Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Advertisements

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету, који ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били, неке ствари никад не застаревају, али можемо да схватимо и другачије. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 92

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ejecta (Small)IИзбачени материјал (Ejecta 2014) је филм о човеку Џулијану Ричингсу, који у интернет круговима важи за великог познаваоца астрономских догађаја, па и оних који укључују ванземаљски живот. Млади ентузијаста Адам Сејболт добија мејл од Џулијана и одмах креће до њега, иако то подразумева четрнаест сати вожње. Оно на шта је наишао превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Ово је варијанта „Вештица из Блера“, али наместо вештица у овом случају су ванземаљци. И ако су поменуте вештице за оно време биле нешто иновативно, ако већ не и квалитетно остварење, сада је то већ депласирано. И далеко је, али заиста далеко од квалитетног. Има ту некаквог покушаја драме, али што се тиче радње, она не постоји ни у покушају. Све време се нешто јурцају, муче, убијају, али потпуно бесциљно. И при томе сва та мука је узалудна јер је и невероватно досадна. И оно мало радње што има, сасвим је класично, баш као и ванземаљци – виђени много пута до сада.

Лик који тумачи Џулијан, иначе глумац који је једнако ружан колико и харизматичан, заиста је иритантан са свим својим неартикулисаним понашањем. Но, не могу да кажем да су глумци потпуно лоши.

Едукативни моменат: Адам jе добио мејл од Џулијана и кренуо је да се састане са њим, иако није био сигуран да га је заиста Џулијан контактирао. И то је веома, веома погрешно. Ако нисте сигурни са ким се дописујете преко нета, никако не треба да се састајете са том особом јер можете завршити много горе него Адам у овом филму (који је завршио са главобољом и амнезијом).

Оцена наставника:

1(на два или два на један)

EPIII_RotS_poster (Small)Звездани ратови: Епизода III – Освета сита (Star Wars: Episode III – Revenge of the Sith 2005) је шеста епизода саге, али трећа према хронологији догађаја. Џедај Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) и бивша краљица планете Набу Падме Амидала (Натали Портман) су се венчали и она је остала у другом стању. Међутим, млади џедај има (пророчанске) снове да ће његова љубљена да умре на порођају. То га чини очајним, али и подложним тамној страни, односно злом ситу Палпатину (Ијан Макдиармид) који је видео прилику да Скајвокера придобије ради постизања великих амбиција; владавине галаксијом.

Критички осврт: Колико се Хејден снашао у улози младог и недоказаног ученика џедаја у претходном делу, толико се у улози одраслог мрачњака није снашао уопште. У ствари, подозревам да је он онај тип глумца кога улога мора да „погоди“ и да буде што сличнија његовој личности, иначе ништа од посла. 🙂 И дијалози између њега и лепе Натали знатно су сведенији у овом делу. Можда је сценариста Џорџ Лукас испуцао све романтичне и поетичне мудролије, па за овај наставак није остало бог зна шта.

Приметио сам да Џорџ има проблем са рукама. Ако бисмо бројали одсечене руке у овој саги, било би их заиста много. Ако изузмемо спорадичне споредне ликове, без руку је остао млађани Хејден у претходном наставку, а и у овом, као и Кристофер Ли, Самјуел Л. Џексон и Метју Вуд који је глумео заиста добро осмишљеног киборга. У оригиналној трилогији без руке су остали и Марк Хамил и Џејмс Ерл Џоунс. И те две руке иду Џорџу на душу јер, иако није био режисер, писао је сценарио. 🙂

Овај наставак, према мишљењу већине, најбољи је од сва три дела. Мени је бољи други, али није ми невероватно да се већини допада баш овај јер он даје финиш причи и смешта ствари на своје место. Уклапа две трилогије попут пазла и то чини да филм изгледа одлично. Уосталом, то јесте мајсторство, без сумње. Последња сцена када заправо и настаје Дарт Вејдер и када упоредо умире Натали заиста је ефектна. После тога све је романсирано за неколико нијанси више него што је неопходно. Чак ни сјајни Џорџ не може да се одупре холивудском маниризму.

Едукативни моменат: Млађахног Хејдена је корумпирала моћ. Он се зато окренуо против свих који га воле и нанео им штету. Моћ нам омогућава да постигнемо много тога што желимо, али може лако и да нас исквари. Зато, када добијемо неку позицију или било шта што нам даје (над)моћ, треба бити опрезан да не бисмо прешли на „мрачну страну“.

Оцена наставника:

5(си!)

episodefour (Small)Звездани ратови: Епизода IV – Нова нада (Star Wars: Episode IV – A New Hope 1977) је, заправо, прва епизода саге икада снимљена. Галаксија се налази усред грађанског рата. Шпијуни су за побуњенички савез украли планове за најмоћније оружје Галактичке Империје – Звезду смрти, огромну свемирску станицу која може да уништи читаву планету. Вођа побуњеника принцеза Леја (Кари Фишер) има планове за Звезду смри, али њен брод су заробиле Империјалне снаге под командом злог Дарт Вејдера (у овом наставку тумачи га Дејвид Праус). Пре него што су је ухватили, Леја је сакрила планове у меморији дроида и послала их је заједно са поруком за помоћ старом пријатељу њене породице џедају Обију Ван-Кенобију (Алек Гинис). Међутим, порука је отишла младом Луку Скајвокеру (Марк Хамил), за кога ће се такође испоставити да је џедај у најави.

Критички осврт: Мелодраматични тренутак са све заносном музиком када Марк гледа небо, њему недостижно, потпуно је урнебесан. Као и неке друге сцене и техничка решења. Ипак, ово јесте ремек-дело научне фантастике и у то сумње нема.

Што се ефеката тиче, види се да је у питању давно минула декада, али су за оно време заиста импресивни. Глума је некако раздрагана и тај полет, пре свега тада млађаних Харисона Форда и Марка, баш ми се допада. Према сензибилитету ова трилогија је знатно лепршавија од наредне. Новија трилогија је рађена са врло озбиљним приступом, политичким интригама и колико је то год било могуће лукавим превратима. У овој свега тога нема, али јој то не умањује квалитет, напротив.

