Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је политичар чија је каријера у успону и кумче председника САД. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна, а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали претходни филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али некако не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што нема натприродних дешавања и зато што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Овај хорор изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. И оно треће што га издваја у односу на остале хороре је да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)

Лако Је Критиковати 120

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

folow (Small)VПратићу те (I’ll Follow You Down 2013) је филм који се ван Америке приказивао под насловом „Континуум“. Руфус Суел је научник који је кренуо на конференцију и никада се са ње није вратио. Његова супруга Џилијан Андерсон је остала неутешна, а син Хали Џоел Смит се одрекао високог образовања само да би се нашао мајци. И то је штета јер је израстао у правог генија. То је видео његов деда Виктор Гарбер и увидео шансу да реши мистерију нестанка свог зета. Наиме, Виктор је уверен да је Руфус осмислио времеплов и да је отпутовао у прошлост и да је тамо и остао. Зато је предложио Халију да уради исто то, спаси свог оца и исправи ствари у садашњости. Хали то у почетку није желео јер није ни веровао у то, али се ситуација толико погоршала да је ово невероватно решење постало и једина шанса.

Критички осврт: Џилијан ми је доказала да је много више од пратиље Дејвида Духовнија у „Досијеу Икс“. Заиста је сјајна била у овој улози, која је баш захтевна, али ни остали глумци нису били лоши, напротив. Но, од ове поставе то је и очекивано, иако нису прва холивудска.

Кроз разговор Халија и Сузане Фурије видео сам да је режисер и сценариста Ричи Мехта заиста размишљао о овој теми и то је похвално. Уз то, понудио је једну добру драму која прати управо њих двоје и добро поентира гледе утицаја породице на животе људи. И дао је више него одличан обрт на крају. Не могу да кажем који, ако ћете гледати филм. Истина, филм има својих рупица и превише погодних момената, али свеједно вреди.

Едукативни моменат: Овај филм нас подсећа на одговорност коју имамо према другим људима. То заиста значи да не можемо увек да радимо оно што желимо, ако је то на штету других и да морамо да правимо компромисе. Ипак, исплати се.

Оцена наставника:

5(за добар трилер)

JOHNNY MNEMONIC (Small)IVЏони Мнемоник (Johnny Mnemonic 1995) је сајберпанк настао удруженим снагама Амера и Канађана. У будућности 2021. (што и није баш тако далека будућност сада) технологија је толико напредовала да се појавила професија курира који информације преносе захваљујући надоградњи мозга. Један од њих је и Кијану Ривс. Последњи његов посао је био да пренесе информације од научника из Пекинга. Међутим, већ при преузимању, у хотелски апартман где се све то дешавало улетеле су јакузе и побиле све присутне. Само је Кијану успео да побегне, али са информацијама које сви желе и које су толико обимне да му оптерећују мозак, што ће га на крају убити. Он мора да их преда, али питање је коме.

Критички осврт: Након увода који је књига у малом (што опет не могу да замерим толико јер бих онда морао и „Звезданим ратовима“), кренуо је интересантан приказ интернета будућности (интересантан јер је спој тадашње сведене технологије и некакве замишљене из будућности (сада већ скоро садашњости)) и глума потпуно неуверљивог Кијануа. Ово би, иначе, била његова припрема за каснију улогу живота у „Матриксу“. Иако ова два филма нису у равни, овај ме је купио готово од почетка. Режисер Роберт Лонго је показао да уме да уведе у причу (и без гомиле текста спочетка), да направи интригу и одличну акцију, готово стриповску и оригиналну колико год акција то може бити. Прича је добра и била би одлична када би се избацили неки непотребни детаљи и мало смирила радња. Овако много њих јури Кијануа, а и јуре се међусобно и добар део филма прође у јурцању што с једне стране одаје утисак да радње баш и нема, а са друге све је ишло сувише у круг јер су се Кијану и Дајна Мајер наново вратили Ајс Тију, те то одаје клаустрофобичан утисак или макар исувише локалан.

Са друге стране, има и врло добро изрежираних детаља попут наводног оживљавања Долфа Лундгрена на крају. Када бих гледао детаље има много више добрих него лоших, а и цео филм је много више добар него лош.

Едукативни моменат: У овом филму су излистане неке лоше ствари које произилазе од технологије: зависност, преоптерећност информацијама, нови видови криминала и искоришћавања људи и разне друге злоупотребе. Да ли то значи да треба да се манемо технологије? Не, наравно, јер нам она омогућава много тога доброг. Само је треба користити с мером и добром намером.

Оцена наставника:

4(не најјача могућа)

evan_almighty (Small)IVЕван Свемогући (Evan Almighty 2007) је филм о новинару Стиву Карелу који је успео да постане конгресмен. Он је већ задовољно трљао руке због каријере која је од самог почетка обећавала да ће бити успешна, али Бог (Морган Фриман) је имао другачије планове са њим.

Критички осврт: Прво питање када гледате овај филм је да ли је заиста било потребно да се направи верзија „Бруса Свемогућег“ и то да је уради потпуно исти режисер (Том Шајдац). Но, могу да прихватим да се човек напросто „навукао“. Поставка је више него класична: Стив (коме је било потребно мало да ухвати „залет“ од почетка филма и покаже да је ипак добар комичар) је амбициозни породични човек и како то већ бива, испоставља се да ова два епитета никако не иду заједно. Наиме, јурцање за каријером неизоставно доводи до занемаривања породице. И одмах је јасно какву ће лекцију Стив научити и какав ћемо филм гледати, али некада је „вожња важнија од дестинације“. Не могу да кажем да је поменута „вожња“ досадна, али ма колико год да се режисер Том трудио, некако није испала духовита. Или, да будем фер, духовитих момената има, али заиста мало. Ванда Сајкс је имала симпатичне досетке и њене реплике често нису биле лоше.

Прича није сасвим класична и њени делови су повезани у смислену једну целину, али су ликови ипак стереотипи, а реакције очекиване. Нису баш сасвим ни увек биле уверљиве. Специјалних ефеката има и то сасвим пристојних, али бих пре свега похвалио поруке које филм шаље и које говоре о правим породичним вредностима и подршци. И овај и претходни филм, више него хришћански наменски филмови (од којих сам гледао неколико), на врцав и довитљив начин промовишу божју реч и заиста дају смисао „чудним путевима божјим“ и то Тому морам да признам.

Едукативни моменат: Морган је приметио да би људи радо мењали свет, али не знају одакле да почну. Онда је додао да би добар почетак могло да буде и неко ситно, добро дело. Прави је Бог, тај Морган. 🙂

Оцена наставника:

4(колико-толико је у реду)

wast (Small)IVПропали (Wasting Away 2007) је филм познат и под називом „Ааах! Зомбији!!“ Четворо младих су постали зомбији сасвим случајно, а због тога што је нешто кренуло по злу са војним експериментом. Проблем је у томе што они уопште не схватају да су зомбији, већ верују, пошто се сви остали чудно понашају, да је инфекција захватила све осим њих. У то их је уверио и војник Колби Френч, на кога су наишли и који је и сам зомби.

Критички осврт: Идеја је заиста ингениозна и све честитке сценаристи и режисеру Метјуу Кохнену. Реализација је добра, а форе су, па неке су сјајне и врцаве, а друге су прилично предвидљиве. Но, добре су, признајем. Ово је пример како филм са очигледно ниским буџетом и триковима наместо специјалних ефеката може да буде и оригиналан и забаван. Прича је површна и има рупа, али то у овом случају не замерам јер је у функцији хумора и одличне идеје – било је потребно направити низ ситуација како би се она експлоатисала и то је разумљиво.

Едукативни моменат: Протагонисти су за себе мислили да су супервојници, а за све остале они су били никако супер и зомбији. Када погледате перспективу и једних и других оба гледишта имају смисла. Другим речима, свако своју улогу види на један начин, а он може да се разликује од туђег гледишта. Чије гледиште је тачније тешко је рећи, али је истина да свакако треба сагледати свачије да бисмо добили комплетну слику. Важно је како себе видимо, али је важно и како нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(чак иде на пет)

rimworld (Small)IIИвица света (Rim of the World 2019) је прича о четворо деце која су се затекла у једном рекреативном кампу који носи назив исти као и наслов филма. Када су кренули на вожњу бродићима, што је било по распореду активности тог дана, објављена је општа узбуна због напада ванземаљаца на Земљу. Одрасли инструктори су заборавили на ову децу и она су била препуштена самој себи. Тада је баш у камп улетела капсула за спавање из свемира у којој је била астронаут Лин Колинс са кључем од којег зависи судбина човечанства. Астронаута је убио чудовишни ванземаљац, а малишани су добили мисију да спасу читав свет. Но, да би то извели, морали су да превале велики део пута испуњен опасностима.

Критички осврт: Животне приче деце нису довољно разрађене, али је режисер Зак Стенц очигледно желео да поентира да су сви они жртве несрећних породица које су због тих лоших дешавања и изгубили. То је било битно да би се у филму дошло до тога да су нашли нову породицу (то девојчица Мија Чех и каже у једном тренутку, као да то није било довољно јасно) једни уз друге. И тај део је имао добру намеру, али некако сувише површно одрађену, а и колико је било могуће у паузама између акционих сцена које се боре са другом врстом проблема. Наиме, ово је спој дечјег, инфантилног филма и жестоке свемирске акције типа „Ејлијена“ и „Предатора“. И, наравно, тешко је могао да се избегне нелогичан моменат да клинце одбацује експлозија и да их ударају метална врата летелице при великој брзини и да они чак ни одећу не поцепају. Нису избегнута ни општа места, морам да приметим. Ефекте већ морам да похвалим. Но, осим акције и крволочних ванземаљаца, свако дете је морало да се суочи и са изазовом да победи сопствени страх или превазиђе развојни проблем који има. То је решено на погодан начин, али колико и успешан, то бисмо већ могли да дискутујемо. Но, око тога да је сам начин како су клинци победили ванземаљску интелигенцију способну за међузвездана путовања глупост без сваке сумње, не верујем да би било ко дискутовао.

Такав крај је урушио читаву радњу која уз то има и врло предвидљиве моменте, па је било јасно на кога ће деца наићи, односно ко је човек иза маске, као и шта ће тражити од њих и како ће се они спасити из наизглед безизлазне ситуације коју су имали са њим. Такође је било јасно да се неће тако лако решити кључа када су наишли на маринце.

Едукативни моменат: Мајушни Џек Гор је рекао да понекад урадиш нешто добро и не успе. То не значи да није вредело покушати. Мали је Џек, али је мудар.

Оцена наставника:

2(на један, нажалост)

greek (Small)VСтрејт прича (Straight Story 2006) је филм о свету где се љубави дешавају другачије; породице су хомосексуалне, док је хетеросексуална љубав табу. Прича прати једну такву породицу у којој двојица тата одгајају сина стасалог за женидбу. Но, упркос очекивањима својих очева и читавог друштва, момак је, наместо младожење, изабрао девојку.

Критички осврт: Не знам да ли је идеја оригинална, али свакако је довољно вредна да се направи овакав филм. Мислим да су Грци успели да покажу поенту и да направе искорак ка толерантнијем ставу, а да задрже свој сензибилитет и да не буду ни наметљиви, ни вулгарни (напротив, врло су врцави и комични). У ствари, били су јако мудри. Они су главног протагонисту приказали тако да за већину буде друштвено прихватљив, провукли добар број различитих дискриминација које се дешавају особама мањинског сексуалног опредељења у реалном свету и да придобију емпатију публике за тог главног лика, те на крају и открили праву његову природу. Њихова очигледна намера је да се они који дискриминишу ставе у позицију дискриминисаног. Уосталом, по систему „сит гладном не верује“, не можемо знати како се неко заиста осећа док се не нађемо у његовој ситуацији. Уз главну, дешава се и паралелна прича старијој генерацији и то прељуба, а како би се истакло лицемерје. Са једне стране се прељубник толерише, док то није случај и са прељубом коју чини девојка главног протагонисте јер таква љубав не наилази на друштвено одобравање. Дакле, фокус се помера са онога што је заиста важно; да ли поступци повређују некога и да ли су искрени. Углавном, иако личи на тра-ла-ла комедију, овај филм је врло интелигентно режиран.

Сам филм ми више има дух оних југословенских, старих филмова, него оних из новог миленијума, али то му само даје на шарму. Баш као и крај који је налик „Чаробњаку из Оза“. 🙂

Едукативни моменат: Друштвени односи су ствар традиције и уређења једног друштва, па тако и како ће људи проводити свој живот и у каквим везама и породицама. Но, свако друштво има и своје изузетке и људе који ће се одлучити на другачије варијанте. Наше није да судимо и да намећемо калупе већине, већ да толеришемо туђе изборе и пустимо сваког човека да буде срећан на начин како сам жели.

Оцена наставника:

5(наравно)

aboveshadovs (Small)IVИзнад сенки (Above the Shadows 2019) је филм о девојци Оливији Тербли која је из неког разлога постала неприметна за цео свет. Људи је напросто нису видели. Она се навикла на новонасталу ситуацију и започела нови живот, користећи ову необичну способност и да заради. Све се променило када је наишла на бившег вале тудо борца Алана Ричсона, који је једини могао да је види. Она је, пак, у њему видела прилику да постане видљива за цео свет.

