Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 198

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Амитивилски ужас (The Amityville Horror 2005) је римејк истоименог филма из 1979. Рајан Ренолдс и Мелиса Џорџ и њено троје деце су се уселили у нову кућу. Кућу су добили врло повољно јер се годину дана раније у њој десио масакр, а испоставиће се да прети да се деси наново. Наиме, кућа је уклета и злодуси из ње опседају станаре, а посебан утицај имају на Рајана који постаје агресиван и убилачки настројен.

Критички осврт: Морам да похвалим глуму у овом филму, посебно Рајанову, али су и клинци били сјајни. Чак и најмлађа клинка, што не чуди јер ће касније израсти у диву Клои Грејс Морец. Међутим, ништа друго у овом филму не бих похвалио. Ово је сасвим осредњи хорор без трунке оригиналности, који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за онолико колико амеба прође лажним ножицама.

Едукативни моменат: Мелиса је предложила Рајану да напусте кућу када су узнемиравајуће ствари почеле да се дешавају, а он јој је одговорио да ће их проблеми пратити где год да су. И ту је у праву, али проблеми нису потицали од особа већ од окружења. Ако је окружење нездраво и лоше утиче на нас, треба га променити.

Оцена наставника:

(објективна)

Брод духова (Ghost Ship 2002) је филм о посади поморског тегљача коју предводи капетан Габријел Берн. Габријел и његови људи су добили понуду од Дезмонда Харингтона, пилота за метеоролошке патроле, да истраже прекоокеански луксузни брод који је изгубљен још од 1962. Током једне од својих патрола, Дезмонд је угледао тај брод и одвео је посаду до њега. Они су заинтересовани јер према поморским законима брод који се нашао у међународним водама и све што се на њему налази припада ономе ко га нађе. На броду ће пронаћи огромно богатство, али и духове његових путника.

Критички осврт: Прва сцена у овом филму је невероватно ефектна, иако је у питању застрашујући масакр. У тој сцени је све уклопљено, укључујући и музику, те режисер Стив Бек свакако има разлога да буде поносан на тај део. Надаље као да није био у питању исти човек и режија је врло трапава. Стив је ту изгледа желео да измиксује више (под)жанрова, па тако имамо крими причу, акцију и хорор, али та мешавина није успела. Посебно је проблематичан хорор који то није, а није ни страшан, ни узбудљив. Прави пример је изгинуће Карла Ербана које је замишљено као застрашујуће, али је некако прошло благо. Ни остале погибије нису значајније допринеле, са тим да макар две нисмо ни пропратили. Највећи проблем у овој причи је што је готово од почетка било јасно ко је мастермајнд читавог овог замешатељства, тако да је мистерија потпуно пропала. Крај је сасвим опште место, а није да их није било ни током филма. Мотивација ликова није увек најјаснија (чак ни мотивација духова), а међусобни односи нису разрађени и ми тек на крају видимо да је Рон Елдард заљубљен у Џулијану Маргулис иако пре тога се то није дало ни наслутити. Неке сцене нису најјасније, посебно она када двојица убијају девојчицу Емили Браунинг. Да ли је то заиста било потребно? Много тога овде није било потребно, рекао бих, а оно што је било потребно није унесено. И то је штета. 

Едукативни моменат: Послуга прекоокеанског брода је желела да се докопа злата и због тога је побила све путнике, капетана и његову свиту. На крају нису добили злато, већ су у двострукој игри и сами били убијени. Ако смо у друштву које је лоше према другима, морамо да очекујемо да ће у неком тренутку бити лоше и према нама. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Дух ајкула (Ghost Shark 2013) је филм о ајкули коју су убили обесни рибари, па је њено тело завршило у пећини са магичним својствима. Та пећина је претворила ајкулу у духа који је и даље опасан по мештане варошице у чијој близини се налази. Заправо, још је опаснији јер може да се појави из било какве воде, а не само из мора. Изгледа да је само неколико младих прокљувило о чему се ту ради и трагају за начином како да зауставе крвожедног духа.

Критички осврт: Хајде да кажемо да почетак има неког смисла и да је ајкула постала дух у некој древној пећини са магијским симболима. Додуше, и ово што сам написао нема много смисла, али оно тек што је уследило нема уопште. Ајкула напада из водоводних цеви, базена, кофе са водом, чак и пуне чаше и такав филм неминовно мора да буде треши. На крају крајева, зашто се онда није појављивала у сваком човеку јер је људско тело сачињено из 60-65% воде? На примеру злосрећног Мајкла Витенера видели смо да може да уђе у тело и располути га изнутра. То убиство није баш праћено логичним специјалним ефектима, кад сам код тога.

Са друге стране, специјални ефекти су мудро коришћени тако да се најчешће не види колико заиста јесу лоши. Глума, пак, није лоша и прича има неки свој ток. Свакако да је оно што највише смета овом филму идеја која је потпуно сулуда и неозбиљна, али има и сцена које немају много смисла ни ван ајкулиних напада. Рецимо, троје младих долази до експлозива уз једно пробијање оградице колима, лупање стакла на комбију и за мање од тридесет секунди. При томе никоме није пало на памет да експлозив закључа у неку пригодну и по могућству војну институцију и да постави чувара. Заправо, од тог тренутка оцена стрмоглаво пада са стабилне двојке на стаменог кеца јер тек следе небулозне сцене када ајкула намерно гаси фитиљ динамита и успут пада са неба, да би у залогају прогутала Ричарда Мола и нестала у барици. Онда је искакала одасвуд. Но, падала је киша, па је то ваљда било у реду. 🙂

Едукативни моменат: Духови ајкуле заправо постоје – то је енглески назив за малу групу риба са хрскавичавим скелетом коју зовемо химере (ред Chimaeriformes). Оне су заиста сродне ајкулама и попут њих немају рибљи мехур.

Оцена наставника:

(може на два)

Кућа од воска (House of Wax 2005) је римејк (а заправо није) истоименог филма из 1953, који је и сам римејк филма „Мистерија музеја воштаних фигура“ из 1933. Шесторо младих из варошице запутило се у велики град како би гледали дуго очекивану утакмицу. Успут им се десила мистериозна незгода са једним колима, те док се остатак друшта другим колима одвезао на утакмицу, Џаред Падалеки и Елиша Катберт су свратили до оближње варошице да купе покидани део. У варошици ће пронаћи врло интересантан музеј воштаних фигура, али ће открити да је заправо читава варош један морбидан музеј.

