Лако Је Критиковати 213

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лего звездани ратови – летњи одмор (Lego Star Wars Summer Vacation 2022) је ТВ специјал о тематским лего фигурицама. Фин је свемирски пустолов и он је испланирао да са својим пријатељима, јунацима и роботима, проведе незаборавно лето, али се испоставило да је свако отишао на своју страну. Тужан и усамљен, Фин је покушао да нађе разоноду за себе, али ће га духови џедаја, који ће се спорадично појављивати, упутити на његов прави проблем.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, методички урађен, са лепим порукама и емоцијом. Једина је замерка што је могао да буде духовитији са више фора.

Едукативни моменат: Дух џедаја је рекао Фину да је он за живота пронашао моменат у којем се забављао. Зато је препоручио Фину да искористи свој моменат јер никада не зна колико ће тај моменат трајати. 🙂

Оцена наставника:

(па, рецимо)

Лего звездани ратови – застрашујуће приче (Lego Star Wars Terrifying Tales 2021) је ТВ специјал о лего пандану јунака из „Ратова звезда“ пилоту Поу који је случајно завршио на једној вулканској планети и тамо ће добити мисију коју није очекивао.

Критички осврт: Мало ме је изненадила пародија „Изгубљених дечака“ јер сам очекивао да филм буде концентрисан на „Звездане ратове“. Другим речима, ако има „излета“ да они ипак буду у домену свемирске фантастике, а не баш вампирског филма. Са друге стране, овај специјал је ипак у вези са празником Ноћи вештица. Има и пародија других филмова и све у свему је допадљива једна епизода.

Едукативни моменат: Када је дечак Дин рекао како је несрећан јер се плаши, пилот По му је узвратио да ако не осети страх, неће осетити ни храброст. Лепо га је утешио, рекао бих ја.

Оцена наставника:

(можда и јача од претходне)

Саут парк: Земља маште (South Park: Imaginationland 2008) је филм који се састоји од три везане епизоде серије „Саут парк“ или како би аутори рекли ово је „замена за филм“. Дечаци из овог парка су се обрели у Земљи маште где заједно живе све личности које су икада људи измислили. Међутим, ту земљу су напали терористи Ал Каиде са идејом да извитопере машту Американаца. Влада САД покушава да се избори са новонасталом кризом, а у томе ће им помоћи управо мали јунаци ове познате серије.

Критички осврт: Цео филм је потпуно померен и, као што су нас аутори навикли, врло бруталан, али морам да признам да је идеја генијална и такође морам да признам да је тешко замислити да тако сулуду идеју обради било ко други до „Саут парка“. 🙂

Едукативни моменат: Дечак Кајл је рекао да су јунаци из маште заправо стварни. Јер Супермен, Деда Мраз и многи други замишљени ликови много више су утицали на животе људи од многих правих личности. Још један разлог зашто је машта потребна и треба је развијати. И чувати од терориста. 🙂

Оцена наставника:

(за Саут Парк тешко може мање)

Срећа (Luck 2022) је цртаћ о девојци Сем коју све време прати лоша срећа. То ће се променити када буде поделила свој сендвич са уличним црним мачком, јер ће тада пронаћи новчић који дефинитивно доноси срећу. У том новчићу ће видети шансу да помогне малој другарици из сиротишта, али ће нажалост тај новчић да изгуби. Но, откриће да мачак којег је нахранила може да говори и да је део Земље среће у којој обитавају леприкони, бубамаре, један змај и један једнорог. Сем ће следити мачка и доспети у ту земљу јер је то сада нова шанса да дође до новчића и помогне девојчици. Ипак, уграбити срећу чак и у таквој бајковитој земљи није лак задатак. 

Критички осврт: Цртаћ је циљано прављен да буде неодољиво сладак са све зекама и леприконима, што је у реду, иако је приземан начин да се стекне наклоност публике. Оно што много више ценим је машта које у креирању света среће заиста не мањка. Што се тиче среће, имао сам сумње пре одгледаног филма јер ми је срећа као концепт прилично дискутабилна, али је у филму то некако урађено добро – са једне стране непретенциозно, а са друге наивно. Тако да су произашле лепе поруке, а на крају и такве некакве и емоције. Поздрављам то што нема превише патетике, мада нема ни хумора, али оно што ипак смета целој причи је што је потпуно класична и одвија се према обрасцу за овакве филмове.

Едукативни моменат: Сем је на крају своју лошу срећу видела и као добру јер иако јој је свашта испадало из руку и нико је није усвојио до њене осамнаесте године, таква ситуација ју је довела до тога да упозна дивне пријатеље, а мачак Боб јој је постао и породица. Дакле, некада нам ствари изгледају несрећно, али је право питање шта ми сматрамо срећом и ако обратимо пажњу, заправо смо срећнији него што мислимо.

Оцена наставника:

(много иде ка тројци)

Деветке (The Nines 2007) је филм о момку Рајану Ренолдсу који на различите начине, односно у различитим причама проживљава свој живот, да би у једном тренутку схватио да он није оно што је мислио да јесте, нити су то неки људи око њега.

Критички осврт: Филм у почетку има неки врцав хумор, попут оног скеча када надрогирани Рајан објашњава хитној помоћи како нема пупак, па није сигуран да је рођен уопште или када Мелиса Макарти са Рајаном изводи сцену из „Мизери“. Међутим, филм не наставља у том смеру, значајно се уозбиљује и миц по миц долази до свог врхунца који би био прилично филозофски и метафизички, али не баш успешан у том делу. Денис Харви из „Вејрајетија“ је написао да је филм довољно интелигентан и довољно интригантан и он то заиста јесте, са акцентом на ово „довољно“. Дакле, он може да прође, али далеко је то од сјајног. И то „довољно“ је режисер Џон Аугуст постигао не дубокоумним разговорима између Рајана и Мелисе у задњим сценама када је свима све јасно (јер су дијалози врло бледи, прозаични и ништа што већ нисмо чули у неким другим филмовима са сличном темом), већ више преклапањима прича и ликова, као и мотивима тих ликова. Но, свакако је успео. Оно у чему је Рајан тек делимично успео је да нам докаже да је карактерни глумац, а у овом филму је имао прилику јер је тумачио три различита лика. Прва два се фино разликују, али трећи не оставља неки утисак.

