Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)

Advertisements

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Лако Је Критиковати 66

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gravity (Small)Гравитација (Gravity 2013) је филм о жени астронауту Сандри Булок, која је у мисији у орбити Земље. Међутим, мисија је кренула по злу, пошто су ситни комади свемирског отпада буквално избомбардовали сателит на коме је радила. Готово сви чланови њеног тима су изгинули, а она је одлебдела у свемир. Спасио ју је колега Џорџ Клуни, али није успео да спасе и себе. Сандра је остала сама и покушава да се врати на Земљу.

Критички осврт: Сандра је све време у свемиру и све време јој се дешавају неприлике са техником и она покушава да преживи. И од тога може да се направи океј прича (већ сам гледао сличне филмове са мање-више сличним причама, попут сјаног „Последњег гурања“), али то, овог пута, није био случај. Прича је баш досадна и поред импозантних специјалних ефеката.

Мислим да је то због тога што прича не нуди ништа више. Иако постоји покушај да се да дубина ликовима, пре свих оном који тумачи Сандра, некако то није дошло до изражаја. Одглумела је она добро и панику и очај и све што је било потребно, али то би осетио сваки човек у њеној ситуацији и није дала неки свој лични, карактеристични печат целој тој причи, а још мање разлог зашто бих оценио овај филм као добар. Поједине делове бих више оценио као патетичне.

Закључак је да је филм технички одлично урађен. Ту убрајам и глуму, али искључиво Сандрину. Џорџ је био очајан. И то је, па, све.

Едукативни моменат: Сандри и осталима проблеме је задао (па чак и главе дошао) отпад у свемиру. Сва је прилика да ће и нама, само онај који бацамо на Земљи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

findingdory (Small)Потрага за Дори (Finding Dory 2016) је други наставак филма „Потрага за Немом“. Дори је риба коралног спруда, плаве боје, која пати од губитка краткорочног памћења. Она проводи време са рибама кловновима Немом и његовим татом, али се онда сетила да има родитеље које је давно изгубила. И одлучила је да их нађе. Проблем је што су они на другом крају океана.

Критички осврт: Прелеп је цртаћ, баш као и први део, када су тражили Нема. Иако је тема, практично, иста као у првом делу, свеједно је добра, садржајна и занимљива. Има и хумора, а акценат је на авантури, која је на моменте заиста сулуда. Већина сцена је прилично динамична, а све сцене су сјајне. Издвојио бих ону када се Дори изгубила у океану и пратећи шкољке наишла на родитеље. Све то прати адекватна и пријатна музика.

Веома ми се допада како су родитељи поступали са Дори и, на неки начин, ово је показна вежба како треба одгајати специјално дете. Односи између ликова ми се свиђају, а и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Рибица Дори је у једном тренутку рекла хоботници Френку да не можете све планирати у животу. Рецимо, кога ћете упознати. А управо такве, случајне ствари могу бити оно најлепше што се у животу дешава. Планови су добри, али много пута ћемо деловати мимо њих и то је сасвим у реду.

Оцена наставника:

5(са великим плусем)

monster-high-haunted (Small)Средња монструмска: Запоседнута (Monster High: Haunted 2015) је цртаћ о фенси монструмима који похађају школу за њих. Испоставља се да у другом, паралелном свету постоји школа за духове. Неко одатле походи и прогања ученике Монструмске школе и девојка дух одлази тамо да види ко је то. За њом крећу и њене другарице, али су себе претходно претвориле у духове, а како би се уклопиле у нову околину.

Критички осврт: Иако порука коју филм шаље уопште није лоша и иако је расплет решен сасвим добро и озбиљно, све остало ми се у овом цртаћу не допада. Најпре, радња је сасвим обична, без имало креативних момената. Мистерија постоји тек у покушају, иако се форсира кроз читав филм. Иако је намењен деци, ипак мислим да ту исту децу потцењује толиким поједностављењем и очигледношћу. Или је намењен веома, веома малом узрасту, мада су актери тинејџери који су заљубљени и прате моду. У вези са овим последње написаним…

Мало је добрих животних вредности које овај филм промовише. Јасно је да је направљен да би се продале луткице, али дизајнер одеће сувише је „подивљао“. Свака од њих изгледа безмало као фолк певаљка у најбољем издању са платформама и сличним секси модним детаљима. Мода и популарност се изузетно цене у филму, раме уз раме са карактерним особинама попут комуникативности и доброте. Такође ми се не допада што су сви, али сви ликови, напросто, прелепи. То је свет монструма, али где нема места за мање лепе или корпулентне, на пример. Другим речима, или си прелеп или ниси у игри. 🙂

Још да додам да је анимација прилично слаба. Сви ликови су, као што поменух, прелепи, али у њиховим кретњама нема претеране слободе и флексибилности. Рецимо, када упадну у воду, фризура остаје нетакнута.

Едукативни моменат: Девојка дух је волела да блогује и имала је добре разлоге за то. Међутим, њени постови су били трачеви. Веровала је да у њима нема ничег лошег док није схватила да трачеви повређују људе (у овом случају монструме) и праве поделе међу њима. Од тада је почела да пише приче које је претходно проверила и које су засноване на истини. Такве приче су увек боље, без обзира колико трачеви изгледали занимљивији.

Оцена наставника:

2(баш, баш слаба)

The-Nightmare-Before-Christmas (Small)Кошмар пред Божић (The Nightmare Before Christmas 1993) је цртаћ познат и са додатком имена сценаристе Тима Бертона. У земљи Ноћи вештица, Џек Краљ Бундева, вођа тог града, вратио се са „похода“ по свету. Ноћ вештица је и овај пут била успешна и Џек је добио заслужене почасти од свог народа, али није био задовољан. Желео је нешто више, мада ни сам није знао шта. А онда је пронашао портал који води до земље Божића и тамо видео ствари које су му се допале. Зато је одлучио да он, наместо Деда Мраза, организује тај празник. Свим суграђанима поделио је задатке и они су заиста припремили Божић, али онако како једино умеју.

Критички осврт: Анимација у филму је гротескна и занимљива, али свакако примерена теми. Прича је добра и са добром идејом и шаље поучне поруке. Све у свему, филм какав и очекујем од Дизнијеве комапније.

Едукативни моменат: Џек је ушао у рутину у свом послу и то му се није допало јер му је постало монотоно. И одлучио се да почне да ради други посао што може бити лоше решење и то се и показало. Јер Џек није био стручан за тај нови посао. Много боље би било да је унео новине у сопствени посао и тако му не би постао досадан.

Оцена наставника:

5(мрачна, као и филм што је)

wraith_poster (Small)Утвара (The Wraith 1986) је филм о момку Чарлију Шину који се појављује у малом градићу и одмах је „стао на жуљ“ вођи локалне банде Нику Касаветесу јер је бацио око на његову симпатију Шерилин Фен. Ник ће ускоро открити да му прети много већа опасност од љубавних јада. Наиме, мистериозни возач моћног аутомобила убија чланове његове банде једног по једног.

Критички осврт: Филм је почео крајње досадном трком колима и ако је судити према пословици „по јутру се дан познаје“, није много обећавао. А онда се ниоткуда појавио Чарли са покушајем осмеха који је имао за циљ обарање девојака са седишта тадашњих биоскопских сала и почело је да се дешава много тога у релативно кратком времену (у првих петанестак минута), да би кулминирало у један нерешени кримић са убиством. У ствари, решен кримић већ тада, али мистерија је ко је, у ствари, Чарли и ко је тајанствени возач и да ли су та двојица, заправо, иста особа? Кад боље размислим, ни ту мистерије није било. Као што није била ни мистерија да је Чарли, у ствари, некакав дух осветник.

Дакле, нема мистерије и једва да има радње. Све време се тркају колима, што је, можда, било „кул“ за оно време, али је мени било изнурујуће досадно. Тим пре што су те трке тек у покушају да буду узбудљиве и можда би биле занимљиве загриженом љубитељу релија под условом да пренебрегне чињеницу да су у прве две трке са натприродним аутомобилом заобишли, успут, иста кола. То, ваљда, довољно говори како су сцене трке снимане. 🙂

Логика којом се руководе ликови није увек најјаснија. Полиција, на челу са шерифом Рендијем Квејдом, има сасвим пасивну, маргиналну улогу и ту је тек да констатује необичне догађаје и повремено безуспешно јурца за колима младих деликвената. И да, Ренди је направио једну добру фору и то би било то. Ликови, иначе, уопште нису разрађени, а односи између њих сасвим су површни. Као и цео филм, уосталом.

Едукативни моменат: Ник је суверено владао својом бандом и радио шта је хтео захваљујући страху који је изазивао. Ипак, није успео и да изазове нежна осећања код Шерилин у коју је био заљубљен. Колико год да је човек силан и моћан, увек ће постојати нешто што не може да уради. Зато не треба да се секирамо ако нешто ми не можемо да урадимо, посебно ако силни и моћни нисмо. 🙂

Оцена наставника:

1(реална)

imaginaerum_xlg (Small)Имаџинеријум (Imaginaerum 2012) је финско-канадски фантастични мјузикл. Композитор и члан финске метал групе Најтвиш сада је остарео и пати од деменције. Дани су му одбројани и према мишљењу лекара нема смисла више одржавати га на апаратима. Зато је његова кћерка Маријана Фарли потписала папире да прихвата да се апарати искључе и усељава се у породичну кућу очекујући сваког часа да ће јој отац умрети. Она води борбу са својим осећањима јер верује да јој се отац никада није довољно посветио. За то време, у сновима остарелог музичара такође се дешава борба са властитим демоном у виду језивог Снешка Белића.