Критички осврт: Ово је технички добро урађен хорор, са врло интересантним идејама у појединим сценама. Неке цаке су и предвидљиве, па је било јасно шта је жена која вири иза завесе или да ће Џон Абрахамс пронаћи Џареда у музеју воштаних фигура. Оно што квари овај филм су Роберт Ричард и Парис Хилтон, не зато што су лоши (мада глума у оваквим филмовима није претерано захтевна). Буквално су ту само да буду месо за клање и то у слешерима није толики проблем, али њихова убиства одударају од тока приче и њеног сензибилитета и заиста штрче. Донекле и обесмишљавају заплет јер их је Сем Харкес лагано убио док су камповали, те је питање зашто то није учинио уз помоћ свог филмског брата Брајана Ван Холта док су свих шесторо заједно спавали у шаторима ноћ пре тога. Свакако су Роберт и Парис вишак у причи и њихове улоге немају јаче оправдање, а и њихов лични проблем, у једном тренутку потенциран, остао је неиспричан.

Са друге стране филмски брат и сестра Елиша и Чад Мајкл Мари су добро спарени у контрапункту са такође филмским близанцима Семом и Брајаном, мада је изгледа режисер Жауме Колет Сера мало претерао са референцирањем на сијамске близанце (позива се на то у неколико сцена, укључујући и Семову погибију). Но, не могу да кажем, свеукупно је направио слешер који одскаче од просека.

Едукативни моменат: Кућа од воска коју су направила браћа се буквално истопила у пламену, без обзира што је била импресивно здање. То здање можемо посматрати као систем који не почива на правим вредностима (конкретно кућа од воска је уништила много живота) и такав систем кад-тад мора да се уруши.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Празан човек (The Empty Man 2020) је филм базиран на стрипу истог назива аутора Калена Бана и Ванесе Р. дел Реј. Прича прати Џејмс Беџ Дејл, бившег полицајца, који је у потрази за несталом девојком Сашом Фроловом и та истрага ће га одвести до врло агресивне секте.

Критички осврт: Морам да признам да овај филм има врло изненађујући увод који траје нешто преко двадесет минута (додуше и сам филм траје преко два сата). Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам да ће ово бити добар филм, тим пре што главну ролу носи харизматични Џејмс, који и јесте и није у најбољим годинама. Врло брзо је Емптимен прешао у Кендимена, али се филм и даље држао на занимљивим стазама. Филм заправо често скреће сензибилитет и некако нисам био сигуран шта (ћу) да гледам; најпре сам помислио да ће то бити класичан хорор који се дешава младима на камповању у забаченим крајевима, да би после увода заличио на класичан градски слешер, те смо дошли до необичног споја кримића и секташења. Крај је прилично добро замишљен, мада има предвидљивих момената попут умешаности млађахне и занимљиве Саше. Режисер Дејвид Прајор се одлучио да завршницу учини уметничком, али се бојим да је малко скренуо у дубиозу. Можда је крими део могао да се направи мало випреније, али свеукупно заиста није лоше, свакако другачије и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Џејмс је истраживао случај нестале девојке Саше, али се испоставило да је много више открио о себи самом. То је још једна добра страна истраживања, што, иако се бавимо неком другом проблематиком, сазнајемо много о својим интересовањима, способностима и карактеру.

Оцена наставника:

(богами јака)

Ана и апокалипса (Anna and the Apocalypse 2017) је мјузикл о групи клинаца који покушавају да преживе у свету окупираном зомбијима.

Критички осврт: Наравно да је смешно што је ово зомби мјузикл, али је иначе филм смешан и због много добрих фора. Британци имају тај необични монтипајтоновски хумор и када успеју да га искористе то је заиста добра ствар. Како се радња развија и апокалипса узима свој данак, тако филм мења темпо у страшнију и тужнију варијанту и протагонисти се суочавају са личним губицима. Режисер Џон Макфејл је сасвим добро примењивао оно наставничко да док се шалимо, онда се шалимо, а када радимо онда смо озбиљни. На крају дана, филм и јесте о школарцима. И ово је један добар филм који говори и о одрастању. 

Музичке нумере можда нису баш музика коју слушам, мада је у питању сасвим певљив поп, ведар и мелодичан.

Едукативни моменат: Једну лепу поруку је Ела Хант отпевала у последњој песми, а то је да докле год дише, док је жива, биће и наде и она ће веровати. Другим речима, ма колико год да нас лоше задеси, не треба одустајати од живота и наде да ће бити боље.

Оцена наставника:

(минус, али ипак пет)

Месечев пад (Moonfall 2022) је један од најскупљих филмова независне продукције свих времена (буџет је износио између 138 и 146 милиона долара). Ванземаљски ентитет је запосео Месец, за који се испоставило да није природан сателит, те је скренуо његову путању ка Земљи. Циљ је да се уништи човечанство, али ће троје људи Хали Бери, Патрик Вилсон и Џон Бредли стати у његову одбрану.

Критички осврт: Режисер Роланд Емерих воли те апокалиптичне филмове и све их прави на сличан начин, тако да је и овај филм у сличном маниру као „Дан независности“. Сви елементи су ту: разметање специјалним ефектима, грандомазне идеје уништења, танка прича са лаким, готово наивним решењима, патетични моменти истих таквих ликова који постају хероји нације и света и неизоставна општа места. Недостаје само светлосни сноп ка небу, али да је било прилика верујем да би Роланд употребио и то. У финишу се дешава лудило и на Земљи и на Месецу, што са апокалипсом, што са јурњавом колима, што са ванземаљцима. Просто нисам сигуран да жив човек све то може пропратитити. 🙂 Филм јесте забаван и (пре)динамичан са интересантном идејом и врло симпатичним главним протагонистима Патриком и Џоном који као пар неодољиво подсећају на исти у „Близанцима“ из 1988. И цео филм је симпатичан, далеко више од поменутог „Дана независности“ и шаље неке добре поруке, попут оне да и наизглед безнадежни ликови попут Џона могу да ураде велике ствари. Симпатичан је и моменат када је Џон организовао састанак фрикова да размисле о спасавању света. 🙂

Едукативни моменат: Када је Џон рекао својој филмској мами да је нико, она му је одговорила да је за њу он неко. Увек смо тај неко за некога и то треба увек да имамо на уму.

Оцена наставника:

(скроз поклоњена)

Велики подухват (Moonshot 2022) је прича која прати просечног момка Кола Спрауса са натпросечном амбицијом да оде на Марс. Наиме, милијардер Зак Браф је омогућио талентованима и богатима да колонизују ту планету, а Кол не припада ниједној од те две групације. Зато је прибегао једином решењу: да буде слепи путник у ракети која путује на Марс. У томе ће му невољно помоћи Лана Кондор која невољно и путује, а само зато што жели да буде са својим дечком Мејсоном Гудингом који је већ на црвеној планети.

Критички осврт: Морам да признам да је Кол заиста добро урадио улогу, бескрајно је био шармантан и интересантан, али чини ми се улудо. Филм је сасвим осредњи са или већ виђеним или врло наивним моментима. Међутим, слатко је, нежно, без много трзавица, баш за опуштање, зачињено са мало хумора и пристојним дијалозима.

