Лако Је Критиковати 213

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лего звездани ратови – летњи одмор (Lego Star Wars Summer Vacation 2022) је ТВ специјал о тематским лего фигурицама. Фин је свемирски пустолов и он је испланирао да са својим пријатељима, јунацима и роботима, проведе незаборавно лето, али се испоставило да је свако отишао на своју страну. Тужан и усамљен, Фин је покушао да нађе разоноду за себе, али ће га духови џедаја, који ће се спорадично појављивати, упутити на његов прави проблем.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, методички урађен, са лепим порукама и емоцијом. Једина је замерка што је могао да буде духовитији са више фора.

Едукативни моменат: Дух џедаја је рекао Фину да је он за живота пронашао моменат у којем се забављао. Зато је препоручио Фину да искористи свој моменат јер никада не зна колико ће тај моменат трајати. 🙂

Оцена наставника:

(па, рецимо)

Лего звездани ратови – застрашујуће приче (Lego Star Wars Terrifying Tales 2021) је ТВ специјал о лего пандану јунака из „Ратова звезда“ пилоту Поу који је случајно завршио на једној вулканској планети и тамо ће добити мисију коју није очекивао.

Критички осврт: Мало ме је изненадила пародија „Изгубљених дечака“ јер сам очекивао да филм буде концентрисан на „Звездане ратове“. Другим речима, ако има „излета“ да они ипак буду у домену свемирске фантастике, а не баш вампирског филма. Са друге стране, овај специјал је ипак у вези са празником Ноћи вештица. Има и пародија других филмова и све у свему је допадљива једна епизода.

Едукативни моменат: Када је дечак Дин рекао како је несрећан јер се плаши, пилот По му је узвратио да ако не осети страх, неће осетити ни храброст. Лепо га је утешио, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(можда и јача од претходне)

Саут парк: Земља маште (South Park: Imaginationland 2008) је филм који се састоји од три везане епизоде серије „Саут парк“ или како би аутори рекли ово је „замена за филм“. Дечаци из овог парка су се обрели у Земљи маште где заједно живе све личности које су икада људи измислили. Међутим, ту земљу су напали терористи Ал Каиде са идејом да извитопере машту Американаца. Влада САД покушава да се избори са новонасталом кризом, а у томе ће им помоћи управо мали јунаци ове познате серије.

Критички осврт: Цео филм је потпуно померен и, као што су нас аутори навикли, врло бруталан, али морам да признам да је идеја генијална и такође морам да признам да је тешко замислити да тако сулуду идеју обради било ко други до „Саут парка“. 🙂

Едукативни моменат: Дечак Кајл је рекао да су јунаци из маште заправо стварни. Јер Супермен, Деда Мраз и многи други замишљени ликови много више су утицали на животе људи од многих правих личности. Још један разлог зашто је машта потребна и треба је развијати. И чувати од терориста. 🙂

Оцена наставника:

(за Саут Парк тешко може мање)

Срећа (Luck 2022) је цртаћ о девојци Сем коју све време прати лоша срећа. То ће се променити када буде поделила свој сендвич са уличним црним мачком, јер ће тада пронаћи новчић који дефинитивно доноси срећу. У том новчићу ће видети шансу да помогне малој другарици из сиротишта, али ће нажалост тај новчић да изгуби. Но, откриће да мачак којег је нахранила може да говори и да је део Земље среће у којој обитавају леприкони, бубамаре, један змај и један једнорог. Сем ће следити мачка и доспети у ту земљу јер је то сада нова шанса да дође до новчића и помогне девојчици. Ипак, уграбити срећу чак и у таквој бајковитој земљи није лак задатак. 

Критички осврт: Цртаћ је циљано прављен да буде неодољиво сладак са све зекама и леприконима, што је у реду, иако је приземан начин да се стекне наклоност публике. Оно што много више ценим је машта које у креирању света среће заиста не мањка. Што се тиче среће, имао сам сумње пре одгледаног филма јер ми је срећа као концепт прилично дискутабилна, али је у филму то некако урађено добро – са једне стране непретенциозно, а са друге наивно. Тако да су произашле лепе поруке, а на крају и такве некакве и емоције. Поздрављам то што нема превише патетике, мада нема ни хумора, али оно што ипак смета целој причи је што је потпуно класична и одвија се према обрасцу за овакве филмове.

Едукативни моменат: Сем је на крају своју лошу срећу видела и као добру јер иако јој је свашта испадало из руку и нико је није усвојио до њене осамнаесте године, таква ситуација ју је довела до тога да упозна дивне пријатеље, а мачак Боб јој је постао и породица. Дакле, некада нам ствари изгледају несрећно, али је право питање шта ми сматрамо срећом и ако обратимо пажњу, заправо смо срећнији него што мислимо.

Оцена наставника:

(много иде ка тројци)

Деветке (The Nines 2007) је филм о момку Рајану Ренолдсу који на различите начине, односно у различитим причама проживљава свој живот, да би у једном тренутку схватио да он није оно што је мислио да јесте, нити су то неки људи око њега.

Критички осврт: Филм у почетку има неки врцав хумор, попут оног скеча када надрогирани Рајан објашњава хитној помоћи како нема пупак, па није сигуран да је рођен уопште или када Мелиса Макарти са Рајаном изводи сцену из „Мизери“. Међутим, филм не наставља у том смеру, значајно се уозбиљује и миц по миц долази до свог врхунца који би био прилично филозофски и метафизички, али не баш успешан у том делу. Денис Харви из „Вејрајетија“ је написао да је филм довољно интелигентан и довољно интригантан и он то заиста јесте, са акцентом на ово „довољно“. Дакле, он може да прође, али далеко је то од сјајног. И то „довољно“ је режисер Џон Аугуст постигао не дубокоумним разговорима између Рајана и Мелисе у задњим сценама када је свима све јасно (јер су дијалози врло бледи, прозаични и ништа што већ нисмо чули у неким другим филмовима са сличном темом), већ више преклапањима прича и ликова, као и мотивима тих ликова. Но, свакако је успео. Оно у чему је Рајан тек делимично успео је да нам докаже да је карактерни глумац, а у овом филму је имао прилику јер је тумачио три различита лика. Прва два се фино разликују, али трећи не оставља неки утисак.

Едукативни моменат: Када је Рајан рекао да није мислио да запали кућу, Мелиса му је узвратила да ни она није мислила да се гоји у последњих десет година, али је то ипак учинила. Мислити и брати цвеће заиста нису исте ствари. 🙂

Оцена наставника:

(уф, са прегршт минуса)

Алфа процеп (Alpha Rift 2021) је филм о момку Ерону Дела Вили који је водио нормалан живот и радио забаван посао у продавници играчака, све док није сазнао да је потомак витезова који се вековима супротстављају мрачним силама. Његова улога је да настави традицију својих предака јер се зло пробудило.

Критички осврт: То што је ово већ сто пута виђена поставка (а прати је радња која се дешава према давно утврђеном обрасцу) мањи је проблем овог филма. Много већи је што он изгледа као епизода неугледне СФ серије и по продукцији и по свему осталом. Истина, режисер Ден Ланц се баш потрудио да све изгледа драматично, ако не већ узбудљиво, али бојим се да је са превише драме и патетике направио контраефекат. Из неког разлога је избегавао да прикаже убијања и те сцене су исечене у критичном тренутку, па претпостављам да су циљна група била (и) деца. Дакле, зомбија има, али не и касапљења, но то је океј. Оно што сигурно није океј су дијалози који су безвезни, а таква некаква је и глума.

Едукативни моменат: Ерон је мислио да је легенда о четворици племенитих витезова само друштвена игра, али је онда сазнао да је стварност у којој он има кључну улогу. И оно што је знао из игре сада је требало да примени у животу. Знање које стичемо може потицати из разних извора и активности, па и из игре, тако да не треба да је схватамо неозбиљно.

Оцена наставника:

(више не може ни уз најбољу вољу)

Алхемичар од челика (鋼の錬金術師 2017) је јапанска фантастика рађена према серијалу манги истог назива уметнице која се зове Хирому Аракава. Лик из наслова је Рјосуке Јамада и он је државни алхемичар измишљене земље Аместрије. Он има моћи да преобликује предмете, али то није довољно и он је у вечитој потрази за каменом мудрости који би му дао моћи да преобликује људе. На тај начин би успео да свом рођеном брату врати тело које је овај изгубио када су њих двојица као деца изводили недозвољени алхемијски ритуал. Но, потрага за таквим каменом није ни мало лака ствар у свету врло моћних људи попут њега.

Критички осврт: С обзиром на то да је цела прича заснована на манги, сцена и изгледа као манга, а поједини ликови се и крећу као да су у аними, а не играном филму. Визуелно је допадљиво, све је јако слатко и наивно, права причица и квазиавантура у потрази за каменом мудрости. Заиста, дестинације су могле да буду атрактивније, а не по граду и предграђу. Иако су специјални ефекти сасвим пристојни, некако нису довољно коришћени јер је мелодрама заузела поприличан део филма и то код оваквих филмова није решење, тим пре што ти драмски моменти немају тежину и дубину. Такви некакви су и дијалози. Углавном, драма и дијалози су истисли акцију, а и то није велика штета јер је акција некако млака, без узбуђења и досадна. Ничег ту нема грандиозног и све се некако понавља. Ова пушта прсте бодеже, овај баца ватру, а овај трећи помера стене у виду зидова или стубова. Посебан проблем је мотивација ликова која је потпуна збрка. Ко је ту шта, ко кога убија и зашто и даље је остала мистерија за мене. Једини мотив који ми је био сасвим јасан је онај који је имао генерал Фумијо Кохината, који је класичан суперзликовац, али се његова армија којом је желео да покори свет показала више него разочаравајућа. Ту се појављују и некакви Хомункули, лажни људи и бесмртни приде, који тек имају хаотичне мотиве и које је већ неко за нешто створио. Они су час на страни добрих ликова, час против њих и то је заиста тешко похватати. Све то има неки потенцијал и могла би ту да буде причетина, а не прича, али ми се чини да је ово врло благ покушај режисера Фумихикоа Сорија.

Едукативни моменат: Рјосуке је рекао како би све учинио да брату врати тело, али се испоставило да ипак не би и да границе постоје. Увек постоје границе, чак и када нешто желимо изнад свега. На нама је да одлучимо да ли ћемо границе прећи, али треба имати на уму да су оне постављене са разлогом.

Оцена наставника:

(на три)

Кочија (Chariot 2022) је прича о момку Томасу Ману који је сваке ноћи сањао исти сан. То га је изнуривало, па се обратио највећем стручњаку за такав вид проблема Џону Малковичу. Овај је обећао да ће му помоћи, али сва је прилика да Џон има сасвим другачије планове.

Критички осврт: Након уводне приче која је тек чекала своје разјашњење и која се дешава у деветнаестом веку, пребацујемо се у садашњост и очекујемо да нам Томас исприча свој сан који се поновио готово 5.000 пута. И сан је потпуно антиклимактичан и то је у ствари јако добра фора. Но, мистерија се нека направи око тога и режисер Адам Сигал је пустио да се крчка око пола филма, таман да ми упознамо више него живописне ликове. А ликови јесу крајње необични; довољно је видети само Џона са црвеном периком. 🙂 Тако да су сви они заиста држали пажњу, а Роза Салазар нам је и показала изванредно глумачко умеће. Негде након половине филм мења темпо и постаје значајно мрачнији, мада једнако луцидан и креће да се запетљава и распетљава нова рунда мистерије. И ту заправо наилазимо на проблем овог филма, мада није баш да их није било и пре тога.

Поменуо сам ликове и они су прилично уникатни и интересантни, али нису сви употребљени сврсисходно или, макар, употребљени су само да би нас Адам упутио у неке своје филозофске мисли. Такав је случај са црнопутим Верноном Дејвисом. Његово појављивање само је допринело разноврсности чудних ликова, али није допринело самој радњи. Нека дешавања у филму нису допринела разрешењу мистерије и чудновато понашање Скаут Тејлор-Комптон заиста нема логично објашњење када се погледа цео филм. Некако изгледа непоштено од Адама да гради мистерију деловима који се не уклапају и тешко их је довести у везу са оним што сазнајемо на крају. Коначно, моја највећа замерка су претње које Џон упућује Томасу када га се на самом крају дочепао. Говорио му је да није ништа лично, да може да затвори очи и да му је жао што мора ствари да уради на тежи начин. Некако је испало да тај тежи начин уопште то није и сасвим је антиклимактичан, али овога пута то није била фора.

Критика је исекла овај филм и жао ми је због тога јер је прича необична и држи пажњу. На крају она има смисла и расплет је задовољавајући, тим пре што је Адам можда покушао да нам дочара снагу љубави. Јер без обзира на Џонове моћи, Роза је нашла начина да контактира Томаса чак и када је (маестрално) нестала, а и последња сцена нам је показала да су се њих двоје опет срели само у неком другом животу и под другачијим околностима.

Едукативни моменат: Томас је рекао Рози да је Џон лекар за снове, односно сомнабулиста и погрешио је. Сомнабулиста је заправо месечар, човек који хода у сну.

Оцена наставника:

(јесте танка)

Они/њих (They/Them 2022) је слешер који се дешава у посебном кампу намењеном „рехабилитацији“ деце другачије сексуалне оријентације, а који води Кевин Бејкон.

Критички осврт: Морам да признам да је почетак одличан и на неки начин пародија америчке пренемажуће нарације спочетка. И остатак сцене је јако дојмљив. И како се филм наставио, све ми се више допадао и Џон Логан који се доказао као сценариста у петнаестак филмова (од којих су неки у мом жанру и прилично добро сам их оценио), некако је засијао и у свом режисерском дебију. Већ у првих двадесетак минута нам је дочарао све потешкоће са којима се суочава ЛГБТ популација и поентирао је врло ефикасно, а при томе је користио само разговор. Још један интересантан и блистави моменат филма је подела мушких и женских послова, односно шта се традиционално очекује од једних и других и тај део су Кевин и његов мали тим исфорсирали довољно добро да нам буде јасна метафора коју је Џон имао на уму. Џон је желео озбиљније да се позабави децом другачијег опредељења и потрошио је добар део филма на то, чак је и део који се односи на слешер подредио томе. И то је сасвим у реду и у функцији приче, али је изгубио ефекат изненађења јер је некако било јасно ко ту може да буде убица. Такође је преокрет у вези са Дарвином дел Фабром (који има невероватно необичну физиономију) суштински нејасан и покреће многа питања на која је тешко одговорити. Дакле, овај филм има дубину и слојевитост што се тиче драмског дела, али је трилер део сасвим предвидљив и обичан, а и хорор је ту негде. Напросто, да би Џон добио на једној страни, изгубио је на другој. Оно што свакако иде у прилог овог филму је заиста добра глума свих протагониста, те врло адекватан и атрактиван избор музике. И поред тога, овај филм је објективно осредњи, ако не и испод тога, али бих му ја дао шансу јер једној ипак табу теми приступа на добар начин.

