Лако Је Критиковати 210

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Фреквенција (Frequency 2000) је филм о детективу Џејмсу Кавизелу који је пронашао радио-апарат свог покојног оца Дениса Квејда, чији је хоби био радио-аматеризам. Врло брзо је схватио да може да се повеже са њим и да разговарају, иако је временска дистанца између њих целих тридесет година. Очигледно је то била последица необичних сунчевих активности које су се поновиле након тридесет година. Отац и син ће ову фантастичну могућност искористити да реше један тежак случај вишеструких убистава.

Критички осврт: Како је почело, очекивао сам једну срцепарајућу мелодраму на релацији отац-син и то није било лоше одрађено, свакако, али сам добио један прилично солидан трилер. У ствари, више је налик оним старим, добрим кримићима. Има и пуцачине, само недостаје јурњава аутомобилима. Заправо, не недостаје. 🙂 Режисер Грегори Хоблит се потрудио да не недостаје ни америчких напржених момената, бејзбола и патетике на крају, али добро, то је некако њихово, готово као део културе и традиције. Андре Брауер је изгледа глумац виђен за улогу детектива, што на филму, што у серији. 🙂

Едукативни моменат: Денис је остао жив, био добар отац свом детету и на крају му и спасио живот захваљујући томе што је донео одлуку да не пуши. Тако није умро од рака плућа. Иако, за разлику од Дениса, не знамо будућност и да ли ће нам се то десити, свакако је у питању добра одлука.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Оу-Икс-Ви: Приручник (OXV: The Manual 2013) је филм познат и под називом „Фреквенције“. Радња се одвија у свету у коме су људске вредности и емоционалне везе одређене задатим „фреквенцијама“. У фокусу су момак са врло ниском фреквенцијом Данијел Фрејзер и девојка са врло високом Еленор Вајлд. Он је заљубљен у њу и пробаће све да би могли да буду заједно, што је тешко јер је њихов контакт врло буран чим истекне минут. Иако та заљубљеност траје од младих школских дана, тек као зрео момак премостиће ту препреку, мада не без проблема.

Критички осврт: Врло занимљива и интелигентна поставка, али и радња која се надовезује на њу. Режисер Дарен Пол Фишер је филм напунио лепом децом и лепим младим људима и направио слатку љубавну причицу која има чак и један мелодраматични пик. И мислим да је драма била довољна и без уплива полиције или какви год да су агенти у питању јер је ситуација између Еленор и Данијела већ сасвим довољно кулминирала. Можда је ту ипак требало наћи меру. Но, целокупно гледано, врло је допадљиво и интересантно, мада ми није јасно зашто је Дарен толико инсистирао на крупним кадровима. Свакако је урадио добар посао тим пре што је буџет за филм очигледно ситан. Међутим, ситан буџет узима и свој данак. Ми разумемо да сви протагонисти раде на томе да спрече штету коју је изазвао Данијелов изум и разумемо да је свет у хаосу, али све то није убедљиво јер ништа од тога није било могуће видети. 

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је да знање одређује судбину. Ето још једног разлога да стичемо знање. 🙂

Оцена наставника:

(врло солидна)

Вештица (마녀 2018) је јужнокорејски акциони СФ. Из једне тајне научне установе побегла је девојчица и онесвестила се када се домогла једне оближње фарме. Тамо ју је пронашао и одгајио брачни пар који је изгубио сина и унуче. Десет година касније Ким Да-ми је седамнаестогодишњакиња и на наговор своје најбоље другарице наступила је на ТВ-у, у музичком шоу програму, како би освојила лепу новчану награду и спасила фарму својих родитеља. Међутим, тако је и привукла пажњу људи из институције из које је давно побегла, који су мислили да је умрла још онда и који су врло опасни.

Критички осврт: Акција је изванредна. Не сећам се ни да сам такву гледао још од Матрикса. Све пршти од специјалних ефеката и крви. Заиста изванредно. Ни прича није лоша, посебно преокрет. Једино ми није јасно како је филмски Кимин тата повезао онолико чињеница са објективно врло мало података које је имао. Но, добро, морао је да се направи некакав драмски моменат. Такође, да би се направио и поменути преокрет, требало је да буде преокрета у Кимином карактеру и било га је, али чак два пута. Први преокрет је када она из мушкобањасте мангупчице прелази у слабашну ћутљивицу. Тај преокрет није баш био неопходан и чини да Кимин лик буде неконзистентан. Дакле, мањих замерки имам, али у глобалу филм је заиста добар. 

Едукативни моменат: Докторка Џо Мин-су је веровала да све држи под контролом, али ју је Ким демантовала. Докторка је паметна, свакако, али да би била и мудра, требало је да зна да не можемо рачунати на то да ћемо сваку ситуацију моћи да контролишемо. Посебно не ако ризикујемо и радимо опасне ствари.

Оцена наставника:

(на четири)

Вештица: Део други (마녀(魔女) Part2. 2022) је наставак претходног филма. Практично је радња иста: девојчица бежи из институције која експериментише са децом. Сада сви желе да је се домогну, а она је иначе кћерка главне хероине из првог дела и, попут мајке, веома моћна.

Критички осврт: Овај део ми се баш не допада. Док је први имао неки шмек, интелигентну причу и бруталну и брутално добру акцију, овај има само акцију. Која је брутална толико да је крв липтала у потоцима, а сада наједном имамо суперхероје на сваком кораку и они се боре међу собом. Суштински је радња прилично поједностављена, али ју је режисер Парк Хон-јунг толико закомпликовао (баш да би било много туча и можда да би све то ипак изгледало паметно, кад већ није паметно) да ми је било тешко да пропратим ко ту кога јури и ко какве интересе има. Глумци су ми сви одреда били неинспиративни јер су сви тумачили ликове стереотипно, баш онако како очекујемо да ће ти ликови на таквим позицијама бити. Са друге стране, нису ми сви карактери ликова конзистентни и њихове реакције нису увек логичне. Једини интересантнији лик и по карактеру и по изгледу је Џастин Џон Харви, који јесте корејански глумац и модел, иако се то не би рекло. 🙂 

Едукативни моменат: Вођа банде је терорисао брата и сестру на фарми, али су њега терорисали тинејџери са супермоћима, да би и они настрадали од главне протагонисткиње која је била још моћнија. Овај филм нам показује да и над јачим има јачи. Мало је модификована она наша мудра изрека, али је и даље мудра.

Оцена наставника:

(на два)

Ловац на душе (缉魂 2021) је кинески СФ трилер. Чанг Чен је тужилац који болује од тешког облика канцера, али је одлучио да своје последње дане ипак проведе на послу и на једном замршеном случају убиства директора институције за медицинска истраживања Самјуела Куа. Испоставиће се да ће овај случај постати питање живота и смрти и за самог Чанга. 

Критички осврт: Прича је добра и прави је кримић, нема шта. Интригантна је довољно компликована, али не превише, тако да може да се прати. Уз то, има и сјајан натприродни „зачин“. Проблем је што сам провалио убицу на половини филма, али је било занимљиво видети даље разјашњење и како је антагониста све ситуације удесила у своју корист. И било је изненађења и прича се показала много комплекснијом него што сам мислио. Такође ми се допало што је режисер Ченг Веј-Хао мудро повезао трагичну судбину главног протагонисте тужиоца Чанг (који је појео за доручак своју улогу са све кинеским штапићима) са научном установом чији је челник убијен. То је истрагу учинило личном, дало емоцију филму и унело гомилу моралних дилема. Да ли бисмо поступили исто као Џенин Ченг? Какав год став заузели, тешко је оспорити да је ово један добар филм.

Едукативни моменат: Самјуел је живео у лажима и то је стајало живота чак троје људи, а сам је завршио на доживотној робији. Не верујем да ће нама да се деси нешто тако екстремно, али бити неискрен према себи свакако може лоше утицати и на друге људе.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Изасланик (사자 2019) је још један јужнокорејски филм. Пак Со-џун је врло успешан кик-боксер који не зна да има проблем са демонима који га прогањају. То му открива једна слепа девојка која ипак може да види оноземаљско и упућује га на свештеника Ана Сон-гија који се бави егзорцизмом. Иако је разочаран у Бога, а због личне трагедије, Пак је ипак потражио свештеника и постао му веран савезник против сила зла.

Критички осврт: Демони у овом филму су врло дуални. Визуелно све то не изгледа лоше, напротив, али аудио је врло инфантилан, макар у почетку. Филм иначе има тих инфантилних момената и начин како је главни антагониста У До-хван дохакао рекеташу је баш такав и рекеташ се показао претерано наиван. Но, главна ствар у овом филму, где је режисер Џејсон Ким тек делимично поентирао, свакако је преиспитивање вере у Бога који дозвољава да невини и добри људи страдају. Џејсон је то решио тако да прича иде тим током да добро не може да постоји без зла и да је та борба једног и другог бесконачна. И да су у тој борби снаге прилично изједначене и то се види у једној краткој секвенци када се дешава финална борба између доброг Пака и злог Уа, где су се обојица исцрпљени наслонили на стуб, практично у истој пози и готово симетрично.

Оно што „чупа“ овај филм је емоција коју дефинитивно има и систематичност и у целокупној причи и у детаљима. Рецимо, Пак се не бори одмах са главним зликовцем, већ пре тога мора да победи његову армију. Борба није импресивна као у неким другим филмовима, али је са друге стране животнија. Уосталом, не знам колико кик-бокс може да пружи захвата, ипак су ту друге борилачке вештине ефикасније. Чини ми се да се мало склизнуло и у те друге врсте борбе, али свеједно то изгледа врло добро. Као и цео филм, рекао бих.

Едукативни моменат: Свештеник је рекао да деца чине оно што родитељи желе не зато што разумеју њихове намере, већ из разлога што верују у њих, верују да их родитељи воле. То је повезао са религијом – вера захтева веровање, а не разумевање. Занимљива аналогија, морам признати.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Понуда (The Offering 2022) је филм познат још под називом „Портал монструма“. Филм је инспирисан делима Хауарда Филипса Лавкрафта и прати девојку Шан Алтман и њене пријатеље који су дошли у кућу Шаниног оца који се недавно убио. Испоставиће се да су дошли у замку из које нема излаза.

Критички осврт: Већ у првој сцени ме је изненадило маштовито решење за монструма и врло солидни специјални ефекти који га прате у очигледно нискобуџетном филму. Такође ме је изненадила и глума која уопште није лоша, ликови који су занимљиви (посебно кућепазитељка Џуди Черњак) и све је указивало да ово неће бити типичан јефтин СФ-хорор. Додуше, аутори су могли малко да се потруде око црних кукуљица да оне не буду баш кесе које користимо за ђубре, али све у свему у филму је танани буџет искоришћен максимално што се могло.

Нажалост, у овом случају по јутру се дан није спознао и једну сасвим осредњу радњу крај је потпуно руинирао. Финале је тако некако неартикулисано без икакве идеје водиље, да сам имао утисак да и глумце нико није водио кроз тај део филма. На крају се завршило како се завршило, без јасног разлога и било каквог разјашњења и иако верујем да је режисер Метју Б.Ц. веровао да је то ефектно, бојим се да заиста није. 🙂

Едукативни моменат: Шан је питала свог дечка Луја Џејмса да ли је имао некога ко се убио. Пошто је он одречно одговорио, она га је наново упитала како онда може да је разуме. Иако је то грубо речено, ту има истине. Наша искуства – и добра и лоша – нам помажу да боље разумемо друге особе.

Оцена наставника:

(на два или два на један)

Молох (Moloch 2022) је холандски СФ хорор. Сали Хармсен је самохрана мајка која живи у родитељској кући. Када њу и њену породицу једне ноћи нападне случајни странац, Сали започиње своју личну истрагу да пронађе објашњење за овај напад. Што је више копала, све је више била уверена да је плен древне вештице. У исто време у близини њеног имања археолози су открили неколико очуваних лешева жена и њихова открића ће потврдити Салине сумње. 

Критички осврт: Филм је дефинитивно спор, посебно за један хорор. Радња је толико статична да нисам имао осећај да се крећемо ка било чему, мада се свашта нешто дешава. Објективно, филм је одличан, има врло дојмљиву магловиту атмосферу (као у старим хорорима) и интелигентно постављену мистерију која се разоткрива буквално у последњој сцени, али је спори темпо дефинитивна замерка.

Едукативни моменат: Молох је име које се појављује у хебрејској Библији неколико пута, првенствено у Књизи Левитској (трећа књига хришћанског Старог завета). Молох је бог сунца и рата код старих Семићана, највише поштован код старих Јевреја. Овом богу приношене су жртве (чак се помињу и жртвовања прворођене деце) и такви ритуали су у Библији неприхватљиви и тамо пише да се не практикују. 

Оцена наставника:

(блага)

Ноћ је прогутала свет (La nuit a dévoré le monde 2018) је адаптација истоименог романа Мартена Пажа из 2012. Ово је прави интернационални филм јер је француски, а на енглеском језику и главни глумац Андерс Данијелсен Ли је Норвежанин. Голшифте Фарахани, која има запажену улогу, иранска је глумица. Углавном, Андерс је отишао на журку код своје бивше девојке и услед алкохола и повреде носа се обезнанио. Када се пробудио, затекао је руиниран стан и крваве мрље по зиду. Ускоро је схватио да је зомби апокалипса потаманила све и да је једини преживели. Он се забарикадирао у зграду у којој се задесио и покушава да преживи колико год је то могуће.

Критички осврт: Прелаз на зомби апокалипсу је одличан, попут „28 дана касније“, али опет другачије. Морам да признам да је Андерс показао врло хладну логику у поступањима, али иако ми добар део филма гледамо како он обилази станове и прикупља храну, некако није досадно. Све време имамо нека очекивања, шта ће пронаћи или хоће ли га зомби заскочити. Иако филм није претерано узбудљив и акције има у траговима, сцене су ефектне, попут оне када је Андерс мислио да изврши самоубиство. Свеукупно, има ту неке тензије и Андерс има шарма, али је све то прилично млако за хорор у овом поджанру.

Режисер Доминик Роше добро поентирао у представљању обрнутих вредности друштва. У једном тренутку Андерс је рекао како су сви мртви, а он жив и да је бити мртав нова нормалност и да је заправо он тај који није нормалан. Он се крије у кући и плаши се других људи, а жели да га чују и све време производи неку музику која скреће пажњу. И то скретање пажње је опасно јер ће се зомбији острвити на њега. Свакако врло добра метафора, а још морам да кажем да маске зомбија нису лоше, али су много бољи статисти и глумци који су их дочарали.

Едукативни моменат: Андерс је заправо погрешио када је забацио главу уназад када му је лила крв из носа. Иако то људи често раде, не би требало. На тај начин се крв слива у грло што никако није добро јер обилни садржај може да доведе до тога да се загрцнемо и почнемо да гушимо. Боље је да се стисне део носа где је хрскавица и да се ставе хладне, влажне облоге на чело. Оне ће учинити да се капилари у носу скупе и временом ће се крварење зауставити.

Оцена наставника:

(колебао сам се да сам три)

Мит: Залеђена прича (Myth: A Frozen Tale 2019) је Ви-Ар кратак цртаћ који говори о четири, односно пет духова природе и чини увод или тизер за филм „Смрзнута II“. 