Едукативни моменат: Алек се запитао ко је будаластији: будала или онај који га прати? Занимљива питалица, на коју ћете сами дати одговор, а ја бих само приметио да није добро бити ни у једној ни у другој улози.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Twixt (Small)Између (Twixt 2011) је тзв. експериментални хорор трилер, чија се радња одвија у малој америчкој варошици. Ту је пристигао писац романа о вештицама Вал Килмер. Он има за циљ да прода свој најновији роман и то му баш не полази за руком, али зато наилази на инспирацију за своје ново дело. Наиме, у граду се десило необично убиство девојке и то је само врх леденог брега. Градић у коме се Вал обрео крије многе морбидне тајне.

Критички осврт: Није новина да писац, у овом случају Вал, дође у неко мало место и доживи авантуру живота („Мизери“ ми је први пао на памет, али има још таквих филмова). Такође, ни сама радња није иновативна, али није ни лоша.

Режија у филму ми се баш, баш допада, а и фотографија је прилично добра и повремено необична, готово бајковита. Један део радње изгледа управо тако – бајковито. И онда се све враћа на уобичајену сцену на какву смо већ навикли у филмовима и то миксовање стилова изгледа заиста занимљиво. С једне стране ту је мистицизам Едгара Алана Поа, а са друге солидан трилер који тражи разрешење. Филм се некако нагло прекида, али је јасно ко је ту шта учинио и крај изгледа радије вицкаст него недовршен. Све у свему, стварно није лоше.

Вал је сада времешан и гојазан глумац, али, интересантно, изгледа много мање одбојно него када је био млад и леп. И мора му се признати да је одличан глумац. Сцена када започиње писање романа је сјајна. Ликови су иначе комични и живописни, попут шерифа Бруса Дерна и његовог помоћника. Идеја да шериф чита Валу своју хорор причу како би га успавао и генијална је и урнебесна.

Едукативни моменат: Не морате читати романе какве пише Вал, ако вам се такви романи не допадају, али је веома важно да читате. И то из много разлога.

Оцена наставника:

4(заиста може)

rapture-palooza-dvd-cover (Small)IIIЗанесеност (Rapture-Palooza 2013) је апокалиптични филм који прати судбину двоје младих Ане Кендрик и Џона Франсиса Дејлија. Ради се о апокалипси коју је предвидела Библија и према којој се на Земљи појављује антихрист. И заиста се појављује и то је Крејг Робинсон, коме се Ана много допала. Он жели да она постане његова краљица, али њој та опција уопште не долази у обзир. Зато она покушава, уз помоћ свог дечка Џона и породице, да зароби Крејга на хиљаду година, баш као што пише у Библији.

Критички осврт: Ово је једна од многих комедија које се баве апокалипсом библијских размера. И почетак је обећавао када нестају сви они које Бог спашава. Сам њихов нестанак је сјајно осмишљен. И касније има заиста добрих фора, али су неке и прастаре. Но, то је тек део проблема. Режисер Пол Мидледич је желео да направи добру комедију или макар добро зезање, веома блиско оном виђеном у „Ово је крај“ и окупио је глумачку екипу која се до тада доказала у разним комедијама и комедијицама и за које је очекивао да ће своје улоге изнети у жељеном, али и амбициозном обиму. При томе је Пол највише наде улагао у Крејга и не само да му је доделио улогу главног антагонисте, већ му је очигледно дао и највише простора, тако да је и његов лик и све пошалице које са њиме иду у пакету исцрпео до сува, што би рекли хемичари. У реду, он је антихрист, зао и развратан, али монолози и дијалози у вези са тим у неком тренутку почињу већ да оптерећују радњу и развлаче је довољно да постаје спора. И то је штета јер радња има један здрав потенцијал. Идеја да Ана и Џон започну посао са продајом сендвича у време апокалипсе и да њихов свеже изграђени штанд погоди усијани метеор прилично је симпатична. Заправо, сама радња има идеју водиљу која није лоша уопште.

Много значајније од комедије је да ли је успела иронија пошто је ово очигледно начин да сценариста Крис Матесон каже коју о религијској догми. Он то и чини у пар наврата (ако не рачунамо целу идеју која је превасходно направљена са циљем да филм буде смешан) и то није нарочито успешно. Иронија мора да буде виспренија. Поентирао је он, додуше, неке нелогичности у библији и цело то замешатељство са тим да ће бити спашени искључиво верници без обзира да ли су у овоземаљском животу били добри људи или, пак, нису, али све је то некако и бледо и маргинално, што због његовог површног сценарија, што због Полове још површније режије.

Дакле, неки потенцијал се види, али је неискоришћен због постављања у први план оног што је споредно и предвидљивости разрешења заплета. Танки специјални ефекти не поправљају значајније ситуацију. Глумци би поправили да им је дато више шансе; Крејг убедљиво доминира са фором коју рециклира на хиљаду различитих начина, Ана покушава да парира, а сви остали су подређени спашавању њене невиности. Не могу да вам обећам да ћете се забавити гледајући овај филм, али ако желите да се одморите уз баш, баш лагану комедију, овај филм може бити решење.

Едукативни моменат: Сви су на крају закључили да им није потребан нико „главни“, већ да су они сами главни, односно одговорни за свој живот. И, заиста, није потребно да вас ико води кроз живот. То можете и сами, као што свака одрасла особа и треба да ради.

Оцена наставника:

3(минус)

my-boyfriend-is-back (Small)IIМој дечко се вратио (My Boyfriend’s Back 1993) је филм чији је наслов дат према једној старој песми из шездесетих година прошлог века. Иначе, песма је боља него филм. 🙂 У филму се ради о момку Ендруу Ловерију који је заљубљен у лепу Трејси Линд. Како би је освојио, осмислио је да његов најбољи пријатељ Дени Зорн одглуми оружани напад на продавницу у којој Трејси ради. Идеја је била да је Ендру спаси и буде њен херој. Баш у том тренутку прави криминалац Џо Стивенс се појавио како би заиста опљачкао радњу. Ендру је свеједно желео да буде херој и – погинуо. Но, његова смрт је била кратког века.

