prideandpr (Small)Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

5(што би рекла браћа Енглези: лајт)

ARTHUR_Teaser_FINAL_LR (Small)Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

4(када бих баш гледао кроз прсте)

arthurwar (Small)Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

3(реалка)

treciscryu (Small)Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

2(врло бледолика)

Alienplanet (Small)Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Transformers_The_Last_Knight (Small)Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

1(хтео сам да дам два, али нисам могао)

the-whispering-star (Small)Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

4(може)

lucid dream (Small)Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а појављивање ликова на свим могућим местима где се нешто дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то, ваљда, у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, ваљда, да буде набијен емоцијама, емпатијом и сл, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

3(сасвим довољно)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 64

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

interview (Small)Интервју са вампиром: Вампирске хронике (Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles 1994) је филм снимљен према истоименој књизи америчке списатељице Ен Рајс. Бред Пит је вампир који је пожелео да попије крв Кристијану Слејтеру. Међутим, када је сазнао да овај прави аудио-записе о животима људи, предомислио се и наместо да га убије, одлучио је да му исприча своју причу која траје већ два века.

Критички осврт: Филм ми је изгледао у многим моментима као позоришна представа. Има неки необичан шмек, интригантан је, па и донекле шокантан, са дубоком причом која прати све ликове. Занимљиво је настојање аутора филма да продају свој производ, иако је прича већ у сценарију била, очигледно, добра, а предвиђен буџет велики. Тако да има и оног типично холивудског шминкања, које је непотребно, а ликови су за више од нијансе префорсирано романсирани. И наравно, узети су били све сами најлепши и напопуларнији глумци које је то време могло да понуди (против којих је била и сама Ен, али је, касније, променила мишљење).

И глумци су заиста одрадили свој посао, мада је занимљив сам лик који тумачи Бред. Он је у овом филму потпуно пасиван, иако најзначајнији јер он прича своју причу. Чак је и Кристијан, виђен као слушалац, активнији од њега. Поставка је да Бред одбија да буде то што је постао, али његов отпор је тек декларативан, превише помирљив да би био озбиљан и тиме једва уочљив. Карактер свог лика постигао је више сензибилитетом него конкретним поступцима, што верујем и јесте плус за његово глумачко умеће. Иначе, од свих славних глумачких имена, највише ми се дојмила Кирстен Данст, тада девојчица, која је показала да ће бити изузетна глумица. Заправо, све ми се допало у филму, укључујући и музику.

Неколико грешака прати овај филм, а ја сам уочио свега пар очигледних. У сцени када Стивен Ри плеше по своду тунела, нити његова коса, нити плашт не подлежу сили гравитације, а мртвој жени у таверни се очигледно мичу трепавице. Другу жену, на позоришној сцени, раскопчавају вампири, иако је сцену пре тога она већ раскопчана. Без обзира на све то, многи ласкави епитети могу ићи уз овај филм: антологијски, култни, па и ремек-дело вампирског поджанра.

Едукативни моменат: Кристијан ништа није научио из Бредовог искуства, већ је морао сам да прође то исто. Добро је учити из сопствених грешака, али је много мудрије учити из туђих.

Оцена наставника:

5(и још плус и још браво)

dorian_gray_ver (Small)Доријан Греј (Dorian Gray 2009) је филм рађен према делу Оскара Вајлда. Доријана глуми Бен Барнс, младић који је наследио велико имање у Лондону од свог деде. Њега је уочио сликар Базил Холвард (Бен Чаплин). Базил, занесен Доријановом лепотом, у слику уноси сва своја осећања према младићу. Портрет је толико добар да га Доријан показује свима, па тако и лорду Хенрију Вотону (Колин Ферт). Лорд Хенри убрзо опчињава Доријана својим теоријама о хедонизму и њих двојица постају блиски пријатељи. Доријан постаје охол због своје лепоте и младости, те је пожелео да буде вечно млад као на портрету. Жеља му бива испуњена, што му дозвољава да посвети свој живот потрази за новим, све мрачнијим задовољствима.