Едукативни моменат: Када је Рајан рекао да није мислио да запали кућу, Мелиса му је узвратила да ни она није мислила да се гоји у последњих десет година, али је то ипак учинила. Мислити и брати цвеће заиста нису исте ствари. 🙂

Оцена наставника:

(уф, са прегршт минуса)

Алфа процеп (Alpha Rift 2021) је филм о момку Ерону Дела Вили који је водио нормалан живот и радио забаван посао у продавници играчака, све док није сазнао да је потомак витезова који се вековима супротстављају мрачним силама. Његова улога је да настави традицију својих предака јер се зло пробудило.

Критички осврт: То што је ово већ сто пута виђена поставка (а прати је радња која се дешава према давно утврђеном обрасцу) мањи је проблем овог филма. Много већи је што он изгледа као епизода неугледне СФ серије и по продукцији и по свему осталом. Истина, режисер Ден Ланц се баш потрудио да све изгледа драматично, ако не већ узбудљиво, али бојим се да је са превише драме и патетике направио контраефекат. Из неког разлога је избегавао да прикаже убијања и те сцене су исечене у критичном тренутку, па претпостављам да су циљна група била (и) деца. Дакле, зомбија има, али не и касапљења, но то је океј. Оно што сигурно није океј су дијалози који су безвезни, а таква некаква је и глума.

Едукативни моменат: Ерон је мислио да је легенда о четворици племенитих витезова само друштвена игра, али је онда сазнао да је стварност у којој он има кључну улогу. И оно што је знао из игре сада је требало да примени у животу. Знање које стичемо може потицати из разних извора и активности, па и из игре, тако да не треба да је схватамо неозбиљно.

Оцена наставника:

(више не може ни уз најбољу вољу)

Алхемичар од челика (鋼の錬金術師 2017) је јапанска фантастика рађена према серијалу манги истог назива уметнице која се зове Хирому Аракава. Лик из наслова је Рјосуке Јамада и он је државни алхемичар измишљене земље Аместрије. Он има моћи да преобликује предмете, али то није довољно и он је у вечитој потрази за каменом мудрости који би му дао моћи да преобликује људе. На тај начин би успео да свом рођеном брату врати тело које је овај изгубио када су њих двојица као деца изводили недозвољени алхемијски ритуал. Но, потрага за таквим каменом није ни мало лака ствар у свету врло моћних људи попут њега.

Критички осврт: С обзиром на то да је цела прича заснована на манги, сцена и изгледа као манга, а поједини ликови се и крећу као да су у аними, а не играном филму. Визуелно је допадљиво, све је јако слатко и наивно, права причица и квазиавантура у потрази за каменом мудрости. Заиста, дестинације су могле да буду атрактивније, а не по граду и предграђу. Иако су специјални ефекти сасвим пристојни, некако нису довољно коришћени јер је мелодрама заузела поприличан део филма и то код оваквих филмова није решење, тим пре што ти драмски моменти немају тежину и дубину. Такви некакви су и дијалози. Углавном, драма и дијалози су истисли акцију, а и то није велика штета јер је акција некако млака, без узбуђења и досадна. Ничег ту нема грандиозног и све се некако понавља. Ова пушта прсте бодеже, овај баца ватру, а овај трећи помера стене у виду зидова или стубова. Посебан проблем је мотивација ликова која је потпуна збрка. Ко је ту шта, ко кога убија и зашто и даље је остала мистерија за мене. Једини мотив који ми је био сасвим јасан је онај који је имао генерал Фумијо Кохината, који је класичан суперзликовац, али се његова армија којом је желео да покори свет показала више него разочаравајућа. Ту се појављују и некакви Хомункули, лажни људи и бесмртни приде, који тек имају хаотичне мотиве и које је већ неко за нешто створио. Они су час на страни добрих ликова, час против њих и то је заиста тешко похватати. Све то има неки потенцијал и могла би ту да буде причетина, а не прича, али ми се чини да је ово врло благ покушај режисера Фумихикоа Сорија.

Едукативни моменат: Рјосуке је рекао како би све учинио да брату врати тело, али се испоставило да ипак не би и да границе постоје. Увек постоје границе, чак и када нешто желимо изнад свега. На нама је да одлучимо да ли ћемо границе прећи, али треба имати на уму да су оне постављене са разлогом.

Оцена наставника:

(на три)

Кочија (Chariot 2022) је прича о момку Томасу Ману који је сваке ноћи сањао исти сан. То га је изнуривало, па се обратио највећем стручњаку за такав вид проблема Џону Малковичу. Овај је обећао да ће му помоћи, али сва је прилика да Џон има сасвим другачије планове.

Критички осврт: Након уводне приче која је тек чекала своје разјашњење и која се дешава у деветнаестом веку, пребацујемо се у садашњост и очекујемо да нам Томас исприча свој сан који се поновио готово 5.000 пута. И сан је потпуно антиклимактичан и то је у ствари јако добра фора. Но, мистерија се нека направи око тога и режисер Адам Сигал је пустио да се крчка око пола филма, таман да ми упознамо више него живописне ликове. А ликови јесу крајње необични; довољно је видети само Џона са црвеном периком. 🙂 Тако да су сви они заиста држали пажњу, а Роза Салазар нам је и показала изванредно глумачко умеће. Негде након половине филм мења темпо и постаје значајно мрачнији, мада једнако луцидан и креће да се запетљава и распетљава нова рунда мистерије. И ту заправо наилазимо на проблем овог филма, мада није баш да их није било и пре тога.

