Лако Је Критиковати 203

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Случај 39 (Case 39 2009) је прича о социјалној радници Рене Зелвегер, која је добила необичан случај девојчице коју су њени родитељи желели да убију. Рене ју је спасила, али и више од тога: прихватила ју је у своју кућу док се не реши питање старатељства. Врло брзо ће Рене увидети зашто су се родитељи девојчице одлучили на тако страшан корак. 

Критички осврт: Одмах ме је освојила Рене и сасвим је било јасно зашто је цењена и Оскарима награђена америчка глумица. И било је јасно да она има довољно снаге, харизме и умећа да води цео филм, што се испоставило. Уз њу је режисер Кристијан Алварт добро водио причу и одмах је унео врло интересантну интригу: да су родитељи Џодел Ферланд хтели да испеку своју кћерку у рерни и то тек када она заспи. Рене ју је спасила, али је њој приоритет био добробит девојчице, а не да открије мотиве њених поремећених родитеља. И тај тизер је Џодел наизглед нехајно оставио по страни да нас мучи, али је радња и даље држала пажњу. Заиста је показао да је мајстор, баш као и директор фотографије Хаген Богданскиј. Заправо, треба похвалити целу екипу на добром раду, а свакако и Џодел која је тада била баш мала и са врло интересантном физиономијом.

Едукативни моменат: Када је Рене рекла тада мајушној Џодел да није „материјал“ за мајку, ова јој је узвратила питањем – како зна када није пробала? Заиста, нема много смисла да сматрамо да смо за нешто или да нисмо ако претходно не покушамо.

Оцена наставника:

(богами на пет)

Мастер (Master 2022) је психолошки хорор и можда мало натприродни, о девојци Зои Рене која је почела да похађа факултет у Новој Енглеској и о Реџини Гол која је тек постала професор на том факултету. Обе су црнкиње и обе ће, свака на свој начин, осетити колико је захтевно бити другачије боје у институцији чија традиција досеже до робовласничког периода Америке.

Критички осврт: Ово је филм о расизму, али овог пута датом у савременим, политички коректним временима. Факултет који се продаје за такав где се поштују различитости, има укупно шест црнопутих студената и две такве професорке, од којих је једна по том питању врло сумњива – и као професор и као стварна црнкиња. Режисерка Маријама Дијало је приказала нов облик расизма, кроз детаље, односе, без јасних увреда и гестова, али смо врло свесни шта је у позадини свега. Ипак, мени је најјача једна од завршних сцена на забави када се Реџини привиђају личности из минулих времена и када и она и ми схватамо да је немогуће градити праве вредности људских слобода на традицији која те слободе није давала. И последња сцена је решена маестрално.

Маријама је свакако успела да пошаље поруку и натера нас да размишљамо о томе да није све у реду и да оваква поставка система људских права оствара простор за манипулацију и накарадне односе, који су површни и нељудски. Са друге стране, причу уопште није водила вешто и цело то замешатељство са вештицом није баш најјасније, неки односи су остали недоречени и неиспричани (између Зои и Вила Хокмана), а Зоино самоубиство је префорсирано. Она јесте трпела притисак, па чак и од Реџине која ју је на неки начин терала да истраје, али је опет натегнуто. Такође, део који се односи на хорор заиста није страшан и мислим да то није жанр у којем би Маријама могла да да јачи допринос.

Дакле, ово је филм који има својих пропуста, али дефинитивно има вредност и треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Расизам је ружна ствар и она има много лица. Нетрпељивост се не види само кроз увреде и насилно понашање, већ и кроз неповерење, сумњичавост, искључивање особе из друштва. Ако заиста прихватамо другачију особу, учинићемо то као да је иста. Ко разуме, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(хајде нека)

Тиха ноћ, смртоносна ноћ (Silent Night, Deadly Night 1984) је филм о момку Роберту Брајану Вилсону који је имао трауму као дечак јер је криминалац маскиран у Деда Мраза убио његове родитеље пред његовим очима. Како се замомчио, добра часна сестра (која га је одгајила) Гилмер Макормик му је пронашла посао магационера у локалној продавници играчака. Све је то функционисало до Божића када је Роберт морао да се маскира у Деда Мраза. Тада је његова траума преузела контролу и он је постао помахнитали убица.

Критички осврт: Ово је добра идеја, али недовољно добро реализована. Након упечатљивог деке, нису ми сви глумци били на нивоу задатка. Такође, режисер Чарлс Селијер је често форсирао неке сцене, практично почевши од уводне кључне где је Деда Мраз убица пренатегнуто суров и убилачки настројен. Сурова је била и главна часна сестра Лилијан Шовен, али је то некако могло да прође. Потом, ту је и ничим изазван сукоб између Рендија Стумпфа и Роберта, који се касније показао погодан. Међутим, тај припремни део (да га тако назовем) је некако и ферцерао, али хорор (који је уследио) није никако.

Чарлсу је очигледан узор био „Ноћ вештица“ и цео хорор јако вуче на ту страну, а и детаљи се поклапају. Наиме, у другом делу те франшизе полиција убија погрешног, што се и овде десило. Иако је добро осмишљен амбијент у којем крвави пир почиње, у продавници играчака, све је врло просечно и неспретно. Наравно, хорор је у спрези са сексом, а и како би другачије? Тако да је Роберт наставио да убија по кућама разблудели пар који до тада никакве везе није имао са причом. Наставио је да убија неваљалце и имао можда једино ефектно убиство момка који се санка. Све је очигледно врло насумично, али часна сестра Гилмер види ту некакву логику (иако никаквих података није имала ни где су се десила убиства) и предвиђа да ће полудели Роберт отићи у своје сиротиште. Он је то и учинио и није успео да убије злу Лилијан, која је из неког разлога у инвалидским колицима сада. Другим речима, радња се одвија, али је нејасно зашто се тако одвија.

Едукативни моменат: Овај филм има јасну поруку да насиље ствара само још насиља и то је посебно важно приликом одгајања деце.

Оцена наставника:

(на три)

Земља (The Zeme 2021) је хорор о Нику Престону, младом бизнисмену који је одлучио да направи хотел у једној варошици. Проблем је у томе што је земљиште где је пожелео да гради уклето, те је он постао запоседнут и опасан по своју породицу.

Критички осврт: У овом филму је очигледно урађена синхронизација, али на истом језику. Да ли током снимања тон није био добар, па су морали да доснимавају поново, не знам. Али знам да ако су поправили тон, глуму нису могли никако накнадним снимањима. На почетку филма аутори су се извинили стварним личностима да ће свака сличност бити случајна и мислим да за извињењем није било потребе. Глума је толико лоша да је потпуно неприродна и не верујем да ће се било која стварна личност поистоветити. Додуше, не знам ни како би бољи глумци глумили у овако нечему. А ово се заиста најбоље може назвати „овако нешто“. Прича је толико разуђена да изгледа као серија насумичних догађаја који прате лоше дочаране ликове. Двоје главних протагониста имају прилично јасне карактерне особине, али њихов однос превише флуктуира, тако да није баш најјаснији. Некако не штима, баш као ни све остало у овом филму. Ту се појављује њен шваца Фил Трасолини, који је типично спадало и вечити хипик који живи у комбију, а у ствари је опасан лик и пљачка бензинске пумпе на најнаивнији могући начин. И сви воде бесмислене, репетативне, глупаве разговоре.

Ту је и хорор, пошто је филм у том жанру. Једини ефекат који су хорор сцене постигле је да су иритантне. Људи се појављују и урокљиво гледају у протагонисте, па нестају уз драматичну музику. Зашто то раде, остало је мистериозно и када се филм завршио. И, да, на огледалу се појављује претећи натпис са ефектом као да је урађен у Пејнту. Остали ефекти су спорадично лоши или бољи. Једино што је добро у овом филму је фотографија. Углавном, хорор кулминира када Ник тек тако наједном постане запоседнут, а његова филмска жена Шенандоа Адамс највероватније неће остати запамћена као талентована глумица, али хоће као глумица која је највише пута изговорила име своје филмске кћерке. Филм је и до тада био глуп, али од тада он постаје фасцинантан колико је глуп. Они се вијају по шуми, изводе ритуале, док се Ник тетура са секиром и убија човека (у лоше изведеној сцени) који је из неког разлога у шуми ноћу, духови се појављују, њих двојица се туку, она тражи кћерку и дозива је (по милионити пут), столица се љуља… Хајде да кажемо да последња сцена има неког смисла и у неком другом филму би вероватно била ефектна, али у овом је залуд.

Едукативни моменат: Реч из наслова филма (како га Амери читају „зим“) потиче из прабалтословенског језика и речи *źémē. Звездица испред означава да је у питању реконструисана реч. Ова реч о којој говоримо је из латгалског језика и има значење земља, земљиште. Лингвисти нису сигурни да ли је латгалски заиста посебан језик само под дугогодишњим утицајем летонског (Латгала је регион у Летонији) или је само источни дијалект тог језика. Углавном, та реч постоји у летонском, а слична реч може се наћи у литванском језику.

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Поноћни воз меса (The Midnight Meat Train 2008) или, како су га код нас превели, „Поноћни воз смрти“ је филм базиран на краткој причи Клајва Баркера у првој књизи серијала „Књиге крви“. Бредли Купер је фотограф који жели да успе у својој професији и зато је спреман чак и да се суочи са опаким бандама у ноћном метроу. Ипак, оно са чиме ће се заиста суочити превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Специјални ефекти јесу маштовити и интересантни, али су уједно и треши и самим тим толико су нестварни да је ефекат страве док Вини Џоунс убија људе у метроу изостао. Саме сцене када Вини вреба своје жртве што у метроу, што ван њега (попут Роџера Барта), већ су прилично страшњикаве и ефектно снимане.

Динамика се мењала током филма, али је интрига трајала, без обзира што је режисер Рјухјеј Китамура практично одмах показао и кривца и да је у питању завера у коју је укључено више људи, а Бредли и Вини су почели да се вијају још пре половине филма (у другим хорорима то би већ била завршница). Међутим, страва коју доживљава Бредли се наставила и постала му опсесија које више није могао да се ослободи јер ни сама опсесија није хтела да остави њега. Радња због свега тога изгледа врло разуђено, а тај осећај се појачава посебно у другој половини филма када разни ликови раде ствари независно једни од других. Међутим, прича некако тече и како се ближи финале постаје све луђе, сензибилитет филма се мења у нешто налик на „Уздигнуће пакла“ (што је и разумљиво с обзиром на то да је Клајв укључен у цео овај пројекат) и у сред тог амбијента имамо двобој месара. Све то изгледа интересантно, донекле експериментално, али ситних грешака има, па је нејасно када и зашто Вини транжира своје жртве. Завршна сцена је потпуно предвидљива, али добро.

Едукативни моменат: Бредли је рекао Брук Шилдс како својим фотографијама жели да дочара дух града у којем живи, а она му је узвратила да је омашио. Ако жели да сними „срце“ града, треба у том срцу и да буде, саветовала га је Брук. И то је добар савет и за нас ако желимо да на било који начин (текстом, сликом, музиком) нешто дочарамо треба то, ако не већ да искуствено пробамо, а оно да добро проучимо.

Оцена наставника:

(солидна)

Одсуство (Absentia 2011) је прича о трудници Кортни Бел и њеној сестри Кејти Паркер које живе у не баш безбедном суседству и покушавају да наставе живот: Кортни након седам година од мистериозног нестанка мужа Моргана Питера Брауна, а Кејти након лошег периода са дрогом. Таман када је Кортни требало да се посвети љубавној вези са оцем нерођеног детета детективом Дејвом Левином, Морган се вратио. Његов повратак неће разјаснити много, већ ће ствари само учинити још мистериознијим. 

Критички осврт: Режисер Мајк Фланаган уме да прави хорор. Сцена спочетка када Кортни има ноћну мору је баш, баш језива. И касније сцене су баш застрашујуће и при томе ненадане. Већ сам гледао нека Мајкова остварења која су била високобуџетнија и ту се показао, тако да изгледа њему новац није проблем и ако га има и ако га нема. Мајсторство је у овом случају утолико веће јер су специјални ефекти сведени на минимум, ужаси остају ван екрана, само наговештени. 