Критички осврт: Све је лепршаво и обасуто разнобојним звездама које врцају. Технички гледано, цртаћ нема мане, али је све остало проблем. Најпре, четири духа су живела у хармонији, а онда пети није то могао са њима, па су они негде отишли и настао је хаос. И све је то слатко, али остаје питање шта заправо ово значи? Како изгледа свет у хармонији, а како без ње? Ако духови који управљају водом, ватром, земљом и ваздухом оду, шта онда остаје? Све је то превише апстрактно чак и за мене, а могу мислити за клинце којима је намењено. Аутори цртаћа нам поручују да закорачимо у свет маште, али мени то изгледа као поједностављење. Машта није једнако шарено. Чак и машта мора да има некакав концепт и идеју, па и причу, на крају крајева, а све то овде изостаје. 

Едукативни моменат: Реч „хармонија“ употребљена у филму означава складност, сагласност; правилан однос између делова неке целине. У музици има слично значење, а односи се на акорде. Као име помиње се у грчкој митологији као кћерка богова Ареја и Афродите.

Оцена наставника:

(маштовита и шарена)

Лако Је Критиковати 208

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не заустављајте камеру! (カメラを止めるな! 2017) је филм који је направила филмска екипа из Јапана, али је претходно добила задатак да снимање уради у једној јединој сцени без прекидања. Они су успели да тај задатак обаве, а ми гледамо најпре како то изгледа испред, а онда и како изгледа иза камере.

Критички осврт: Филм ми се допао већ од почетка, иако идеја није нова. И у „Преживео сам зомби холокауст“ из 2014. снимали су филм о зомбијима када су их прави зомбији напали. Међутим, овде је ситуација компликованија (прво видимо напад зомбија, па схватамо да је у питању филм, па на снимање упадају зомбији и онда схватамо да је у питању филм у филму) и хумор је заиста добар и нема шанси да вас не насмеје већ од прве сцене. Посебно ми се допао Такајуки Хамацу који глуми режисера, али су и други ликови скроз луцкасти. Филм се иначе састоји из два дела и оба су сјајна. 

Едукативни моменат: Овај филм показује да са врло мало (буџета) може да се направи много. Битна је идеја и добра подела улога у тиму, па таман она била и пар минута пред снимање, као што је овде био случај.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Не заустављајте камеру! Спиноф: Холивуд главна мисија! (カメラを止めるな！スピンオフ ハリウッド大作戦！2019) је наставак претходног филма. Због успеха првог дела замишљено је да се направи и други филм о зомбијима, али који ће се дешавати у Холивуду. Пошто је спонзор отказао, пут у Холивуд није био могућ, па је одлучено да се Холивуд доведе у Јапан. Филмска екипа је и овај пут била на висини задатка и поред свих проблема током снимања.

Критички осврт: Наставак дефинитивно јаше на таласу успеха оригинала, али не бих рекао да је истом мером успешан. Синићиро Одес је овај пут био сценариста (у претходном је био режисер) и пренео је у нови филм старе ликове, али и форе. Нове форе које је унео јесу смешне, али су слабије јер је хумор исфорсиран, а пародија је очигледнија. Пародирано је чак и то како Јапанци доживљавају Холивуд, отприлике као престоницу плавокосих и сви носе исте перике, које повремено и спадају. Оно што чупа овај филм је љубавна прича која се дешава између режисерке и главног глумца која је испала слатка, али тужна. 

Едукативни моменат: Иако је глумац желео да млада режисерка пође са њим у Холивуд где би имала више услова за рад, она ипак није желела. И он је на крају схватио и зашто. Овде је имала своје људе и своју екипу која је давала све од себе да успе чак и један јефтин и безначајан хорор. Некада нећемо стварати велика дела, али ће и оно мало што урадимо бити вредно ако смо искрено уложили себе у то.

Оцена наставника:

(ово је сасвим довољно)

Освета зомбија (Revenge of the Zombies 1943) је филм о лудом научнику Џону Карадину који у Америци прави страшне експерименте оживљавања мртвих људи како би сачинио неуништиву војску за Трећи рајх. У томе ће га омести његов шурак Мориц Хуго и његова два пријатеља. 

Критички осврт: Од прве сцене појављују се зомбији и то је врло помпезно и драматично пропраћено. Они се крећу као роботи, сви одреда голи до паса (нејасно је зашто би тако сахрањивали људе), осим Веде Ен Борг (не само што би и то било нејасно, било би и крајње непримерено за оно доба) и безусловно слушају лудог научника Џона, који, да би нам доказао да је заиста луд и заиста научник, носи радну одећу хирурга и колачи очи. 🙂 Шминкери нису морали да се труде око зомбија и ту је лепота црно-белих филмова. Мантан Морленд је главним протагонистима описивао зомбија којег је видео и рекао како је имао црвене очи и ту немамо много избора него да му верујемо на реч. 🙂 Оно у шта нисам могао да поверујем је глума. Наиме, лишена је сваке емоције. Веда је преминула под чудним околностима и њен филмски брат Мориц и филмски муж Џон су хладни и углађени као да расправљају о неодложном послу. Разумем ја да је то било доба где су манири били све, али су се овде живи људи понашали једнако роботски као и зомбији. Једини животнији лик је био црнопути Мантан, који је уз то био и довољно комичан.

Цела прича има неког смисла, али сам пропустио зашто су Мориц и Роберт Лоуери заменили своје идентитете. То заиста ничему није допринело, тако да нити служи, нити ради, што би рекао Паја Патак. Такође је остао нејасан нестанак Барија Маколума. Човек је нестао у сцени са драматичном музиком и онда се појавио у једној од последњих сцена и то је то. Ликови су се све време вртели по кући и око ње (где је и мочвара) са врло нејасним мотивима и активностима које нису логично следиле једна другу. И то је највећи недостатак овог филма. Рецимо, када је радња требало већ увелико да кулминира, сви су сели да лепо вечерају (пре тога је Џон везао Роберта и затворио га у оставу, одакле се овај ослободио). Оно што свакако могу да кажем у прилог филму је да је идеја добра и за оно време дефинитивно актуелна.  

Едукативни моменат: Џон је издиктирао својој секретарици Гејл Сторм како метаболизам није неопходан да би се ћелије сачувале. И у овом фантастичном филму и није, али у реалном животу јесте. Ћелијски метаболизам означава да су ћелије живе јер подразумева све процесе у ћелији при којима се енергија ствара и троши. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Реци ми своје име (Tell Me Your Name 2018) је филм познат још под називом „Успут је дошао ђаво“. Сидни Свини је девојка коју је у детињству злостављао насилни отац и сада она живи код своје тетке Џесике Барт. Јако пати због смрти своје мајке Хедер Деван, али осећа да је њен дух присутан. Иако је то плаши, она ипак прижељкује да јој се мајка врати из света мртвих и њена другарица Медисон Линц, коју занима окултно, долази на идеју да је призову. Међутим, оно што ће се одазвати није Хедер. 

Критички осврт: Нарација на почетку је читава прича, па ми није јасно да ли је режисер Џејсон Деван имао намеру да напише књигу заправо? Не могу да се не запитам да ли је заиста било неопходно толико предуслова да би прва сцена уопште започела јер је та сцена заправо и показала оно што је писало у нарацији и то сасвим добро и јасно.

Продукција је пристојна, а морам да похвалим директора фотографије Џастина Дувала који је користио занимљиве углове снимања. Не могу да кажем да режисер Џејсон није добар у свом послу, али јесте оптеретио филм приказама, сенкама, звуцима и ноћним морама већ у првих пола сата и то је некако дало контраефекат, а није ни страшно. И приказе, сенке, звуци и ноћне море су се наставили све до половине филма и тек је онда почело нешто да се дешава. И иако је демон представљен врло успешно, некако су та дешавања остала млака, а цело остварење прилично осредње са много општих места. Заправо, толико је већ виђено да сам све време имао осећај као да сам већ гледао овај филм. Уз то, Џејсон је некако олако прешао преко страдања споредних ликова Медисон и Ахмеда Лукана (иначе обе ове сцене страдања нису најјасније), а и током филма је употребљавао споредне ликове, чак и наочитог ђувегију Остина Филсона, како је за којим од њих било потребе. Просто су се појављивали и нестајали или би се тек наједном појавили. Но, и поред свега овога што не иде у прилог филму, Џејсон је изгледа био толико убеђен да ће направити хит да је врло претенциозно на крају оставио места за наставак. Вероватно ћу гледати и њега, па ћу вам рећи да ли се штогод поправио. 🙂

Едукативни моменат: Пастор Мет Далас је парафразирао божје речи гледе греха. Буду ли нам греси као гримиз, побелеће попут снега и ако су греси наши црвени као скерлет, постаће бели као вуна. Зато је важно оба: и опростити и дозволити опрост како би примили божји благослов. Рекао бих да је и за атеисте ово добро, ако не због божјег благослова, онда свакако због унутрашњег мира.

Оцена наставника:

(на два)

Љутња (The Grudge 2020) је римејк истоименог филма из 2004, али по садржају више наликује неком наставку. Тара Вествуд је у журби напустила кућу у којој је радила у Токију, видно потресена, да би се хитно вратила у САД. Тамо ју је дочекао топли породични дом, али се није спасила од онога што је доживела у Токију. Пратило ју је до куће и кулминирало трагедијом. Од тада свако ко је крочио у Тарину кућу такође је трагично завршио. Много смртних случајева заинтересовало је полицајку Андреу Рајзборо и добила је случај коју је и њу лично погодио. 

Критички осврт: И у овом делу су прсти духа изашли из потиљка лика који се тушира, овог пута Џона Чоа. И то ме не чуди јер је то једина ефектна сцена у оригиналном филму. У овом чак није ни једина јер је потпуно предвидљива, баш као и све друге сцене убистава и самоубистава. И то је највећи проблем овог филма. Иначе филм има и логичких грешака, али оне су ређе и мањи су проблем. Рецимо, полицајка Андреа је пронашла Лин Шеј у кући у врло дискутабилном психичком стању, са великом вероватноћом да је убила свог филмског мужа Френкија Фејсона. И ипак се сасвим слободно кретала кроз болницу, те се сасвим слободно и убила. Финална сцена мало чупа ситуацију.

Још једну ствар је режисер Николас Пеш урадио исто као и његов претходник Такаши Шимизу, а то је да догађаје није поређао хронолошки. Међутим, некако се прати лаганије него Такашијев филм. Заправо, овај је некако узбудљивији, динамичнији и занимљивији. То не значи да заиста има све ове атрибуте, само сам упоредио ова два филма и овај је свакако у вођству и доследнији је. Критика и публика су искасапили овај филм горе него што су то учинили протагонисти у овом филму, али ја не бих био тако строг. Он објективно није лош, али ништа ново нема да понуди.

Едукативни моменат: Иако је искусни детектив Вилијам Садлер преживео лоше ствари због случаја на којем је радио, Андреа је веровала да је том случају ипак дорасла, што се није показало. И наместо да је послушала свог пертнера Демијана Бичира, она се ухватила у коштац са тим и извукла дебљи крај. Некада је боље да учимо из туђег искуства него да сами ударамо главом у зид.

Оцена наставника:

(врло лабава)

Црни телефон (The Black Phone 2022) је адаптација кратке приче Џоа Хила из 2004. Радња је смештена у 1978. и актуелан је „Грабежљивац“, којег глуми Итан Хок и који отима дечаке. Последња жртва коју је отео је тинејџер Мејсон Тејмс, те га заробљава у свом подруму. Међутим, тамо је и црни телефон који не ради јер је жица исечена, но он свеједно звони. Дечак ће врло брзо схватити да су са оне стране жице претходне жртве које му дају савете како да се спаси.

Критички осврт: Амери никако не одустају од тога да им је главни мали протагониста неко кога вршаци злостављају у школи, а ни од тога да се његова улога на крају сасвим промени и да из жртве настане херој. Но, добро, овај пут та позадинска прича има смисла, а и сцене насиља међу децом су баш бруталне и изгледају довољно хорор за цео филм. Но, и надаље је филм прави хорор и то врло трипозан. Итан делује застрашујуће са свим оним маскама, али и његова болесна „игра“. Како би дуел између дечака и набилдованог садисте била колико-толико равноправна, ту су и натприродне силе (телефон као комуникација са мртвима и сестрица која је видовита) које пружају неку наду да ће се ова жртва ипак спасити. И сами покушаји да се спаси су већ драматични и узбудљиви. Цео филм је такав, узбудљив и невероватно држи пажњу и иако изгледа да се добрим делом не дешава много јер су и жртва и насилник у статусу кво, заправо се дешава много тога. На крају се и показује да је сваки од пет духова дечака допринео да се овај шести спаси. Фотографија сјајно својим једноличним, браон бојама дочарава туробну и тескобну атмосферу, а глумци су одлични у својим улогама, посебно клинци. Иако је крај на неки начин срећан, опет није префорсиран и изгледа ми реално у контексту који је дат.

Едукативни моменат: Једна од порука филма је врло јасна, а то је да деца не треба да разговарају са непознатим одраслим особама на улици или било где другде. Додао бих да то није добро да раде ни на интернету, иако је радња овог филма смештена много пре него што се интернет појавио.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Пре него што се пробудим (Before I Wake 2016) је прича о дечаку Џејкобу Тремблеју, којег је усвојио пар Кејт Бозворт и Томас Џејн. Ускоро ће посвојитељима постати јасно да дечак има натприродну моћ да своје снове претвори у стварност. То је посебно значило за Кејт јер се у Џејкобовим сновима појављивао и њен прерано преминули син. То је била шанса да своје дете угледа наново, па је једва чекала да падне ноћ и малени Џејкоб заспи. Невоља настаје када су почеле да се обистињују и његове ноћне море. 

Критички осврт: Одлична је идеја за филм и реализација је иста таква. Ликови се понашају тачно онако како бисмо очекивали, али то не значи да је филм предвидљив, већ да је сасвим реално представљен у додуше нереалној ситуацији. Глумци су сјајни, чак и клинац, а и специјални ефекти. Допада ми се дизајн чудовишта. Оно јесте страшњикаво, али баш изгледа као да би га дете таквим замислило.

Финалне сцене су мало дискутабилне. Представљене су кроз сан којем присуствује Кејт и иако је живописан, недоследности има. Најпре, клинац није могао да зна да се Кејтин син удавио у кади, а и сувише је мали да би направио сцену где га Кејт обликује да буде њен мртви син. Таква метафора је, рекао бих, недостижно апстрактна за тај узраст. Цела та сцена је претерана холивудска кулминација и већ смо је видели, рецимо у „Цркни Фред“. Сам крај врца од емоција и одлично је што није патетично и што Кејт прича нормалним тоном, без плакања и ридања. Ово је филм углавном са правом мером.

Едукативни моменат: Кејт је испричала причу малишану из свог детињства. Она је веровала да вештица гребе по њеном прозору, али се испоставило да је то грање дрвећа које помера ветар. Када је то схватила, вештице више није било. Некада страшне ствари престају то да буду када их разумемо, закључила је. И закључак је на месту.

Оцена наставника:

(минус)

Архив (Archive 2020) је футуристички филм који се дешава у 2038. и прати судбину младог научника Теа Џејмса који живи осамљено у бази и кује велике планове. Наиме, техника је толико напредовала да може да складишти свест преминулих макар неко време и тако омогући ожалошћеној породици да још мало разговара са њима. Тео је одлучио да иде корак даље: да направи перфектног робота и да у њега ускладишти свест своје прерано умрле и вољене супруге Стејси Мартин. Он ће у томе и успети, али је и робот развио сопствену свест и осећања.

