Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Advertisements

Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је, очигледно, драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да има необична својства, али оно што се испоставило далеко је превазишло њена очекивања.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка коју је Рик гајио како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас све то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо цену самоће и неинформисаности, тако да ни то није идеално решење.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када су кретали на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. На аутопуту А. Џ. Кук спасила је себе, али и људе у колони аутомобила чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће захваљујући пророчанским визијама. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу на исти начин. Зато је отишла код једине преживеле из те прве несреће Али Лартер да би јој помогла. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mip-smallПоноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда, неосетно, креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично) да бисте пратили радњу треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

5(минус)

disaster-movie-smallКатастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

1(и нимало смешна)

race-smallТрка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

2(на једва)

planet_fifty_one_ver-smallПланета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

4(плус)

epic-smallЕпски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

4(готово реална)

snezhnaya-koroleva-perezamorozka-smallСнежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

3(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

the-legend-of-tarzan-poster-imax-smallЛегенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

robocop-poster-smallРобокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

the-remaining-smallОстатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

hereafter_keyart-smallЗатим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 26

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ea_anotherearth (Small)Друга Земља (Another Earth 2011) је филм о девојци, Брит Марлинг, која је заљубљеник у астрономију и која је са седамнаест година примљена на Технолошки институт у Масачусетсу. С обзиром да се ради о престижном факултету, Брит је ово прославила са пријатељима уз пиће. Када се колима враћала кући са забаве, чула је на радију да је откривена планета, веома блиска Земљи и да се, чак, може видети и на ноћном небу као плави круг. Брит се загледала у небо, па је тако скренула поглед са пута и изазвала чеони судар са трагичним исходом. У другим колима је био Вилијам Мејпотер, као и његова трудна жена и мали син. Жена и син су погинули, а Вилијам је остао у коми. Због овога је Брит провела у затвору четири године, а када је изашла, запослила се као домар у једној средњој школи. Вођена грижом савести, пожелела је да се извини Вилијаму, али није имала храбрости, већ му се понудила да му буде собарица. У то доба организовало се путовање на Другу Земљу и фондација једног милијардера расписала је конкурс за оне који желе да путују. Брит је победила на конкурсу и освајила путовање, баш у тренутку када је постала блиска са Вилијамом.

Критички осврт: Овај филм практично носи само пар глумаца – Брит Марлинг и Вилијам Мејпотер. И генијално су одрадили своје улоге (она ипак више него он). Искрено, филм је тескобан и сцене су баш тешке и иако нема мелодраматике, напросто вас запљускују емоције. Динамика филма је веома спора, али је напросто таква тема и филм заправо и нема праву радњу. Више је фокусиран на однос који еволуира између двоје људи којима је (кривицом једног од њих) живот угашен, да би једно друго наново вратили у живот. И тек онда настаје кулминација, о којој не бих, да вам не упропастим ако ћете гледати филм (али макар да кажем да је маестрална).

Друга Земља је једини научно фантастични моменат и она је више у служби метафоре за снове који су нам увек ту негде, изнад главе и видљиви, али их је тешко или готово немогуће досегнути. Планета која би нам се приближила толико, сигурно би изазвала катаклизме. Ова, у филму описана, напросто се притајила, али не без последица, макар на животе Брит и Вилијама. Тако смо наместо фантастике добили животну драму. Зато ово дело није ремек-дело научне фантастике и можда није ни ремек-дело филмске уметности, али уметнички јесте и ја га препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм има дубоке, мисаоне поруке, али бих ја издвојио једну, можда сведенију, али практичну. Никада немојте сести пијани за волан и када возите будите фокусирани. Јер можете упропастити и свој и туђе животе.