Критички осврт: Режисер Боб Балабан је решио да направи лагану комедију, али идеја да су сви мирно пропратили повратак Ендруа из мртвих није уопште смешна, а представља премису приче. Нису смешна ни сва друга догађања и реплике у филму. Тако да је Боб успео да оствари само оно „лагана“. Можда чак и прелагана. Заправо, имао сам осећај као да гледам филм из осамдесетих, али не зато што је лепршав (јер није), већ зато што је потпуно површан. Схватио сам да Ендруови родитељи треба мирно да прихвате васкрснуће сина, али онда, са друге стране, њихова осећања ама ич нису била уверљива; ни туга услед губитка, ни срећа или шок услед повратка. Тиме је направљен контраефекат, без обзира што је комедија у питању. Код младих Ендруових другара на то може да се зажмури, пошто су у тим годинама и емоције хаотичне и понашање чудно, али свеједно, површност напросто врца из овог филма. И то је у колизији са љубавном причом између Ендруа и Трејси која је замишљена као дубока, малтене епска. Сам крај филма је урађен управо у том маниру и он заиста није лоше решен. Са треће стране хумор, осим што није успео, повремено прелази у ону америчку „урнебесну комедију“, па тако Ендруова мајка Мери Бет Херт доноси дете које је „пронашла у супермаркету“ како би га сину послужила у тањиру са прилогом од поврћа. Наравно, дечак је жив и лиже лизалицу. Тако да је нејасно за коју врсту комедије се режисер Боб одлучио, али би можда било најбоље да није експериментисао и да се држао лагане љубавне приче, коју је одрадио кудикамо спретније него све остало. Цео филм је недефинисан и поједини његови делови веома су грубо уклопљени један у други, а рађени су са различитом дозом озбиљности.

Поруке које филм шаље су у реду и јасно ми је шта је Боб хтео, али, попут хумора, и њих је неспретно пласирао. Док се Ендру и Трејси грле на улици, пролазници добацују како то није природно, а њу вређају и пребацују јој да је љубитељка зомбија. Зомби у овом случају симболизује црнца (којих у овом филму готово да нема). Међутим, та идеја није разрађена. Нешто разрађенија је метафора која се односила на пубертет и све оно што он собом носи, посебно развој сексуалности.

Ликови су стереотипи, па је нејаки Ендру заљубљен у популарну Трејси, а која има још популарнијег дечка Метјуа Фокса. Он има најбољег ортака силеџију Филипа Симора Хофмана, а Ендру пријатеља неспретњаковића Денија. Остин Пендлтон је луди научник и тако даље и тако даље. Да зло буде веће, уз хумор који сам описао сваки лик је практично интелектуално деградиран. Глума која то прати није потпуно лоша, али није ни захтевна.

Едукативни моменат: Када су на часу разговарали о херојима, један добар ђак је рекао да се хероји не рађају већ постају. И заиста је добро научио ту лекцију. 🙂

Оцена наставника:

2(не може више)

dr-phibes-rises-again (Small)IVДр Фајбс се уздиже поново (Dr. Phibes Rises Again 1972) је британски хорор и наставак филма „Гнусни др Фајбс“ из 1971. Др Фајбс, кога тумачи Винсент Прајс, зли је геније руинираног лица, који обожава своју супругу Каролину Манро. Међутим, она је мртва, односно у некаквом стању између живота и смрти и он има намеру да је врати у живот. Да би у томе успео мора да оде у Египат и да тамо пронађе реку живота о којој говоре легенде и једна древна мапа. Но, за ту реку заинтересован је и Роберт Квари. У Египат долази и полиција која тражи Винсента због неколико убистава. Углавном, права гужва је настала у пустињи код планине која крије тајну вечног живота.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм и веома духовит. Када је др Фајбс васкрсао, прво што је урадио пришао је оргуљама и театрално почео да брише прашину са прашком. Свакако, прашина се за три године нахватала, али, ипак. 😀 И убиства у филму су управо таква, дијаболична и одвијају се према филозофији – зашто једноставно, кад може компликовано. 🙂 И како Винсент једе рибу преко врата (пошто су му уста за ту работу из неког разлога недоступна), непроценљива је сцена. Но, да је маштовито, заиста јесте. И ту маштовиту радњу прати ништа мање маштовита сценографија. Посебно бих истакао сцену у Египту када су људске кости несрећних пустолова наслагане на ноктима ножних прстију џиновске статуе. 🙂 Фотографија је, иначе, зачуђујуће добра.

Радња је класична авантура, са мало више мелодраме коју је готово искључиво правио Винсент у својим монолозима. Он је био сав помепзан и имам осећај да су имена његове супруге Викторије и његове помоћнице Волневије (Вали Кемп) одабрана са намером сценаристе (и режисера) Роберта Фуеста како би била погодна да их Винсент изговори што помпезније. И други ликови су прилично комични, попут Терија Томаса и Џона Кајтера, али је хумор којим су они допринели значајно приземнији. Други антагониста Роберт, пак, превише је озбиљан лик и када упоредим све ликове међусобно, имам утисак као да је свако од њих глумео у неком свом филму пошто сензибилитет који су показали уопште није уједначен.

Крај филма је поправио утисак, који иначе није лош. Филм јесте смешан у многим сегментима, али има шарма и као што већ написах, маште. Нисам гледао први део, тако да не могу да упоредим квалитет, али и да је први део био значајније бољи (а верујем да је био ту негде), и овај је сасвим у реду и поред рупа и рупица (археолози истражују кости пустолова као да су у питању фосили, а Роберт је без икаквог разлога чекао три године да би предузео експедицију баш када се Винсент пробудио, те тако добио конкурента итд).

Едукативни моменат: Две ствари се морају признати др Фајбсу. Једна је да је заиста много труда уложио у сваки свој изум (иако су намењени злим стварима), а друга је да је користио сазнања из макар две области; технике и историје. И на крају је остварио свој циљ. Изгледи да ћемо остварити циљ повећавају се што више труда уложимо и у што се више области разумемо.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

The_two_tower (Small)VГосподар прстенова: Две куле (The Lord of the Rings: The Two Towers 2002) је други део саге базиран на истоименом роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон и његов савезник Саруман (Кристофер Ли) покушавају да униште градове људи и шаљу огромну војску орка да то спроведе у дело. Међутим, људи, предвођени Арагорном (Виго Мортенсен), те уз помоћ својих савезника вилењака, успевају да одоле нападу. У исто време, Сарумана нападају дрволика бића и успевају да га потисну у његову кулу. Но, тиме се рат не завршава, те и даље све зависи од малог хобита Фрода (Елајџа Вуд) и његовог пријатеља Сема (Шон Астин) који су се отиснули на опасно путовање како би прстен моћи Саурона уништили заувек и тако победили зликовца.