Критички осврт: Дијалози су врло виспрени и на једноставан начин приказују једну животну филозофију која осуђује људску лицемерну природу, али и бежи у екстрем. Ту, наравно, предњачи Хенри, према чијој филозофији Доријан и заузима животне ставове. И цела радња филма ми се допада, али ту и није могло да буде грешке јер је филм и рађен према ремек-делу фантастичне књижевности. Могу само да приметим да је режисер Оливер Паркер добро презентовао дело и дочарао доба у коме се све то одвија. Искористио је и колико је могао модерних специјалних ефеката и то није испало лоше, мада мислим да је црв који испада из ока лика на слици потпуно непотребан.

Ликови (пре свих Бен и Колин) просто зраче, можда не харизмом, али неком необичном енергијом, набојем, очекивањима… Глумци су заиста добро одрадили посао. Ни млађани Бен није био лош, а на руку му иде и физиономија. Он је леп момак, али има и ту злокобну и безобразну црту која његов лик чини уверљивијим.

Едукативни моменат: Портрет Доријана Греја на фантастичан начин показује једну животну истину; да свако наше искуство оставља траг на нама. Тај траг не мора да се види на нашем лицу или било где на телу, али он, неумњиво, постоји.

Оцена наставника:

4(са покојим минусом)

alienout (Small)Предстража 37 (Outpost 37 2014), познат и као „предстража за ванземаљце“ (Alien Outpost) је футуристички војни филм који се бави инвазијом ванземаљаца на Земљу из угла војника једне од ретких преосталих предстража.

Критички осврт: Иако су ликови живописни довољно да их веома брзо запамтите, опет је филм, како је одмицао, постајао све досаднији. И то не само зато што је ово класичан ратни филм, те тако поджанр који ме не занима претерано, већ и зато што је заиста постајао монотон. Осим спорадичних борби, није понудио много више од пуких грубих шала старијих војника према млађима. Није помогло ни то што су сцене прекидане интервјуима са ликовима. То је, ваљда, требало филму да да шмек различитости и ноту реалности јер је онда налик каквој документарној емисији, али и то је мотив већ виђен у другим остварењима. Исто тако виђено је и снимање телевизијском (или видео) камером и то тако да сцене буду сецкане и нејасне, па се ми питамо како ти ванземаљци заиста изгледају. А они класичнији не могу бити.

У последњој трећини филма акција постаје значајно динамичнија и напетија и почиње да се дешава радња, које до тада није било. Па, ипак, ништа што већ нисмо видели, са све снопом светлости који иде равно у небо и који је неизбежан тренутак америчких СФ остварења. Признајем, глума је одлична, режија и продукција сасвим солидни, али све то не може да надокнади сценарио који је, најблаже речено, сиромашан.

Едукативни моменат: Млади „гуштер“ је схватио да старији војници збијају (додуше грубе) шале са њим, а како би видели каква је личност. У многим друштвима постоји обред, да га тако назовем, иницијације, а и да не постоји, у ново друштво, колектив на послу или било какву другу групу, никад није лако уклопити се од почетка. Треба упознати људе, њихове обичаје, сензибилитет, начине рада… И треба да постоји труд да будемо део те екипе, али не треба изгубити ни сопствену личност и, како кажу, „своје ја“.

Оцена наставника:

2(мада може и један без проблема)

Astronaut-The-Last-Push (Small)Последње гурање (The Last Push 2012), познат још и као „Астронаут: Последње гурање“, прича је о двојици астронаута који су кренули на пут ка Европи, Јупитеровом сателиту. Требало је да буду у хибернацији шест година док не стигну тамо, али успут их је ударио микроастероид и проузроковао штету и смрт астронаута Џејмса Мадија. Хари Пејтон је преживео, али му следује мукотрпан повратак кући, пошто је мисија отказана. Наиме, у малој просторији треба да проведе две дуге године.