Овога пута Мајк се фокусирао на урбанизацију и шта нам она ради и представио је дехуманизацију и отуђење кроз нестајање људи и то управо од онда (а према Кејтином истраживању) када је започела озбиљнија изградња инфраструктуре. Даг Џоунс у филму изгледа као бескућник и он (као и касније Морган) пита Кејти да ли га она заиста види. У градовима заиста постоје невидљиви људи из тог разлога што не желимо да их погледамо. 

Иначе су глумци изузетни и они носе овај филм, иако не причамо о познатијим именима. 

Едукативни моменат: Ми смо ти који можемо да обратимо пажњу и на оне суграђане који имају мање среће од нас и да покажемо хуманост. Жалосно је да дозволимо да постоје невидљиви људи у нашој околини јер када остаримо и онемоћамо и сами се можемо наћи у сличној ситуацији.

Оцена наставника:

(и те како јака и иде на пет)

Дуална (Dual 2022) је прича о младој жени Карен Гилан која је открила да болује од неизлечиве и смртоносне болести. Како не би оставила уцвиљеног свог дечка Белу Коала и мајку Мају Паунио, одлучила је да се клонира. Клон је испао задовољавајући, осим што је боја очију била другачија. Међутим, испоставило се да је клонирана Карен и више од задовољавајуће за Белу и Мају, те је почела полагано да преузима Каренин живот још док ова није ни умрла. Хаос тек настаје када је оригинална Карен сазнала да се неким чудом излечила и да неће умрети уопште.

Критички осврт: Идеја да клон буде замена за тешко оболелу особу никако није нова. „Лабудова песма“ је снимљена само годину дана раније. Међутим, ова два филма су потпуно различита. Док је поменути нежна и тужна драма, овај је врло успела црна комедија и када слушате разговор главне протагонисткиње Карен и докторке Сане-Џун Хајд напросто не можете да верујете шта чујете. 🙂 И како се радња одвијала надаље, све је постајало још више сулудо. Карен се показала као изузетан комичар без обзира да ли је глумила оригиналан лик или дупликата. И други су били добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Овај филм говори и о томе да није све у генима и да ми можемо бити боља верзија себе и много бољи према другим људима ако имамо другачије одлуке и ако им посветимо пажњу.

Оцена наставника:

(јака једна)

Вучја дружина (The Company of Wolves 1984) је филм рађен према краткој причи Анџеле Картер (која је и косценариста) и радијској адаптацији. Ради се о сну млађахне Саре Патерсон о шуми, сељанима који у њој живе, али и вукодлацима који такође у тој шуми обитавају.

Критички осврт: Филм је некако сладак (иако је хорор), маштовит и са сјајном сценографијом, чак солидним специјалним ефектима, а посебно ме је очарала стара дама Анџела Ленсбери, која је невероватно шармантна. Прича је слојевита, донекле и уметничка, са порукама које свако може да разуме како жели. Једна од вероватнијих метафора се односи на одрастање девојчице у жену и свим проблемима које тај прелаз собом носи. Стаза са које не сме да се скрене може бити пут морала јер ван њега вребају вукови – мушкарци са израженим секундарним сексуалним карактеристикама. Играчке се руше и ломе, а крваве капи су врло уочљиве на белом снегу, док леденице не изгледају баш као да су од леда. Режисер Нил Џордан је пазио на детаље, али није претеривао у експлицитним сценама и разголићивању својих ликова, већ се вероватно више уздао у машту својих гледалаца. Свакако је урадио одличан посао, морам признати.

Едукативни моменат: Анџела Ленсбери је дала савете својој унуци Сари да никад не скреће са стазе, никад не једе јабуку која је опала са стабла и никад не верује човеку са спојеним обрвама. Ако налазите да је бака мудра, ето онда савета и за вас. 🙂

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Свет из доба јуре: Надмоћ (Jurassic World: Dominion 2022) је шести наставак франшизе о диносаурусима. Они су успели да освоје наш свет и да се укључе у постојеће екосистеме, али људи не би били људи када их не би злоупотребили. У томе предњачи богати Кембел Скот који се толико заиграо са генетичким инжењерингом да је направио скакавце који сада имају особине својих предака и прете да разоре житна поља широм планете. Једини који би могли да га зауставе су протагонисти из ранијих наставака који већ имају искуства са наново оживљеним изумрлим врстама.

Критички осврт: Филм је, пре свега, веома наиван и сва је прилика да су се створиле ситуације описане у филму оне се готово сигурно не би решавале на тај начин. Има ту и нелогичних момената (да Брајс Далас Хауард трчи брже од раптора, а који трчи једнако брзо колико се и мотор креће), као и врло погодних (готово сваки тренутак у филму), али је највећи проблем са овим филмом што је превише блед. Пред протагонисте уопште нису постављени неки јачи изазови, нити диносуаурси, нити акције антагонисте Кембела и у целом филму можда има тек три узбудљиве, ефектне сцене (једна од таквих је када пирораптор напада Криса Прата и Деванду Вајз и зарања испод леда). Врло танушно, млако и џаба ангажовање свих знаменитих ликова из претходних наставака.

Едукативни моменат: Лаура Елизабет Дерн је рекла да ако превише жалимо то значи да живимо у прошлости, а ми треба да живимо сад. Дакле, не треба да жалимо за оним што смо пропустили и за оним што нисмо добили, већ треба да сада будемо задовољни оним што имамо и да уживамо у томе.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Тинејџери мутанти нинџа корњаче: Из сенке (Teenage Mutant Ninja Turtles: Out of the Shadows 2016) је наставак филма о јунацима из наслова снимљеног две године раније. Архинепријатељ ових необичних тинејџера Брајан Ти успео је да побегне из затвора и има велике планове да загосподари Земљом. Корњаче треба да га спрече у томе, што је тешко, али је још теже да се покажу људима и да се изборе са неприхватањем друштва. 

Критички осврт: Очекивано је да ће ово бити јако инфантилан филм, али је испао јако, јако инфантилан. И то не само радња, већ и глума, акција и све остало. Ово је очигледно филм за мале дечаке и све оне који се тако осећају и то је у реду. Оно што није у реду су предвидљиве, већ виђене сцене крцате општим местима и то што је сваки покушај хумора остао само на покушају. Са друге стране, дијалози су прилично добри, а и специјални ефекти. Радња је довољно динамична, али сасвим класична за овај жанр, заправо сасвим неинвентивна.

Едукативни моменат: Вођа корњача се јадао пацову ментору да не може да изведе да све корњаче мисле исто. На то му је мудри пацов казао да то ни не треба јер је снага тима управо у различитим гледиштима чланова.

Оцена наставника:

(можда би могло и три)

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

(танкица)

Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

(на два)

Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

(мртва, као зомби)

Ибиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

(ипак не може три)

Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(мајушни минус)

Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

(ништа слабија од оних за претходне наставке)

Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

(с минусом на квадрат)

Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

(колика-толика)

Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

(минус)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

(сањива као у летњој ноћи)

Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

(веома сањива, тј. танка)

Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

(такође сањива)

После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

(без поправног)

Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

(на три)

Годзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

(на стакленом постољу)

Мрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

(суптилна)

Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 93

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Звездани ратови: Епизода V – Империја узвраћа ударац (Star Wars: Episode V – The Empire Strikes Back 1980) је друга епизода саге, али пета према хронологији догађаја. Три године након уништења Звезде смрти, галактичка империја прогнала је побуњенички савез на ледену планету, али и то им није довољно јер желе да униште сваки преостали отпор. Мрачни лорд империје Дарт Вејдер (у овом наставку га тумачи Дејвид Праус) жели да пронађе младог џедаја Лука Скајвокера (Марк Хамил), који је један од побуњеника и преобрати га на мрачну страну. Међутим, дух Дартовог учитеља Оби Ван-Кеноби (Алек Гинис) упућује младог витеза на мочварну планету где ће га обучавати добри џедај мајушни зелени Јода (Сем Игл).

Критички осврт: Режисер Ирвин Кершнер се снашао довољно (мада је Џорџ Лукас и даље присутан и као сценариста и у продукцији), тако да се сага наставила као што је и започела, а то значи одлично. Мислио сам најпре да је незгода на снежној планети коју Марк доживљава само непотребна драма, али није тако. Сваки део ове приче има смисла. Осим пелена које је Марк носио после у стакленој туби док се опорављао од поменуте незгоде. 😀

У овом делу, за разлику од претходног, уочљивије је да су специјални ефекти древни. У првом делу су били импресивнији или зато што су их урадили бољи мајстори или зато што су тада пред њих постављени мањи изазови. Углавном, ни у овом делу нису скроз лоши, напротив. У овом делу бих похвалио и то што има много маште и маштовитих бића, попут чудовишта у астероиду.

Едукативни моменат: Када је Марк рекао свом мајушном учитељу Јоди да не може да поверује, овај му је одговорио да зато и не успева. Да бисмо успели у нечему, морамо да верујемо у успех.

Оцена наставника:

(наравно!)

Звездани ратови: Епизода VI – Повратак џедаја (Star Wars: Episode VI – Return of the Jedi 1983) је хронолошки последња епизода, а у ствари је трећа по реду у саги. Покрет отпора је помоћу својих шпијуна сазнао важне шифре и осмислио план како да дохака новој свемирској станици Звезди смрти коју гради галактичка империја како би уништавала планете са непослушним становништвом. Међутим, добро осмишљен план лагано почиње да пропада јер је император (Ијан Макдиармид) све време знао за намере побуњеника и пустио их је да улете у замку која треба да их уништи све. Ипак, ни галактичка империја није рачунала на то да и покрет отпора има мале, али моћне савезнике.

Критички осврт: Ово је један од првих СФ филмова, а можда и први, који сам гледао. И тад ме је очарао, а и сада када га гледам. Све ми се допада – и машта, и акција и авантура. Као и прва два наставка и овај је ремек-дело СФ-а.

Едукативни моменат: Џедаји сматрају да су бес, страх и агресивност сигуран пут ка мрачној страни. И у праву су.

Оцена наставника:

(и опет: наравно!)

Тајни живот Волтера Митија (The Secret Life of Walter Mitty 2013) је авантуристички филм са Беном Стилером у главној улози. Он глуми повученог сањара који обавља посао у подруму за потребе часописа „Лајф“. Фирма која издаје овај часопис доживљава промене у руковођењу и најављено је да ће издање на коме раде уједно бити и последње. На насловној страни треба да објаве најбољу фотографију икад реномираног фотографа Шона Пена, а управо је Бен задужен да развије негатив који је од Шона добио. Међутим, негатив је нестао и Бен мора да пронађе Шона како би сазнао где је. То није лак задатак јер нико не зна где се фотограф налази, а могао би бити било где на свету.

Критички осврт: Главни јунак је социјално неснађени самац који сања велике снове и који је окружен безобразним сарадницима. Такав лик је експлоатисан у гомили оствaрења и самим тим није занимљив, што је врло лоша стартна позиција. Ликови су углавном стереотипи, а Адам Скот се толико трудио да буде лик који волимо да мрзимо, да није оставио јачи утисак. Његова брада заиста јесте, пошто му нипошто не стоји. Много живописнији лик је онај који тумачи Пол Фицџералд и он је унео оригиналнији приступ у исмејавање менаџмента јер увод у причу се добрим делом бави управо тиме. Ни то није новост јер већ и врапци на грани знају да се суровост менаџерског система капитализма безуспешно крије иза стратегија како да се на хуман и саосећајан начин отпусте људи са посла. Дакле, хумор је прозаичан и једино бих издвојио као јако успешну сцену када Бен пародира Бенџамина Батона. Има још пар смешних реплика и то је, мање-више, то.

Фотографија и режија у овом филму ми се баш, баш допадају, а праћени су више него солидним специјалним ефектима. Музика ми се такође допала и сјајно је уклопљена. Уз лагану причу (која, додуше, нема много „меса“ и предвидљива је, али свеједно држи пажњу), свеукупно даје једну сасвим солидну романтичну авантуру са лепим порукама и истом таквом емоцијом. Морам да похвалим Бена да је заблистао у последој сцени. Заиста је успео да пренесе емоцију искрене ганутости.