Оцена наставника:

5(чиста)

worlds-end-poster- (Small)Крај света (The World’s End 2013) је британски научно фантастични филм у коме главну улогу тумачи Сајмон Пег. Он је лечени наркоман, који није успео у животу и очигледно у кризи средњих година. Када је матурирао, са своја четири другара покушао је да направи подвиг познат као „Златна миља“. Подвиг се састојао у томе да обиђу свих дванаест пабова у свом родном градићу и у сваком попију по пиво. Сада, много година касније, одлучио је да понови подвиг и овај пут га и финишира. Окупио је својих четворицу другова, који су невољно пристали, те су се вратили у своју варошицу и кренули да обилазе пабове. Међутим, већ у трећем пабу откривају да град више не насељавају људи, већ андроиди који имају плаву, наместо црвене крви. И имају намеру да преобрате људски род. Почиње трка да се спасе човечанство, али и доврши изазов.

Критички осврт: Дијалози  су комични, виспрени и динамични. Специјални ефекти, као и сцене борбе изненађујуће су сјајне, али не и сасвим уверљиве, јер се средовечни и сасвим просечни мушкарци боре попут нинџи, а против бројчано знатно надмоћнијег непријатеља. Има још ту нелогичности, али на које може да се зажмури, јер је филм заправо прилично добар. Оригиналан је, паметан и забаван. Мислио сам да ће да га покваре на самом крају, са све великим речима, али су га заправо завршили неочекивано. Британци, очигледно, нису Американци. 🙂

Едукативни моменат: Ник Фрост је препознао да Мартин Фриман није оригиналан, већ клониран, јер је имао белег који је уклонио пластичном операцијом. Пошто су га наново створили из ДНК, белег се код клона појавио. Касније су момци процењивали ко је од њих прави, а ко клониран према томе да ли још увек има повреде и ожиљке које су стекли током живота. Дакле, ако нас нападну ванземаљци добро је знати које особине се наслеђују, а које не. 🙂

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

movieposterЛеприкон 4: У свемиру (Leprechaun 4: In Space 1997) је четврти наставак саге о злом патуљку који терорише људе. Овај пут је намислио да буде краљ, па је отео ванземаљску принцезу, Ребеку Карлтон. Тада је наишла патрола маринаца из свемира и изгледало је као да су бомбом разнели патуљка, а спасили лепу принцезу. Међутим, Леприкон је васкрсао на њиховом свемирском броду и почео да убија једног по једног члана посаде, а како би се докопао принцезе и остварио свој циљ.

Критички осврт: Ово је необичан покушај споја акционе научне фантастике и свемирске бајке, те можда још неког (под)жанра приде. Покушај је, дакле, необичан и поприлично неуспешан. Сцене варирају од оних само за одрасле до врло дечјих (боље рећи инфантилних) када Леприкон прича (можда и рецитује) сам са собом, без неког јасног смисла зашто то ради. Јер оно што прича, а то су његове намере, веома су јасне и да их нисмо чули.

Хајде што многе сцене нису баш убедљиве, односно нису баш војно тактичне (а предузимају их маринци), него је и радња прилично танка. Има и јадних покушаја копирања других (и неупоредиво бољих) филмова, као када је Леприкон секао светлосном сабљом (позајмљеном из „Ратова звезда“) једног војника или када је изашао из тела другог – као у „Ејлијену“, само што овде није био у питању грудни кош, већ пенис. Та сцена није шокантна, напросто је вулгарна, а и биолошки некоректна. Филм иначе има и вулгарних, као и врцавих делова, па је тако Ребека Карлтон остала без грудњака, а набилдовани главни глумац без мајице и све то без много оправдања. Иначе, „Ејлијен“ је копиран макар у три наврата, а препознају се и сцене из „Терминатора“ други део и „Муве“ из 1958.