Критички осврт: Увод у причу је и занимљив и добро урађен, без обзира на нарацију и на мелодраму које има за нијансу више од потребне. Оливија има моћ какву до сада не видех код суперхероја. И занимљив је начин како ту моћ експлоатише; а није да нема начина. Онда се укључио Алан и филм се претворио у ону сурову акцију са борбама у рингу какву не волим претерано. А онда је уследила и очекивана романса и то под абнормално великим Месецом. Све је изгледало као да ће се интересантна идеја претворити у већ виђену причу, али онда је однос између Алана и Оливије почео да се компликује у неочекиваном смеру и филм ме је поново заинтригирао. И иако се одвијао на уобичајен, амерички начин, са све финалном битком у кавезу, након које јуноша спознаје своју праву љубав, ипак је ово унеколико другачија прича и завређује пажњу.

Чудо једно како сви глумци у овом филму имају сасвим одговарајућу физиономију за ликове које тумаче. Ликови су при томе стереотипи, али су довољно животни и добро разрађени. Речју, овај филм нема јачих грешака и само мало му фали до тога да буде заиста одлична драма.

Едукативни моменат: Ако смо усмерени само ка себи и од других имамо само очекивања, заиста је могуће да постанемо временом невидљиви. Ретко ко ће такве да нас трпи. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

flubber (Small)Флабер (Flubber 1997) је римејк филма „Заборавни професор“ из 1961. Заборавни професор у овом случају је Робин Вилијамс који је чак три пута заборавио да треба да се венча са колегиницом Маршом Геј Харден. Разлог што је трећи пут заборавио је велико откриће које је успео да оствари, а то је управо флабер. Флабер је гума која омогућава кретање које неће успорити сила трења. Чак омогућава и летење. Робин је сигуран да ће његов изум спасити школу у којој предаје, а која је у финансијским потешкоћама, али и да ће му омогућити да поврати наклоност жене која је сада с правом љута на њега.

Критички осврт: Луде изуме Хојта Акстона смо већ имали прилику да видимо у „Гремлинима“ више од деценије раније, а заборавни професор је већ добро утврђен стереотип, тако да чак и сјајни Робин није имао шта да понуди, осим да буде симпатичан. Но, није ли увек?

Хумор у филму је превише наиван и сведен. У једном тренутку је толико постао наиван да је прешао у нереално претеривање, па Кленсија Брауна и Теда Левина ударају лопте и кугле које падају са велике висине у главу и добијају само модрице. Једино могу да закључим да је намењен јако малом узрасту. За све старије је потпуно неупотребљив, да не употребим неку гору реч. Проблем је у томе што је хумор један од адута овог филма јер, на крају крајева, ово и јесте предвиђено да буде комедија. У ствари најсмешнији ми је био коментар критичара Роџера Иберта на овај филм да се понаша анти-флаберски. Наиме, флабер је маса коју када бациш она јако одскаче. Овај филм, писао је Роџер, када бациш, остаје залепљен за под. 😀 Другим речима, потпуно је плитак, сведен и не претерано виспрен. Предвидљив је и то у свакој боговетној сцени. Додуше, неке сцене су и вишак, рекао бих.

Мотиви ликова су потпуно очигледни. И да нису, они би их сами саопштили, као што је то учинио Кристофер Макдоналд. Нема ту скривених намера и било какве интриге. Све је јасно и све је дато на тацни. И ако је све ово рађено за малу публику, опет је потцењивање. У једном тренутку режисер Лес Мејфилд се толико погубио да је направио читав хаос гледе школске кошаркашке утакмице. С једне стране то постаје кладионичаркса прича, почевши од „наивне“ опкладе Кристофера и Марше, па преко високих улога Рејмонда Џеја Берија, а са друге прича крцата предрасудама где сваки боговетни члан „лузерске“ екипе носи наочаре. Декларисано „принципијелни“ професор Робин намешта утакмицу, користећи се својим супер-постигнућем јер је то заиста једини начин да тим његове школе победи, а не преза ни да уцењује ђака оценом. Ово је школски пример како деци послати збуњујуће поруке.

Летећи робот је симпатично осмишљен, али кад већ то помињем, занимљиво код тог робота је што – лети. И то изгледа да ником није било интересантно, све док нису провалили да флабер омогућава – летење. И то је био хит који им је донео и брдо новца и проблеме. Не могу, а да се не запитам зашто робот не, а флабер да, али нека буде да је ипак флабер невероватно откриће. Но, овај филм далеко је од невероватног открића. Ако га нисте открили још, не морате ни даље. 🙂

Едукативни моменат: Занимљиво је како су тада млађани Вил Витон и његов филмски отац Рејмонд тумачили то што Робин има принципе. Вил је прокоментарисао како Робин нема везу са реалношћу, а Рејмонд да то значи да га не може поткупити малим новцем. Имати принципе значи само да је човек доследан у поштовању правила, али ако нисмо поштени то нећемо моћи да прихватимо, баш као и Вил и Рејмонд.

Оцена наставника:

1(нажалост)

ugly (Small)IIIРужне лутке (UglyDolls 2019) је цртаћ који је и својеврсна реклама за плишане лутке компаније „Хесбро“. У творници играчака све лутке са грешком иду у посебну цев, која води у сладак, миран, али занемарен градић Агливил. У том граду живи и Мокси (Кели Кларксон) који свакодневно прижељкује да је узме неко дете. Врло је оптимистична гледе те жеље, али никако да дође „тај дан“. Напокон, Мокси одлучује да прекине само да чека, већ да преузме иницијативу и уз неколико пријатеља улази у цев кроз коју је и дошла, како би пронашла дете којем ће припасти. Тамо је доживела велику авантуру, али и откровење о свету коме припада.

Критички осврт: Овај цртаћ би био хибрид „Приче о играчкама“, који је одличан и „Чудовишта Инк.“ који је солидан. Јасно је да су очекивања од овог дела самим тим велика. Да ли је испунио та велика очекивања? Тек донекле јер филм има добру тему, али веома сведену у реализацији. Опет, с обзиром на то да је филм намењен малом узрасту, сасвим је у реду бавити се различитостима и на овом нивоу. Уосталом, од нечега треба кренути. Крај је посебно спретно решен јер указује да и деца која добијају савршене луткице и сама нису савршена, тако да и овакво једно чудовиштанце из филма може бити савршен поклон. 🙂 Уз то, неке форе су и успеле (попут оних када су три луткице упале као шпијуни у Агливил), а и музика је допадљива.

Шта ми смета у овом филму? Површност која је ипак претерана. Најпре у причи у којој је премало изазова, чак и за сасвим мали узраст. Прича пред крај губи фокус и значајна тема се пребацује као Луов (Ник Џонас) лични проблем и то врло комплексан. Стекао сам утисак да постоји један лидер који диктира правила, а да сви остали, лепи попут њега, спремно прихватају различитости оног тренутка када он бива демистификован као личност. Истина је да млади имају идоле (сигурно и самог Ника и то и зато што је згодан момак) и сигуран сам да копирају те своје идоле на многе начине, па и у стилу, али уопште нисам сигуран да би сви они схватили да су различитости права ствар када би увидели да су њихови идоли лоше особе. Уосталом, сведоци смо да се познате личности понашају чак и дегутантно, па не губе увек на популарности, напротив. У овом цртаћу су друштвене релације некако маргинализоване и то даје лажну слику и маши поенту, на крају крајева. Уз то, савршенство је дато не као лепота, већ као униформност изгледа, о чему бисмо могли да расправљамо да ли је то заиста оно што друштво тражи и жели. Тек мало су „загребани“ фенси послови, да их тако назовем, и тиме се режисер Кели Асбери није много бавила, а слабовидост значајно више у лику Менди (Џанел Моне) и то поздрављам. Деца неретко умеју да буду сурова према другарима који носе наочаре. Дакле, нешто јесте, друго није, али свеукупно гледано једна врло захтевна тема обрађена је сасвим осредње, ваљда под изговором да се пласира малцима. Ипак мислим да то може много боље.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна (и тачна); лепота је у различитости.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

Василиса ПрекраснаяВасилиса Прелепа (Василиса Прекрасная 1940) је руски филм рађен према бајци „Принцеза жаба“. То је био први високобуџетни филм у тој држави са фантастичним елементима, насупрот реалистичном концепту који је до тада фаворизован са политичког врха. Бајка почиње тако што су живела три брата са самохраним оцем. Оцу је досадило да кува за своје синове, па их је натерао да се ожене. Младе су бирали тако што би одапели стрелу у неком смеру и у чије имање би стрела завршила, одатле би и млада дошла. Иако је најмлађи син био још млад за женидбу, он је такође желео да учини што и браћа, али је његова стрела завршила у бари. Тако је испало да је његова млада, заправо, жаба. Младић ју је свеједно узео и однео кући. И како то обично бива, испоставило се да жаба није обична.

Критички осврт: Ово је једна бајкица. Ништа спектакуларно, чак врло поједностављено, сведено. Ипак, Рује су од тога направиле читаву причу и ни у једном тренутку нема доњег пика. Хумор је за врисак, а опет тако једноставан. Специјални ефекти су задивљујући за оно време, а Рује су црно-бели свет тадашњег филма учиниле интересантним добрим кадрирањем. Заиста, само речи хвале за овај филм.

Едукативни моменат: Две снајке нису желеле радом, већ преваром да остваре свој циљ, да се прикажу у добром светлу и да се удају. Међутим, њихове лажи су се откриле (јер се лажи иначе открију) и нису успеле у свом науму. Иако превара изгледа као лакши начин, она нам не решава проблем и њоме нећемо постићи циљ какав желимо.

Оцена наставника:

5(уз речи хвале)

Лако Је Критиковати 118

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

puss (Small)IV jedvaМацан у чизмама (Puss in Boots 2011) је измењена бајка о славном мачку који је одметник, али против своје воље. Он жели да се искупи народу из свог родног места Сан Рикарда тако што ће стећи богатство које ће им поклонити. Тада среће свог бившег пријатеља из детињства јаје Хамптија Дамптија који му предлаже да украду чаробни пасуљ од криминалног пара Џека и Џил. Овај пасуљ ће им омогућити да доспеју у небески дворац џинова и до гуске која леже златна јаја. Мачак није одушевљен што ће наново постати партнер Хамптију јер са њим има лоша искуства из младости, али ипак пристаје јер силно жели да се искупи пре свих жени која га је усвојила и даривала му љубав. А и Хамптијева помоћница је згодна маца, додуше без канџи, али вешта у крађи, која је веома заинтересовала младог пустолова. И тако се мачак упустио у узбудљиву авантуру.

Критички осврт: Форе су одличне, посебно оне где су карактеристике мачака које иначе познајемо из свакодневног живота повезане са ликовима из маште. За сам филм не могу да кажем да је претерано маштовит, али јесте динамичан и са много акције која креће практично од самог почетка филма. Прича је већ виђена, са свим општим местима, али и са преокретима, издајама, романсама и свим оним „зачинима“ без којих овакво „јело“ не бисмо појели, а да је зачињено, заиста јесте. Захваљујући свему томе, филм држи пажњу и јесте узбудљив, али невоља је у томе што ни у једном преврату нема изненађења. На крају се прича ипак заокружује и, реално, нема јој се шта замерити. Ово је сасвим солидан цртаћ.

Едукативни моменат: Мачак је рекао како никада није касно да се уради исправна ствар. Заиста мудар мачак, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(далеко од тога да је златна као гушчије јаје)

petnovi (Small)IVГробље кућних љубимаца (Pet Sematary 2019) је римејк истоименог филма из 1989, рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Џејсон Кларк се са породицом преселио из великог Бостона у малени Ладлоу, како би се посветио мирном животу у варошици и својој породици. Међутим, испоставило се да се баш на његовом имању крије тајна земља која ће му живот учинити свакаквим, само не мирним.

Критички осврт: Режисери Кевин Колш и Денис Видмјер су се баш потрудили да обогате радњу, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Рецимо, поворка деце са гротескним маскама која испраћа свог мртвог љубимца управо је такав један „трик“, који је детаљ, али прави разлику. То ми се одмах дојмило, а оно што ми се није дојмило је филозофија о загробном животу, под условом да то назовемо филозофијом. Заправо, Џејсон је у овом филму атеиста који ће се силно изненадити. То некако даје сувише приземну ноту филму. Ипак, оно што признајем је да су се режисери потрудили да сегменте ове приче више повежу међу собом и догађаји логички произилазе један из другог и то заиста поздрављам. Уз то, допада ми се и режија и како је камера све то снимила. Хорор сцене, иако у доброј мери предвидљиве, прилично су застрашујуће. У ствари, ово је један заиста добар хорор са сјајно решеном завршницом (толико је безнадежна и тескобна да је фасцинантна). Не бих га препоручио плашљивима. 🙂 Девојчица је одлична и ужасавајућа, а и шминка на њој такође.

Џејсон је флуктуирао; на почетку ме није фасцинирао глумом и већ сам помислио да је то можда жеља режисера да се што више приближе оригиналном филму у коме је протагониста био неталентовани Дејл Мидкиф. 🙂 Но, како је филм одмицао, поправио је утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да у животу постоје ограничења преко којих не можемо прећи и иако увек вреди борити се за оно до чега нам је стало, некада морамо и да се помиримо са губитком. Не треба имати све по сваку цену.