Поменуо сам ликове и они су прилично уникатни и интересантни, али нису сви употребљени сврсисходно или, макар, употребљени су само да би нас Адам упутио у неке своје филозофске мисли. Такав је случај са црнопутим Верноном Дејвисом. Његово појављивање само је допринело разноврсности чудних ликова, али није допринело самој радњи. Нека дешавања у филму нису допринела разрешењу мистерије и чудновато понашање Скаут Тејлор-Комптон заиста нема логично објашњење када се погледа цео филм. Некако изгледа непоштено од Адама да гради мистерију деловима који се не уклапају и тешко их је довести у везу са оним што сазнајемо на крају. Коначно, моја највећа замерка су претње које Џон упућује Томасу када га се на самом крају дочепао. Говорио му је да није ништа лично, да може да затвори очи и да му је жао што мора ствари да уради на тежи начин. Некако је испало да тај тежи начин уопште то није и сасвим је антиклимактичан, али овога пута то није била фора.

Критика је исекла овај филм и жао ми је због тога јер је прича необична и држи пажњу. На крају она има смисла и расплет је задовољавајући, тим пре што је Адам можда покушао да нам дочара снагу љубави. Јер без обзира на Џонове моћи, Роза је нашла начина да контактира Томаса чак и када је (маестрално) нестала, а и последња сцена нам је показала да су се њих двоје опет срели само у неком другом животу и под другачијим околностима.

Едукативни моменат: Томас је рекао Рози да је Џон лекар за снове, односно сомнабулиста и погрешио је. Сомнабулиста је заправо месечар, човек који хода у сну.

Оцена наставника:

(јесте танка)

Они/њих (They/Them 2022) је слешер који се дешава у посебном кампу намењеном „рехабилитацији“ деце другачије сексуалне оријентације, а који води Кевин Бејкон.

Критички осврт: Морам да признам да је почетак одличан и на неки начин пародија америчке пренемажуће нарације спочетка. И остатак сцене је јако дојмљив. И како се филм наставио, све ми се више допадао и Џон Логан који се доказао као сценариста у петнаестак филмова (од којих су неки у мом жанру и прилично добро сам их оценио), некако је засијао и у свом режисерском дебију. Већ у првих двадесетак минута нам је дочарао све потешкоће са којима се суочава ЛГБТ популација и поентирао је врло ефикасно, а при томе је користио само разговор. Још један интересантан и блистави моменат филма је подела мушких и женских послова, односно шта се традиционално очекује од једних и других и тај део су Кевин и његов мали тим исфорсирали довољно добро да нам буде јасна метафора коју је Џон имао на уму. Џон је желео озбиљније да се позабави децом другачијег опредељења и потрошио је добар део филма на то, чак је и део који се односи на слешер подредио томе. И то је сасвим у реду и у функцији приче, али је изгубио ефекат изненађења јер је некако било јасно ко ту може да буде убица. Такође је преокрет у вези са Дарвином дел Фабром (који има невероватно необичну физиономију) суштински нејасан и покреће многа питања на која је тешко одговорити. Дакле, овај филм има дубину и слојевитост што се тиче драмског дела, али је трилер део сасвим предвидљив и обичан, а и хорор је ту негде. Напросто, да би Џон добио на једној страни, изгубио је на другој. Оно што свакако иде у прилог овог филму је заиста добра глума свих протагониста, те врло адекватан и атрактиван избор музике. И поред тога, овај филм је објективно осредњи, ако не и испод тога, али бих му ја дао шансу јер једној ипак табу теми приступа на добар начин.

Едукативни моменат: Терапија конверзије, коју у филму практикује Кевин у свом кампу, заправо заиста постоји и бави се преображавањем људи геј сексуалне оријентације, као и оних који имају другачији родни идентитет. Иако се користе разноврсне методе при оваквој пракси, сама терапија се сматра ненаучном.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црна рупа (The Black Hole 1979) је свемирска фантастика која прати судбину петоро астронаута који су наишли на црну рупу. Ипак, оно што их је изненадило је да је крај те црне рупе давно изгубљени свемирски брод који одолева огромној гравитацији. Посада се повезала са тим бродом и открила да на њему још увек обитава капетан Максимилијан Шел који има грандиозне планове са црном рупом. У питању су опасни планови, а и сам капетан је опасан човек.

Критички осврт: Филм је заправо смешан, са слатким роботом који дрхти од страха (касније и од хладноће и не могу да се одлучим шта је од та два глупље), али има некакав шарм и сигуран сам да сам филм гледао те године када је снимљен и са оним годинама које сам имао тада, обожавао бих га. 🙂 Ласери само прште, андроиди дефилују и све је накрцано и прекрцано разнобојним дугмићима. Видан је труд режисера Гарија Нелсона макар на почетку филма да ствари у свемиру постави што реалније, па тако имамо услове нулте гравитације. Додуше, није дочарана у потпуности, али како написах, труд је видан. Свеједно, на крају филма од тог труда ништа није остало и да ли због близине црне рупе или превелике Гаријеве маште лишене сваког сазнања о законитостима у свемиру, све је постало врло нереално. Најјача је сцена када протагонисти протрчавају тик испред усијаног метеора. 🙂 Углавном, брод се распада у свемиру и то је разумљиво хаотично, али чини ми се да постаје и превише хаотично понашање главног антагонисте. Протагонисти беже, а када се направи рупа у броду, ваздух се исиса напоље и то је у реду. Међутим, нејасно је зашто све постаје снежно? 🙂 Највећа нејасноћа је шта се десило на крају када су прошли кроз црну рупу. Ту имамо некакав приказ пакла и раја, са тим да рајска врата (резервисана за добре момке, разуме се) воде назад до Земље, само што је она обасјана сазвежђима којих иначе ту не би требало да буде. 🙂 Дакле, крај је решен у великом стилу и све финалне сцене су прилично узбудљиве или су макар рађене да такве буду, а радња је, па океј. Има ту неке мистерије и иако се да наслутити шта је конкретно у питању лоше на Максимилијановом броду, опет је занимљиво.