Критички осврт: Музика је одлична, као и идеја за филм, али је поприлично трапаво реализована. Сцене које нас воде кроз живот композитора изгледају као музички спотови и то врло добри, али то није довољно за један филм који претендује да буде уметнички. Те сцене нису оригиналне, нити довољно интригантне, још мање су напете (иако постоји покушај при крају да такве буду) и лишене су мистерије, пошто су односи између композитора и његове кћерке Маријане већ сасвим јасни готово на почетку филма. Тиме су разјашњене и његове највеће грешке, па и ток којим се кретао његов живот. Сваки даљи догађај који откривамо надовезује се на претходни, али ништа што би шокирало или унело неки нови преокрет. Све време се провлаче иста осећања, а мотив беса и самоће су толико доминантни да, неминовно, прелазе у монотонију. Уз то, неке сцене се више пута враћају (попут суочења Квина Лорда са оцем и прогањање Снешка – што је, у ствари, иста ствар). Додуше, има неколико сцена које су заиста занимљиве, као она када у једној соби мали Квин гледа у свог оца који очајава, а на зиду те собе је постављена слична сцена када њега, сада одраслог (глуми га Туомас Холопајнен) и са истим осећањем, гледа његова мала кћерка. И разлог очаја је у оба случаја исти.

Мали Квин ме није фасцинирао глумом, а, ако ћемо поштено, ни остали. Ипак, не могу да не ценим што филм јесте другачији од шуме других, а и нуди једну смислену причу и лепу, људску емоцију, па таман та емоција и не била толико уверљива.

Едукативни моменат: У сефу композитора је било оно што је највредније за њега; сећања. Када бисмо остављали у наш сеф оно што је заиста највредније нама, то сигурно не би био новац. 🙂

Оцена наставника:

4(помало празњикава)

antiviral-poster (Small)Антивирусно (Antiviral 2012) је канадско-француски психолошки хорор. У некој будућности фармацеутска кућа „Лукас“ својим клијентима нуди јединствену услугу. Они могу да купе исти вирус од кога болује њихова омиљена позната личност и тако проживе макар део живота који има њихов идол. Кејлеб Ландри Џоунс је запослен у тој фирми, али и он је фан прелепе Саре Гадон и користи своју позицију да се зарази њеном болешћу. Испоставља се да вирус, који Сара има, уопште није безазлен.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста занимљива и свакако оригинална. У филму је она разрађена не само кроз фармацеутску кућу и конзументи на разне начине добијају делиће својих идола. Дакле, метафора је не само очигледна, већ и доведена до екстрема. Тиме се добио један морбидан ефекат, али, ако ћемо право, морбидни су и таблоиди, као и људи који их са уживањем читају.

Што се реализације тиче, није лоша, мада филм јесте прилично спор и радња је исфорсирана. Другим речима, направила се прича са „мало меса“. Са друге стране, интелигентно је осмишљена и дијалози су виспрени, чак покрећу неке филозофске теме.

Све ово прати и добра глума. Кејлеб је и гледајући физиономију одговарајући за ову улогу, онако блед, пегав и мршав. Дефинитивно доприноси атмосфери која је чиста, стерилна, због беле боје која преовлађује, али, истовремено, накарадна, болесна и чудна због самог дешавања. Атмосфери доприноси и фотографија која има уметнички шмек, баш као и сам филм.

Едукативни моменат: Истина је да познати људи имају утицаја на живот сваког од нас. И ту нема ничег лошег ако тај утицај дозирамо и, зашто да не, прихватимо оне лепе, позитивне ствари. И, наравно, избегавамо да читамо таблоиде. Са једне стране бацамо паре, а са друге трошимо и време које смо могли да утрошимо на нешто много паметније.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

datbreakers (Small)Разбијачи дана (Daybreakers 2009) је прича о вампирима који су освојили свет. Популација људи је пала на свега 5% и прекобројни вампири гладују. Итан Хок је хематолог који ради у фирми коју води Сем Нил и покушава да пронађе вештачку замену за крв. На њега наилазе људи, међу којима и Клаудија Карван, и они му нуде решење за које није веровао да је могуће – да наново постане човек.

Критички осврт: И у овом филму ми се идеја јако допала, тим пре што је и врло актуелна, а нисам до сада видео да је вампиризам постављен у овакав контекст. Вампирски свет је занимљиво приказан, мада је акценат пре свега био на заплету и самим тим, борби и људи и вампира да преживе у лошој ситуацији. Тако да је филм жанровски пре свега акција и у том смислу није лоша, мада ни нарочито епохална. Сцена јурцања колима је, безмало, одлична. Аутори филма су баш на све мислили, а завршетак те трке пропраћен је „ватрометом“, како и доликује. 🙂 Углавном, добио се један сасвим солидан филм, са солидно разрађеним ликовима и причом без већих грешака, одрживом, занимљивом и забавном.

Едукативни моменат: У природи у ланцима исхране предатор мора да има мању биомасу од свог плена. У супротном, ако би се, којим случајем, пренамножио и биомасом премашио плен, десила би се регулација бројности; јединке би почеле да умиру од глади и не би имале услова да се даље размножавају. Ето, мало и лекција из биологије. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста јака)

life_of_brian_ver (Small)Житије Брајаново (Life of Brian 1979) је филм Монти Пајтоноваца. Главни протагониста је Брајан (Грејам Чепмен), који се родио у исто време када и Исус и кога су као бебу три мудраца помешала са богочовеком, а касније, када је одрастао, исто су учинили и његови сународници.

Критички осврт: Иначе волим Пајтоновце и њихове лудорије и бритак (у сваком смислу) хумор. Филм је у потпуности у њиховом фазону и мало је рећи да је одличан. Пародира све што је могуће пародирати, на ведар, неоптерећујући начин. Ако има неко ко није погледао овај филм, обавезно треба да то учини. 🙂

Едукативни моменат: Издвојио бих поруку овог филма са самог краја, из музичке нумере: увек гледајте ведрију страну живота.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

thor_verius (Small)Тор (Thor 2011) је филм рађен према стрипу који богове из нордијске митологије приказује као суперјунаке из ванземаљског света Асгарда. Овим светом управља Один (Ентони Хопкинс) и његова мисија је да одржи мир у свим световима. На престолу треба да га замени син првенац Тор (Крис Хемсворт), али је момак сувише нагао и склон ратовању. Због грешака које прави, отац га протерује на Земљу и при томе му одузима све моћи. Да би их наново добио, мора да научи тешке животне лекције.

Критички осврт: Радња је сасвим добра. Чак, неочекивано за једну суперхеројштину, има и неку дубину и шаље сјајне поруке. Дворска интрига фино је уклопљена, а и преврати. Крај је амерички патетичан, са све великим речима. И иначе, у филму има много и патетичних и општих места, као када Тор доскочи у получучњу након што убије чудовиште или када, очајан, арлауче гледајући у небо. То и специјални ефекти донекле кваре утисак. Код готово свих специјалних ефеката анимација је баш, баш уочљива. Но, филм је забаван, динамичан и пружа добру акцију, тако да је испунио очекивања од поджанра у коме је рађен. И да додам да су глумци добро урадили посао, а и, руку на срце, добро су бирани за своје улоге.

Едукативни моменат: У разговору са Крисом, Стелан Скарсгорд је рекао како није лоше када човек схвати да нема све одговоре јер онда почне да поставља права питања. Заиста мудро, нема шта.

Оцена наставника:

4(мање-више; у ствари, више мање него више)

Лако Је Критиковати 62

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

danteA (Small)Данте 01 (Dante 01 2008) је француски филм. Крај негостољубиве планете Данте, стационирана је свемирска станица Данте 01, која прихвата психијатријске пацијенте и уједно веома опасне људе. Ту их лече терапијом коју је одредила главна докторка. Међутим, шатлом долази њена млада колегиница Лин Дан Фам са још једним пацијентом Ламбером Вилсоном, кога су затвореници, због његових паранормалних моћи, прогласили свецем. Лин жели да тестира нови начин лечења, али се испоставља да не добија резултате каквим се надала. Чак, ствари крећу толико по злу, да су сви чланови посаде угрожени и прети им застрашујући крај.

Критички осврт: Већ сам негде писао да ми се веома допада како Французи праве филмове. У овом случају мало више психоделично за мој укус, али свеукупно ово уопште није лоше. Добра је идеја, са маестралним крајем (и то три године пре „Прометеја“, где је могло да се види нешто слично, само на почетку) и глумцима који су обавили свој посао сасвим добро. Да додам да је овде спој религије и свемирског СФ-а урађен генијално.

Едукативни моменат: Пошто људи нису разумели Ламбера прогласили су га лудим. Ми лако етикетирамо људе које не разумемо, наместо да их упознамо и видимо за шта су све способни. Неки од њих могу да ураде многе добре ствари.

Оцена наставника:

5(можда не најбљештавија)

Life-new-poster (Small)Живот (Life 2017) је филм који се дешава на међународној свемирској станици. Чланови посаде пронашли су живот у узорцима који су приспели са Марса и почетно одушевљење претворило се у хорор причу и борбу на живот и смрт.