Оцена наставника:

4(са лепим једним минусом)

us (Small)VНама (Us 2019) је филм о породичној жени Лупити Нјонго, која је имала трауму из детињства када је у забавном парку срела девојчицу идентичну њој. У садашње време она наново (мада нерадо) иде у градић са луна-парком, како би провела викенд у одмору и дружењу са својом породицом. Испоставило се да је тамо такође и (сада већ) жена, коју је некада срела и која жели да јој се освети за оно што се заиста тада десило.

Критички осврт: Након прилично језивог почетка, кренула је јурњава са „клоновима“ без неког јасног циља и мотива. Међутим, онда је почело свашта нешто да се дешава и прича је добијала један необичан, занимљив и динамичан ток. И баш ме је заинтересовала. И није ме разочарала до самог краја, који је дао заокружену слику и то у сваком детаљу. Наравно, има ту много неразјашњених ствари и морате да се запитате да ли је подземни живот, онакав какав је приказан, уопште одржив. Ипак, веома интригантна идеја је да помислимо како се тамо негде, испод нас, дешава некакав паралелни живот. И морам признати да је режисер Џордан Пил добро осмислио такав свет као тих (сасвим оправдано у датом контексту) јер је тада појачао симболику, а и говор тела одавао је оно огољено осећање, које речи могу да ублаже.

Филм је баш, баш насилан и сцене су прилично ефектне. Све је утолико страшније што „клонови“ имају те некакве маказе којима све време машу испред лица својих „оригинала“. Са друге стране, много тога је ту предвидљивог, као то да ће дечак дохакати Елизабет Мос, односно њеној двојници и то на начин како је то већ урадио. Такође, нема много логике да Лупита свако мало излази из кола, али разумем и да је требало постићи да филм буде што више узбудљив и свакако се у томе успело. Ипак, најузбудљиви и најнеобичнији део је када се Лупита бори против саме себе. Додуше, очекивао сам која ће победити, а и сама победа није баш да није виђена у сличним сценама других филмова, али свеједно је добра борба уз одличне звучне ефекте.

Едукативни моменат: Наш живот (па и наш рад) може да буде слика и прилика нечијег туђег и у филму је јасно приказано да то води незадовољству, ускраћивању и фрустрацији. Може да буде и аутентично наш и онда ће бити „под небом“, као што је то Лупитина двојница и рекла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

solis (Small)IVСолис (Solis 2018) је свемирска фантастика која се дешава негде у близини Земље. Стивен Ог је астронаут чија је мисија на Меркуру кренула по злу и он је једини преживели у капсули за спасавање. Капсула великом брзином иде ка Сунцу, многе функције су отказале, а и сам Стивен има неколико лакших повреда. Но, наде за спас ипак има.

Критички осврт: Иако је свега један глумац – Стивен у овом филму (Сид Феникс „глуми“ леш, а Алис Лоу само чујемо преко средстава за комуникацију, а на крају и Кејт Куган), у доброј мери ми је држао пажњу. Ово је један од оних клаустрофобичних или агорафобичних филмова, како желите, где је човек сам у безнадежној ситуацији и све зависи искључиво од њега. Са тим у вези, делови филма који су „акциони“, где он треба нешто да уради (обавезно опасно), врло су успели и узбудљиви су, те помало застрашујући. Тој страви доприноси и поменути мртви Сид, кога су баш опако нашминкали. Делови који су емотивни, интимни и драмски, већ некако нису били толико успешни. Могли бисмо се наћи на средини између успелих и неуспелих момената и рећи да је овај филм тројка, али то не би било поштено. Овај филм има фине специјалне ефекте, али сигурно није буџетан, тешко би се могао назвати уметничким, а још теже оригиналним. Но, има неки шмек и са мало успео је много.

Едукативни моменат: Оно што је Стивена одржавало све време је нада, али без обзира колико реална или не она била, похвално је што се он борио до самог краја. Не треба одустајати никад од постављених циљева. У крајњој линији, некада ни циљ није толико значајан, као пут којим се до њега долази и јачање карактера кроз тај пут.

Оцена наставника:

4(на три)

shazam (Small)VШазам! (Shazam! 2019) је филм рађен према стрипу. Дечак Ашер Ејнџел је сироче које упорно покушава да нађе своју мајку коју је једном „изгубио“ док је био у забавном парку. У исто време чаробњак Џимон Хансу покушава да нађе достојног наследника. И тако су пронашли један другог, те је Ашер добио моћи једног суперхероја. Но, да би заиста постао суперхерој, Ашер треба да прође један озбиљно тежак пут сазревања.

Критички осврт: Овај филм и суперјунак би требало да буду Ди-Си пандан Марвеловом Доктору Стрејнџу. Ипак није фер поредити ова два филма, мада бих могао макар да приметим да је овај значајно бајковитији, класичнији и инфантилнији и има много сличности са филмом „Велики“ из 1988. Но, има много и шарма. Хумор је такође инфантилан, али је добар. Одлична је фора када се Лота Лостен претвара у пепео. Додуше, реплика коју онда говори Марк Стронг сасвим је предвидљива, али свеједно је успела.

Један од мотива овог филма су породичне вредности и ту је поентирао јако добро. Заправо, прича која се гради око тога, Ашера пре свих, као и емоције које све то прате, врло добро је урађена. Такође, свиђа ми се и поента да породицу чине људи којима је стало и да не морају бити у крвном сродству. Заправо, класична борба између суперхероја (Закари Леви) и супернегативца почиње тек после сат времена, али све пре тога није уопште досадно због свега овога претходног што сам навео. Прича је заправо добра, животна, али и динамична и држи пажњу. Ликови јесу стереотипи, али имају шмека, како клинци, тако и одрасли. И да додам да борба није разочарала. Све време је напето јер изгледа као да све време негативац побеђује, а суперјунак једва извлачи живу главу. При томе, мора да спашава своју нејаку породицу. Дакле, сасвим добар суперхеројски филм без већих грешака.

Едукативни моменат: Закари се запитао какво добро је у моћи, ако немаш са ким да је делиш. Добро питање, зар не?

Оцена наставника:

5(може, ипак)

captainMarvel (Small)IIКапетан Марвел (Captain Marvel 2019) је филм рађен према Марвеловом стрипу о истоименој суперхероини, коју тумачи Бри Ларсон. Она се налазила на планети Кри и једна је од ратница са задатком да порази наводне непријатеље Скруламе, који су способни да мењају лик. Међутим, након акције у којој су ствари кренуле по злу, она завршава на Земљи, где се борба наставила. Тамо полагано открива праву истину и о себи и о народу којем је припадала.

Критички осврт: У реду. Режисери Ана Боден и Рајан Флек су се одлучили за „кул“ приступ са успореним ходом и покретима тима у акцији, али увек постоји ризик да се онда јако добро види анимација као у сцени када спасилачки тим рони кроз море. И у другим ситуацијама видела се анимација. Но, ипак, акција уопште није лоша и редитељски пар је искористио разне трикове да је учини занимљивијом, па се тако Бри тукла у возу са дражесном бакицом. Но, туча између Самјуела Л. Џексона и Бена Менделсона далеко је боља, иако обичнија.

Хумор није урнебесан, није ни претерано инвентиван, али има пар добрих фора. Можда је требало да буде духовито препуцавање између Бри и Самјуела, али је већ виђено у другим филмовима и сасвим је без шарма. И уопште, привикавање Бри на земаљске услове ми је превише збрзано, а улазак у партнерство са Самјуелом трапаво одрађено и цео тај део приче ми некако није легао. Баш као ни дијалози, који врцају од оне америчке патетике. Ни глума, кад већ набрајам. 🙂 У ствари, неки делови су ми прилично неуверљиви и због глуме и због ситуације, те емоција. Цео филм је превише класичан и у доброј мери предвидљив, те ми је било јасно да ће се мачка преобразити у чудовиште. Преврат ко је ту заиста лош момак није био толико предвидљив, али није био ни претерано шокантан. Све у свему, утисак је више него млак. У ствари, утисак ми је да колико је Ди-Си порадио на квалитету са својим последњим филмом о Аквамену, толико је Марвел решио да „сурфује“ на таласу који је подигао претходним филмовима и прилично исфушерио последња два.

Едукативни моменат: Лашана Линч је рекла својој пријатељици Бри да је била моћна чак и онда када није испаљивала ватру из руку. Права моћ не лежи у супер-моћима или снази, већ у карактеру.

Оцена наставника:

2(са преогромним минусом)

Brightburn-poster (Small)IV na IIIБрајтберн (Brightburn 2019) је филм о томе шта би било када би млади Супермен одрастао у психопату, а не у суперхероја заштитника људи.

Критички осврт: Ово је хорор филм и режисер Дејвид Јаровески није часа часио да нам покаже да је жанр баш тај. Самим тим није дозволио ни да се радња, ни ликови (посебно малог Брајтберна, односно Џексона А. Дана са више него одговарајућом физиономијом) развију. Дечак је напросто чудан и опасан и то нам је јасно готово од почетка. Друга ствар коју је Дејвид направио је да је упропастио заиста добру идеју. Он је од ње направио један сасвим обичан хорор са свим оним сценама које вас тргну у одсутном тренутку. Не кажем да је хорор лош, напротив, али кажем да је сасвим обичан и додао бих да је оптерећен општим местима. Има и застрашујућих, језивих и ефектних сцена, не могу да грешим душу.

Глумци су били коректни, мада емоције које су показали у појединим ситуацијама, као и њихови поступци, нису били баш логични. Рецимо, када је Џексон свратио до своје тетке Мередит Хањер, било је већ касно, а он се понашао врло необично (најблаже речено). И њој уопште није пало на памет да позове своју сестру, односно Џексонову мајку. Након тога, при сусрету са течом Метом Џонсом десио се окршај између њих двојице и овај је сео за волан и почео да вози. Куда и зашто? Но, хајде, могу да разумем да се успаничио. Неке сцене су и предвидљиве, као рецимо начин како је Елизабет Бенкс решила да дохака свом усвојеном сину. Има ту још што нејасних, што нелогичних, што предвидљивих момената, али без обзира на све њих, филму морам да признам да има динамику, држи пажњу и прича је заокружена на крају. Ипак, као фан СФ-а, некако сам очекивао више од овакве приче. И макар некакав преокрет или изненађење.

Едукативни моменат: Елизабет није могла да прихвати да је њен син урадио нешто лоше – све док није било прекасно, јер га је бескрајно волела. И то је оправдано, али није добро. Чак и када некога много волимо морамо да будемо што објективнији јер ћемо ту особу моћи и да коригујемо и учинимо да буде боља и да њој, самим тим, буде боље.

Оцена наставника:

4(не баш суперхеројска)

mib (Small)IIIЉуди у црном: Интернационални (Men in Black: International 2019) је четврти у низу филмова о људима чија је улога да бивствовање ванземаљаца на Земљи одрже тајним за јавност. Теса Томпсон је као мала имала блиски сусрет и са ванземаљцима и са људима у црном и од тада је цео живот посветила томе да и сама постане једна од њих. На крају јој је то и пошло за руком, а одмах је и добила задатак да се избори са једном од највећих претњи из свемира.

Критички осврт: Радња је некако одрађена. Делује ми расуто (иако, истина, има јасан фокус), већ виђено, оптерећена општим местима, без енергије и површно. Идеје за ванземаљце су слатке, а ту је и малени Пијун који се на крају показао више од маскоте. Но његова улога је врло јасна: да нас разнежи (Дрвце из „Чувара галаксије“ је и даље број један). Занимљиве ванземаљце дочарали су близанци Лоран и Лари Буржуа. Адут режисера Ф. Гарија Греја је ипак била технологија и тај део је урађен сасвим солидно, али не могу да кажем ни да ме је оборио с ногу. Филм, напросто, ни у једном сегменту није одскочио од осредњости.

С обзиром на добру и у комедијама искусну глумачку екипу очекивао сам више хумора, а добио тек неколико добрих фора. Ни у домену трилера филм није понудио превише. Гари је пробао да направи неку мистерију, али није било тешко претпоставити ко је ту двоструки агент. Свега четворо ликова је било у фокусу, од којих двоје главних одбацујемо, а Рејф Спол би био сувише очигледан избор. Такође је било очигледно како ће се завршити епизода започета у Тесином детињству. Другим речима, предвидљивих момената баш има.

Едукативни моменат: Када је Теса рекла како су осећања само хемијске реакције у мозгу, те сматра да нису стварне, Крис Хемсворт је одговорио како је читав свемир збир хемијска реакција и да му изгледа веома стварно. Дакле, осећања су стварна колико и свемир. 🙂 Другу мудрост из које такође нешто можемо да научимо је прочитала Теса: да би се завршило путовање од милион светлосних година, мора да се почне једним кораком.

Оцена наставника:

3(то је то)

happy (Small)IVСрећан дан за умирање и теби (Happy Death Day 2U 2019) је наставак филма из 2017. Млади студент Фи Ву се пробудио у свом комбију и након неуспешног покушаја да се врати у своју собу у студентском дому (јер је његов цимер Израел Брусард био са девојком Џесиком Рот), отишао је у лабораторију да ради на свом научном пројекту квантном реактору. Декан факултета Стив Зисис није одушевљен Фијевим радом и затворио му је пројекат. Да све буде још горе, убрзо након тога Фија убија маскирани убица. И Фи се наново буди у свом комбију и дан почиње од почетка. Он се обратио за помоћ свом цимеру и његовој девојци и испоставило се да она схвата шта му се дешава јер је и сама доживела исто искуство (у претходном филму). Пристаје да му помогне, али ће се испоставити да ће то њу увалити у невољу и то исту ону коју је већ имала.