Критички осврт: Овом делу замерам понављање мотива. У прошлом наставку су мислили да је Ијан Макелен страдао, а сада су мислили да је страдао Виго. Шон Бин, односно Боромир је заиста страдао у првом делу, да би га сада заменио брат који се слично и зове – Фарамир (Дејвид Венам) и има сличне карактерне особине и мотиве. Позиције ликова су при томе једнаке и ништа се суштински није променило, ако не рачунамо да је чаробњак Гандалф сада бео, а био је сив. Ах, да, ни то није суштинска промена. 🙂

Рат се закувава и једна фина битка је приказана, али се велико финале тек очекује. Средњи део саге по дефиницији мора да има најслабију причу јер ту она нити почиње, нити се завршава, па све мора остати недоречено, али довољно врело. Задатак за режисера није лак, признајем, али он свеједно мора да направи неки квалитет и, ако је могуће, унесе неку новину. И Питер Џексон се у том смислу и потрудио и то се види. Једна од новина је љубавни троугао. У иначе замршену Ромео (Виго) – Јулија (Лив Тајлер) варијанту је улетела лепушкаста Миранда Ото, некако као „скројена“ за времешног, али духом и телом млађаног Вига. Она је боља ратница него куварица, тако да она и фасцинира вештином и храброшћу и прави луцкасте ситуације са својим несрећним чорбуљаком, те је сва прилика да ће Вига очарати.

И овога пута је прича била на довољној висини, а глумци су све то добро испратили. Бред Дуриф је одлично дочарао гнусног типа. Лако је у оваквој саги глумети јунака или отелотворење зла, али за овакву улогу заиста се треба много потрудити. Продукција и специјални ефекти су и даље такви да су у овом поджанру поставили стандард за све наредне филмаџије који држе до квалитета.

Едукативни моменат: Двојица симпатичних хобита Доминик Монахан и Били Бојд су се нервирали зато што су Енти (људи-дрвеће) јако дуго разговарали о теми која је горућа. Дрво им је објаснило да треба много времена да би се било шта рекло на староентском, а они неће да изговарају ништа што није вредно да се дуго изговара. 🙂 Веома лепо речено, а истина јесте да некада чак и актуелне теме захтевају много разговора јер није добро ни неке одлуке доносити напречац.

Оцена наставника:

5(мало блеђа)

thor_ragnarok (Small)VТор: Рагнарок (Thor: Ragnarok 2017) је трећи наставак филмова о суперхероју Тору (Крис Хемсворт). Торов отац Один (Ентони Хопкинс) умире и тај догађај ослобађа злу Торову старију сестру Кејт Бланчет из заточеништва где ју је отац и послао. Њена моћ је застрашујућа, али је Тор ипак одлучио да јој се супротстави. Но, пре тога мора и сам да се ослободи из заточеништва у које је запао код ексцентричног господара Џефа Голдблума.

Критички осврт: Претпостављам да су се ауторима саге о Тору допала оба наставка „Чувара галаксије“ јер је овај наставак Тора према сензибилитету веома близак овим филмовима. Ја то поздрављам јер обожавам „Чуваре“. И овај филм ми се такође баш, баш допао. Радња је добра, маштовита и динамична и у доброј мери одступа од класике за овај поджанр. У ствари, ово је, можда, најбољи део од свих који се баве Тором.

Едукативни моменат: Тор је покушао да спаси свој родни Асгард и морао је да схвати да не треба да спашава грађевине. Највредније што треба у том граду спасити су – људи. Људи чине један град, колектив на послу, групу пријатеља, породицу. Уз добре људе биће вам лепо било где да се налазите.

Оцена наставника:

5(бљештава)

shapewater (Small)VОблик воде (The Shape of Water 2017) је прича о немој девојци Сали Хокинс која ради у научном институту у Балтимору као чистачица. Њен живот се мења када научници (и војска) доводе необично амфибијско биће (тумачи га Даг Џоунс) у институт. Она врло брзо схвата да је биће интелигентно и способно да воли. Ускоро ће биће заволети њу, а и она њега.

Критички осврт: Прича је практично проширена верзија кратког филма „Простор између нас“ из 2015; поставка је готово једнака, као и улога главне хероине, у овом случају Сали. Разлика је у томе што је кратки филм футуристички, а овај се дешава у периоду шездесетих година прошлог века који режисер и сценариста Гиљермо дел Торо на известан начин пародира, пре свега кроз лик Мајкла Шенона.

Фотографија је одлична и живописна. То је први утисак, али и други, ништа мање значајан је тај што иако је филм амерички, према сензибилитету и аутентичности ликова више одговара шпанском филму и у некој мери француском, али свакако европском, што и није чудно с обзиром на то ко је режисер. Оно што дефинитивно признајем режисеру је да је ни од чега направио причу. Јесте та прича предвидљива у готово свакој сцени, али је лепа и нежна, а није патетична. Још бих похвалио све глумце који су сјајни.

Едукативни моменат: Мајкл је погрешио што је омаловажио Сали и њену другарицу Октејвију Спенсер као чистачице, те није поверовао да су оне могле да предузму мисију спашавања амфибијског човека. Никада не омаловажајте некога, без обзира на његов положај или било коју другу карактеристику јер никада не можете знати колико и шта тај неко може да уради. Некада чак и за вас.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

Лако Је Критиковати 88

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ctd (Small)Конан уништитељ (Conan the Destroyer 1984) је наставак култног филма снимљеног две године раније. Зла краљица Сара Даглас проналази Конана, односно Арнолда Шварценегера и даје му задатак да пође на пут са њеном нећакињом Оливијом Дабом. Оливија треба да пронађе рог који ће оживети једнорогог бога кога Сара обожава. Међутим, пут није без опасности јер рог и кључ за тај рог Оливија, Конан и његова дружина треба да украду од чаробњака.