Истакао бих помпезног Максимилијана који је сав огрезао у косу, браду и обрве и који је врло атрактиван и упечатљив, док су остали глумци баш бледи, посебно једина женска улога Ивет Мимје.

Едукативни моменат: Робот Винсент је све време просипао мудрости и једна од њих је да постоје три основна типа људи које је назвао: желим, нећу и не могу. Желим постиже све, нећу оповргава све, а не могу неће ни да проба било шта. Ако је мали робот у праву, онда знамо какав тип треба да будемо да бисмо постигли нешто.

Оцена наставника:

(мало сам наградио)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

(немам никакве двојбе)

Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

(сигурница)

Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

(плус)

Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

(вероватно би могло и три)

Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

(на један, наравно)

Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

(да, дефинитивно)

Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

(пљус)

Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

(мало више поклоњена)

Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

(минус)

Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Десета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једном чизмом о другу. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

(врло сигурна)

Истина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. И оба пристанка су била погрешна јер поменута игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

(или три; нисам могао да се одлучим)

Магично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

(реална)

Хортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

(плус)

Крудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

(сасвим малчице блеђа)

Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

(нагиње ка један плус)

Крупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела Воласа. Били Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

(њежна)

Уђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, тако и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

(минус)

Истребљење (Extinction 2018) је филм о средовечном мушкарцу Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

(фина једна)

Зло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета јер је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. И скоро да нема превише оног лебдења у ваздуху које изгледа практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави. У свем том крвопролићу и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца, некако се „поткрала“ јака емоција. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Режисер Такаши Мике правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је Такаши одлично решио.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао, а ако чинимо добро верујем да ће и наш живот бити смисленији.

Оцена наставника:

(може)

Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

(наравно)

Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

(минус)

Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сателит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника. Наиме, технологија којом је произведен је застарела и превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт (јер је и он застарео и превазиђен), који, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

(на два)

Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

(блага и бледа)

Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи погинуо је и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Падока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али свеједно истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

(озбиљно иде ка тројци)

Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

(ипак мали минус)

Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. (Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 ) Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

(баш онако солидна)

Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелирсу кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

(баш онако пристојна)

Лако Је Критиковати 54

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Поље снова (Field of Dreams 1989) је америчка спортска драма. Кевин Костнер је фармер и породични човек који живи у варошици у Ајови. Једног дана зачуо је глас у пољу кукуруза и растумачио да му је говорио да изгради терен за бејзбол. Он је то и учинио, упркос лошој финансијској ситуацији. Након неког времена на том терену су се појавили духови давно умрлих играча. Међутим, тиме његов задатак није био завршен и глас није утихнуо.

Критички осврт: Када сам видео о чему се ради у филму, нисам баш био раздраган идејом да га гледам. Бејзбол је спорт који нити разумем, нити ме ич занима. Међутим, како је филм одмицао, просто ме је радња заокупирала. Уз то, сасвим су добри глумци.

Крај ми је покварио утисак. Иако прича добро прави пазл, да га тако назовем, који се уклапа у финалу и заокружује целу причу (додуше, очекивано), ипак је превише разводњен и испуњен оном Американцима својственом патетиком. А има и непотребног претеривања, па на самом крају колона кола долази са људима који једва чекају да гледају празан бејзбол терен у некој селендри у Ајови… Мада, Американцима можда то и не звучи тако бесмислено.

Едукативни моменат: Берт Ланкастер глуми неуспелог бејзбол играча, који је умро, а да није остварио своје снове у првој лиги. Међутим, да је успео у томе, не би постао лекар у свом родном месту и помогао многој деци и утицао на живот свих тамошњих суграђана. Пораз не треба увек трагично схватити јер он и не мора да доведе до трагедије. Он може да нам преусмери живот, можда чак и на боље или да нас ојача или научи нечему. Колико год лудо звучало, пораз је, у ствари, веома користан. И потребан, такође.

Оцена наставника:

(на три)

Ја сам… Гаврило (I Am… Gabriel 2012) је филм чија се радња дешава у малом граду у Тексасу под називом „Обећање“. За житеље овог градића наступио је веома тежак период праћен разним недаћама. А онда се појавио необичан дечак који изгледа да има одговоре на сва питања.

Критички осврт: Већ на почетку су кренули филозофски дијалози, а истовремено толико сведени, да ми је одмах било јасно да ме сценарио неће задивити. Надаље, било ми је јасно ни да ме глума неће задивити. У ствари, ништа у овом филму ме није задивило. Идеја је потпуно неинвентивна, а радње практично и нема. Филм више изгледа као промотивни спот Јеховиних сведока или већ неке секте или религије. Уз све то, ликови су толико дивни људи да више нису реални, а чак и они који су грешни, врло брзо су се прешалтовали на толико покорне и понизне покајнике да, напросто, морате да им опростите. И да им ви не опростите, Бог свакако јесте и Он их воли, што је дечак у филму поновио безмало двадесет и осам пута.

Углавном, потпуно ми измиче поента снимања овог и оваквих филмова. Није ми јасно како преко измишљене филмске префорсирано романсиране приче може да се промовише Божја реч, пошто је то очигледно била намера. Но, оставимо то по страни; што се самог филма тиче, он је лош, баш као и продукција.

Едукативни моменат: Град „Обећање“ доживео је период кризе и лоших дешавања, да би се онда ствари поправиле. Можете то да припишете и божанској милости, пошто је вера ствар избора и права човека, али можете и да прихватите то као део живота. Све има свој крај, па и лоша времена. Морају и она да прођу, а ми треба да се трудимо да их пребродимо и превазиђемо. Најбоље би било да активно учествујемо у томе.