Едукативни моменат: Терапија конверзије, коју у филму практикује Кевин у свом кампу, заправо заиста постоји и бави се преображавањем људи геј сексуалне оријентације, као и оних који имају другачији родни идентитет. Иако се користе разноврсне методе при оваквој пракси, сама терапија се сматра ненаучном.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црна рупа (The Black Hole 1979) је свемирска фантастика која прати судбину петоро астронаута који су наишли на црну рупу. Ипак, оно што их је изненадило је да је крај те црне рупе давно изгубљени свемирски брод који одолева огромној гравитацији. Посада се повезала са тим бродом и открила да на њему још увек обитава капетан Максимилијан Шел који има грандиозне планове са црном рупом. У питању су опасни планови, а и сам капетан је опасан човек.

Критички осврт: Филм је заправо смешан, са слатким роботом који дрхти од страха (касније и од хладноће и не могу да се одлучим шта је од та два глупље), али има некакав шарм и сигуран сам да сам филм гледао те године када је снимљен и са оним годинама које сам имао тада, обожавао бих га. 🙂 Ласери само прште, андроиди дефилују и све је накрцано и прекрцано разнобојним дугмићима. Видан је труд режисера Гарија Нелсона макар на почетку филма да ствари у свемиру постави што реалније, па тако имамо услове нулте гравитације. Додуше, није дочарана у потпуности, али како написах, труд је видан. Свеједно, на крају филма од тог труда ништа није остало и да ли због близине црне рупе или превелике Гаријеве маште лишене сваког сазнања о законитостима у свемиру, све је постало врло нереално. Најјача је сцена када протагонисти протрчавају тик испред усијаног метеора. 🙂 Углавном, брод се распада у свемиру и то је разумљиво хаотично, али чини ми се да постаје и превише хаотично понашање главног антагонисте. Протагонисти беже, а када се направи рупа у броду, ваздух се исиса напоље и то је у реду. Међутим, нејасно је зашто све постаје снежно? 🙂 Највећа нејасноћа је шта се десило на крају када су прошли кроз црну рупу. Ту имамо некакав приказ пакла и раја, са тим да рајска врата (резервисана за добре момке, разуме се) воде назад до Земље, само што је она обасјана сазвежђима којих иначе ту не би требало да буде. 🙂 Дакле, крај је решен у великом стилу и све финалне сцене су прилично узбудљиве или су макар рађене да такве буду, а радња је, па океј. Има ту неке мистерије и иако се да наслутити шта је конкретно у питању лоше на Максимилијановом броду, опет је занимљиво.

Истакао бих помпезног Максимилијана који је сав огрезао у косу, браду и обрве и који је врло атрактиван и упечатљив, док су остали глумци баш бледи, посебно једина женска улога Ивет Мимје.

Едукативни моменат: Робот Винсент је све време просипао мудрости и једна од њих је да постоје три основна типа људи које је назвао: желим, нећу и не могу. Желим постиже све, нећу оповргава све, а не могу неће ни да проба било шта. Ако је мали робот у праву, онда знамо какав тип треба да будемо да бисмо постигли нешто.

Оцена наставника:

(мало сам наградио)

Лако Је Критиковати 212

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Масакр на журки са јастуцима (Pillow Party Massacre 2023) је слешер који се дешава у викендици у којој се пет другарица наново окупило после две године. 

Критички осврт: Ово би вероватно био осредњи слешер, да сцене убиства нису потпуни треш. Режисер и сценариста Калвин Макарти је полетно започео причу и увод је заиста показао један добар потенцијал, који се током наставка филма напросто урушио. И нису само небулозна убијања лоша. Правио је Калвин још неке грешке у корацима, па тако имамо неоправдано маратонски дугу сцену када се Лора Велш убеђује са својим филмским дечком да ли уопште да се види са својим некадашњим другарицама. Наравно да се видела са њима и Калвин је својој публици дао оно што, осим хорора, очекује: голишаве цице и јастуке. Проблем је што су се голишаве цице понашале мимо сваке логике и када се убица појавио развејале су се у свим правцима. Но, хајде да кажемо да то цице раде када их ухвати паника, али право питање (и очигледан Калвинов адут) је да ли је убица Савана Реј Џоунс, другарица о коју су се у прошлости огрешиле? Оне су биле убеђене да јесте, што значи да сигурно није. 🙂 Ми до краја нисмо сазнали шта се конкретно са њом десило, али то није ни важно.

Едукативни моменат: Девојке су на тежи начин схватиле да грубе шале могу довести до врло лоших последица. У народу кажу „играчка – плачка“ и треба бити јако обазрив чак и у игри.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

#плутати (#float 2022) је филм о неколико младих који су одлучили да проведу дане заједно на реци. Међутим, река је ове године чудна и – опасна.

Критички осврт: Овај филм је потпуно небулозан. Поступци ликова одступају од сваке логике. Они се брчаку на реци и нестане девојчица. Они се и даље брчкају на реци, а међу њима и мајка девојчице (?), да би мајка нестала малтене њима пред очима у истој тој реци и у локви крви. И они се и даље брчкају у реци, иако им пријатељи нестају један по један у околној шуми, да би их остало само двоје који су се толико запричали око неких њихових ствари да нису приметили да је вода јако убрзала и да је довољно бучна да надјача њихов разговор. Режисер Зек Лок је био неодлучан да ли да направи слешер или натприродни хорор, али свеједно шта је хтео – није успео ни у једном. Покушао је он још свашта, па и да приближи филм младима јер је лепушкаста Кејт Мејхју инфлуенсерка, а са својим другарицама је разговарала као у неком ријалитију, али је све то јако лоше, посебно патетични моменти које Кејт доживљава. Лоша је и глума, а специјални ефекти су приручни (не знам како би их другачије оквалификовао). Ми на крају не сазнајемо шта је конкретно спопало ове младе људе, као и која је конкретна улога Мета Вајза била, али заиста није ни важно.

Едукативни моменат: Каја Колман је рекла девојчици како артерије воде крв из срца у све делове тела. И у праву је. Вене су крвни судови који доводе крв у срце.

Оцена наставника:

(слабо, слабо)

Зли мртваци устају (Evil Dead Rise 2023) је пети филм у франшизи „Зли мртваци“. Алиса Садерланд са троје деце живи у трошној згради и планира селидбу, када јој је пристигла сестра Лили Саливан. Лили је у личним проблемима и дошла је како би се саветовала са сестром. Већ прво вече како је дошла, зграду у којој бораве продрмао је јак земљотрес. Пукотине у гаражи зграде су откриле тајну подземну просторију која је привукла Алисиног сина Моргана Дејвиса. Он ју је истражио и тамо пронашао књигу мртвих. Упркос упозорењима своје филмске сестре Габријеле Ехолс, Морган је отворио књигу и – више није могао да је затвори. 

Критички осврт: Ово је технички одлично изведен хорор, страшан и узбудљив, прилично гадан и са нешто више крви но што је права мера. Занимљиво је да се Режисер Ли Кронин фокусирао на Алисину породицу и иако је поубијао цео спрат комшилука, нити је њиховим убиствима, нити њиховим преображајем у демоне дао превише простора. И то је у реду јер је породица у фокусу сачињена од занимљивих ликова и показало се да је сасвим довољна да цела прича успе. Ли је направио и сасвим одговарајући амбијент, али ми последња сцена ипак не паше. Она јесте у духу франшизе, али када размислимо обесмишљава логику дешавања и не чини изгледним да се Лили и њена мала сестричина спасу.  

Едукативни моменат: Ово је ипак хорор и не треба да се плашите да отварате књиге. И немојте се задржавати само на томе. Читање може бити једнако узбудљиво као и овај филм. 🙂

Оцена наставника:

(скоро па објективна)

Рупе на небу: прича Шона Милера (Holes in the Sky: The Sean Miller Story 2021) је филм о режисеру (који је заиста и режисер овог филма) Ешу Хамилтону који је одлучио да сними документарац о лику из наслова (глуми га Шон Ед). Шон је нестао без трага 2013. и сада Еш жели да сазна да ли су га заиста били отели ванземаљци.

Критички осврт: Идеја није богзна шта, а реализација је испод сваког критеријума. Режисер Еш је имао идеју да све то представи што реалније, па је користио лоше снимке који врло иритантно шкрипе, са какофонијом људских гласова и то заиста не личи ни на шта. Поједине сцене су у потпуном мраку. Уз то, буџет му је био више него ограничен, па су специјални ефекти тужни, а продукција кућевна. Еш је додуше успео, чак и у таквим условима, да направи неке језиве сцене и то на врло једноставан начин. То могу да му признам, али авај, то не чини неку разлику.

Едукативни моменат: Еш нам ипак може бити узор, не због филма који је направио, већ зато што је одлучио да истражи причу која га је заинтересовала. То је добар начин учења.

Оцена наставника:

(безнадежна)

Симулант (Simulant 2023) је канадски СФ. Људи увелико користе симуланте, роботе људског изгледа са ВИ. Међутим, поједини симуланти показују непредвиђено понашање, мимо онога како су програмирани и агент Сем Вортингтон истражује зашто је то тако.

Критички осврт: Најближи „рођак“ овог филма би био „Истребљивач“ из 1982, али свако поређење није фер. Режисерка Ејприл Мален и сценариста Рајан Кристофер Черчил су увели четири закона роботике, те тиме један више у односу на Исака Асимова (који је своје познате законе успоставио још давне 1942) и тиме су, ето, унели неку промену у причу која је већ виђена и врло осредња. Она је заокружена, не превише узбудљива и има своје добре моменте попут оног када Сем искључује, односно убија симуланта Алисију Санц. Но нема ништа толико посебно да би се овај филм баш издвојио у мору других научно фантастичних остварења.

Едукативни моменат: Џордана Брустер је желела да замени свог покојног супруга Робија Амела идентичним симулантом и погрешила је. Нико није незаменљив, наравно, али јесте јединствен и не можемо тражити од једне особе исто оно што смо добијали од друге.

Оцена наставника:

(на два)

Роботи (Robots 2023) је прича базирана на причи Роберта Шеклија „Робот који личи на мене“. Џек Вајтхол (незаконито) поседује робота који је његова копија. Робот је савршен роб и обавља све оно што Џек не жели. Такође за њега осваја и лепе девојке. Невоља настаје када се испостави да једна од њих Шејлин Вудли има такође робота који личи на њу. 

Критички осврт: Као и већина буџетније рађених романтичних комедија и ова је симпатична, сасвим довољно духовита и са радњом која је врло погодна. Не могу да кажем да је ово филм који ме је „одувао“, али је довољно забаван, динамичан, са океј порукама и без претеране патетике и већих грешака. 

Едукативни моменат: Шериф Џекамо Базел није поверовао да су Џек и његов робот једнојајчани близанци јер су имали исте отиске прстију. И у праву је: отисци се разликују.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Вилијам (William 2019) је прича о неандерталцу (глуми га Вил Бритн) којег су клонирали и донели на свет пар универзитетских професора и научника Валид Зуајтер и Марија Дизија. За Валида је он највећи домет у каријери, а за Марију је он људско биће и њен син. Но, ни једно, ни друго немају готова решења како да се Вил уклопи у друштво којем не припада.

Критички осврт: Добра је прича и посебно ценим што ју је режисер Тим Дизни одржао конзистентном, као и карактере својих ликова, посебно млађахног Вила. Ово је посебно важно јер је градио своју теорију о изумирању неандерталаца на компетицији са разумним људима од којих су изгубили јер нису имали способност апстрактног мишљења. Тим није претеривао ни у чему, а дотакао се разних друштвених тема, првенствено кроз реакције људи у Виловој близини. Једино што ми квари утисак је крај који је исфорсирано трагичан и некако ми је натегнуто да полиција упуца и убије ненаоружаног момка, па таман он био и неандерталац. Такође, мислим да Вилов потомак на крају није био неопходан, али добро. Морам да похвалим Вилову маску, као и његову глуму, али и других актера. 

Едукативни моменат: Неандерталци су изумрла врста или подврста архаичних људи који су живели у Евроазији до пре око 40.000 година. Разлози изумирања неандерталаца су спорни. Теорије за њихово изумирање укључују демографске факторе као што су мала величина популације и инбридинг, компетитивна замена, укрштање и асимилација са савременим људима, климатске промене, болести или комбинација ових фактора. Неандерталци су били робусније и здепастије грађе од типичних савремених људи, имали су шири ребарни кавез у облику бурета; ширу карлицу, а пропорционално краће подлактице и ноге.

Оцена наставника:

(јача)

Супер Марио браћа. Филм (The Super Mario Bros. Movie 2023) је цртаћ рађен према Нинтендо видео-игри „Супер Марио“. Главни јунак и његов брат Луиђи су одлучили да започну самостални бизнис водоинсталатера. Почетак није био баш успешан, али су своју шансу видели у хаварији на цевима која је претила да потопи Бруклин, где живе. Када су се задесили на лицу места, храбро су ускочили у шахт и на сопствено изненађење завршили у магичном свету познатом из игрице.

Критички осврт: Цртаћ је финансијски успех и остварио је највећу зараду од свих цртаћа икада који су базирани на некој видео-игри. Објективно, цео филм није толико успешан, али јесте забаван и духовит. Радња не бежи од оне какву бисмо у таквом филму очекивали, али дочарани светови свеједно делују маштовито и интересантно.

Едукативни моменат: Марио је свој посао водоинсталатера схватио као суперхеројски. И заиста, људи који пожртвовано и предано раде свој посао, без обзира који посао то био, свакако су суперхероји.

Оцена наставника:

(врло бледа)

Лего Мајмун клиња: Освета Краљице паука (Lego Monkie Kid: Revenge of the Spider Queen 2021) је цртаћ о клинцу којег обучава Краљ мајмуна, а који је јунак и играчка компаније Лего. Његова дружина и он сукобиће се са Краљицом паука која жели да покори цео град.

Критички осврт: Симпатичан цртаћ, који не садржи ништа што већ није виђено. Анимација је дојмљива.

Едукативни моменат: Мајмун-клиња је рекао својим другарима како је стекао нову моћ – моћ саморефлексије. Саморефлексија је осврт појединца на свој рад, односно сопствене поступке у одређеним васпитно-образовним ситуацијама. И то је заиста права супермоћ. 🙂

Оцена наставника:

(рецимо)

Патуљачни кућни љубимци: Деда Мразови бернардинци спасавају Божић (Elf Pets: Santa’s St. Bernards Save Christmas 2018) је цртаћ о патуљцима са северног пола који су, заједно са Деда Мразом, забринути јер су људи постали неосетљиви и немају обзира према другима. Зато је Деда Мраз ангажовао бернардинце да сакупе енергију добрих људи који се и даље труде, како би магија северног пола опстала.

Критички осврт: Радња је класична и врло предвидљива и иако филм има емоцију и коректне музичке нумере, поруке су мало збуњујуће. Имао сам утисак као да се Деда Мраз и његова војска, пардон патуљци, боре за опстанак, а не да побољшају људско друштво, што им је и сврха, на крају крајева. Анимација је некако социјалистичка (не знам бољу реч, а јако подсећа на илустрације у књигама из тог доба) и не изгледа привлачно, али то би била замерка за цео серијал.