Критички осврт: Веома занимљив концепт је анатомски и физиолошки план Марсовца и не сећам се да сам то срео у било ком другом филму, а још мање у природи. И иако крволочно звучи, занимљиве су и сцене како организам убија чланове посаде, почевши од Рајана Ренолдса. У ствари, све су сцене занимљиве. Филм држи пажњу све време, динамичан је и напет до самог краја. Крај је мало (више) предвидљив, али добро.

Овај филм је још једна варијанта „Ејлијена“, мада Марсовац визуелно више личи на неко биће из „Амбиса“. Режисер Даниел Еспиноза одлучио се да направи варијацију на прву (и сигурно најбољу) причу о Ејлијену, те имамо „Осмог путника“ који тамани једног по једног члана посаде у скученом простору свемирске станице. Међутим, разлика је у томе што се овај пут све дешава у садашњем времену, при бестежинском стању и уопште условима који су нам познати из документарних емисијама о астронаутима. Лако можемо да замислимо да се драма, која се одиграва у филму, заиста одиграва на некој свемирској станици која кружи око Земље. Тиме је ефекат хорора појачан јер све делује реалније.

Све ово прати одлична глумачка екипа. Ликови нису претерано разрађени у смислу неких дубљих животних прича, али су им карактери врло лепо дочарани и конзистентни. Мислим да давно нисам гледао овакву „варијацију на тему“ која је тако интелигентно осмишљена, а приде и комерцијална. Све честитке.

Едукативни моменат: Ребека Фергусон је рекла како мрзи Марсовца, иако зна да је њено осећање ирационално. Марсовац није убијао зато што је зао, већ зато да би преживео. Ми често постављамо органске врсте у такав, ирационални контекст. Не постоје таква жива бића која су штетна или корисна; свако од њих не ради то што ради због тога што нас воли или мрзи, већ зато што је тако адаптирано и баш свако од њих има своју улогу у природи.

Оцена наставника:

5(баш)

loganp (Small)Логан (Logan 2017) је трећи наставак саге о Икс-човеку Вулверину, кога тумачи Хју Џекман. Он је остарио и више се не регенерише као некад, а због адамантијума, метала који облаже његове кости. Наиме, тај метал је отрован за њега и након много година, тај отров узима свој данак. Хју покушава да заради новац као возач лимузине, а како би купио брод за себе и Патрика Стјуарта, који је дементан и неспособан да контролише своје разорне моћи. Међутим, планове му квари једна мексиканска медицинска сестра Елизабет Родригез и необична девојчица Дафн Кин. Оне траже помоћ од њега јер девојчицу јуре веома лоши људи. Хју није спреман да помогне, али, испоставиће се, неће имати ни другог избора.

Критички осврт: Режисер Џејмс Манголд нам је већ у другом наставку о Вулверину показао да може да буде довољно креативан и да направи скок од остатка серијала о Икс-људима и тако је било и овога пута. Прича је мање суперхеројска, а више блиска обичном народу, што причи даје сасвим другачији шмек. Уосталом, у наслову није суперхеројски надимак, већ „смртно“ име овог суперхероја, а његова рањивост наглашена је и уочљивим знацима старости и болести. Очигледно је Џејмс желео да изведе јунаке из атрактивних суперкостима и убаци их у окружење где ће показати обичне особине и дирљиве емоције и фокус пребацити на злосрећну, али топлу људску причу, односно драму. И успео је у томе.

Има и акције и то врло сурове, тако да ће и љубитељи поджанра који се тиме бави сигурно бити задовољни. Мени је било помало жалостиво да гледам суперхероје на крају њиховог животног пута, али верујем да је морало да се направи места, да тако кажем, за нову генерацију.

Едукативни моменат: Дафн је свако посматрао различито. За Хјуа она је била проблем који није желео, за Патрика нова нада, за Елизабет дете које треба спасити, а за негативца Бојда Холбрука била је претња. Наше је право како ћемо неку особу посматрати, али треба да знамо пар ствари. Најпре, наша очекивања ће умногоме условити понашање те друге особе, посебно ако је дете у питању, а потом, ако неком дамо шансу, можда нас и изненади.

Оцена наставника:

5(такође не најбљештавија)

powerrangers (Small)Моћни ренџери (Power Rangers 2017) је филм рађен према истоименој серији. Дејкр Монтгомери је момак који је требало да буде спортски ас у школи, али је, због своје ћудљиве природе, посрнуо. Тако је завршио у казненом одељењу међу проблематичном децом. Тамо упознаје чудака Рџа Сјлера, који га је повео у необичну авантуру. Њих двојица и још троје клинаца набасали су на необичне новчиће разних боја, који су им дали супер-моћи. Вођени жељом да открију шта им се дешава, пронашли су свемирски брод, андроида шашавог изгледа и своју судбину као чувара свег живота на Земљи.

Критички осврт: Насмејао сам се када сам прочитао један коментар на овај филм, који гласи: „каква глупост, ‘леб ти пољубим“. Некада са мало речи много кажемо. 🙂 Ако ћемо поштено, филм није имао много шансе да буде паметнији, с обзиром на каквој серији је базиран, али режисер Дин Изрлит није успео да извуче ни пристојну двојку.

Лепо је проналазити нове начине снимања, али она вртешка с почетка у колима је баш, баш напорна. Има још ту игара са камером, а, ваљда, како би се постигло да филм био „кул“. Постоји још покушаја да се таквим учини, па тако и претерано адреналинске сцене које прати адекватна музика, која се чује и онде где за тим није било потребе, као када је Дејкр возио бициклу до другара или када су на сахрани.

Хумора у филму нема. Постоје ироничне реченице, од којих се свака завршава са „чудно, зар не“. Што се радње тиче, ње има, али боље да је нема. Сам почетак, односно како су клинци постали ренџери, уопште не изгледа смислено. Јасно је мени да је све ишло ка том циљу да постану моћни, али ми то кретање ништа није јасно. Рецимо, зашто је Рџ уопште минирао одређени део планине и зашто је инсистирао да Дејкр иде са њим, па онда зашто је Беки Џи бежала од свих других, па онда није, а онда наново јесте… Са друге стране, Дејкров изгред и обавезна наногица некако су остали нерешени и „да висе у ваздуху“. Касније филм већ добија неки смисао, али радња је сасвим обична и неинвентивна. Уз то, префорсирана, мелодраматична и патетична. Не могу да кажем да су све сцене лоше, али свеукупан утисак јесте. Међу сцене које нису лоше уврстио бих туче са све специјалним ефектима који их прате (додуше има и покоји промашај). Чак и увежбавање у јами није лоше. Финална борба морала је да буде небулозна (са све лансирањем Елизабет Бенкс у свемир, те рушењем пола града и копањем рупе до средишта Земље) јер на томе почива премиса читаве серије и ту много помоћи нема.

Верујем да су клинци визуелно по вољи млађане публике, али њихова глума мени није по вољи. Елизабет, пак, допада ми се као негативац. И костими ренџера су атрактивни, али све то, ипак, није довољно.

Едукативни моменат: Прво правило моћних ренџера је да не могу да користе моћи за сопствену корист. Ово је, иначе, део етике сваког посла и сваке позиције у друштву (колико год моћна била) и требало би да је поштујемо.

Оцена наставника:

1(наравно, шта друго)

garfield-pet-fo (Small)Гарфилдова сила кућних љубимаца (Garfield’s Pet Force 2009) је цртаћ о Гарфилду, али који почиње негде у свемиру на планети Доркон (dork на енглеском значи „кретен“). Њоме влада краљ Џон који жели да се ожени. И пружа му се прилика када га посети згодна Ветвикс. Она пристаје да се уда за њега, али само како би се домогла необичног оружја које миксује објекте у које пуца и претвара измиксована бића у робове. Новопечена краљица прети да дође главе краљу, али му у помоћ стиже суперхеројска група на челу са Гарзуком. Ветвикс успева да их онеспособи. Једини је успео да се спасе Гарзука и да јој отме кристал који покреће оружје. Запутио се ка Земљи где ће пронаћи двојнике својих супер-компањона и подарити им супер-моћи, а како би савладали Ветвикс. И на Земљи наилази на Гарфилда и његове другаре.

Критички осврт: Филм је инфантилан и без сваке сумње је намењен врло малом узрасту. И то је у реду, али ми је, ипак, засметало то што Гарфилдов карактеристични карактер, по коме је постао љубимац не само стрип јунака Џона, већ и бројних фанова широм света, уопште није дошао до изражаја. Самим тим, нема ни очекиваног виспреног хумора и осим свега пар добрих цака, хумор је сведен на неспретне моменте јунака. И прича је, у складу са свим овим, сасвим сведена и много пута виђена, мада не могу да јој нађем неку већу замерку.

Не могу да похвалим ни едукативне поруке које цртаћ шаље јер их нема много и нису претерано значајне, а ни машту, што због поменуте неинвентивности приче, што због тога што је и нема претерано. Океј, СФ оружје миксује људе и предмете и то је, у овом случају, највећи домет маште аутора овог анимираног остварења. Углавном, од Гарфилда очекујем више чак и када је намењен сасвим малој публици.

Едукативни моменат: Иако Гарфилд и његови пријатељи нису имали супер-моћи, успели су да победе надмоћног непријатеља. У ствари, супер-моћи су врло дискутабилне јер и знања и способности које сматрамо обичним и те како могу да буду супер и помогну нам да решимо и супер-тешке проблеме.