Критички осврт: Занимљиво је да овај филм има исту тему и прилично сличну режију као годину дана каснији „Извештај са Европе“, али је овај потоњи, ипак, бољи. Но, далеко од тога да је овај филм лош. Хари је успео готово сам да изнесе филм, заробљен у свемирској капсули не већој од једне просечне затворске ћелије, а да не буде нимало досадно. При томе, глуми лика који је толико суздржан да бисмо лако могли да га назовемо „дрвеним“ и који не нуди врцаве досетке, занимљиве вештине и емоције које прште. И када има изливе емоција, опет су некако контролисане, под добром дозом супресије. И то јесте изузетно глумачко мајсторство.

И прича је добра, иако уопште не иде у смеру у ком је започета, а то је сателит Европа. Оно мало специјалних ефеката, пак, нису ме фасцинирали, али и очигледно низак буџет, утрошен и на њих и на цео филм, само још више појачава мој позитиван став.

Едукативни моменат: Иако мисија није успела, Хари је успео. Он је постао инспирација многим људима на Земљи, а посебно деци чији је херој и узор. Некада нас не чине великима успеси, награде и признања, већ труд, пожртвовање и посвећеност.

Оцена наставника:

5(да)

lrgscale (Small)Звончица (Tinker Bell 2008) је први у низу филмова о мајушној вили која живи у земљи Недођији. Као и друге виле и она је рођена из осмеха бебе и доспела у земљу вила. Тамо су друге виле процениле њен таленат и испоставило се да је припала групи радилица. Међутим, Звончица није задовољна овим избором и жели да ради нешто друго јер би јој то омогућило да посети Главну земљу. Другарице покушавају да јој помогну у томе, али изгледа да за Звончицу других опција нема. Ипак, она не одустаје, иако то наноси штету целом вилинском свету, па и самој природи.

Критички осврт: Као и други филмови о овој вили и овај је сјајан. Прича је добра и шаље много лепих едукативних порука за децу. Када год се прави цртаћ за девојчице, увек је идеја да оне треба да буду принцезе и лутке. У овом случају то није тако, а Звочнчица се, уз то, бави пословима који се традиционално сматрају мушким. И то ми се јако допада. У ствари, све ми се допада у овом цртаћу.

Едукативни моменат: Звончица је покушала да буде и вила воде и животињска вила и вила ветра и шта све не, али није успела јер је њен таленат био да прави ствари. Ипак, у том свом настојању није погрешила. Врло је важно да у животу пробамо да радимо што више тога како бисмо открили где смо најбољи. Није искључено ни да ћемо се пронаћи у више различитих послова, а не само у једном.

Оцена наставника:

5(може)

toy_story_ver (Small)Прича о играчкама (Toy Story 1995) је филм о играчкама дечака Ендија, које уживају у игри са њим, а посебно Ендијева омиљена играчка каубој Вуди. За Вудија све се мења када Енди за рођендан добија База Лајтјира, акционог свемирског хероја са много више опција. Он заузима Вудијево место и изазива завист код дрвеног шерифа. Вуди жели некако да поврати своју позицију и предузима конкретне кораке, али то се испоставља као грешка која може бити кобна и за њега и за База.

Критички осврт: Овај филм нуди врло виспрен хумор, са ликовима који су боље разрађени него реалне особе у неким играним филмовима. Све то прати и врло добра, чак компликована прича, са необичним превратима која играчке воде у увек нову авантуру.

Играчке су анимиране сасвим добро, док су људски ликови некако мање симпатични. Можда је то урађено и да би се фокус пребацио на играчке, које изгледом напросто плене, али шта год је намера аутора цртаћа била, свакако је успешно реализована.