Едукативни моменат: Једна патуљица се запитала како људи не увиђају да могу да направе разлику. Ми не треба да се питамо, треба да делујемо. 🙂

Оцена наставника:

(солидна једна)

Лако Је Критиковати 211

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Финеас и Ферб филм: Широм друге димензије (Phineas and Ferb the Movie: Across the 2nd Dimension 2011) је цртаћ рађен према серији са Дизнијевог канала „Финеас и Ферб“. Ликови из наслова су браћа која уживају у летњем распусту и те дане користе да осмисле немогуће изуме на опште задовољство њиховог друштва. Овај пут су случајно доспели у зграду у којој живи луди зли геније др Дуфеншмрц и помогли су му да направи машину за прелазак у другу димензију. Испоставиће се да је та димензија у страховлади тамошњег др Дуфеншмрца који је паметнији и злобнији и који сада има амбицију да завлада и нашом димензијом уз помоћ својих неуротичних робота.

Критички осврт: Мало је теже гледати филм без претходно одгледане серије јер сваки лик има неки свој фазон. Тако, рецимо, старија сестра дечака Кендис све време покушава да раскринка и тужи родитељима своју браћу због њихових немогућих изума, али баш када родитељи долазе кући ти изуми напросто нестану. Дакле, серија има неке своје устаљене штосове и они јесу духовити, баш као и овај филм. Такође је и инфантилан јер је циљна група млађа публика, али је паметан. Насиље је некако дозирано и заиста изгледа бенигно (с обзиром на тему немогуће га је избећи), за разлику од других цртаћа где претерују са ударањима, гурањима и гађањима. Но, оно што је најбоље, и серија и филм заиста шаљу добре, здраве поруке. 

Едукативни моменат: Већ на почетку цртаћа Финеас каже како му је јако тешко да пронађе позитивну страну ситуације у којој су. Свакако да то није увек лако, али је сјајан Финеасов труд да види позитивно и да из сваког искуства извуче поуку.

Оцена наставника:

(стамена)

Финеас и Ферб филм: Кендис против универзума (Phineas and Ferb the Movie: Candace Against the Universe 2020) је још један цртаћ настао из горепоменуте серије. Овај пут јунаци су доживели незаборавну авантуру на другој планети јер су Кендис отели ванземаљци. Ванземаљци су јој указали највеће почасти и то јој прија јер добија на значају који на Земљи није имала. Ипак, постоји лоша страна приче коју ће Кендис тек касније открити, а уз помоћ своја два брата и другара ће зауставити инвазију ванземаљаца на своју планету.

Критички осврт: Као и претходни наставак и овај је сјајан, смешан и маштовит са лепим порукама и емоцијом. Чак и песмице које ликови певају нису лоше, а и оне су духовите.

Едукативни моменат: Кендис је била тужна што није она изабрана, али су јој браћа рекла све и да није тако, они би је сигурно изабрали за сестру. Дакле, свако од нас је изабран и изабрале су нас посебне, најдраже особе. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(иста као претходна)

Под морем: Прича потомака (Under the Sea: A Descendants Story 2019) је кратки филм и најава за трећи дугометражни наставак. У питању је борба између две младе чаробнице Дав Камерон и Чајне Ен Маклејн које су се сукобиле на терену ове друге.

Критички осврт: Причица је увод у спот и иако признајем да је избор песме добар, све остало није. Сама прича је нејасна и безвезна, амбијент (под морем и магична шума) недовољно искоришћен и све је врло немаштовито. Видео сам много значајно боље режираних (само) спотова. Овде нема никакве идеје и све изгледа испразно.

Едукативни моменат: Рефрен песме гласи: „Оно што те не убије учиниће те јачим.“ Нека то буде и едукативни моменат.

Оцена наставника:

(и мање)

Голи пиштољ: Из досијеа полицијског одреда! (The Naked Gun: From the Files of Police Squad! 1988) је комедија о полицајцу Леслију Нилсену који има задатак да заштити енглеску краљицу (глуми је Жанет Чарлс) која је дошла у посету Америци. Највећа претња за њу је зли милионер Рикардо Монталбан који припрема атентат и има технологију која омогућава контролу ума. Лесли, иако ходајућа катастрофа, једини је човек који може да га спречи у злим намерама.

Критички осврт: Ово је дефинитивно златно доба урнебесних комедија са заиста смешним форама. У каснијим остварењима постоји манир да свака фора траје у тренутку, па онда нестане и све се одвија као да се ништа није десило. Овде када лик (углавном Лесли) уради нешто, то остаје и даље у току радње. Лесли је иначе савршен за овакве улоге, потпуни је лудак, али и остали нису лоши. 

Едукативни моменат: Парафразираћу Леслија када се у завршној сцени обраћао Присили Пресли. Рекао је да проблеми двоје људи можда не досежу врх брда, али ово је њихово брдо. Другим речима, наши проблеми изгледају тривијално у односу на туђе, али и проблеме човечанства, али су наши и треба да се бавимо њима.

Оцена наставника:

(јака)

Голи пиштољ 33 1/3: Коначна увреда (Naked Gun 33 1/3: The Final Insult 1994) је наставак наставка претходног филма. Полицајац Лесли Нилсен је напустио свој посао и посветио се кућевним делатностима, али његови дојучерашњи партнери не могу без њега. Зато га моле да започне тајну мисију са циљем да спречи опасног криминалца Фреда Ворда да изврши терористички напад. Лесли ће то урадити у свом апокалиптичном стилу, али ће спасити све људе на додели Оскара.  

Критички осврт: Овај наставак је за неколико нијанси слабији од претходног, али је свакако смешан и забаван. 

Едукативни моменат: Присила Пресли је поручила свим дамама на додели Оскара да не схватају олако своје мушкарце јер добри мушкарци не падају са неба. Ово би важило и за све жене, односно све особе. Никог не треба схватити здраво за готово.

Оцена наставника:

(блага)

Матурско вече (Prom Night 1980) је канадски слешер. На матурској вечери мете маскираног убице су четворо матураната чијом кривицом је настрадала девојчица шест година раније. Они су чували тајну шта су урадили тог дана, али је неко за њу сазнао и тражи крваву освету.

Критички осврт: Овај филм је под очигледним утицајем „Ноћи вештица“, а ту је и Џејми Ли Кертис у главној улози. Углавном, на исти начин су из болнице побегли тамо Мајкл Мајерс, а овде осумњичени убица. Једина је разлика у томе што овде ми не знамо да ли овај заиста јесте убица. Ту је и мало спори домар Роберт Силвермен, који је сумњивог изгледа, а ваљда да бисмо се питали да ипак није он тај. Него да додам за узоре да ту има и мало „Кери“ јер је Џејми краљица матуре, а краљ је Кејси Стивен, иначе бивши дечко од лепе, плаве и зле Еди Бентон која са лошим момком Џоном Травилтом, пардон Дејвидом Луцијем спрема лоше изненађење баш на матури. Кад смо код матуре, нешто ми године у овом филму нису јасне. Убијена девојчица је имала десет. Шест година касније сви прослављају матуру и очигледно имају осамнаест, што значи да су старији од ње. Међутим, и брат близанац несрећне девојчице (Мајкл Тоут) је на матури, мада би он требало да има шеснаест лета. У једном тренутку Џејми каже како њена сестра треба баш ове године да прослави своју прву матуру, тако да могу само да закључим да их Амери имају пар узастопних. Колико год их било, очигледно је Пол од свуда „ћапнуо“ по мало и изабрао је доказано успешне филмове, што се показало успешним и у овом случају. Говоримо о хорору који је имао највећу зараду у години у којој је пуштен у биоскопе. Ипак, зарада је једно, а квалитет друго и овде јесте претеран. Најпре, претерано личи на поменута остварења, а и дијалози су претерано лоши. Чак је и плес краљице (Џејми) и краља (Кејси) претерано лош. Како је помпезно најављен очекивао сам нешто што ће бити у равни популарних плесних светских емисија, али све што се дешавало је махање ручицама. Помпезно, додуше, али и даље махање. Но, оно што више не ваља од те претерано дуге плесне тачке су хорор сцене, које, са изузетком оне у којој је жртва Шелдон Рибовски (који није требало ни да буде жртва), уопште нису узбудљиве, чак су млаке, збрзане и неинвентивне. Добро, мало више труда је уложено у сцену када гине Еди, мада је она превише погодна. Како написах, све је превише. 🙂

Едукативни моменат: Дејвид је од Кејсија отео круну како би он био краљ матуре и остао је без главе јер је убица мислио да је он Кејси. Иако нам туђе позиције изгледају примамљиво, морамо да будемо свесни да свака од њих подразумева и оно што није благодарно. Таман то била и краљевска позиција. 

Оцена наставника:

(мада је и ово превише)

Материца (Womb 2010) је филм о младој жени Еви Грин која се вратила у приморски град где је живео њен деда и где је имала своју прву симпатију као мала. Симпатија јој је сада израсла у Мета Смита, али заљубљеност очигледно није престала. Нажалост, док су путовали до града где је Мет требало да се искаже као еколошки активиста, он је погинуо у саобраћајној несрећи. Ева је пожелела наново да га оживи и то тако што ће у клиници извршити вештачку оплодњу са његовим генетичким материјалом и родити његовог клона. То је и урадила и заиста га је родила, али је сада њихов однос био нови проблем. Да ли је он њен син или реинкарнирани љубавник?

Критички осврт: Ово је један од оних спорих филмова где има много сецканих сцена не увек са јачим разлогом, а како би нам се дочарала сва лепота фотографије и да би нам можда режисер Бенедек Флигауф поручио нешто (што најчешће не провалимо или провалимо на наш начин који се значајно разликује од онога што је он хтео). Не могу за овај филм да кажем да је романтична или тужна љубавна прича. Она је заправо на неки начин морбидна и едиповска. Бенедек је заправо екстремизовао чувени однос мајке и сина и направио причу која дефинитивно покреће питања и мора на вас да остави утисак. И прича је добра, нема шта. Друга тема коју је дотакао је толеранција и иако јој је посветио значајно мање времена, одлично је поентирао. Морам да похвалим и Мета. Он је глумац који је снимио око двадесетак филмова и врло ми је познат јер је најмање пет у мом жанру. И увек ме је иритирао неким набријаним ставом да је он сад нека глумчина и последица тога је била да је преозбиљно схватао своје улоге. Овог пута улога јесте озбиљна, као и цео филм са све својом табу темом, тако да је одрадио поштено.

Едукативни моменат: Мајке другара Евиног сина нису хтеле да пусте своју децу на прославу рођендана дечака јер су чуле да је клон. Када је дечак упитао своју мајку зашто неће да их пусте, она му је одговорила зато што су глупе. И то је прави одговор.

Оцена наставника:

(блага)

Дубоко (Deep 2021) је филм на тајландском језику, али је оригинални назив на енглеском. Ради се о четворо студената медицине који су прихватили да учествују у експерименту једне корпорације, али ће се испоставити да је оглед смртно опасан по испитанике. 

Критички осврт: Курозитет је да је филм режирао тим студената Универзитета у Бангкоку и има их чак петоро режисера. Сам тај број обећава и свакако даје предност у односу на једног. Али тимски рад ипак није дао одговарајући резултат. И то се дешава. 🙂 Изгледа као да петорка није могла да се договори око жанра. Циљна публика је јасна и то су млади, тако да филм у доброј мери подилази њима и ми имамо једну неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али је тим режисера ту негде хтео да смести и врло озбиљан трилер. Тако да гледате неозбиљну, лепршаву тинејџерску сапуницу, али вам је на моменте јасно да ту нешто не штима. То иначе може да буде добар спој и да се у идилу убаци ужас као шок, али овде тај спој напросто није добро фасовао и непристојна понуда доктора Кима Вадупа (врло лошег у својој улози) није добро легла у ову причу. Одвојено, ова два жанра би можда изнедрила солидне приче, али овако су напросто окрњили један други и имао сам осећај као да гледам два не баш срећно спојена филма. Као да то није било довољно, на трећој трећини филм мења сензибилитет и улеће у „Страву у улицу Брестова“ где четворо протагониста на јави има своје најцрње ноћне море и тај део није био успешан иако смо већ били упознати са позадинским причама ликова. Напросто квинтет режисера није поентирао, односно није нам показао шта је желео тим причама и страховима да постигне.

Свађа између протагониста одмах након те сцене је већ била уверљивија, а онда је наступио преокрет и филм је почео незадрживо да пада и то не само зато што је преокрет врло бледолик. Тај део је некако хорор, са све ничим изазваном грмљавином, као у старим добрим филмовима, са тим да овде то баш није изгледало добро. Све се одвијало и превише наивно и превише погодно и превише холивудски. Крај је урушио и оно мало што је до тада рађено. И то је жива жалост јер се неки потенцијал у филму видео.

Едукативни моменат: Куратонин, супстанца до које жели да дође Ким и која је супротстављена мелатонину јер одржава организам будним, измишљена је. Мелатонин већ није, он је хормон који производи епифиза и има бројне улоге, па и ту да регулише будност и спавање. Зову га „хормон таме“ јер се излучује ноћу и имају га и животиње, једнако дневне као и ноћне. Мелатонин се јавља и код биљака.

Оцена наставника:

(објективна баш)

Окрутна прича о абнормалном злостављању: Генроку женска генеалогија (残酷異常虐待物語　元禄女系図 1969) је јапански омнибус сачињен од три приче и све их спаја једна личност, а то је доктор Теруо Јошида који заправо покушава да помогне несрећним актерима. 

Критички осврт: Тема овог филма није само тема, као што је то случај у западњачкој кинематографији, већ постоји читав жанр који називају „ружичасто насиље“. Он је већ као жанр контроверзан и често се сматра интензивно мизогиним, али и протофеминистичким у свом огромном избору осветољубивих хероина које као да отелотворују бес неколико векова традиционалног угњетавања. Мени прилично изгледа као екстремнији садомазохистички однос и то је очигледно била инспирација режисеру Теруоу Ишију да састави своје приче, да ли зато што се то њему лично допада или је проценио да ће се допасти публици или је такав тренд тада био популаран у Јапану, не бих знао. Свакако је прилично користио еротику, мада не и експлицитне сцене секса. Заправо, сам чин није ни толико присутан колико само разголићавање и мажење. Но, оно што је заиста шокантно дешава се у другој причи где главна протагонисткиња има фетиш да буде са мушкарцима унакаженог тела. И једна од њених жеља је био – црнац! Уопште ми није пало на памет да Јапанци могу бити расисти. Врло занимљиво је да је протагонисткиња тражила од свог обожаватеља да јој достави црнца и он је то урадио. Буквално. Донели су човека у сандуку и када је отворила поклопац он је изашао, спреман за љубав. 🙂 У ствари, ти неки детаљи су ми шокантнији од самих прича. Приче се заправо разрешавају некако логично, мада трагично. И имају неку структуру и поруку и иако нисам фан садомазо фетиша, схватам да је и то тема коју је неко морао да обради. Оно што је лоше у филму су ефекти, а бојим се да управо оваква тема не може без њих. Једна од последњих сцена када доктор из стомака умируће труднице вади дете срамно је лоше решена, чак и за оно време. 