Едукативни моменат: Занимљиво гесло „Лајфа“ је могло да се види у овом филму. Гласи: „Видети свет, опасне ствари, видети преко зидова, прићи ближе, међусобно се пронаћи и осећати – то је сврха живота“. Ако вам се гесло допало, знате шта вам је чинити.

Оцена наставника:

(искрена)

Смањивање (Downsizing 2017) је филм који започиње једним сјајним научним открићем Ролфа Ласгорда да људи могу да се смање. Идеја овог научника је била да се смањи и штета коју људи наносе планети и тако и загађивање. Међутим, оно што је почело као еколошка идеја, прерасла је у економску јер је живот патуљастих људи значајно јефтинији. То је био мотив Мета Дејмона, као и његове супруге Кристен Виг, да се подвргну медицинском захвату смањивања и да се доселе у свет патуљака.

Критички осврт: Јако ми се допало како је режисер Александер Пејн замислио сам процес самњивања. Изгледа као производни процес где се фабрикују мали људи, а све је праћено адекватном музиком. Све изгледа уједно и бајковито и врло реално.

Сама идеја за филм је сјајна. Аутори филма су прилично исцрпели све могућности које би човечанству пружило овакво једно откриће, а провукли су и све недоумице, односно лоше последице које би га пратиле да ли кроз размишљања ликова или кроз саму радњу. Рекао бих да је тема довољно разрађена. И, кад то помињем, ту се негде нашао и Србин, кога тумачи Кристоф Валц и који је нашао начин да у том, мајушном свету направи велику зараду. 🙂 Иако изгледа као да се догађаји у Метовом животу одвијају случајно, у ствари су врло усмерени и комплетна радња и те како има циљ и прича се на крају заокружује. Углавном, и прича и идеја су добре, праћене истим таквим порукама, а Мет је био стандардно добар, као и сви други у филму. Ту су негде и специјални ефекти који и нису нарочито експлоатисани како бисмо већ очекивали.

Едукативни моменат: Око седам милијарди људи насељава Земљу и потреба за ресурсима је веома велика и то не само како бисмо задовољили биолошке потребе, већ и како бисмо се развијали технолошки, научно и на многе друге начине. Последица тога је велика штета коју наносимо природи и другим врстама јер ресурсе узимамо од њих. Можда је решење и да се смањимо, али пошто је то ипак СФ, много реалније и боље је да се развијамо – одрживо.

Оцена наставника:

(од мене)

Господар прстенова: Повратак краља (The Lord of the Rings: The Return of the King 2003) је трећи и последњи наставак суперпознате саге рађене према роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон решен је да покори бајковити свет, али се људи опиру на челу са Арагорном (Виго Мортенсен). Ипак, највећа нада је малени хобит Фродо (Елајџа Вуд), који је са пријатељем Семом (Шон Астин) кренуо у опасну мисију са циљем да уништи прстен – извор Сауронове моћи.

Критички осврт: Овај пут ми се највише дојмио Џон Нобл. Његов лик је најсложенији од свих представљених и иако има врло приземне и очигледне мотиве, показао је широк спектар и понашања и емоција. Свака сцена са њим ми је сјајна, а истакао бих ону када наводно очајава за сином Дејвидом Венамом и приближава се зидинама града, те угледа непријатељску војску у формацијама испред тих истих зидина. Иначе, све сцене у овом филму су сјајне; посебно сцене битака, а сцена када паук напада Елајџу је безмало маестрална.

Углавном, овај филм је пружио оно што се очекује од последњег дела сјајне трилогије; спектакуларно финале. Према мом мишљењу, најбољи је део од сва три.

Едукативни моменат: Краљеви и племићи у овом филму нису стајали у позадини и командовали. Они су први улетали у битку и показали велико јунаштво. Не очекујем да вође показују јунаштво у рату јер је боље да рата уопште нема, али је прави вођа онај који сопственим примером показује како ваља радити.

Оцена наставника:

(сигурна)

Повратак у Оз (Return to Oz 1985) је Дизнијев филм базиран на серијалу књига Л. Френка Баума и може се рећи наставак чувеног филма из 1939. Дороти у овом филму глуми мајушна Феруза Болк и њој нико не верује да чаробна земља Оз одистински постоји. Чак, њена тетка Пајпер Лори је одводи код лекара Никола Вилиамсона који има намеру да је лечи електрошоковима. Но, пре првог третмана, Дороти је успела да побегне уз помоћ мистериозне девојчице Еме Ридли и упада у оближњу реку. И река је односи право у Оз, који се променио од њеног последњег боравка тамо.

Критички осврт: Прича је веома маштовита, али то није невероватно; базирана је на књигама невероватно маштовитог писца. Мени се, искрено, не допада у потпуности како је испричана. Има сувише површних момената, што у емоцијама, што у поступцима ликова. У реду је да дечји филм буде поједностављен и да има наивних момената, али је то овде некако пренаглашено. Тако да и емоције у овом филму мањкају и нису ми уверљиве.

Специјални ефекти за оно време уопште лоши нису, али Дизнијев студио никада и није штедео на буџету. Ипак, мислим да та продуцентска кућа може да понуди много више, а могла је и тада.

Едукативни моменат: Сваким новим доласком у Оз Дороти је стицала нове пријатеље (овај пут лименог војника на навијање, страшило са главом бундеве и једног наново оживљеног вапитија). И то ће се и нама дешавати ако путујемо и долазимо на нека нова места. То је још један разлог зашто су путовања сјајна ствар.

Оцена наставника:

(реална је тројка, али ево на поклон)

Изолација (Isolation 2005) је ирски филм који се дешава на једној фарми крава коју води Џон Линч. На кравама се врше генетички експерименти зарад добијања раса које ће бити економски исплативије. Међутим, нешто је кренуло по злу и рођено је теле веома опасно за све људе на фарми.

Критички осврт: Филм ме је већ на самом почетку подсетио на „Створа“; хладно је и ликови ординирају по лабораторији (касније је било још асоцијација, попут сцене када окупљени ликови гледају у животињу коју су спалили). Осим овога, оно што сам још уочио је да је глума добра, баш као и фотографија, а да су сцене тако постављене да све изгледа у доброј мери реално. Такође, од почетка се прави некако туробна атмосфера (кроз изглед фарме која је скромно опремљена и сва у блату, а и временске (не)прилике ништа нису боље), али и доста напета, пре свега кроз односе између ликова који нипошто нису позитивни. И надаље, од тељења краве, па све до онога што ће уследити као главни део радње, та напетост није јењавала. И тај део је урађен сасвим добро, а и хорор део је прилично језив, те самим тим солидан. Има ту и мало „Ејлијена“ и којекаквих других одличних остварења који су послужили као очигледни узори.

Оно што ми се не допада је то да прича није разрађена, без обзира што се веома полако, готово опрезно одвија. Закључци које ликови извлаче напречац немају много покрића и далеко су од научних, што би макар Марчел Јуреш морао да зна јер глуми научника. Ипак, некако се испоставља да су исправни. Углавном, таква, неразрађена прича са више него предвидљивим крајем није добро испричана и све што сам навео у претходном пасусу даје један добар потенцијал који готово уопште није искоришћен. Додатно је лоше то што ми реакције ликова у кризним ситуацијама нису биле убедљиве.

Још да додам да ме специјални ефекти нису оборили са ногу, а само мутирано створење, осим што је недефинисано физички, није дефинисано ни по питању животног циклуса.

Едукативни моменат: Овај филм би требало да упозори да петљање са ГМО не мора увек да да жељене резултате, али је мени далеко значајнији моменат тај да се ГМО примењивао како би газда Марчел имао више користи од своје стоке. Не морамо увек да посматрамо друге врсте само као робу од које ћемо имати користи, већ и као жива бића. Неке врсте су нам привредно значајне, али ипак треба да будемо хумани и према њима.

Оцена наставника:

(па и мање)

Да Винчијев код (The Da Vinci Code 2006) је филм рађен према истоименој књизи Дена Брауна. У париском музеју Лувру десило се убиство. Наиме, убијен је кустос Жан-Пјер Марел. Француска полиција, на челу са Жаном Реноом, позвала је Тома Хенкса наводно као стручњака за симболе, а заправо као првог осумњиченог. Међутим, полицајка и Жан-Пјерова унука Одре Тоту не верује да је Том кривац, већ да је он кључан за решавање загонетке убиства њеног деде. Испоставља се да ће њих двоје заједно открити и много више од тога.

Критички осврт: Сценариста Ден Браун је сувише закомпликовао причу и у жељи да буде више преврата, па тиме ваљда и узбудљивије, начинио је од Ијана Макелена негативца и тиме много изгубио на логици, тим пре што је тај лик замислио као ученог и мудрог човека. Напросто тај преврат није био спретан, а и убиство његовог слуге Жана Ива Бертлоа, ем је предвидљиво, ем је беспотребно. А начин како је Одри схватила да је он негативац, па је он морао да се разоткрије, тек је дечји филм. 🙂 Наивних момената има у доброј мери, највише када пар протагониста избегава опасне, па и фаталне ситуације. Све је то некако сувише погодно и површно и једва балансира на граници уверљивости. Уз то, антагонисти су се у свим случајевима показали као преслаби противници, тако да то није помогло. Филм је пао управо на главном жанру, а то је трилер. Овакав филм мора да буде виспренији.

Што се мистерије тиче заиста није лоша. Посебно је дојмљив део када расправљају о Да Винчијевој слици „Тајна вечера“ и разоткривају шта је заправо свети грал. Има ту разних загонетки, а добар део њих је рађен према већ постојећим уметничким делима. Промена локација диљем света доприноси и динамици филма. Уз добре глумце овај филм је имао добру идеју и један леп потенцијал, али све је то протраћено.

Едукативни моменат: Симболе често тумачимо на различите начине, а није реткост ни да буду злоупотребљени (пентаграм и свастика (кукасти крст) тек су неки од примера). Ипак, они много олакшавају комуникацију, а могу да помогну и у учењу. Један час о ендокриним жлездама сам урадио користећи симболе о чему можете да прочитате овде.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Када падне мрак (After the Dark 2013) је филм познат и под називом „Филозофи“. Џејмс Дарси је наставник филозофије који предаје одељењу напредних ђака. За последњи час у години одлучио је да сви заједно размотре један мисаони експеримент: шта би се десило са свима њима када би отпочео нуклеарни рат. Услови за све њих нису исти и морају да одлуче ко ће живети, а ко не. Испоставља се да овај задатак нимало није лак, ни интелектуално, ни емотивно.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста добра и прилично солидно је реализована. Додуше, у појединим моментима сувише театрално, али с обзиром на то да су у питању млади људи, сва та мелодраматика и помпезност некако и приличе. Крај је малко натегнут и стичем утисак као да режисер Џон Хадлс није имао идеју како да га реши, па је нешто хтео, али ни сам не зна шта. Или, од нас двојице, само он зна шта је хтео, али мени то не чини разлику. Но, све у свему утисак заиста није лош.

Едукативни моменат: У мисаоном експерименту који је Џејмс поставио тешко је предвидети, чак и према образовању, пословима, преференцијама и неким особинама која ће особа бити корисна, а која не. На то утиче заиста много и унутрашњих, али и спољашњих фактора. Но, ја сам свакако уверен да свако може бити користан у неком делу ако то заиста жели и ако се заиста потруди. Уосталом, и ако немамо знања за нешто, можемо га стећи учењем.

Оцена наставника:

(рецимо)

Мегаајкула против механоајкуле (Mega Shark vs. Mecha Shark 2014) је трећи наставак франшизе о мегаајкули, односно мегалодону. На једном теретном броду лед који је овај брод превозио почео је да пуца и ослободио се мегалодон који је одмах почео да терорише морепловце и друге људе. Пар научника Елизабет Рем и Кристофер Џаџ направили су механичку ајкулу управо да би се изборили са овом морском немани. Војска САД их је у овоме подржала и обезбедила им чак и бољу верзију овако дизајниране подморнице, те су они кренули у необични и опасни риболов.