Оцена наставника:

(али сигурна)

Гримизни врх (Crimson Peak 2015) је амерички хорор рађен у духу готике. Прича почиње у граду Буфало у савезној држави Њујорк, крајем 19. и почетком 20. века. Главна хероина је Мија Вашиковска, богата наследница, која покушава да постане писац. У њен град долази енглески племић Том Хидлстон са пословним предлогом за њеног оца. Пословна сарадња није успела, али се десило нешто друго; Мија и Том су се заљубили једно у друго. Након што је Мијин отац Џим Бивер трагично настрадао, она се удала за Тома и са њим отишла у Енглеску, где му је дом. Томова кућа је велика, пропала и чува неке страшне и натприродне тајне.

Критички осврт: Видан је утицај других филмова на овај (лептир је лајтмотив дела „Кад јагањци утихну“), а и прича је далеко од оригиналне. Па, ипак, лепо је испричана, са необичном и интересантном естетиком. Ефекти су допринели да филм буде језив, а костими, глума и дијалози да се дочара одговарајуће време. У филму има помало од свега; мистерије, хорора, љубавне мелодраме… И то свеукупно у збиру не изгледа лоше, напротив.

Едукативни моменат: Џим је рекао како се у Америци цени труд, а не привилегије. Не знам да ли је у Америци стварно тако, али знам да је извор свих проблема код нас то што се привилегије дају без труда. Рецимо, диплому можете стећи без труда, али и позиције и многе друге ствари. И док се то не промени, боље бити неће.

Оцена наставника:

(али не баш најјача могућа)

Мумија (The Mummy 1999) је авантуристички филм чија радња почиње у старом Египту и причом о несрећној љубави између Арнолда Вослуа и Патрисије Веласкез. Та прича се завршила трагично и Арнолд је жив мумифициран. Године 1926. Џон Хана показао је предмет, до кога је дошао сумњивим путевима, својој сестри Рејчел Вајс, библиотекарки у музеју археологије у Каиру. Она је видела своју шансу да се докаже као египтолог, те кренула у авантуру живота. Испоставило се да је предмет кључ за васкрсење Арнолда, али и свег зла који он представља.

Критички осврт: Има заиста ефектних сцена, које сам морао да одгледам више пута. И цео филм ми се јако допао јер има шарма, духовит је, виспрен и права авантура. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Иако је Џон мислио да ништа нису ућарили од читаве ове опасне авантуре, видели смо, на самом крају, да то баш није тако. И када нам се чини да из неког рада ништа нисмо добили, варамо се. Некаква корист увек постоји.

Оцена наставника:

(од мене)

Повратак мумије (The Mummy Returns 2001) је наставак претходног филма. Рејчел Вајс је у браку са Бренданом Фрејзером и у своје археолошке авантуре воде и свог малог сина Фредија Боута. У последњој таквој авантури докопали су се наруквице Краља Шкорпиона Двејна Џонсона, коју жели и Арнолд Вослу, наново васкрсли древни велики свештеник. Његов циљ је да васкрсне, а потом убије Двејна и тако од њега преузме непобедиву војску бога Анубиса.

Критички осврт: Јасно је да је овде морало да се убаци штошта новога, а тога има на претек. Неке новине су пигмеји налик на гоблине, реинкарнација која се сасвим добро уклапа у причу и Краљ Шкорпиона који и изгледом оправдава своје име.  Наравно, ту су и старе, опробане ствари и ликови који су и даље једнако шармантни и духовити, а и клинац уопште није лош. Специјални ефекти нису најбољи могући, али су сасвим пристојни, док је прича и више од тога.

Едукативни моменат: У завршној сцени, када су се обојица – и Брендан и Арнолд – нашли у истој и наизглед безизлазној ситуацији, различито су одреаговали и они, али и изабранице њиховог срца Рејчел и Патрисија Веласкез. Другим речима, љубав оба пара била је на проби и опстала је само она између Рејчел и Брендана. У таквим ситуацијама се и види да ли је љубав заиста права. Да додам да је у тој сцени Арнолд показао право глумачко умеће јер му се у погледу видела завист према другом пару, као и очај што његова љубав није попут њихове.

Оцена наставника:

(још једна)

Шокер (Shocker 1989) је хорор филм о масовном убици Мичу Пилеџију који убија читаве породице у предграђу Лос Анђелеса. Питер Берг је млади рагбиста кога не дотиче општа паника становника тог предграђа, али ускоро ће убица ударити и на његову породицу. Питер схвата да је са њим повезан на другачији, натприродан начин.

Критички осврт: Очигледно је режисер Вес Крејвен инспирацију за хорор филмове проналазио у ноћним морама. И при томе јесте био креативан, можда и више него што је била права мера јер то неминовно доводи до тога да филм у мањој или већој мери скрене у дубиозу. Посебно је финале филма такво, па више нисам разумео ни где су, ни шта раде. Довољно је рећи да је Мич говорио кроз ватру у разваљеном телевизору, а да ју је Питер угасио – даљинским управљачем. 🙂

Нелогичности и наивних момената има, баш као у сваком филму овог типа и овог ранга. При почетку филма Питер, током рагби тренинга, налеће на стуб у који удари заиста јако и иако показује све симптоме потреса мозга, готово да нико не реагује, па ни његов тренер (што је мени, као наставнику, незамисливо). Онда, како Мич одгриза усну једном чувару, а прст другом, када покушају да га врате у живот пре егзекуције, најблаже речено је смешно. У парку лежи мртав човек врло уочљив и недалеко од људи и деце који уживају у рекреацији. Таквих сцена има прершт.