Оцена наставника:

3(на два)

metropolise (Small)Метрополис (Metropolis 1927) је немачки неми филм. У футуристичком граду постоји јасно раслојено друштво. Док богати уживају у свим благодетима живота, радници напорно раде и живе у подземљу. Све се мења за младог богатог сина наследника када је видео Бригиту Хелм која је успела да из града радника дође у његов рајски врт. Он је почео да истражује и увидео да радници живе у неправедном положају. Они верују Бригити која им је обећала бољи положај када се појави медијатор. Испоставља се да је управо богати момак медијатор о коме је причала.

Критички осврт: Глума, у ствари, изгледа као модеран плес, што чудно звучи, с обзиром да је филм све само не модеран. Сниман је пре равно 90 година. 🙂 Но, такав утисак сам стекао јер ликови некако више плешу него што глуме. Наравно, глума изгледа пренаглашено и смешно, а како главни протагониста пада у несвест заиста је хит. 🙂 Ипак, не треба гледати само кроз то; филм је, у ствари, веома озбиљно режиран и представља врло добар спој СФ-а и религије, чак толико добар да сам ретко када видео тако успешно замешатељство ова два у новијој кинематографији. Уз то, филм нуди и веома студиозну филозофију о раслојеном друштву и поставља друштвени поредак као потребу, а не само као неправду. И побуну против система не прави романтичном, већ реалном. Сви радници су кренули у борбу против машина и када је једна жена победоносно рекла како није остао ниједан мушкарац, нити жена, у следећој сцени видимо да су остала – деца.

Сценографија и костими су веома маштовити и, чак, смели за то време. Специјални ефекти су, наравно, смешни, али ни тако лоши за оно доба. Уосталом, највише ценим машту, које овде не мањка, а и како су ти ефекти употребљени. Рецимо, када главна глумица плеше, одевена као Вавилонска блудница, у кадру је мозаик сачињен од очију мушкараца који је пожудно посматрају. А како је снимљено самоубиство мушкарца разочараног у љубав, заиста је генијално.

Стоји да је драма је доведена до усијања, а хаос је представљен сувише уређено. Сцене су непотребно дуге, али је, зато, избављење главне глумице збрзано и закомпликовано. Има ту и нелогичних момената и реакција ликова, мада и објашњивих јер све се дешава под јаким осећањима руље, која, као што знамо, нема памети, нити логике. Са друге стране, запањујућа је виспреност овог филма и уметнички дојам, да га тако назовем, али пре свега његова актуелност и после толико година. И још једна важна ствар: девојка робот из филма послужила је као инспирација за креацију хипер-познатог робота из „Звезданих ратова“ Ситрипија.

Едукативни моменат: Овог пута украшћу закључак с краја филма. Медијатор између главе и руку мора бити – срце.

Оцена наставника:

5(наравно)

kill_switch_xlg (Small)Искључи (Kill Switch 2017) је америчко-холандски филм. Фирма „Алтерплекс“ пронашла је нов начин за добијање енергије. Наиме, научници су успели да направе паралелни свемир и да супстанцу одатле усисавају и претварају у енергију. Фирма је ангажовала физичара, а уједно и пилота, Дена Стивенса да оде у тај паралелни свет и тамо однесе посебну црну кутију. Испоставиће се да је та кутија кључ за спасење света.

Критички осврт: Идеја за филм далеко је од нове, а реализација је са млаком акцијом и истом таквом глумом. Радње готово да нема, а све, заправо, изгледа као видео-игра. Сва дешавања на другом свету видимо кроз  Денове очи и морам да признам да је ово један од ретких филмова где камера која шета није напорна. Но, и то је већ виђено.

Мотиви ликова нису најјаснији увек, а и логика самог филма могла би да се оспори. Но, прича је, и без тог оспоравања, веома танка.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да док једном (свету) не смркне, другом неће сванути. Ако ћемо поштено, тако јесте у животу, али на срећу, не баш увек. Рецимо, када се такмичимо против других, неко мора да победи или ако неко добије отказ, неко други добиће посао. Конкуренција је, ипак, део живота.

Оцена наставника:

2(танка, као и сам филм)

mnogo_days-later (Small)28 дана касније (28 Days Later 2002) је британски постапокалиптични филм. Филм почиње изненадним упадом активиста покрета за заштиту животиња у истраживачки центар пун заражених мајмуна. Том приликом ослобађа се смртоносни вирус, који инфициране доводи у стање убилачког беса. У року од 28 дана, цело становништво Британије је десетковано, а малобројни преживели покушавају да се спасу, што није једноставан задатак јер вирус није једина претња.

Критички осврт: Пролог и почетак филма покренули су већ много пута виђени заплет. И остатак филма није претерано иновативан. Заправо, ради се о сасвим предвидљивој зомби причи. Па, ипак, није испало лоше, пре свега захваљујући сасвим доброј глуми, динамици филма и одрживој радњи која је усмерена на људски карактер. У ствари, оно што чини овај филм мало другачијим је што се у хорор зомби причу „угнездио“ (и то веома успешно) психолошки хорор који се дешава у кући војника. Режисер Дени Бојл је прилично виспрено одрадио дешавања поређавши их у узрочно-последичном односу, а како би довела протагонисте у поменуту кућу и филм до неког свог врхунца. Тако да му морам признати да је направио добру причу и добро структуирану, без већих грешака. Постоји и неки покушај филозофије, али некако није дошла до изражаја.

Иако нема неких посебних маски, зомбији су у овом филму прилично застрашујући. Рекао бих да је ово сасвим коректан хорор и сасвим успешна драма.

Едукативни моменат: Наоми Харис је, током филма, мењала ставове о томе шта је приоритет. Најпре је то било пуко преживљавање, а онда је схватила да то, напросто, није довољно. Промена мишљења није дволичност, већ се ради о томе да како сазревамо мењамо приоритете и то је сасвим у реду. Изузетак су политичари који мењају странке. Њихови мотиви се никад не мењају. 🙂

Оцена наставника:

4(са *)

weeks_home_top (Small)28 недеља касније (28 Weeks Later 2007) је наставак претходног филма. Епидемија која је захватила Британију је прошла јер су заражени поумирали од глади. Чланице НАТО-а почеле су да чисте земљу и да је наново насељавају, додуше само у безбедним, провереним зонама. Најмлађи повратници су Имоџен Путс и њен брат Макинтош Миглетон, чији је отац Роберт Карлајл успео да преживи зомби апокалипсу. Он их је сачекао у граду, сместио у свој апартман и испричао како њихова мајка Кетрин Макормак није успела да се спасе. Деца су пожелела да сачувају успомену на мајку, па су кришом напустили безбедну зону и запутили се у кућу где су некада живели. И тамо су пронашли и више него што су се надали – своју мајку, која се крила на тавану. Међутим, срећа што су пронашли мајку трајаће јако кратко.

Критички осврт: У ствари, овај део ми се више допада јер за разлику од првог (који је, иако добра, ипак класична зомби прича) има цаку која цео ток радње помера у сасвим другачијем смеру. Уз то, акција је двоструко динамична јер осим зомбија, протагонисти морају да се боре и са бескрупулозним војним снагама. Филм је стварно узбудљив, а напета атмосфера је постигнута чак и када се, наизглед, ништа значајно не дешава. Тако да све време држи пажњу. Допада ми се и глумачка екипа.

Што се научне основе филма тиче, има грешака, укључујући и оно што је Роуз Берн видела под микроскопом и то прогласила вирусом који напада, али не чини штету (тешко да би то видела у том случају, а и тешко да би уопште то могла да види под онаквим микроскопом). На почетку се каже да су оболели умрли након пет недеља од глади, што се мање-више поклапа са научним претпоставкама. Међутим, логичније је да би оболели најпре умрли од жеђи јер ако су неспособни да једу, нема логике ни да су способни да пију. А без воде могли би да издрже највише недељу дана, али у већини случајева максимум би био четири. Но, што се тиче начина како је вирус васкрсао (али само научног дела, не и дела који се односи на догађања јер је то, већ, на танким ножицама), немам примедби. То је осмишљено сасвим добро и чини да и преокрет у причи буде мудро урађен, што сам већ поменуо и похвалио.

Едукативни моменат: Дешавања у овом филму подсећају на преношење ХИВ-а. Људи заражени овим вирусом не изгледају болесно и не разликују се од било ког здравог човека. Ипак, могу да пренесу болест. И зато се и саветује опрез приликом ступања у сексуалне односе.

Оцена наставника:

5(може, може)

nothing-movie-poster (Small)Ништа (Nothing 2003) је канадска комедија о двојици пријатеља Дејвиду Хулету и Ендруу Милеру. Ендру пати од агорафобије и не излази из куће у којој живи заједно са Дејвидом. Обојица су, у ствари, социјално неприлагођени, али су неко време били задовољни што су заједно. Све се променило када је Дејвид одлучио да пређе да живи код девојке Мари-Жозе Кроз. Но, то није испало како је замислио и, заправо, све се окренуло и против њега и Ендруа и као да се цео свет уротио против њих. И цео тај свет им се наједном нашао пред вратима; и полиција и служба за рушење зграде и разјарена жена и радознале комшије… У хаосу који је настао, одједном је наступило затишје. Када су момци дошли к себи, схватили су да је цео свет, осим њих и њихове куће, напросто нестао. Другим речима, обрели су се у ништавилу.