Критички осврт: Радња је, можда, била инспирација за каснију „Црвену Соњу“. У оба случаја постоји доминантна и зла краљица која тражи ултимативни извор моћи, а и опет се појављује камен који не може свако да дотакне. Но, колико год да је ова прича заиста била инспирација неким каснијим остварењима, сама по себи није инспиративна, а још мање је у равни са претходним наставком Конана, који је бољи зилион пута. Први део је био права филозофија где харизматични Џејмс Ерл Џоунс (са ултразанимљивом физиономијом) открива да су људска веровања јача од сваког метала и то користи да покори цео тај свет, а овај је причица са покушајем акције и пристојном авантуром. Сценографија је занимљива, костими врло сексипилни, а има и добрих цака, као када Конан ударцем онесвешћује осветољубиву камилу. Као биолог ово баш не би требало да поздравим, али сцена је прилично аутентична, а таквим чини и варварина. У филму иначе има и хумора и није лош. Мени је Арнолд свакако прилично комичан, тако да не мора много ни да се труди у том смислу. 🙂

Мотиви појединих ликова нису јасни, па је тако крајње мистериозно шта је забога хтео да постигне чаробњак Пет Роуч. Такође је нејасно зашто су краљичини гардисти напали Конанову дружину пре завршетка мисије, ако се краљица већ толико потрудила да ангажује Конана. Нејасних момената има још. Како су сељани уопште заробили Грејс Џоунс ако је се већ толико плаше, а и зашто Мако Ивамацу час може да отвори врата, час не може, ако је већ моћнији од колеге чаробњака итд. Но, без обзира на све ове рупе и рупице, филм има и маште и шарма.

Едукативни моменат: Оливија је желела да заведе Конана, па је чак одлучила да усаврши борилачке вештине пошто се њему допадају жене ратнице. На крају није успела да га приволи да буде њен краљ, али није поента у томе. Поента је у добром ставу који је она имала; ако нешто желите морате да се потрудите да то и добијете, па, зашто да не, и да усавршите неке вештине.

Оцена наставника:

4(требало би три, али Конан је ипак Конан)

citefun-warriors-way (Small)Пут ратника (The Warrior’s Way 2010) је филм који су заједничким снагама направили Нови Зеланд и Јужна Кореја. Чан Дон Гон је мачевалац који је у својој земљи успео да постане најбољи и да побије све чланове непријатељског клана. Осим једног, а то је мала принцеза на коју се сажалио. Та његова одлука поставила га је као непријатеља сопственог клана, па је морао да побегне на (дивљи) запад у један град који је, заправо, руинирани циркус. Његови становници су циркуски уметници и он им се придружио, заједно са бебом коју је повео са собом, али не као члан трупе, већ као перач рубља. Ту упознаје и Кејт Бозворт у коју се заљубљује и све изгледа као да се његов живот претворио у једно мирно и лепо бивствовање. Ипак, срећа није дуго потрајала.

Критички осврт: Од самог почетка филма крећу врло ефектне сцене и оне се полако замењују необичном, али маштовитом сценографијом и причом. Међутим, прича уопште није слатка, напротив. Она је веома мучна и у њој доминирају лоши и зли људи. И да, прича је предвидљива утолико што је јасно који ће догађај имати за последицу следећи, али је то не чини досадном. Занимљивом је чини и необична, готово бајковита режија која у појединим сценама подсећа на „Прохујало са вихором“, у појединим на „Матрикс“, а у појединим је потпуно надреална. На пример, када се кловнови боре против револвераша је сасвим несвакидашње, почевши од припреме за битку. Још када се умешају и убице из Азије, те заузму положаје попут птица грабљивица, битка поприма још откаченији тон (а мислио сам да је до тада била потпуно апсурдна). Морам да похвалим и глуму, као и врло аутентичне ликове.

Едукативни моменат: У једном делу филма сазнајемо да је ратник, тек када се нашао у руинираном граду препуном сиромашних људи, научио неке важне, животне ствари. Научио је колико радости даје прање прљавих ствари, да ужива и у томе да губи, колико си срећан када можеш да радиш са људима, када пронађеш мало мира за своје приватне потребе и када имаш неколико пријатеља око себе када посматраш залазак сунца. Најбитније од свега, научио је да је много лепше узгајати ствари, него их сећи. 🙂 Сиромашни људи тог руинираног града дали су му право богатство, додао бих ја.

Оцена наставника:

5(плус)

MPW-dunegon (Small)Господар тамнице (The Dungeonmaster 1984) је нискобуџетни филм о борби магије и информатике. Ричард Мол је некакав ђаво који је отркио нову врсту „магије“ – компјутере и решио да је тестира у дуелу. Зато је одабрао младог и перспективног програмера Џефрија Бајрона, прогласио га витезом и пред њега поставио седам изазова.

Критички осврт: У уводу филма има много празног хода. Најпре, она нешто бежи, он је јури и то, богами, траје. Онда, у првој сцени, он трчи док она игра модеран плес пред огледалом са другарицама. И остатак филма баш не пати претерано од динамике, па су сцене развучене и има станки којима не видим неко веће оправдање.

Идеја за филм није лоша, али сама реализација је већ друга прича. Већ ми први изазов није био јасан. У ствари, сам изазов је јасан, али реализација и решење су, најблаже речено, небулозни. Џефри и Лесли Винг су се нашли у охлађеном музеју воштаних фигура и тамо наишли и на Ајнштајна и Луја XVI. И Џефри је закључио како су ту сви криминалци који су икад живели. Криминалци??? Углавном, он је ту бацакао неки кристал, нешто наводно програмирао и тако. И други изазови су били баш такви. Колико год да су смислено постављени, бесмислено су решавани. И то углавном уз помоћ ласера – оваквог или онаквог, што је уједно и монотоно и чудно јер је сваку причу писао и режирао други човек. И оно мало инвентивности покрадено је из других остварења, попут „Побеснелог Макса“ и „Рата звезда“. И морам да се запитам зашто је баш ласер главно оружје једног програмера? Бонус изазов задао је сам Џефри и то је била туча између њега и Ричарда и овај потоњи глумац би требало да добије награду за најмелодраматичнију тучу икад. Оно је смешно чак и за сотону. 🙂

Аутори филма су заправо предвидели будућност више него што су мислили; у једном тренутку Џефри је покренуо свој рачун на банкомату уз помоћ својих наочара. Колико знам, компанија Гугл (и ко зна која још) има управо тако неке паметне наочаре данас. Дакле, филм има мноштво потенцијала, чак и једну прилично допадљиву хеви метал песму, али је толико спор и толико је лоша прича и са толико ниским буџетом и врло бледом глумом, да је сав тај потенцијал улудо протраћен. Има ту и неког покушаја филозофије религије, али је само на покушају остао.