Као што написах, филм јесте маштовит и можда је чак и утицао на касније наставке „Страве у Улици Брестова“. Ипак, можда је боље да није. 🙂

Едукативни моменат: Питер се у прво време понашао веома индиферентно према проблему масовног убице, са којим се суочио цео град, да би му, касније, тај исти убица променио цео живот. Не можемо игнорисати неку општу ситуацију у којој се наши суграђани или сународници налазе и да се посветимо искључиво сопственим циљевима јер та „туђа“ ситуација неминовно мора да утиче и на нас.

Оцена наставника:

(па, може са плусићем)

Деца ноћи (Children of the Night 1991) је хорор о вампирима. Две девојке Ами Доленц и Маја Маклафлин из малог града отишле су у стару цркву како би направиле лични „обред чишћења прљавштине“ од поменутог градића. Подрум цркве је поплављен, па се обред састојао у томе да пливају у тој води. Ова наивна младалачка игра пробудила је злокобног вампира који је био потопљен у тој води и који је шчепао једну од њих. Ускоро, цео град је био под опсадом вампира.

Критички осврт: Нисам сигуран да сам гледао добру верзију (а такву – добру верзију тешко је наћи када је у питању лош филм), али ова коју сам гледао има потпуно неприродне прекиде између сцена. Но, и да ти међупростори постоје у оригиналном филму, свеједно, радња је у тоталном хаосу, а на крају не само да се хаос не разрешава, већ кулминира. А завршна сцена је тек нејасна. Дан свиће након победе над вампирима и просјак је сада богати бизнисмен, а свештеник је поштар… И они машу главним јунацима који су још у дроњцима и прљави због целоноћне битке. Шта рећи? 🙂 Идеја за филм није скроз лоша, али је веома лоше реализована, да не кажем режирана.

Маске за вампире јесу гадне и смешне и већ до тада виђене много пута у сличним филмовима, али има и оригиналних момената виђења вампира. Па, тако, Маја спава тако што су јој плућа изван тела, која прогута када се пробуди по ноћи, а Карен Блек пљује некакву слуз која се претвара у чауру. Неки од вампира су и симпатични попут Амине бакице и цео филм донекле има неког шмека, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Маја је својој другарици рекла да вечни живот, који је добила од вампира, уопште није дар јер је, истовремено, и много изгубила. Ми, наравно, нећемо добити вечни живот, али ће нам се дешавати да добијемо нови посао или позицију. Иако ће нам то изгледати као обећана награда, треба ипак сагледати и шта тиме заиста добијамо, али и губимо.

Оцена наставника:

(вуче на један)

Звездана капија: Континуалност (Stargate: Continuum 2008) је дугометражни филм рађен према серији „Звездана капија СГ-1“ и други је такав филм по реду. Екипа која чини СГ-1 успела је да дохака свим ванземаљским паразитима и остао је још само један у телу Клифа Симона. Сви су се окупили на погубљењу (најпре одвајању паразита од домаћина), али је нешто пошло наопако. Чланови тима почели су да нестају један за другим, а испоставља се да Клиф не само да зна зашто је то тако, већ је и узроковао да се то деси. Једини преостали су Аманда Тапинг, Бен Броудер и Мајкл Шенкс и они покушавају да побегну одатле и поврате све оне и све оно што је нестало.

Критички осврт: Да бисте могли да пратите овај филм неопходно је да познајете серију. Код филмова који проистичу из серија, потребно је да ипак буду јачи, да тако кажем, него просечна епизода. И овде то јесте случај (мада не и што се тиче продукције и специјалних ефеката) и прича балансира негде на граници апокалипсе и грандомазних планова, а има и авантуре, акције и интрига. Ипак, све ми је прилично млако и нимало узбудљиво. Није да филм није забаван, али није ни блокбастер. Похвалио бих то што је солидно решено путовање кроз време, што је, иначе, увек замка због парадокса које је тешко избећи.

Едукативни моменат: Џо Бриџиз није дозволио Аманди, Бену и Мајклу да прођу кроз звездану капију и измене садашњост, иако је требало да је побољшају. Људи се, напросто, плаше промена и зато су промене веома спор процес. То и није тако лоше јер промене могу да се покажу и лошим. Моје мишљење је да треба бити и мудар и храбар истовремено, али посебно ово потоње јер, на крају крајева, промене су неминовне.

Оцена наставника:

(веома, али веома блага)

Свемирске лопте (Spaceballs 1987) је пародија „Ратова звезда“, а у мањој мери и других СФ филмова попут „Ејлијена“ и „Планете мајмуна“. Свемирске лопте су народ који предводи неодговорни председник Мел Брукс и чија је родна планета остала без свежег ваздуха. Зато су одлучили да отму ваздух од планете Друидије којом руководи краљ Дик Ван Патен. План је да отму краљеву кћерку Дафни Зунига и уцене га да им ода шифру за отварање штита око планете. Међутим, краљ Дик ангажује свемирског пустолова Била Пулмана да спасе принцезу.

Критички осврт: Неке ствари никад не застаревају, па ни хумор у овом филму. Иако има инфантилан карактер, скроз је добар и виспрен. Уз то, сви глумци су сјајни у улози комичара.

Едукативни моменат: Мел (у улози Јогурта) би рекао: „Никад не потцењујте снагу Шворца.“ Ја бих додао да не потцењујете ништа и никога. Најпре, то је ружан став, а потом, то нешто или неко некада може и (не)пријатно да вас изненади.

Оцена наставника:

(сигурица)

Легенда о чуварима: Сове Га’Хула (Legend of the Guardians: The Owls of Ga’Hoole 2010) је цртаћ о совама. У ствари, главни јунак је једна млада сова која сања да припада легендарној армији Га’Хула и да се бори против злих сова. Ускоро ће се испоставити да ће му се жеља испунити када његовог брата и њега отму зле сове, а са циљем да их претворе у своје војнике.