Критички осврт: Иако је Џесика објаснила путем флешбекова шта јој се дешавало у претходном наставку, не бих смео да потпишем да би некоме ко није гледао тај први део овај наставак био потпуно јасан. Но, пошто ја јесам, таман је згодно да их упоредим. Овај ме је, у односу на претходни, пријатно изненадио. Режисер Кристофер Лендон је врло мудро променио димензију у којој се све дешава и тако и односе између ликова. Мистериозни убица овако је заиста постао мистериозан и то је допринело да прича постане интригантна. За разлику од првог дела који се могао подвести под жанр фантастика, овај је добио и префикс – научна и чак у том делу има и смисла и неке добре идеје, као ту да Џесика памти постигнућа својих науци окренутих колега како би их о томе известила наредни дан, када се сви (осим ње) ресетују. Уз све то, има и неких добрих фора у филму.

Нежна емоција између Џесике и њене филмске мајке Миси Јејгер није ме баш дотакла, али морам да признам да су је коректно одглумеле и да је цела сцена у границама прихватљиве патетике. Ипак, мелодраматичних момената има и иако нису значајно одскочили, могло је да их буде и мање. Још једна моја замерка је да Џесикин мотив зашто напушта димензију приказану у филму није баш најлогичнији, с обзиром на околности. Но, добро, проценићете и сами ако одгледате филм.

Едукативни моменат: Миси је рекла једну врло мудру: да нас прошлост усмерава на једну страну, а будућност нас зове на другу. Другим речима, колико год да нам се планови које смо направили чине одличним, треба бити отворен и за нове, још боље ствари које могу искрснути.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

manborg (Small)IМенборг (Manborg 2011) је футуристички филм који приказује дистопијско друштво људи које су покориле силе пакла. Неколико војника се још увек опире злој хорди, али узалуд јер су сви изгинули. Међутим, од једног од палих војника Метјуа Кенедија неко је сачинио киборга, довољно моћног да може да се супротстави главном заповеднику пакла.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова са врло ниским буџетом, а амбициозним идејама. Но, не могу да кажем, режисер Стивен Коштански извукао је највише што је могао што се специјалних ефеката тиче. Уз то, користио је један занимљив трик; убрзао је сва та дешавања, ваљда се надајући да ако нам протрче испред очију, нећемо приметити колико су лоше урађена. 🙂 И дијалоге је збрзао јер су углавном неповезани, а што се глуме тиче, могао је да је збрза колико год жели, свеједно је очајна. Има ту и неких покушаја хумора, који у пар наврата и јесте смешан, али нисам сигуран да ли су саме форе смешне или зато што је цео филм смејурија. При томе није ни оригинална смејурија јер наци-демони су већ виђени по оваквим нискобуџетним филмовима, а препознатљиви су мотиви из „Уздигнућа пакла“.

Заправо, Стивен је потпуно промашио. Није требало да направи филм, већ игрицу јер овај филм то и јесте. Верујем и још да би играчи уз помоћ џоистика направили занимљивији сценарио. 🙂

Едукативни моменат: Менборг је рекао како никада није касно да будеш херој. Мудар један получовек – полуробот. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

Лако Је Критиковати 116

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-silence-netflix-review (Small)II na IIIТишина (The Silence 2019) је хорор који започиње тако што су спелеолози пронашли читав један мрачни екосистем са бићима налик на давно изумрле птеродактиле. Ова чудовишта су практично одмах кренула у поход на градове и десетковала становништво. Једина нада преживелима је да буду што тиши јер су животиње осетљиве на звуке, али су срећом слепе. Филм прати судбину породице глувонеме Кирнан Шипке која покушава да преживи у једном таквом апокалиптичном свету.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је било јасно да сам овај филм већ гледао и то у више наврата. „Мркли мрак“ из 2000, „Тихо место“ из 2018, па чак и Хичкокове „Птице“ из 1963, само су неки од наслова који су инспирисали режисера Џона Р. Леонетија. И, наравно, Ејлијен као вечита инспирација, пошто рептили личе на њега. Верујем да је режисер Џон Р. Леонети био свестан да је направио микс различитих филмова без иједног иновативног мотива (и у „Дану после сутра“ такође су трагали за антибиотицима за рањену особу, на пример), па је увео и гомилицу верских фанатика (веома сличних онима из „Магле“ Стивена Кинга из 2007), који су себи исекли језике. Ваљда се надао да што више различитих остварења укључи, мање ће да личи. 🙂 Последња сцена, ипак, превише личи на „Игре глади“. 🙂

Иако ми се режија и фотографија допадају, као и продукција и специјални ефекти, осим поменуте неинвентивности, не свиђају ми се ни намештене ситуације. Дечак се изненада успаничио и прешао из кола Џона Корберта како би ушао у кола свог тате Стенлија Тучија тик пре но што је Џон Корберт доживео саобраћајну несрећу. На тај начин, малишан је спашен за даљи ток филма, али, опет, сувише је погодно.

Наравно, поставља се и питање шта овај филм поручује. Ако сам добро схватио, боље је да научници не чепркају наоколо јер ће пронаћи нешто што може да руинира цео свет. И, морам признати, има у томе истине, али да ли то значи и да треба да престанемо да истражујемо? Но, филм се не бави филозофијом научног рада, већ само забавом. Што се овог потоњег тиче, па донекле је испунио очекивања. Финална борба са верским фанатицима почела је обећавајуће, а завршила је разочаравајуће. Свеукупно, утисак је више него млак.

Едукативни моменат: Кирнан је на крају прокоментарисала како ће се или бића адаптирати на то да живе у хладнијим пределима или ће се људи адаптирати да живе у тишини. У случају овог филма то би можда и могло, али за много, много година и кроз много генерација. Природна селекција је ту, али еволуција захтева време. И када смо већ код адаптација, грешка у филму је што су пећинска створења веома брзо заузела отворени простор. Адаптација је особина која одређеном живом бићу омогућава преживљавање на услове живота у његовом станишту, а у пећини владају врло специфични услови. Мора и биологија мало да се зна, а не би било лоше ни да се примењује у филмовима (и свим другим делима) зарад веће уверљивости. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

overlord (Small)Оверлорд (Overlord 2018) је филм о америчким војницима који су се, током Другог светског рата, спустили падобранима у мало француско село са мисијом да униште радио-емитер постављен у кули цркве. То је требало да уништи систем везе нациста и тако омогући искрцавање у Нормандији и завршетак овог рата. Међутим, још док су били у авиону, војници су доживели тежак удар непријатељске противавионске одбране и тек неколико њих је преживело напад. Они су одлучили да заврше задату им мисију уз помоћ мештанке Матилде Оливје, али се испоставило да црква није само војна база, већ и лабораторија у којој се дешавају невероватни експерименти.

Критички осврт: Већ су ми се на почетку допале сцене борби авиона и противавионске одбране, иако заиста не волим ратне филмове. Заправо, рекао бих да је ово један сасвим солидан ратни филм, са садржајном причом, врло успелом акцијом и зомбијима као зачином који је добро зачинио. 🙂 Ово није први филм где су зомбији доведени у везу са нацистима (одмах су ми пали на памет „Изненадни ударац“ и „Бункер мртвих“). Међутим, овај приступ, колико очекиван (експерименти над људима), толико је и нов када су прикази зомбија у питању. Сцена када оживљава Ијен де Кестекер је веома ефектна, занимљива, али и престрашна. Иначе је филм у доброј мери и страшан и гадан и насилан. Свакако није за сваког, али љубитељи хорора и зомбија не би требало да га прескоче.

Едукативни моменат: Вајат Расел је рекао како нека питања немају добар одговор. И то је вероватно тачно, али то је знак да треба више да се потрудимо око тражења одговора.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа, али стабилна)

the smiling man (Small)IVНасмејани човек (The Smiling Man 2015) је кратак хорор филм о девојчици која је гледала цртаћ, да би јој звуци из ходника куће привукли пажњу. На ходнику ју је чекао балон, а низ степенице још један… Сакупљајући балоне, стигла је до кухиње где је срела насмејаног човека.

Критички осврт: Ово није баш класична хорор прича, али су елементи те приче врло препознатљиви. Ту је монструм налик на кловна, балони, дугачки нокти на разгибаним прстима, крв, жена увијена у провидну фолију и девојчица која је сасвим беспомоћна пред отелотворењем зла. Но, свеједно, хорор је успео и прилично је застрашујући, тако да је циљ остварен.

Едукативни моменат: Насмејани човек је извео „забавну“ представу за девојчицу и испоставило се да је она хорор. То би могло да се протумачи и тако да све оно што се пласира деци не мора обавезно да буде и добро. Рецимо, разне емисије такмичарског типа на телевизији где деца певају скаредне песме су заиста прави, ружни хорор.

Оцена наставника:

4(минус)

househill (Small)IVКућа на уклетом брду (House on Haunted Hill 1999) је римејк истоименог филма из 1959. Фамке Јансен је размажена богаташица која жели да свој рођендан прослави у напуштеној болници за душевне болеснике у којој су се давно дешавала масовна убиства. Њен супруг Џефри Раш је одлучио да јој то приушти, али не и да позове госте које је она желела. Направио је свој списак и план како да поштено испрепада и њу и госте. Међутим, списак се, у његовом одсуству, сам од себе променио. И Џефри и Фамке ће провести ноћ са људима које не познају, у кући која, изгледа, има сопствену вољу.

Критички осврт: Дијалози у овом филму некако нису у реду. Или су предраматични, као у случају Фамке и Џефрија или су исфорсирани. Јасна је намера да нам режисери путем дијалога приближе проблематику филма, али је изгледало као да у овом случају Вилијам Мелоун не објашњава, већ намеће.

Специјални ефекти за оно време нису лоши, али нису ни претерано маштовити, ни претерано страшни. Веома занимљив је приказ духова у виду Роршархових мрља, али најуспелији су црно-бели архивски снимци који изгледају врло аутентично. Хорор у овом филму и ефекти који га прате су налик онима из „Уздигнућа пакла“. И радња није много оригиналнија, а ни идеја на којој филм почива. Све то одаје неки утисак осредњости и већ виђеног. Глума је солидна, али ништа што би вас фасцинирало, а ликови нису претерано занимљиви. Нису ни разрађени и о сваком од њих сазнајемо јако мало, мада довољно за оно што је потребно за радњу. Лик Питера Галагера је сјајно искоришћен, на пример.

Најбољи адут филма је интрига коју прави, а која потиче од брачног пара Фамке и Џефрија. Заправо, Фамке је ту направила игру која је замајац свега и која прави добре обрте. Рекао бих да је крими аспект овог филма значајно боље урађен него сам хорор.

Едукативни моменат: Џефри је желео да се поигра са својим гостима и то га је скупо коштало. Морамо добро да проценимо када је време за игру и шалу, а када не и са којим стварима се можемо играти, да не би било после „играчка-плачка“. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

nowhere (Small)IVНигде (Nowhere 1997) је трећи наставак трилогије режисера Грега Аракија, коју је он назвао „Тинејџерска апокалипса“. У овом делу тинејџери се суочавају са неким својим проблемима, али и са наводним нападом ванземаљаца који отимају неке од њих.

Критички осврт: Режисер Грег инсистира на еротици на начин који је примеренији неком другом, мада мекшем жанру, али заправо је очигледан циљ да код својих гледалаца створи чулну сензацију која превазилази видно поље. И то се види и у сценама када његови ликови једу, на пример.

Оно што такође одликује Грегов рад је да убацује метафоре које или одсликавају шта он мисли о америчком друштву или шта он мисли да су млади тог доба мислили. Рецимо, у једној од првих сцена Џејмс Дувал гази по америчкој застави, која је заправо његов пешкир, али је свеједно гази. Чини ми се да се у једном од наставака ове саге „Уништена генерација“ Грег такође на сличан начин поигравао и са заставом и са химном. Наравно, ту је и помало психоделичан начин режирања и необичан угао гледања на то каква је америчка младеж. Пре свега он за њих везује дрогу, али и рушење табуа, промискуитет, површне приче и трачеве, жељу да буду схваћени, али не и да се образују, поремећаје исхране попут булимије, па све до екстремних ствари као што је склоност ка самоубиствима. Млади су приказани и као несигурни и неартикулисани, па су зато и склони манипулацији. У филму свако је сваком сестра или брат што је или алузија на братства и сестринства којима су амерички студенти склони или на то да се ипак крећу у јако уским круговима, вероватно условљеним друштвеним статусом. Све ово указује да иако изгледа плитко, Грегов филм је заправо врло слојевит.

Грег јасно прстом упире у родитеље као главне кривце, па Џереми Џордан не разуме своје родитеље који причају језиком државе из које су дошли, док седе испред телевизора и не примећују да им је син видно дрогиран. Џејмсова мајка је у зачараном кругу јер мора да ради како би подигла сина, а посао је од тог истог сина одвлачи.