Едукативни моменат: Реплика која је позната из овог филма је она коју говори Џефри: „Одбацујем твоју реалност и успостављам своју сопствену!“ (I reject your reality and substitute my own!). То би могло да се протумачи да свако има своје виђење догађаја, те ће се и виђење тог догађаја разликовати у зависности од тога ко вам га буде препричавао. Зато није добро увек апсолутно веровати ономе ко вам неки догађај презентује. То је ипак нечија туђа реалност. 🙂

Оцена наставника:

2(на један)

frankenweenie (Small)Франкенвини (Frankenweenie 2012) је цртаћ о дечаку Виктору који је надарен за науку, али не претерано друштвен. Његов најбољи и практично једини пријатељ је пас. Викторов живот се мења када му пса удари ауто, те је дечак постао усамљен и тужан. А онда је од свог наставника наука чуо да нерви могу да се активирају уз помоћ струје чак и када је организам мртав. То је била његова шанса да наново оживи свог упокојеног и покопаног љубимца.

Критички осврт: Прича није грандиозна, али јесте занимљива, нуди лепе емоције и добре поруке. У маниру Тима Бертона ликови су гротескни, али, опет, некако харизматични. Углавном, Тим је имао и бољих прича, али и ову свакако вреди видети.

Едукативни моменат: Викторов отац је рекао сину како понекад ни одрасли не знају шта причају. И то је истина. Другим речима, није обавезно да одрасли знају све боље него деца и да увек имају право.

Оцена наставника:

4(са *)

kongisland (Small)Конг: Острво лобања (Kong: Skull Island 2017) је прича о Кинг Конгу испричана на другачији начин. Током 1973. контроверзни научник Џон Гудман открио је острво до тада непознато науци. Успео је да измоли од сенатора Ричарда Џенкинса да га прикључи једној одобреној експедицији и да му да војну пратњу. Група научника, војника и других експерата запутила се тако ка острву и тамо пронашла екосистем каквог нема нигде у свету. Но, јединствена и прелепа природа острва такође је и врло опасна. Чланови експедиције врло брзо увиђају да морају да се боре за голи живот.

Критички осврт: Има пар генијалних реплика. Када Џон тражи од сенатора Ричарда средства за путовање на мистично острво где обитавају чудовишта, овај му је одговорио да је то расипање новца. Баш као за потрагу за животом на другим планетама. „Али ти момци су луди“, узвратио је Џон! Углавном, филм је необично ведар, комичан и виспрен. И има стварно ефектних сцена, попут оне када пролазе хеликоптерима кроз олују. Има и пар напржених сцена какве само Амери умеју да направе, као када су ти исти хеликоптери пристигли на острво, па су војници пустили, додуше добру, рок адреналинску музику, те камера снима хеликоптере из свих углова, рабацују се технологијом (и буквално је разбацују по острву), експлозије и одсјаји тих експлозија у скупим цвикерима за сунце и све то изгледа тако кул. 🙂 Мислим, не изгледа, али сигуран сам да има много оних који не би делили моје мишљење, те је режисер Џордан Воукт-Робертс сигурно испунио свој циљ. Но, следећа сцена када Кинг Конг дограби тај келикоптер, већ је сасвим друга прича. Она је заиста кул. Оно што је уследило, такође је добро режирано и праћено сјајним ефектима (готово свуда у филму су маестрални), али није претерано логично. Иако пилоти виде да губе од џиновског мајмуна без очигледне шансе да ситуацију преокрену и војевају победу, они свеједно лете око њега као мушице, док их он буквално масакрира. Леб му пољубим, па и та војска уме стратешки да се повуче некад.

Ипак, у овој верзији Конг није зло биће, напротив, као што ни дивљаци нису сасвим дивљаци да без критичког размишљања обожавају своје животињско божанство. Постоји подлога приче која је смислена и није лоша, мада није ни грандиозна. Цео филм је довољно грандиозан да буде прави блокбастер, један од успешнијих током 2017. године. Глумачка екипа је дефинитивно допринела, а морам да признам да је најфаца био Шеј Вигам. Чак је и његова погибија била кул. 🙂

Едукативни моменат: Џон је питао Корија Хокинса да ли ће их његова диплома с престижног Универзитета Јејл провести кроз џунглу. Одговор је очигледан, а показује да колико год је човек образован и има знања, не може знати и урадити баш све.

Оцена наставника:

5(на једва, али ипак пет)

an-american-werewolf-in-london-movie-poster (Small)Амерички вукодлак у Лондону (An American Werewolf in London 1981) је филм о двојици другара из Америке Дејвиду Нотону и Грифину Дану, који су на пропутовању кроз Западни Јоркшир. Када је пала ноћ, набасали су на паб „Убијено јагње“ у једној варошици. Тамо су дочекани као странци, са све испитивачким погледима мештана, али се ситуација мало откравила. Међутим, наново је постало напето када су питали присутне шта означава пентаграм на зиду. Схвативши да је ситуација непријатна, двојица пријатеља су одлучили да крену својим путем, али су убрзо схватили да то није добра идеја. Наиме, пешачење ноћу пустаром нимало није безбедно.

Критички осврт: Мотиви људи у гостионици су сасвим нејасни. Са једне стране су имали жељу да заштите двојицу пустолова, а са друге стране практично су их гурнули у канџе вукодлака. На крају су их ипак спасили и то су урадили лакше него да су кренули у лов на правог вука. Речју, све је више него погодно за радњу; но и тако, могло је да се смисли оштроумније. Неке сцене су непотребне, попут рада Џени Агатер на дечјем одељењу у болници, као и Дејвидово кревељење у метроу. Руку на срце, у овом потоњем случају млади око њега са оним шиз фризурама потпуно су поправили утисак, а вероватно су и разлог зашто је та сцена уопште снимљена.