Едукативни моменат: У трећој причи окрутни господар је пустио бикове на плесачице. Тада им је рекао да је једини начин да преживе да скину своје црвене одоре. И погрешио је, биолошки гледано. Црвена боја не љути бикове. У ствари, бикови су делимично слепи за боје у поређењу са здравим људима, тако да не виде црвено. Према неким ауторима говеда у својој мрежњачи немају рецептор за црвено и могу да виде само жуту, зелену, плаву и љубичасту боју. Већина сисара (укључујући бикове) су дихромати. То значи да имају само две различите врсте чепића (фоторецепторе), за разлику од три код људи. Оно што бик види веома је слично визури човека са далтонизмом. Њима црвени огртач изгледа жућкасто-сиво. Можда је покрет матадора када маше црвеним огртачем оно што заправо разбесни бика јер то доживљава као претњу.

Оцена наставника:

(на три вуче)

Лига богова (封神榜 2016) је кинеска фантазија рађена према роману „Креација богова“ из 16. века писца Сјуја Џунлина. Радња се дешава у алтернативном свету где се боре силе добра и зла, а ове потоње представља мрачни цар који има врло моћну конкубину Фан Бингинг. Овај пар је могуће победити само уз помоћ светлосног мача, па ће крилати јунак Џеки Хунг кренути у мисију да га се домогне. Успут ће имати помоћ, али ће задатак и даље бити тежак.

Критички осврт: Овај филм је лудница од почетка. Све врца од ЦГИ, то се руши, то лети, то врти, то савија. Режисери Коан Хуи и Верни Јунг су били толико жељни да нам испричају гомилу тога у првих десет минута да су неке, мање битне сцене, чак и буквално убрзали. У првих пола сата се издешавало оно што би у другим блокбастерима сматрали финалном, епском битком. Радња свакако није систематична и јесте у хаосу и то је минус. На срећу да су дијалози прилично сведени тако да је све то могло да се пропрати. Чини ми се да су Кинези мало крадуцкали из „Господара прстенова“ и њихов чаробњак је пљунути Гандалф, а и сценографија је препознатљива. Но, оно што је ипак најважније у овом филму су борилачке вештине и заиста нису затајиле уз гомилу акробатике које је било и тамо где није било потребно. Укупно, ово је једна бајкица без много вредности и још мање порука, али је макар маштовита и шарена. И уложен је у њу заиста велики труд који треба ценити. 

Постоје неке занимљиве тривије у вези са овим филмом. Рецимо, филм је у области режије номинован за хонгкошку Златну метлу (даје се за најгора остварења), а освојио је ову „награду“ у области фотографије. Такође је и глумица Анџелабејби освојила исту ту награду за споредну улогу, мада је мени лично главна злица Фан више заслужна. Још што је занимљиво је да се филм не завршава победом добра, већ су обе стране на статусу кво и очигледно је био планиран наставак, али нигде нисам пронашао податак да је снимљен. Изгледа да је ту ипак пресудно било то што филм није зарадио као што је очекивано, мада је престигао свој буџет. Вероватно је и критика утицала, али без обзира на негативне рецензије ја не бих био тако строг. 

Едукативни моменат: Анџелабејби је рекла како је проживети један добар дан исто као и проживети цео живот. Нисам баш сигуран да је ово баш истина, али јесте тако да људи у једном квалитетно проведеном дану могу да стекну значајна животна искуства. 

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам четири чак)

Лако Је Критиковати 208

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не заустављајте камеру! (カメラを止めるな! 2017) је филм који је направила филмска екипа из Јапана, али је претходно добила задатак да снимање уради у једној јединој сцени без прекидања. Они су успели да тај задатак обаве, а ми гледамо најпре како то изгледа испред, а онда и како изгледа иза камере.

Критички осврт: Филм ми се допао већ од почетка, иако идеја није нова. И у „Преживео сам зомби холокауст“ из 2014. снимали су филм о зомбијима када су их прави зомбији напали. Међутим, овде је ситуација компликованија (прво видимо напад зомбија, па схватамо да је у питању филм, па на снимање упадају зомбији и онда схватамо да је у питању филм у филму) и хумор је заиста добар и нема шанси да вас не насмеје већ од прве сцене. Посебно ми се допао Такајуки Хамацу који глуми режисера, али су и други ликови скроз луцкасти. Филм се иначе састоји из два дела и оба су сјајна. 

Едукативни моменат: Овај филм показује да са врло мало (буџета) може да се направи много. Битна је идеја и добра подела улога у тиму, па таман она била и пар минута пред снимање, као што је овде био случај.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Не заустављајте камеру! Спиноф: Холивуд главна мисија! (カメラを止めるな！スピンオフ ハリウッド大作戦！2019) је наставак претходног филма. Због успеха првог дела замишљено је да се направи и други филм о зомбијима, али који ће се дешавати у Холивуду. Пошто је спонзор отказао, пут у Холивуд није био могућ, па је одлучено да се Холивуд доведе у Јапан. Филмска екипа је и овај пут била на висини задатка и поред свих проблема током снимања.

Критички осврт: Наставак дефинитивно јаше на таласу успеха оригинала, али не бих рекао да је истом мером успешан. Синићиро Одес је овај пут био сценариста (у претходном је био режисер) и пренео је у нови филм старе ликове, али и форе. Нове форе које је унео јесу смешне, али су слабије јер је хумор исфорсиран, а пародија је очигледнија. Пародирано је чак и то како Јапанци доживљавају Холивуд, отприлике као престоницу плавокосих и сви носе исте перике, које повремено и спадају. Оно што чупа овај филм је љубавна прича која се дешава између режисерке и главног глумца која је испала слатка, али тужна. 

Едукативни моменат: Иако је глумац желео да млада режисерка пође са њим у Холивуд где би имала више услова за рад, она ипак није желела. И он је на крају схватио и зашто. Овде је имала своје људе и своју екипу која је давала све од себе да успе чак и један јефтин и безначајан хорор. Некада нећемо стварати велика дела, али ће и оно мало што урадимо бити вредно ако смо искрено уложили себе у то.

Оцена наставника:

(ово је сасвим довољно)

Освета зомбија (Revenge of the Zombies 1943) је филм о лудом научнику Џону Карадину који у Америци прави страшне експерименте оживљавања мртвих људи како би сачинио неуништиву војску за Трећи рајх. У томе ће га омести његов шурак Мориц Хуго и његова два пријатеља. 

Критички осврт: Од прве сцене појављују се зомбији и то је врло помпезно и драматично пропраћено. Они се крећу као роботи, сви одреда голи до паса (нејасно је зашто би тако сахрањивали људе), осим Веде Ен Борг (не само што би и то било нејасно, било би и крајње непримерено за оно доба) и безусловно слушају лудог научника Џона, који, да би нам доказао да је заиста луд и заиста научник, носи радну одећу хирурга и колачи очи. 🙂 Шминкери нису морали да се труде око зомбија и ту је лепота црно-белих филмова. Мантан Морленд је главним протагонистима описивао зомбија којег је видео и рекао како је имао црвене очи и ту немамо много избора него да му верујемо на реч. 🙂 Оно у шта нисам могао да поверујем је глума. Наиме, лишена је сваке емоције. Веда је преминула под чудним околностима и њен филмски брат Мориц и филмски муж Џон су хладни и углађени као да расправљају о неодложном послу. Разумем ја да је то било доба где су манири били све, али су се овде живи људи понашали једнако роботски као и зомбији. Једини животнији лик је био црнопути Мантан, који је уз то био и довољно комичан.

Цела прича има неког смисла, али сам пропустио зашто су Мориц и Роберт Лоуери заменили своје идентитете. То заиста ничему није допринело, тако да нити служи, нити ради, што би рекао Паја Патак. Такође је остао нејасан нестанак Барија Маколума. Човек је нестао у сцени са драматичном музиком и онда се појавио у једној од последњих сцена и то је то. Ликови су се све време вртели по кући и око ње (где је и мочвара) са врло нејасним мотивима и активностима које нису логично следиле једна другу. И то је највећи недостатак овог филма. Рецимо, када је радња требало већ увелико да кулминира, сви су сели да лепо вечерају (пре тога је Џон везао Роберта и затворио га у оставу, одакле се овај ослободио). Оно што свакако могу да кажем у прилог филму је да је идеја добра и за оно време дефинитивно актуелна.  

Едукативни моменат: Џон је издиктирао својој секретарици Гејл Сторм како метаболизам није неопходан да би се ћелије сачувале. И у овом фантастичном филму и није, али у реалном животу јесте. Ћелијски метаболизам означава да су ћелије живе јер подразумева све процесе у ћелији при којима се енергија ствара и троши. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Реци ми своје име (Tell Me Your Name 2018) је филм познат још под називом „Успут је дошао ђаво“. Сидни Свини је девојка коју је у детињству злостављао насилни отац и сада она живи код своје тетке Џесике Барт. Јако пати због смрти своје мајке Хедер Деван, али осећа да је њен дух присутан. Иако је то плаши, она ипак прижељкује да јој се мајка врати из света мртвих и њена другарица Медисон Линц, коју занима окултно, долази на идеју да је призову. Међутим, оно што ће се одазвати није Хедер. 

Критички осврт: Нарација на почетку је читава прича, па ми није јасно да ли је режисер Џејсон Деван имао намеру да напише књигу заправо? Не могу да се не запитам да ли је заиста било неопходно толико предуслова да би прва сцена уопште започела јер је та сцена заправо и показала оно што је писало у нарацији и то сасвим добро и јасно.

Продукција је пристојна, а морам да похвалим директора фотографије Џастина Дувала који је користио занимљиве углове снимања. Не могу да кажем да режисер Џејсон није добар у свом послу, али јесте оптеретио филм приказама, сенкама, звуцима и ноћним морама већ у првих пола сата и то је некако дало контраефекат, а није ни страшно. И приказе, сенке, звуци и ноћне море су се наставили све до половине филма и тек је онда почело нешто да се дешава. И иако је демон представљен врло успешно, некако су та дешавања остала млака, а цело остварење прилично осредње са много општих места. Заправо, толико је већ виђено да сам све време имао осећај као да сам већ гледао овај филм. Уз то, Џејсон је некако олако прешао преко страдања споредних ликова Медисон и Ахмеда Лукана (иначе обе ове сцене страдања нису најјасније), а и током филма је употребљавао споредне ликове, чак и наочитог ђувегију Остина Филсона, како је за којим од њих било потребе. Просто су се појављивали и нестајали или би се тек наједном појавили. Но, и поред свега овога што не иде у прилог филму, Џејсон је изгледа био толико убеђен да ће направити хит да је врло претенциозно на крају оставио места за наставак. Вероватно ћу гледати и њега, па ћу вам рећи да ли се штогод поправио. 🙂

Едукативни моменат: Пастор Мет Далас је парафразирао божје речи гледе греха. Буду ли нам греси као гримиз, побелеће попут снега и ако су греси наши црвени као скерлет, постаће бели као вуна. Зато је важно оба: и опростити и дозволити опрост како би примили божји благослов. Рекао бих да је и за атеисте ово добро, ако не због божјег благослова, онда свакако због унутрашњег мира.

Оцена наставника:

(на два)

Љутња (The Grudge 2020) је римејк истоименог филма из 2004, али по садржају више наликује неком наставку. Тара Вествуд је у журби напустила кућу у којој је радила у Токију, видно потресена, да би се хитно вратила у САД. Тамо ју је дочекао топли породични дом, али се није спасила од онога што је доживела у Токију. Пратило ју је до куће и кулминирало трагедијом. Од тада свако ко је крочио у Тарину кућу такође је трагично завршио. Много смртних случајева заинтересовало је полицајку Андреу Рајзборо и добила је случај коју је и њу лично погодио. 

Критички осврт: И у овом делу су прсти духа изашли из потиљка лика који се тушира, овог пута Џона Чоа. И то ме не чуди јер је то једина ефектна сцена у оригиналном филму. У овом чак није ни једина јер је потпуно предвидљива, баш као и све друге сцене убистава и самоубистава. И то је највећи проблем овог филма. Иначе филм има и логичких грешака, али оне су ређе и мањи су проблем. Рецимо, полицајка Андреа је пронашла Лин Шеј у кући у врло дискутабилном психичком стању, са великом вероватноћом да је убила свог филмског мужа Френкија Фејсона. И ипак се сасвим слободно кретала кроз болницу, те се сасвим слободно и убила. Финална сцена мало чупа ситуацију.

Још једну ствар је режисер Николас Пеш урадио исто као и његов претходник Такаши Шимизу, а то је да догађаје није поређао хронолошки. Међутим, некако се прати лаганије него Такашијев филм. Заправо, овај је некако узбудљивији, динамичнији и занимљивији. То не значи да заиста има све ове атрибуте, само сам упоредио ова два филма и овај је свакако у вођству и доследнији је. Критика и публика су искасапили овај филм горе него што су то учинили протагонисти у овом филму, али ја не бих био тако строг. Он објективно није лош, али ништа ново нема да понуди.

Едукативни моменат: Иако је искусни детектив Вилијам Садлер преживео лоше ствари због случаја на којем је радио, Андреа је веровала да је том случају ипак дорасла, што се није показало. И наместо да је послушала свог пертнера Демијана Бичира, она се ухватила у коштац са тим и извукла дебљи крај. Некада је боље да учимо из туђег искуства него да сами ударамо главом у зид.

Оцена наставника:

(врло лабава)

Црни телефон (The Black Phone 2022) је адаптација кратке приче Џоа Хила из 2004. Радња је смештена у 1978. и актуелан је „Грабежљивац“, којег глуми Итан Хок и који отима дечаке. Последња жртва коју је отео је тинејџер Мејсон Тејмс, те га заробљава у свом подруму. Међутим, тамо је и црни телефон који не ради јер је жица исечена, но он свеједно звони. Дечак ће врло брзо схватити да су са оне стране жице претходне жртве које му дају савете како да се спаси.

Критички осврт: Амери никако не одустају од тога да им је главни мали протагониста неко кога вршаци злостављају у школи, а ни од тога да се његова улога на крају сасвим промени и да из жртве настане херој. Но, добро, овај пут та позадинска прича има смисла, а и сцене насиља међу децом су баш бруталне и изгледају довољно хорор за цео филм. Но, и надаље је филм прави хорор и то врло трипозан. Итан делује застрашујуће са свим оним маскама, али и његова болесна „игра“. Како би дуел између дечака и набилдованог садисте била колико-толико равноправна, ту су и натприродне силе (телефон као комуникација са мртвима и сестрица која је видовита) које пружају неку наду да ће се ова жртва ипак спасити. И сами покушаји да се спаси су већ драматични и узбудљиви. Цео филм је такав, узбудљив и невероватно држи пажњу и иако изгледа да се добрим делом не дешава много јер су и жртва и насилник у статусу кво, заправо се дешава много тога. На крају се и показује да је сваки од пет духова дечака допринео да се овај шести спаси. Фотографија сјајно својим једноличним, браон бојама дочарава туробну и тескобну атмосферу, а глумци су одлични у својим улогама, посебно клинци. Иако је крај на неки начин срећан, опет није префорсиран и изгледа ми реално у контексту који је дат.