Критички осврт: Ендру Милер је написао и сценарио за овај филм, а режију је преузео на себе Винченцо Натали, који је режирао и сјајне „Коцку“ и „Плетеницу“. Овај филм није у равни та два, али је одличан из много разлога. Најпре, хумор је виспрен и има много генијалних фора. Рецимо, када Ендру и Дејвид схватају колико су талентовани (односно нису) за музику. Потом, прича иде крајње непредвидљивим током, а и крај је, такође, такав и сјајно решен. И на крају, заиста је мајстроство направити причу у ничему. Буквално. И то тако да прича све време држи пажњу. Уз несвакидашњу идеју, више него коректну глуму и очигледно низак буџет са којим се све ово постигло, могу само да честитам.

Едукативни моменат: Двојица протагониста морала су да изгубе све да би схватили да је пријатељство оно највредније што имају. Врло често праве пријатеље узимамо здраво за готово, а они су ти који остају и када све остало изгубимо.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

Лако Је Критиковати 61

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Lego-DC-Comics-Superheroes-Justice-League (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Одмор од Готама (Lego DC Comics Superheroes: Justice League – Gotham City Breakout 2016) је филм снимљен за потребе компаније „Лего“. Протагонисти су фигурице суперхероја са Бетменом на челу. Пошто су Бетменови компањони желели да поклоне свом пријатељу рођендански поклон какав нема (а богати алтер-его овог хероја има, буквално, све), одлучили су да му поклоне квалитетно време проведено са њима. Зато су га повели на острво где је његова бивша учитељица борилачких вештина. Међутим, наместо одмора, тамо их је сачекао нови посао.

Критички осврт: Дијалози су виспрени и хумор ми се баш допада. Међутим, то није довољно. Иако се одвијају две приче паралелно, обе су потпуно класичне и довољно обичне да више приличе некој цртаној серији и то сасвим просечној епизоди.

Едукативни моменат: Бет-девојка је рекла да храброст није оно што осећаш, већ оно што урадиш. Само могу да се сагласим са овом лего фигурицом. 🙂

Оцена наставника:

3(реална)

Lego-DC-Comics-Super-Heroes-Justice-League---Cosmic-Clash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Лига правде – Космички сукоб (Lego DC Comics Super Heroes: Justice League – Cosmic Clash 2016) је још један цртаћ претходно поменуте компаније. Земљу је напао покварени робот Бренијак који има опсесивну манију да сакупља светове. Уз помоћ напредне технологије их смањи и стави у теглу. Зато је Лига хероја удружила све своје снаге како би му се супротставила.

Критички осврт: Ово је значајно боља прича у односу на другу о лего суперхеројима. У ствари, ради се о компилацији мноштва прича, као што су „Звездане стазе“, „Матрикс“, „Моћни ренџери“ итд. И заиста је све добро уклопљено, као што су и суперхероји добро уклопљени међусобно.

Едукативни моменат: Бренијак је потценио Бетмена јер је он био једини херој без супер-моћи и то је била грешка. Јер, нису потребне супер-моћи да би се решио неки проблем, односно да би се у нечему победило. Постоје и друге значајне особине.

Оцена наставника:

4(богами, размишљао сам се да дам и петицу)

Wall-E-poster (Small)Воли (WALL-E 2008) је футуристички цртаћ. Људи су напустили Земљу јер се на њој накупило значајно много ђубрета. План је био да они проведу квалитетно време на свемирском броду док роботи очисте Земљу. Испоставило се да се то време одужило и након 700 година само један робот је оперативан. Зове се Воли и он воли да сакупља разне стварчице из ђубрета које марљиво сабија и слаже. За Волија све се мења када на Земљу пристиже сонда са специјалним задатком. Воли се заљубљује у њу, али је њој мисија на првом месту.

Критички осврт: Филм је за трунчицу (или две) патетичан више него што би била права мера, али, реално, не само да немам замерки, него само могу да похвалим све, почевши од приче, преко живописних ликова, до хумора.

Едукативни моменат: Филм је крцат добрим порукама и какву год поуку извукли, сигурно ће бити и добра и мудра. Рецимо, правила не треба буквално и банално схватати као што је то учинио робот аутопилот свемирског брода јер то доводи до екстрема и бесмисленог понашања, а и да је комфор добар само ако је дозиран јер у противном изгубићемо и здравље и вештине, попут снаге, покретљивости и комуникативности. Као наставник биологије морам да приметим да ће нашу Земљу будућност, каква је у филму приказана, задесити и да ако немамо одговорнији однос према ђубрету, прекриће нам планету.

Оцена наставника:

5(свакако)

Movie_Despicable_Me (Small)Грозни ја 2 (Despicable Me 2 2013) је, очигледно, други наставак истоименог филма из 2010. Зли научник Гру (Стив Карел) није више зао и наместо да прави планове како да украде Месесц, он прави џемове и стара се о три усвојене девојчице. Њега ангажује Анти-зликовачка лига, организација која се бори против зликоваца великог калибра, да пронађе ко је од његових бивших колега украо супстанцу која претвара животиње и људе у чудовишта. У томе му помаже агент те Лиге Луси Вајлд (Кристен Виг), помало трапава, али драга.

Критички осврт: Као и први део и овај је, речју, одличан.

Едукативни моменат: Гру је доживео многа лоша искуства и имао исте такве успомене када је желео да позове девојку на састанак. Ипак, на крају је успео. При томе је важно да је решио да наново покуша. Иако имамо лоша искуства када смо покушавали да успемо у нечему, то не треба да нас обесхрабри да покушамо наново. Једном ћемо, можда, и успети, али сигурно нећемо ако престанемо да се трудимо.

Оцена наставника:

5(и још плус)

peanuts (Small)Кикирики филм (The Peanuts Movie 2015) је филм о Чарлију Брауну и његовом верном псу Снупију. У Чарлијево одељење дошла је нова, црвенокоса девојчица и Чарли се одмах заљубио у њу. Међутим, све што је урадио да је импресионира претворило се у катастрофу. Па, ипак, он не одустаје, а ту је и његов најбољи пријатељ да му помогне.

Критички осврт: На страну то што волим Снупија и екипу деце око њега, филм је заиста предиван и уживање је гледати га. У цртаћу је присутна и доза сарказма према америчком систему школства и вредности и то је урађено довољно вешто да изгледа и наивно и слатко, али опет упечатљиво. Са друге стране представљено је оно што заиста вреди и иако је крај очекиван баш да би се поентирале неке битне особине, он сигурно не квари утисак.

Едукативни моменат: Све поруке које филм шаље ми се баш, баш допадају. Ја бих овај филм обавезно пуштао млађим ђацима. Много тога могу да науче, али ево да издвојим једну лепу ставку. Чарли Браун је признао да тест који га је пласирао као генија – није његов. Тиме је изгубио статус и популарност у друштву, али је показао особину дивљења вредну.

Оцена наставника:

5(наравно)

ghost-rider-spirit-of-vengeance (Small)Гоуст Рајдер: Дух освете (Ghost Rider: Spirit of Vengeance 2011) је други наставак о необичном суперјунаку који је склопио пакт са ђаволом. Ђаво, отелотворен као Сиаран Хиндс, покушава да дође до дечака који ће му обезбедити већу моћ. Идрис Елба, човек у служби свештенства, покушава да спасе дечака и зато у помоћ зове Гоуст Рајдера (Николас Кејџ) и обећава да ће га, заузврат, ослободити клетве.

Критички осврт: Николас није баш динамичан глумац, али га је овај суперхеројски лик поприлично „погодио“. Добро је дочарао луцидност лика, а то прате и врло занимљиви специјални ефекти. У ствари, костим и комплетан имиџ главног антихероја прилично је добар, али акција у коју је укључен баш и не. Посебно је разочаравајућа његова посебна моћ одузимања душа. Очекивао сам ни сам не знам шта (а и најава тог догађања је била прилично драматична), а испоставило се да сам виђао и много страшније ствари.

Сама прича је сасвим обична, неинвентивна и без превише изазова, донекле и површна, а радња је баш збрзана. И то је штета јер је суперјунак са много потенцијала смештен у врло трапав контекст.

Едукативни моменат: Уместо поуке, поставио бих питање. Џони Витворт је добио моћ да све што дотакне почиње да трули. То је значило да свака храна коју је дотакао је трулила такође. Међутим, није остао гладан јер је јео храну упаковану у пластичне кесе. Таква храна није трулила јер је од његовог додира била заштићена пластиком. Зашто? Да бисте ово објаснили, морате да знате важну чињеницу из домена заштите животне средине, а ауторима филма свака част на одличном познавању те области.

Оцена наставника:

3(рекао бих да је то то)

falljen (Small)Пали (Fallen 2016) је амерички романтични филм за младе. Адисон Тимлин је девојка која има халуцинације и ноћне море, због чега је психички лабилна. Зато је родитељи смештају у установу која се бави образовањем управо таквих младих људи. Она веома брзо стиче пријатеље, али и симпатију Џеремија Ирвина. Испоставља се да ни он није равнодушан према њој, али и да постоје неке натприродне силе које отежавају да ово двоје заљубљених буду заједно.