Критички осврт: Радња се некако споро развија и иако не могу да кажем да је досадно, свакако није ни инспиративно. Већ врло рано у филму је јасно шта Тео покушава, мада није јасно који људи су му претња и зашто. Да је то било јасније, можда би било узбудљивије. Овако прича изгледа баш млако макар што се тиче оног дела који се односи на трилер. Са друге стране, љубавна мелодрама је прилично успела, тим пре што је необично у овом филму да у љубавном троуглу учествују чак два робота. Можда је требало да се режисер Гавин Ротери искључиво посвети том мелодраматичном жанру. Он је у амбијенту који је споља зимски, а унутра хладан сместио једну тужњикаву, топлу романтику. И то је једини и свакако добар адут овог филма јер све остало је већ виђено у бројним филмовима до сада, попут „Екс машине“ из 2015. Иако радња нема много смисла с обзиром на њен крај, те иако би имала смисла ма каква год радња да се дешавала с обзиром на крај, оно што филму не могу да оспорим је емоција коју без сваке сумње има, а ту је некако и музика допринела, макар колико и амбијент, што природни, што у бази у којој је Тео боравио.

Едукативни моменат: Када је Тео питао свој други прототип да ли је у реду, она је одговорила да није. Он је узвратио да не види оштећења, али му је она наново рекла да то не значи да је у реду. И у праву је. Све што је видљиво није увек довољно за процену.

Оцена наставника:

(благодарна)

Амерички херој (American Hero 2015) је филм о суперхероју Стивену Дорфу који уопште не изгледа као суперхерој, иако има задивљујућу моћ телекинезе. Он живи у гету, склон је пороцима, опија се на журкама и по сили закона обавља друштвено користан рад. Међутим, његов дар ће ипак доћи до изражаја на најбољи начин када га животне околности натерају, а највише од свега да би могао да виђа свог малог сина којег обожава.

Критички осврт: Ово је нова и значајно блеђа варијанта „Хенкока“, али овај филм има неколико плусева у односу на холивудски блокбастер, укључујући и тај што није холивудски блокбастер. Најпре, главни протагониста Стивен је поцепао улогу, а и има више шмека од Вила Смита, што и није тешко постићи. Друго, иако су форе депласиране, филм ми је некако животнији и непосреднији, сасвим другачијег сензибилитета и има емоцију, морам да признам. Стивен је човек који се распада, али он није криминалац у правом смислу те речи и своје моћи злоупотребљава тек да би зарадио који долар. Таква поставка ми је некако блискија и није напуцана као у овом другом суперхеројском филму. Свему овоме доприноси и режија и филм је рађен попут неког документарца. Оно што смета овом филму је радња која се јако споро развија и гледате пола филма и не знате шта сте заиста гледали. Чини ми се да је режисер Ник Лав запоставио радњу да би изградио свог протагонисту. При томе је занемарио неке друге ликове и неки су се појавили у тек једној сцени без неке веће сврхе. Но, опет, у целини, све то добро изгледа. Ово је више драма него суперхеројска акција (иако објективно има све сегменте суперхеројштине, пад и успон америчког хероја) и тако треба овај филм и прихватити.

Едукативни моменат: Јоанс Мајлс је глумио наставника науке у локалном колеџу и то је свакако изузетно постигнуће, али сам је рекао да му то не даје ауторитет да зна све и да има људи који знају више од њега. Свакако став који је вредан.

Оцена наставника:

(вероватно је објективно мање)

Напад непознатог (Attack of the Unknown 2020) је филм о инвазији крвожедних ванземаљаца баш у тренутку када полицајци спроводе до затвора опасног криминалца Роберта Ласарда. Они ће успети да сместе Роберта у затвор, али ће убрзо схватити да он зна нешто о туђинима што може да им помогне да их победе. Хтели – не хтели, мораће да сарађују са њим како би преживели.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова где већ у првим сценама видите да неће ваљати. Режисер Брендон Слејгл је поставио ситуацију у којој је супротставио опаку банду и полицију и то је изгледало врло млако и неуверљиво (такви су и глумци), са акцијом где сви пуцају једни у друге са три метра удаљености и готово сви су преживели. У једном тренутку је Брендон помислио да ће постићи узбудљиву атмосферу тако што се камера дрмуса на онај начин који изазива мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом, али то на срећу није дуго трајало. Додуше, мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом морате осетити када чујете дијалоге у овом филму који су псеудоумни и патетични. Углавном, по јутру се дан познаје у овом филму и како је прва сцена најавила, такве су биле и све остале. Ово је један досадан филм са много (глупаве) приче, премало (лоше) акције и са идејом која је океј, али нити је нова, нити је довољно јака да заслужује цео филм. Једино признајем Брендону да је танана средства употребио колико је максимално било могуће. То не значи да су уједно и маштовита и занимљива јер заиста нису и ванземаљци изгледају као унапређена верзија смешних креација из једнако смешних филмова шездесетих. Са друге стране Брендон је превише очигледно референцирао на каснија остварења попут Ејлијена, а расплет је преузео из „Светског рата З“. Лоши филмови често копирају добре, али то не постиже жељени ефекат и изгледа некако јадно.

Едукативни моменат: Ричард Грико је рекао колегама како има меланом и да је то рак крви. И погрешио је, пошто је меланом рак коже. Рак крви се зове леукемија.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Лако Је Критиковати 207

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мртви као ја: Живот после смрти (Dead Like Me: Life After Death 2009) је филм настао из серије „Мртви као ја“ приказиване 2003. и 2004. Прича прати догодовштине „косача“ који убирају душе, а сами су некада били људи и ово обављају као редован посао. Њихову свакодневну рутину промениће нови шеф Хенри Ијан Кјузик. Његове методе се значајно разликују од рада претходника и то ће се допасти свима, осим Елен Мут (која и прича целу причу). Но, ускоро ће и остали схватити да им ново руководство више наноси штете него користи.

Критички осврт: Свакако једна слатка прича која држи пажњу и оптимистично гледа на живот, па чак и на смрт. 🙂 Међутим, не разликује се значајно од просечне епизоде серије, ни по формату, ни по озбиљности. Кад поменух ово друго, некако ми изгледа као да се режисер Стивен Херек није удубио и није разрадио пре свега лик Хенрија, тако да су његови мотиви до краја остали нејасни, иако су без сваке сумње важни. То исто није урадио ни у причи и иако ми видимо које репрекусије трпе главни ликови, некако је све то остало млако, баш као и поруке. Заправо не бих смео да потпишем да сам све поруке разумео. И рекао бих да је Стивен превише развукао неке сцене, посебно закључак између чланова Еленине породице. 

Едукативни моменат: Иако су „косачи“ веровали да ће проћи без последица ако не поштују правила, даља дешавања су их демантовала. Свака акција има своју реакцију и зато треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

(али слатка)

Стигме (Stigmata 1999) је прича која прати младу жену Патришу Аркет, која ради у салону лепоте у Питсбургу у Пенсилванији. Када јој је мајка послала на поклон бројаницу коју је купила на сумњив начин на пијаци у једном селу у Бразилу, Патришин живот се променио. Почела је да добија ране по телу, тзв. стигме. Њен случај је привукао и свештенике и послат је Габријел Берн како би га истражио. Он је најпре мислио да Патриша не добија стигме јер је атеиста, али ће се уверити да она доживљава много више необјашњивих духовних феномена од наведених рана.

Критички осврт: Режисер Руперт Вејнрајт (или његов директор фотографије Џефри Л. Кимбал) се баш потрудио да сцене учини уметничким и необичним, из другог угла сниманим, са мноштвом крупних кадрова. И то је увек допадљиво, али ми некако не иде уз тему и сензибилитет овог филма. Свеједно, то и није тако лоше као што јесте често понављање мотива, па је Патриша макар два пута завршила на ауто-путу у хистерији, где аутомобили махнитају и сударају се, а црнопута пријатељица Нија Лонг јури за њом како би је спасила.

Руперт је показао амбивалентан однос и према науци и према цркви. У једној сцени смо имали силовит атак на науку коју заговара Габријел јер је он постао свештеник због наводних рупа у теоријама. При томе је мислио на теорију о постанку живота и за једног органског хемичара показао је крајње незнање (Земља није стара шест, већ четири и по милијарде година) и паушално схватање (елементи се нису поређали одједном у склад и дали живот). Са друге стране, Руперт је представио католичку цркву као олигархистичко тајно друштво које користи сва средства да би устројило религију како њему одговара. Оба ова гледишта ми превише вуку на теорије завере, што је у овом жанру дозвољено, али ми је уједно и прелако решење за заплет, те читав филм чини прилично лаганим штивом. И уз то је филм испао и наиван јер је на крају одговоран само један човек за устројство цркве и то је Џонатан Прајс. Јесте он кардинал, али да баш самостално одлучује некако ми не пије воду.

Патриша ме је врло непријатно изненадила, с обзиром на то колико је била слаба у овом филму, а иначе је сматрам добром глумицом којој оваква улога сигурно одговара.

Едукативни моменат: Стигме су ране које наводно настају без икаквог јасног узрока баш на оним местима где их је задобио и Христ када су га разапели (руке и ноге због клинова, леђа због бича, глава због круне од ружиног трња и бок због убода копљем). Стигматичари су најчешће жене, католкиње и врло религиозне, али божанска природа њихових рана није доказана. Заправо, у већини случајева истрага је показала да су у питању преваранти, а за одређен број њих да су у питању особе које имају неке поремећаје психичке природе, попут анорексије, на пример.

Оцена наставника:

(јесте јака, али је трица)

Авина запоседнутост (Ava’s Possessions 2015) је прича о девојци из наслова филма (глуми је Луиза Краус) која је, како опет наслов каже, била запоседнута демоном. Међутим, свештеник Џон Вентимилија је успешно извео егзорцизам и спасио је. Луиза се не сећа последњих месец дана, али је починила многа злодела и породични адвокат јој је саветовао да се пријави на групну терапију анонимних запоседнутих коју води Вас М. Стивенс и тако избегне затвор. Она је послушала савет, али то није решило питања која су је мучила, као ни демона који жели да се врати у Луизино тело.

Критички осврт: Овај филм је другачији у гомили опседнутих и док су се други режисери сличних филмова довијали како да препознатљиве сцене учине што ефектнијим, режисер Џордан Галанд је напросто био иновативан. При томе је и добар режисер и испричао је занимљиву причу која има и интригантну мистерију. Ипак, прича није перфектна јер ју је крај, који је потпуно опште место, унизио, а и љубавна прича између Луизе и Луа Тејлора Пучија завршила се пре него што је и почела и то онако успут. Момак није упоран, иако је тако изгледао све време појављивања. И нејасно је како то да се није заинтересовао за нестанак свог оца иако је постало врло јасно да Луиза има нешто са тим. Дакле, филм би требало мало избрусити, али и овако мислим да имамо један сиров дијамант. 🙂

Едукативни моменат: Ако демона посматрамо као своју мрачну страну, онда је Луиза успела сјајно да се избори са њим/њом јер није учинила оно што је желела (да убије свог филмског зета Закарија Бута), већ оно што је исправно (да га преда у руке правде).

Оцена наставника:

(ипак)

Џејкобове лествице (Jacob’s Ladder 1990) је прича која прати ратног ветерана из Вијетнама чије је име у наслову филма (глуми га Тим Робинс). Неколико година након рата он је разведен и живи са другом женом Елизабетом Пењом, која му је и колегиница са посла. Тада почињу да му се приказују демони, како их је он назвао, те он осећа да му је живот угрожен. Елизабет покушава да га разувери, али се тада појављују његови саборци, такође ветерани, који имају исти проблем као и он. Сви они покушавају да сазнају шта им је то војска учинила, али откривање истине показало се као немогућа мисија.

Критички осврт: Режисер Адријан Лајн уме да направи добре прелазе и да заинтересује већ у првим минутима филма врло ефектним детаљима. Кад кажем прелазе мислим и на оне када прави флешбекове ка претходном Тимовом животу, али и оне који се односе на жанр филма јер он из натприродног хорора полагано прелази у трилер, да би се наново вратио на оноземаљско. Међутим, колико ти прелази сценски изгледају добро, истовремено делују као дезоријентишући скокови логике и структуре. Овде немамо причу у правом смислу те речи или можда имамо више верзија једне приче које теку паралелно. Посебно је танана прича која се односи на теорију завере јер је реакција једне моћне Владе САД сувише млака, неспретна и неусредсређена. Свеједно, тешко је рећи шта је заиста лик који тумачи Тим преживео (или није), али емоције су праве, баш као што су и поруке овог филма. Никако не можемо оспорити квалитет целог овог остварења.

Едукативни моменат: Без обзира шта се заиста десило Тиму у том рату – да је био жртва неетичког експеримента или да је погинуо, исход је лош и то је једини исход који проистиче из рата. Јер рат је лош.

Оцена наставника:

(млака)

Сотонин мали помоћник (Satan’s Little Helper 2004) је прича о дечаку из једне америчке варошице, који је љут што је његова обожавана сестра Кетрин Виник пронашла дечка. Тумарајући улицом у бесу, наишао је на човека прерушеног у Сотону и замолио га да му буде помоћник, али и да пошаље дечка његове сестре у пакао. Испоставило се да је Сотона сјајан другар за игру и да на врло кул начин масакрира наоколо људе што је била несвакидашња и фасцинирајућа представа за клинца. Проблем је у томе што је све то стварно јер је дечаков другар поремећени психопата и масовни убица.

Критички осврт: Допала ми се идеја која „вози“ овај филм, мада јесте морбидна. Такође ми се допада и како је креирана дисфункционална породица мајушног деликвента Александара Брикела. Допада ми се јер није у питању класична прича и он није злостављано дете. Наиме, његова филмска мајка Аманда Пламер се труди, али очигледно све ради погрешно. Иначе и Аманда и клиња и сви остали глуме добро (клиња можда и најбоље). Сцене убиства у овом хорору су најслабији моменат. Нису страшне, често су недовршене и понекад су врло натегнуте, попут убиства два полицајца у колима. Са друге стране, режисер Џеф Либерман је показао да се разуме у свој посао и филм има неколико кул снимака, попут оног када се иза малог помоћника промаљају мале нинџе или када је Џеф правио компарацију сцене из видео-игре и дечака који бесциљно лута градом. Да ли је хтео да потцрта зависност од те забаве која је сада све присутнија међу младима? Опет, игрицу је дечаку набавио његов филмски отац Вас М. Стивенс и опет долазимо до родитељских грешака и породице која не функционише. То свакако причи даје неку дубину и слојевитост, али ћемо је ипак видети само ако се баш, баш потрудимо. Некако је јасно да је Џеф желео да направи само филм за забаву. И да поменем да је у многим сценама „Ноћ вештица“ била очигледан узор.

Неких танких и чудних момената има и мимо хорор сцена (за које нисам додао и да су праћене лошим ефектима, посебно Васово убиство), па тако Кетрин буквално запањено себе гледа у огледалу као да не зна колико је згодна и обдарена. Такође нисмо сазнали шта се десило са малим нинџама када им је Александар подметнуо лекове наместо слаткиша. Ситних грешака дакле има, а и сама реализација није најбоља. Све је врло осредње. Међутим, оно што не могу да занемарим је да је Џеф био на добром трагу и језу је правио на сјајан начин. Антагониста је ћутљив лик и он се несметано шврћка међу светином јер сви мисле да је он или неко други или безазлени маскирани партимен. Ликови заправо и не знају колико су рањиви. Уз нешто бољу продукцију и разрађеније хорор сцене ово би био изузетан хорор.

Едукативни моменат: Психопата је заиста убијао људе, а малишан је веровао да је све то игра. Не верујем да ћемо се у животу суочавати са нечим тако драстчним, али смо свакако на примеру овог клиње научили једну ствар, а то је да је јако важно да разликујемо оно што људи заиста чине од онога како ми тумачимо њихове поступке.