Едукативни моменат: Лана је рекла Колу како је он већ остварио свој сан да на свемирском броду обиђе свемир. Тај свемирски брод је Земља и ми за милијарду година не можемо да направимо ништа слично њој. На крају се запитала шта ми можемо да остваримо на неком другом месту што не можемо на Земљи? Другим речима, треба више да ценимо оно што имамо, а имамо нешто заиста изузетно.

Оцена наставника:

(на три или три на  четири)

Изгубљени град (The Lost City 2022) је авантуристичка комедија о списатељици Сандри Булок која је незадовољна својим лаганим љубавним романима, али свеједно промовише књигу заједно са моделом са њених корица Ченингом Тејтумом. Већ током прве промоције отео ју је ексцентрични и опасни милионер Данијел Радклиф јер је увидео да она у својој књизи уме да растумачи древно писмо несталог народа. Сандра му је нада да ће умети да растумачи и древни текст који говори о томе где се крије ватрена круна давно умрле краљице вулканског острва. Ченинг је кренуо за њима на острво да спаси Сандру уз помоћ свог тренера Бреда Пита. Ипак, мисија спасавања није била потпуно успешна и Сандра и Ченинг су се обрели у џунгли на острву док их јуре Данијелови бандити. Сва је прилика да ће Сандра сада окусити авантуру о којој је до тада само писала.

Критички осврт: Ово је сасвим солидна љубавна комедија са авантурицом која подсећа на оне које је имао Индијана Џоунс, али без превише изазова и са сасвим довољно хумора. Глумци су, очекивано, били одлични, а посебно ми се допао лик који је тумачио Ченинг баш због тога што је шепртља, а не набријан херој. То га је учинило сасвим животним и искреним.

Едукативни моменат: Данијел је веровао да је ватрена круна баснословно скупоцена, али се преварио. За древну краљицу она је то заиста и била, али не зато што је садржавала драгуље (јер није), већ зато што ју је њен вољени сачинио за њу. Многе вредности у животу не мере се новцем.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Мехур (The Bubble 2022) је тзв. мета-комедија о групи филмаџија који снимају шести наставак треши франшизе док наоколо дивља пандемија. Показаће се да ће и унутар сета почети дивљање. 🙂

Критички осврт: Филм је свакако забаван и растерећујући, али и прилично плитак. Режисер Џад Апатоу је хтео да се нашали на рачун Холивуда и пандемијске ситуације, али је закачио и религију, спорт и све чега је могао да се сети, али је то урадио карикирано, као када би весело друштво у кафићу исмевало неке друштвене појаве или професије. Нема ту ироније, нити неког виспренијег хумора и све личи на модернију верзију лаганих комедија осамдесетих. Неке форе су већ старе и познате, а неке прилично предвидљиве. Но, филм се колико-толико држи на окупу (додуше без јаче поруке), за разлику од филмске екипе коју глуме протагонисти.

Едукативни моменат: Киган-Мајкл Ки је рекао Карен Гилан да су проблеми прерушене поуке. Може и тако да се посматра. 🙂

Оцена наставника:

(објективно не може више)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 177

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Спирала: Из књиге о тестери (Spiral: From the Book of Saw 2021) је девети наставак серијала „Тестера“. Полицајац Крис Рок не воли да ради по правилима и зато је капетаница Марисол Николс у тој полицијској станици одлучила му додели партнера; младог, али обећавајућег Макса Мингелу. У том тренутку крећу да се одвијају убиства полицајаца и која јако наликују на злодела убице са надимком „Слагалица“, а који им је познат из претходних наставака франшизе. Међутим, они знају да је тај убица мртав и да се овде ради о имитатору. Изгледа да је нови убица у некаквој вези са Крисом јер све време њему шаље поруке и трагове који полицајца доводе до нових монструозних убистава.

Критички осврт: Режија је прилично добра, али ми флешбек који је имао Крис након посете његовог филмског оца Самјуела Л. Џексона није баш најјаснији. Већина сцена су поновљене оне које смо већ видели и изгледа као да је режисер Дарен Лин Боусман хтео да „подвуче најважније“, а заправо је потценио своју публику. Ако желиш да направиш зафркнуту мистерију, онда не радиш такве ствари, а и дијалози би требало да буду мало виспренији. Да, другог флешбека није ни требало да буде јер му у сцени Крис није ни присуствовао. И остали флешбекови су једнако лоше одрађени, посебно Крисова присећања од пре деценије када су сви изгледали – исто. Истина, Самјуел је имао бркове. 🙂 Но, флешбекови су изгледа традиција и уједно слабост читаве франшизе, колико сам дознао (мада друге филмове још нисам гледао). Међутим, ту постоји много озбиљнији проблем; Макс је једини полицајац који је убијен ван обрасца и ван јасног разлога и од тог тренутка сам очекивао да ће се појавити некако и жив и луд. И испоставило се да сам у праву. Дарен је остао веран претходним филмовима и у поменутим флешбековима и у врло суровим СМ игрицама са жртвама, али је баш због њих причу која је требало да буде паметна учинио врло приземном. Очигледан пример контраефекта, рекао бих.

Крис је врло занимљив и као појава и због своје харизме, али некако није био на висини задатка. Некако су у овом филму сви оманули.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао Крису како треба да уради исправно – како је и увек чинио. Проблем је у томе што самом Самјуелу није било јасно шта је исправно. Мерила вредности не одређујемо ми према свом нахођењу, она су врло јасна, очигледна. Само је питање хоћемо ли се према њима владати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Улица Страха: 1978. (Fear Street: 1978 2021) је други део истоименог филма (али са другачијом годином у називу). Кијана Мадеира жели да скине враџбину са своје девојке Оливије Скот Велч и зато се обраћа за помоћ осамљеној и чудној Џилијан Џејкобс. Наиме, када је била млада, Џилијан је једина преживела клетву вештице (убијене у њиховој варошици Шејдисајду још 1666). Наводно, због те клетве у том градићу редовно се дешавају ужасни масакри. Кијана и Оливија су избегле један такав (у претходном наставку), али самој клетви нису успеле да побегну и Оливија није при себи и има убилачки нагон. Међутим, Џилијан не уме да им помогне, но пристала је да им исприча своју причу. У овом наставку гледамо управо ту причу.

Критички осврт: Не могу да тврдим да је претходни наставак врцао од креативности, али овај је свакако класичан слешер. Све се дешава у летњем кампу где су млади, који се заљубљују, сексају и злоупотребљавају дроге, а у слободно време су насилни према другачијима. Ово је баш погодан и често виђен мотив. Јасно је да у таквом филму мора да има општих места, а приметио сам да су отворени преломи ноге постали једно такво у модернијим хорорима, па се то згодило и Рајан Симпкинс. Овде се згодила и једна логичка грешка; убица гони само клинце из Шејдисајда, док га они из Санивила не занимају. Међутим, у претходном филму без проблема је убијен Џереми Форд, који не само да је из Санивила, већ је био љути противник овог другог суседног града. Такође, некако је збрзана евакуација клинаца, лик Кјаре Аурелије, веома маркантне и упечатљиве, некако се изгубио, а Тед Садерланд се појавио баш у погодном и предвидљивом тренутку. Где се денуо већи део финала, тешко је рећи. Уз то, изгледало ми је да га је Макејб Слајд гадно повредио, што се на самом крају није баш видело. Но, да занемаримо то, ово је свакако значајно слабији наставак у односу на првенац, али није лош. Сасвим је солидан, заправо.