Критички осврт: Када се сага „Сумрак“ завршила, морају да се праве нове тинејџ сапунице са обавезним љубавним троуглом. И филм има шмек и темпо поменуте саге и начин како настају искре између Адисон и Џеремија практично је идентичан заљубљивању Кристен Стјуарт и Роберта Патинсона. Трећи у троуглу Харисон Гилбертсон нема баш везе са Тејлором Лотнером из „Сумрака“, али је и те како сличан Ијану Самерхолдеру из серије „Вампирски дневници“, што би било исто паковање. 🙂 Иначе, има још сличности са поменутом серијом. Филм је претерано романтичан; толико, да је то постало заиста преслатко без мере. Чак је и борба два анђела у ваздуху – романтична. Овај филм није више ни питак, већ је као некакав воћни желе.

Режисер Скот Хикс није правио мистерију око тога ко су пали анђели. Било је јасно да су поједини, односно одабрани ученици наставнице Џоели Ричардсон једни од њих. Мистерију је направио у вези са дешавањима. И то је океј, али је проблем што је испала сасвим просечна. Постоји и преврат, али је потпуно трапав, без логике и икаквог смисла. Крај је направљен тако да је наставак очигледан, али, некако, немам жеље да га погледам.

Ликови изгледају недовршени, иако је видан труд да се сваком од њих да нека дубина, а односи између њих да се закомпликују колико је то могуће. Ипак, и даље делују површно. Као и сам филм.

Едукативни моменат: Адисон је одлучила да буде аутентична радије него да се претвара како би се уклопила. То је значило да буде затворена у посебну установу. Иако бити свој, односно задржати своје ја не значи обавезно и затварање у установу, истина је да интегритет захтева много велику жртву. Лакши начин је уклопити се у друштво и „фолирати се“, што би рекли млади, али лакше решење није уједно и боље. То значи да нас неће волети због тога какви смо заиста, већ због онога што виде. Такође, то значи и да нећемо бити опуштени и задовољни собом.

Оцена наставника:

2(да)

Bruce_Almighty (Small)Брус Свемогући (Bruce Almighty) је комедија о момку Брусу (Џим Кери) који је љут на Бога јер не може да добије посао спикера, о којем сања. Зато је Бог, кога глуми Морган Фриман, одлучио да Брусу уступи свој посао да види колико је тежак, а успут и да научи неке животне лекције.

Критички осврт: Џим је такав глумац да сам прави динамику у филму и чини ми се да и да филм има спор темпо, уз њега се то не би осетило. И остатак глумачке поставе уопште није лош, али је Џим дефинитивно доминирао. И његов лик је једини који одскаче од стереотипа. И донекле лик Бога, кога тумачи Морган.

Филм је навијачког типа што се религије тиче, али на начин који може да се допадне и атеистима јер шаље добре поруке о моралу и истинским вредностима. Тако да ми то „навијаштво“ није засметало, али јесте патетика које има. Идеја за филм је заиста добра, али га је реализација упросечила и довела га на ниво лагане романтичне комедије. Но, комедија је забавна и није баш без вредности.

Едукативни моменат: Оно што је Морган поентирао заиста је тако. Ми увек тражимо чуда у несвакидашњим, магичним стварима. Међутим, суштински, оне нису више од мађионичарских трикова. Право чудо је када самохрана мајка ради два посла и налази времена и снаге да се бави својом децом. Или млада особа која се, у оваквим, црним временима, посвети образовању. Чуда постоје, само треба да будемо свесни шта она заиста јесу.

Оцена наставника:

4(опасно иде на тројку)

Immortal (Small)Бесмртан (Immortal 2004) је француски филм на енглеском језику, делом играни, а делом анимирани. Над футуристичким Њујорком појавила се лебдећа египатска пирамида у којој обитавају египатска божанства. Она су осудила бога Хоруса на смрт, али су му дала да још једном види Земљу, коју је сам створио, у трајању од седам дана и ни секунде више. Хорус је то време искористио да пронађе тело које ће га прихватити и испоставило се да је то тело једног затвореника Томаса Кречмана. Следећа Хорусова мисија је била да пронађе једну сасвим посебну жену Линду Харди, како би себи, ипак, обезбедио бесмртност.

Критички осврт: Допада ми се француски шмек, чак и када је на енглеском језику. Добар француски филм има неку уметничку ноту, а постиже и да буде интригантан, изненађујућ и маштовит. Или је макар тако било у овом случају и према мом мишљењу, ово је ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Хорус је искористио додељено време на Земљи најбоље што је могао. И ми када отпутујемо негде тако треба да поступимо јер нам је време ограничено. Наместо да обилазимо продавнице и кафиће, треба да видимо што је више могуће знаменитости и друге занимљиве ствари које нећемо заборавити.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

Plan_nine_Alternative_poster (Small)План 9 из свемира (Plan 9 from Outer Space 1959) је филм о ванземаљцима који су пристигли у свемирским тањирима како би уразумили Земљане. Да би у томе успели, спровели су у дело План 9: васкрсавање скорије умрлих, а који су онда постајали безумни зомбији.

Критички осврт: Овај филм важи за један од најгорих икада, а познат је и по томе што је то последњи филм легендарног Дракуле Беле Лугосија. Глумац је умро у току снимања овог филма и може се видети тек у пар првих сцена, да би га режисер Ед Вуд заменио Томом Мејсоном, који није био глумац, већ хиропрактичар Вудове супруге. Пошто није баш много личио на Белу, морао је да прикрива лице дугим црним рукавом. Оно што није могао да прикрије рукавом је да је био виши растом и имао је потпуно седу косу. 🙂

И поред објашњења, идеја зашто је покренут план 9 уопште ми није јасна. Но, ни комплетна радња није скроз јасна. Нису јасни ни поступци ликова. Сцене су сувише и драматичне и развучене, а ваљда да би се дочарао хорор кроз који поједини ликови пролазе. У складу са тим, чест амбијент је гробље, које је толико мајушно да изгледа као коначиште за кућне љубимце. И само на гробљу је мрак и има магле, док је унаоколо дан и то врло ведар, што видимо када се пилотова супруга спасила од утвара са тог истог гробља. У ствари, требало би да буде ноћ, ако пратимо логичан редослед сцена. У прилог томе говори да је она још увек у спаваћици. 🙂

Став према женама је једна од ставки која ми је привукла пажњу. Изгледа да је то била одлика тог доба. Но, у овом филму ни тај статус није најјаснији. Оне су час еманциповане, час им се то негира и то раде чак и напредни ванземаљци.

Специјални ефекти су, наравно, смешни, али не постоји ни труд да се они побољшају. Рецимо, када су пилоти видели свемирски брод, наводно их је понела ваздушна струја и наступила је турбуленција. Међутим, чак ни камера се није продрмала. За двојицу мртвих гробара тврдили су да изгледају као да их је пума напала, иако никаквих видних повреда на телима није било, па чак ни подерана одећа. Но, да би се дочарао рат са свемирцима, коришћени су документарни видео-материјали, што је, ето, нешто макар. И у тој сцени, када су их гађали противавионским ракетама, летећи тањири су постојано стајали на линији ватре. Ваљда да би доказали своју надмоћ да им нико ништа не може? Углавном, чудних тренутака има још много. 🙂 Рецимо, када шеф полиције страда, на његово тело наилазе његове колеге и неколико тренутака га мирно посматрају и причају. Једва су се досетили да ураде оно што би свако, а тек полицијац пре него остали, урадио, а то је да погледају да ли је човек жив уопште. 🙂

Глума је очајна чак и за оно доба. Лишена је емоција и своди се на пуко изговарање текста. Наратор прича све време упоредо са филмом и објашњава и оно што сцене очигледно показују. Наравно да је сувишан, али када чујете дијалоге, схватите да је боље да је цео филм одрадио наратор. 🙂 Посебно су ступидни разговори које воде полицајци и сви закључци, мада наизглед тачни, потпуно су глупи. Рецимо, пилотова супруга је говорила истину да су је напале утваре јер су јој ноге изгребане, а спаваћица поцепана? Помислио сам да је Ед у овом случају желео да направи пародију, али у овако сведеном филму то је врло мало вероватно. Углавном, Земљани су морали да направе машину која ће дешифровати ванземаљски језик, али су у једној од последњих сцена разговарали без машине и без проблема. Додуше, ни тај разговор није био нимало виспренији. 🙂

Ово сигурно није најлошији филм свих времена и данас он има култни статус и значај у историји светске кинематографије. Па, ипак, не могу на основу тога да му повећам оцену која му, по праву, припада. 🙂

Едукативни моменат: У једној ствари је наратор, у својој завршној речи, био у праву. Ми на нове производе технике и технологије углавном гледамо са подозрењем, а неретко и са подсмехом. Ипак, са развојем науке они јесу нашли своје место у нашим животима и нема разлога да не верујемо да ће, једног дана, оно што сада сматрамо научно фантастичним, постати свакодневица. Свакако морамо бити отвореног ума за нове ствари које ће, неминовно, доћи.

Оцена наставника:

1(јасно као дан)

Лако Је Критиковати 59

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

АрмArmy-of-Darkness (Small)ија таме (Army of Darkness 1993) је наставак серијала „Зли мртваци“. Брус Кембел је, ланцем невероватних догађаја, доспео кроз портал у средњи век, где су га витезови заробили јер су мислили да припада непријатељској војсци. Међутим, мудрац Ијан Аберкромби је веровао да је Брусов долазак део пророчанства о изабраном, који ће им донети магичну књигу Некрономикон, а уз помоћ које ће се ослободити злих демона који их опседају. Зато је склопио погодбу са Брусом да ће га вратити у његово време, ако им овај донесе књигу. Брус се домогао књиге, али је заједно са њом довео пред зидине дворца и армију мртвих.