На крају је филм некако превише нагло завршио, а нагли је и преображај Дејвида у вукодлака. Читао је књигу и само наједном закукао и почео да се мења. До тада, увод у преображавање (да га тако назовем) је текао постепено, али потпуно наивно. Наговештај да ће му се све то страшно десити Дејвид је добио у сновима, који су, вероватно, хорор моменат у филму. Међутим, голишаво трчање по шуми у стилу осамдесетих више наликује на неки хипи разуздан трип него на ноћне море. И он, грациозан као газела (наместо да буде страшан као вук), напада другу газелу, пардон срну, видно припитомљену. Да би се избегла сцена непотребног насиља над животињама, не види се шта јој ради, већ се види, сцену касније, како комада њено месо. Углавном, симпатично и надасве смешно, а тако је и надаље, током читавих тих хорор снова. Ипак, идеја да његов пријатељ Грифин, који, за оно време, има сасвим добру маску (макар ону прву), буде дух који ће га упозорити, уопште није лоша. Није необично да Амери убаце такав мотив с обзиром да су љубитељи „Божићне приче“ Чарлса Дикенса, али јесте добро уклопљен и у ову причу. Специјални ефекти који прате преображај у вукодлака, за оно време, безмало су одлични. Цео филм није баш одличан, али јесте једна забавна, чак ведра и како то декаду којој припада карактерише, прилично врцава прича. С обзиром на то да ју је Џон Ландис написао са (свега) османаест година, мора се одати признање. Још један куриозитет је да је то урадио док је био у Југославији, као асистент продуцента.

Едукативни моменат: Дејвид је био опасност по све око себе и изазвао је много смрти. Ипак, и њему самом је била потребна помоћ. Већина људи нису убице, али има оних који праве штету својој околини и увек нас стављају у дилему; да ли је боље њих санкционисати и омогућити околини да мирно живи и обавља своје задатке или им помоћи да се укључе у средину и тако ту средину ипак мало пореметити? Ово потоње је суштина инклузије и нико не каже да се она спроводи без проблема, али далекосежне добити од ње су огромне. Једна од њих је да ти људи који праве проблеме другима, ако се на прави начин укључе у друштво, неће бити непријатељи тог друштва, већ ће постати његови продуктивни чланови.

Оцена наставника:

4(сигурна)

singularity (Small)Јединственост (Singularity 2017) је футуристички СФ. Власник највеће светске компаније за производњу робота Џон Кјузак пустио је у погон тзв. Крона, вештачку интелигенцију чији је задатак био да заустави све ратове на свету. И Крон је то одиста и урадио, тако што је уништио људску врсту, а преузео тело свог креатора. Ипак, неки су преживели, па је 97 година касније Крон сачинио робота са ликом Јулијана Шафнера, чија је мисија да пронађе последње уточиште људи.

Критички осврт: Веома је логично да вештачка интелигенција чим се успоставила одмах је одлучила да уништи човечанство. Није логично у другим филмовима да јој је за такву одлуку било потребно време јер компјутер „одлуке“ и доноси – тренутно (има и тренутни увид у све значајне информације за ту радњу). И надаље, радња се одвија и завршава потпуно логично. Проблем је нарација која је непотребна уз тако очигледне догађаје, а и каснији дијалози ликова понављају оно што смо већ чули. Но, филм није незанимљив и поред тога, а и поред тога што двоје протагониста (само) трчкарају преко равница и шума преко половине филма када већ крећу нека нова дешавања. 🙂 Прича се на крају заокружује и даје једну занимљиву целину.

Пар главних протагониста изгледа врло налик на исти такав из „Игара глади“. Макар она изгледа, а чак има и стреле чија ми намена није била најјаснија. Има ту и асоцијација на друга дела, попут „Рата светова“, „Матрикса“ и других. Дакле, ништа претерано оригинално, а ни „буџетно“; ништа грандиозно, али није ни лоше.

Едукативни моменат: Јулијанова пријатељица је рекла да не воли законе јер они имају тенденцију да се не односе на оне који их праве. И то је суштина проблема овде код нас у Србији, а може бити и проблем у учионици. Наставници који прописују правила требало би и сами да их се придржавају јер су они узор деци, а и тако показују да заиста та правила поштују.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

battleskyark (Small)IБитка за небеску арку (Battle for Skyark 2016) је футуристички дистопијски филм. Пошто је планета Земља руинирана, људи су се склонили у град-сателит Скајарк. Но, то не значи да је Земља напуштена, напротив. Пошто је на Скајарку избила побуна, сва деца побуњеника послата су у изгнанство на Земљу. И тамо им није лако јер их вребају чудовишта чије порекло није познато.

Критички осврт: Е, баш овако би изгледао „Елизијум“ урађен као дечји и лош филм. Додуше, има ту још преузетих идеја из препознатљивих остварења, попут „Побеснелог Макса“, а завршница је иста као у „30 дана ноћи“. Поставка је урађена бесмислено. Деца насељавају одређена подручја Земље, али је нејасно шта та деца једу и пију, на пример. Додуше, имала су неку сланину (рецимо), али није објашњено одакле им. Нејасно је и одакле електрична струја у једном руинираном и напуштеном свету. Деца час напуштају тај њихов камп, час не, и јако је тешко утврдити правило када је опасно, а када није за шетњу наоколо. У ствари, опасне ситуације се праве и када то нису, па имате осећај као да гледате децу која се на пољани играју против замишљеног непријатеља. Што се непријатеља тиче, односно чудовишта, могу да приметим да очигледно буџет филма није подразумевао и њих. 🙂

Деца су глумела потпуно без енергије и неуверљиво. И неке сцене су неуверљиве. Рецимо када је Тејлор Коли ударила металном штанглом свог другара и он се „малко“ онесвестио, протрљао главу и устао као да се ништа није десило. Акција је некако смушена, нимало узбудљива, а и изгледа као ни да актери нису схватили довољно озбиљно опасне ситуације. Мелодраматични тренуци трају сувише дуго, а радња је и иначе спора. У ствари, нисам уопште сигуран да овде радње има. И морам да напоменем да би наставници српског језика, када би оцењивали филмове попут писаних састава, вероватно овом филму дали оцену један јер је промашио тему. Никакве битке за небеску арку овде нема. Моја оцена је, такође, један, а зато што је филм непојмљиво досадан и бесциљан.

Едукативни моменат: Деца су на крају схватила да сама постају чудовишта. Међутим, то се у случају главног протагонисте није десило. Шта ћемо постати, зависи највише од нас самих јер у противном исти услови би дали исте људе, са истим карактерима, истим пословима и једнако веште у тим пословима. Дакле, сами смо творци наше будућности и трудимо се да не постанемо чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

1(без плуса)

thunderbird (Small)Громовита птица 6 (Thunderbird 6 1968) је наставак филма из 1966. „Громовите птице су кренуле“, а који је опет филм снимљен према истоименој серији из шездесетих година прошлог века. То је филм замишљен као луткарско позориште (само што није позориште, већ прави филм). У 2068. години Авионска корпорација новог света ангажовала је Брејна, младог дизајнера летелица, да дизајнира нов модел и за њих. И он је то и учинио иако је наишао на подсмех челника поменуте корпорације. Без обзира на то, они су летелицу изградили и предвиђено је да на пробну вожњу пођу агенти хуманитарне Интернационалне спасилачке организације, који су, иначе, Брејнове колеге. Троје њих се укрцало у нову летелицу са циљем да обиђу свет, али оно што не знају је да је посаду заменила терористичка група која жели да се домогне СФ летелица спасилачке организације.