Едукативни моменат: Једна од порука филма је врло јасна, а то је да деца не треба да разговарају са непознатим одраслим особама на улици или било где другде. Додао бих да то није добро да раде ни на интернету, иако је радња овог филма смештена много пре него што се интернет појавио.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Пре него што се пробудим (Before I Wake 2016) је прича о дечаку Џејкобу Тремблеју, којег је усвојио пар Кејт Бозворт и Томас Џејн. Ускоро ће посвојитељима постати јасно да дечак има натприродну моћ да своје снове претвори у стварност. То је посебно значило за Кејт јер се у Џејкобовим сновима појављивао и њен прерано преминули син. То је била шанса да своје дете угледа наново, па је једва чекала да падне ноћ и малени Џејкоб заспи. Невоља настаје када су почеле да се обистињују и његове ноћне море. 

Критички осврт: Одлична је идеја за филм и реализација је иста таква. Ликови се понашају тачно онако како бисмо очекивали, али то не значи да је филм предвидљив, већ да је сасвим реално представљен у додуше нереалној ситуацији. Глумци су сјајни, чак и клинац, а и специјални ефекти. Допада ми се дизајн чудовишта. Оно јесте страшњикаво, али баш изгледа као да би га дете таквим замислило.

Финалне сцене су мало дискутабилне. Представљене су кроз сан којем присуствује Кејт и иако је живописан, недоследности има. Најпре, клинац није могао да зна да се Кејтин син удавио у кади, а и сувише је мали да би направио сцену где га Кејт обликује да буде њен мртви син. Таква метафора је, рекао бих, недостижно апстрактна за тај узраст. Цела та сцена је претерана холивудска кулминација и већ смо је видели, рецимо у „Цркни Фред“. Сам крај врца од емоција и одлично је што није патетично и што Кејт прича нормалним тоном, без плакања и ридања. Ово је филм углавном са правом мером.

Едукативни моменат: Кејт је испричала причу малишану из свог детињства. Она је веровала да вештица гребе по њеном прозору, али се испоставило да је то грање дрвећа које помера ветар. Када је то схватила, вештице више није било. Некада страшне ствари престају то да буду када их разумемо, закључила је. И закључак је на месту.

Оцена наставника:

(минус)

Архив (Archive 2020) је футуристички филм који се дешава у 2038. и прати судбину младог научника Теа Џејмса који живи осамљено у бази и кује велике планове. Наиме, техника је толико напредовала да може да складишти свест преминулих макар неко време и тако омогући ожалошћеној породици да још мало разговара са њима. Тео је одлучио да иде корак даље: да направи перфектног робота и да у њега ускладишти свест своје прерано умрле и вољене супруге Стејси Мартин. Он ће у томе и успети, али је и робот развио сопствену свест и осећања.

Критички осврт: Радња се некако споро развија и иако не могу да кажем да је досадно, свакако није ни инспиративно. Већ врло рано у филму је јасно шта Тео покушава, мада није јасно који људи су му претња и зашто. Да је то било јасније, можда би било узбудљивије. Овако прича изгледа баш млако макар што се тиче оног дела који се односи на трилер. Са друге стране, љубавна мелодрама је прилично успела, тим пре што је необично у овом филму да у љубавном троуглу учествују чак два робота. Можда је требало да се режисер Гавин Ротери искључиво посвети том мелодраматичном жанру. Он је у амбијенту који је споља зимски, а унутра хладан сместио једну тужњикаву, топлу романтику. И то је једини и свакако добар адут овог филма јер све остало је већ виђено у бројним филмовима до сада, попут „Екс машине“ из 2015. Иако радња нема много смисла с обзиром на њен крај, те иако би имала смисла ма каква год радња да се дешавала с обзиром на крај, оно што филму не могу да оспорим је емоција коју без сваке сумње има, а ту је некако и музика допринела, макар колико и амбијент, што природни, што у бази у којој је Тео боравио.

Едукативни моменат: Када је Тео питао свој други прототип да ли је у реду, она је одговорила да није. Он је узвратио да не види оштећења, али му је она наново рекла да то не значи да је у реду. И у праву је. Све што је видљиво није увек довољно за процену.

Оцена наставника:

(благодарна)

Амерички херој (American Hero 2015) је филм о суперхероју Стивену Дорфу који уопште не изгледа као суперхерој, иако има задивљујућу моћ телекинезе. Он живи у гету, склон је пороцима, опија се на журкама и по сили закона обавља друштвено користан рад. Међутим, његов дар ће ипак доћи до изражаја на најбољи начин када га животне околности натерају, а највише од свега да би могао да виђа свог малог сина којег обожава.

Критички осврт: Ово је нова и значајно блеђа варијанта „Хенкока“, али овај филм има неколико плусева у односу на холивудски блокбастер, укључујући и тај што није холивудски блокбастер. Најпре, главни протагониста Стивен је поцепао улогу, а и има више шмека од Вила Смита, што и није тешко постићи. Друго, иако су форе депласиране, филм ми је некако животнији и непосреднији, сасвим другачијег сензибилитета и има емоцију, морам да признам. Стивен је човек који се распада, али он није криминалац у правом смислу те речи и своје моћи злоупотребљава тек да би зарадио који долар. Таква поставка ми је некако блискија и није напуцана као у овом другом суперхеројском филму. Свему овоме доприноси и режија и филм је рађен попут неког документарца. Оно што смета овом филму је радња која се јако споро развија и гледате пола филма и не знате шта сте заиста гледали. Чини ми се да је режисер Ник Лав запоставио радњу да би изградио свог протагонисту. При томе је занемарио неке друге ликове и неки су се појавили у тек једној сцени без неке веће сврхе. Но, опет, у целини, све то добро изгледа. Ово је више драма него суперхеројска акција (иако објективно има све сегменте суперхеројштине, пад и успон америчког хероја) и тако треба овај филм и прихватити.

Едукативни моменат: Јоанс Мајлс је глумио наставника науке у локалном колеџу и то је свакако изузетно постигнуће, али сам је рекао да му то не даје ауторитет да зна све и да има људи који знају више од њега. Свакако став који је вредан.

Оцена наставника:

(вероватно је објективно мање)

Напад непознатог (Attack of the Unknown 2020) је филм о инвазији крвожедних ванземаљаца баш у тренутку када полицајци спроводе до затвора опасног криминалца Роберта Ласарда. Они ће успети да сместе Роберта у затвор, али ће убрзо схватити да он зна нешто о туђинима што може да им помогне да их победе. Хтели – не хтели, мораће да сарађују са њим како би преживели.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова где већ у првим сценама видите да неће ваљати. Режисер Брендон Слејгл је поставио ситуацију у којој је супротставио опаку банду и полицију и то је изгледало врло млако и неуверљиво (такви су и глумци), са акцијом где сви пуцају једни у друге са три метра удаљености и готово сви су преживели. У једном тренутку је Брендон помислио да ће постићи узбудљиву атмосферу тако што се камера дрмуса на онај начин који изазива мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом, али то на срећу није дуго трајало. Додуше, мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом морате осетити када чујете дијалоге у овом филму који су псеудоумни и патетични. Углавном, по јутру се дан познаје у овом филму и како је прва сцена најавила, такве су биле и све остале. Ово је један досадан филм са много (глупаве) приче, премало (лоше) акције и са идејом која је океј, али нити је нова, нити је довољно јака да заслужује цео филм. Једино признајем Брендону да је танана средства употребио колико је максимално било могуће. То не значи да су уједно и маштовита и занимљива јер заиста нису и ванземаљци изгледају као унапређена верзија смешних креација из једнако смешних филмова шездесетих. Са друге стране Брендон је превише очигледно референцирао на каснија остварења попут Ејлијена, а расплет је преузео из „Светског рата З“. Лоши филмови често копирају добре, али то не постиже жељени ефекат и изгледа некако јадно.

Едукативни моменат: Ричард Грико је рекао колегама како има меланом и да је то рак крви. И погрешио је, пошто је меланом рак коже. Рак крви се зове леукемија.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Лако Је Критиковати 205

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвена светла (Red Lights 2012) је филм о двоје необичних научника и универзитетских професора Сигорни Вивер и Килијану Марфију који по читавој земљи откривају преваре разних видовњака и медијума. Иако врло лагано решавају сваки случај, суперпознати исцелитељ Роберт де Ниро остаје тврд орах и на добром путу да факултет (на којем ово двоје раде) призна његове моћи. 

Критички осврт: Идеја којом почиње овај филм, а то је да стручњаци откривају преваре лажних медијума и опсенара уопште није ни нова, ни ретка. Ипак, све делује свеже пре свега захваљујући харизми и духу које су од прве сцене унели Сигорни и Килијан. Међутим, филм не иде узлазном линијом како сам очекивао, мада ни не пада превише. Заправо, очекивао сам паметнију радњу. Иако се она кретала ка жанру који волим, те је све указивало да је Роберт не само натприродно моћан, већ и врло опасан, највише сам се радовао сукобу титана: њега и Сигорни. Али смо њу изгубили негде на средини филма. И то је врло антиклимактично јер се њих двоје поштено нису ни сукобили. Наместо ње на црту је изашао Килијан и он јесте пристојна замена, али лепушкасти момак против згодног маторог врага, где бисте све паре уложили (и изгубили) на овог потоњег, превише је класична акција. Но, на крају је испао неки солидан трилер, са финим једним преокретом и мало више патетичним крајем но што је права мера. И оно мало специјалних ефеката које филм има нису ме оборили с ногу, баш као ни сам филм, али је довољно добар за једно недељно поподне.

Едукативни моменат: У овом филму има много образовног садржаја и свакако га треба видети, али издвојио бих један дијалог који је и едукативан и духовит. Када је професор Тоби Џоунс рекао професорки Сигорни да не може негирати стварност зато што је не може објаснити, она му је узвратила да то није тачно. И дала му је пример. Она не може да објасни зашто Тобијев одсек има дупло већи буџет, али не пориче да је тако. Врло научно, мора се признати. 🙂

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Метаморфоза: Тицијан 2012. (Metamorphosis: Titian 2012 2012) је кратак филм снимљен у склопу промоције истоимене поставке Националне галерије Лондона. Младог господина Еда Спелирса привукла је лепота Ане Фрил, али пошто се ушуњао у њене одаје и видео је нагу, платио је велику цену.

Критички осврт: Занимљиво и иако изгледа апстрактно, врло је јасно шта се ту у ствари десило. И ту постоји читава прича која може да се протумачи на различите начине, али свакако је живописна и са врло солидним специјалним ефектима. Фотографија је сјајна.

Едукативни моменат: Да бисмо разумели сам назив филма, треба да се упознамо са две историјске личности. Публије Овидије Назон је био један од тројице најпознатијих песника Августовог доба (такозваног златног века римске књижевности), поред Хорација и Вергилија. Његово најобимније дело су „Метаморфозе“ у којем протагонисти доживљавају најразличитије преображаје. Ово дело 16 векова касније инспирисало је једног другог великана Тицијана Вечелија, италијанског сликара, да наслика три велика дела.

Оцена наставника:

(може)

Како горе, тако доле (As Above, So Below 2014) је филм о неколико младих, што научника, што авантуриста, који су се запутили у катакомбе подно Париза како би пронашли камен мудрости који је тамо, пре пет векова, скрио познати алхемичар Никола Фламел.

Критички осврт: Постоје филмови рађени техником пронађеног снимка који су подношљиви, али овај није један од њих. Јако је тешко уживати у филму када све време имате осећај мучнине због тремора камере. Ситуацију додатно погоршава то што ликови све време хистеришу што је очекивано јер се налазе у клаустрофобичном, мрачном простору. Режисер Џон Ерик Даудл је структуирао радњу тако да филм практично има два дела. У првој половини филма екипа се окупља и креће кроз катакомбе, а онда почиње да се дешава нешто што јако подсећа на загонетке које би решавао Индијана Џоунс. Тај део је Џон буквално претрчао и протагонисти релативно лако проналазе камен мудрости који је заправо само повод за причу, не и њен циљ. Тек тада почиње да се дешава оно због чега је филм очигледно и снимљен – обрели су се у паклу. Ту постаје јасно да је Џонова техника снимања у ствари лукавство да се дохака врло танком буџету, те пакао није испао тако лоше и чак донекле референцира на Дантеову „Божанствену комедију“. Мало је префорсирао и истовремено учинио површном причу да протагонисти морају да окају своје грехе и све у свему цео тај део је могао боље да се разради (баш као и ликови и њихови односи), али и овако је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Један од лајтмотива овог филма је реченица да у какав свет верујемо он такав и јесте. Ову реченицу бисмо могли да проширимо и да кажемо да ми градимо свет и да у то уносимо оно у шта верујемо. Ако верујемо да је свет лош и да му нема спаса, црни свет ћемо градити, али ако верујемо у праве вредности он ће бити светлији.

Оцена наставника:

(иде на три)

Кућа коју је Џек саградио (The House That Jack Built 2018) је прича коју говори лик из наслова, а којег тумачи Мет Дилон ка свом путу ка одређеном му кругу пакла. У својој причи он описује бројна убиства која је починио у периоду од више од деценије.

Критички осврт: Овај филм је скроз необичан по томе што Мет уопште не изгледа као прорачунати, хладнокрвни и прецизни убица јер изгледа и понаша се сметено, а такве и дијалоге води. Ипак, он то јесте и то сазнајемо све више како одмиче филм, а и његов лик се развија и постаје све опакији. Сцене убиства су врло узнемиравајуће, а Мет је јако убедљив у својој улози. Свеукупно, ово је један баш гадан хорор, врло добро режиран што од Ларса фона Трира свакако и очекујемо. На неки начин он је направио мекшу верзију „Природно рођених убица“ јер ту има и дигресија, које се односе на Метово детињство и ставове, које се по стилу режије и коришћењу документарних материјала већ битно разликују. Што се ставова тиче, неки од њих изгледају логично, али су заправо изврнути и опортуни. Испоставља се да Мет велича диктаторе и фашисте, попут Адолфа Хитлера и то има смисла јер поремећени бирају себи сличне, али оно што је занимљиво је да он потцртава њихову улогу икона. Неко је те људе подржавао јер они сами нису могли да почине сва недела која су починили и овде говоримо о великом броју људи, читавим народима. На много тога референцира овај филм, али понајвише на уметност и њен истински значај за људе. Такође много тога може да се чује у овом филму, искрени обожаваоци хорора и да виде, али свакако филм није за свакога. И ипак траје превише (преко два сата), што мислим да није плус за филмове који нису скупоцени блокбастери.

Едукативни моменат: Вергилије (тумачи га Бруно Ганц) је употребио термин епигонизам. Он га је употребио у негативном контексту, какав најчешће и има, а представља понављање старих културних, уметничких и научних образаца, посебно када су они већ превазиђени. Јавља се првенствено на прелазу књижевних епоха, када иновативне појаве коегзистирају са старима. Епигонизам има значење и у биологији и супротан је атавизму. Термин су употребили немачки биолози да би представили еволутивну појаву код појединих врста која је претекла своје доба, односно појавила се тек након дугог низа потомака.