Едукативни моменат: Емили Рад је веровала да ако буде све радила „савршено“ да неће проћи трагично (што је била судбина људи из њене варошице), али није успела. Можда и зато што је радила оно што се од ње очекује, а не оно што заиста жели и што је добро за њу. Не могу да тврдим да ће свако проћи трагично ко ради оно што се од њега очекује, али свакако неће проћи срећно.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Досељеници (Settlers 2021) је филм о породици коју чине муж (Џони Ли Милер), жена (Софија Бутела) и мала кћерка (Бруклин Принц) који осамљено живе на планети блиској Земљи. Њихов живот се мења када на њихову фарму пристигне троје уљеза.

Критички осврт: Све више је аутора који се одлучују на то да СФ претворе у драму и то јесте са једне стране захвално, али са друге није маштовито. Просто се питам да ли је онај прави СФ са новим световима, застрашујућим ванземаљцима и фасцинантном техником постао ексклузива високобуџетних блокбастера и нискобуџетних мукбастера. Но, тако је како је и режисер Вајат Рокфелер је урадио оно што и многи други пре њега; поставио је своје малобројне ликове у једну депресивну футуристичку ситуацију и направио сложене односе између њих. Оно што је свакако добро урадио је свој посао и режија и бирани кадрови су сјајни, а и то што је изградио мистерију око тога откуд протагонисти ту и зашто је ситуација све време опасна. Међутим, онда је и то на неки начин разоткрио на пола филма и као да је крива на графику постала равна линија. Шта даље? И баш кад је кренуло то питање, десио се преокрет и неколико година касније се стиже до праве приче која је већ постављена на – најблаже речено – поремећеним односима. И на крају је Вајат добио океј причу са јасним порукама и врло вероватно метафорама о људској природи, сврсисходности живота и вазда необјашњивој људској деструкцији.

Глумци су добри (укључујући и девојчицу), а Исмаел Круз Кордова плус има и сасвим необичну и врло интересантну физиономију. Њему чак ни брада не расте на уобичајени начин.

Едукативни моменат: Нел Тајгер Фри (која глуми одраслу Бруклин) је била заробљена у свету који је креирао Исмаел јер није знала ни за шта што се ван тог света налази. Зато је одлучила да оде и истражи тај свет споља. То је и моја препорука вама: да путујете и истражујете друге светове како вас не би политички лидери држали заробљене у свету који су креирали да буде добар само по њих.

Оцена наставника:

(рецимо)

Тихо место део II (A Quiet Place Part II 2021) је наставак филма из 2018. и прати судбину породице из тог филма која покушава да преживи у свету који су руинирала чудовишта пристигла из свемира.

Критички осврт: Филм је готово одмах почео акцијом и то врло добром, морам признати. И надаље је имао прилично добар темпо, иако је људи сада било мање јер су их чудовишта у међувремену појела. Можда је могло мало више изазова да се постави пред протагонисте, али и ово је сасвим солидно.

Едукативни моменат: Килијан Мерфи је признао Милисент Симондс да није дорастао њеном филмском оцу Џону Красинском. Али је додао да она јесте и зато ју је послушао и пратио. И у оба случаја је исправно поступио; критички је проценио своје способности и пронашао је ауторитет који вреди поштовати (чак и ако је млађи од њега).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Лига изузетне господе (The League of Extraordinary Gentlemen 2003) је филм инспирисан истоименом серијом стрипова чији су аутори Алан Мур и Кевин О’нил. Радња се дешава 1899. и Фантом (Ричард Роксбург), који предводи армију плаћеника, врши злодела свуда по свету са циљем да тим истим светом загосподари. Зато Британска империја ангажује Лигу чији су чланови обдарени изузетним моћима, а које предводи Алан Квотермејн (Шон Конери), како би дохакали Фантому.

Критички осврт: Премиса овог филма (да личности из класичне књижевности буду суперхероји) је безмало одлична, али то није заслуга аутора, већ дела на основу којих је филм снимљен. Прича у филму није искористила пун потенцијал ових суперјунака, али није толико лоша. Најпре сам помислио да антагониста Фантом из опере није достојан противник лигашима, али се испоставило да није тако. Специјални ефекти су солидни, као и акција, али филму недостаје напетости и динамике. Све то јесте технички добро одрађено, али док гледате тешко да ћете осетити узбуђење или било какву другу емоцију. Режисер Стивен Норингтон је прилично детаљно објаснио моћи и позадинске приче својих ликова (вероватно зато што публика не чита), али се самим ликовима (њиховим карактерима, емоцијама и односима) премало посветио. Свакако један добар потенцијал, али врло мало искоришћен.

Едукативни моменат: Све књиге из којих су ови ликови преузети вредне су читања. Дакле, навалите. 🙂

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Света планина (La montaña sagrada 1973) је мексичка фантазија која прати авантуре Орасиа Салинаса који је лопов и жељан злата алхемичара (глуми га Алехандро Ходоровски, који је уједно и режисер и сценариста). Пошто не може да победи алхемичара, Орасио постаје његов шегрт и овај га упознаје са седморо најмоћнијих људи на свету. Сви заједно крећу на Свету планину како би открили тајну бесмртности јер је то једино што моћници немају.

Критички осврт: Најблаже речено за овај филм је да је веома необичан. Он је потпуна апстракција и практично свака сцена је метафора или алузија на друштвени поредак, политику, историју или религију. И при томе Алехандро није био благонаклон ни према чему и његова критика је врло оштра. Рецимо, док у позадини војска убија људе са фластерима преко уста (чиме је њихов „злочин“ очигледан), у првом плану елита у балским хаљинама и фраковима пузи на коленима. То изгледа нестварно, али би порука могла да буде стварна да се та иста елита заправо понизила да би била ту где јесте и све то има неодољиву асоцијацију на двоструки морал и аршине. Филм је накрцат тиме, а Алехандро, да би презентовао радњу, користио је тарор карте, које ја не познајем довољно. Но, видим да се појављује и лопов, будала, кула… Кула, на коју се пење главни протагониста Орасио, прилично је висока. Она у тароту представља рушење система вредности. Јасно је да их је Алехандро довео у питање. Заправо, изгледа да је био заљубљеник у окултно, тако да друштво које упознаје Орасио заправо су персонификације планета као у астрологији. Он их је малко пародирао, али свеједно све то изгледа јако интересантно, баш као и сценографија којом се такође бавио Алехандро. Бавио се и костимима, али је он своје карактере више разодевао но што их је обукао. Заправо, у читавом филму је померио границе и то заиста много, иако је мало простора у филму посветио експлицитном сексу и са тим сценама (зачуђујуће) није претеривао. Но, бавио се љубављу и персонификација Венере (Хуан Ферара) је произвођач уметака за тело (мишиће, гузу и остало) јер је имао став да људи не желе да их воле због тога какви су, већ због тога каквим се представљају. И ево данас (после толико година), многи људи то живе. 🙂 Посебно је морбидан, али и комичан део где Хуан улепшава мртве тако да буду на услузи живима.