Критички осврт: У реду је да у оваквим филмовима специјални ефекти нису богзна какви, али ми је нејасно да аутори нису постигли чак ни најједноставније. На пример, када Елизабет испробава могућности механичке ајкуле и жели да види да ли може да се извије на бок под углом од шездесет степени, много је боље окренути камеру него да сиротица извија свој врат. Па, зар није? 😀 Но, то је још и мали проблем овог филма. Много већи је што су сцене доведене до бесмисла, ако изузмемо премису која је најбесмисленија – зашто би ико правио подморницу у облику ајкуле, па таман имао за циљ да победи мегалодона? Углавном, већ у првој акцији подморница (права, не ајкулизована) избацује торпедо који експлодира на кожи ајкуле не начинивши никакву штету. И ту небулози није крај. Она га репом ћушне и врати, попут пинг-понг лоптице, ка подморници. Да, добро сте прочитали – претходно је експлодирао, али га је ајкула свеједно вратила неоштећеног, да би погодио подморницу. Он је погоди и војници обучени за такве ситуације понашају се као да су се случајно ту задесили; хаотични, дезоријентисани и као да не познају опрему којом иначе рукују. И након неколико секунди цела подморница је експлодирала. Океј, погођена је она, те једино могу да закључим да је подморница ратне морнарице нешто као цистерна са бензином. Ни друге акционе сцене са мегалодоном нису ништа боље, а нису много ни другачије.

Сама прича је очекивана и у складу са насловом филма. Са једне стране имамо мегалодона, који је практично неуништив и са друге стране механодона, последњу реч технике снабдевене вештачком интелигенцијом која има толико слабости да ми уопште није јасно како победисмо. 😀 Углавном, та два се боре, а онда се из неког већ разлога механоајкула окреће против својих твораца и пошто је амфибијско возило, почиње да терорише копно. При томе Елизабет све време покушава да ујури и спаси девојчицу која се од свега и сваког плаши, осим – механичке ајкуле, те јој се нуди као на послужавнику. Ово се, иначе, надовезује на Елизабетину животну драму јер јој је умрла кћерка истих година као и ова мала неурачунљива, па је Елизабет неописиво стало да је спасе. Доза патетике никад није на одмет, али смисао тог бола ми измиче, а о вези са остатком филма да и не говорим. Но, да се вратим на главну радњу; имамо опасност у мору, опасност на копну и рекао бих да је све покривено. Није узбудљиво, није занимљиво, а јесте нискобуџетно и већ виђено у многим филмовима овог типа до сада. Чак су се и подморнице у облику ајкуле појављивале у неким цртаћима (који још испадоше суперозбиљна остварења у односу на ово). Није баш да се режисер Емил Едвин Смит није потрудио да буде иоле узбудљиво, те је мегалодон наскакао и на авион који је у облацима, али га је механодон пресрео и спречио у злој намери тик испред носа тог авиона. Но, и поред свег труда, учинак је једнак нули. 🙂

Едукативни моменат: Глобално загревање је довело до топљења вечитог леда у коме је био заробљен мегалодон. Не очекујем да ће се из леда са полова Земље ослободити какво праисторијско чудо, али ће тај процес свакако имати негативне последице по живи свет. И то се већ и дешава јер се ниво мора подиже и потапа до тада суве екосистеме. Упоредо са тим, мења се и клима, што такође има свој утицај, врло непредвидљив.

Оцена наставника:

(на ништа)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

(да, свакако)

Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су фино одрадили посао. Такође, има и много лепих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су иначе врло виспрени.

Филм је узбудљив и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

(додуше, са мајушним минусом)

Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и у жанровски сасвим другачију причу уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она јесте добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална или макар упечатљива, узбудљива, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

(без поправног)

Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, која припадају сфери натприродног.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

(са мини плусем)

Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

(увек)

Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту свакако има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

(не баш најбљештавија)

Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

(на три)

Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

(унеколико блеђа)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

(може, заиста)

Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром на то колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

(додуше, са мајушним минусом)

Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

(без поправног)

Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром на то да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је неспорно заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је дефинитивно најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то ипак јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна (мада већ поменух да је уједно и већ виђена), као и глума (углавном) и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

(на двојчицу)

Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

(читај: нула)

Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је урађен као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер су смештени у контекст интересантне приче, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

(у деминутиву)

Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

(са, макар, два плуса)

Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

(јака једна)

Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

(што би рекла браћа Енглези: лајт)

Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

(када бих баш гледао кроз прсте)

Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

(реалка)

Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

(врло бледолика)

Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

(ипак са минусом)

Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

(хтео сам да дам два, али нисам могао)

Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

(може)

Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а свеприсутност ликова на свим могућим местима где се баш тада нешто значајно дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то ваљда у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, вероватно, да буде набијен емоцијама, емпатијом и слично, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

(сасвим довољно)

Лако Је Критиковати 6

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Притајено зло (Resident Evil 2002) је научно фантастични хорор који је базиран на истоименој видео-игри. У једној научној установи дешава се диверзија и непознати терориста ослобађа опасни вирус који је плод истраживања те установе. Вештачка интелигенција, названа Црвена краљица, која управља том институцијом, готово одмах затвара све запослене (у просторије и лифтове) и убија их. Након тога, Мила Јововић се буди у туш кабини, са потпуном амнезијом. Наилази на Ерика Мебијуса, који се касније представља као полицајац, али их тада готово одмах хапсе командоси, предвођени Колином Селмоном. Командоси објашњавају да су сви, осим Ерика, запослени у корпорацији „Кишобран“ и да Мила, са својим партнером Џејмсом Пурифојем, кога су такође пронашли онесвешћеног и са амнезијом у возу који води до научне институције, имају улогу чувара те институције. Такође, указују да је институција нападнута и да морају да истраже шта се тамо десило. Успевају да дођу до Црвене краљице и да је деактивирају. То значи и да су отворили сва врата која су до тада била затворена и ослободили све оне запослене који је Краљица побила, а који су због вируса постали – зомбији.

Критички осврт: Нисам играо поменуту игрицу, па не знам какве су све везе овог филма са њом, али поједине сцене заиста изгледају као да су из некакве видео-игре, попут оне када Црвена краљица, у ходнику који води до ње, пушта ласере, а којима напада командосе. Ликови пролазе кроз разне просторије и често да би ушли из једне у другу потребна им је шифра (као „кључ“ који тражите у игрици да бисте прешли из једног на други ниво), а експериментално чудовиште се све више усавршава и постаје све моћнији непријатељ (свака игрица се временом компликује).

Што се саме приче тиче, није лоше урађена и оно што на почетку нема смисла, добија га временом. Свакако, оригиналних детаља нема ни у најави јер зараза која ствара зомбије виђена је много пута до сада, као и чудовишта која су настала експериментом, а вештачку интелигенцију, која рационално, али немилосрдно решава проблеме, можете видети још у култној „Одисеји у свемиру 2001.“ снимљеној давне 1968. И сви ликови, укључујући и супер утренирану полицајку (или шта ли је већ) Милу Јововић, такође су виђени у другим остварењима. Но, филм је динамичан, застрашујућ и држи пажњу. Глума и специјални ефекети су пристојни, тако да укупан утисак јесте позитиван.

Едукативни моменат: Филм има јасну поруку да је експериментисање са вирусима веома клизав терен и да лако може да се окрене против нас, што се у реалности, нажалост, у пар наврата и показало.

Оцена наставника:

(рецимо)

Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 2010) је римејк филма истог назива из 1984. и веома сличне радње. Младе из поменуте улице у сновима убија спржени психопата Фреди Кругер (кога овај пут тумачи Џеки Ерл Хејли). Међутим, у сновима их он све време наводи на предшколску установу које се они не сећају, као ни да су се као мали међусобно познавали. Двоје преосталих Руни Мара и Кајл Галнер сазнају од родитеља да је Фреди заиста постојао и радио у тој установи, коју су они похађали, али да су га исти ти родитељи запалили живог јер су га деца оптужила да их је злостављао. Зато њих двоје одлазе у ту установу, сада напуштену, како би пронашли доказ да је невин, њему вратили мир, а себи спасили живот.

Критички осврт: Режисер Семјуел Бејер и сценариста Весли Стрик прилично су пратили радњу претходног остварења из 1984. и чак су и поједине сцене истоветне (када Фреди излази из зида, или његова рука из каде, а прети да распори Руни, или када се Руни и Кајл договарају око стратегије како да победе Фредија итд), тако да наизглед много простора за креативне иступе није било и очекивао сам да ће ова верзија донети само нове глумце и боље специјалне ефекте, што и јесте.

Ипак, ова верзија је понудила и логичнију причу о томе како је Фреди постао ноћна мора и чак је понудила и преврат, што у овом случају јесте својеврсно мајсторство. Највећа моја замерка је на улогу родитеља, који су превише пасивни и иако је јасно да је њихово одсуство потребно да би Фреди имао простора да се поиграва са својим жртвама некако су претерано одсутни, без обзира што је више него очигледно да им деца имају озбиљних проблема и да, на крају крајева, умиру једно за другим. Такође, родитељи сувише наивно и провидно чувају неку своју тајну и то се види и у њиховом понашању и у њиховим поступцима. Рецимо, мајка Кети Касиди (Лија Д. Мортенсен) повадила је из фото-албума само фотографије мале Кети када је била у предшколском, а на питање где су, одговорила је да су негде у подруму, те да није ни важно где су. Па ако фотке из детињства нису важне, као што тврди, што уопште има фото-албум са свим другим фотографијама?

Што се младих у филму тиче, па, они су сви лепи, а сада да ли су и добро одрадили своје улоге, тешко је рећи, тим пре што хорор баш и није претерано глумачки захтеван жанр. И кад поменух хорор, морам рећи да ова верзија није страшна, ваљда и зато што већ знамо шта ће се дешавати. Додуше, овај Фреди изгледа опакије.

Што се науке тиче, креатори филма су унели и део ње. Наиме, они помињу микро-снове који се јављају након много сати неспавања и они се заиста дешавају у реалном животу, а згодно су искоришћени за потребе филма.

Едукативни моменат: Родитељи жртава су узели правду у своје руке, што се окренуло против њих. Како год нам недостижно и преблаго изгледао правосудни систем, он је ипак једини исправни начин да се прекршиоци казне, а и да се уопште утврди да ли су криви или не.

Оцена наставника:

(на четири)

Суперхеројски филм (Superhero Movie 2008) је америчка пародија на филмове о суперхеројима, пре свега Спајдермена. Неспретног школарца, кога тумачи Дрејк Бел, приликом посете једној научној установи, уједа вилин коњиц и он ускоро постаје Драгонфлајмен (енг. dragonfly је „вилин коњиц“), те стиче супер-моћи. И оне ће му заиста затребати, јер зли богаташ Кристофер Мекдоналд, а уз помоћ научника Брента Спајнера и високе технологије коју може да приушти, стиче способност да узимајући животну енергију од других, постане суперјак и продужи себи живот. Како би стекао бесмртност, намерачио се да одузме живот свим становницима свог града и једини ко га може спречити је – Драгонфлајмен.

Критички осврт: Ово је једна од, много пута виђених, урнебесних комедија где се ређају „фора“ на „фору“, без обзира колико (бес)смислене биле и без обзира што већина нема никакав учинак на даљи ток радње, па чак ни на сцену пар секунди касније (десила се, смешна је и онда као да се ништа није десило). Филм који је основа је први део Спајдермена, али се у филму пародирају и Бетмен, Икс-људи, Фантастична четворка, па чак и Фантом из џунгле – углавном филмови са овом тематиком (па и не само они, јер се помињу и Хобити из „Господара прстенова“). Ипак, шале нису усмерене искључиво да исмевају такве филмове и њихове радње, већ има и обичних, које би се могле применити на било коју пародију. И морам признати, има заиста смешних. Заправо, квалитет једне овакве комедије може се гледати искључиво по томе колико су шале смешне, виспрене и оригиналне и у овом случају, осим овог првог, филм баш не пружа превише. Додуше, режисер Крег Мазин није ризиковао са глумцима, па је одабрао добре комичаре, укључујући и Лесли Нилсена, који је заиста лудак.

У филму се пародира и лик научника Стивена Хокинга, који је инвалид, што код неких може изазвати и лош утисак. Он није једина позната личност која се исмева у филму, па тако је „жртва“ и Том Круз због своје посвећености секти сајентолога.