Глума је спорадична. Рецимо, Тим Колкери, који глуми наредника с металном главом, везе нема. Остали су мање или више солидни. Ствар вади Гај Синер, који је комичан попут познатог поручника Грубера из серије „Ало, ало“, а кога је такође некада тумачио. Међутим, хумор, кога у филму има, напросто није довољан. Филм је потпуно небулозан и како одмиче, све је ступиднији. Имао сам осећај као да гледам играну екранизацију цртаног филма где Душко Дугоушко разним лудоријама надиграва свог вечитог архинепријатеља ловца. Ово је једини наставак саге о Леприкону који сам гледао и остаће тако, макар док не заборавим колико је овај филм глуп.

Едукативни моменат: Принцеза Ребека потужила се да су се њени сународници односили према њој као да је – обична. Па, можда би добила поштовање какво је желела да је показала и неке добре особине личности, а не да је само глумила принцезу. 🙂

Оцена наставника:

1(неопозива)

large_lovers (Small)Љубавници (The Lovers 2015) је филм чија је радња смештена у будућности и у прошлости, на два различита континента. Наиме, у 2020. години крај Великог коралног гребена, археолог, Џош Хартнет, и његова супруга, Темсин Егертон, наилазе на значајно откриће из минулих векова дубоко под морем. У питању је прстен љубавника, који води порекло из Индије. У жељи да се домогне прстена, Темсин је учинила храбар, али непромишљен чин и остала је заробљена на дну мора. Џош ју је спасио, али не без последица. Пошто је ронио без опреме, пао је у кому. Филм даље приказује шта се са Џошом дешава док је у коми – он сања да је капетан у енглеској војсци у граду Пуна у Индији, 1778. Укључен је у преврате који се у то доба дешавају у Индији, али и политичке сплетке које праве Енглези, а како би се домогли области у Индији које не поседују. Током једног повереног му задатка, заљубљује се у Басу Бипаша, ратницу у краљичиној гарди. И она у њега, али не жели да му узврати љубав због пророчанства да ће га издати. Басу има прстен љубавника, јер јој га је краљица поклонила, али он није помогао да њихова несрећна љубав добије срећан крај. Зато је друга шанса дата у будућности и Темсин се бори да пронађе прстен и врати у живот човека кога воли.

Критички осврт: Ово је покушај да филм прати чак три жанра или радње, како желите; романтичну љубавну причу, историјски спектакл и научну фантастику. Колико је тај покушај и успешан, друга је прича. Рецимо да ће најзадовољнији бити љубитељи роматике, с обзиром да је та прича „појела“ све друге, а толико доминирала на крају, да су политичке сплетке и преврати остали недоречени, а цео тај део некако збрзан. Иначе, та романтична прича је сасвим класична и све у вези са њом је већ виђено. Но, ипак, лепо је испричана, а глумци су солидно урадили свој посао (осим краљице која се није баш показала). Сцене борбе су прилично добре, а Басу Бипаша је веома занимљива као борац. Иако је прекаљена у тој активности и даље је женствена.

Едукативни моменат: Овај филм приказује све слабости љубави, јер је особа која воли рањива. Па, опет, приказује и снагу љубави, која је највећа снага у свемиру (каже мудри гуру из филма), која чак и мртве враћа у живот. Можда ово потоње и није тачно, али свакако даје смисао животу.

Оцена наставника:

4(на три)

8uzqtdwyil-_sl00_ (Small)Лутка из излога (Mannequin 1987) је филм о момку, Ендруу Макартију, који је сувише уметнички тип да би радио неки посао где се захтева ништа више од вештине. Зато стално мења послове, да би, пуким стицајем срећних околности, почео да ради у робној кући Власнице Естел Гети. У тој робној кући налази се и лутка, за коју се испоставља да може да оживи, али само пред очима млађаног Ендруа. Она му помаже да уреди излог тако да привлачи пажњу купцима, те Ендру постаје љубимац газдарице, али и сметња конкуренту, Стиву Виновичу. Стив зато (свим средствима) покушава да наговори Ендруа да ради за њега, али овом се не мили да мења посао, јер се у међувремену заљубио у своју лутку/девојку.