Едукативни моменат: Вуди је морао да схвати да је замењен Бадијем и да то и прихвати. Сазнање да смо заменљиви никада није лако и може да нам изазове широк спектар различитих емоција, укључујући и љубомору, али морамо да будемо свесни тога. Колико год да смо добри у неком послу, пре или касније појавиће се неко једнако добар, бољи или лошији, али свакако неко ко ће радити тај наш посао наместо нас. Можда је најбољи савет да то не узимамо за зло тој особи, већ да пронађемо неку другу улогу, која ће за нас бити прихватљива или да почнемо да радимо у тиму са тим неким, баш као што је то урадио Вуди.

Оцена наставника:

5(наравно)

toy-story-ii (Small)Прича о играчкама 2 (Toy Story 2 1999) је наставак претходног филма. Шериф Вуди је упао у невољу покушавајући да спасе играчку пингвина са дворишне распродаје. Наиме, Вудија је украо подли продавац играчака. Испоставило се да је Вуди део старињске и вредне колекције играчака и да може добро да се препрода музеју у Токију. Остале играчке дечака Ендија кренуле су у мисију спасавања.

Критички осврт: Према квалитету приче, те авантури и хумору који је прате, овај филм не заостаје за претходним. Ретко се дешава да наставци буду овако добри.

Едукативни моменат: Енди није повео Вудија у камп зато што је бринуо о њему, а не зато што га је одбацио, као што је Вуди мислио. Не можемо знати које мотиве има друга особа базирано искључиво на сопственим импресијама.

Оцена наставника:

5(иста)

southpark (Small)Саут Парк: већи, дужи и нецензурисан (South Park: Bigger, Longer & Uncut 1999) је дугометражни цртаћ рађен према серији „Саут Парк“. Дечаци Стен, Кени, Кајл и Ерик отишли су у биоскоп да гледају филм у коме глуме њихови омиљени канадски глумци Теренс и Филип. Филм је препун ружних речи, које су дечаци радо прихватили, а у својој школи постали хероји јер су гледали филм забрањен за њихов узраст. То се одразило на њихово понашање у школи и позване су њихове мајке. Једна од њих одлучила је да иде и корак даље; да оснује организацију која ће се борити против ружних речи у филмовима где глуме Канађани. Међутим, ствар је попримила велике размере, измакла контроли и САД су ушле у рат са Канадом.

Критички осврт: Иначе сам љубитељ „Саут Парка“, иако ме поједине колеге критикују због тога. То је врло интелигентно урађена цртана серија са поприлично грубим и ироничним хумором који, без пардона, исмева све оно што и треба исмевати, а припада америчким системима вредности (мада повремено поткаче и остатак света).

Обично аутори у филму имају задатак да направе нешто „веће, дуже и нецензурисано“ у односу на серију према којој је филм рађен и овај пут не могу да кажем да је то тако. Гледао сам епизоде које имају боље одрађене теме, а поједине су значајно „тврђе“ у односу на ову. Тако да су од три поменута епитета успели да испуне само овај који се односи на трајање. И поред тога, немам много да замерим; „Саут Парк“ је увек сјајан, чак и када није. 🙂

Едукативни моменат: Лош речник у филмовима је свакако проблем, али њиме не треба да се баве мајке, већ друштво. Мајке треба да раде свој „посао“ и што каже Кајл, њему није потребно да његова мајка буде борац, већ да буде ту за њега. И да треба са њим да се суочи када направи неки проблем, а не да криви неке друге. Ја бих се сагласио са Кајлом и додао да свако, а не само мајке, треба да се бави својим послом.

Оцена наставника:

5(минус)

movie_the-scorpion-king-rise-of-a-warrior (Small)Краљ Шкорпион 2: Уздигнуће ратника (The Scorpion King 2: Rise of a Warrior 2008) је епска фантастика о народу Акађана (који су, заправо, заиста постојали), којима влада краљ чији је симбол шкорпија. Он има своју одабрану војску, којој жели да се придружи и син једног од главних ратника. Иако је направио инцидент на испиту у арени, младића примају у специјални одред и он постаје ратник шкорпион. Након шест година обуке враћа се у своју варошицу и открива да је старог краља заменио нови Ренди Котур. Млади ратник (глуми га Мајкл Копон) подозрева да му је Ренди убио оца, а сада му је убио и брата. Он зато жели да му се освети, али то није лако, пошто је Ренди слуга мрачних богова и поседује велике моћи.