Едукативни моменат: Смех је лековит и многим животним ситуацијама, па и онима које не изгледају смешно треба се смејати.

Оцена наставника:

(минус)

Ејлијен против предатора (Alien vs. Predator 2004) је хибрид, да га тако назовем, два различита серијала о ликовима из наслова. Богати индустријалац Ленс Хенриксен окупља екипу научника и стручњака, како би истражили мистериозни подземни храм, који је сателит пронашао на острву Буве, крај Антарктика. Екипа креће тамо и већ на почетку сачекало их је изненађење – већ прокопан тунел до храма, али технологијом која је превише напредна за данашњу, а и није било ни трага од другог тима, који би требало да је стигао пре њих (чим тунел постоји). То их није омело да тај тунел искористе и заиста, на његовом крају, наилазе на храм, који је и у архитектури и у хијероглифима сплет чак три древне културе: египатске, астечке и камбоџијске. То их је навело на закључак да га је изградила прва цивилизација на свету, предачка за све поменуте три. Ту није крај изненађењима и даљим истраживањем откривају нова, али оно што још увек не знају је да се у подземном делу храма налази заробљена матица ејлијен у хибернацији и да је буди древни механизам који је детектовао њихово присуство. И не само то, већ ју је и стимулисао да почне да носи јаја. У исто време, на тло изнад њих, односно напуштену базу где су се били стационирали када су дошли на острво, пристиже брод са предаторима и троје њих, након што је побило све људе који су у бази остали, креће истим ходником пут храма. Веома брзо, истраживачи ће схватити да су заробљени у безизлазној ситуацији између две ватре; ејлијена и предатора.

Критички осврт: Како оно кажу – како сам се надао, добар филм сам гледао! 🙂 Прича је заиста добра и не само да има смисла, већ нема ни пропуста, макар их ја нисам уочио. Додуше, време инкубације првих ејлијена је превише кратко, али добро, на то може да се зажмури.

Одабир глумаца ме је зачудио, посебно Раула Бове, који глуми научника археолога, а који је италијански глумац и нисам приметио да је ангажован у холивудским блокбастерима. Куриозитет је улога Ленса Хенриксена, који је глумео у другом филму о Ејлијену и то робота (сада је „отац роботике“) и у једном тренутку игра се са оловком тако што њоме куцка између прстију, што је радио и у овом другом филму, али са ножем. Но, глумци су свакако добри и оно што ми се допада је да карактери које тумаче нису уопште стереотипи, чак напротив. Ленс није бескрупулозан амбициозни богаташ, на пример. Јесте амбициозан, али је и компромисан, осећа емпатију и чак се и жртвује како би Раул и Сана Лејтан успели да побегну.

Као и у првом (и наравно, најбољем) делу о Ејлијену, једини преживели је женски лик Сана Лејтан, док је у првом то била легендарна Сигурни Вивер. Детаљи говоре да је ово мало више филм о ејлијену, али су заправо оба ванземаљска лика сјајно уклопљена, а са њима и историја старих цивилизација. Баш да приметим да ми се допало како су ликови ејлијена и предатора приказани кроз хијероглифе, а и како је комбинован древни лавиринт, налик на онај из египатских гробница, са модерном технологијом. Додуше, окружење, односно статуе око заробљене краљице и ланци који је везују делују ми некако сувише средњовековно, али не бих смео да тврдим, пошто историчар нисам.

Едукативни моменат: Овај филм полази од становишта да су древне цивилизације толико генијалне да мора да су имале помоћ „са стране“ (читај: од ванземаљске интелигенције). И то није нова идеја и често наводи људе да се запитају (како су у сред пустиње саградили камене пирамиде, на пример), али требало би да се запитамо и ми да ли можда дајемо превише кредита чак и једноставним решењима до којих су ти древни народи дошли, баш зато што су древни? Било како било, сва постигнућа човечанства до сада јесу поштовања вредна и треба их чувати, што се у Србији, нажалост, не практикује.

Оцена наставника:

(од мене)

Ејлијен против предатора: реквијем (Aliens vs. Predator: Requiem 2007) је наставак претходног филма, мада нема апсолутно везе са њим, осим прве сцене у овом која је наставак последње у оном. Наиме, у последњој сцени претходног филма предатори су у свој свемирски брод преузели тело њиховог палог младог војника, не знајући да се у њему налази млади ејлијен. Он се излеже и убија посаду, још док брод није напустио орбиту Земље, тако да он принудно слеће покрај градића Ганисон у Колораду. На броду се налазе и боце са пауколиким стадијумом ејлијена, те се сви ослобађају и наилазе на ловца (Курт Макс Рунт) и његовог сина, које нападају. Након неког времена, излежу се још два ејлијена, а настају и нови јер пауколика џудовишта нападају и бескућнике. У самом граду филм прати неколико животних прича, чији ће актери постати баш они ликови из чијег угла ћемо осетити сву страхоту напада ејлијена на људе данашњице. У исто време, на планети предатора, један од њих схватио је шта се дешава и креће пут Земље како би уништио свог архинепријатеља.

Критички осврт: Обично су наставци знатно слабији од првог филма и ово правило свакако има изузетака, али ово није један од њих. У буквалном смислу ова два филма су небо и земља. Док први нуди причу, која је мистериозна и донекле оригинална и сасвим се уклапа са серијалом о ејлијену, овај филм не нуди ама баш ништа, осим пуке забаве, ако је забавно гледати како ејлијени кољу (а режисери браћа Штраус (двојица су и надам се да их више нема) и сценариста Шејн Салерно (који је моје годиште и тиме доказ да кинески хороскоп ич не функционише) потрудили су се да то буде једна пристојна кланица) гомилу људи и то на начине до сада виђене у пет претходних филмова. Овај филм не да је неоригиналан, него је безидејан, мада додуше уводи ејлијена који има особине предатора (јер се из њега излегао). Но, ни то није идеја овог, него првог филма, само што тада није била разрађена. И да, тај ејлијен има и посебан начин разможавања – тако што трудницама техником уста на уста убризгава семе које се касније развија у њиховом стомаку у више беба ејлијена. Међутим, та „оригинална“ идеја уопште није довољна да „покрпи“ филм, научно је смешна (трудници се неће развијати ејлијени у материци ако јој семе пролази тим путем, забога), а и у вези са њом је и недоследност. У болници се јасно види да је ејлијен заробио труднице својим балама (или шта му је то већ), док трудну келнерицу Џину Холден, пар сцена пре тога, није. Но, добро, филм иначе има много нелогичности. Рецимо, Крис Вилијам Мартин, обучени полицајац, остаје сам у шуми након потраге за ловцем и његовим сином после два сата ноћу; предатор разбија шахт и пола улице како би изашао из канализације, а аутомобил мирно пролази поред и ником ништа; шерифу Џону Ортизу пријатељ Стивен Паскал нуди превоз који овај прихвата, иако је човек у униформи, треба да иде на задатак и све време има своја службена кола; а на крају Паскал „купује време“ малобројним преживелим како би стигли до хеликоптера, а све се дешава на крову зграде – колико далеко летелица може да буде (?) и колико им времена треба (тим пре што је Рејко Ејлесворт, која глуми војника, покренула хеликоптер „на кеца“)?

Но, хајде, паника, ужас и крв наоколо, а ејлијени се појављују у немогућем броју (одакле ли само извиру) као у видео-игрици, па су можда и не баш јасни поступци ликова заправо и логични у таквој ситуацији, али колико год да филм био логичан и технички дотеран, ја и даље не видим ни један ваљан разлог да он постоји. Као што не видим разлог да неке сцене буду дуге колико јесу (попут колоне војних возила која пролази и пролази, снимање трага крви предатора дуж комплетног стабла дрвета на коме седи и да не набрајам), а друге су општа места (када слушају преко радио везе урлике маринаца које ејлијени масакрирају).

Едукативни моменат: Да сам шерет рекао бих да нас овај филм учи какве филмове не треба правити, али да се ипак уозбиљимо и да покушамо да пронађемо било шта поучно… Рецимо, на крају филма преживели су они који се нису ослонили на помоћ војске, већ су решили да спас пронађу сами. Ако бисмо то минимализовали, могли бисмо да закључимо да је некада најбоље урађен посао онај који урадимо сами, а некада је напросто и боље ако нешто урадимо сами.

Оцена наставника:

(заслужена)

Сектор 9 (District 9 2009) је филм о доласку ванземаљаца. Године 1982. огроман свемирски брод долетео је до Јоханезбурга у Јужноафричкој републици и наставио да лебди над градом… пуна три месеца, без било каквог контакта. Само је лебдео тамо, док власти нису одлучиле да пошаљу специјални одред који ће ући тамо. И ушли су и насупрот својим очекивањима, пронашли су огроман број, више од милион, ванземаљаца који су имали хуманоидни изглед, али су према карактеристикама били више налик раковима. Насупрот супериорној технологији, изгледали се некако јадно и влада Јужноафричке републике, под притиском међународне заједнице, направила је привремени избеглички камп. Привремени камп је прилично потрајао, чак 28 година, све док притисак јавности није постао толики да је влада направила план за премештање ванземаљаца у сектор 9, а саму операцију препустила је тамошњој приватној војној компанији. Као вођа операције постављен је Шарлто Копли, који са нескривен ентузијазмом креће у акцију. Бирократија је налагала да ванземаљци најпре потпишу формулар и Шарлто, заједно са сарадницима, креће од бараке до бараке да тај задатак обави, али у једној од њих, наилази на праву лабораторију и дешава му се пех да се попрска непознатом сусптанцом. Тада за Шарлта крећу проблеми јер га супстанца мења и то тако да га постепено претвара у ванземаљца. Зато он постаје предмет пажње своје војне компаније, али на сасвим други начин јер људи нису могли да користе ванземаљску технологију (подешену да реагује само на туђинску ДНК). Такође, интерес показују и нигеријске банде које су одавно успоставиле „пословне“ односе са ванземаљцима. И једни и други желе Шарлта, али не у комаду, тако да почиње борба за голи живот.

Критички осврт: Филм „Сектор 9“ потпуно је ван холивудских стандарда и приказује један сасвим другачији поглед на „сусрет треће врсте“. Нема заслепљујуће светлости и анђеоске музике, сусрет са ванземаљском расом је приземан и приказује их као народ трећег света са Земље. Избеглички камп, притисци међународне заједнице и самог живља тамо, немири, криминал и нелегална трговина коју локалци имају са њима, све је невероватно реално и иде у корак са савременим политичким трендовима. Такође, ликови портретисани у филму потпуно су животни и уверљиви. Томе доприноси и необичан начин како је филм сниман, који изгледа као за оне крими емисије где се прича о ономе што се заиста десило, са све коментарима очевидаца и стручњака, са архивским снимцима, интервјуима и сличним, да би се филм неосетно претворио у класично сниману акцију (мада смо и тада свесни камере, као у сцени када робот вођи банде размрскава главу), те се опет на крају вратио на „емисију“.

Ово је филм са добром и уверљивом причом, који осим другачијег погледа нуди и обиље акције, сјајну глуму и више него пристојне специјалне ефекте. Све честитке ауторима филма, а вама га од срца препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм, као што већ написах, сјајно рефлектује савремене политичке, војне, бирократске и све друге друштвено значајне трендове и отвара многа питања, међу којима су најважнија она у вези са избеглицама, њихове различитости, легалности деловања у држави у коју су дошли, реакције локалаца на њих итд. и питање људских права и шта она заиста подразумевају. У овом случају је то СФ и обрађује причу фиктивне ванземаљске расе, али су свакако туђини сви они који негде дођу и овај филм лако може да говори и о њиховој злосрећној судбини, а не треба да изгубимо из вида да им је судбина управо таква.