Критички осврт: Радња је наивна и површна, са истим таквим ликовима. Рецимо, Џеф, бивши астронаут, захтева од Брејна да направи Громовиту птицу 6 и зна да им је потребна, али појма нема због чега и још мање зна како та летелица треба да изгледа. Лејди Пенелопи је налик на Барби, којој је приоритет лепа одећа и луксузан живот. Но, не могу да кажем, филм има шарма и чак је и смешан у појединим (ретким) моментима. У ствари, то што су луткице тако фенси и што се цела тајна операција одвија кроз разговоре док су оне у тоалетама, на пропутовању светом и удобно заваљене у салонске наслоњаче, додатно даје на шарму. Некако очекујемо да тајни агенти ипак јуре, пуцају и раде ствари на другачији начин. Тек после више од пола филма крећу експлозије и слична акција. Међутим, много више ми се допао онај први део филма када су на пропутовању и када се сви нешто питају, него онај други са акцијом јер је акција толико направљена узбудљивом и то узбуђење толико дуго траје, да је постало досадно. Заправо, досадним филм чини и то што је превише развучен и превише је приказа летелица. Очигледно је овде техника била адут, па је велики труд уложен у дизајни летелица и техничких помагала. Међутим, колико год то било фасцинантно некад, сада је заиста заморно и изгледало ми је као да сат времена гледам како се деца играју играчкама, ракетама, аутићима и возићима.

Углавном, то је онај старомодни префињени шпијунски филм са причом која није лоша, али није ни грандиозна. Има неколико занимљивих идеја, али, како већ написах, пре свега што се технике тиче. Оно што још овај филм чини другачијим од уобичајеног је што су актери луткице. Само у појединим сценама се појављују руке правих људи.

Едукативни моменат: Брејн се на крају одлучио за стари модел, али који се показао у акцији као добар. Некада старе предмете, системе или екипе не треба мењати ако дају добре резултате.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, како год)

star-trek-generations (Small)Звездане стазе – Генерације (Star Trek Generations 1994) је седми наставак „Звезданих стаза“ и први са новом поставом. Легендарни капетан Кирк (Вилијам Шатнер) одлази у пензију и учинио је част новој посади свемирског брода Ентерпрајз да се провоза са њима до Јупитера. Нови, млади капетан Алан Рук не сналази се најбоље, али већ у тој пробној вожњи добија мисију да спаси два цивилна свемирска брода који су запали у некакву енергетску аномалију. Алан је затражио помоћ од искуснијег Вилијама и они су тако кренули у мисију. Успели су да спасу тек део путника са једног од два брода, али они нису изгледали срећно због тога, посебно Малком Макдауел. Углавном, током акције спасавања Вилијам је нестао и проглашен мртвим. Међутим, то није крај славног капетана.

Критички осврт: Почетак филма је духовито урађен, пре свега због Вилијама који је сјајан комичар. Само мимика његовог лица је довољна да све буде много смешно. И онда је кренуо класичан заплет, али сасвим погодан и довољно интригантан и филм је наставио да се креће у једном добром смеру. И направила се прича која јесте класична борба добре екипе против главног зликовца, али мотив главног антагонисте Малкома се унеколико разликује у односу на очекиване мотиве уобичајених негативаца, а који се односе на богатство и моћ. Такође, цео ток приче је другачији од оног на коју смо навикли и уз то је прилично спретно испричан. Чак је и петљање са временом прилично спретно одрађено, а то је право мајсторство.

Када се временска путовања дешавају, увек се појављују логична питања – зашто баш тад, а не у неком другом, погоднијем моменту да се мења ток догађаја. Али и за то има оправдања: сваки моменат је једнако неповољан и баш у сваком ако нешто променимо, последица мора бити. Овде је логична последица била Вилијамова смрт јер је стара постава морала да преда штафету новој. И стара и нова глуми сасвим добро, мада се стилови значајно разликују, као и атмосфера коју праве.

Деца Патрика Стјуарта у Нексусу су сувише дрвена; оно што они раде није у равни ни са рециталом на школској приредби. Но, деци је опростиво, као што су опростиве и све друге мањкавости филма (рецимо, помало развучен и патетичан крај са све великим и непотребним речима). У целини узевши, ово је једна од јачих епизода „Звезданих стаза“.

Едукативни моменат: Џејмс Духан је рекао Вилијаму да за оно што је важно увек се нађе времена. И то је увек тако. У ствари, можемо и да меримо колико нам је нешто важно према томе колико времена утрошимо на то.

Оцена наставника:

5(наравно)

Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

thumb_blade_film_poster_big (Small)Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. Готово да нема превише оног лебдења у ваздуху које, изгледа, практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Уз све то, некако се „поткрала“ јака емоција и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог. И, напокон, режисер Такаши Мике, у недостатку радње (стварно је нема јер се све време бесомучно боре и шеткају некако укруг), правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је одлично решен.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао. Можда и јесте смисао живота да чинимо нешто добро. Вреди размислити о томе. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

Blade-Runner-LB (Small)Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

5(наравно)

MPWds (Small)Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

4(минус)

space_cowboys_poster (Small)Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сатлит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника пошто је технологија којом је произведен превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт и он, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

1(на два)

affiche-upside-down (Small)Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

4(блага и бледа)

whatdreams_poster (Small)Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи гине и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Паддока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али, свеједно, истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

4(озбиљно иде ка тројци)

batmanbegins (Small)Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

5(ипак мали минус)

maxresdefault (Small)Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

geostorm_lead (Small)Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 Иначе то ко је заиста крив је толико лоше одрађено у свим случајевима, да Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

3(баш онако солидна)

ERAGON (Small)Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелееру кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

3(баш онако пристојна)

Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много (прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности).

Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан. Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне (мрзело ме је да проверавам), али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantpos (Small)Остатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није, чак, ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)