Критички осврт: Наратор, који се убацивао повремено, потпуно је непотребан. Филм много подсећа на оригиналног „Конана“. Пре свега, ту је дружина од три члана коју чине јунак Мајкл, жена ратница Карен Дејвид и момак сумњивог морала Симон Квартерман. И боре се против мрачног чаробњака Рендија. И као што је Џејмс Ерл Џоунс у „Конану“ убио Сандал Бергман, на сличан начин је Ренди убио Мајкловог брата. Сличности има још, а речи наратора на крају малтене су преписане из последње сцене „Конана“. И ово копирање је јадно, али ни оригинални делови сценарија немају богзна шта да понуде иновативно. Сценарио је, напросто, безидејан.

Прича представља спој грчке митологије и епске фантастике и то сасвим солидно уклопљених. Додуше, реализација јесте поприлично трапава, а посебно финална битка која је за пар нијанси развучена више него што то добар укус налаже. Уз то, победа у арени је на стакленим ножицама јер када су Карен и Том Ву угасили упаљену нафту, војници са зидина су вољшебно нестали.

Глумци су необични и харизматични, али колико су успешно изнели своје улоге, могли бисмо дискутовати. Специјални ефекти нису лоши ако изузмемо џиновског шкорпиона који је решен као у филмовима од пре пола века.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не може свако да буде Конан, без обзира колико се трудио. Не може свако да буде ни Новак Ђоковић, нити било која друга личност, ма колико год се трудили и желели да будемо такви. Али то не значи да не можемо да будемо успешни у ономе што радимо и срећни, што је и поента. Дакле, не морамо да будемо срећни ако смо неко други, ма колико тај други успешан био, већ зато што смо ми остварени онако како нам одговара. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

basket (Small)Случај из корпе 3: Потомство (Basket Case 3: The Progeny 1991) последњи је наставак саге о чудовишном сијамском близанцу који живи у корпи. Овај филм почиње сценама којим се завршава претходни; Кевин Ван Хентенрјк је, у паници и случајно, убио Хедер Ратреј, када је открио да она у свом стомаку носи чудовиште. Тада је полудео и пришио на своје тело близанца којег су му, давно, одстранили. Након неколико месеци Хедерина мајка Ени Рос пустила је Кевина из собе у којој га је држала затвореног. Ени је власница азила за особе чудовишног изгледа и води рачуна о њима, па тако и о Кевиновом монструозном брату. Испоставило се да Кевинов брат има жену сличну себи и да она очекује бебу. Порођај особе са толико деформисаном физиономијом сигурно није једноставан задатак, па је Ени одлучила да је одведе у други град код Бена Дигерса, доктора коме верује. Са њом су пошли и сви други монструми из куће, а и Кевин. Но, уместо решења, Ени је тамо наишла на нове проблеме.

Критички осврт: Једино што не могу да замерим овом „филму“ је предвидљивост. Он и не може да буде предвидљив јер је: 1. потпуно небулозан и 2. нема радњу, већ се дешавања нижу без икакве смислене суштине. Људи са лошим маскама раде ово или оно, а то исто раде и они који маске немају. И то је то. Постоји неки покушај хумора, а постоји и још слабији покушај хорора, али све се на покушају и завршило. Глума није чак ни у покушају.

Едукативни моменат: Ени је на крају филма била у праву у једном: ово није само наш свет и морамо да га делимо и са другим људима, без обзира да ли нам се свиђали или не. Зато, верујем, да ће свет за сваког бити боље место ако прихвати да различитости постоје.

Оцена наставника:

1(у покушају јер је реална нула)