Критички осврт: Овај део ми је значајније бољи од претходног. Додуше, и овде има небулоза, али има и неке приче (које у претходном делу ипак није било) и то готово на нивоу једне солидне епске фантастике. Утиску да је ово варијанта епске фантастике доприноси и то што се све дешава у средњем веку. Брус није баш глумчина, али јесте комичан и у том смислу је више дошао до изражаја у овом делу. Тако да је филм и врцав и шармантан, значајније побољшан, али није изневерио дух читавог серијала.

Едукативни моменат: Брус је своју средњовековну армију учинио непобедивом захваљујући знањима и технологији 20. века. И у нашем веку знање је моћ и може да нам обезбеди победу у многим ситуацијама.

Оцена наставника:

4(можда сам малко преценио)

UndergroundПодземље (Underground 2011) је филм о осморо младих, који су се, бежећи од непријатељски расположених хулигана, нашли затворени у напуштеној војној бази. Испоставља се да тиме што су побегли насилницима нису уједно и решили проблем јер се у војној бази налазе чудовишна бића која хоће да их поједу.

Критички осврт: Нарација на почетку је потпуно непотребна, а сам покољ који је уследио је неуверљив. Па, ипак, идеја како је приказано временско раздобље од две године уопште није лоша. То и како је директор фотографије Зоран Поповић (наш човек?) урадио поједине сцене је све што ми се допало у филму. Што се осталог тиче… Па, да кренем од степеница.

Направише епохалну катастрофу око силаска низ степенице високе ни два метра, да би се оне крајње неприродно и видно анимирано урушиле када су скочили са њих (толико би скочили и да су се урушиле 🙂 ). И то је био почетак агоније. Кад сам написао „агоније“, мислио сам на сценарио. 🙂 У ствари, радње ту нема. Све време се гањају са чудовишним амфибијама кроз некакво склониште, а сцене су при томе досадне, нелогичне и погодне за даљи ток без обзира на њихову одрживост. Врхунац је била патетична прича протагониста из рата у Ираку (у ком су били учесници), за коју не могу да се одлучим да ли је глупља од филма или је филм ипак глупљи… И постаје још глупљи након „научног“ објашњења крволочних бића које је дао Џек Донер, а, иначе, са појавом његовог лика тек креће дубиоза. И траје све до краја. А крај је тек посебна прича у причи, којој, изгледа, као да краја нема. 🙂 И ово што сам написао делује мање бесмислено од дијалога, који су, уз то, и потпуно сведени. У сваком случају, цео филм је далеко од смисленог.

Едукативни моменат: У овако недотупавом филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Када су млади побегли од једног проблема (хулигана) нашли су се у другом (чудовишта). Иако и ја верујем да се од хулигана, ипак, треба склањати, бежање од проблема уопште не решава нам ништа; само ће се проблем повећати или ће се појавити нови.

Оцена наставника:

1(сасвим)

contracted-phase-ii (Small)Контрахован: Фаза 2 (Contracted: Phase II 2015) је други наставак филма о болести коју шири Морган Питер Браун и која доводи до некрозе ткива и, коначно, претвара људе у зомбије. Овом болешћу је заражен и Мет Мерсер и он покушава да дође до Моргана јер верује да он има и лек против болести коју шири. Међутим, времена је мало јер болест из дана у дан узима свој данак.

Критички осврт: Филм је дефинитивно гадан и рекао бих да се режисер Џош Форбс баш потрудио да га таквим учини. Користио је све могуће „трикове“: копање прстима испод коже, црве који једу живо месо, ланце са кукама, па чак и некрофилију. И такве гадне сцене трају прилично и све ми то говори да је Џош желео више да шокира гледаоца и заокупи га гадостима пре него квалитетном причом. Прича, и тако, није квалитетна, а још мање је иновативна. Све што се дешава у филму, а тога нема много, виђено је у другим филмовима (иако постоји покушај да се направи нешто мало другачије). И то је штета јер је уочљив потенцијал за један добар спој трилера и хорор приче.

Нејасни су и мотиви и поступци главног негативца Моргана и његова прича није испричана (макар не у овом делу). Има и нелогичних момената. Најара Таусенд је доживела саобраћајку и њена мајка Каролина Вилијамс стоји неколико корака од ње и уместо да притрчи, она зове очигледно повређену кћерку да дође до ње. У некој каснијој сцени, детективка Маријана Палка сама истражује кућу човека за кога верује да је масовни убица жена. Прилично сам убеђен да је тако нешто могуће више у филму „Кад јагањци утихну“ него у реалности. 🙂 Другим речима, колико год да је Маријана храбра и амбициозна (а на крају се видело да баш и није таква), овакав поступак је, ипак, претеран, а и иако се не разумем у америчко законодавство, не мислим да је легалан. У сваком другом филму се тражи налог за претрес куће. Уосталом, следећи пут када је обилазила Метову баку Сузану Вос, што је мање опасан задатак, са њом су ишла и два полицајца. Но, и да занемаримо све то, када се Маријанина авантура у кући убице завршила, надаље је радња текла као да се тај догађај није никад догодио. Нити су више полицајци ушли у ту кућу, нити су испитали тело жене коју је тамо Маријана убила, нити су докази из куће послужили за било шта… Некако има сувише рупа у причи, која једва да има радњу.

Едукативни моменат: Тешко да зомби стање може да се пренесе сексуалним контактом, али истина је да постоје сексуално преносиве болести које су и те како тешке и могу да доведу и до фаталних последица. Зато треба бити опрезан и користити кондоме.

Оцена наставника:

2(највише)

devilsad (Small)Ђаволов адвокат (The Devil’s Advocate 1997) је филм инспирисан књигом истог назива писца Мориса Веста. Кијану Ривс је више него успешан адвокат у градићу Гејнсвил. Добија понуду да уради посао за велику фирму у Њујорку, а коју води Ал Пачино. Посао је прошао добро и следећа понуда је да ради за ту фирму, што он и прихвата и усељава се у велики стан са својом супругом Шарлиз Терон. Међутим, почетно одушевљење оваквим напредовањем у каријери замењује низ врло несрећних околности.

Критички осврт: Овај филм помало вуче на нека друга остварења која укључују ђавола и његово потомство, попут „Предсказања“, али опет је некако посебан. То га, уједно, не чини и добрим, мада не могу да кажем да је лош филм у питању. Режисер Тејлор Хакфорд се одлучио за радњу која ће имати више дијалога (понекад и превише) и базирати се на међуљудским односима и карактерима ликова, радије него на акцији и фантастици (које су у филму буквално „загребане“) и са тим немам проблем (мада то повлачи и да трајање од два сата веома тешко држи пажњу). Проблем ми је мотив ђавола, који је толико приземан и толико лако остварив на низ једноставних начина, да то радњу чини претерано компликованом, а интригу недовољно занимљивом. Тако да када сазнате на крају шта Ал, у ствари, жели, то делује сувише отрежњујуће, а уз то, намеће и низ логичних питања. Једно од њих је – што све то није урадио када је Кијану био млађи и без супруге, што би успешност подухвата повећало довољно да би био готово сто одсто успешан. Очигледно је око нечега морала да се направи радња и то ми изгледа, некако, на силу.

Едукативни моменат: Ал је направио стратегију како да добије то што жели изазивајући Кијанову сујету. Сујета је много тешко бреме и сви га носимо, али свако лако може да је искористи против нас и да нас и повреди. Треба да будемо свесни колико вредимо и да се не обазиремо много ни на слаткоречивост, ни на оне који желе да нам повреде осећања. И то је много тешко постићи, али ко постигне, победио је.

Оцена наставника:

4(али на три)

lost_boys_ver (Small)Изгубљени дечаци (The Lost Boys 1987) је филм о вампирима који походе приморску варошицу Санта Карла. У то место доселила се Дајана Вист са своја два сина Џејсоном Патриком и Корјем Хајмом. Уселили су се у кућу њеног оца Бернарда Хјуза, вечитог хипика. Џејсон је пронашао симпатију Јами Герц, али се испоставља да је она у јако лошем друштву. Он одлучује да буде део тог друштва због ње, али није ни слутио шта ће му то донети. Но, на срећу, његов млађи брат Корј је упознао два млада борца против вампира, који знају како да им дохакају и, успут, спасу Џејсона.

Критички осврт: Филм има неодољиви шмек осамдесетих. Урађен је тако да буде „кул“ и сексипилан и ово потоње постигнуто је без имало голотиње, што је чудно за ту декаду. Има и сцена које су недоследне или наивне (што је већ карактеристично за поменуту декаду), али све је опростиво. Чак и последња битка са главним вампиром, која је веома кратка и потпуно млака. А опростиво је јер је у питању култни филм (а и чини ми се да је први који је вампире сместио у модеран контест) и тај статус је стекао сасвим поштено. Уз филм иде и сјајна рок музика из тог времена, праћена сценама које изгледају као аутентични музички спотови и занимљивом сценографијом.

Едукативни моменат: Главни извор информација за младе борце против вампира били су стрипови. Наравно, треба пажљиво бирати изворе информација, али истина је да ми увек учимо, чак и онда када мислимо да се забављамо. Стрип, иначе, може да буде лепо наставно средство и ја га, понекад, у школској пракси користим.