Критички осврт: Иако радња иде утабаним и крајње предвидљивим стазама, има неких сцена које немају баш неко оправдање, попут безразложне туче између Џорџа Бејлија и Ендруа Макартија. Има и много празног хода, јер прича нема много „меса“, па је то искоришћено за романтичне колаже (а заправо музичке спотове) и бесциљне јурњаве са много ломљаве.

Почетак ми се допао, када се млада/стара Египћанка, Ким Катрал, крије као мумија да се не би удала. И можда у филму има још пар добрих фора, а све остало је сувише инфантилно да би било смешно. У ствари, сам филм је смешан, али у негативном контексту. Толико је наиван, пре свега ликови (који су потпуни стереотипи) да је то већ претерано. То је један од оних филмова када киша почне да пада након несугласица у љубавној вези. 🙂 И сав је лепршав. Више као тра-ла-ла-ла филмић, без икакве објективне вредности.

Едукативни моменат: Ендру је уметник, односно вајар, који је склапање лутки из излога доживео као изазов. Касније је то исто чинио и када је продавао балоне, поткресивао живу ограду и правио пицу. И увек би добијао отказ, али није поента у томе. 🙂 Поента је да у сваком послу можемо да будемо креативни и да се остваримо, ако то заиста желимо и ако будемо аутентични у оном што радимо.

Оцена наставника:

2(бледолика)

hellcomestofrogtown (Small)Паклени је дошао у Жабоград (Hell Comes to Frogtown 1988) је постапокалиптични филм чија је радња смештена након нуклеарног рата. Људи су махом стерилни, али не и Роди Пајпер, па га привремена влада ставља у своју службу. Његов задатак је да оплоди фертилне жене и тако продужи људску врсту, која је, разумљиво, значајно проређена. Невоља је што је неколико жена заробио главни мутант жабац у Жабограду, у свој харем. Зато Роди, у пратњи две згодне даме, мора најпре да их ослободи како би свој задатак успешно финиширао. 🙂

Критички осврт: Не могу да порекнем да има добрих фора. Роди Пајпер је добио некакав појас невиности (заправо, пре ће бити супротно од појаса невиности, али појас свакако јесте) на коме пише „власништво привремене владе“. 🙂 У Жабограду, један од мутаната у бару чита бајку о Принцу Жапцу, а посвуда се чује крекетање. Логично, с обзиром да су сви мутирали у жабе. 🙂

Хумор није само општег карактера, да тако кажем. Има и пародије. Када један од мутираних привлачи Сендал Бергман канапом ка себи, асоцијација на „Повратак Џедаја“ више је него очигледна. Као и асоцијација на „Побеснелог Макса“ други део, када протагонисти беже од фуриозних жаболиких људи у розе комбију. 🙂 А када Роди и Сендал не проналазе тело Вилијама Смита који је пао са друге стране литице, сцена изгледа као завршна из „Ноћи вештица“.

Но, и поред свег хумора, филм је дефинитивно небулозан. Радња и дијалози сведени су до најнижег могућег нивоа, мотиви ликова су нејасни (посебно Вилијамовог), а глума је очајна. Ипак, верујем да је глумцима било заиста тешко да озбиљно одраде своје улоге у оваквом једном филму, па то не бих узео за зло. Са друге стране, маске уопште нису лоше, тим пре што је филм сниман осамдесетих.

Нема сумње, у питању је треш филм, али чак и за такав један потребан је неки квалитет и мислим да га је овај филм донекле постигао, једино како је и могао – бритким хумором.