Оцена наставника:

(климава)

Моја душа да се узме (My Soul to Take 2010) је познати режисер Вес Крејвен написао и режирао након паузе од четврт века. У граду Ривертон полиција је у акцији лова на тамошњег вишеструког убицу који је управо убио своју трудну жену. Акција није прошла добро јер је он успео да убије и повреди још људи и побегне у шуму. Те вечери се родило седморо беба. Након шеснаест година тих седморо прослављају рођендан уз морбидну церемонију која је у вези са кољачем. Овај рођендан се испоставља различитим од свих претходних јер наново крећу убиства и управо страдају ових седморо младих.

Критички осврт: Почетне сцене су баш обећавале, морам признати и заиста су ме заинтересовале. Надаље се филм одвијао другачије и ово Весово дело извиждала је публика, а искасапила критика горе него касапин у његовом филму, али ја не бих био толико строг. Филм је дефинитивно испод Весових могућности, али има својих добрих страна, попут поделе улога, на пример. Не могу да замислим бољег детектива од Френка Грила, он просто има презахвалну физиономију и харизму за ту улогу, а и други су погођени потпуно. Такође, неких изненађења има, па смо тако тек након пола филма сазнали да су Макс Тириот и не баш уверљива Емили Мид брат и сестра, те цела та породична сага јесте некако интригантна. Вес је чак успео да на крају направи и интригу ко је заправо убица и било их је макар троје у игри: Макс, његов друг Џон Магаро или Емили. Можда чак и слепи Дензел Витакер. Надаље, избор се сузио, али се чини ми се сузио и Весов осећај за логично јер су се ликови понашали мимо сваког здравог разума, чак и за тинејџере. Макс голорук јури за убицом који има нож, да би натрчао најпре на Дензела, а потом на Џона, те су њих двојица започели ћаскање (сумњичаво, али и даље ћаскање) у кући са превише лешева и вероватно убицом у некој од соба. Џонова непристојна понуда која је уследила нема баш много везе са оним што се дешавало коју сцену раније, а нема много ни смисла што је убица одустао да зада коначан ударац Максу. Све је то врло трапаво. И ако ћемо да ситничаримо, а с обзиром на оно што се испоставило на крају, Зена Греј никако није могла да из учионице види убицу како се скрива иза дрвета. Дијалоге не могу да похвалим баш да су виспрени, али довољно су необични. На крају крајева, умни дијалози и нису нешто што од тинејџера очекујемо.

Нажалост, још много тога заиста не ваља у филму, пре свега хорор сцене које нимало нису страшне иако врцају од крволиптања. Вес је начео неку урбану легенду да седморо рођених има по неку страну личности иначе психотичног убице који је патио од поремећаја вишеструких личности и то звучи занимљиво. Међутим, ту идеју уопште није ни искористио, ни разрадио, тако да је све прошло као један сасвим просечан слешер са врло сведеним хорор сценама.

Едукативни моменат: Макс и Џон су представили (и то јако добро) калифорнијског кондора и рекли неколико тачних ствари о овој птици. Рецимо, да потиче из плеистоцена и да му је распон крила импозантних три метра, док је дуг преко једног метра. Занимљиво је да ове птице много чешће мешају са авионима него са другим врстама птица. То дечаци нису рекли, али је такође могло да се чује и научи у овом филму. 🙂

Оцена наставника:

(нажалост, објективна)

Урбане легенде (Urban Legend 1998) је прича која се дешава у студентском кампусу Универзитета Пендлетон. Студенти тог универзитета постају мете маскираног серијског убице, који своја убиства базира на урбаним легендама.

Критички осврт: Прва сцена убиства је добро осмишљена и реализована, уз велики плус што је у њој учествовала шашава Наташа Грегсон Вагнер и стандардно добри Бред Дуриф. И друга убиства су маштовита, а и каква би била када је тема филма таква, али сама радња апсолутно креативна није. Ово је сасвим класични хорор са (потпуно неубедљивом) лепотицом Алишом Вит која је у проблему јер јој убица убија редом све пријатеље и манијакално-депресивну цимерку Данијелу Харис. Ту је и принц спаситељ Џеред Лето, а да би се одвратила пажња ту је и виђени кривац Роберт Инглунд (кога је тешко заборавити као легендарног Фредија Кругера), мада и чудни домар Џулијан Ричингс, што свакако значи да они нису ти и да убица мора бити неко други и кога Алиша добро познаје. Да би одржао напетост, режисер Џејми Бланкс је неке сцене довео до ивице пуцања попут наводног напада на Ребеку Гејхарт на базену. Зашто би се девојка која је ушла тамо свлачила на самој ивици базена када постоји свлачионица коју смо сцену касније и видели? Џејми је такође одржавао и романсу, па имамо и разговор Алише и Џереда на журци који наједном, ничим изазван, постаде Алишина срцепарајућа тугованка погодна да је Џеред утеши. Наравно, ту упада Ребека јер љубавни троугао је ипак интрига коју не ваља не искористити. И зашто не искористити и мало сумње бачене на Џереда? Убица би свакако требало да буде мушко. Или не? 🙂 Углавном, када је Ребека прекинула романсу, некако је изгледало да ће Алиша да потрчи да се извини пријатељици јер јој је преотела дечка. Ипак то није учинила јер је просто било погодно. Крајње је чудно да пуна кућа младих на журци нису пронашли тело Мајкла Розенбаума у тоалету. Очекивао бих најмање ред испред тоалета, а и на таквим згодама увек има и младих у кухињи и сигурно би видели окрвављену и широм отворену микроталасну где је скончао Мајклов пас. Но, убица је свеједно успео да изнесе то тело из пуне куће и питање: како, бре – остаће једно од оних на које никада неће бити одговорено. Желим да кажем да је Џејми форсирао ствари и чинио их погодним, али је осим сцена натегао и време и простор и када бисмо размислили, тешко бисмо једног убицу могли да сместимо на сва места деловања. Студентски кампус ипак није толико мајушан. Но, и ако прихватимо да је Ребека имала натчовечанску снагу да све те лешеве прикупи и однесе на поткровље зграде, њено преживљавање је тек натчовечанско. Упуцана је два пута и пала са врха зграде, али и даље је замахивала секиром. Не можеш је убити попут Мајкла Мајерса. Но, последња сцена је сасвим добро решење.

Едукативни моменат: Алишина цимерка је боловала од манијакално-депресивног стања, који називају још и биполарни поремећај. Са овом болести можемо да се упознамо на овом линку.

Оцена наставника:

(објективна)

Урбане легенде: Коначни рез (Urban Legends: Final Cut 2000) је наставак претходног филма. Радња је премештена на престижни факултет драмских уметности. Неколико њих, укључујући и Џенифер Морисон, режира филмове који ће им бити дипломски радови, али и адути за стицање Хичкокове награде. Међутим, серија убистава десеткује Џениферину филмску екипу. 

Критички осврт: Ма шта год критика рекла, мислим да је режисер Џон Отман направио мудре резове у филму „Коначни рез“, ако изузмемо то да је направио наставак на један већ доказани финансијски успех и добро употребио два најзанимљивија лика одатле: Лорету Девајн и Ребеку Гејхарт. Напунио је филм прелепим људима и уз неколико чудака усмеравао је кривицу према многима од њих јер су сви сумњиви. Такође је филмску чаролију појачао тиме што његови актери снимају своје филмове, па имамо филмове у филму и самим тим је јунацима био изазов да разлуче стварно од фиктивног. Ту је и могућност да антагониста користи застрашујуће маске, а реквизити су допринели живописнијем амбијенту. То се посебно показало погодним у финалној сцени када се прави Лоретин пиштољ помешао са лажним пиштољима намењеним за сцену, па су протагонисти и антагониста грозничаво приграбили комад надајући се да узимају прави. Још једну ствар морам признати Џону, а то је да је правио мање логичких грешака у односу на свог претходника Џејмија Бланкса.

Што се квалитета приче тиче, он јесте упитан. Објективно, ово је сасвим осредњи хорор и исти такав трилер, са много општих места. Ништа ново није донео ни франшизи, ни поджанру у којем је рађен. Но, иако је Џон дао омаж филмској уметности, прилично сам убеђен да није имао идеју да овде ствара уметност, већ нешто значајно конкретније.

Едукативни моменат: Урбана легенда или савремена легенда је жанр фолклора који се састоји од прича које циркулишу као истините, посебно као случајеви који су се догодили „пријатељу пријатеља“ или члану породице, често са ужасним или шаљивим елементима. За разлику од легенди које су настале у култури древних народа, ове су новијег датума и карактеришу их модерни услови живота и технологија.

Оцена наставника:

(боља него претходна)

Фимејлијен: Космичка симпатија (Femalien: Cosmic Crush 2020) је секси СФ о свемирској експедицији коју сачињавају лепотице и које су на некој планети откриле храм. У том храму је ентитет који их запоседа и претендује да оне за њега направе царство. Међутим, Алтеријанке, бића од чисте енергије, доћи ће да стану на пут пипколиком узурпатору.

Критички осврт: Надам се да сам у горњем пасусу добро описао радњу јер ни мени није баш најсхватљивија. Све је врло глупо и са истом таквом глумом. Овај филм би требало да продају расне лепотице које су практично све време голишаве, али бојим се да то није довољно, посебно поред интернет садржаја врло богатог и значајно експлицитнијег на ту тему. 🙂

Едукативни моменат: Једину паметну је рекла Кира Ноар, а то је да енергија не може да се уништи, већ само може да прелази из облика у облик. Кира је то рекла пошто је глумила биће наводно сачињено из чисте енергије, а оно што је рекла је закон очувања енергије.

Оцена наставника:

(чита се нула)

Вини Пу (Winnie the Pooh 2011) је цртаћ рађен према истоименом роману аутора А. А. Милна и Е. Х. Шепарда. Јунак из наслова је плишани медвед који, заједно са својим другарима, живи у столетној шуми. Њихова данашња авантура је да тужном магарцу Иару пронађу реп који је изгубио.

Критички осврт: Прелеп је цртани и баш је за малу децу и због естетике и због васпитно-едукативног момента. И таман је одређена права мера код овог момента, а посебно ми се дојми што је све рађено у књизи, те је и то васпитни део сам по себи. Хумор ми се такође допада. Све похвале.

Едукативни моменат: Вини се одрекао свог меда да би помогао другару и такво постављање приоритета говори о једном исправном ставу и дивном карактеру.

Оцена наставника:

(слатка, баш као што је и филм)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 205

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвена светла (Red Lights 2012) је филм о двоје необичних научника и универзитетских професора Сигорни Вивер и Килијану Марфију који по читавој земљи откривају преваре разних видовњака и медијума. Иако врло лагано решавају сваки случај, суперпознати исцелитељ Роберт де Ниро остаје тврд орах и на добром путу да факултет (на којем ово двоје раде) призна његове моћи. 

Критички осврт: Идеја којом почиње овај филм, а то је да стручњаци откривају преваре лажних медијума и опсенара уопште није ни нова, ни ретка. Ипак, све делује свеже пре свега захваљујући харизми и духу које су од прве сцене унели Сигорни и Килијан. Међутим, филм не иде узлазном линијом како сам очекивао, мада ни не пада превише. Заправо, очекивао сам паметнију радњу. Иако се она кретала ка жанру који волим, те је све указивало да је Роберт не само натприродно моћан, већ и врло опасан, највише сам се радовао сукобу титана: њега и Сигорни. Али смо њу изгубили негде на средини филма. И то је врло антиклимактично јер се њих двоје поштено нису ни сукобили. Наместо ње на црту је изашао Килијан и он јесте пристојна замена, али лепушкасти момак против згодног маторог врага, где бисте све паре уложили (и изгубили) на овог потоњег, превише је класична акција. Но, на крају је испао неки солидан трилер, са финим једним преокретом и мало више патетичним крајем но што је права мера. И оно мало специјалних ефеката које филм има нису ме оборили с ногу, баш као ни сам филм, али је довољно добар за једно недељно поподне.

Едукативни моменат: У овом филму има много образовног садржаја и свакако га треба видети, али издвојио бих један дијалог који је и едукативан и духовит. Када је професор Тоби Џоунс рекао професорки Сигорни да не може негирати стварност зато што је не може објаснити, она му је узвратила да то није тачно. И дала му је пример. Она не може да објасни зашто Тобијев одсек има дупло већи буџет, али не пориче да је тако. Врло научно, мора се признати. 🙂

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Метаморфоза: Тицијан 2012. (Metamorphosis: Titian 2012 2012) је кратак филм снимљен у склопу промоције истоимене поставке Националне галерије Лондона. Младог господина Еда Спелирса привукла је лепота Ане Фрил, али пошто се ушуњао у њене одаје и видео је нагу, платио је велику цену.

Критички осврт: Занимљиво и иако изгледа апстрактно, врло је јасно шта се ту у ствари десило. И ту постоји читава прича која може да се протумачи на различите начине, али свакако је живописна и са врло солидним специјалним ефектима. Фотографија је сјајна.

Едукативни моменат: Да бисмо разумели сам назив филма, треба да се упознамо са две историјске личности. Публије Овидије Назон је био један од тројице најпознатијих песника Августовог доба (такозваног златног века римске књижевности), поред Хорација и Вергилија. Његово најобимније дело су „Метаморфозе“ у којем протагонисти доживљавају најразличитије преображаје. Ово дело 16 векова касније инспирисало је једног другог великана Тицијана Вечелија, италијанског сликара, да наслика три велика дела.

Оцена наставника:

(може)

Како горе, тако доле (As Above, So Below 2014) је филм о неколико младих, што научника, што авантуриста, који су се запутили у катакомбе подно Париза како би пронашли камен мудрости који је тамо, пре пет векова, скрио познати алхемичар Никола Фламел.

Критички осврт: Постоје филмови рађени техником пронађеног снимка који су подношљиви, али овај није један од њих. Јако је тешко уживати у филму када све време имате осећај мучнине због тремора камере. Ситуацију додатно погоршава то што ликови све време хистеришу што је очекивано јер се налазе у клаустрофобичном, мрачном простору. Режисер Џон Ерик Даудл је структуирао радњу тако да филм практично има два дела. У првој половини филма екипа се окупља и креће кроз катакомбе, а онда почиње да се дешава нешто што јако подсећа на загонетке које би решавао Индијана Џоунс. Тај део је Џон буквално претрчао и протагонисти релативно лако проналазе камен мудрости који је заправо само повод за причу, не и њен циљ. Тек тада почиње да се дешава оно због чега је филм очигледно и снимљен – обрели су се у паклу. Ту постаје јасно да је Џонова техника снимања у ствари лукавство да се дохака врло танком буџету, те пакао није испао тако лоше и чак донекле референцира на Дантеову „Божанствену комедију“. Мало је префорсирао и истовремено учинио површном причу да протагонисти морају да окају своје грехе и све у свему цео тај део је могао боље да се разради (баш као и ликови и њихови односи), али и овако је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Један од лајтмотива овог филма је реченица да у какав свет верујемо он такав и јесте. Ову реченицу бисмо могли да проширимо и да кажемо да ми градимо свет и да у то уносимо оно у шта верујемо. Ако верујемо да је свет лош и да му нема спаса, црни свет ћемо градити, али ако верујемо у праве вредности он ће бити светлији.

Оцена наставника:

(иде на три)

Кућа коју је Џек саградио (The House That Jack Built 2018) је прича коју говори лик из наслова, а којег тумачи Мет Дилон ка свом путу ка одређеном му кругу пакла. У својој причи он описује бројна убиства која је починио у периоду од више од деценије.