Оцена наставника:

(са много плусева)

Звездане стазе: Немезис (Star Trek: Nemesis 2002) је филм из серијала „Звезданих стаза“ са поставом коју предводи капетан Пикард (Патрик Стјуарт). Његов брод Ентерпрајз најпре наилази на чудна зрачења која одашиљу само андроиди попут Дејте (Брент Спајнер) и на планети где су детектовали то зрачење проналазе распарчан Дејтин прототип. Недуго затим, Ентерпрајз је послат на мисију у Ромуланску територију, како би Пикард тамо успоставио дипломатске односе и то, на изненађење самог Пикарда и федерације коју представља, на захтев Ремаца, који су ратничка и не баш омиљена каста на Ромулусу. Тамо их прима гувернер, кога тумачи Том Харди, за кога се прво испоставља да је човек, а потом и да је клон самог Пикарда. Убрзо се испоставља и да су ова два догађаја (проналажење робота и дипломатска мисија) повезана и део плана гувернера и Ремаца, који има за циљ да недозвољеним оружјем униште Земљу.

Критички осврт: Док сам гледао овај филм, имао сам осећај да је то још само једна епизода серије са свим овим ликовима, а то се некако и показало јер једино што разликује једну (и то просечну) епизоду од овог филма је – минутажа. А да би се постигла минутажа, сцене су развучене до крајњих граница издржљивости (мојих, наравно). Све траје бескрајно дуго; Пикардов назови шармантан говор на венчању његовог првог официра (Џонатан Фрејкс), дипломатска мисија, потом његова вечера са клоном, гувернеров разговор са Ромуланком (Дајном Мајер), па чак и свемирска битка. Заправо, срећна околност је што Дејта није отпевао целу евергин песму на венчању првог официра…

Филм је досадан, сцене ратовања су наивне (када Пикард на крају проваљује на мост брода којим командује Том Харди, сви ратници који га нападају спреда, то чине са оружјем, али када га један напада с леђа, онда га напада ненаоружан, а иначе када једни на друге пуцају с пет метара одстојања, нико никог не може да погоди), неке сцене су неспретне (када саветницу Трој (Марину Сиртис), ментално злоставља Харди), неке се понављају (када откривају најпре зрачење робота, а онда и зрачење недозвољеног оружја, след догађаја је исти – увек се прво позове капетан да види нешто до тада невиђено, па следи демонстрација на екрану, па се помене та нека непозната реч за зрачење, па су сви забринути (или су беше забринути пре тога), па следи објашњење), сама прича је непотребно компликована, а крај је заиста патетичан.

Шта бих могао да кажем да је добро? Па, специјални ефекти су стандардни, а глума је пристојна. Посебно бих издвојио Хардија који је лик негативца дочарао на један другачији начин и свакако шмекерски.

Едукативни моменат: У овом филму видимо два лика капетана Пикарда, који су карактерно веома различити, само због тога што су водили различите животе. Јасно је да нас живот обликује и утиче на наш карактер, али некада морамо да одолимо и лошим ситуацијама које нам се дешавају и не дозволимо да нас оне деградирају.

Оцена наставника:

(и још минус)

Хобит: Битка пет армија (The Hobbit: The Battle of the Five Armies 2014) је последњи наставак трилогије о Хобиту пустолову (глуми га Мартин Фриман). На самом почетку филма, змаја, који пустоши људско насеље у близини планине где су обитавали патуљци (па ју им је змај преотео), убија један од људи (Лук Еванс). Тако је патуљачна планина са све тврђавом у њој напокон слободна, али ту није крај невољама. Сама планина представља стратешки значајан положај, а и тврђава је крцата благом, тако да се појављује неколико заинтересованих страна да је освоји.

Критички осврт: Готово читав филм је ратовање између живописних армија (што се да претпоставити и из наслова), али радња прати и личне борбе појединих ликова, њихове победе и поразе. Сама битка је импресивна и сам филм је урађен према високом стандарду који је задала трилогија „Господари прстенова“. Ипак, нисам успео да пропратим чему су служили они џиновски подземни црви, који као да су допузали са „Дине“, пешчане планете, осим да допринесу импресивним специјалним ефектима. И никако ми није јасно како изгинуше силни вилењаци (онолико их је било, а остаде шачица), толико добро истренирани, док људи (којих је било мање и који нису ратници, већ рибари), преживе онолико. Можда би било логике да су људи углавном бежали и скривали се, али нису – чак ни жене, деца и нејач, већ су се срчано борили. И да додам да је крај малко превише патетичан, прави амерички. 🙂

Овај филм не нуди више него пет наставака пре њега, па тако имамо полуделог владара патуљака, кога тумачи Ричард Армитиџ (у „Господарима“ полудели владар је био Џон Нобл), као и нежну интеррасну љубавну причу између вилењакиње Еванџелин Лили и патуљка Ејдана Тернера, а сећате се да су у „Господарима“ такву романсу имали вилењакиња (Лив Тајлер) и човек (Виго Мортенсен). Углавном, ништа ново нисмо видели, осим приче која траје готово три сата, али све време држи пажњу, што не могу да порекнем.

Овај филм је „припрема“ за „Господаре“ који хронолошки треба да уследе после, па тако једна сцена приказује како се Ијан Макелен, Кристофер Ли, Хјуго Вивинг и Кејт Бланчет (која се у тој сцени баш наглумела) откривају да још увек зли чаробњак Саурон постоји као претња. Додуше, сцену ћете тешко пропратити без знања о дешавањима у „Господарима“ и без адекватног речника појмова и ликова из тих филмова, а није да их мало има. 🙂

Едукативни моменат: Иако приказана битка импресивно делује, ратови су свеједно језиви, а цена за њих толика да нису вредни свег блага које су патуљци поседовали и то се могло видети кроз судбину многих ликова у филму.

Оцена наставника:

(на четири)

Икс-људи: Прва класа (X-Men: First Class 2011) је пети по реду филм из серијала о Икс-људима и објашњава како је све почело. Филм се пре свега фокусира на младост професора Икса (Џејмс Макавој), Магнета (Мајкл Фасбендер), Звери (Николас Хоулт) и Мистик (Џенифер Лоренс), док се остали ликови појављују, чини ми се, само у овој епизоди. Магнето је детињство провео у нацистичком логору у Пољској, где му је лекар из тог логора (Кевин Бејкон) убио мајку, а како би испровоцирао његове моћи да телекинетски манипулише металом. Много година касније, Магнето је у потрази за Кевином, како би се осветио, али се испоставља да је Кевин такође мутант, који има моћ да асимилује чисту енергију и потом је користи на фантастичне начине. Он је окупио неколико такође моћних мутаната и има план да изазове трећи светски рат. Нуклеарни рат би требало да уништи све (обичне) људе, али не и мутанте јер, у крајњој линији, они и јесу такви захваљујући радијацији. Уз помоћ политичког врха Русије, на који утиче својим моћима, он иницира кубанску кризу (управо ону која се и десила 1962), али за његове планове сазнају професор Икс и Магнето (који су се у међувремену спријатељили и такође окупили неке младе мутанте) и покушавају да га спрече.

Критички осврт: Радња није баш без пропуста и у пар сцена има нелогичности, као када Магнето стеже металну конструкцију кревета око врата Џанјуари Џоунс, која глуми мутанта телепату са способношћу да се претвори у дијамант и управо је у томе проблем. Дијамант је најтврђа супстанца у природи и металне шипке тешко да могу да га ломе као што је приказано у филму. Или када Кевин убија Едија Гатегија, он умире сувише неприродно чак и за мутанта. Са друге стране, радња се добро се уклапа у раније наставке о Икс-људима, па тако сазнајемо зашто је професор Икс непокретан и зашто је Зверко онако плав као што јесте.

Сваки нови филм о Икс-људима доноси и нове ликове са кул моћима и тако је и овај пут, мада у мањој мери него иначе. Више-мање моћи су већ виђене (Џејсон Флеминг може да се телепортује и изгледа буквално као ђаво и не само да има исту моћ, него и изгледа исто као Алан Каминг из наставка снимљеног осам година раније, а Алекс Гонзалес, који изазива олује, не разликује се битно од једног од главних ликова серијала о Икс-људима чији је надимак Олуја, а тумачи је Хали Бери), мада је заиста занимљива Зои Кравиц која има крила попут вилиног коњица и док су склопљена изгледају као тетоважа на телу, а Кејлеб Лендри Џоунс има способност да испушта веома јаке ултразвучне таласе и користи их како би летео.

У сваком случају, прича је занимљива и одржива, глумци су добро одабрани (један од њих је и Раде Шербеџија, који глуми руског генерала), а специјални ефекти сјајни.

Едукативни моменат: Пар мутаната, попут Мистик и Магнета, у више наврата поручују да су савршени баш такви какви јесу и да њихове разлике од других људи нису нешто што треба скривати. Мислим да је њихова порука сасвим јасна.

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Коцка (The Cube 1997) је психолошки хорор са веома необичном радњом, која се у потпуности дешава у једној нестандардној грађевини у облику коцке, са собама које се померају и у које је, против своје воље, убачено неколико људи. Они не знају како су ту доспели и због чега, нити ко их је ту довео, али је веома јасно да је у питању некакав експеримент и да свако од њих има неку сврху, а због неке своје способности (Морис Дин Винт је полицајац, Никол де Бур је ученица која је натпросечна у математици, а Дејвид Хијулет је архитекта који је дизајнирао спољашњост, односно љуску коцке). Већ на самом почетку филма они се окупљају и покушавају да нађу излаз, што није једноставно јер су неке собе опасне по живот.

Критички осврт: Ово је један од оригиналнијих и виспренијих филмова овог жанра и показује да се и са мало новца може направити изузетан филм. Наравно, низак буџет има своју цену (игра речима 🙂 ), па тако понеки специјални ефекат није баш на висини, попут леша робијаша који је више пута успевао да побегне из добро чуваних затвора (очигледно је зашто је изабран за коцку и иначе га тумачи Вејн Робсон), за који се баш види да је лутка. И глумци нису баш ултра-познати и вероватно би неки други, а јачег калибра, да тако кажем, боље изнели те улоге. Но, не кажем, ни ови уопште нису лоши, а глума је у овом случају заиста захтевна. Она и носи филм који се практично дешава у једној јединој соби.

Едукативни моменат: Једини преживели је аутистични момак (Ендру Милер), неспособан за свакодневни живот, али геније за математику. Ово прави јаку асоцијацију ка једној од теорија у оквиру еволуције да природа намерно ствара грешке и жива бића која се разликују јер управо су она та која ће, можда, преживети неке нове услове којима сви остали, прилагођени на уобичајено, нису дорасли. Овај филм показује управо то, али ја нисам заговорник такве теорије. Иако мутације јесу покретачка снага еволуције, пре ће бити да природа напросто прави измене на генима, а да природна селекција даље показује које измене доприносе бољој адаптацији на услове средине. Дакле, нема ту „грешака природе“, а посебно не у људској заједници.

Оцена наставника:

(уз препоруку да погледате филм)

Лако Је Критиковати 4

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Пусти праву унутра (Låt den rätte komma in 2008) је шведски филм који је рађен по истоименом роману Џона Аџвида Линдквиста, али је режисер Томас Алфредсон себи дао прилично слободе (ово знам из „друге руке“ јер књигу нисам прочитао). Главну улогу тумачи дечак, не старији од 12 година, који је жртва својих насилних другара у школи. Он то насиље подноси ћутке, као и своју не баш срећну породичну ситуацију. Све се мења када се у његовом животу појављује девојчица која се недавно са старатељем доселила у комшилук. Између њих двоје развија се нежно пријатељство које се не прекида ни када дечак сазнаје да је девојчица заправо вампирица.

Критички осврт: Овај филм носе деца и то уопште није било једноставно јер дефинитивно није у питању Дизнијев блокбастер где птичице цвркућу и сви умилно певају. Овим филмом доминира насиље и то какво давно нисам видео; и овоземаљско (мали и велики хулигани из окружења главног лика), али и оноземљаско (напади вампирице, али и њеног старатеља који са преданошћу психопате сецка вратове својих жртава, а себи, у безизланој ситуацији, сипа киселину на лице). То би значило да филм свакако није баш за свакога, али веома верујем да би се допао и онима који иначе не воле фантастику. Европски филм, за разлику од америчког, има некакав шмек и много више полаже на то да буде уметничко остварење, те иако немам много „филмског искуства“, потврђујем да је „Пусти праву унутра“ то постигао. Радња је донекле предвидљива, као и начин како ће се завршити, али мислим да режисер није имао на уму да нас изненади тиме, већ самом причом која је невина и дечја, а смештена у мрачно и застрашујуће окружење.