Радња има неуједначен темпо и час има успоне, час падове. Рецимо, један од јачих падова је дијалог између Џејмса и Рејчел Тру у тоалету. Грег га је темпирао да буде виспрен, али је заправо тек мотив који се понавља. Крај је, пак, одлично решио и сасвим маштовито приказао колико велике речи попут „љубави“ и „заувек“ заиста значе адолесцентима. Још једна занимљива ствар у филму је насилна природа идола тинејџера Жасона Симонса, за коју је можда Грег пронашао инспирацију у новинским чланцима о познатим личностима који су некада неког наводно или заиста силовали и тиме је можда хтео да подцрта предрасуду. Наиме, цео тај лик је својеврсни клише, онакав каквим га замишља неки тамо, који читајући таблоид са причом како је позната личност заправо силоватељ, каже: „ето, знао сам“. Углавном, Грег можда није успешно решио неке велике главоломке, још мање је заокружио целу причу, али свакако јесте поставио бројна питања и начео неке од проблема који море младе. Свему томе је додао нешто маште, занимљивог кадрирања и добио дело које довољно одскаче од других и пружа неки квалитет.

Едукативни моменат: Оно за чим је Џејмс трагао цео дан је да буде схваћен. Међутим, то није могао да нађе јер ни сам није схватио самог себе, пошто је сувише млад. Да би нас било ко схватио, односно разумео шта су наше жеље и потребе, морамо најпре сами да знамо које су. А да бисмо могли да их откријемо, морамо да упознамо и све опције које нам се нуде. И за то је потребно и време и искуство, па је зато и дефинисање оног што заиста желимо ствар сазревања.

Оцена наставника:

4(добра једна)

jou_front (Small)VДвојник (Doppelgänger 1969) је филм познат и као „Путовање на удаљену страну Сунца“. Године 2069. Европски савет за истраживање свемира открио је планету налик на Земљу са друге стране Сунца. Одлучили су да пошаљу астронаута Роја Тинса и научника Иана Хендрија на ту планету. Међутим, изгледало је као да мисија није успела, односно да су се њих двојица вратила много раније него што је било предвиђено. Истрага која је уследила открила је да је у питању нешто сасвим друго.

Критички осврт: Сам почетак филма ме је подсетио на арсенал шпијунске опреме какав поседује Џејмс Бонд и очигледна жеља режисера Роберта Париша је била да задиви иновативном технологијом. Питање је да ли је и данас та опрема такав СФ, али и да јесте, свакако нисам баш задивљен, иако признајем да ту има маште. Оно што ме је свакако задивило је што је Роберт мислио на све детаље и искористио је, за оно време, импресивне специјалне ефекте.

Не знам да ли је идеја о новој планети на истој орбити са Земљом пласирана баш у овом филму или пре њега, али свакако је добра. Но, сцене су толико развучене да је морало да прође више од школског часа да бисмо дочекали ту другу планету. Ипак, чак ни тај први део филма није досадан и свеукупно даје једну добру причу. Роберт се одлучио за трагичан крај, али добро решен.

Нису ми сви глумци баш били на висини задатка. Поједини, попут Роја и Еда Бишопа изгледали су као да су незаинтересовани да глуме уопште. 🙂 Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар.

Едукативни моменат: Рој је трагајући за новим светом наишао на такав где је све наопачке. Некада ће нам изгледати да су ствари у новим световима (иностранству, конкретно) сасвим наопаке, али увек треба да имамо на уму да су људима који у тим световима живе сасвим правилно постављене и да њима наша култура може изгледати наопако. Оно што је нама нормално не мора бити и другима и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(минус)

johnny strikes (Small)IVЏони Инглиш напада поново (Johnny English Strikes Again 2018) је трећи наставак о тајном агенту сметењаку кога тумачи Роуан Аткинсон. Пошто су хакери успели да уђу у базу података британске тајне службе и разоткрију идентитете свих тајних агената, челници су били присиљени да наново активирају бивше агенте. Један од њих је управо Роуан, који је тренутно био наставник у школи. И управо је њему припао задатак да пронађе хакера који је извршио овај смели подвиг. Проблем је у томе што Роуан није баш спретан са технологијом, али ни спретан у било чему другом.

Критички осврт: Већ ми се допао почетак када Роуан подучава ђаке како да буду тајни агенти. Ипак, ја сам наставник, па ту нисам претерано непристрасан. Но, покушаћу да будем према овом филму. Истина је да форе, иако јесу смешне, такође су и врло предвидљиве. Али сцена када Роуану током флерта са Олгом Куриленко остане сунцобран од коктела у носу… Заиста је пресмешна. Наравно, Роуан не би био Роуан када не би унео и мало Мистер Бина, али ми то није сметало, пошто ми је тај лик иначе симпатичан. Као и цео филм. Да, што се филма тиче, односно радње, морам да признам да претходна два наставка нисам гледао, тако да не могу да их упоредим. Радња у овом наставку је питка, плитка и класична, али смисао и јесте да се управо таква прича пародира. И у овом случају све је успешно и шармантно, мада ништа претерано инвентивно. Свакако, филм је забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Роуан је подучавао своје ђаке оном што је сам сматрао вредним. И то је, рекао бих, добар разлог, ма колико год саме лекције биле сумануте. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача)

nullОсветници: Крај игре (Avengers: Endgame 2019) је финале преогромне франшизе са Марвеловим суперхеројима. Претходни наставак се завршио тако што је суперјаки Танос (Џош Бролин) победио добре хероје и уз помоћ чаробног камења збрисао тачно половину живог света универзума. Преостали хероји су успели да га нађу уз помоћ Таносове усвојене кћерке Небуле (Карен Гилан), али тиме ништа нису постигли јер је он у међувремену уништио камење које им је била једина могућност да врате све нестале. Зато су се препустили постапокалиптичној депресији, све док се из квантног света (после пет година) није појавио Ентмен (Пол Рад). Он им је дао идеју да квантни свет искористе као времеплов, те се врате у оно време када је камење било доступно и искористе га у садашњости како би ситуацију окренули у своју корист. То се испоставило као тежак подухват, тим пре што је Танос из прошлости сазнао за њихов план и наново се укључио у битку да, овај пут, потпуно уништи сав живи свет у универзуму.

Критички осврт: Припремна фаза филма, да је тако назовем, прилично је дугачка и растегнута, готово досадна. Након првих сцена када хероји, више него лако, убијају Таноса, креће жалостива и, што је горе, патетична тугованка о несталим саборцима и другим драгим особама. Иначе је овај филм у доброј мери патетичан, а посебно пред крај који је по том питању буквално неподношљив. Схватам ја да су хтели да достојно „испрате“ своје хероје и глумце који их тумаче, али ово је било претеривање. Елем, долазак Ентмена није значајно убрзао темпо филма јер је сада било потребно убедити екипу (или оно што је од ње преостало) да се наново окупи. И то убеђивање појединих чланова је још једно у низу општих места у оваквим филмовима, а има их и у овом и то толико да је филм потпуно предвидљив. Сасвим су ми биле јасне чак и реплике појединих ликова пре него што ће их изговорити. Шта рећи када ми је било јасно и како ће се одиграти велико финале, односно дуел у коме Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор) побеђује Таноса.

Акција која је у неком тренутку (али свакако прекасно) почела, заиста је обећавала. Наиме, суперхероји су одлучили да се врате у неке раније наставке филмова и да узму каменчиће у кључним тренуцима. Најпре сам мислио да су режисери Ентони и Џо Русо желели да дају омаж целом серијалу и лепо заокруже причу, али се испоставило да су се фокусирали на најмање значајне ствари; како ће Капетан Америка (Крис Еванс) да види (и бори се против) самог себе, али и своју драгану из прошлости, као и да ће Ајронмен да види свог тату (Џон Слатери). Тај део враћања у прошлост, који је требало да буде најјачи део филма, урађен је потпуно збрзано, неспретно и нејасно и без имало узбудљивих сцена, а шанси да такве буду је било безброј. Наравно, путовање кроз време је врло „пипава територија“ због свих нелогичности које могу да се појаве и иако су браћа Русо исмејали све филмове који се овом тематиком баве (и за које се испоставило да су неупоредиво бољи), направили су трапава решења и дали крајње смешна објашњења. Рецимо, Небула из будућности убија саму себе из прошлости и наставља да се бори као да се ништа није десило.

Други сегмент који је адут филма свакако је финална борба, за коју признајем да је епска, у доброј мери стриповског изгледа, да тако кажем, и са сјајним ефектима, ако занемаримо очигледну анимацију у неколико наврата. Но, то не могу да узмем као плус јер сам тако нешто од овог филма и очекивао. Такође, очекивао сам и начин како ће борба започети, а као што написах, и како ће се завршити. Оно што није адут овог филма је хумор. Нема га много, а и оно што има, пажње није вредно. Океј, Тора (Крис Хемсворт) смо сада видели у новом (и елегантно попуњенијем) издању, и то баш није било смешно, али је свакако симпатично.

Изгледа да је адут овог филма био и развој толеранције, али је овај аспект дат на кашичицу и, попут осталих аспеката, не претерано спретно. Дакле, у једном тренутку женски суперхероји су доминирали сценом ратовања, а „бели“ Капетан Америка на самом крају поклања свој штит „црном“ Фалкону (Ентони Маки). Такође, у постапокалиптичном друштву Капетан Америка саосећајно слуша тужну причу момка који пати за својим несталим партнером. Са друге стране, у окршају који бих назвао „ко ће пре да се убије“ и који, заправо, уопште није лоше осмишљен, страда Скарлет Џохансон наместо Џеремија Ренера из очигледног разлога (више пута поменутог) јер она нема децу као што их има он (те је зато, ваљда, мање и „вредна“), а Капетан Америка присваја чаробни чекић нордијског бога Тора. Дакле, у реду је да будемо толерантни докле год су Американци ипак супериронији и негују традиционалне, породичне вредности. 🙂 Но, нека буде, али сам свакако против толеранције дате про форме, као што је то учињено у овом филму.

Збирно гледано, а у односу на претходни наставак који ме је буквално „одувао“, финале саге је потпуно разочарење.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да сваки тим, ма колико малобројан и са окрњеним чланством био, може имати успеха ако постоји тимски дух и пожртвовање сваког члана.

Оцена наставника:

1(на два или два на један, свеједно)

this-cool-spider-man-into-the-spider-verse (Small)VСпајдермен: У спајдер-универзуму (Spider-Man: Into the Spider-Verse 2018) је цртаћ о суперјунаку из наслова. Дечак Мајлс Моралес је типичан тинејџер који није луд за школом и коме је узор његов стриц, који је, према речима Мајлсовог оца, кренуо странпутицом. Стриц је Мајлса одвео у тајни кутак у подземној железници како би правили графите и тамо је дечака ујео радиоактиван паук. Врло брзо Мајлс је почео да осећа последице уједа и да се претвара у Спајдермена. Пошто је схватио шта му се десило, али неспреман да поверује, вратио се на место где га је паук ујео како би се уверио да је паук заиста радиоактиван. И тамо је затекао старијег Спајдермена како се бори против Кингпина, негативца дивовске грађе који је изградио честични акцелератор – апарат за пролаз у друге димензије. Спајдермен зна да ова машинерија може да уништи град, али Кингпина занима само сопствена жеља да врати изгубљену породицу. У окршају који је уследио Кингпин је убио Спајдермена, тако да једини који сада може да му се супротстави и спаси град је нови Спајдермен, односно Мајлс.

Критички осврт: Цртаћ је одличан! Анимација је сјајна, а идеја да поједини делови изгледају као стрип иако не изгледа нова, феноменално је реализована. Као и све остало. Прича је добра, иновативна и занимљива, иако има препознатљиву суперхеројску форму. И духовита је. Свакако вреди погледати.

Едукативни моменат: Сваки Спајдермен је имао паролу да када га нешто удари, он се поврати. И у томе је права снага, а ударци не морају бити само физички.

Оцена наставника:

5(си)

howto (Small)IIIКако да дресирате свог змаја: Скривени свет (How to Train Your Dragon: The Hidden World 2019) је трећи и последњи наставак трилогије о викиншком младом вођи Штуцку и његовом змају Ноћном Бесу. Штуцко је створио мини-свет у коме људи и змајеви коегзистирају у мање-више хармоничним односима, али му све више постаје јасно да ће тешко тај свет и сачувати због бројних ловаца на змајеве. Посебно се издвојио злоћудни Гримел, који има опсесију да убије баш Штуцковог змаја. Зато млади вођа одлучује да пронађе Скривени свет о коме му је отац говорио, а који представља прапостојбину свих змајева, како би тамо преселио и змајеве, али и своје село.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овај је сувише класичан. Чак толико класичан да је то баш разочаравајуће. Има ту акције и авантуре, није да нема, али опет. И хумор је некако преблаг. Више има симпатичних сцена, но духовитих.

Едукативни моменат: Штуцков отац је рекао свом сину како са љубављу долази и губитак. И тај губитак је болан, али када се све сабере, исплати се. Нема бољег дара од љубави. Мудар викинг нема шта.