Нисам сигуран да ће се овај филм допасти свакоме јер он је заиста уметнички и иако неку радњу има, заправо је дугометражна инсталација са свим оним што би уметник поручио свету. И он то на крају и ради најбуквалније могуће. Мени се све то допало јер је сасвим другачије, а опет сврсисходно и макар донекле разумљиво. Део који ми се не допада је окрутност према животињама, посебно борба паса у једној сцени и то богами утиче да једна оцена буде мање.

Едукативни моменат: Оно што је Алехандро на крају поручио је да не трагамо за илузијама (светом планином), већ да живимо стваран живот.

Оцена наставника:

(уметничка)

Земља Мајка (Earth Mother 2020) је филм о персонификацији Земље (глуми је Анет Мија Флорес) која се појављује с времена на време међу људима и то је урадила и у модерно време. Спремно су је дочекале канибалистички расположене вештице, али је она утекла и пронашла заштитника Џоша Лејка Кима. Он није задовољан тиме јер је посматра као терет, тим пре што је изгубио посао због ње, али ће њено присуство у његовом животу помоћи да схвати ко је он заиста.

Критички осврт: Филм је јако добро започео рођењем Мајке Земље и то је трајало пар минута. Онда су се појавиле три сестре и све је кренуло наопако. Њихова глума, маске, појава, дијалози, ништа није било у реду. Ствар се није поправила ни са Џошовом појавом већ у наредној сцени која је ем неуверљива, ем преписана из плитких осамдесетих када јуноша наилази на анђела/сирену/вилу/какву год нестварну лепотицу. Ствар није поправило ни појављивање Ијана Кевина Скота у наредној сцени, баш као ни сва остала појављивања (појављивање Лије Крајц је уз то и сасвим нејасно) и сцене у филму. Или да будем прецизнији, филм напросто није добар. Мајка Земља је стигла и она највећи део филма практично ништа не ради осим што бежи од три вештице и лута по околини. Једна вештица представља прошлост, друга садашњост, трећа будућност и тај контекст је нејасан. Оне додуше живе вечно захваљујући томе што поједу свако отелотворење Мајке, али и даље није јасно зашто су подељене по тим временским одредницама. Углавном, ту је та немушта и неартикулисана Мајка која је сва спиритуална и нимало еколошка, иако је ту било простора да се пружи нека добра порука те природе (а никад их доста). У филму је дат апсолутни примат некаквој магијској бледој борби која се заправо дешава наоколо Мајке Земље која је најпре беспомоћна жртва и тек у финалној борби доминира. Све је то предосадно и све то прате испразни дијалози, лоша продукција и иста таква глума већине. На крају је био као некакав преокрет, који и није тако лош и види се ту нека идеја, али и даље све је то јадно реализовано, а ликови и догађаји су међусобно врло танко повезани.

Едукативни моменат: Некада су и контрапримери добри примери. Иако су протагонисти промовисали дување траве као сјајан начин за постизање спиритуалности, истина је да то нимало није сјајна навика и да може да доведе до зависности и лоших промена у организму. Мајка Земља то свакако не би одобрила, а у овом филму јесте јер је напросто филм лош. 🙂

Оцена наставника:

(неуметничка)

Хофманове приче (The Tales of Hoffmann 1951) је екранизована позната и истоимена опера чији је аутор Жак Офенбах, а која је настала по узору на три кратке приче немачког књижевника Ернста Теодора Вилхелма Хофмана. Примабалерина Стела (Мојра Ширер) је послала љубавну поруку Хофману (Роберт Рунсвил) са молбом да се нађу након њеног наступа. Међутим, поруку је украо Хофманов ривал Роберт Хелпман, те је Хофман отишао у таверну и присутним момцима тамо испричао своје три несрећне, али и крајње необичне приче о неоствареним љубавима.

Критички осврт: Овај филм је редак по томе што је у ствари опера. Немам довољно музичко образовање да проценим колико је квалитетна, али очекујем да ту грешке нема јер се ово ипак снимало; једноставније је него наступ уживо на позорници. Неки певачи су били уједно и глумци, али су друге заменили глумци и балерине, мада су мене преварили; мислио сам да су сви оперски певачи. Свакако ми цело дело изгледа добро са маштовитом сценографијом, можда претерано колоритном, али свакако ефектном. Приче су некако луцидне, необичне, али то је свакако комплимент. Углавном, уверен сам да треба да постоји и понеки овакав филм.

Едукативни моменат: Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање. Опера се појавила у Италији почетком 17. века и користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући, опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Ето, да научимо макар шта је опера – јер то јесте део опште културе.

Оцена наставника:

(ваљда може)

Тед 2 (Ted 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. о плишаном медведу који је оживео због велике жеље дечака да има пријатеља. Сада су обојица одрасли и док се сада одрасли дечак (Марк Волберг) развео, Меда се оженио лепом и простом Џесиком Барт. Они имају проблема у браку, али ће прави проблем тек уследити када држава оспори њихову заједницу јер не признаје Меду као праву особу. Зато је плишани јунак присиљен да се бори за своја права уз помоћ свог пријатеља Марка и неискусне правнице Аманде Сајфред.

Критички осврт: Почетак филма уопште није обећавао. Приказано је Медино венчање са Џесиком (није се баш показала у улози, ако ћемо искрено) и све на том венчању је изгледало као низ неповезаних и несмешних скечева. Онда је радња попримила врло необичан ток и заиста је било смешно (не баш свака фора), али и нејасно куда све то води. Негде после пола сата ланац догађаја је уродио плодом и кренула је главна радња. Централна радња дешава се у суду и некако је исфорсирана, односно цео тај случај, а такви су и докази око којих случај гради Џон Слатери. У тренутку када је доказао да Тед има механичку кутију на грудима сви су се освестили (или сморили ако су на страни Теда) да је он можда ипак само играчка, без обзира на сва претходна чудеса која су видели од њега. Исфорсирана је и промена става Моргана Фримана (у филму глуми врхунског адвоката), који је прихватио Тедов случај када је видео да је Марк довео сопствени живот у опасност да би спасио живот свог плишаног пријатеља. Са друге стране, ситуација са зликовцем Ђованијем Рибизијем и његовим моћним савезником је сувише поједностављена. Треба похвалити мотив у филму који референцира на људска права, колико је та тематика већ у оваквом филму могла да дође до изражаја.