Едукативни моменат: Робију је тешко пало то што мора да обави специфичан поверен му задатак, иако он није непријатан, напротив. Чак и фантастични послови биће оптерећујући ако их као оптерећење прихватамо. 🙂

Оцена наставника:

3(или четири на три, свеједно)

The-Princess-And-The-Frog-poster (Small)Принцеза и жаба (The Princess and the Frog 2009) је Дизнијев цртаћ базиран на бајци „Принц жабац“. Сиромашна девојчица Тијана из Њу Орлеанса има свој сан да постане власник ексклузивног ресторана и цео свој живот подредила је томе. Међутим, баш када је била на домак остварења, власници зграде, коју је желела да купи, одлучили су се за другог купца. Несрећна, замолила је вечерњу звезду да јој помогне, али наместо помоћи, крај ње се створио жабац који говори. Био је то у ствари принц Навин, кога је зли вуду чаробњак претворио у жапца, како би се домогао богатства виђене наследнице Шарлоте. Жабац је замолио Тијану да га пољуби како би са њега скинула чини, што је и учинила, али се онда десило неочекивано – и она је постала жаба. Сада су њих двоје кренули у потрагу за начином да наново постану људи, а та потрага одвела их је у опасну мочвару и занимљиве авантуре.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм неочекиван, јер много тога јесте могуће предвидети. Када је мали свитац страдао, јасно је било шта ће се даље десити са њим и да ситуација ипак неће бити трагична. Међутим, прича јесте оригинална, можда више шармантна него духовита и шаље добре поруке. Пред ликове су постављене тешке дилеме, посебно пред Тијану, али то овај цртаћ и чини и животним, чак и озбиљним. Осмишљен је као мјузикл (што је Дизнијева рутина), али углавном са џез музиком, што доприноси необичности. Уз такву музику, логично, Тијана је црнопута, што, пак, није честа пракса ни у играним филмовима. Све у свему, необично и нежно. И лепо.

Едукативни моменат: Слепа вуду чаробница жабама поручује да је много важније да добијемо шта нам треба, него шта желимо. То је једна добра филозофија, коју није лако ни разумети, ни прихватити, јер нас жеље заслепе. Али, ако „копамо довољно дубоко“, као што чаробница каже, разумећемо да је то заиста тако и једино добро за нас.

Оцена наставника:

5(уз похвалу)

Superman-Man-of-Steel--Movie-Poster-e700 (Small)Човек од челика (Man of Steel 2013) је филм о Супермену, кога тумачи Хенри Кавил. Родна планета Супермена, Криптон, била је пред колапсом. Тамошњем виђенијем јунаку, Раселу Кроуу, било је јасно да становништву спаса нема, па је одлучио да свог сина, првог након неколико векова рођеног природним путем, Хенрија, пошаље на Земљу, заједно са кодексом (шифрама генетичких генома Криптонаца). То је и учинио, а Супермена су на Земљи одгајили Кевин Костнер и Дајана Лејн. Након тридесет и три године, одметник са Криптона, Мајкл Шенон, са својом малобројном војском, пристигао је на нашу планету, решен да је уништи и прилагоди за живот криптонској раси. Једини ко га може спречити је, разуме се, Супермен.

Критички осврт: Рад са оваквим суперхеројем, који мане нема, много је проблематичан и уме радњу да доведе до апсурда, а сцене до нелогичности. Рецимо, ако брада не може да изгори, односно неуништива је, како ју је онда обријао? 🙂

Но, без обзира на то колико је Супермен захтеван за филмску причу, она је сасвим добра… Можда у неким деловима сувише мелодраматична. Костнерова смрт не само да је управо таква, већ је и бајковита. Специјални ефекти су пристојни, а и не могу да кажем да се аутори филма, предвођени режисером Заком Снајдером, нису потрудили; срушили су пола Њујорка, односно Метрополиса. А труд ваља ценити. 🙂

Едукативни моменат: Знак на грудима Супермена означава прво слово његовог надимка, а на планети Криптон значи „нада“. Исте ствари разумећемо различито и то не мора да зависи увек од језика којим причамо. Рецимо, Мајкл Шенон разумео је да спас његовог народа почива на пропасти другог, док су Расел Кроу и Хенри Кавил схватили да је кључ у кооперацији.