Критички осврт: Цртаћ веома подсећа на „Господаре прстенова“, што донекле јесте занимљиво. Ипак, радња је потпуно класична, а ликови стереотипи (једино што су у питању сове). Има и узбудљивих момената, као и прилично симпатичних. Уз то, анимација уопште није лоша. И оно што јесте важно је да филм има емоцију и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Једна сова је рекла: „Само зато што се пева, то је не чини песмом“. Сове су веома мудре, нема сумње.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Лако Је Критиковати 44

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Кловерфилдски пут 10 (10 Cloverfield Lane 2016) је други део (али хронолошки се дешава када и први) серије о Кловерфилду. Мери Елизабет Винстед је напустила и дечка и Њу Орлеанс и док се возила по руралним деловима Луизијане, доживела је саобраћајну несрећу и изгубила свест. Када се пробудила схватила је да јој је помоћ пружио Џон Гудман, човек који је изградио бункер за случај судњег дана. И тај судњи дан је управо дошао и изгледа да су њих двоје и Џон Галахер Млађи, који је такође са њима, једини преживели након апокалипсе. Проблем је што се Гудман баш не понаша најнормалније и Мери не верује у његову причу, већ покушава да побегне из бункера.

Критички осврт: Филм сигурно није оригиналан, али је зато све остало. Заиста је динамичан и узбудљив, са мноштвом преокрета и добром акцијом. Прича је добра, занимљива и без већих грешака, а глума је одлична.

Праве научне фантастике има тек на крају и јако ми се допала. Рецимо, шатл који има отвор попут срчаног залистка баш је креативан. Све похвале од мене.

Едукативни моменат: Некада морамо да бирамо између два зла, баш као што је и Мери учинила, али то не значи да не треба да покушамо да извучемо најбоље из ситуације коју одаберемо.

Оцена наставника:

(баш та)

Позајмљивачи (The Borrowers 1997) је амерички дечји филм о мајушним људима који живе у кућама људи нормалног раста и „позајмљују“ ситнице од којих граде сопствени дом. Прича се бави једном породицом таквих људи и њих случајно открива дечак који у тој кући живи. Али не задуго, пошто непоштени адвокат Џон Гудман преваром успева да се домогне куће. Мајушни људи откривају превару и покушавају да је обелодане и поврате дом.

Критички осврт: Филм је потпуно дечје наиван и поједностављење је ишло дотле да су чак и емоције сведене, што ми се не допада. Породица патуљака некако је олако прешла преко тога да је њихов другар патуљак Рејмонд Пикард настрадао (додуше није, али свеједно, они то нису знали). Јасно је и да су поступци и догађаји такође наивни. Осим наивних сцена има и грешака. Рецимо, када је дечак погледао у једном тренутку у млекари, било је пет заробљених патуљака, а већ у следећем тренутку било их је четворо – колико је и требало. Наиме, Џон Гудман је сцену пре тога Рејмонда одвојио од осталих и убацио у други неки апарат.

Сви патуљци су риђокоси и очигледна су алузија на ирске леприконе, што је у реду, али није нарочито оригинално. Као ни цео филм. Па, ипак, забаван је, симпатичан и са заиста добрим глумцима, а шаље и лепе поруке – да не постоје мали и велики људи, односно народи и да баш сваки народ може да постигне велике ствари и да има чиме да се поноси. Рецимо, овај патуљачни уме добро да се пење. 🙂

Едукативни моменат: У једној сцени Хју Лори је рекао да је љубазност везивно ткиво једне друштвене заједнице. Потпуно сам сагласан.

Оцена наставника:

(минус)

Живот буба (A Bug’s Life 1998) је цртаћ и једна другачија верзија басне „Цврчак и мрави“. На једном речном острвцету колонија мрава вредно ради како би прикупила храну за себе, али и за банду скакаваца која их терорише. Грешком једног мрава Флика, који је другачији од других, сва храна (припремљена за скакавце) упала је у реку. Скакавци, незадовољни што нису добили плен, наредили су мравима да до краја сезоне наново сакупе храну и најавили поновни долазак. Мрави су остали очајни јер су знали да за тако кратак рок не могу да сакупе толико хране. Тада је Флик дошао на спасоносну идеју да оде у „град“ и доведе „стварно опасне бубе“ које ће их заштитити. Невоља је у томе што је, не знајући, довео циркуску трупу која како-тако прави представе, али о борби не зна ништа.

Критички осврт: Цртаћ је лепо анимиран и заиста симпатичан, са јаким моралним поукама, али је потпуно неинвентиван. Радња класичнија не може бити, као ни ликови који су чисти стереотипи људских професија и карактера (иако су бубе). Уз то, није претерано ни духовит. Има пар добрих фора и то је то. Ово је значајније лошије остварење у односу на „Мравце“ који су настали исте године и до сада најлошије остварење које је направила (иначе добра) продукцијска кућа „Пиксар“. Као дечји филмић може да прође, али одраслима нема шта да понуди.

И морам да додам као биолог – мрави имају шест, а не четири ноге.

Едукативни моменат: Главни скакавац је добро поентирао – ако један мрав пласира добру идеју (да не морају да робују скакавцима, на пример), лако може да се деси да је други мрави прихвате и да скакавци изгубе свој лагодни начин живота. Мрава је више и они нису ни знали да су, у ствари, јачи.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Легендарно: Гробница змаја (Legendary: Tomb of Dragon 2013) је филм који су удруженим снагама направиле САД и Кина. Скот Адкинс и његов научни тим путују у Кину у потрази за оно што не би требало да постоји – некаквог огромног рептила који пустоши забачено село. Њихов задатак је да спасу и сељане и животињу која, очигледно, припада неоткривеној врсти. И тај задатак је утолико тежи што морају да спрече да јединствено биће не убије ловац жељан славе Долф Лундгрен.