Лик који тумачи Марк на срећу није пристигао са лагера холивудских клишеа за главног протагонисту, већ је незрео, помало чак и сиров и глуп. Негде су и претерали са тим његовим карактеристикама, али свеукупно оставља добар утисак особе која није савршена, али ипак симпатична. Управо је такав некакав и цео филм.

Едукативни моменат: Аманда је схватила да није дорасла да победи у Тедовом случају на суду, али се обратила ономе за кога зна да то може (Моргану). Не морамо да будемо стручни и способни за све, али треба да знамо када и од кога можемо да затражимо помоћ.

Оцена наставника:

(једва, али хајде)

Беба шеф: Породични посао (The Boss Baby: Family Business 2021) је цртаћ и наставак филма из 2017. о напредним бебама које воде исто тако напредне фирме. У фокусу приче је Тим (глас му је позајмио Џејмс Марсден) и његова породица; супруга и две кћерке. Тим се труди да буде најбољи отац на свету, али му то изгледа не полази за руком што се тиче његове старије кћерке и она према њему има дистанцу. А онда открива да је његова млађа заправо суперинтелигентна беба која ради за бебећу корпорацију и да има мисију управо у школи своје старије сестре. Она убацује свог оца у ту мисију, али и његовог брата Теда (Алек Болдвин) са којим Тим нема сјајне односе. Захваљујући течности добијеној високом технологијом, њих двојица се подмлађују и одлазе у школу Тимове кћерке са задатком да раскринкају директора школе, спрече светску доминацију беба и помогну кћерки да има добар наступ на школској представи.

Критички осврт: Идеја је потпуно сулуда, а цео филм је луцкаст и маштовит. Заправо, ретко ко је имун на слатке бебе и овај рецепт не може да не успе. Прича јесте класична, али је приступ другачији, тако да је утисак сасвим позитиван. Могло је ипак да буде мало више хумора и мало бољег уједно.

Едукативни моменат: Тед, за разлику од Тима, нема породицу и самац је. Међутим, у једном тренутку је направио разлику између тога да је сам и да је усамљен. Тим пре што има брата Тима, који га воли, баш као и његова породица. Наш избор може да буде такав да смо сами, али то нужно не значи да треба да будемо и усамљени. Увек ће бити драгих људи око нас ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

(мора)

Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

(на три, а може и три на два)

Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

(без двојбе)

*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

(не баш ванземаљска, више као тањирић)

Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

(ту негде, ако не и мање)

Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

(свакако)

Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

(сигурна)

Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

(сигурна)

Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

(добра)

Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Приче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

(углавном)

Прво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

(па још минус)

Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

(заиста може)

Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

(ко врата)

Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

(малко умањена)

Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

(онаква некаква)

Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

(много иде на тројку)

Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

(свакако)

Лако Је Критиковати 146

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Симпсонови на филму (The Simpsons Movie 2007) је цртаћ настао од популарне серије „Симпсонови“. Хомер Симпсон, глава породице и уједно њен најмање интелигентни члан, због своје површности загадио је градско језеро које је већ било претерано загађено и ово је била кап која је прелила чашу, односно изазвала еколошку катастрофу. Рас Каргил, председник Агенције за заштиту животне средине, издејствовао је код Арнолда Шварценегера, председника САД, да цео град стави под карантин, односно стаклено звоно. Сви становници Спрингфилда осуђени су на пропаст, па су решили да линчују кривца кога су брзо открили. Хомер је, заједно са породицом, успео да се спаси и од гомиле и из звона и они су се запутили на Аљаску. Иако су се тамо лепо снашли, суђено им је било да се ипак врате у свој град и помогну својим суграђанима.

Критички осврт: Дугометражни цртаћ о Хомеру није разочарао, напротив. Вицкаст је, луцидан, са интересантном и донекле узбудљивом причом.

Едукативни моменат: Хомер је доживео провиђење да су други људи једнако битни као и он сам и да без њих он није ништа. И зато је морао да спаси Спрингфилд како би спасио и самог себе. Било би дивно да до те спознаје дођу и људи из стварног живота, а не само из цртаћа.

Оцена наставника:

(жемо)

Футурама: Звер са милион позадина (Futurama: The Beast with a Billion Backs 2007) је други по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Први филм се завршио тако што су протагонисти изазвали расцеп у универзуму и сада су се одважили да испитају шта се налази са друге стране.

Критички осврт: Заиста занимљива идеја и реализована на аутентичан начин. Бендер нам није дао одговор шта је љубав, што је главни мотив у овом филму, али смо схватили да јесте компликована, а и то је нешто. Ипак, његови поступци говоре више од речи. Углавном, сјајна је фора да се цео свет заљуби у планетолико биће и да постоји комитет за састанак, али и раскид. И уз све то је пласирана једно сасвим оригинално виђење религије.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да није љубав када нам неко пружа све што желимо, као што је то учинило биће из другог универзума, већ када се неко бори за нас, као што је то Бендер учинио за своје пријатеље.

Оцена наставника:

(са микро минусом)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Аквамен – Бес Атлантиде (Lego DC Comics Super Heroes: Aquaman – Rage of Atlantis 2018) је осми филм компаније Лего на тему Ди-Си суперхеројских филмова. Аквамен се суочио са проблемима и као суперхерој и као краљ Атлантиде и решио их је тако што је свом полубрату уступио круну. Међутим, то никако није било решење; чак довело је до тога да не само Атлантида, већ читав свет, буде у опасности.

Критички осврт: Симпатичан је филм, са доста акције, донекле узбудљив и са нешто мање хумора, али много поука. Додуше, све се врло предвидљиво завршило, али тешко је замислити у оваквом филму да буде другачије.

Едукативни моменат: Аквамен је обећао свом народу да ће бити најбољи краљ и јунак што може да буде. И то је лепо обећање које можемо да дамо и себи и другима; да у свему будемо онолико најбољи колико то можемо да будемо.

Оцена наставника:

(плус)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – напад Легије пропасти (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Attack of the Legion of Doom 2015) је четврти филм из горепоменутог серијала. Негативци су изгубили ко зна коју битку против суперхероја и Лекс Лутор је одлучио да и зликовци удруже своје снаге. Њихово највеће оружје је Марсовац кога је војска заточила, па су га ослободили и приволели да им помогне својим супермоћима. Он је то и учинио и успели су да готово све чланове Лиге правде отерају на другу страну галаксије. И док се протагонисти боре да их не прогута црна рупа, антагонисти праве деобу света међу собом.

Критички осврт: У овом наставку је прича кудикамо компликованија, али је ипак стандардна. Забавна је и држи пажњу, то свакако.

Едукативни моменат: Зликовци су схватили да могу победити јунаке само ако се удруже. Но, некако то нису спровели у дело на прави начин, па су ипак изгубили. Некада добре идеје може руинирати лоша реализација, а некада и то што нису схваћене на прави начин.