Оцена наставника:

(јесте)

Посматрач (Watcher 2022) је прича о Американки Мајки Монро која је са мужем Карлом Глусманом дошла у Букурешт јер је он ту добио унапређење. Тек је почела да упознаје главни град Румуније, а већ је открила да је комшија из зграде преко пута посматра и прати. Ово је још више узнемиравајуће јер је актуелна прича о серијском убици којег зову „Паук“. Ипак, изгледа да јој не верује ни полиција, ни њен супруг.

Критички осврт: Иако глумци јесу били добри у својим улогама, саме улоге нису богзна шта, баш као ни цео филм. Идеја је далеко од неке иновативне и креативне, а радња је очигледно „без меса“ и у великом делу филма се практично не дешава готово ништа. Тек последњих десетак минута се дешава страшна сцена, а и она је некако очекивана јер је убица баш онај на кога је поентирано све време. Није ово лош филм, али није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Мајка је имала велики проблем да се обрати неком за помоћ или да учествује у разговорима јер није знала језик у страној земљи. Познавање било којег страног језика је предност, а када се већ нађете у страној земљи искористите да што више научите.

Оцена наставника:

(ово би било некако објективно)

Мама (Mama 2013) је филм о две девојчице које је њихов отац Николај Костер-Волдо, након што је починио вишеструко убиство, одвео у напуштену шумску колибу. Тамо је покушао да убије и кћерке, али га је спречила и убила нека сила. Девојчице су остале саме у колиби и одгајио их је ентитет који су назвале мама. Пет година касније пронашао их је брат близанац њиховог оца (наново Николај) који је, уз помоћ доктора Данијела Кеша и девојке Џесике Чајстен, преузео старатељство над њима. Са њима у нову кућу је дошла и мама.

Критички осврт: Филм је довољно страшан, мада су застрашујуће сцене прилично предвидљиве. Врло ефектна сцена је када Данијел гине, али је врло јасно како ће се све то одвијати. Нешто боље урађена је сцена када дух малтретира Џесику (а када она мисли да је у питању једна од девојчица прекривена ћебетом), али је то мотив који се поновио пар пута. Најјезивији су звуци које испушта мама и иначе су звучни ефекти у свим сценама кључни. Специјални ефекти нису лоши, али оно што ми се највише допада у филму је идеја саме поставке. И та поставка „вози“ овај филм јер је радња класична, са крајем који је некако бајковито урађен, односно има крајње другачији сензибилитет и не изгледа као хорор. Ликови који се појављују су добро употребљени и имају своју значајну улогу у филму. Осим Џесике и девојчица, сви ликови нису важни све време, али ми се допада што режисер Андрес Мускијети није одустао од њих. Манир да режисер употреби лик када му је потребно и онда заборави на њега ми се не допада јер се тако ствара утисак да је радња сувише погодна. Ова радња није лоша, али свакако није нешто што је за памћење.

Едукативни моменат: Џесика је све време одбијала одговорност према девојчицама јер није у крвном сродству са њима, да би дошла до тога да се на крају филма грчевито бори за њих. Најпре, за одговорност нису потребни разлози јер смо или одговорни или нисмо, а друго крвно сродство није једина веза коју имамо са неким. Не треба занемарити ни емотивну повезаност. 

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Љутња (The Grudge 2004) је римејк истоименог јапанског филма снимљеног две године раније. У Токију борави Американка Сара Мишел Гелар са својим дечком Џејсоном Бером. Сара је волонтер за тамошњу кућну негу и добија задатак да на један дан обиђе дом дементне Грејс Забриски. Испоставиће се да ће тај задатак бити опасан и по Сару и по многе друге људе јер је кућа уклета.

Критички осврт: Режисер Такаши Шимизу је нехронолошки поређао догађаје и верујем да је мислио да је тиме направио нешто ново, али заправо све то делује збуњујуће, тим пре што ми тек касније откривамо када су се поједини догађаји десили. Но, и тада је време појединих дешавања нејасно. Страшне сцене нису претерано страшне, али ту је Такаши већ постигао неку дозу иновативности, макар у појединим моментима, попут оног када се појављују прсти из Сарине главе.

Овај хорор је био финансијски успех, иако по мишљењу критике није страшан. Мени је то мањи проблем са којим се филм бори. Најпре ми није јасно зашто уопште дух напада своје жртве, а потом ни по ком обрасцу он то ради. Зашто у једном тренутку поштеди Грејс, а убије њене филмске сина и снаху, а у следећем убије њу, али не и Сару, остало је нејасно. Заправо тешко која сцена ми има некаквог смисла и везе између догађаја и ликова су врло лабаве. Ликови су ми ту још проблематичнији и нејасан ми је фокус на неке од њих, попут Кли Дувал и њеног тешког привикавања на страну земљу јер ће се испоставити да је њена улога крајње споредна и њен наведени проблем не доприноси причи. Читава прича ми је млака, а такве су некакве и сцене и глума. Ту је и мачка, који је чест мотив и за коју сам помислио да је симбол за нешто, али је њен финални значај крајње антиклимактичан. Крај је апсолутно опште место.

Едукативни моменат: Бил Пулман је за Такако Фуџи представљао предмет обожавања иако то није знао. Ми ћемо за друге људе представљати много тога, а да то не знамо, тако да би било лепо да увек на јавним местима и на интернету показујемо једно лепо понашање.

Оцена наставника:

(више ми иде на један него на три)

Злочини будућности (Crimes of the Future 2022) је СФ који је режирао (и написао) Дејвид Кроненберг и он није римејк истоименог филма истог режисера из 1970. У будућности технологија је напредовала, али се и људско тело променило. Једна од последица је изостанак осећаја бола, као и стварање нових органа код појединаца. Један од њих је Виго Мортенсен, који пати од синдрома убрзане еволуције и свако мало му се појави нови орган. Заједно са партнерком Леом Сејду изводи морбидне уметничке перформансе оперативних уклањања тих органа јер их не жели. Међутим, постоји група радикалних еволуциониста који верују да људи треба да се препусте овој ненормалној еволуцији. Њихов вођа Скот Спидман је затражио од Вига да у новом перформансу изврши аутопсију његовог убијеног сина и тако обелодани свету да је еволуција неминовна и да ће се нове генерације значајно разликовати. Виго ће пристати, али у сарадњи са полицијом која има интерес да открије чланове радикалне групе и спречи њихово даље деловање.  

Критички осврт: Овај филм у пренесеном значењу може да се посматра тако да су људи нашли начина да преваре еволуцију и генетику естетским операцијама. Дејвид их је изједначио са сексом јер поента оваквих операција је да оне учине тело згоднијим и привлачнијим. И отишао је корак даље и читав тај феномен екстремизовао, што јесте његов манир. Чак и да нисам прочитао да је филм режирао Дејвид, знао бих да је он јер је филм врло органски. И врло гадан јер Дејвид преиспитује појам лепоте и шта она у новим контекстима заиста значи. Цело ово дело се може посматрати и као сатира.

На самом почетку прича није имала много смисла, али у току првих двадесет минута поставка се разјаснила, само је још остало да видимо где је заправо заплет. И онда негде око половине филма схватамо да се заплет већ десио у првој сцени и да је кључан догађај, који ће донети расплет, заправо аутопсија дечака којег је убила мајка. Иако прича јесте чудна, што није чудно за Дејвида, она јесте комплетна и са поентом.

Едукативни моменат: Оно што је Виго објашњавао Скоту сасвим је тачно биолошки. Ако родитељ изгуби мали прст, дете које ће касније добити биће рођено са свим прстима (пример који је искористио у филму). Другим речима, стечене особине се не наслеђују.

Оцена наставника:

(сасвим постојана)

Мид (MEAD 2022) је СФ рађен према причи „Да упознате лица која срећете“ из стрипа „Грозничави снови“ аутора Јана Стрнада и Ричарда Корбена. Самјуел Хант је свемирски пустолов и одметник који је у некој врсти симбиозе са својим роботом Мидом и њих двојица заједно могу да стварају моћне илузије. Кроз свемир их јури адмирал Роберт Пикардо који жели да их уништи и који има посебну кацигу којом остаје имун на Самјуелове и Мидове илузије.

Критички осврт: Иако ми се допада идеја како свемирски брод, робот Мид и Самјуел функционишу заједно, па чак и оно што стварају, ништа ми се друго не свиђа. Сценографија и специјални ефекти су као у некаквој видео-игри, што не мора нужно да буде лоше, али овде јесте. Међутим, најлошији у овом филму су дијалози. Косценариста је Јан, који иначе прави стрипове и рекао би човек да има искуства у изради дијалога. Све и да има – то се овде није могло чути. Можда Јан више воли да црта. 🙂 Радња је потпуно без везе и врца од наивних дешавања, посебно када су акције спасавања у питању. При томе би те акције требало да буду узбудљиве, а то примећујемо само захваљујући томе што се чује драматична музика. 🙂 У ствари, свака акција у филму је таква да то што није узбудљива још је и мањи проблем. Све то изгледа као када бисмо децу пустили да се играју великим играчкима и успут праве причу око дешавања која им падну на памет. Углавном, протагонисти и антагонисти се вијају по васцелом Сунчевом систему, за који Јан верује да га чини девет планета, те нема ту много радње, а нема ни хумора. Глума је скроз без енергије и свеукупно прилично је досадно. 

Едукативни моменат: Самјуел је начинио илузију птеродактила и један војник је рекао како су их напале птице. Други је рекао како то нису птице већ летећи диносауруси и био је делимично у праву. Птеродактили нису птице, али нису ни диносауруси, иако су живели у исто време када и једни и други. Захваљујући фосилним налазима, можемо разликовати диносаурусе и птеродактиле. Птеросауруси и диносауруси се могу разликовати по њиховим костима. Упоређујући скелетне остатке, ове две групе су се разишле пре око 250 милиона година, што је довело до бројних физичких разлика. Док су диносауруси имали рупу у куку и дугачак гребен у кости надлактице, птеросауруси нису имали ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(може плусић)

Бивис и Батхед раде универзум (Beavis and Butt-Head Do the Universe 2022) је други филм о два лика из наслова, који су јунаци цртане серије са МТВ-ја крајем прошлог и почетком овог века. У питању су два деликвента који су руинирали школски сајам науке, па су за „казну“ добили да буду учесници научног кампа који организује НАСА. Тамо су се истакли и чак су их обучили за астронауте предвиђене за значајну научну мисију, те послали у свемир. Међутим, руинирали су и мисију и све чланове посаде довели у опасност, а сами се обрели у отвореном свемиру. Следеће што им се десило је да их је усисала црна рупа и послала кроз време у будућност на Земљи.

Критички осврт: Нисам гледао серију, тако да ми је ово први контакт са остварењем режисера Мајка Џаџа. Он се одлучио да само Бивис и Батхед буду ружно нацртани, док су остали ликови сасвим обични. Вероватно је тиме хтео да нам их учини апсолутно неприхватљивима – и ликом и делом. Причу је градио кроз низ врло виспрено поређаних узрока и последица, дефинитивно уз саркастичан поглед на друштво које је површно и види форму без суштине. Рецимо, одличан је моменат када је судија одлучио да двојици деликвената да шансу коју заслужују најбољи ђаци (објашњење је да је то зато што ће ти најбољи свакако бити успешни) и пошаље их у свемирски камп на неколико недеља. То је иначе један од честих аргумената који поједини психолози имају и код нас: да ће сјајни ђаци сами наћи свој пут, па је то разлог зашто се њима не бавимо већ све време трошимо на оне који су најлошији и са којима најчешће помаке и не успемо да направимо. Тако да, колико год ова прича била вратоломна и фантастична, веза са свакодневним животом је више него очигледна. Иначе је прича забавна, маштовита и (пре)динамична. 

Едукативни моменат: Иако су били на многим местима, чак и тамо где највећи број људи никад не оде (у свемиру или у црној рупи) двојица деликвената нису научила ништа. Учење се не дешава баш у потпуности само од себе; морамо и сами мало да се потрудимо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао)

Лако Је Критиковати 195

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Принц таме (Prince of Darkness 1987) је хорор Џона Карпентера који је он сврстао у „Апокалиптичну трилогију“ као други део (први је „Створ“ из 1982). Прича прати судбину групе научника из разних области који су дошли у напуштену цркву како би проучили ентитет који секта „Братство снова“ у оквиру католичке религије чува од памтивека. Наиме, ентитет је остао без чувара и има намеру да се пробуди након свег тог периода мировања.

Критички осврт: Насумичне смрти се дешавају у згради у коју су се сместили научници и нико не доводи у питање да су људи напросто нестали, али свима наједном и заиста ничим изазвано постаје јасно да се боре против моћних сила. Потпуно сам пропустио тај моменат освешћења свих ликова, а то није ни чудо јер се сцене све време мењају и у фокусу је увек нека друга особа. Међутим, негде од половине филма Џон је успео да заузда причу и почевши од ефектне сцене када Роберт Грасмер шаље поруку из пакла, све је кренуло узбрдо. Чак је било помало и страшњикаво. Ипак, грешака има, тако да тамо где су немртви пали нису уједно и остали. Ен Јен су избацили кроз прозор, што није био случај и са Ен Мари Хауард, али су ипак њих две на крају виђене како леже једна уз другу (можда зато што се исто зову 🙂 ). Но, да не цепидлачим много, тим пре што је ово ситна грешка за Џона. Он обично погреши у томе што режира филм. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму је Лиза Блаунт добро објаснила Шредингерову мачку. У питању је тешко разумљив мисаони експеримент за тешко разумљиву науку – квантну физику. У том експерименту мачка је заправо симбол за дешавања у квантном свету (мањем од атома). Мачка је у кутији и у сталној смртној опасности од бочице отрова која може да се разбије било кад. Пошто ми не знамо да ли се бочица разбила, за нас је мачка истовремено и жива и мртва. Тек када погледамо у кутију постаће јасно њено право стање. Лепота је у оку посматрача, рекли би неки, али у квантној физици, у оку посматрача је могући исход субатомских честица. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Ђаволова освета (Devil’s Revenge 2019) је филм о човеку Џејсону Бруксу који је од свог филмског оца Вилијама Шатнера добио задатак да стане на пут породичној клетви. Да би у томе успео мора да пронађе и уништи древни артефакт и да се сукоби са ђаволом лично.