Критички осврт: Овај филм је скроз необичан по томе што Мет уопште не изгледа као прорачунати, хладнокрвни и прецизни убица јер изгледа и понаша се сметено, а такве и дијалоге води. Ипак, он то јесте и то сазнајемо све више како одмиче филм, а и његов лик се развија и постаје све опакији. Сцене убиства су врло узнемиравајуће, а Мет је јако убедљив у својој улози. Свеукупно, ово је један баш гадан хорор, врло добро режиран што од Ларса фона Трира свакако и очекујемо. На неки начин он је направио мекшу верзију „Природно рођених убица“ јер ту има и дигресија, које се односе на Метово детињство и ставове, које се по стилу режије и коришћењу документарних материјала већ битно разликују. Што се ставова тиче, неки од њих изгледају логично, али су заправо изврнути и опортуни. Испоставља се да Мет велича диктаторе и фашисте, попут Адолфа Хитлера и то има смисла јер поремећени бирају себи сличне, али оно што је занимљиво је да он потцртава њихову улогу икона. Неко је те људе подржавао јер они сами нису могли да почине сва недела која су починили и овде говоримо о великом броју људи, читавим народима. На много тога референцира овај филм, али понајвише на уметност и њен истински значај за људе. Такође много тога може да се чује у овом филму, искрени обожаваоци хорора и да виде, али свакако филм није за свакога. И ипак траје превише (преко два сата), што мислим да није плус за филмове који нису скупоцени блокбастери.

Едукативни моменат: Вергилије (тумачи га Бруно Ганц) је употребио термин епигонизам. Он га је употребио у негативном контексту, какав најчешће и има, а представља понављање старих културних, уметничких и научних образаца, посебно када су они већ превазиђени. Јавља се првенствено на прелазу књижевних епоха, када иновативне појаве коегзистирају са старима. Епигонизам има значење и у биологији и супротан је атавизму. Термин су употребили немачки биолози да би представили еволутивну појаву код појединих врста која је претекла своје доба, односно појавила се тек након дугог низа потомака.

Оцена наставника:

(јесте)

Посматрач (Watcher 2022) је прича о Американки Мајки Монро која је са мужем Карлом Глусманом дошла у Букурешт јер је он ту добио унапређење. Тек је почела да упознаје главни град Румуније, а већ је открила да је комшија из зграде преко пута посматра и прати. Ово је још више узнемиравајуће јер је актуелна прича о серијском убици којег зову „Паук“. Ипак, изгледа да јој не верује ни полиција, ни њен супруг.

Критички осврт: Иако глумци јесу били добри у својим улогама, саме улоге нису богзна шта, баш као ни цео филм. Идеја је далеко од неке иновативне и креативне, а радња је очигледно „без меса“ и у великом делу филма се практично не дешава готово ништа. Тек последњих десетак минута се дешава страшна сцена, а и она је некако очекивана јер је убица баш онај на кога је поентирано све време. Није ово лош филм, али није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Мајка је имала велики проблем да се обрати неком за помоћ или да учествује у разговорима јер није знала језик у страној земљи. Познавање било којег страног језика је предност, а када се већ нађете у страној земљи искористите да што више научите.

Оцена наставника:

(ово би било некако објективно)

Мама (Mama 2013) је филм о две девојчице које је њихов отац Николај Костер-Волдо, након што је починио вишеструко убиство, одвео у напуштену шумску колибу. Тамо је покушао да убије и кћерке, али га је спречила и убила нека сила. Девојчице су остале саме у колиби и одгајио их је ентитет који су назвале мама. Пет година касније пронашао их је брат близанац њиховог оца (наново Николај) који је, уз помоћ доктора Данијела Кеша и девојке Џесике Чајстен, преузео старатељство над њима. Са њима у нову кућу је дошла и мама.

Критички осврт: Филм је довољно страшан, мада су застрашујуће сцене прилично предвидљиве. Врло ефектна сцена је када Данијел гине, али је врло јасно како ће се све то одвијати. Нешто боље урађена је сцена када дух малтретира Џесику (а када она мисли да је у питању једна од девојчица прекривена ћебетом), али је то мотив који се поновио пар пута. Најјезивији су звуци које испушта мама и иначе су звучни ефекти у свим сценама кључни. Специјални ефекти нису лоши, али оно што ми се највише допада у филму је идеја саме поставке. И та поставка „вози“ овај филм јер је радња класична, са крајем који је некако бајковито урађен, односно има крајње другачији сензибилитет и не изгледа као хорор. Ликови који се појављују су добро употребљени и имају своју значајну улогу у филму. Осим Џесике и девојчица, сви ликови нису важни све време, али ми се допада што режисер Андрес Мускијети није одустао од њих. Манир да режисер употреби лик када му је потребно и онда заборави на њега ми се не допада јер се тако ствара утисак да је радња сувише погодна. Ова радња није лоша, али свакако није нешто што је за памћење.

Едукативни моменат: Џесика је све време одбијала одговорност према девојчицама јер није у крвном сродству са њима, да би дошла до тога да се на крају филма грчевито бори за њих. Најпре, за одговорност нису потребни разлози јер смо или одговорни или нисмо, а друго крвно сродство није једина веза коју имамо са неким. Не треба занемарити ни емотивну повезаност. 

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Љутња (The Grudge 2004) је римејк истоименог јапанског филма снимљеног две године раније. У Токију борави Американка Сара Мишел Гелар са својим дечком Џејсоном Бером. Сара је волонтер за тамошњу кућну негу и добија задатак да на један дан обиђе дом дементне Грејс Забриски. Испоставиће се да ће тај задатак бити опасан и по Сару и по многе друге људе јер је кућа уклета.

Критички осврт: Режисер Такаши Шимизу је нехронолошки поређао догађаје и верујем да је мислио да је тиме направио нешто ново, али заправо све то делује збуњујуће, тим пре што ми тек касније откривамо када су се поједини догађаји десили. Но, и тада је време појединих дешавања нејасно. Страшне сцене нису претерано страшне, али ту је Такаши већ постигао неку дозу иновативности, макар у појединим моментима, попут оног када се појављују прсти из Сарине главе.

Овај хорор је био финансијски успех, иако по мишљењу критике није страшан. Мени је то мањи проблем са којим се филм бори. Најпре ми није јасно зашто уопште дух напада своје жртве, а потом ни по ком обрасцу он то ради. Зашто у једном тренутку поштеди Грејс, а убије њене филмске сина и снаху, а у следећем убије њу, али не и Сару, остало је нејасно. Заправо тешко која сцена ми има некаквог смисла и везе између догађаја и ликова су врло лабаве. Ликови су ми ту још проблематичнији и нејасан ми је фокус на неке од њих, попут Кли Дувал и њеног тешког привикавања на страну земљу јер ће се испоставити да је њена улога крајње споредна и њен наведени проблем не доприноси причи. Читава прича ми је млака, а такве су некакве и сцене и глума. Ту је и мачка, који је чест мотив и за коју сам помислио да је симбол за нешто, али је њен финални значај крајње антиклимактичан. Крај је апсолутно опште место.

Едукативни моменат: Бил Пулман је за Такако Фуџи представљао предмет обожавања иако то није знао. Ми ћемо за друге људе представљати много тога, а да то не знамо, тако да би било лепо да увек на јавним местима и на интернету показујемо једно лепо понашање.

Оцена наставника:

(више ми иде на један него на три)

Злочини будућности (Crimes of the Future 2022) је СФ који је режирао (и написао) Дејвид Кроненберг и он није римејк истоименог филма истог режисера из 1970. У будућности технологија је напредовала, али се и људско тело променило. Једна од последица је изостанак осећаја бола, као и стварање нових органа код појединаца. Један од њих је Виго Мортенсен, који пати од синдрома убрзане еволуције и свако мало му се појави нови орган. Заједно са партнерком Леом Сејду изводи морбидне уметничке перформансе оперативних уклањања тих органа јер их не жели. Међутим, постоји група радикалних еволуциониста који верују да људи треба да се препусте овој ненормалној еволуцији. Њихов вођа Скот Спидман је затражио од Вига да у новом перформансу изврши аутопсију његовог убијеног сина и тако обелодани свету да је еволуција неминовна и да ће се нове генерације значајно разликовати. Виго ће пристати, али у сарадњи са полицијом која има интерес да открије чланове радикалне групе и спречи њихово даље деловање.  

Критички осврт: Овај филм у пренесеном значењу може да се посматра тако да су људи нашли начина да преваре еволуцију и генетику естетским операцијама. Дејвид их је изједначио са сексом јер поента оваквих операција је да оне учине тело згоднијим и привлачнијим. И отишао је корак даље и читав тај феномен екстремизовао, што јесте његов манир. Чак и да нисам прочитао да је филм режирао Дејвид, знао бих да је он јер је филм врло органски. И врло гадан јер Дејвид преиспитује појам лепоте и шта она у новим контекстима заиста значи. Цело ово дело се може посматрати и као сатира.

На самом почетку прича није имала много смисла, али у току првих двадесет минута поставка се разјаснила, само је још остало да видимо где је заправо заплет. И онда негде око половине филма схватамо да се заплет већ десио у првој сцени и да је кључан догађај, који ће донети расплет, заправо аутопсија дечака којег је убила мајка. Иако прича јесте чудна, што није чудно за Дејвида, она јесте комплетна и са поентом.

Едукативни моменат: Оно што је Виго објашњавао Скоту сасвим је тачно биолошки. Ако родитељ изгуби мали прст, дете које ће касније добити биће рођено са свим прстима (пример који је искористио у филму). Другим речима, стечене особине се не наслеђују.

Оцена наставника:

(сасвим постојана)

Мид (MEAD 2022) је СФ рађен према причи „Да упознате лица која срећете“ из стрипа „Грозничави снови“ аутора Јана Стрнада и Ричарда Корбена. Самјуел Хант је свемирски пустолов и одметник који је у некој врсти симбиозе са својим роботом Мидом и њих двојица заједно могу да стварају моћне илузије. Кроз свемир их јури адмирал Роберт Пикардо који жели да их уништи и који има посебну кацигу којом остаје имун на Самјуелове и Мидове илузије.

Критички осврт: Иако ми се допада идеја како свемирски брод, робот Мид и Самјуел функционишу заједно, па чак и оно што стварају, ништа ми се друго не свиђа. Сценографија и специјални ефекти су као у некаквој видео-игри, што не мора нужно да буде лоше, али овде јесте. Међутим, најлошији у овом филму су дијалози. Косценариста је Јан, који иначе прави стрипове и рекао би човек да има искуства у изради дијалога. Све и да има – то се овде није могло чути. Можда Јан више воли да црта. 🙂 Радња је потпуно без везе и врца од наивних дешавања, посебно када су акције спасавања у питању. При томе би те акције требало да буду узбудљиве, а то примећујемо само захваљујући томе што се чује драматична музика. 🙂 У ствари, свака акција у филму је таква да то што није узбудљива још је и мањи проблем. Све то изгледа као када бисмо децу пустили да се играју великим играчкима и успут праве причу око дешавања која им падну на памет. Углавном, протагонисти и антагонисти се вијају по васцелом Сунчевом систему, за који Јан верује да га чини девет планета, те нема ту много радње, а нема ни хумора. Глума је скроз без енергије и свеукупно прилично је досадно. 

Едукативни моменат: Самјуел је начинио илузију птеродактила и један војник је рекао како су их напале птице. Други је рекао како то нису птице већ летећи диносауруси и био је делимично у праву. Птеродактили нису птице, али нису ни диносауруси, иако су живели у исто време када и једни и други. Захваљујући фосилним налазима, можемо разликовати диносаурусе и птеродактиле. Птеросауруси и диносауруси се могу разликовати по њиховим костима. Упоређујући скелетне остатке, ове две групе су се разишле пре око 250 милиона година, што је довело до бројних физичких разлика. Док су диносауруси имали рупу у куку и дугачак гребен у кости надлактице, птеросауруси нису имали ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(може плусић)

Бивис и Батхед раде универзум (Beavis and Butt-Head Do the Universe 2022) је други филм о два лика из наслова, који су јунаци цртане серије са МТВ-ја крајем прошлог и почетком овог века. У питању су два деликвента који су руинирали школски сајам науке, па су за „казну“ добили да буду учесници научног кампа који организује НАСА. Тамо су се истакли и чак су их обучили за астронауте предвиђене за значајну научну мисију, те послали у свемир. Међутим, руинирали су и мисију и све чланове посаде довели у опасност, а сами се обрели у отвореном свемиру. Следеће што им се десило је да их је усисала црна рупа и послала кроз време у будућност на Земљи.

Критички осврт: Нисам гледао серију, тако да ми је ово први контакт са остварењем режисера Мајка Џаџа. Он се одлучио да само Бивис и Батхед буду ружно нацртани, док су остали ликови сасвим обични. Вероватно је тиме хтео да нам их учини апсолутно неприхватљивима – и ликом и делом. Причу је градио кроз низ врло виспрено поређаних узрока и последица, дефинитивно уз саркастичан поглед на друштво које је површно и види форму без суштине. Рецимо, одличан је моменат када је судија одлучио да двојици деликвената да шансу коју заслужују најбољи ђаци (објашњење је да је то зато што ће ти најбољи свакако бити успешни) и пошаље их у свемирски камп на неколико недеља. То је иначе један од честих аргумената који поједини психолози имају и код нас: да ће сјајни ђаци сами наћи свој пут, па је то разлог зашто се њима не бавимо већ све време трошимо на оне који су најлошији и са којима најчешће помаке и не успемо да направимо. Тако да, колико год ова прича била вратоломна и фантастична, веза са свакодневним животом је више него очигледна. Иначе је прича забавна, маштовита и (пре)динамична. 

Едукативни моменат: Иако су били на многим местима, чак и тамо где највећи број људи никад не оде (у свемиру или у црној рупи) двојица деликвената нису научила ништа. Учење се не дешава баш у потпуности само од себе; морамо и сами мало да се потрудимо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао)

Лако Је Критиковати 204

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Звездана капија: Арка истине (Stargate: The Ark of Truth 2008) је филм проистекао из серије „Звездана капија СГ-1“. Војна екипа коју предводи пуковник Бред Бауер и која пролази кроз тзв. звездану капију (технологију напреднијих ванземаљских цивилизација која дејствује као црвоточина у свемиру) има мисију да пронађе посебан ковчег, заправо оружје довољно моћно да порази Приоре. Приори су ванземаљци чије су и технологија и физичке моћи супериорне људским и претња читавом човечанству које желе да потчине. Ковчег је, дакле, једини спас, али је изгубљен пре јако много година и врло га је тешко пронаћи.

Критички осврт: Таман сам се питао где су се денули свемирски СФ филмови са ласерском пуцачином и интергалактичким краљевствима и ето га један. Лаган, прилично наиван, а опет са шмеком, то је овај филм. Надовезује се на серију и веома зависи од ње, тако да га је тешко пратити ако нисте пратили и њу (или сте је заборавили, што је мој случај) иако је један од првих, али брзих дијалога између Мајкла Шанкса и Клаудије Блек имао и ту улогу да нас уведе у поставку. Дијалози су иначе добри, довољно виспрени и уз прстохват хумора.

Сама радња је добра, али тек нешто компликованија варијанта просечне епизоде серије, а такви некакви су и специјални ефекти. Но, када се упореди са неким мегаблокбастерима, ово је књижевно дело. 🙂 Свакако, режисер Роберт Ц. Купер је поставио бројне изазове пред своје протагонисте и дао им тек сламку спаса, тако да све то јесте узбудљиво.