Оцена наставника:

(рецимо)

Лего Скуби-Ду! Уклети Холивуд (Lego Scooby-Doo! Haunted Hollywood 2016) је чак двадесет и шести наставак „Скуби-Ду“ филмова, али први који је урађен у Лего фазону. Пас Скуби-Ду (глас је позајмио Френк Велкер) и његов најбољи пријатељ Шеги (Метју Лилард) победили су на такмичењу у једењу укусних оброка у лоаклном ресторану брзе хране и добили као награду бесплатно путовање у Холивуд. Тамо су повели своју дружину, а у плану је био обилазак, сада већ руинираног, филмског студија „Брикстон“, специјализованог за хорор филмове. Иако је главни глумац и легенда овог студија преминуо, изгледа да његов дух и даље походи студио и омета снимање нових филмова. Власник Чет Бринкстон (Џејмс Арнолд Тејлор) више нема куд него да прода студио у бесцење богатом Атикусу Финку (Џејби Бланк), али ће му Скуби-Дуова екипа помоћи да га ипак спаси тако што ће открити ко се крије иза утвара.

Критички осврт: Режисер Рик Моралес се трудио да очува дух „Скуби-Ду“ филмова и верујем да је у томе и успео. Гледао сам његов „Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб“ и он је значајно виспреније урађен, тако да је очигледно идеја била да овај буде сведенији и прилагођен узрасту. Ово је један наиван, симпатичан филмић намењен баш малој публици. Причица је питка, има неку мистерију која је апсолутно предвидљива за све оне који су узраста већег од другог основне и врло приземан хумор. Поруке које филм шаље су углавном васпитно оправдане, осим финалног дела када сви колективно опраштају Јуниору (Скот Менвил) јер му је „срце било на месту“. Он је починио више-мање исто недело као и Атикус, али из сасвим другачијег мотива. Да ли то значи да је у реду да се уради и нешто лоше ако нам је мотив добар? Врло „трики“, збуњујућа порука, морам да приметим као наставник, тим пре што је Јуниоров лик направљен тако да напросто мора да освоји симпатије. Осим тога немам неких већих замерки. Свакако да навијам да чак и такви филмови за малишане буду паметнији јер нисам поборник тога да децу треба потцењивати, али и овај приступ је у реду.

Едукативни моменат: Протагонисти су се наједном нашли у пословима које никада до тада нису радили и за које се ни на који начин нису припремали. И оманули су, али су свој посао урадили перфектно. У реду је некада направити „излет“ у неку другу област, али не треба да се бавимо нечим за шта нисмо компетентни. Не само да врло лако можемо бити неуспешни, већ можемо и нанети штету себи и другима.

Оцена наставника:

(мало тананија)

Повратак чаробњака: Алекс против Алекс (The Wizards Returnn: Alex vs. Alex 2013) је други филм настао из Дизнијеве серије „Чаробњаци с Вејверли Плејса“. Алекс (Селена Гомез) је проблематична млада чаробница, која има дечка вукодлака (Грег Салкин) и породицу која не одобрава њене непромишљене поступке. Зато је чаролијом издвојила оне своје особине које се другима нису допадале и тако је настала зла Алекс и побољшана Алекс. Зла Алекс се, пак, удружила са злим чаробњаком Боом Мирчофом, који има амбициозне планове да освоји свет. Сада побољшана Алекс има нови изазов да тај исти свет спаси.

Критички осврт: За разлику од првог филма, овај је много мање филм, а много више епизода (нешто дужег трајања, додуше) поменуте серије. И при томе, не претерано добро осмишљена. Рецимо, само то раздвајање Алекс на две личности је било потпуно неубедљиво. Побољшана Алекс је практично остала иста она стара, а зла Алекс је постала потпуни екстрем. Боов план је превише небулозан чак и за дечју лагану комедију. Некако се режисер Виктор Гонзалес и сценаристи (чак тројица њих) нису претерано удубили. Но, и ако је све подређено комедији, поново ћорак, с обзиром на то да хумор није богзна колико смешан и углавном се рециклирају пошалице у вези са Алексиним карактером. Продукција и специјални ефекти су оног квалитета као и у серији и једини ефекат који сам видео је нестајање и појављивање чаробњака и то је Виктор експлоатисао колико год је могао, па и кроз тучу Алекс са самом собом.  Филм дефинитивно нема моје симпатије јер нема ни труда око њега.

Едукативни моменат: Џенифер Стоун је рекла Селени да људи треба да је цене такву каква је, а не онакву какву они желе да буде. И то је добро запажање; не треба да се претварамо да смо оно што нисмо, а што други очекују. Уосталом, ако нас не цене због тога какви смо заиста, онда се нисмо окружили правим људима.

Оцена наставника:

(на један, а може и један)

Дух (Ghost 1990) је романтична прича која се дешава између Патрика Свејзија и Деми Мур, која је насилно прекинута када је Патрика на улици убио пљачкаш Рик Авилес. Рик је побегао са лица места, а Патрик је схватио да је сада дух. У оваквом новом постојању, он може да види много тога што раније није могао и открио је да његово убиство није само сплет несрећних околности, већ да је наручено. И што је страшније, да је његова љубљена Деми у великој опасности. Зато мора да искористи све моћи које дух може да има како би је заштитио.

Критички осврт: Мислио сам да будем ироничан пошто овај филм донекле то заслужује јер је класична америчка лимунада, али ипак нећу бити. Овај филм ипак заслужује неко поштовање. И даље је то класична америчка лимунада са танушним трилер елементима, али има неки шмек, као и сасвим успелу комичну ноту коју је унела Вупи Голдберг. Сцена када се Патрик и Деми љубакају, док она обликује глину, сасвим извесно је антологијска.

Чини ми се да има неких грешака у дијалогу који је Вупи преносила Деми, односно и нешто што није чула од Патрика и није могла да зна. Додуше, то је ништа у поређењу са великим грешкама у самој логици радње, која је уз то и сувише наивно постављена, али све то не квари утисак претерано. Као што већ написах, ово је сасвим океј прича, на неки начин слатка, шармантна и са добрим глумцима који умеју да пруже емоцију.

Едукативни моменат: Деми је поверовала Вупи, али је ова претходно морала да јој пружи доказе. И ми ако очекујемо да задобијемо нечије поверење, требало би да пружимо неке аргументе. Исто је и када треба да поклонимо поверење некоме; важно је да нам тај неко докаже да је поверење заслужио. Уколико верујемо врачарама налик на Вупи, без ваљаних доказа (додуше, тешко и да ће их бити), сва је прилика да ћемо бити искоришћени и ускраћени.

Оцена наставника:

(пренаградио сам, знам)

Дракула: Мртав и воли то (Dracula: Dead and Loving It 1995) је пародија на филм „Дракула“ из 1992. Дракулу тумачи Лесли Нилсен, који је одлучио да отпутује из родне Трансилваније у Енглеску како би се напио крви тамошњим девојанама.