Критички осврт: Већ прва сцена у пећини није добра. Најпре, пећина светли као по најсунчанијем дану, а потом један од тројице пустолова улази у катакомбе (које је јако тешко повезати са природном пећином у којој су били) и који тек мало нервозније нешто тражи по олтару култа за који касније сазнајемо да датира неколико хиљада година – иако су ту и гранчице дрвећа. Онда увиђа да му је другар измасакриран јер га је овај напросто позвао у помоћ као када бисмо ми неког гласније дозвали преко улице. Придружује се и трећи у јако лошој глуми и нелогичним реакцијама. И филм се у том стилу и наставио. Иако су протагонисти били и ван пећине, главни јунак Џејсон није излазио из магновења. И иако је јасно да то има везе са ђаволом, нејасно је шта му се конкретно дешава и ка чему све то иде. При томе су сцене развучене и чудне и то је прилично иритантно. Дијалози су такође предуги и прозаични, посебно између Џејсона и Вилијама. Вилијам при томе лудује и све време декламује исту мисао, само на различите начине. Но, лудило (овог пута режисера Џареда Кона) се тек онда наставило. Ђаво може врло лако да убије кога жели и где жели и то видимо у примерима две беспотребне смрти момака са факултета, али из неког разлога не убија и Џејсона и његову породицу. Са друге стране, Џејсон, иако му је другар остао искасапљен у пећини, у ту исту пећину одводи читаву своју породицу. Да, то значи своју филмску супругу Џери Рајан и двоје деце. Међутим, њихов пут, са циљем да скину (потпуно нејасну) породичну клетву, претвара се у ведар породични активни викенд испуњен грленим смехом. Речју, у овом филму ништа није пропраћено како треба, ни атмосфером, ни емоцијама. Чак и дневно-ноћна ритмика није увек нормална. Сцена када Џејсону силе таме убијају породицу је потпуно трапава, а његов бег још грђи. Ту је још и Џејсонов другар Филип Андре Ботело који предводи бесну и маскирану гомилу против Џејсона и то још више уноси забуну у причу. Као да то није било довољно, већ је крај тек збуњујући. Вилијам је сценариста овог (не)дела и чини ми се да му је само било битно да буде херој који носи тешко наоружање са експлозивним мецима, а што се приче тиче, па, очигледно није била приоритет. 🙂

Маска ђавола је позајмљена од Предатора и није баш потпуно успела, баш као ни сцене убиства.

Едукативни моменат: Филм завршава стиховима: „Смрт долази са пузањем, или долази са ударом. Била спора или жустра, није важна чињеница да си мртав, већ само како си умро.“ Ово је из песме америчког песника Едмунда Венса Кука (1866 – 1932) који је највише остао упамћен баш по овим стиховима.  

Оцена наставника:

(на ништа)

Понуда олуји (Ofrenda a la tormenta 2020) је трећи део шпанске (бастанске) крими трилогије. Марта Етура је полицајка која истражује случајеве секташких жртвовања беба у варошици у којој живи. Посебан проблем је што је у тој морбидној делатности активан учесник и њена умоболна мајка Суси Санчез.

Критички осврт: Некако је нормално да се кулминација дешава у трећем делу трилогије, али овај филм кулминира мимо сваке мере. Око Марте људи умиру у гомилама и овај филм броји више мртвих него Рамбо у својим најбољим данима. Докази се појављују буквално као цвеће у пролетњој шуми, а готово свака сцена има неку нову шокантну причу и изненађујући (и ничим изазван) однос између ликова. Такође кулминира и афера Марте и Леонарда Сбараље, судије који је очигледно умешан и то је очигледно од самог почетка појављивања његовог лика, тако да ту фактор изненађења није баш био могућ. Тема филма јесте грандиозна теорија завере, али само финале није; сасвим је антиклимактично и са потпуно нејасним мотивом мастермајнда. Остала је нејасна и судбина Колина Макфарлана, мада је иначе његова улога у овој трилогији нејасна, а рекао бих ни много потребна. У видео-позивима само је Марти причао једно те исто и не много конкретно. У сваком случају крај је приземљио филм не на земљу, већ и испод ње, а није баш ни да је прича летела у неким јачим висинама.

Едукативни моменат: Бен Нортовер је рекао својој филмској супрузи Марти да је некада боље прекинути битку данас, како бисмо је наставили сутра. Мудро збори Бен јер је често то врло добра стратегија. 

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Мали Џо (Little Joe 2019) је филм селектован да се такмичи за „Златну палму“ на Канском фестивалу у години када је и снимљен. Том приликом награду је понела Емили Бичем као најбоља глумица. У овом филму она има главну улогу и она је генетичар и творац генетички модификоване биљке која људима даје срећу због свог мириса који поспешује лучење окситоцина. Међутим, њен експеримент је успео много више него што је очекивала и што је желела.

Критички осврт: Филм изгледа као да је рађен у оквиру серије филмова „Отимача тела“, али је сасвим другачијег сензибилитета. Режисерка Џесика Хаузнер је добро градила причу и није брзала ни са чим (и темпо филма јесте спор, али заиста није досадно), те све време стварала оправдану сумњу да ту нема ничег натприродног, већ да Емили и друге ликове муче врло овоземаљски и уобичајени проблеми. На крају дана, та сумња се није отклонила ни до краја филма. Џесика добро влада драмским жанром, унела је мало СФ-а као зачина и добила сасвим солидну животну причу главне јунакиње која се боље сналази на послу, но у улози мајке. Тиме је актуелизовала тему новом улогом жене у модерном добу којој је каријера једнако важна као и мушкарцу и спремна је да се мање даје у области која је у традиционалним односима највише припадала њој – породици.

Џесика је актуелизовала филм и тиме што је искористила пандемијску ситуацију и филм у доброј мери референцира на њу, са све обавезним маскама, лабораторијом и генетичким инжењерингом у којем вируси имају значајну улогу. Сцене су ефектне са пастелним бојама и цветовима ванземаљског, злосутног изгледа. Све то у збиру даје можда више ефектан него добар филм, али Џесикин рад је у овом случају тешко оспорити. И глумци су добро одрадили свој део посла, чак и двоје тинејџера.

Едукативни моменат: Психотерапеут Линдси Данкан је рекла Емили да би било погрешно да негира оно што она сама јесте. Другачије речено, треба прихватити себе онаквим какви заиста јесмо и то је добар савет стручног лица.

Оцена наставника:

(можда не скроз заслужена)

Видим, видим (Ich seh, Ich seh 2014) је аустријски психолошки хорор који на енглеском говорном подручју носи назив „Лаку ноћ, мама“. Сузана Вист је самохрана мајка која се опоравља од пластичне операције лица и има два сина близанца Елијаса и Лукаса Шварца (тако им се зову и ликови које тумаче). Сузана се не сналази најбоље у улози мајке, а синови верују да она заправо и није њихова мајка. Зато се одлучују на драстичне кораке како би сазнали где се њихова права мајка налази.

Критички осврт: Одмах ми је било јасно да други близанац не постоји, већ је измишљени пријатељ, тако да та карта изненађења није баш била кец из рукава режисера Веронике Франц и Северина Фиале. Но, кец из рукава није био ни потребан јер је цео филм изненађење. Практично до половине се не дешава богзна шта, да би онда кренуо хорор део од тренутка када је дечак заробио своју мајку, те је њено заточеништво од благе свађе постепено постајало све агресивније и шокантније. Сама та поставка да је неурачунљиво дете поставило одраслу особу у крајње немоћан положај и да јој задаје муке какве дечјој машти могу пасти на памет је ужасавајућа. У филму је реализована врло реално и врло непријатно. 

Можемо рећи да прича јесте слојевита и критички сагледава модеран родитељски однос који није посвећен и више је усмерен ка каријери и личном простору (који се неминовно губи јер је дете присутно). Са једне стране су очекивања детета које жели управо супротно, односно пажњу и посвећеност, док су са друге очекивања мајке која верује да треба да буде ауторитет без покрића самом чињеницом да је мајка. Режисери су ишли утолико даље тиме што не само да су оспорили ауторитет, већ и саму ту чињеницу јер се дете пита да ли је особа коју има поред себе заиста мајка. Он јој показује снимак где она њега психички мучи и пита се да ли би то прави родитељ урадио. Све је то утолико интригантније што он заправо тражи доказе да је она особа за коју се издаје. Иако се радња врло споро развија, овај филм заиста даје много и режисери су успели да једну садржајну, компликовану причу сместе у оквире врло успелог хорора. На крају дана, овај филм се и налази у топ десет најјезивијих хорора респектабилних сајтова.

Едукативни моменат: Једна од ефектнијих сцена је да Сузана и Елијас играју игру погађања загонетне личности. Елијас јој је задао да погоди да је она у ствари – баш она, али Сузана није могла да препозна своју улогу. Некада нисмо свесни колико је значајна наша улога родитеља, члана породице, пријатеља, колеге или комшије за друге људе и то треба да имамо на уму када градимо односе. 

Оцена наставника:

(можда не најјача, али сасвим у реду)

После Јанга (After Yang 2021) је филм о мултикултуралној породици коју чине Колин Фарел, црнопута Џоди Тарнер-Смит и њихова усвојена кћерка Кинескиња. Део породице је и Јанг (Џастин Х. Мин) који је робот, по изгледу Кинез и његова улога је да помогне мајушној Кинескињи да разуме своје корене. Јанг је за њу постао и више од тога, прави велики брат којег обожава и јако јој је тешко пало када се покварио. Квар је толики да је немогуће поправити га, али Колин макар проналази његову меморију и сазнаје много тога о њему што за Јанговог живота није знао.

Критички осврт: Динамика филма није лоша, али је без превише потреса и може да се стекне утисак да је равна линија јер нема ту много промена у односима и сазревању ликова. Глумци су добро урадили свој део посла; сви малтене шапућу и врло дискретно (али и врло очигледно) исказују осећања. Филм јесте досадњикав, али су дијалози одлични, са много добрих порука о животу, предрасудама, породичним односима и уопште заиста важним стварима. Прича се на крају заокружује, слатка је и тешко јој је наћи ману. Буди узгред речено, не знам зашто Колин воли да носи бркове, али изгледа да воли, јер сам га већ у неком филму гледао да их суче. 🙂 

Едукативни моменат: У филму је Џастин цитирао кинеског филозофа Лаозија који је рекао да оно што гусеница назива крајем, сав остали свет назива лептиром. Остављам вам да ову мудру мисао тумачите сами, али ми се допало како је Џастин протумачио крај (живота) и рекао је како му није жао и да на крају нема ничега. Јер, нема нечега ако нема и ничега, објаснио је. 🙂

Оцена наставника:

(није баш заслужио пет)

Излазак Сунца (Sunspring 2016) је крајње необичан кратки СФ. Наиме, сценарио је у потпуности написао бот (Бенџамин је име које је наденуо самом себи) за вештачку интелигенцију помоћу неуронских мрежа. Филм говори о троје људи из будућности који су повезани у некаквом љубавном троуглу. 

Критички осврт: Режисер Оскар Шарп је имао веома тежак задатак да неконзистентна дешавања упакује у колико-толико смислену причу. И успео је, али и захваљујући глумцима који су сјајни, посебно Елизабет Греј. Она на крају изговара текст који стварно нема много смисла, али је некако покидала. Режисер и глумци су користили емоције и говор тела да нам дочарају оно што сама ВИ очигледно није могла. Свакако бих похвалио смелу идеју и реализацију која је била једнако смела. 🙂

Едукативни моменат: Уколико можемо да постигнемо да ВИ допринесе раду, сигуран сам да можемо да постигнемо и да особе са физичким и интелектуалним манама могу такође да допринесу. Потребно је да остатак тима има идеју и вештину, баш као што је имао и ауторски тим овог филма.

Оцена наставника:

(друга оцена не би била у реду)

То није игра (It’s No Game 2017) је наставак претходног филма. Овог пута у сценарио су се умешали и Рос Гудвин и режисер Оскар Шарп, али је све реплике које је изговорио Дејвид Хаселхоф написао Бенџамин. Ради се о томе да су продуценти задовољни Бенџамином јер је његов први филм имао милион прегледа на Јутјубу и желе да ВИ замени постојеће сценаристе Тома Пејна и Тима Гинија.

Критички осврт: Овај филм има више смисла него претходни, што није зачуђујуће, али је радња сувише очекивана, без изненађења, иако је можда требало да га буде. При томе је идеја за радњу много пута до сада већ виђена, а чак су и духовити моменти попут прастарих вицева. Иако у филму има лепе плесне кореографије и завршница је занимљива јер референцира на неке животне скандале које је Дејвид имао, све изгледа више него осредње. Или мање. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм говори да су сви замењиви. Можда нас још увек неће заменити ВИ, али нас лако могу заменити други људи.

Оцена наставника:

(реална)

Конгрес (The Congress 2013) је филм рађен према роману „Футуролошки конгрес“ из 1971. пољског писца Станислава Лема (рођен је истог датума када и ја, а писац је СФ-а, па ваљда звезде имају нешто са тим 😀 ). Робин Рајт је глумица која је у младости правила погрешне изборе улога и у четрдесетим годинама наново би се опробала на филму. Филмска индустрија и један од њених челника Дени Хјустон јесте заинтересован за њу, али на сасвим другачији начин. Он јој је предложио да је скенирају и дигитализују чиме би се њена каријера званично и завршила и започела. Наиме, наместо ње глумила би њена дигитална и побољшана верзија. Робин није желела да се врати филму на овакав начин, али је на крају ипак попустила. Но, то је био само почетак новог доба филма који се током година претворио у праву фабрику снова.

Критички осврт: Када је наступило двадесет година касније филм је потпуно променио ток и наједном је постао футуристички. То има смисла, али је прелаз ипак некако шокантан и сензибилитет филма се потпуно мења. Први део је готово искључиво лична драма главне протагонисткиње, док је део са временском дистанцом јасно усмерен ка друштву које се мења и главна протагонисткиња сада постаје тек немоћни посматрач из чије визуре ми пратимо причу. Уз то, тај део је анимиран, тврди СФ. Полуанимирани и полуиграни филмови нису тако ретки, али овај се дефинитивно издваја у односу на значајно лаганијег Зеку Роџера и свемирске баскете. Овде причамо о врло конкретној критици целог друштва које не штеди новац за илузије и увек нова искуства, али лако одустаје од својих чланова који су болесни или унесрећени. Иако ми повратак Робин у реалност није био изненађење (подозревао ју је и анимирани Џон Хам), ипак јесте изазвао емоцију. Друштво приказано тада и прича која га прати су тужни и депресивни, појачани личном несрећом главне јунакиње. Наравно, када мало размислимо, приказано друштво не би могло никако да опстане и то јесте најтањи моменат филма. Но, идеја је свежа, храбра, добро реализована и са интересантном анимацијом која подсећа на оне старињске цртаће. 

Едукативни моменат: Робин је видела да је у хотелској соби нестало светла и упитала је робота да ли је то у њеној глави или се заиста дешава. Мудри робот јој је одговорио и да јој је у глави и да се заиста дешава. Ако је изабрала мрак, биће мрак. Другим речима, не смемо потценити сопствене изборе који настају у нашој глави; они ће нам се заиста и дешавати.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет, свеједно)

Ледено доба: Мамутски Божић (Ice Age: A Mammoth Christmas 2011) је ТВ специјал из франшизе „Ледено доба“. Породица мамута жели да прослави Божић, иако тата мамут не верује у Деда Мраза. Како би му доказала да постоји, кћерка мамут, са својим пријатељима спадалима – лењивцем и опосумима, креће на Северни пол. Тамо ће открити да Деда Мраз заиста постоји, али и да му је потребна помоћ коју ће му луцкасто друштво пружити.