Оцена наставника:

3(пребледела и побледела)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди миша мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу миша завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза Трејси Лордс је била боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 87

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Dracula-The-Dark-Prince (Small)Дракула: Мрачни принц (Dracula: The Dark Prince 2013) је још једна романсирана екранизација приче о најпознатијем вампиру икад, кога овог пута тумачи Лук Робертс. Он је румунски владар који се окренуо против Бога јер га је задесила страшна судбина; док је био на бојишту, његову драгу Кели Венам су убили издајници. Зато је постао вампир и пошаст по читав регион. Против њега се дигао Џон Војт у улози Леонарда Ван Хелсинга и његове две штићенице, од којих је једна реинкарнација Кели. Дракула је дошао до ње и решио да у њој пробуди успомене и нежне емоције заостале из прошлог живота, али Џон, са Келином сестром Холи Ерл и још двојицом пустолова, решио је да је спаси и успут убије вампира древним и моћним оружјем.

Критички осврт: У овој верзији Дракула је плавокос, што је стварно новина. 🙂 Такође, новина је и што је ово епска фантастика, судећи по костимима. Прича о Дракули до сада увек је била или историјска или романтична или каква год прича, али смештена у реалну прошлост или садашњост. Дракула прави своју војску, али му мотиви нису сасвим зли. Он се тако припрема за борбу против непријатеља, али се ту негде провлачи и идеја да нико никада неће морати да умре (пошто ће сви, је ли тако, постати вампири), што звучи прилично алтруистички. Оно што није новост у овом филму је прича о заводљивом и згодном лопову Бену Робсону (за кога ме не би зачудило ни да се у филму зове Робин Худ јер има све карактеристике тог лика) који се заљубљује у жену ратницу себи равну – наравно у Кели. И цела прича је прилично предвидљива, као и поједини сегменти, мада је љубавни троугао остао некако недоречен. На крају се завршава веома романтично, али пре краја је такав мелодраматичан метеж, да је и сав потенцијал (који филм свакако има) сабио у врло лабав утисак.

Буџет за филм је врло скроман, али је то, макар на почетку, решено кроз анимирани филм, па је колико-толико надомешћено. У остатку филма видан је недостатак средстава, мада и ту повремено има анимација (додуше, без идеје да те анимације буду схваћене као анимације, али, авај, сувише су очигледне). Битке су превише млаке и нису ме уверили да су протагонисти неки сјајни ратници. Што се глуме тиче, па неки су били убедљиви, а други значајно мање. Што се сценографије тиче, осим што је јефтина, прилично је и смешна. Рецимо, Дракулин дворац је права тврђава на врху планине (како и доликује), али са грађевинама које имају додатке у виду крила слепог миша. Верујем да би лего дизајн овог дворца био озбиљнији. Дизајн Каиновог оружја и комплетна идеја у вези са њим јесу занимљиви, али ме нису баш оборили с ногу, баш као ни објашњење које то оружје прати.

Едукативни моменат: У филму смо могли да чујемо да убице вампира не пију алкохол, пошто он отупљује ум и чула. Алкохол ради организму још много лоших ствари, тако да га не препоручујем ни онима који нису убице вампира. 🙂

Оцена наставника:

3(поклоњена, али ако)

Max-Steel (Small)Макс Челик (Max Steel 2016) је филм о младом суперхероју Бену Винчелу, који је детињство проживео као обичан дечак о коме се бринула мајка Марија Бело. Њих двоје су се стално селили, али су се, напокон, вратили у његов родни град. Тамо је Бен наставио са уобичајеним активностима, те кренуо у школу и упознао врло симпатичну девојку, али су истовремено почеле да му се дешавају чудне ствари. Наиме, његове руке су емитовале некакву чудну, течну енергију. Ускоро је почео да открива истину о себи и да није исти као и његови вршњаци, баш као што је био јединствен и његов покојни отац Мајкл Дојл.

Критички осврт: И, наравно, главна хероина је светска лепотица и уз то уме да поправља аутомобиле и бицикле. Лепа је та родна равноправност, али хајде малко да будемо и реални, па таман били у научно фантастичном филму. Лепе девојке нису истовремено и аутомеханичари. 🙂 Морам да приметим да је исти мотив виђен у „Трансформерсима“, који је веома налик овом филму по шмеку. Филм личи и на „Моћне ренџере“, само што је овде ренџер један. И костим, односно оклоп који носи веома је добро дизајниран. У ствари, овај филм највише личи на све остале дечје филмове где дечаци упознају и заволе неког малог робота, ванземаљца или шта већ. Да, ово је један дечји филм са прикладним, инфантилним хумором. И то не баш успео дечји филм; пре бих га назвао безличним и бледуњавим покушајем.

Има и покушаја режисера Стјуарта Хендлера да макар поједине сцене учини уметничким. Много боље је урадио акционе сцене, мада не перфектно и ништа грандиозно, а и нема их превише. Прича као прича је класична и предвидљива, чак шаблонска за овај поджанр, са добрих више од пола филма увода у застрашујућу борбу која ће се десити. Међутим, у другој половини филма, пре те борбе, када Бен разоткрива очигледно, а то је да је Енди Гарсија негативац, те још неке истине о себи, некако и оно мало квалитета почиње да се урушава. Једино су специјални ефекти до краја филма прилично добри, но недовољни да би спасили ову дугометражну рекламу за продају акционих фигурица фирме Mattel.

Едукативни моменат: Марија је дуго тајила истину од свог сина Бена, па је морао сам да је открије на тежи начин. Некада је ефикасније и безболније да знања и искуства чујемо од других, него да сами долазимо до њих, тим пре ако подразумевају лоша искуства.

Оцена наставника:

1(може на два)

LEGO-Ninjago-Movie-SDCC-poster (Small)Лего Нинџаго – филм (The Lego Ninjago Movie 2017) је још једна прича о лего фигурицама. У лего свету се налази град Нинџаго који терорише лорд Гармадон и против кога се боре разнобојне нинџе. Тим нинџи предводи зелени нинџа, највећи непријатељ злог лорда. Оно што лорд не зна је да му је управо тај нинџа – син јединац.

Критички осврт: Иако је хумор прилично инфантилан, ипак није лош и ово јесте пародија на акционе филмове, односно све оне са оваквом тематиком, али пре свих на „Моћне ренџере“. У ствари, овај филм је симпатичан спој поменутог филма и „Ратова звезда“. Из овог потоњег узет је однос отац – син и сјајно је обрађен и перфектно уклопљен у мање-више класичну причу. Углавном, забаван, смешан и симпатичан филм.

Едукативни моменат: Порука с краја филма је сјајна, мада није баш сама радња то поентирала, али добро. Гласи: и ако си различит, то не значи да не можеш да урадиш велике ствари. Напротив. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

GalleryMovies_war (Small)Лига правде: Рат (Justice League: War 2014) је цртаћ о суперхеројима који су удружили своје снаге како би победили зло које прети свету. По граду Готаму ванземаљци чудовишног изгледа постављају неке необичне направе. Док Бетмен и други суперхероји покушавају да прокљуве шта су те направе заправо, инвазија на Земљу је већ отпочела.

Критички осврт: Верујем да ће се загриженим љубитељима стрипова и оваквих цртаћа овај цртаћ допасти, али мени се ништа не свиђа. Највећи део филма је бесомучна битка између суперхероја и ванземаљаца који врше инвазију и колико год да је узбудљива (а није) временом мора да постане досадна. Чак је и Чудесна жена рекла како јој је постало досадно и делим њено мишљење. 🙂 Све време једно те исто; ови на њега бацају којекакво оружје, а овај на њих којекакве зраке… Ту су експлозије, удари и тако даље, али без обзира на сву акцију, цртаћ ми не оставља утисак да је бољи у односу на епизоду једне цртане серије. На почетку постоји некакав покушај мистерије, али то је веома благо. Прича је, иначе, сасвим класична за овај поджанр.

Порука овог филма је недвосмислена: тимски рад даје резултате. Међутим, сценариста Хит Корсон је префорсирао ту поруку толико да је потценио своје мале и велике гледаоце.

Едукативни моменат: Иако су сви имали супер моћи (осим Бетмена), тек када су почели да делују као тим победили су моћног противника.

Оцена наставника:

2(не може више)

justice-league-dark-poster (Small)Лига правде – Тама (Justice League Dark 2017) је наставак претходног цртаћа. Људи у Готаму и другим градовима наместо других људи виде монструме и убијају их. Невоља је што халуцинације нису стварне, али убиства јесу. Лига правде се окупила у вези са овим проблемом и верују да је у питању магија. Бетмен врло брзо открива да једини ко је дорастао случају је човек који поседује магичне моћи – Константин. Међутим, он је јако тежак за сарадњу, па је Бетмен морао да потражи и помоћ заносне Затане (такође обдарене чаробним моћима) и једног духа.

Критички осврт: Занимљив је спој суперхеројштине и магије и у доброј мери је успео. У сегменту који прави осврт на живот духа циркуског артисте, као да има и манге. И ликови и демони су преузети из других остварења, па тако је препознатљив „Константин“, као и демон од измета из „Догме“, а вероватно и још неки. Углавном, једно поприлично замешатељство у допадљивој причи у којој донекле има и мистерије и преокрета, па и хорора. Прича изгледа „јача“ у односу на епизоду анимиране серије и има све оно што један филм у овом поджанру треба да садржи. Нису ни претеривали са акцијом, мада је има сасвим довољно.

Едукативни моменат: Иако је Константин веровао да Бетмен није имао никакве шансе против магије, овај га је у више случајева разуверио. Не треба потцењивати друге јер можда они немају вештине које ми вреднујемо, али зато имају неке друге које могу бити корисне.

Оцена наставника:

4(овај пут може)

hqdefaultПлаво небо (Sky Blue 2003) је јужнокорејски цртаћ познат и под називом „Дивни дани“. То је постапокалиптичан филм у руинираном свету у коме постоји један живи град Екобан који руководи тзв. копачима по пустарама. Копачи за потребе Екобана трагајају за драгоценим угљеником. Међутим, њихов положај у таквом систему је јако лош и неки од њих кују план да дохакају Екобану, али истовремено обезбеде себи боље услове живота.

Критички осврт: Чим је кренуо филм већ ми је било јасно да се ради о добром цртаћу. Прича је занимљива и слојевита. Идејна решења су интересантна, па је град Екобан направљен (генетички дизајниран) тако да буде живо биће, што је прилично креативно, мада не и потпуно ново. Анимација је безмало одлична; налик на нехајни акварел, а опет тако реална. Сами ликови су насликани класично за овај поджанр цртаћа, а и њихови карактери су стереотипи. Но, разрађени су и конзистентни. Чак су толико конзистентни да су им и фризуре исте када су били мали и када су одрасли. 😀 Неке сцене су заиста јаке (као када Мо гледа како му пријатељ гине у боју), а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Екобан је место осмишљено да се људи сакрију од загађења које су произвели. И испоставило се да то није било срећно решење. Од проблема не треба да се кријемо, већ да их решавамо.

Оцена наставника:

5(да)

afficheРатне игре (WarGames 1983) је филм о момку Метјуу Бродерику, који је у школи проблематичног понашања, али је геније за компјутере. У потрази за новим игрицама успео је да хакује интелигентни компјутер који за потребе војске САД контролише нуклеарно наоружање. Метју је пожелео да одигра игру са тим компјутером и одабрао је да то буде стратегија термонуклеарног светског рата. Проблем је у томе што је компјутер игру схватио потпуно озбиљно. Оно што је почело као игра постало је претња целом човечанству.

Критички осврт: Почетак је баш ефектан због наглог трансфера приватног на пословни (војни) план у односима између двојице официра. Других ефектних сцена нема до пред крај (када компјутер схвата зашто не може да победи сам себе), али зато постоји садржајна прича. И претерано драматична, мада јесте тема којом се бави озбиљна. Врхунац драматике је када двоје младих бежи од хеликоптера који је уперио светлост ка њима. Уопште ми није јасан смисао те сцене, али има шарма.

Ако занемаримо да је Метју сувише наивно лако приступио супертајном компјутеру, идеја за филм је сасвим добра и занимљиво изгледају упоредне сцене двоје младих који се играју и војне базе где су сви у узбуни јер не знају шта их је снашло. Осим наивног приступа онлајн бази Владе САД, има још наивних упада у војну базу и уопште наивних момената у филму, као и глуме. Но, то су ипак „наивне“ осамдесете и упркос њима или захваљујући њима, овај филм је данас култни и класик СФ-а. У то време био је својеврсна опомена потенцијалном нуклеарном рату који је био очекивана последица хладног рата и тај активизам, који се види и кроз филмове, такође је карактеристика осамдесетих. Иако су радови из тог доба били плитки и лепршави, ипак су имали идеју и лепе поруке. И то је још један разлог зашто ми се та деценија допада.

Још да додам да ми се допало решење компјутера који се заиграо са Метјуом. Он није експлицитно вештачка интелигенција, како то у филмовима бива, али његова природа јесте интригантна и прилично блиска људској.

Едукативни моменат: Колико год у неким стварима супериорније биле од људи, машине не могу да нас замене јер неке способности, ипак, имамо само ми. И треба да их развијамо, пре свега учењем.

Оцена наставника:

4(са огромним плусем)

Vanilla-Sky-movie-poster (Small)Небо боје ваниле (Vanilla Sky 2001) је амерички римејк шпанског филма „Отвори своје очи“ у коме је Пенелопе Круз играла исту улогу као у овом филму. Богати плејбој Том Круз напокон наилази на девојку која постаје нешто више од „трофеја“ и то је управо Пенелопе. Након проведене ноћи у причи са њом, уморан је кренуо кући, када га је сачекала сада већ бивша љубавница Камерон Дијаз. Она га је убедила да крене са њом и он је пристао, али тако направио и фаталну грешку која ће променити цео његов живот.