Оцена наставника:

4(осредња за исту такву суперхеројштину)

BATMANVSUPERMAN (Small)Бетмен против Супермена: Зора правде (Batman v Superman: Dawn of Justice 2016) је наставак претходног филма. Бетмен (Бен Афлек), јунак из Готам ситија, града у суседству Метрополиса, сматра да је Супермен антихерој и покушава да му дохака. Зато жели да се домогне криптонита, минерала који је убојит за овог ванземаљца, а који у државу хоће да увезе илегалним каналима богаташ Џеси Ајзенберг. И сам Џеси има идеју да уништи Супермена, те иако очигледно психотичан, кује прилично мудар план како то да учини.

Критички осврт: У филму много мањих прича које се уливају у једну велику, и тек у појединим сценама тешко је пропратити баш сваку, односно повезати их. Радња је прилично комплексна, те значајније озбиљнија него она у првом филму о Супермену и за разлику од ње, излази из клишеа. Сходно томе, има и много ликова. Главни лик је Бетмен и он је прилично другачији у односу на оне које сам гледао до сада. Нема онај бајковити и тајновити шмек, већ је више мрачан и срдит, а и има неке натприродне моћи – или макар назнаку таквих, што је за овог суперхероја до сада невиђено. Нисам сигуран да је Бен Афлек добар избор да га глуми, али зато је Џеси Ајзенберг прави за злицу Лекса Лутера.

Дијалози су веома виспрени, а посебно ми се допао дуел Бетмена и Супермена, који је занимљив готово као и њихова борба. Цео филм је у ствари занимљив, а сценаристи, у жељи да буде што је могуће занимљивији, додали су и необичног и нелогичног хибрида и заиста не знам шта им је то требало. И зашто хибрид изгледа као чудовиште, када су људи и Криптонци физички потпуно истоветни? 🙂 И што је то биће бесполно?

Крај је сувише развучен (иако свака сцена има неко своје оправдање), мелодраматичан и потпуно амерички.

Едукативни моменат: У једном дијалогу сенаторке Холи Хантер и младог богаташа, Џесија Ајзенберга, она му говори: „Узми кофу урина и назови то бакин чај од брескве. Узми оружје и назови то средством одвраћања. Мене нећеш заварати.“ Ова добра реплика јасно говори шта је критичко мишљење; промишљање о туђим речима, које не значе увек оно у што друга особа покушава да нас увери.

Оцена наставника:

4(за пар нијанси јача него претходна)

SS-AS-IMAX--DEC (Small)Седми син (Seventh Son 2014) је епска фантастика коју је режирао Сергеј Бодров о борби витеза против мрачних сила. Пошто је изгубио ученика, Кита Харингтона, тзв. дух, а у ствари витез, Џеф Бриџиз, решио је да нађе новог. Према традицији, то је морао да буде седми син седмог сина и избор је пао на Бена Барнса, који је обдарен да има визије о будућности. Бен пролази кроз убрзани тренинг, а како би се његов учитељ и он обрачунали са краљицом вештица, Џулијаном Мур, која је и убила Џефовог претходног ученика.

Критички осврт: Овај филм би био спој „Ромеа и Јулије“ (забрањене љубави између чланова супротстављених страна) и „Чаробњаковог ученика“, само што у овом потоњем случају Џеф Бриџиз није чаробњак, већ посебна врста витеза који се обрачунава са силама таме. Могуће је да ћете пронаћи још неке сличности са другим делима, јер овде ништа ново нећете видети. Сходно томе, и све је прилично предвидљиво.

Али ћете зато видети добру глуму, сјајне специјалне ефекте и лепу и дубоку причу, којој ништа не фали – ту су и магија и авантура и романтика – много и правих и промашених љубави. Све у свему, сасвим добро за овај поджанр. Мада, кад боље размислим, можда малко млако.

Едукативни моменат: Учитељ је Бену рекао на крају да заборави све што га је научио и да постави сопствена правила по којима ће живети. Бољи савет није могао да му да.

Оцена наставника:

4(колико-толико стабилна)