Критички осврт: Нисам одгледао све филмове које је режирао Мел Брукс, али овај изгледа најслабији у поређењу са онима које сам гледао и има тек неколико добрих фора. Чини ми се да му је и последњи, па је могуће да се ту ради о замору материјала. Чак и Лесли, који је у комедијама заиста урнебесни лудак, уопште није довољно искоришћен. Иначе ми се највише допала Ејми Јасбек. Заиста је добра комичарка. И то не кажем само зато што је рођена на исти датум када и ја.

Едукативни моменат: Стивен Вебер је рекао Харвију Корману да не зна да ли заиста верује Ван Хелсингу, али ће учинити како је то од њега тражио јер не би опростио себи да то не учини, а да се испостави да је Хелсинг у праву. И ту је поступио правилно не само зато што је превентивно реаговао чак и у случају догађаја за које постоје мале шансе да се десе, већ и зато што му је ум био отворен за туђа уверења.

Оцена наставника:

(може плус)

Незаборавна (Unforgettable 1996) је СФ трилер у којем главну улогу има Реј Лиота, лекар који ради при полицији на решавању случајева убистава. На једном таквом случају, који се десио у апотеци, пронашао је траг који га је убедио да је убица исти онај који је још раније убио његову супругу. Након тога се задесио на добротворном пријему на којем је говорила научница Линда Фјорентино и представила свој рад о трансферу меморије из једног миша у другог. Реј се заинтересовао за њен рад, остварио контакт и већ сутрадан је дошао до њене лабораторије како би се уверио у експеримент. Када му је показала шта супстанца коју је направила може да уради, видео је у томе шансу да сазна ко је убица користећи се искуством жртава (ликвор из опни кичмене мождине је потребно помешати са том супстанцом како би се искуство пренело са организма на организам). Линда је одбила да јој он буде заморац, пре свега због споредних ефеката који су практично фатални, па је он те ноћи украо супстанцу од ње. Испоставило се да ће му серум заиста помоћи не само да открије убицу, већ читаву заверу у полицијској станици.

Критички осврт: Критика је искасапила овај филм, али ја не бих био толико строг. Ово је један солидан трилер или макар врло солидан покушај трилера. Радња је запетљана и изгледа паметно, понајвише због тога што је режисер Џон Дал свако мало варирао мотиве, тако да од психотичног убице, преко прељубника дођосмо до елиминације сведока. Међутим, превише је рупа, чак и за мастермајнд који је имао Питер Којоте. Рецимо, ако је већ толико био темељан у елиминацији сведока, при чему једног полицајца и то сопственог партнера Гарвина Санфорда, зашто није убио и Кима Коатса заједно са другим криминалцима када је извршио масакр? Зар је већ тада знао да ће га послати да убије Рејову супругу? И ако га је послао да обави прљави посао за њега, зашто је отишао на лице места и на крају крајева омео га у намери која је њему самом била погодна? И када говорим о погодностима, има их заиста много, макар колико и рупа. Реј очас посла налази Кима, практично на изволите добија његову адресу и буквално налеће на њега у лифту, а када је требало да из његовог леша узме кичмену мождину, мртвачницу истовремено напуштају сви који су се ту затекли. Питање Линдине мотивације је такође дискутабилно, те она, иако сазнаје да је Реј осумњичен за убиство супруге, малтене одмах му постаје одани сапутник и чак се пресељава код њега како би га пазила. Није ми јасно ни којом дедукцијом је Кристофер Макдоналд дошао до сазнања да је љубавник Рејове жене био баш Гарвин. Океј, починио је самоубиство на исти дан када је она убијена, али то нису баш чињенице из којих проистиче логичан закључак. Има тога заиста много и чини ми се да је једна идеја, која суштински није лоша, веома лоше реализована, али ако се баш удубите. Уколико желите само да се опустите уз један осредњи трилер у којем имате од свега помало, те јурњаве, пуцњаве и туча, овај филм је сасвим добро решење. И крај вади утисак јер је наговештај хепи енда, али није патетичан. Глумци су сасвим били добри, посебно Реј.

Едукативни моменат: Реју је наука помогла да одгонетне оно што га је мучило. Томе иначе наука и служи.

Оцена наставника:

(вероватно на два)

Сталкер (Сталкер 1979) је совјетски филм, али се радња дешава у некаквој замишљеној малој држави. Рађен је по мотивима романа „Пикник поред пута“ браће Бориса и Аркадија Стругацког. Описује путовање тројице људи кроз постапокалиптичку дивљину названу Зона, у потрази за просторијом која испуњава најскривеније, најдубље жеље.

Критички осврт: Ово је, без савке сумње, уметнички филм. На то указује пре свега фотографија која опчињава, али и виспрени дијалози о важним животним темама, а има ту мало и поезије. И као и сваки уметнички филм и овај је преспорог темпа и јако дуго траје. Ипак, некако ми је држао пажњу. Тројица мушкараца су далеко од прототипова холивудске пожељности, али сваки на свој начин има некакву харизму и што је битније, садржајну причу која је конзистентна са њиховим карактером. Режисер Андреј Тарковски је створио депресивну, чак мучну атмосферу како би потцртао да сваки од њих заправо тражи срећу или макар неки смисао онога што ради. И све време преиспитује веру у Зону и собу у њој, како својих ликова, тако и нас гледалаца. Некако читава та њихова авантура не изгледа уверљиво, а још мање опасно. Најмање изгледа смислено и можда је у томе управо и цака. Сам сталкер (односно водич кроз ту пустош) Александар Кајдановски тражи у Зони начин да помогне свету верујући у чуда која се нису десила, док на самом крају видимо његову кћерку Наташу Абрамову како телекинезом помера чаше. Чуда нам се некада дешавају испред носа, али их ми не примећујемо јер смо у исто време загледани у даљине. И морам да кажем да ми се највише допало размишљање о музици јер је изречено на начин на који нисам размишљао.

Едукативни моменат: Сталкер је рекао да када неко размишља о прошлости постаје бољи. И верујем да то може бити тако, али под условом да заиста размишља и да се преиспитује.

Оцена наставника:

(нема шта)

Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

(немам никакве двојбе)

Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

(сигурница)

Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

(плус)

Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

(вероватно би могло и три)

Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

(на један, наравно)

Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

(да, дефинитивно)

Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

(пљус)

Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

(мало више поклоњена)

Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

(минус)

Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старије од самог филма најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

(малко поклоњена)

Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Режисер Стјуарт Гордон је помешао хорор и еротику, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана раније, па преписивања није било. Но, истина је да је Стјуарт добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, за који сам сигуран да је култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

(може)

Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоимене комедије снимљене годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оним у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Ако јесте, свакако није успела. И то највише зато што форе у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће радња ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

(наравно)

Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

(врло добра, чак одлична)

Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(си)

Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

(баш, баш солидна)

Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

(солидна једна)

Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

(вероватно и мање)

Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

(нека буде)

Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

(сјајна попут комете)

Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

(и то фина)

Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

(мада је тројка реалнија)

Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

(минус)

Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

(и би пет)

Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

(бајковита)