Едукативни моменат: Тим Гини је себе мучио кривицом због многих недела које је починио. Кристофер Џаџ, који је такође преобратио свој начин живота, пришао му је и искуствено рекао да никад неће опростити себи и да своја дела не може поништити. Оно што ипак може је да се посвети томе да спаси друге. Дакле, ако смо учинили неке лоше ствари, не можемо их исправити, али можемо превентивно деловати на оно што чинимо убудуће. Што би Кристофер рекао, то је најмање што можемо учинити.

Оцена наставника:

(на три)

Месечари (Sleepwalkers 1992) је филм који није рађен према књизи Стивена Кинга (како би се очекивало), али он јесте написао сценарио. Алис Криге и њен син Брајан Краус су чудовишна бића која се хране животном силом невиних девојака. Како коју убију, тако се преселе. Овога пута су наишли на Мејчен Ејмик коју је Брајан одмах безецовао. Испоставиће се да је лепа Мејчен мало тврђи орах.

Критички осврт: Уводна сцена је обећавала морам признати, ако изузмемо текст с почетка који је непотребан. Сигурно је боље да полагано откривамо са чим ће протагонисти имати посла. Режисер Мик Гејрис је већ на почетку прешао границе приказом инцестуозне породице, али нисам сигуран колико је успео да шокира јер „Људи мачке“ снимљен десет година раније, а на који овај филм делимично подсећа, порушио је многе сличне табуе и још неке приде. Сама прича је класика и јасно да се ту ради о томе да зли момак жели лепотицу и да ће она на крају ипак претећи. Мик није хтео много да компликује и није додавао нове изазове, али некакав љубавни троугао ту постоји због поменутог инцеста. Сцене су врло погодне и не баш логичне. Када Алис видимо у огледалу (у њеном монстрозном облику) она је гола, иако носи хаљину. Оно што посебно ружи овај филм су хорор сцене које су превише трапаве, почевши од убиства професора Глена Шадикса. Финалне сцене су тек фијаско, када Алис буквално руинира цео полицијски одред попут некакве суперхероине. Нисам ни знао да она има моћ телекинезе до готово самог краја, а Брајан је васкрсавао и нејасно је да ли је то последица Алисине моћи или није. Ово је свеукупно лоше урађен хорор са идејом која заиста није богзна шта.

Едукативни моменат: Мачке су спасиле Мејчен од надмоћног непријатеља, а неки извори тврде да могу да нас спасу и од болести. Ево једног текста на ту тему: Пет магазин: Мачке терапеути: Умирују, лече и усрећују (3.3.2020)

Оцена наставника:

(плус)

Сатанин слуга (Pengabdi Setan 2017) је индонежански хорор и рецимо приквел истоименог филма из 1980. Породица коју чине отац, мајка и четворо деце су у финансијским проблемима јер се мајка разболела од мистериозне болести. Болест је однела свој данак и мајка је умрла, а за њену породицу тек тада започиње пакао јер ће морати да се суоче са силама којима нису дорасли.

Критички осврт: Иако је критика прилично наградила овај филм, мени се није дојмио. Сувише је млак, иако има неких својих добрих момената. Смрт учитељевог сина је врло добро изведена, на пример. Режисер Џоко Анвар као да није могао да се одлучи између класичне приче о духовима и „Предсказања“, а има мало ту и „Розмарине бебе“. Шта год од тога било, узори су очигледно постојали и све се одвија према давно успостављеној шеми, а сцене су више него предвидљиве. Мајчин дух се појављује и плаши децу и та сцена је поновљена много пута на исти начин и тек пар сцена искаче из тог шаблона. Џоко је у доброј мери референцирао на религију, али није сасвим јасно шта је хтео да постигне тиме. Мистерија, која заправо и није богзна шта, добро је дозирана, а и оно мало специјалних ефеката нису лоши. Фотографија је исто добра, а најбоље у овом филму је финале које је ишчупало целу причу. Ту има и некаквог преокрета, а и зомбија. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је помогло овој породици је што су били једни уз друге. Заједништво ће нам увек помоћи, било оно у породици или ван ње.

Оцена наставника:

(можда може и четири)

Забрањена врата (Pintu Terlarang 2009) је индонежански психолошки хорор који је радио исти режисер као и претходно описани филм. Млади вајар је врло успешан уметник изверзиран за прављење скулптура трудних жена. Његов брак је у проблемима од самог почетка, али ће још већи проблеми започети када буде почео да добија мистериозне позиве у помоћ.

Критички осврт: Овде се од почетка филма дешава много тога: осим скривених врата, ту је и тајно удружење чији је члан најбољи пријатељ главног протагонисте, зла судбина дечака повезана са свим тим, крајње манипулативни брачни однос у којем је главни протагониста, његова импотенција и уцена због морбидног (не)дела које је починио. Већ до половине филма изгледало је као да овде има материјала за неколико филмова. Онда је постало јасно да једна прича води другој и да овде није у питању спасавање несрећног дечака и да је право разрешење иза забрањених врата. Ово је заправо врло мудро вођен филм са ефектним сценама и добром радњом.

Едукативни моменат: Најбољи пријатељ младог сликара му је рекао да су односи између мужа и жене и два пријатеља толико блиски да некада морамо да верујемо без постављања питања. И додао је да се то назива поверење. И у праву је јер у блиским односима поверење мора да постоји, иначе такви односи нису онда блиски.

Оцена наставника:

(јака богме)

Жена са зле земље (Perempuan Tanah Jahanam 2019) је још један индонежански хорор о девојци Тари Басро која, заједно са својом најбољом другарицом, покушава да састави крај са крајем. Након застрашујућег догађаја на наплатној рампи где је радила, открила је нешто више о свом пореклу и да потиче из једног забаченог села. Њени покојни родитељи су тамо ималу заиста велику кућу и ту је видела шансу да продајом тог имања дође до новца. Зато је отпутовала тамо заједно са поменутом другарицом, али се то испоставило као кобна грешка. 

Критички осврт: У питању је врло језив филм, са темом која је донекле нова и свежа. Интрига се одржава током целог филма и на крају се претвара у породичну сапуницу која у контексту радње заиста не штрчи, добро је уклопљена. Морам и да похвалим глуму свих актера, посебно најбоље другарице, али филм има својих слабих момената. И то је управо уводна сцена, иако јесте ефектна и застрашујућа. Наиме, убица препознаје главну јунакињу иако је у селу нико није препознао, укључујући и њене баку и оца. На питање како је у томе успео заиста не постоји ниједан рационални одговор. Тако да филм већ ту пада, али је остатак толико добар да је анулирао стаклену поставку.

Едукативни моменат: Жена из села која је помогла Тари није желела да се придружи другим сељанима у Тарином линчовању. Сматрала је да ако једну клетву поништимо туђом жртвом то ће узроковати другу клетву. Другим речима, не можемо своју несрећу решити тако што ћемо унесрећити неког другог. То само доводи до нове несреће и још више унесрећених. 

Оцена наставника:

(вери стронг)

Воља (Volition 2019) је канадски СФ о Адријану Глину Макморану који може да предвиди догађаје. Зато га унајмљује Џон Касини, ситан криминалац који је дошао до великог посла са дијамантима, са задатком да му предвиди све потешкоће које би се могле испречити успешној примопредаји. Ипак, појавиће се проблеми које ни Адријан није могао да предвиди и који ће запретити да униште живот и њему и девојци која му се допада Магди Апановић.

Критички осврт: Прва половина филма уопште није обећавала. Радња је била предосадна и од почетка је било јасно да ће таква бити јер двоје главних протагониста беже од двојице криминалаца. Да то не би био само филм о вожњи и одседању у мотелима, Режисер Тони Дин Смит је ствар мало зачинио романсом (између поменутих протагониста) и Адријановом видовитошћу, који су ипак остали неинспиративни колико и све остало. Око половине филма су почеле да се дешавају чудне ствари у кући Била Марчанта и све је почело да личи на неки озбиљнији СФ. Проблем је и што је заличило на гомилу других филмова са истом тематиком, тако да није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Сама прича је испала солидна, са исфорсираним срећним крајем који неминовно доводи до парадокса.

Едукативни моменат: Бил је рекао свом посинку да је садашњост време у којем живимо и да се сваки моменат рачуна. Имајте то у виду када размишљате шта и како радите и на шта трошите време.

Оцена наставника:

(иде на четири)

Паукова глава (Spiderhead 2022) је филм о научнику Крису Хемсворту који спроводи експерименте над затвореницима. Крис је врло пријазан, а његова установа им омогућава удобност и колику-толику слободу. Ипак, један од њих Мајлс Телер ће открити да Крисове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Крис је толико добар у овом филму да је његов лик врло озбиљно иритантан. Ликови су иначе довољно разрађени, али су и превише поједностављени. Нема ту неког комплекснијег карактера какав бисмо очекивали.

Филм говори о емоцијама и заправо преиспитује колико оне заиста управљају нама, а колико их можемо контролисати и то у спрези са сасвим солидним СФ-ом. Прича можда нема дубину и слојевитост какве би могла да има на ову тему и прилично је површно одрађена, али је радња динамична таман онолико колико је потребно и без већих грешака. Не могу много да кажем у прилог филму, пошто он јесте врло блед, али га чупају добар кастинг и продукција.

Едукативни моменат: Мајлс је постао затвореник и Крисов покусни кунић јер је убио две особе пошто је изазвао саобраћајку у пијаном стању. Алкохол и волан никако не иду заједно јер се тиме одистински уништавају животи. 

Оцена наставника:

(бледуњава)

Мајко! (Mother! 2017) је филм о младој жени Џенифер Лоренс чији је мистериозни живот са мужем Хавијером Бардемом у њиховој сеоској кући поремећен доласком чудног пара.

Критички осврт: Ово је врло занимљив филм у којем се необичне ствари дешавају, али сасвим је нејасно ка чему све то иде. Но, пре или касније постаће јасно да је режисер Дарен Аронофски направио алегорију која врло снажно референцира на религију, која није доследна библијској саги, али јесте суптилна јер се види у детаљима. Хавијер је Творац и колико год њега могу да прихватим у тој улози, јако је тешко видети Еда Хариса и Мишел Фајфер као Адама и Еву. Но, они јесу узели кристал иако им је Хавијер то забранио и јесу га поломили, због чега је он замандалио врата собе у којој је кристал био. Заправо, они јесу одлично одрадили своје улоге, али не верујем да вам ово двоје људи пада на памет када размишљате о познатим библијским ликовима. Потом је уследила и добро позната битка Каина и Авеља (које глуме права браћа, глумци Донал и Брин Глисон) где један убија другог. Не само због тог убиства, цео филм је чудан и тескобан и он јесте психолошки хорор у директном и у пренесеном значењу. У моменту је заличио на неки други вид хорора када је Донал походио Џенифер док је била сама у кући, али то је била само Даренова играрија да нас наведе на погрешан колосек, како би изненађење касније било веће. И било је. 

У тој подели библијских ликова Џенифер штрчи, јер би она могла бити више њих: и Дјева Марија и Марија Магдалена у једној особи, али и анђео, па и ентитет који свете књиге не помињу. Могли бисмо да прихватимо да је она Мајка природа и њена веза са кућом је очигледна и органска, а и кућа је таква. На бдењу Хавијер је одржао врло утешан говор јер вера заиста доноси утеху, док то Џенифер није могла јер такву утеху природа и наука не дају. Прича је и еколошка јер сама кућа и са њом и Џенифер постају својина несмотрених људи и они јој непрекидно праве штету, сигурни да ништа неће поћи по злу, што видимо у сцени у кухињи током бдења. И док Хавијера обожавају јер његове речи утичу на све, али на свакога другачије и он их све воли, Џенифер пати и жели га само за себе. Ту видимо, можда чак и разумемо мотиве Сатане који се отуђио од Бога јер према Библији то и јесте тако некако ишло и зли анђео је замрзео све људе. Дарен је заправо врло мудро водио причу и на неки начин и изврнуо угао гледања и ставио нас на тешке дилеме. Користио је градацију и од једног неучтивог упада жене са дететом у кућу низале су се сцене где не знам ни сам како дођосмо до рата, покоља и општег сиромаштва. Ту су и метафоре и Кристен Виг, која је издавач (Божје речи), врши масовна погубљења. Део са бебом је очигледно прича о Исусу Христу и ту се ликови које Џенифер тумачи потпуно мешају, што заиста није конфузно колико је уметничка слобода и у функцији приче. И прича је врло успела сатира која много говори о религији и људском друштву и људској природи.

Едукативни моменат: Хавијер је имао моћи да спречи Џенифер да уништи све људе, али то ипак није учинио. Покушао је да је убеди и није успео јер ју је бес надвладао. Без обзира да ли смо религиозни или не, морамо да имамо на уму да одлуке доносимо ми и да се не можемо крити иза виших сила ако су те одлуке лоше.

Оцена наставника:

(свакако)

Луди Бог (Mad God 2021) је цртаћ (и у појединим сценама играни филм) за који је било потребно (импресивних) тридесет година да буде снимљен. Убица се спустио у својој сајлом прикаченој сонди у паклени свет наказа и декаденције како би га уништио бомбом. Иако је успео да стигне до одредишта, у својој намери није успео. Ипак, оваквом декадентном свету није било суђено да опстане.

Критички осврт: Заправо, филм је прилично неартикулисан јер се он пре свега састоји из идеја, а не из радње. Те идеје би се рецимо могле односити на све оно што разједа друштво јер на крају крајева ово јесте врло бизарна, црна, садистичка и гротескна футуристичка дистопија. Негде око половине филма флуоресцентни џиновски бактериофаги (врсте вируса) уништавају ионако крхке људе који су у групама. Осим болести ту је и рат, односи људи лишени права, као и технологија која је однела превагу над природом у сваком смислу. Режисер Фил Типет је оловке представио као џиновски отпад, а сличан статус имају и књиге, што је опет метафора друштвеног пропадања. На крају филма Фил очигледно референцира на „Одисеју“ како би нам било јасно да се све ствара од почетка, а потом се позива и на историју и показује нам да и даље имамо монструме и разарања и да никако да научимо. Сами смо креатори сопственог пропадања.

Све набројано изгледа веома гадно и обојено је адекватним бојама, а у исто време има ту нечега преинтересантног и тешко вам је да одвојите поглед. И музика која све то прати некако је очаравајућа. Анимација је по типу кадар-по-кадар или стоп-моушон и то је у добу доминације ЦГИ пријатна промена, а и заиста добро изгледа у овом филму.

Едукативни моменат: Можда у овом апстрактном лудилу има врло конкретних порука. Маштовито представљена ноћна мора лако може бити метафора за оно што рат чини људима. Заправо, интересантно је да у овом филму нема људи, већ само монструма.

Оцена наставника:

(хајде нек може)

Последице (The Aftermath 1982) је филм о двојици астронаута који се враћају на Земљу. Но, за време њиховог одсуства Земља је уништена у трећем светском рату и они слећу у руинирану дистопију.