Вампиризам је у филму представљен мање-више класично, као у небројено филмова до сада (вампири су бесмртни, не воле Сунце и не могу да уђу у туђу кућу без позива), али без неких посебних екстра моћи. Додуше, девојчица је представљена јачом него што би јој узраст и конституција дозволили, али ми до краја филма није баш најјасније колика је та снага заправо. С једне стране једва је савладала знатижељног комшију, а у једној од последњих сцена у пар секунди растргла је (и то буквално) три дечака на базену (мада, истина, није приказано како).

И једна моја импресија која није у вези са фантастичним. Шведска је приказана баш онако како је и замишљам: хладна, са отуђеним и досадним људима. Онај ко је био тамо надам се да ће ми пренети праву слику уколико ова то није.

Едукативни моменат: Насиље над дечаком приказано у филму мало ко примећује, иако је и оно страшно, као што је и оно које чине вампирица и њен пратилац. Некако смо склонији да примећујемо крупне ствари, али не и „ситне“, које се дешавају чешће, свакодневно и због којих деца и људи пате. Јер, ако је нама ситно, свакако није жртвама тог насиља. Сваки облик насиља, ма како минорно изгледао, морамо осудити.

Оцена наставника:

(без дилеме)

Чаробњак и бела змија (白蛇傳說之法海 2010) је кинески филм заснован на тамошњој легенди о Белој змији (о којој баш ништа не знам). Ради се о некој врсти епске фантастике смештеној у доба где је испреплетан свет људи и демона, а ове потоње држи на одстојању свештеник кога тумачи Џет Ли, заједно са својим многобројним ученицима. Демонка која има облик беле змије Хујенг Шинги заљубљује се у травара Рејмонда Лејма коме спасава и живот, када је пао са литице на којој је брао лековите биљке. Она прелази у свет људи и постаје му жена. Међутим, свештеник (чаробњак, шта ли је већ) противи се овој вези и сукобљава се са демонком. Она је одлучна да се бори за своју љубав.

Критички осврт: У овом кинеском и хонгконгошком остварењу, бајковити свет који га чини готово дечјим филмом (зеке и корчњачице које причају и мишеви помагачи попут оних из приче о Пепељуги) прати једна пренаглашено романтична сага, „исецкана“ низом комичних ситуација. Све то прати акција и сцене борбе су веома озбиљне, урађене баш онако како Кинези воле да их раде; са све летењем кроз ваздух, што људи, што воде, што осталих објеката из природе и уопште окружења. Филм се зато прилично ослања на специјалне ефекте који су некад на висини задатка, а некад баш и не. Но, то није моја највећа замерка. Замерка се односи на дијалоге који су сведени, а аргументација зашто Џет Ли упорно покушава да раздвоји заљубљене уопште није јасна, тим пре што демонка заиста помаже болеснима (преко свог супруга травара), што би он, као заштитник људи, требало да подржи.

Одабир демона је занимљив, али и већ виђен (шишмиш-демон је, погађате, вампир). Па, ипак, у креирању тих бића има ту и аутентичног кинеског, тако да општи утисак није лош. Демони су листом у облику животиња са различитим моћима, углавном зли и лоши по људе, али и заводљиви. Ово потоње је у спрези са религијским мотивом који прати филм, пре свега кроз лик Џета Лија, те има јасну поруку да зло лако може да нас скрене са правог пута.

Допада ми се како је директор камере одрадио свој посао и увек када гледам неки кинески филм, имам утисак да они много пажње обраћају управо на то како ће кадрови и окружење у њима изгледати. Као да филм посматрају као скуп уметничких фотографија, а не целину коју ти кадрови чине. Да ли ми се допада и филм као целина? Па, мислим да Кинези могу и боље од овога.

Едукативни моменат: Вреди се борити за оне које волимо, као што је то чинила демонка Бела змија, али и за своја уверења, као што је то чинио чаробњак. Па, ипак, као што се он у једном тренутку филма преиспитивао да ли је у праву, тако то треба и ми да чинимо.

Оцена наставника:

(на два)

Криш 3 (Krrish 3 2013) је индијски филм о суперјунаку чије је име у наслову. Он је готово јак као Супермен и такве и моћи има, али и мисију да се бори за добробит човечанства. Његов отац (кога тумачи исти глумац) је научник који му помаже у његовој мисији, а успут и покушава да уз помоћ светлости, која се под тачно одређеним угловима одбија о огледала, мртво поврати у живот. Јасно је да Криш има за противника супернегативца и то је у овом филму његов брат, који је парализован од врата наниже и покушава да нађе лек за себе, а у слободно време и убија људе шаљући им најразноврсније заразе.

Критички осврт: Филм је, најблаже речено, веома наиван, и то се не види само у радњи и заплетима, већ и у дијалозима, ликовима и њиховим поступцима, па чак и у драматичној музици, као и драматичном наратору који се укључује да најави неки лик или дешавање. Наука је схваћена олако, потпуно дечје. На пример, једна од зликовачких суперхероина настала је укрштањем човека и камелеона, па има моћ да промени и свој лик и тоалету коју носи. Цврц. 🙂

У радњи филма и у ликовима нећете пронаћи ништа оригинално. Већ поменута зла хероина, као и други негативни суперхероји, веома су налик онима из серијала о Икс људима, а Криш је добрица коме баш не иду од руке овоземаљска занимања, што је већ виђено у причи о Спајдермену. И комплетна радња је класична борба између добра и зла, која кулминира на крају у епској бици где зграде падају, а стакло и бетон се ломе… Ипак, оно што даје неки шмек овом филму је то што је он ипак боливудски, а то значи да је режисер успео да у једну причу о суперхеројима смести и мјузикл, па можете видети главног јунака, али и друге, како певају и играју са увежбаном кореографијом. 🙂 У филму има и религијских момената, пре свега у вези са светлошћу са којом „петља“ Кришов тата, а која симболише тамошњег Бога. Дакле, ипак су Индијци успели да убаце и нешто својег, али је филм технички гледано пропратио све моменте холивудског хита.

Не допада ми се што се филм темељи на теоријама завере, које су иначе болно место многих, па чак и развијених друштава (а нисам стекао утисак да се Индија броји у таква). Главни зликовац прави болести по свету, како би његова фармацеутска кућа потом пласирала лек на коме ће, наравно, зарадити. Такође, приказане су све могуће злоупотребе генетичког инжењеринга које би вам могле пасти на памет. Утицаји филмова на (необразовано) становништво нису занемарљиви јер многи не умеју да разликују фантастику од реалног живота.

Едукативни моменат: Овако наиван филм може имати само једну поруку коју и изговара Криш при крају: колико год да је зло моћно, добро увек на крају победи! 🙂 Ја нисам сигуран да је то заиста тако, али оно што је извесно је да су добра дела, ма колико год ситна била, право суперхеројство и ту идеју која се понавља током филма у потпуности подржавам.

Оцена наставника:

(мно-о-ого вуче на један)

Страва у Улици Брестова (A Nightmare on Elm Street 1984) је хорор филм и је први филм светски славног Џонија Депа, тада тинејџера. Главни антагонист је убица Фреди Кругер, препознатљив по својој пругастој дуксерици, изгорелом лицу и сечивима на руци. Кругер је убијао децу и спаљивао их је у пећима у топионици где је радио. Полиција је успела да га ухапси, али је ослобођен због нерегуларности током хапшења. Зато су се родитељи из тог места организовали и спалили га живог. Ту ипак није био крај њиховим мукама, јер се Фреди „вратио“, овај пут у дечје снове и наставио да их убија.

Критички осврт: Сама идеја на којој овај хорор почива је генијална, а морам признати да је режисер Вес Крејвен фантастично испреплетао свет ноћних мора са реалним. Додуше, Фреди проналази и другачије портале да доспе у наш свет осим снова (рецимо кроз зидове, телефонску линију, воду из каде), али је све тако урађено да је јасно да неке границе оноземаљског не може да пређе. Но, опет је довољно близу да све буде баш застрашујуће. Специјални ефекти, као и глума, када сада гледам, дефинитивно су смешни, али то су ипак осамдесете.

Не познајем довољно амерички правосудни систем, али ми прича о Фредијевом пуштању из притвора (због кога су родитељи дошли на идеју да га спале), баш не пије воду. Некако верујем да је то могло и боље, али као што написах, ипак су то (наивне) осамдесете.

Едукативни моменат: Главна глумица у филму и једина преживела девојчица Хедер Лангенкамп победила је Кругера тако што је престала да верује у њега. Током читавог филма њени снови су је мучили. Можда, уколико дозволимо да нам снови загосподаре животом постаће права ноћна мора. Лепо је сањати, али је потребно живети у реалности.

Оцена наставника:

(на пет)

Дан трифида (The Day of the Triffids 2009) је филм из два дела или мини серија, како желите, у продукцији куће Би-Би-Си, а представља римејк из 1962. Ипак, радња, а и поставка филма, разликују се од те „древне“ верзије и трифиди у овом случају нису ванземаљци, већ биљке људождерке, довучене из Заира, како би се од њих добијало еколошко гориво.  Трифиде су опремљене отровном бодљом којом погађају очи жртве и могу да је ослепе. Чак и водећи стручњак за ову врсту, кога тумачи Скот Дугреј, стицајем несрећних околности био је повређен и привремено ослепљен и то баш у време када се дешавала метеоритска киша са задивљујућим ефектима на небу. Стручњаци за ту појаву су били проценили да ће цео тај небески „шоу“ бити безопасан по људе, али се испоставило да је један тренутак ипак био судбоносан и тада је цело становништво ослепело. Готово одмах се дешава апокалипса и тек малобројни који су због овог или оног разлога сачували вид (попут поменутог Скота), покушавају да пронађу решење да преживе у новонасталој ситуацији и успут се изборе са крвожедним трифидама које су се ослободиле.

Критички осврт: Иако сам осећао сажаљење док сам гледао догорелу звезду некада хипер-популарне тинејџ серије „Беверли Хилс, 90210“ Џејсона Пристлија како се „мучи“ у тек нешто виђенијој споредној улози нискобуџетног СФ-а, морам да признам да филм заправо и није лош. Радња држи пажњу, апокалиптично друштво је дочарано прилично уверљиво, а глума је сасвим коректна. Рецимо, за улогу главног негативца одабран је Еди Изард и избор је заиста добар.

Додуше, филм има пропуста, па су неки поступци ликова нелогични (као када Едијев човек одвози Скота и Џејсона у шуму како би их оставио на милост и немилост трифидама, наместо да их много једноставније и по себе мање опасно убије на лицу места и тако изврши задатак који је добио од шефа), а тако одрађени да би се главни лик сачувао. Ипак, таквих пропуста нема много и нису превише спорни. Много већу замерку бих дао на то како су сценариста Патрик Хербинсон и режисер Ник Копус замислили трифиде. Наиме, некако су им дали превише кредита, иако су ипак у питању биљке, па тако оне имају и некакав интелект и чак, колективну свест. Људе које убијају неке поједу, а друге не, као да им је убијање циљ, што има логике ако желе да постану доминантна врста, што опет има логике ако постоји компетиција, али овде је у питању однос предатор – плен и при томе су им људи, према речима Скота, главна храна. Уколико би их све побиле, гладовале би (тим пре што их има баш много и имају праву хиперпродукцију у размножавању), а то баш и не звучи интелигентно. 🙂 Екологија је ту тек проблем, а због описаног односа предатор – плен, дискутабилни су и еколошка ниша и еколошка валенца. А начин заштите од трифида, помоћу религијске маске афричког племена у коју се сипа отров који безопасно доспева до очију, некако ми је на стакленим ножицама и помало квари цео утисак.

Едукативни моменат: Ми увек користимо друге врсте не водећи рачуна како и колико и изазивамо глобалне промене. Тако да може да се деси да се лако створе услови у којима ће се природа окренути против нас.