Оцена наставника:

5(без дилеме)

Оher (Small)на (Her 2013) је футуристички филм у коме главну улогу има Хоакин Финикс, свеже разведен мушкарац који не зна шта ће са слободним временом који је разводом добио. Зато се одлучује да инсталира оперативни систем који има свест и који је себе назвао Саманта (глас јој је позајмила Скарлет Џохансон). Испоставља се да ће то за обоје бити једно сасвим ново и емотивно искуство.

Критички осврт: Филм има неког шмека и главни лик Хоакин веома симпатично је изнео своју улогу, али је радња преспора. Акценат је на дијалозима, који се баве обичним стварима у животу, а опет су филозофски. И заиста вас терају на размишљање. Једино ми се нису допале честе флоскуле „то је тако тешко да се објасни“. Наравно да су многе теме тешко објашњиве, али овде се то толико понављало и у вези са свим могућим, да је временом постало заморно.

Корак даље у људским слободама је и прихватање љубави између човека и вештачке интелигенције, али, ипак, филм је утолико реалан што се и данас дешава да се људи заљубљују преко интернета, а да особу са којом ћаскају никад нису видели уживо. Са друге стране, радња је предвидљива јер је било логично да ће вештачка интелигенција прерасти своје творце и да ће цела љубавна прича имати тужан крај. Но, не могу да кажем да је крај овог филма покварио утисак.

Едукативни моменат: Хоакин је у једном тренутку рекао како му се чини да је осетио све што ће икада осетити. Другим речима, да никада више неће осетити ништа ново, само слабије верзије онога што је већ било. Међутим, то сигурно није тачно. А и ако верујемо да јесте, треба да нађемо начин да сами себе демантујемо. Треба изненадити себе нечим лепим и новим, а и не треба заборавити да има много тога лепог око нас, а да на то нисмо обратили пажњу.

Оцена наставника:

4(са понеким плусем)

cell_ver (Small)Ћелија (The Cell 2000) је амерички трилер. На почетку филма упоредо се дешавају две приче. Једна је СФ и у њој главну улогу има Џенифер Лопез, која, уз помоћ напредне технологије, покушава да помогне дечаку у коми. Та технологија јој дозвољава да уђе у мисли дечака и да разговара са њим. Друга прича је класичан трилер са масовним убицом Винсентом Д’Онофријем, коме је полиција успела да уђе у траг, али баш у тренутку када је пао у кому. Главни детектив Винс Вон зна да је Винсент заробио још једну жртву Тару Шубкоф, али не зна где се она налази. Пошто је Винсент у коми, не може да му каже, па зато ступа у контакт са Џенифер и њеном екипом, како би му они помогли да сазна где је Тара.

Критички осврт: Прича је прилично смислена и одржива, па чак и онај део када Џенифер жели да „спасе“ Винсента би, вероватно, могао да се одбрани. Прича је, такође, већ виђена и потпуно, али апсолутно предвидљива. Поступци ликова толико су јасни, да је само остало да се види да ли ће се Џенифер и Винс на крају „смувати“ или неће.

Морам да признам да су решења за то шта се налази у уму дечака и Винсента прилично маштовита, али у овом потоњем случају могла су да буду оштрија. Све то прате врло солидни специјални ефекти. Глумци су одабрани, ако изузмемо Џенифер, која је раскошна лепотица и уз то Латина, те би требало да буде ултрахаризматична, али то, некако, није тако. И иако је Џејк Вебер заиста симпатичан глумац, уз сву добру вољу, нисам успео да му пронађем разлог зашто се појавио у филму.

Филм је динамичан и повремено узбудљив, али највише што бих могао да му упутим комплимент је да напишем да је коректан.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да поступци људи најчешће имају неке своје разлоге. Неки су очигледни, док су други нешто што датира из детињства или неких догађаја за које ми не знамо да су се десили. Зато, пре сваке осуде било каквог поступка, треба најпре да сазнамо мотиве. Или пре него што се наљутимо на нама драгу особу.

Оцена наставника:

3(реална)

The-Lorax (Small)Лоракс (The Lorax 2012) је цртани филм базиран на дечјој књизи истог назива. Радња се дешава у граду Тиндвилу где су људи задовољни пластичним биљкама и свежим ваздухом који морају да купују. Међутим, не и девојчица (којој је глас позајмила Тејлор Свифт), а у коју је заљубљен дечак (Зек Ефрон). Она је пожелела да има право дрво и он се дао у потрагу да га нађе. У томе му је помогла бака Бети Вајт, а да би успео у науму, морао је да изађе ван зидина града и потражи мистериозног Еда Хелмса.

Критички осврт: Оно што морам да признам ауторима цртаћа је да су пустили машти на вољу што се креација тиче. И то је једино што могу да напишем добро. Све остало је прилично трапаво изведено. У филму има станки које су непотребне, осећања су врло површно обрађена, а хумор је приземан и личи на оне древне цртаће о Тому и Џерију, само са нешто мање агресије. Зато патетике има превише, а ликови животиња су тенденциозно рађени да буду преслатки, како би се добила оцена више. И даћу оцену више, али само зато што мислим да оваквих остварења мора да буде јер шаљу веома значајне еколошке поруке.

Едукативни моменат: Ед је схватио да природне ресурсе не може бесконачно дуго претварати у богатство јер су они ограничени. Кад-тад ћемо их исцрпети и себи ускратити оно најважније (иако верујемо да нам је сада све друго важније). И ако се не интересујемо за то што је заиста важно, изгубићемо је. Реч је, наравно, о природи.

Оцена наставника:

4(са много, много минуса)

ljego (Small)Лего филм (The Lego Movie 2014) је цртаћ рађен, како му само име каже, у лего фазону. Главни јунак је најобичнија лего фигурица, грађевински радник, који се ни по чему не издваја, али је „судбина“ хтела да баш он буде спасилац лего света. Наиме, зли директор је набавио ултимативно оружје (лепак) којим је хтео да „замрзне“ све фигурице и грађевинац је пронашао начин да га у томе заустави.

Критички осврт: Филм је заиста добро осмишљен и са добрим хумором. Он пародира многе друге филмове; уосталом, појављују се фигурице ликова баш из тих филмова. Осим хумора, ту се дешава и једна дубља прича у позадини, а и поруке које филм шаље су сјајне. Још да додам да ми се решења објеката у лего свету баш, баш допадају. Све похвале, а посебно компанији Лего која је направила одличну рекламу, једну од најбољих које видех.

Едукативни моменат: Једна од порука овог цртаћа је да треба да будемо креативни, чак и ако нисмо надарени уметници (у филму названи „велики градитељи“). Ми сигурно умемо да направимо нешто, а то нешто ће инспирисати друге да направе нешто своје. И то је заиста сјајна ствар.

Оцена наставника:

5(цела)

pritazenie (Small)Привлачност (Притяжение 2017) је руски СФ. На дан када је изнад Москве најављена киша метеора и догађај који вреди гледати, на тај град је пао свемирски брод. Цела Русија и цео свет су у паници, али се испоставило да за њоме нема потребе. Ванземаљци су само желели да поправе брод и одлете. Међутим, неколико младих, предвођени Ирином Старшенбаум, одлучили су да освете све оне који су погинули током пада (међу којима и Иринина другарица), те су кренули да се обрачунају са ванземаљцима. И у полусрушеној згради заиста су налетели на једног, који је изгледао потпуно као човек. Уместо да му нашкоди, Ирина је одлучила да му, ипак, помогне.

Критички осврт: Ништа у овом филму оригинално није. Све је већ виђено у гомили сличних остварења, а да зло буде веће, има много општих места, укључујући и последњу сцену када Ринаљ Мухаметов уради баш оно што и очекујете да ће урадити. Речи машине које говоре наместо ванземаљаца о људској природи не да су опште место, него су и довољно патетичне да би Амери цео тај говор, сигуран сам, пропратили са овацијама. Уз то, има и много наивних сцена, када Ирина, без икаквог претходног знања, уради (ни мање ни више него) директну трансфузију крви и то на себи и Ринаљу. Такође, у општој уличној помами наставник Евгениј Корјаковски је успео да утиче на своје ђаке пубертетлије да их гомила не одвуче са собом… И ја сам наставник и то, верујем, јако добар, па знам да то тако у реалном животу не би ишло.

Но, без обзира на све побројане мане, филм има шмека и оно што га „чупа“ је да свако мало мења темпо, као и активности, те час је ту нека улична туча, час љубавна романтика, час чудо ванземаљске технологије, час комично-трагични однос крутог оца и кћерке бунтовнице, час нешто пето, а да се при свему томе уопште не разбија фокус филма. Напросто је приступ причи јако озбиљно урађен, а ликови, иако чисти стереотипи, добро су и обрађени и одглумљени и што је, такође, важно – конзистентни су.

И похвалио бих специјалне ефекте, рецимо, када брод пада на Москву, који су баш мушки (руски) одрађени, а уличне туче потпуно су реално дочаране.

Едукативни моменат: Ирина је променила мотив када је ванземаљца упознала. Најпре је хтела да га повреди, а потом да му помогне. Да бисмо могли да делујемо исправно, морамо да упознамо све околности, као и актере.

Оцена наставника:

4(на ивици тројке)