Критички осврт: Све је слатко, ако не већ духовито и са идејом да се покаже на маштовит начин како је настала традиција која прати Божић. Ипак, све је баш због тога набуџено, а Деда Мраз који има људски облик заиста не иде уз ову причу. Иначе је сама прича већ виђена, осредња, млака и са неколико нијанси више насиља но што је права мера.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да ако добар тим ради, може да постигне оно што појединац не може.

Оцена наставника:

(плус)

Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и толико се фокусирао на њих да није понудио много више од тога.

Додуше, допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. 

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)

Лако Је Критиковати 189

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не гледај горе (Don’t Look Up 2021) је сатирична прича о двоје научника Леонарда Дикаприја и Џенифер Лоренс који су открили заиста изузетну ствар: метеор који прети да уништи комплетно човечанство. Проблем је у томе што ни политички врх САД (односно председница Мерил Стрип), ни медији, ни јавност немају слуха за ово откриће.

Критички осврт: Филм је предобар, а башка што је актуелан, те врло препознатљив у данашњици коју живимо.

Едукативни моменат: Све што је било потребно је да људи погледају горе ка небу и виде све доказе који су им потребни. Међутим, председница Мерил и њена администрација су их убедили у супротно и то потпуним глупостима и одвраћањем пажње. Критичко мишљење је данас потребније него икада, рекао бих, тим пре што медији и интернет имају све што је потребно да нам одврате пажњу од значајних ствари.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Запетљано (Entangled 2019) је канадски СФ. Четири брилијантна студента су приморана да се суоче са самима собом на застрашујуће начине када њихов експеримент из квантне физике доведе до запетљаног паралелног постојања које их оставља да се преиспитују ко су и шта је стварно.

Критички осврт: Ако занемаримо логичке грешке које у оваквим филмовима морају да постоје, а које се нисам трудио да проналазим, овај филм је врло лош. И равна је линија. Дакле, врло лоша равна линија. Идеја није нова, а крај је сасвим предвидљив. Атмосфера је без везе, а ликови су толико незанимљиви, са нејасним мотивима и очајно дочарани, да нисам осетио ни мрвицу емпатије. Очигледно, док сам гледао овај филм нисам осетио баш ништа. Дијалози су далеко од инспиративних и више приличе некој плиткој сапуници.

Едукативни моменат: У истој димензији су се појавиле различите верзије протагониста. Они су себе прогласили бољим или лошијим верзијама, али то у ствари не зависи од димензије у којој смо. То зависи од нас самих и избора које правимо. И то није квантна физика и не морамо да будемо брилијантни студенти да бисмо то разумели.

Оцена наставника:

(поклоњена зато што има колико-толико озбиљан приступ теми)

Смртоносни спа (Death Spa 1989) је хорор који је за једног глумца (Мерита Батрика) био и његов последњи, пред смрт, а за глумицу Керин Парсонс почетак блиставе каријере. Сам филм није баш блистав, а дешава се у спа центру који опседа дух Шари Шатак, жене власника Вилијама Бамилера, која је извршила самоубиство.

Критички осврт: Иако је филм рађен на крају осамдесетих, он одсликава ову декаду у пуном сјају. Све је шарено, лепршаво и голишаво. Да би ово последње било што је могуће више оправдано, место злочина, овај збивања је спа. Такође је све врло површно, са причом која је превише разуђена и наивна, јако лошим дијалозима и истом таквом глумом. Како се филм креће ка својој завршници, све је лошије. Сцене су међусобно неповезане, без икакве логике у дешавањима и иако у једном делу спа центра људи пролећу кроз стакло, у другом је све нормално, журка се одвија несметано и полицајци наручују пиће. Само финале је лоша копија финала неупоредиво бољег филма „Кери“. Једина добра фора у целом филму је што су се светла неонске рекламе тако угасила да се добио наслов филма. Дакле, све што је добро у овом филму стаје у неких десетак секунди.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али хајде да пробамо. Иако је Вилијам водио фенси место, шарено и модерно уређено, са компјутерском опремом и мноштвом младих и лепих људи, ипак се испоставило опасним за многе од њих јер није водио рачуна о безбедности. Веома је значајно да простор и ствари у њему буду практичне и безбедне, па тек онда лепе и импресивне, а не да буде обрнуто. 

Оцена наставника:

(без поправног)

Истеривачи духова: Загробни живот (Ghostbusters: Afterlife 2021) је четврти наставак „Истеривача духова“ који се дешава тридесет и две године након велике славе истеривача (референцира на други наставак из 1989). Кари Кун је наследила имање од свог оца са којим дуго није била у контакту и то ће се испоставити као спасоносно решење за декинтирану самохрану мајку два детета. Проблем је што је имање које је наследила практично безвредно, а још већи што је уједно и место на којем је опседају духови. И то није случајно јер ће се испоставити да је Карин отац један од истеривача. 

Критички осврт: У другом делу су Сигорни Вивер и Рик Моранис постали демонолике звери, а овде се то, на врло сличан начин, десило са Кари и њеном симпатијом Полом Радом. И овде се, као и у првом делу, појављује дух од манчмелоуа, само што их овде има више, минијатурни су и попут гремлина. Мотиви су се поновили, али не и сензибилитет првих филмова и то јесте разочаравајуће, јер од наставака очекујете да одрже дух франшизе, посебно ако су оригинали данас већ култни. Наиме, у питању је једна осредња радња, без превише нових идеја и сасвим питка комедија која би свакако могла бити и боља. Има и грешака, па је тако начин како је демон запосео Пола сасвим неуверљив; у великом супермаркету где се то десило буквално није било никог. Нека је и касно вече, опет не изгледа реално.

Ликови су ведри и комични, али се режисер Џејсон Рајтман ипак највише посветио маленој Макени Грејс и није баш разрадио и довршио приче других ликова. Јесте добро повезао стару екипу са овим филмовима и направио је емотиван и за пар нијанси више патетичан крај но што је права мера, али у реду је пошто је то и требало да буде омаж једином преминулом члану из те старе екипе Харолду Рамису. Општи утисак је да је све ово могло много боље.

Едукативни моменат: Кари је мислила да је добила безвредно имање од свог оца, али је онда сазнала да оно и те како има сврху и да је читав рад њеног оца имао сврху. То што ми некада не разумемо нечији рад или не схватамо вредност не значи уједно и да је нема. 

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи воз за Божић (Last Train to Christmas 2021) је филм о Мајклу Шину, који је успешан (или макар то покушава да буде) менаџер ноћних клубова. Он је са својом девојком Натали Емануел ушао у воз и толико је задовољан својим љубавним и пословним животом да жели све у вагону да части шампањцем. Међутим, његово расположење ће се променити када буде схватио да га сваки следећи вагон води у неко друго време његовог живота. 

Критички осврт: Идеја за филм је добра и глумци су одрадили свој део посла исто тако. Реализација јесте нискобуџетна, али је сасвим у реду и постигла је циљ. Режисер Џулијан Кемп се дотакао разних тема (животно важних одлука, породичних односа, очекивања од брачних партнера, успеха – шта он заиста јесте) и прилично је добро поентирао у свакој од њих. Међутим, овом филму ипак нешто фали да буде оцењен одлично. На страну то што се можда и сам Џулијан погубио у вагонима, што је и очекивано, мислим да је ипак превише закомпликовао причу и тешко је пратити је, тим пре што се она не одвија хронолошки. Неке мотиве је и поновио што је непотребно, па је тако Мајкл исто раскинуо однос са Натали, као и са Мијом Макеном-Брус. Но, и поред свега тога, Џулијан је направио леп мали филм.

Едукативни моменат: Мајкл као мали је довео свој живот у опасност како би показао својој тетки Холи Ерл да не постоје сигурна решења. Наиме, она је хтела да да своју бебу сестри Хејли Милс јер је веровала да она сама неће моћи да свом детету пружи безбедност. Онда је видела да то не може ни њена сестра, нити ико, на крају крајева и одлучила да бебу задржи. Та одлука се показала исправном, а порука је да не треба одустајати зато што не можемо да будемо перфектни. У најгорем случају бићемо једнако лоши као што то могу да буду и други.

Оцена наставника:

(минус)

Жестоки Хенри (Hardcore Henry 2015) је СФ који су заједничким снагама направили Амери, Руси и Кинези. Ради се о киборгу који мора да прође разне недаће како би спасио себе и жену коју воли Хејли Бенет, а која га је таквим начинила.

Критички осврт: Ово је типичан гејмерски филм са врло поједностављеном премисом и крајње предвидљивим расплетом. У ствари, прича овде није ни важна, баш као ни карактер и развој ликова. У једном тренутку Шарлто Копли враћа киборгу његова сећања из претходног живота, али ни то није било важно, нити је режисер Иља Најшулер томе посветио неку већу пажњу. Ни овај филм не завређује неку већу пажњу, али га у великој мери „чупа“ то што је адреналински динамичан, технички готово перфектан са одличним специјалним ефектима и има макар једну свежу идеју у виду необичних Шарлтових клонова. Филм је бруталан, али, ако могу тако да кажем, има сјајних цака у свем том убијању и неколико добрих фора. На крају је све прешло у претеривање, али у игрицама свакако мора да постоји одређена градација и задаци морају бити тежи.

Едукативни моменат: Шарлто је и свом шефу Данилу Козловском поставио питање мотивације које овај није схватио озбиљно. На крају је Данилу то дошло главе јер није добро проценио шта киборга покреће. Мотивација је веома значајна и ако јој не посветимо пажњу, вероватно нећемо баш изгубити главу, али нећемо ни успети да заинтересујемо некога за нешто што нам је важно. 

Оцена наставника:

(стаклена и напукла)

Извештај о изумирању човечанства (인류멸망보고서 2012) је јужнокорејски омнибус из три приче. Прва говори о зомби апокалипси, а и трећа је апокалиптична само што је у питању пад метеора на Земљу. Друга говори о интелигентном и свесном роботу.

Критички осврт: Знао сам да су јужнокорејанци предузимљиви, али почетак прве приче даје сасвим нов поглед на ову њихову карактеристику. Момак је бацио трулу јабуку и већ исто вече на састанку са девојком појео део коре те јабуке. У међувремену су пренели отпад, разврстали га, припремили за рециклажу, самлели га и претворили у прах, дали стоци да једе, убили краву, транжирали месо и спремили га за вечеру. Свака част, одиста, но морам признати да јужнокорејанци имају и добар смисао за хумор и да су га показали такође већ у првој причи, посебно кроз реакције политичара, а ту је и врло свежа идеја о зомби Адаму и Еви. 🙂 И трећа прича је комична, а и најбоља. Необична је, врло маштовита, али опет има неког смисла. Друга одудара по сензиблитету, нема хумора и донекле је предвидљива, али је добра. Заправо, цео филм је добар иако приче немају никакву видљиву везу међу собом, осим што су натприродне.

Едукативни моменат: Када је монахиња рекла роботу да сумња у перцепцију механичара, он ју је упитао за шта она њега сматра. Одговорила му је да је он за њу Буда, а да је оно на зиду сат. Онда је он одбацио своју руку на којој су се виделе бројке и питао ју је на шта му она личи: на његову руку или на сат. Пошто она није имала одговор, он је одговорио уместо ње: да би могла да појми нешто, мора да разуме разлику, односно да класификује. Док сва жива бића деле исту природу наслеђивања, перцепција је та која класификује – као Буду или као машину. Ми грешимо да је перцепција вечна истина и таква обмана причињава нам бол. Перцепција је безначајна, те је и таква перцепција њега самог. Зато је замолио монахињу да га посматра какав заиста јесте. Компликована филозофија, додао бих ја, али има нечег у њој и верујем да је јако тешко, али и потребно посматрати људе и ствари каквима јесу. 

Оцена наставника:

(стамена)

Собок (Seobok 2021) је јужнокорејски филм у чијем је фокусу бивши агент тајне службе Гонг Ју који је наново активиран и добио је задатак да учествује у пројекту чији је назив у наслову филма. Испоставиће се да је пројекат невероватно научно достигнуће и да га многи моћници желе, али да има и таквих који желе да га униште јер прети да потпуно поремети поредак у свету. Ипак, одлука да ли ће пројекат опстати на крају ће зависити од самог Гонга.

Критички осврт: Одличан је филм, али не без мане. Мислим да је могло више да се поради на мотивацији интересних страна, а и односи моћи појединаца нису најјаснији. Но, добра глума, сјајни специјални ефекти и пре свега прича и виспрени дијалози само су за похвалу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Гонг није био сигуран да ли жели да живи или се само плаши смрти. Да не бисмо постављали исто питање, треба да радимо на нашем животу, да буде вредан живљења.

Оцена наставника:

(свакако)

Са Богом: Грех и казна (신과함께: 죄와 벌 2017) је јужнокорејски филм који прати судбину ватрогасца Ча Тае-хјуна који је погинуо када је спашавао девојчицу из зграде која је горела. Његова душа се обрела у оном свету и мора да јој суди чак седам богова како би се утврдило да је чиста и да је заслужила реинкарнацију. Чаова три анђела чувара полажу велике наде у њега.

Критички осврт: Овај филм нема грешке ако занемаримо специјалне ефекте који нису увек на нивоу блокбастера. Наравно, ово није амерички блокбастер, али јесте под утицајем таквих филмова (довољно је погледати одећу анђела чувара и јасно је да су креатори филма фанови „Матрикса“). Но, под чијим год утицајем био, режисер Јонг-хва Ким је урадио сјајан посао. За крај припремите папирнате марамице, подозревам да ће вам бити потребне. 🙂

Едукативни моменат: Када се чинило да ће анђели чувари изгубити битку и спасење душе, испоставило се да су је добили. Ча је починио велику грешку, али је његова душа постала чиста баш због тога што је учинио све како би се искупио и помогао другима и пре свих онима које воли.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Са Богом – Каузални змај (신과함께-인과 연 2018) је наставак претходно описаног филма. Троје анђела је сада добило задатак да спаси душу Чаовог Тае-хјуновог филмског брата Дона-ук Кима. Испоставиће се да се суђење Доновој души тиче и њих и то врло лично.

Критички осврт: Обично азијатски наставци добрих филмова добро оману, али то овде није случај. Наставак јесте за пар нијанси слабији од оригинала, али заиста није лош. Иако радња изгледа расуто, сасвим добро се њени делићи уклапају као пазл и на крају дају једну изузетну причу, у којој се преплићу овоземањски и оноземаљски свет, као и прошлост и будућност. Иако то изгледа компликовано, радња то ипак није и лако се прати. Преокрети – мањи и већи у филму можда нису маестрално изведени, али су изведени добро. 

Едукативни моменат: Ха Јунг-ву је на крају схватио да је његов пакао прошао онда када су му душе којима је учинио нажао опростиле. Да би се то десило, морао је на да призна истину, да се на неки начин искупи и што је најважније – да се извини. 

Оцена наставника:

(да и да)

Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс. 

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија. 

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)