Критички осврт: Иако су у питању познати глумци који знају шта раде и иако је главна глумица Пенелопе поновила улогу коју је увежбала, некако ми ова верзија није у равни са шпанском. Напросто нема тај шмек. Ово је једна пристојна америчка романтична драма, којој заиста ништа не фали. Чак, у поређењу са већином других из тог жанра и из те земље, ова је сигурно боља. Додуше, предност јој даје и добра прича, а која је, опет, преузета из шпанске верзије.

Поједини мотиви су готово потпуно преузети из оригиналног филма и неки су успели, попут разговора Тома и Пенелопе у дискотеци, а други не, када момци добацују Тому у тој истој дискотеци. Други мотиви су донекле измењени, па Пенелопе у овом филму не зарађује као улични забављач, већ као балерина. Овде постоји и некакав бледи покушај трилера, односно да се сумња баци и на чланове управног одбора Томовог предузећа за убиство које је он, наводно, починио.

Шпанска верзија је била фокусирана на психичко стање протагонисте, његову љубав и бол коју је осећао и то је приказано кроз необичну, наизглед хаотичну причу и са много шарма. Ова верзија је скренула фокус и на Томов пословни део и учинила да радња буде рационалнија и са конкретним мотивима, али на тај начин је више изгубила него што је добила. И дијалози су умногоме рационалнији, што иде на уштрб емоција, па донекле и убедљивости. Тако, рецимо, разговор који воде Камерон и Том у колима звучи преблаго и превише приземно за оно што је уследило. Комплетна завршница превише је романтична и детаљна, те смо сазнали и шта се дешавало на Томовој сахрани, док је у шпанској верзији тај део остао недоречен. Чак је и убиство Пенелопе толико романтично да док је Том гуши јастуком, она га мази по коси. И за луцидан сан претерано је. 🙂

Едукативни моменат: Пенелопе је рекла да је сваки минут нова шанса да се све преокрене. И у праву је. Ако смо учинили нешто лоше, не треба да се помиримо са тим да смо лоши (или лоши у нечему) већ треба да, већ у следећем минуту, преокренемо ситуацију и санирамо то лоше.

Оцена наставника:

3(блајхана)

flautliners (Small)Танка линија смрти (Flatliners 1990) је филм који је код нас овако преведен, пошто буквалан превод није могућ, односно смилен (гласио би „Танколинијаши“). Ово је прича о петоро студената медицине који су одлучили да „научно“ истраже постоји ли живот након смрти. Зато су изазивали клиничку смрт једни код других и уверили се да нечег ту заиста има. Међутим, тиме се њихово ванживотно искуство није завршило.

Критички осврт: Намеће се само једно логично питање; зашто баш код ово петоро људи, а код осталих не, искуство клиничке смрти се претворило у натприродан феномен? Но, да не тражим длаку у јајету, ова идеја је сасвим добра и занимљиво је повезана са религијским убеђењима – да су греси оно што се рачуна након смрти. Дакле, хоћу да похвалим приступ који је оригиналан и такође бих похвалио и глумце; екипа протагониста је прилично добро одабрана. Филм одише мрачном атмосфером и режисер Џоел Шумахер је у потпуности успео да је дочара, а и бирао је амбијенте који ће подржати и атмосферу и причу.

Едукативни моменат: Млади истраживачи су сваки пут повећавали време које ће провести у клиничкој смрти. Сам експеримент је морбидан и тешко се може назвати науком, иако је њима свима био интересантан и интригантан. Оно што је интересантно не мора да буде и научно, а још мање добро по нас. Баш зато да би било добро по нас, треба да будемо научно писмени.

Оцена наставника:

4(врло скромна)

Flatlinersposter (Small)Танка линија смрти (Flatliners 2017) је римејк претходног филма, али може да се схвати и као наставак. Елен Пејџ је у аутомобилској несрећи, за коју је крива, изгубила млађу сестру. На студијама медицине постала је опседнута животом после смрти, али и идејом да наново види своју преминулу сестру. Зато је наговорила пријатеље са колеџа да је подрже у пројекту доказивања живота после смрти. Они су је и подржали, а и сами искусили то несвакидашње искуство. Испоставило се да их је оно променило и на боље, али и на горе.

Критички осврт: Куриозитет је што је Кифер Садерланд такође и у овом филму, али, наравно, не и у тиму младих амбициозних доктора. У овом тиму предњачи жена, односно Елен, док је сам Кифер промовисао идеју у првом филму. Очекивао сам да ће Кифер да буде више искоришћен, али то се нажалост није десило и финиш његове улоге је био потпуно маргиналан. Но, овај наставак јесте преузео неке мотиве из претходног, па тако имамо макар једну проблематичну особу и један грех који предњачи у односу на остале.

Ако сте гледали оригинални филм, знате већ која је идеја, па овај део приче није могао да адутира на њу. Адутирао је на специјалне ефекте и нешто више (у ствари много више) застрашујућих сцена и то одистински застрашујућих. Међутим, режисер Нилс Арден Оплев није постигао очекивани ефекат и све време му је нешто измицало. Иако и претходна прича има мањкавости, ова је значајније приземнија. И у овом делу све њих прогањају претходни животи, али тај спој халуцинације и стварности није изведен вешто као у претходном филму и хорор делује превише стварно, а мање лично. То је као резултат дало да мање имам утисак да ликови проживљавају сопствену драму и кривицу, већ да их прогањају духови који су зли и жељни крви. Другим речима, исти овакав филм би се добио и да је тема била уклета кућа. Но, само финале већ добија личну конотацију и ликови покушавају да изнађу решења чинећи оно што за њих саме није довољно добро, али јесте исправно. Али тиме морална подука филма изостаје; не чинимо исправно зато што смо принуђени пред претњом смрти, већ зато што тако треба. Дакле, у главном делу филма Нилсу измиче срж, суштина приче, а у завршници права поента. На крају се добила једна океј заокружена причица и не могу да кажем да је лоша, напротив.

И да додам да је додатак који ликовима даје супермоћи након клиничке смрти заиста непотребан. Прича је и овако на помало клизавом терену што се логике тиче, а овим тај терен постаје чист лед. Испада да сви који доживе клиничку смрт постају ингениозни. Цврц.

Едукативни моменат: Елен је својој другарици Крси Клемонс објаснила једну технику учења уз помоћ акронима. Згодна је да се памте тешки и страни, непознати називи, а посебно је згодна да се запамти редослед. На пример, фазе митове могу да се запамте преко акронима ПМАТ. П као почетак, а МАТ као крај (завршница у шаху) – заједно чине почетна слова фаза: Профаза, Метафаза, Анафаза и Телофаза.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 82

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AtlanticLostEmpire (Small)Атлантида: Изгубљено царство (Atlantis: The Lost Empire 2001) је Дизнијев цртаћ. Мајло (глас му је позајмио Мајкл Џеј Фокс) је млади научник занесењак, кога старије колеге не цене превише. Његову опчињеност древном цивилизацијом Атлантидом ипак примећује стари пријатељ његовог деде, иначе богати старац (Џон Махони). Он организује експедицију коју предводи командир Рурк (Џејмс Гарнер) и шаље и Мајла на пут. Испоставиће се да млади научник заиста зна да пронађе пут до легендарног царства.

Критички осврт: Цртаћ је хипердинамичан. Разговори су повремено толико брзи да их је тешко пропратити, а активности се смењују очас посла. Сама експедиција је кренула након петнаест минута филма, што није претерано брзо, али брзо јесте. Осим радње, динамични су и ликови. Додуше, ликови су и стереотипи, а прича је класична да класичнија бити не може. Ипак, прича није лоша, као ни анимација.

Едукативни моменат: Добри доктор (Фил Морис) је рекао да ако си на дну, можеш ићи само нагоре. Надам се да никада нећемо бити баш на дну, али истина је да ћемо имати своје падове. Након пада, следи успон. Чак и да не следи, ми треба да се трудимо да устанемо.

Оцена наставника:

4(може)

Harry_Potter_and_the_Order_of_the_Phoenix (Small)Хари Потер и ред Феникса (Harry Potter and the Order of the Phoenix 2007) је пети наставак о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога тумачи Данијел Радклиф. Харију нико не верује да се мрачни лорд Рејф Фајнс вратио, посебно не министар магије Роберт Харди. Он верује да Хари лаже, како би помогао директору школе Мајклу Гамбону да се докопа његове позиције. Он повлачи све политичке потезе и користи сву своју моћ да стане на пут Харијевим „лажима“, а за то време лорд, у потаји, постаје све јачи.

Критички осврт: Врло занимљива казнена метода Имелде Стонтон. Она је имала потпуно стереотипну улогу, али ју је, свеједно, урадила мајсторски. Читава прича је урађена мајсторски, потпуно реално, препознатљиво и мени, као наставнику, сасвим блиско. Реформа школства је била пун погодак и одсликала је управо оно што је њена суштина – идеологија у спрези са интересима владајуће олигархије.

Има недоследности, па тако крилате коње могу да виде само Данијел и Евана Линч, а у некој тамо сцени јашу их сви. Но, то су ситнице. „Крупни план“ је, како написах, направљен одлично.

Едукативни моменат: Хари Потер је рекао другим ђацима: „Сви велики чаробњаци у историји су почели једнако као сада ми: као ученици. Ако су они успели, зашто не бисмо и ми?“ Заиста, зашто не бисмо? 🙂

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-half-blood-prince (Small)Хари Потер и полукрвни принц (Harry Potter and the Half-Blood Prince 2009) је наставак претходног филма. Мајкл Гамбон, управник школе за чаробњаке Хогвортс, затражио је од Харија да постане љубимац професора Џима Бродбента, а како би открио страшну тајну коју овај зна. Та тајна би могла да да предност добрим чаробњацима како би победили мрачног лорда и његове следбенике, који постају све већа претња.

Критички осврт: У овом делу су прелази из школског живота у сурову борбу сувише нагли и из једног темпа и атмосфере филм прелази у други из сцене у сцену и као да су аутори и романа и филма били неодлучни у какав контекст да поставе и причу и њеног главног јунака. И због тога и због саме приче, радња делује некако расуто и растројено. Некаква мистерија постоји, чак се гради све време, али није дефинисана. Сви су нешто мистериозни и сви нешто хоће и све се чудне, односно необјашњиве ствари дешавају, а Хари тапка у месту. Такав утисак оставља и овај филм. Он се не помера ни у једном правцу. Све то није незанимљиво, али, ипак, изгледа бесциљно. На крају све добија какав-такав смисао, али ништа претерано грандиозно.

Једна од ретких ствари у филму која ми се баш, баш допада је идеја, у овом делу зачета, да је мрачни лорд распарчао своју душу и тако задао тежак задатак добрим чаробњацима да све те делиће пронађу и униште. Од тада креће и много занимљивија радња праћена ефектним сценама. Са друге стране, исфорсирана је мистерија у вези са тим, иако је било очигледно шта је млађани Френк Дилејн урадио и шта му је професор Џим рекао кобне вечери.

Углавном, млака мистерија и не претерано фокусирана радња чини овај веома бледи наставак. Ипак, оно што извлачи, да тако кажем, сваку, па и слабију причу о Харију Потеру је шарм којим сваки филм одише. Много је тешко остати имун на тај шарм, а још теже оштрим речима критиковати.

Едукативни моменат: Данијел је навео Руперта Гринта да верује да му је сипао срећни напитак у пиће. Испоставило се да није, али, пошто је мислио да јесте, Руперт је на утакмици био одличан голман. Дакле, без помоћи чаробног напитка и само уз помоћ сопствених способности постигао је сјајне резултате. Било је потребно само да верује у себе. „Напитак“ који му је заиста био потребан је самопоуздање. Тако је и у нечаробњачком свету. И ту су напици непотребни, а ако су енергетски онда су и нездрави.

Оцена наставника:

4(млака)

practicalm (Small)Практична магија (Practical Magic 1998) је прича о вештицама. Две главне вештице су Никол Кидман и Сандра Булок, сестре које живе у варошици чији житељи с подозрењем гледају на њих. Никол је досадио такав живот и одлучила је да побегне са момком и забавља се по другим градовима, док се Сандра одлучила на миран, породични живот. И једна и друга су задовољне својим животима, али идила им није суђена довека.

Критички осврт: Филм је сладак и има неког шарма. Занимљиво код овог филма је да се радња одвија прилично брзо, иако такав утисак уопште не оставља. Заправо, оставља утисак да је питка и споротекућа комедијица. Он по жанру то и јесте, али има и елемената крими приче и хорора, који су тако добро уклопљени да не само да не штрче, већ и не таласају значајније сам ток радње. То је необично мајсторство које сам ретко где видео, а, руку на срце, нисам се ни нагледао филмова режисера Грифина Дана. Међутим, видео сам да је тај жанровски микс главна замерка филму и, чак, виђенији критичари се питају коме је филм намењен. Не разумем зашто је то замерка. Циљна група не мора уопште да буде значајна ставка приликом израде филма. „Трансформерси“, на пример, врло очигледно имају своју публику, али су сви филмови те саге кршине. Ни микс жанрова, па и овако екстреман, не мора да буде гаранција квалитета, али је у овом случају сасвим добро изведен.