Критички осврт: Астронаути пристижу ка Земљи и схватају да нема сигнала и да се нешто десило. И наместо да режисер Стив Баркет направи једну фину мистерију у вези са тим, не он нам је то обелоданио већ у следећој сцени и одмах смо видели најсмешнију и најнаивнију апокалипсу у историји кинематографије. Они се сви нешто јурцају наоколо рушевина и бескрупулозна банда убија мушкарце злобно се церекајући. Ако су већ хтели да их убију, не разумем што су их ловили ласом. За то време астронаути преживљавају своју властиту апокалипсу у свом свемирском броду и врло је драматична: све гори и експлодира, тако да ми није јасно како двојица живи стигоше. Да, једну ствар је Стив урадио добро, а то је да је убио трећег који је стварно много лоше глумио. Иначе је преживели астронаут (такође Стив) пронашао лешеве на плажи (које су вероватно правили од папира, јер не могу другачије да објасним зашто тако лоше изгледају, баш као и маске) и старињски радио, иако су у свом броду астронаути имали најесефскију могућу опрему. Касније се, ничим изазвана, појавила ласерска пушка, али само у једној сцени. Још једна у низу лоших ствари у филму је нарација коју све време изговара Стив, а која је потпуно непотребна. Човек нам буквално објашњава шта ради у којој сцени. Међутим, није нам објаснио зашто су два астронаута решила да се раздвоје. Океј, имају другачије погледе на свет, али света више нема. Но, зато има неких чудних црвених облака из који севају муње и нешто пада, биће да је радијација. 🙂 Верујем да сам дочарао да је филм заиста тупав, а да додам и да су дијалози лоши, као и режија која је оптерећена непотребним и развученим сценама. Акционе сцене су смушене и неспретне. Крај је патетичан преко сваке мере и толико претеран и у акцији. Сем је буквално као Рамбо, убија људе у гомилама на најразноврсније начине, али је и најгоре издање Рамба ремек-дело за овај филм. Нисам знао да су астронаути тако добро утренирани борци, ваљда да би побеђивали астероиде? Најцрње је што немам ни најблажу назнаку идеје за овај филм и једино што ми пада на памет је да га је Сем снимио како би остварио своје снове из детињства да буде акционе херој.

Едукативни моменат: Сем је рекао клинцу како га је у младости злостављао насилник и да је то било макар два пута недељно. Онда је одличио да постави црту и супротставио се. Када га је клинац питао да ли је победио насилника, овај је одговорио да није сигуран јер је туча била жестока. Зато га је клинац питао која је поента ако није победио. Сем је узвратио да је поента у томе да се боримо за себе и не дозволимо оно што не желимо.

Оцена наставника:

(убедљива)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 192

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Патролне шапе: Филм (PAW Patrol: The Movie 2021) је филм рађен према анимираној канадској серији из 2013. Патролне шапе чине штенци које предводи дечак Рајдер и они спашавају становнике Града пустоловина од зврчки њиховог градоначелника Хамдингера.

Критички осврт: Ако изузмемо врло дискутабилну премису да је малолетни дечак овлашћен да једини (без полиције и ватрогасаца) спашава људе из апокалиптичних ситуација у граду, који има баснословно богатство и без супервизије је старатеља, овај филм свакако има мана. Он није маштовито осмишљен и заправо слични мотиви се појављују у далеко бољим цртаћима, попут „Облачно са шансом за ћуфте“. Такође, ликови штенаца су тенденциозно преслатки како бисмо пали на њих, а њихове играчке су врло налик на „Трансформерсе“ и део када их режисер Кал Бранкер представља је ништа више од једне подуже рекламе за играчке. Радња је блага, крцата оптшим местима, предвидљивим преокретима и крајем.

Ипак, допада ми се идеја да се нежна створења прикажу као суперхероји и то заиста мотивише и инспирише свако дете да није нејако и да може да учини свет бољим. Додуше, увек треба нагласити да не покушавају баш оно што раде њихови љубимци у филму, тим пре што су неке сцене врло озбиљне суперхеројске. Поруке нису погрешне ни у једном детаљу. Још плусева су што филм има емоцију, а није патетичан и анимација је одлична. Објективно, ово је сасвим осредње остварење, али треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Штенац Чејс је мислио да није херој зато што се плаши. Кроз ову авантуру је научио да правог хероја не унижава то што се плаши, а да га херојем чини то што упркос страху наставља даље да ради херојска дела.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Ледено доба: Авантуре Бака Вајлда (Ice Age: Adventures of Buck Wild 2022) је шести филм из франшизе „Ледено доба“. Необичан чопор који сачињавају два мамута, један сабљозуби тигар и један лењивац, стално има проблема са своја два преостала члана опосума склоних опасним, непромишљеним ситуацијама. Њих двојица желе да живе сами, без звоцања осталих и зато се одлучују да побегну. Иако нису сигурни где би отишли, случајно набасавају на изгубљени свет у којем сисари и диносауруси живе у хармонији. Ипак, један незадовољни мали диносаурус жели да разбуца ту хармонију и потамани све сисаре, укључујући и новопридошле опосуме.

Критички осврт: Нисам гледао све претходне наставке, али сам сазнао (и у овом филму је то очигледно кроз односе између ликова) да изгубљени свет ипак није изгубљен и он је откривен у трећем наставку. Дакле, опосуми се враћају у свет који су љубитељи франшизе већ имали прилике да виде и рекао бих да су идеје почеле да мањкају, тим пре што је радња најкласичнија могућа са ингениозним зликовцем чија је амбиција да буде владар поменутог света. Очигледно се екипа вози на таласу претходно стечене славе и не труди се, што се види и по хумору којег има тек у траговима. Ово је заиста јадно остварење које није добацило чак ни до осредњег.

Едукативни моменат: Опосуми су мотивациони говор женке твора схватили на свој, накарадни начин, али су га применили на добар начин. Наиме, она им је рекла да пронађу храброст и показала на њихово срце, а они су закључили да мисли на крзно на грудима. Но, ипак су победили чопор раптора. Нама се некада неће допасти како други размишљају јер не размишљају као ми, али то никако не значи да неће урадити оно што треба – на њихов начин, такође, али опет добро.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Мач у камену (The Sword in the Stone 1963) је Дизнијев цртаћ о томе како је дечак Артур, уз помоћ чаробњака Мерлина постао краљ Енглеске.

Критички осврт: Сладак је филм заиста и иако радњи недостаје „меса“, режисер Волфганг Рајтерман га је испунио маштовитим ситуацијама. Додуше, мотиви се понављају, почевши од тога да Мерлин стално користи магију како би се његов ђак и он претварали у животиње и у том маниру је и феноменални двобој Мерлина и Мадам Мим. Свакако је јасна идеја да се на тај начин учи и о природи, њеним законима и кроз туђа искуства, али опет је превише репетитивно и укупно гледано мало је изазова постављено пред будућег легендарног краља. Оно што бих још замерио је хумор који није смешан и најчешће се односи на неспретна саплитања Мерлина и других јунака. Ликови су свакако симпатични, али када пажљивије погледате ова прича не нуди превише о самом Артуру и више је усмерена ка Мерлиновим лудоријама. То јој даје лакоћу, али никако и дубину.

Едукативни моменат: Мерлин је научио Артура да су знање и мудрост права моћ. Добро га је научио.

Оцена наставника:

(плус)

Виво (Vivo 2021) је прича о кинкаџуу који живи и пева са својим усвојитељем Андресом у Хавани, главном граду Кубе. Једног дана је Андрес добио писмо од своје љубави из младости, славне певачице Марте, која живи у Мајамију. Она му је поручила како жели да се повуче са сцене и да одржи свој опроштајни концерт и то са њим. Иако се то Виву не допада, Андрес је одлучио да отпутује и напокон изјави љубав својој никада прежаљеној девојци и то уз песму коју је посебно компоновао за њу. Међутим, ту ноћ пред путовање Андрес је умро у сну. Виво сада има мисију да, како зна и уме и уз помоћ једне врло необичне девојчице, стигне у Мајами и преда Марти песму свог одгајитеља и пријатеља.

Критички осврт: Творци приче Питер Барсокини и Кијара Алегрија Хјудис су почетак осмислили заиста претужно и како се ситуација одвијала нисам баш очекивао да ће ово бити урнебесна комедија, но режисер Кирк Демико је одржао ведар тон. Заправо, тамо где је требало било је тужно, а тамо где је такође требало било је смешно. Заплет је свакако добар, нема шта, али је такво и путовање, са довољно авантура и поруком да ствари добијају онолику важност колику јој ми придамо. Путовање скривеног мајмунчића из Кубе до Флориде је, пак, на стакленим ножицама. Тешко да би прошао аеродромске контроле, но, опет, ово је цртаћ и грешка је заиста опростива у односу на све остало сјајно у овом филму.

Едукативни моменат: Андрес је рекао Виву како је добио најбољи поклон који може да замисли: другу шансу. Ми свакако треба да искористимо и прву шансу ако нам се укаже, али другу заиста треба посматрати као поклон.

Оцена наставника:

(си)

Упознајте Спартанце (Meet the Spartans 2008) је тзв. урнебесна комедија и пародија на филм „300“. Персијанци имају идеју да покоре Спартанце, али су ови одлучили да пруже отпор – копљима, али и плесним бравурама.

Критички осврт: Оваквим филмовима обично дајем тројке јер су макар забавни ако не и смешни и зато што овај формат у старту има мале шансе да постигне јачи квалитет. Ипак, то овог пута неће бити случај. Најпре, заиста је врло мало тога смешно, на моменте чак и досадњикаво, а друго аутори су експлоатисали форе које би вам прво пале на памет, без промишљања и лишене сваке виспрености. Рецимо, зезање на тему геј популације је депласирано јер су разголићени, мишићави Спартанци врло лака мета. Овде се иначе референцира на неке америчке емисије и познате личности и ако не пратите, тешко да ћете разумети шта конкретно пародирају. Можда је боље да су се држали филмова, мада ни ту нису понудили богзна шта.

Едукативни моменат: Када је Ксеркс I (Кен Давитијан) рекао Леониди (Шон Магвајер) да ће бити избрисан са страница историје, овај му је одбрусио да је то у реду јер свеједно не уме да чита. 🙂 Наравно, то је шала, али ако озбиљно размислимо много тога нам је ускраћено уколико немамо образовање, па и да читамо историју, на пример.

Оцена наставника:

(може на два)

В као вендета (V for Vendetta 2005) је филм рађен према истоименом стрипу из серије „Вертиго“ Ди-Си комикса. Радња се дешава у фиктивној Енглеској коју води високи канцелар Џон Херт. Он је тиранин који влада уз помоћ репресије и цензуре. Становништво је под сталним полицијским часом и трпе тортуру тајне полиције. Онда ће се појавити маскирани осветник Хјуго Вивинг који ће озбиљно угрозити Џонову моћ и показати да један човек чини разлику. 

Критички осврт: Филм је сјајан у сваком свом аспекту и поджанру и слободно бих могао да га назовем ремек-делом. У питању је футуристички политички трилер, али болно актуелан са одличном акцијом и виспреним дијалозима. Глумци су добро одабрани и безмало су фантастични.

Едукативни моменат: Један од цитата из овог филма је да народ не би требало да се плаши Владе, већ би Влада требало да се плаши народа.

Оцена наставника:

(сигурна)

Иманенција (Immanence 2022) је филм о четворо научника који су се упутили бродићем са двојицом превозника Јуџином Бердом и Мајклом Бичом да у Бермудском троуглу пронађу ванземаљски живот који је управо тамо пристигао. Оно што ће пронаћи је нешто сасвим друго, али једнако фантастично.

Критички осврт: Идеја за филм је прилично добра, али реализација има своје мањкавости. Неко би могао да замери што режисерка Кери Белеса није разрадила позадинске приче својих протагониста (осим Мајклове и Самер Белесине), али у овом случају то није било ни потребно јер су глумци дали карактер својим ликовима, учинили их животним и конзистентним. Мени сметају друге две ствари и обе су у вези са религијом. Најпре, Кери је направила такву ситуацију да је све у божјим рукама и да нема ту избора, тако да је и судбине својих ликова усмерила ка томе. Двоје њих треба да преживи и зато се Самер жртвује на врло окрутан начин и сви остали ликови некако немоћно прихватају своју судбину, али је и не прихватају и цео тај део је врло трапаво изведен. Овде је мотивација врло дискутабилна, а божји план и план ђавола (Џејми Макшејн) још чуднији. Но, опште је позната ствар да су чудни путеви божји, а такви су изгледа и ђаволски. Друга моја замерка је питање поруке овог филма. Кери супротставља науку и религију на, најблаже речено, креационистички начин и ако није хтела да промовише креационизам, није ми јасно шта је заправо хтела. Још мање ми је јасно шта је хтела са оним метеорима на крају који су дошли главе Јуџину.

Филм има својих добрих, застрашујућих момената, попут бродића који се појављује и где они откривају шта ће им се десити, али појава самог ђавола некако није добро испала. Филм је очигледно нискобуџетни, али Кери мудро није користила ефекте које није могла да приушти и то је океј, али овом филму не би шкодило да је имао и неки ефекат приде. Делује прилично празњикаво.

Едукативни моменат: Иманенција значи: постојање у, налажење у, остајање у, битно припадање нечему. Има значење и у филозофији и припада правцу који се ограничава на сазнања у границама искуства и свести, који држи, дакле, да не постоји нека стварност која би била независна од свести.

Оцена наставника:

(хајде, може плус)

Морска грозница (Sea Fever 2019) је прича која прати постдипломца Хермион Корфилд која се бави обрасцима понашања морског живља и која се отиснула рибарским бродом како би довршила своја истраживања. Међутим, посада је набасала на големо и до сада невиђено створење које је уз то и смртоносно. Хермиона ће морати да употреби све што зна како би се спасили, али то неће бити довољно.

Критички осврт: Ово је заиста добар СФ, а још уз то и актуелан због ковида. Ликови су прилично животни, али их има повише и нису довољно разрађене њихове приче како бих осетио емпатију према некоме од њих. Без обзира на то, постигнут је ефекат страве свакако. Занимљив је редослед којим су умирали, тако да је главни баја и потенцијална Хермионина симпатија отишао први, а остала је нејасна судбина Кони Нилсен. Хермионин лик ми се баш допао, мада не од самог почетка јер је превише интровертна, али је размишљала као и ја и као прави биолог, што она и јесте у филму.

Едукативни моменат: Хермиона је објаснила у филму да људи имају свест, али не и животиње. Оне нису зле, већ и када чине оно што се нама не допада или нас чак угрожава, оне то чине да би преживеле. За многе врсте то свакако није разлог да их уништимо; довољно је да их оставимо на миру, што је она и желела да учини када је ова врста у питању.

Оцена наставника:

(врло јака)

Левијатан (Leviathan 1989) је филм о подводним рударима који раде на налазишту племенитих метала. Осим метала, наћи ће и потопљени руски брод чије је име и у наслову филма и са њега ће узети сеф. У том сефу се налазе и материјали тајног пројекта чији ће део постати и они иако им то није била намера.

Критички осврт: Ово би био неки спој „Створа“ и „Ејлијена“ који није достигао успех ниједног од „родитељских“ филмова. Сама научна поставка је океј, али све остало није. Дијалози су лоши, репетитивни и неинспиративни, а емоције су сувише површне. У оваквих филмовима очекујемо да актери гину један за другим, али некако се преврзо прелази преко њихових смрти. И врло је јасно које двоје ће преживети. Акција је некако неспретна, а замишљено биће је сасвим нејасно осмишљено. Режисеру Џорџу Пану Косматосу је изгледа било сасвим довољно да је страшно и гадно. На крају се протагонисти суочавају и са ајкулама и то је већ превише на ионако превише збркане акције. Ово је свакако један од лошијих СФ филмова, али није досадан, има добру динамику, исту такву продукцију и солидне специјалне ефекте. Ово последње не чуди јер их је радио Стен Винстон, Оскаром награђен уметник у тој области.

Едукативни моменат: Посади у подводном руднику је дошао главе алкохол који су пронашли у руском потопљеном броду и пили су га. Алкохол нас неће претворити у морске немани, као њих, али може да изазове разне болести, попут цирозе јетре и чирева на желуцу, на пример.