Оцена наставника:

(са пар минуса)

Инвазија (The Invasion 2007) је филм који почива на стаменим плећима Никол Кидман, која глуми психијатра, што је мање важно и бившу супругу лика кога тумачи Џереми Нордам, што је више важно, пошто он ради за агенцију владе САД која се бави свемирским летовима. Наиме, након истраге несрећно настрадалог шатла „Патриота“, Џереми је пронашао ванземаљски облик живота, налик на гљивицу, али на несрећу и тај облик је пронашао Џеремија. Када једном запоседну тело, попут какве заразе, ванземаљске гљивице преузимају контролу над њим, са крајњим циљем да преузму контролу над комплетним становништвом и тако и читавом планетом. Никол увиђа да нешто није у реду, а онда и шта није у реду и креће јурњава да спасе себе и свога сина.

Критички осврт: Мучена Никол, као што већ написах, практично носи цео овај филм. Намерно користим овај епитет јер сам је већ у неколико наврата гледао у досадним филмовима и још досаднијим улогама, те имам осећај као да је једини њен критеријум за избор неке улоге – да буде водећа. Додуше, звезда таквог калибра такве улоге и заслужује, али не у овом филму. Филм је иначе адаптација романа „Отимачи тела“ Џека Финија, који је доживео екранизацију већ четврти пут, са тим да је свакако најуспешнији онај са Доналдом Садерландом из 1978. Ова верзија није донела ама баш ништа новог, осим што има срећан крај јер су научници (уз малу Николину помоћ) успели да пронађу лек за ванземаљску болест и то морам признати прилично научно коректно, а једноставно. Све остало је прича без приче, са много бесциљне јурњаве, запаљеним и преврнутим колима и свим другим ефектима који чине једну акцију, жанр који иначе, погађате, не волим. 🙂

Ипак морам да приметим да је Никол Кидман добро одабрана, пошто људи обузети ванземаљском болешћу не показују осећања, те је она морала да се труди да их крије, а њено лице и карактер делују хладно. Можда би због тога Мишел Фајфер била боље решење за ту улогу. И лепша је. 🙂

Едукативни моменат: Једини начин да се нека епидемија сузбије су – вакцине, колико год оне изгледале непопуларно у необразованој Србији. И то није научна фантастика, то је заиста чињеница, као што је и чињеница да су исте те вакцине спасиле милионе живота до сада.

Оцена наставника:

(са нешто мало плусева)

Ја сам број четири (I Am Number Four 2011) је амерички тинејџерски акциони научно фантастични филм који приказује борбу између две ванземљаске расе, али на Земљи. Једна од те две расе практично лови припаднике друге, који су на нашој планети покушали да нађу уточиште. Прича прати борбу младића кога тумачи Алекс Петифер, али коме помажу овоземаљски и ванземаљски пријатељи.

Критички осврт: Борба ванземаљаца на нашем тлу није новина и већ је више пута виђена у другим, мање или више успешним остварењима. Разлика је само у причи, те детаљима који је чине. У овом случају прича није лоша, а окосницу чини то да деветоро моћних ванземаљаца са планете Лоријен да би били побеђени, морају да буду убијени тачно одређеним редом (отуда и назив филма). Зато се Лорињани одлучују за стратегију да тих деветоро буду одвојени и расути по свету, а како би их зли Могадоријанци теже нашли. На крају филма мењају стратегију и двоје Лорињана (сам Алекс и другарица му Тереза Палмер) одлазе у потрагу за осталима, а како би удружили (не мале) снаге. И то је једна добра порука филма.

Зли Могадоријанци су нашминкани баш тако да буду зли, те се шминкер држао добро опробаног рецепта; ситни ајкуласти зуби, ћелаве главе са тетоважама и очи толико црне да ту дужице нема. Лорињани су, пак, иако опасни, дефинитивно лепи, а како бисмо навијали за њих. 🙂 И моћни и то веома и ту је нелогичност у филму јер је њихова моћ толика да их је готово немогуће победити (мада супротна страна има више него разорно оружје), а сваки од њих деветоро има заштитника са неупоредиво мање моћи који гину малтене приликом првог сусрета са непријатељем. Тако да је логично питање кога они то штите и зашто (забога) или су тек само топовско месо. Мада, опет, можда су они заштитници били само док су њихови штићеници деца, са још неразвијеним моћима, али и тада је питање колико су они заиста могли да заштите (Могадоријанци су баш опаки 🙂 ).

Углавном, филм, иако је прилично опрезно рађен, без превише излета у нешто што је оригинално, свакако држи пажњу. И у првом делу који је више тинејџерски и у другом који је више акциони. Прича је мање-више одржива, глума, па, пристојна, а специјални ефекти сасвим добри. Ипак, има доста тога што у овом филму треба кориговати како би био солидно дело СФ-а.

Едукативни моменат: Појединац може да има изузетне способности, али велика дела може да оствари много лакше уколико свој таленат удружи са другима.

Оцена наставника:

(јака)

Уздигнуће пакла (Hellraiser 1987) је британски хорор који је режирао Клајв Баркер. Почиње причом о развратном авантуристи (Шон Чепман) у потрази за новим искуствима, па је тако у Мароку од дилера купио коцку која се расклапа, а која ће му приуштити задовољства екстремног садомазохизма. Када је Шон расклопио коцку, на тавану своје куће, обрео се у димензији застрашујућих бића Кенобита која су га буквално растргла ланцима. У његову кућу се након неког времена усељава његов брат Ендру Робинсон са својом неверном супругом (варала га је управо са Шоном). Када су обилазили таван, Ендру се случајно повредио и крв која је потекла и пала на под била је иницијална каписла да Шон, чији су остаци били испод таванског пода, наново оживи и почне да се, па да кажем, склапа. 🙂 Неверница Клер Хигинс затекла је „недовршеног“ Шона на тавану и још увек заљубљена у њега пристала је да му помогне да се „комплетира“, а то је могао да изведе само тако што ће да преузима делове тела мушкараца које ће она довести у кућу. То је подразумевало да Клер обилази барове и заводи те мушкарце, па је њена пасторка Ешли Лоренс посумњала да она заправо има аферу. Пратила ју је до тавана где је имала шта да види. У међувремену је пронашла коцку и ослободила Кенобите који уопште нису били задовољни што им је Шон побегао. Тако почиње трка где свако јури сваког.

Критички осврт: И поред наивне глуме и специјалних ефеката који нису ни близу данашњим, овај филм је заиста гадан и није за свакога. Сама идеја да пакао представља посебну димензију није нова чак ни за оно време, али све остало је прилично оригинално. Коцка која отвара димензије је заиста занимљива идеја, а бегунац Шон који склапа своје тело узимајући ресурсе за то из убијених жртава јесте језиво, али и прилично добро смишљено. Кенобити су временом постали култни демони, специфични и нигде другде виђени. Занимљиво је да је овај филм доживео много, али заиста много наставака и да су се режисери учестало мењали, али нити су променили идеју, нити дизајн коцке, па чак ни главног Кенобита. Очигледно су закључили да оно што је добро не треба мењати. И ја мислим да је ово један добар и добро осмишљен хорор, са причом која се фино уклапа и без већих грешака.

Едукативни моменат: Није свако ново искуство добро и не треба баш све пробати у животу, ма како привлачно изгледало.

Оцена наставника:

(добра)

Конан Варварин (Conan The Barbarian 1982) је епска фантастика смештена у фиктивну Хиборијанску еру, хиљаде година пре прве модерне цивилизације. Конан, јунак из наслова, као дечак је живео у селу у које је дошла банда предвођена чаробњаком, кога тумачи одлични Џејмс Ерл Џоунс, те побила све одрасле, укључујући и Конанове родитеље, а сву децу, па тако и Конана, одвела у ропство. И Конан је морао да ради тежак физички посао, али је надживео све остале заробљенике и постао – Арнолд Шварценегер. 🙂 Када је одрастао, најпре је био гладијатор, а када су га из ропства напокон ослободили, постао је лопов и ишао из пустоловине у пустоловину заједно са другаром (Гери Лопез) и девојком у коју се заљубљује (Сандал Бергам). Главни плен били су му храмови које је подигао сам чаробњак (Џејмс) који је постао врховни свештеник култа змије. Након једне успеле пљачке, када се са друштвом напио у кафани, заробио га је краљ тамошњег града Макс фон Сидоу и затражио од њега да спасе његову кћерку мезимицу, а која је отишла, заведена, за злим чаробњаком. Конан је пристао јер уз награду коју је краљ понудио, имао је и личне разлоге – за осветом.

Критички осврт: Према мом мишљењу, ово је можда и најбољи филм из области епске фантастике свих времена. Прича је комплексна, слојевита и оно што је занимљиво, не представља борбу добра и зла, како смо већ навикли. „Добрица“ у филму је дивљак (Шварценегер је, запањујуће, одлично глумео, прави је варварин 🙂 ), убица, лопов, који ради за паре и који се свети. Он је аутентичан антијунак кога холивудски филм, на срећу, није улепшао и превео у романсирану верзију. Неке сцене и изгледају стриповски (као она са почетка када Џејмс сече главу Конановој мајци), а и различити амбијенти, уз све сценографију, потпуно дочаравају оно што можемо да видимо у стриповима. Додуше, разне сцене су биле инспирисане разним мотивима, па тако има ту и мало митологије, што нордијске (Конанова љубљена се постхумно појављује као Валкира и помаже му у борби), што јапанске (сцена када по Конановом телу чаробњак (глуми га Мако Ивамацу) исписује симболе инспирисана је причом о оном јапанском несрећнику који је остао без ушију), а могло би још свашта ту да се нађе, али би о томе требало да се пише неки много бољи познавалац од мене (са црним појасом, мој је тек црвени 🙂 ). Оно што ја могу да кажем је да је филм сасвим извесно ремек-дело.

Занимљиво је да је планирано да филм буде снимљен у тадашњој Југославији, али се од тога одустало због несигурности у држави изазваној смрћу неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита. 🙂

Едукативни моменат: Конанови циљеви мењају се како се његов живот одвија и како упознаје нове људе. И без обзира што неке од тих циљева он и остварује, његов пут се тиме не завршава и он и даље трага. Како год нам се живот одвија и шта год да смо постигли, он се не завршава и увек постоји простор за нове активности и нове људе, а зашто да не – и нове успехе.

Оцена наставника:

(једина могућа оцена)

Пандорум (Pandorum 2009) је постапокалиптична фантазија која прича о посади свемирског брода послатој тамо неке 2147. са циљем да колонизује планету налик Земљи, ван Сунчевог система. Посада је у хибернацији јер пут траје више од сто година. Након неког времена, два висока официра Денис Квејд и Бен Фостер буде се, али са амнезијом. Дакле, нити се ичега сећају, нити знају шта се десило са 60000 путника, колико је било на броду. Бен креће у потрагу, а Денис остаје у кабини да се бави поправкама. Међутим, обојица упадају у невоље; Денис обољева од пандорума, свемирске болести која изазива лудило, а Бен наилази на застрашујуће хуманоиде који лове оно мало људи што је преостало на броду како би се њима хранили.

Критички осврт: Овај филм има доста добру идеју, сјајне глумце (па и изненађујуће изборе глумаца јер обично се за водеће улоге узимају лепотани, а Бен Фостер баш и није један од њих), заиста је застрашујућ (и због крупних кадрова који доминирају) и надасве забаван. Драма се успешно премешта са ситуације на ликове и све време је динамично. Другим речима, филм држи пажњу.

Током филма сам очекивао некакво разрешење мистерије, али се на крају мистерија само усложнила јер је тешко рећи да ли су застрашујући суперљуди заиста стварни, да ли су они, заправо, измењени путници брода или плод маште малобројних преживелих. Изгледа да је завршетак без свих одговора тренд новијих СФ остварења која се баве свемирским истраживањима (сличан случај је и у „Прометеју“ о коме сам већ писао), али не могу да кажем да је то лошије од варијанте да одговоре ипак сазнамо. Чак, прилично добро је урађено.

Едукативни моменат: На почетку филма види се да ликови имају амнезију када се буде у новом амбијенту. Ако бисмо томе дали дубље значење, могли бисмо да закључимо да је приликом усвајања новитета некада потребно да одбацимо оно што је старо, опробано и сигурно.

Оцена наставника:

(пристојна)