Сама прича је добра и донекле оригинална, а глумци су сјајни, мада малко више беже у стереотипе.

Едукативни моменат: Када је Сандра рекла како би желела да има нормалан живот, Стокард Ченинг јој је узвратила да нормалност није обавезно и врлина и да је нормалност, заправо, недостатак храбрости. Може и тако да се гледа. Можда је боље гледиште да различити људи под „нормалним“ подразумевају различите ствари, те да је узалудно да се трудимо да будемо нормални према туђим критеријумима.

Оцена наставника:

4(на пет)

the-fountain (Small)Фонтана (The Fountain 2006) је прича о једној несрећној љубави. Хју Џекман је научник који жели да пронађе лек за рак, како би спасио своју вољену супругу Рејчел Вајс. И лек се појавио у виду супстанце коју садржи једно необично дрво, о коме се испредају легенде, али Рејчел је на самрти и времена је све мање.

Критички осврт: Цела прича почиње као апстрактни, алтернативни филм, али неочекивано брзо добија смисао и „уземљење“, да се тако изразим. Она се, заправо, састоји из три приче са веома сличним (практично истим) мотивом, од којих је једна модеран СФ и дешава се у лабораторији, друга епска фантастика, полубајковита авантура и трећа етерична „Одисеја у свемиру“. Осим истог мотива, и главни протагонисти су исти, тако да све делује као прича о реинкарнацији са историјом која се понавља, али је и више од тога. Спој ових прича је у потпуности успео, иако су њихова природа и атмосфера која их прати сасвим различите. И то даје значајну вредност и уникатност овом филму.

Још једна вредност филма је и у његовој филозофији, која је доста добро представљена кроз апстрактне симболе и развој главног протагонисте, односно све фазе његових осећања до коначног прихватања. Морам да признам да ме је Хју пријатно изненадио, али и цео филм, који, с обзиром на тему и с обзиром на то да је амерички, садржи минимум патетике. Рејчел је и врло занимљива и харизматична и баш је убедљива у улози коју је тумачила.

Едукативни моменат: Хју је пронашао нови лек у новој врсти дрвета. То је један од разлога зашто је биодиверзитет важан, као и његово очување; свака врста садржи потенцијалан лек за неку болест. Што више врста има, биће и више могућности лечења.

Оцена наставника:

5(на четири)

lostriver (Small)Изгубљена река (Lost River 2014) је филмски првенац Рајана Гослинга. Он је режисер, сценариста и један од продуцената. Кристина Хендрикс је самохрана мајка два дечака и покушава да сачува кућу у руинираном и разрушеном крају града. Новопридошли банкар Бен Менделсон предлаже јој да прихвати посао у хорор клубу који води и она прихвата. За то време, њен старији син Ијен Де Кестекер, такође, покушава да заради за кућу, али се због тога замерио криминалцу психопати Мету Смиту. Животи свих малобројних актера постају неподношљиви и Ијен одлучује да прекине клетву која је, наводно, бачена на град.

Критички осврт: Филм почиње врло занимљиво, уз одличну фотографију. И, надаље, и фотографија и режија су одлични. Што се приче тиче, све време се дешавају чудне ствари, али је нејасно шта је узрок томе. И много тога у филму је нејасно. Рајан се није претерано бавио смисленошћу и одрживошћу радње, већ ми се више чини да је желео да направи филм по узору на оне који му се допадају, а какве прави Дејвид Линч, на пример. У прилог филму могу да кажем да је окупио добру глумачку екипу и да није досадан, што је чудно с обзиром на то да није претерано динамичан и да, као што већ написах, радња нема пуно смисла.

Маске су одличне и истовремено гадне; на пример Тори Вигфилд са изрезаним усанама или као у сцени када Кристина Хендрикс сече себи лице. Иначе је то опскурно позориште, у коме она наступа, вероватно једна од метафора у филму, али и ако јесте, истина је да овај филм са метафорама има проблем. Некако су презентоване сувише усмерено ка декаденцији и пропадању друштва, тако да чине да филм буде још више површан него што јесте. Уз то, филозофија која се у неким сценама може чути, пре свега оно о чему прича таксиста Реда Катеб, потпуно открива да режисер Рајан жели да увери публику у очигледно: да тзв. „амерички сан“ није онакав какав ми, глупи иноземци, очекујемо. Паре тамо, напросто, не расту на дрвећу. 🙂

Едукативни моменат: И Кристина и Ијен су пронашли начине како да зараде новац, али се испоставило да су ти начини лоши по њих саме. Иако нисмо увек у ситуацији да бирамо, није сваки посао прихватљив за нас. Као наставник, могу да саветујем да се што више образујемо, а како бисмо имали више могућности, па тако и значајно боље и прихватљивије послове.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два 🙂 )

maxresdefault (Small)Ознака: Спасење (The Mark: Redemption 2013) је апокалиптични филм и наставак филма „Ознака“ снимљен годину дана раније. Свет је у кризи и изгледа да је судњи дан дошао. Мултимилионер Иван Камараш нуди решење и поставља се као светски лидер. Његова идеја је да се чипује целокупно становништво. Да би своју намеру спровео у дело, потребан му је специјални чип чији прототип има Крејг Шефер. Међутим, Крејг је у бекству и није га лако ухватити.

Критички осврт: Нисам гледао први наставак овог филма, али то није ни важно. Какав год био тај први део, поређење са њим овом филму не може да одмогне, али, што је значајније, ни да помогне. У ствари, ништа му не може помоћи. 🙂

Прилично закомпликована дешавања и крдо неких ликова који се све време уводе нису успели да прикрију очигледно; овде радње уопште нема. Све време се јурцају како би преотели фамозни чип и то је то. Има ту неких споредних и небитних дешавања, попут тужне и надасве патетичне породичне трагедије главне протагонисткиње, која је, уз то, и непотребно развучена (трагедија, не протагонисткиња). Уз патетичне и помпезне моменте, иде и не баш уверљива глума. И да, сва дешавања су потпуно предвидљива. Јасно је да је Иван антихрист и јасно је да је сестра главне протагонисткиње једина преживела од свих заточених девојака. Мотиви ликова, пак, нису увек јасни.

Специјални ефекти су солидна компјутерска анимација, а акција је тек у покушају да буде узбудљива. Међутим, оно што смета највише овом филму је што је без енергије, испразан. Ово је један од оних филмова на које сам остао потпуно равнодушан; ништа да заинтригира или изазове било какву емоцију. Чак је и апокалипса дата једнолично – град местимично гори, на вестима се чује да свет кризира и то је то. Филм се води као хришћански и у доброј мери проповеда Христову реч, али то не спречава Крејга да пиштољем са пригушивачем убија наоколо и Гарија Данијелса да измени лични опис завезаном Ерику Робертсу. Разумем ја да треба популарисати религију, али ми изгледа као да је начин погрешан. 🙂

Едукативни моменат: Иван је рекао како данас постављамо правила за ново сутра. И то ме подсети на ону честу изреку (или завет, како желите) да од сутра почињемо ово или оно, односно да од сутра почињемо са неком позитивном променом. И то је погрешно. Треба почети од – данас. 🙂

Оцена наставника:

1(и то врло стамена)

file_Bodysnatch (Small)Инвазија отимача тела (Invasion of the Body Snatchers 1978) је римејк истоименог филма из 1956. Из свемира су пристигле споре које су напале најпре биљке, а потом и људе. Оне потпуно исцеде човека и направе његову реплику. Та реплика физички је истоветна оригиналу, али без емоција. Лаборант Брук Адамс и њен пријатељ и колега Доналд Садерланд први су који схватају да се нешто необично дешава, а убрзо потом и да су у опасности. Они, заједно са паром пријатеља, покушавају да побегну, али реплицираних има све више и више.

Критички осврт: Од три која сам до сада гледао, овај римејк ми је најјачи. Радња је превише нагло кренула да се одвија и то би била једина замерка. Све остало је добро, а посебно бих истакао необавезну, неконвенционалну атмосферу, глуму и дијалоге, који читаву причу праве реалнијом и језивијом. Филм је узбудљив и напет и готово све сцене су ефектне. Посебно ми се дојмила сцена када су Доналд и Брук ходали улицом и како су се туђини прегруписали и постепено почели да их јуре. И глумци су, листом, сјајни. Занимљиво је видети Ленарда Нимоја без шпицастих ушију. 🙂

Едукативни моменат: Психијатар Ленард је рекао Брук да се, можда, није променио њен партнер Арт Хиндле, већ њена осећања према њему. И то, заиста, треба узети у обзир када размишљамо о односима између нас и других људи.

Оцена наставника:

5(веома јака)

hellraiserinferno (Small)Уздигнуће пакла: Инферно (Hellraiser: Inferno 2000) је пети наставак о демонима које привлачи кутија препознатљивог дизајна. У посед кутије дошао је Крејг Шефер, детектив који није најбољи ни полицајац, ни партнер, ни супруг. Кутију је пронашао на месту бруталног убиства и исто вече ју је отворио. Не знајући, отворио је и портал ка паклу и тај пакао је пренео у сопствени свет.

Критички осврт: Одлична је фора када Винифред Фридман затеже чаршаф на кревету и појављују се мрље крви, мада је сличан мотив присутан и у другом делу саге. Углавном, филм има својих језивих момената и има добрих момената и свеукупно гледајући уопште није лош. Прича је интересантна, интригантна и држи пажњу. И уопште не личи на друге наставке из саге. Они су, пре свега, хорор филмови, а овај је мешавина хорора и кримића и то прилично успела, а није изневерила идеју водиљу саге. Атмосфера у филму је тескобна и мрачна, а расута радња временом се фокусира; буквално као да се прикупља кроз левак и даје заокружену целину. Крај је добар, али не довољно. Верујем да би био бољи да се мање инсистирало на божанској правди и да је све речено мање очигледније.

И да додам да иако нисам фасциниран ликом и делом Крејговим, овај пут је био добар избор главног протагонисте и добро је одрадио посао.

Едукативни моменат: Крејг је имао један одличан монолог. Између осталог је рекао и да све, сваки процес, без обзира колико комплексан био, део је реалности. А дизајн (те реалности) може да се схвати. Све ствари, на крају, могу бити објашњене. Тиме се руководе научници, а тиме треба да се руководимо и ми када решавамо наше проблеме.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија)

COTC_DVD_D_PACKSHOT (Small)Деца кукуруза (Children of the Corn 1984) је филм базиран на краткој причи Стивена КингаЛинда Хамилтон и Питер Хортон је пар који је кренуо кроз рурални део Небраске до Сијетла и успут их је задесила саобраћајна незгода. Наиме, Питер је колима ударио дечака који се, одједном, нашао на путу. Пошто је Питер лекар, брзо је схватио да је дечак већ био мртав када га је ударио колима и да је, по свему судећи, убијен. Узели су дечаково тело и сместили га у гепек, те се упутили да траже помоћ. Најближи градић је био Гетлин и иако нису хтели да оду тамо, некако нису могли ни да га избегну. Градић је изгледао пуст, али је имао и своје мале становнике и своје застрашујуће тајне.

Критички осврт: Сама прича је добра и у препознатљивом Кинговом стилу. Режија је та која ми се мање допада. Изгледа ми некако смушено, посебно убиства одраслих на почетку. И тај део је нелогичан јер изгледа као да је тај градић свет за себе; нико од одраслих није имао рођаке, пријатеље или било какве познанике у другим градовима, а сам град, очигледно, никакве повезаности, па ни економске, ни са једним другим, као ни са целом државом. Нико, за три године, није довео у питање да је комплетно (одрасло) становништво, напросто, нестало. И касније има „рупа“ и Линда и Питер понашају се као да немају тело мртвог детета у гепеку и разгледају напуштен и руиниран и застрашујући град као да су у туристичком обиласку. Иначе, ово је један од филмова где главни протагониста трчи као газела са раном од ножа у грудима. Не допада ми се ни нарација на почетку и некако верујем да је то могло боље да се реши. И да, од тог пролога до главне радње протекло је три године и малени Роби Кигер, за све то време, ништа није порастао. Порасла му је коса, али то, некако, није довољно. 🙂

И ако је почетак лоше решен, крај је, тек, фијаско, почевши од лоше маске Џона Френклина. У ствари, маске и нема, само је мало прашњав и ту и тамо додато је црвене боје. И глас који је демонски једино је што указује да је у питању такво једно биће. Нимало застрашујуће, а још мање убедљиво. Као и цела финална борба са демоном; потпуно је антиклимактична. Да ли сам навео и да су многе сцене прилично предвидљиве? Углавном, филм је прави пример како једна добра идеја (или прича, свеједно) може да се упропасти лошом реализацијом. Музика, пак, није лоша и, заправо, врло је прикладна и, чак, уноси и мало динамике и узбуђења.

Деца су добро изабрана и заиста делују застрашујуће. Мали Џон је јако занимљив; он је дечак, али изгледа као минијатурна одрасла особа са немутираним гласом. Ни одрасли глумци нису лоши, али нису били уверљиви у свему. Рецимо, туча између Питера и Кортнија Гајнса је и неуверљива и исфорсирано је драматична.

Едукативни моменат: Питер је рекао да свака религија која нема љубав и самилост није добра. Ја бих се потпунио сагласио са тим и додао да то важи и за сваку филозофију и политику.

Оцена наставника:

2(на три)