Оцена наставника:

(мајкро плусић)

После (After 2012) је филм о двоје млађих људи Стивену Стрејту и Каролини Видри који су се аутобусом враћали у варошицу Перл. Стивен је започео разговор са Каролином, са идејом да је наговори да она прихвати његов позив на кафу, али је њихов разговор нагло прекинут. Обоје су се пробудили свако у свом кревету и убрзо схватили да су сами у свом граду. Након тога им је било јасно и да ако остану ту да ће их прогутати тама и да имају три дана да пронађу излаз. 

Критички осврт: Сигурно није у питању филм који ће вас „одувати“ јер он не нуди ништа значајно ново што већ није виђено, а још мање неку грандиозну причу или глуму. Ово је сасвим солидна фантастика, слатка љубавна прича, коректна драма и све то зачињено онолико добрим специјалним ефектима колико је могуће за низак буџет уложен у филм. 

Едукативни моменат: Стивен је признао Каролини да црта стрипове иако сви кажу да је лош. Када га је питала зашто то и даље ради, он је одговорио зато што воли. Ако смо лоши у нечему, не морамо од тога да одустанемо и можемо да радимо за своју душу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Лако Је Критиковати 189

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не гледај горе (Don’t Look Up 2021) је сатирична прича о двоје научника Леонарда Дикаприја и Џенифер Лоренс који су открили заиста изузетну ствар: метеор који прети да уништи комплетно човечанство. Проблем је у томе што ни политички врх САД (односно председница Мерил Стрип), ни медији, ни јавност немају слуха за ово откриће.

Критички осврт: Филм је предобар, а башка што је актуелан, те врло препознатљив у данашњици коју живимо.

Едукативни моменат: Све што је било потребно је да људи погледају горе ка небу и виде све доказе који су им потребни. Међутим, председница Мерил и њена администрација су их убедили у супротно и то потпуним глупостима и одвраћањем пажње. Критичко мишљење је данас потребније него икада, рекао бих, тим пре што медији и интернет имају све што је потребно да нам одврате пажњу од значајних ствари.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Запетљано (Entangled 2019) је канадски СФ. Четири брилијантна студента су приморана да се суоче са самима собом на застрашујуће начине када њихов експеримент из квантне физике доведе до запетљаног паралелног постојања које их оставља да се преиспитују ко су и шта је стварно.

Критички осврт: Ако занемаримо логичке грешке које у оваквим филмовима морају да постоје, а које се нисам трудио да проналазим, овај филм је врло лош. И равна је линија. Дакле, врло лоша равна линија. Идеја није нова, а крај је сасвим предвидљив. Атмосфера је без везе, а ликови су толико незанимљиви, са нејасним мотивима и очајно дочарани, да нисам осетио ни мрвицу емпатије. Очигледно, док сам гледао овај филм нисам осетио баш ништа. Дијалози су далеко од инспиративних и више приличе некој плиткој сапуници.

Едукативни моменат: У истој димензији су се појавиле различите верзије протагониста. Они су себе прогласили бољим или лошијим верзијама, али то у ствари не зависи од димензије у којој смо. То зависи од нас самих и избора које правимо. И то није квантна физика и не морамо да будемо брилијантни студенти да бисмо то разумели.

Оцена наставника:

(поклоњена зато што има колико-толико озбиљан приступ теми)

Смртоносни спа (Death Spa 1989) је хорор који је за једног глумца (Мерита Батрика) био и његов последњи, пред смрт, а за глумицу Керин Парсонс почетак блиставе каријере. Сам филм није баш блистав, а дешава се у спа центру који опседа дух Шари Шатак, жене власника Вилијама Бамилера, која је извршила самоубиство.

Критички осврт: Иако је филм рађен на крају осамдесетих, он одсликава ову декаду у пуном сјају. Све је шарено, лепршаво и голишаво. Да би ово последње било што је могуће више оправдано, место злочина, овај збивања је спа. Такође је све врло површно, са причом која је превише разуђена и наивна, јако лошим дијалозима и истом таквом глумом. Како се филм креће ка својој завршници, све је лошије. Сцене су међусобно неповезане, без икакве логике у дешавањима и иако у једном делу спа центра људи пролећу кроз стакло, у другом је све нормално, журка се одвија несметано и полицајци наручују пиће. Само финале је лоша копија финала неупоредиво бољег филма „Кери“. Једина добра фора у целом филму је што су се светла неонске рекламе тако угасила да се добио наслов филма. Дакле, све што је добро у овом филму стаје у неких десетак секунди.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али хајде да пробамо. Иако је Вилијам водио фенси место, шарено и модерно уређено, са компјутерском опремом и мноштвом младих и лепих људи, ипак се испоставило опасним за многе од њих јер није водио рачуна о безбедности. Веома је значајно да простор и ствари у њему буду практичне и безбедне, па тек онда лепе и импресивне, а не да буде обрнуто. 

Оцена наставника:

(без поправног)

Истеривачи духова: Загробни живот (Ghostbusters: Afterlife 2021) је четврти наставак „Истеривача духова“ који се дешава тридесет и две године након велике славе истеривача (референцира на други наставак из 1989). Кари Кун је наследила имање од свог оца са којим дуго није била у контакту и то ће се испоставити као спасоносно решење за декинтирану самохрану мајку два детета. Проблем је што је имање које је наследила практично безвредно, а још већи што је уједно и место на којем је опседају духови. И то није случајно јер ће се испоставити да је Карин отац један од истеривача. 

Критички осврт: У другом делу су Сигорни Вивер и Рик Моранис постали демонолике звери, а овде се то, на врло сличан начин, десило са Кари и њеном симпатијом Полом Радом. И овде се, као и у првом делу, појављује дух од манчмелоуа, само што их овде има више, минијатурни су и попут гремлина. Мотиви су се поновили, али не и сензибилитет првих филмова и то јесте разочаравајуће, јер од наставака очекујете да одрже дух франшизе, посебно ако су оригинали данас већ култни. Наиме, у питању је једна осредња радња, без превише нових идеја и сасвим питка комедија која би свакако могла бити и боља. Има и грешака, па је тако начин како је демон запосео Пола сасвим неуверљив; у великом супермаркету где се то десило буквално није било никог. Нека је и касно вече, опет не изгледа реално.

Ликови су ведри и комични, али се режисер Џејсон Рајтман ипак највише посветио маленој Макени Грејс и није баш разрадио и довршио приче других ликова. Јесте добро повезао стару екипу са овим филмовима и направио је емотиван и за пар нијанси више патетичан крај но што је права мера, али у реду је пошто је то и требало да буде омаж једином преминулом члану из те старе екипе Харолду Рамису. Општи утисак је да је све ово могло много боље.

Едукативни моменат: Кари је мислила да је добила безвредно имање од свог оца, али је онда сазнала да оно и те како има сврху и да је читав рад њеног оца имао сврху. То што ми некада не разумемо нечији рад или не схватамо вредност не значи уједно и да је нема. 

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи воз за Божић (Last Train to Christmas 2021) је филм о Мајклу Шину, који је успешан (или макар то покушава да буде) менаџер ноћних клубова. Он је са својом девојком Натали Емануел ушао у воз и толико је задовољан својим љубавним и пословним животом да жели све у вагону да части шампањцем. Међутим, његово расположење ће се променити када буде схватио да га сваки следећи вагон води у неко друго време његовог живота. 

Критички осврт: Идеја за филм је добра и глумци су одрадили свој део посла исто тако. Реализација јесте нискобуџетна, али је сасвим у реду и постигла је циљ. Режисер Џулијан Кемп се дотакао разних тема (животно важних одлука, породичних односа, очекивања од брачних партнера, успеха – шта он заиста јесте) и прилично је добро поентирао у свакој од њих. Међутим, овом филму ипак нешто фали да буде оцењен одлично. На страну то што се можда и сам Џулијан погубио у вагонима, што је и очекивано, мислим да је ипак превише закомпликовао причу и тешко је пратити је, тим пре што се она не одвија хронолошки. Неке мотиве је и поновио што је непотребно, па је тако Мајкл исто раскинуо однос са Натали, као и са Мијом Макеном-Брус. Но, и поред свега тога, Џулијан је направио леп мали филм.

Едукативни моменат: Мајкл као мали је довео свој живот у опасност како би показао својој тетки Холи Ерл да не постоје сигурна решења. Наиме, она је хтела да да своју бебу сестри Хејли Милс јер је веровала да она сама неће моћи да свом детету пружи безбедност. Онда је видела да то не може ни њена сестра, нити ико, на крају крајева и одлучила да бебу задржи. Та одлука се показала исправном, а порука је да не треба одустајати зато што не можемо да будемо перфектни. У најгорем случају бићемо једнако лоши као што то могу да буду и други.

Оцена наставника:

(минус)

Жестоки Хенри (Hardcore Henry 2015) је СФ који су заједничким снагама направили Амери, Руси и Кинези. Ради се о киборгу који мора да прође разне недаће како би спасио себе и жену коју воли Хејли Бенет, а која га је таквим начинила.

Критички осврт: Ово је типичан гејмерски филм са врло поједностављеном премисом и крајње предвидљивим расплетом. У ствари, прича овде није ни важна, баш као ни карактер и развој ликова. У једном тренутку Шарлто Копли враћа киборгу његова сећања из претходног живота, али ни то није било важно, нити је режисер Иља Најшулер томе посветио неку већу пажњу. Ни овај филм не завређује неку већу пажњу, али га у великој мери „чупа“ то што је адреналински динамичан, технички готово перфектан са одличним специјалним ефектима и има макар једну свежу идеју у виду необичних Шарлтових клонова. Филм је бруталан, али, ако могу тако да кажем, има сјајних цака у свем том убијању и неколико добрих фора. На крају је све прешло у претеривање, али у игрицама свакако мора да постоји одређена градација и задаци морају бити тежи.

Едукативни моменат: Шарлто је и свом шефу Данилу Козловском поставио питање мотивације које овај није схватио озбиљно. На крају је Данилу то дошло главе јер није добро проценио шта киборга покреће. Мотивација је веома значајна и ако јој не посветимо пажњу, вероватно нећемо баш изгубити главу, али нећемо ни успети да заинтересујемо некога за нешто што нам је важно. 

Оцена наставника:

(стаклена и напукла)

Извештај о изумирању човечанства (인류멸망보고서 2012) је јужнокорејски омнибус из три приче. Прва говори о зомби апокалипси, а и трећа је апокалиптична само што је у питању пад метеора на Земљу. Друга говори о интелигентном и свесном роботу.

Критички осврт: Знао сам да су јужнокорејанци предузимљиви, али почетак прве приче даје сасвим нов поглед на ову њихову карактеристику. Момак је бацио трулу јабуку и већ исто вече на састанку са девојком појео део коре те јабуке. У међувремену су пренели отпад, разврстали га, припремили за рециклажу, самлели га и претворили у прах, дали стоци да једе, убили краву, транжирали месо и спремили га за вечеру. Свака част, одиста, но морам признати да јужнокорејанци имају и добар смисао за хумор и да су га показали такође већ у првој причи, посебно кроз реакције политичара, а ту је и врло свежа идеја о зомби Адаму и Еви. 🙂 И трећа прича је комична, а и најбоља. Необична је, врло маштовита, али опет има неког смисла. Друга одудара по сензиблитету, нема хумора и донекле је предвидљива, али је добра. Заправо, цео филм је добар иако приче немају никакву видљиву везу међу собом, осим што су натприродне.

Едукативни моменат: Када је монахиња рекла роботу да сумња у перцепцију механичара, он ју је упитао за шта она њега сматра. Одговорила му је да је он за њу Буда, а да је оно на зиду сат. Онда је он одбацио своју руку на којој су се виделе бројке и питао ју је на шта му она личи: на његову руку или на сат. Пошто она није имала одговор, он је одговорио уместо ње: да би могла да појми нешто, мора да разуме разлику, односно да класификује. Док сва жива бића деле исту природу наслеђивања, перцепција је та која класификује – као Буду или као машину. Ми грешимо да је перцепција вечна истина и таква обмана причињава нам бол. Перцепција је безначајна, те је и таква перцепција њега самог. Зато је замолио монахињу да га посматра какав заиста јесте. Компликована филозофија, додао бих ја, али има нечег у њој и верујем да је јако тешко, али и потребно посматрати људе и ствари каквима јесу. 

Оцена наставника:

(стамена)

Собок (Seobok 2021) је јужнокорејски филм у чијем је фокусу бивши агент тајне службе Гонг Ју који је наново активиран и добио је задатак да учествује у пројекту чији је назив у наслову филма. Испоставиће се да је пројекат невероватно научно достигнуће и да га многи моћници желе, али да има и таквих који желе да га униште јер прети да потпуно поремети поредак у свету. Ипак, одлука да ли ће пројекат опстати на крају ће зависити од самог Гонга.

Критички осврт: Одличан је филм, али не без мане. Мислим да је могло више да се поради на мотивацији интересних страна, а и односи моћи појединаца нису најјаснији. Но, добра глума, сјајни специјални ефекти и пре свега прича и виспрени дијалози само су за похвалу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Гонг није био сигуран да ли жели да живи или се само плаши смрти. Да не бисмо постављали исто питање, треба да радимо на нашем животу, да буде вредан живљења.

Оцена наставника:

(свакако)

Са Богом: Грех и казна (신과함께: 죄와 벌 2017) је јужнокорејски филм који прати судбину ватрогасца Ча Тае-хјуна који је погинуо када је спашавао девојчицу из зграде која је горела. Његова душа се обрела у оном свету и мора да јој суди чак седам богова како би се утврдило да је чиста и да је заслужила реинкарнацију. Чаова три анђела чувара полажу велике наде у њега.

Критички осврт: Овај филм нема грешке ако занемаримо специјалне ефекте који нису увек на нивоу блокбастера. Наравно, ово није амерички блокбастер, али јесте под утицајем таквих филмова (довољно је погледати одећу анђела чувара и јасно је да су креатори филма фанови „Матрикса“). Но, под чијим год утицајем био, режисер Јонг-хва Ким је урадио сјајан посао. За крај припремите папирнате марамице, подозревам да ће вам бити потребне. 🙂

Едукативни моменат: Када се чинило да ће анђели чувари изгубити битку и спасење душе, испоставило се да су је добили. Ча је починио велику грешку, али је његова душа постала чиста баш због тога што је учинио све како би се искупио и помогао другима и пре свих онима које воли.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Са Богом – Каузални змај (신과함께-인과 연 2018) је наставак претходно описаног филма. Троје анђела је сада добило задатак да спаси душу Чаовог Тае-хјуновог филмског брата Дона-ук Кима. Испоставиће се да се суђење Доновој души тиче и њих и то врло лично.

Критички осврт: Обично азијатски наставци добрих филмова добро оману, али то овде није случај. Наставак јесте за пар нијанси слабији од оригинала, али заиста није лош. Иако радња изгледа расуто, сасвим добро се њени делићи уклапају као пазл и на крају дају једну изузетну причу, у којој се преплићу овоземањски и оноземаљски свет, као и прошлост и будућност. Иако то изгледа компликовано, радња то ипак није и лако се прати. Преокрети – мањи и већи у филму можда нису маестрално изведени, али су изведени добро. 

Едукативни моменат: Ха Јунг-ву је на крају схватио да је његов пакао прошао онда када су му душе којима је учинио нажао опростиле. Да би се то десило, морао је на да призна истину, да се на неки начин искупи и што је најважније – да се извини. 

Оцена наставника:

(да и да)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија. 

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)