Критички осврт: Потпуно класична и предвидљива прича. Уз то, амерички је напуцана, уз све мотивационе говоре и мушко чојство и херојство. Самим тим, има много акције ради акције, али оне трапаве, са претеривањем. Рецимо, Скот се, без проблема, рве са диносаурусом од неколико тона. Ах, да, тај диносаурус је, у ствари, младунче. 🙂 Но, Скот је још и добар колико је Долф лош (глумац, наравно). Ликови су, листом, стереотипи.

Завршни део филма је мало заличио на „Путовање у средиште Земље“, али то није допринело ни у ком смислу. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Скот је одбрусио Долфу како то што је прочитао књигу из филозофије га не чини филозофом. И то је истина. Не можемо постати експерти у некој области ако само нешто прочитамо и боље упознамо. Али то не значи да не треба да читамо о томе јер ћемо некакво знање свакако стећи.

Оцена наставника:

(или два, али, свеједно, лоше)

Дубоко плаво море (Deep Blue Sea 1999) је још један филм о смртоносним ајкулама. Научница Сафрон Бароуз је експериментисала на њима како би добила лек за Алцхајмерову болест. Она ради за фондацију коју поседује Самјуел Л. Џексон и да би се наставило финансирање она мора да га убеди да је близу открића лека. Зато њих двоје одлазе у научну базу Акватика на сред океана. Циљ је да му она презентује свој рад, али се управо након презентације дешава несрећа која резултира колапсом целе базе. Њих двоје, уз остатак тима, остају заробљени и на милост и немилост субјектима својих експеримената.

Критички осврт: Обично су филмови о ајкулама глупави и због тога што се овим рибама даје превише кредита. Овај филм је различит не зато што овим рибама није дао неке карактеристике плус, напротив. Али урадио је то на научној основи која колико-толико „пије воду“. Тако да овај филм није толико глупав, а избегао је и општа места, почевши од прве сцене када сви очекујемо да ће ајкула појести младе (и луде) на чамцу. Тако да је одмах у старту прекинута и романса између главног баје Томаса Џејна и хероине (која то у ствари није) Сафрон. Додуше, филм није избегао и стереотипе, па је тако главни баја заиста баја, а Сафрон је бескрупулозна научница.

Нисам фасциниран специјалним ефектима, иако продукција јесте добра, а и глумци су. Филм је динамичан и узбудљив (додуше, на уштрб узбудљивости крај баш није уверљив и логичан и завршне сцене су превише натегнуте). И све ово показује колико је различит од мноштва других са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Сафрон је у једном тренутку рекла да цео живот чекамо један тренутак, а онда нас изненади што је – сутра. 🙂 Занимљива мисао и подстиче на размишљање колико смо заиста спремни на нешто и колико нам је припреме потребно. У сваком случају, што дужа припрема – то боље.

Оцена наставника:

(мање-више солидна)

Сфера (Sphere 1998) је амерички СФ по истоименом роману Мајкла Крајтона из 1987. Америчка војска открила је у Пацифику летелицу непознатог порекла, која је на дну океана већ триста година. Следећи протокол за сусрет са ванземаљцима који је написао Дастин Хофман, психолог, војне снаге позвале су њега, као и екипу коју је препоручио. У екипи су биолог Шероун Стоун, математичар Самјуел Л. Џексон и астрофизичар Лијев Шрајбер. Предвођен капетаном Питером Којотом, овај тим се спустио на дно мора како би открио са чим имају посла.

Критички осврт: Филм има шмек „Амбиса“, али је, према мом мишљењу, боље одрађен. Интрига је интелигентније осмишљена, мање је предвидљива и све време држи тензију. Уз то, много више изазова постављено је пред ликове. Сами ликови имају реалне мотиве и проблеме, а тумаче их заиста сјајни глумци.

Музика је крш. Час је инфантилно идилична, час претерано драматична, али у доброј мери уопште не прати дешавање у сценама. Но, свеједно, прича је сасвим узбудљива и без музике. Није сваки сегмент филма научно коректан (иако су се на науку позивали све време), али опростиво је.

Едукативни моменат: Научници су закључили да још увек нису спремни за дар који су добили од Сфере. За све постоји право време и иако младим људима некада изгледа да није фер што немају одређена права или позиције, треба да разумеју да је за све потребно искуство, дакле пракса и знање. Закључак је да прво радимо на себи, па онда очекујемо постигнућа. 🙂

Оцена наставника:

(мада не баш најјача могућа)

Гмазови (Slither 2006) је хорор филм о црволиком ванземаљцу који заузима људска тела. Прво је то учинио Мајклу Рукеру у шуми, а потом је почео да то чини и другима и да се шири попут епидемије. Једини ко га може спречити је Мајклова жена Елизабет Бенкс и шеф полиције Нејтан Филион.

Критички осврт: Иако је ово замешатељство најмање два поджанра хорора – ванземаљаца и зомбија, сигурно није хорор са оригиналном причом. Има преписаних делова из „Ејлијена“ и мноштва других филмова. Па, ипак, не могу да кажем да је филм лош. Прича „пије воду“, иако има натегнутих сцена (час су овде, час су онде – без да су „овде“ и „онде“ обавезно логично повезани), динамична је и забавна. Има ефектних сцена, као када Мајкл убија момка на ливади, а има и доброг хумора (црног) у коментарима протагониста током борби са ванземаљцем. Реакције ликова су и комичне и приземне и у том смислу предњачи главни протагониста Нејтан. Он је и трапав и луцкаст и оно што ми се највише допада, није патетичан. Као ни цео филм.

Продикција и глума су сасвим пристојни, а специјални ефекти готово исто толико.

Едукативни моменат: Елизабет је учила ђаке да најбоље прилагођен у природи не мора да значи обавезно и најјачи, најбржи, најпаметнији… Једноставно значи да има такве особине које том организму помажу да опстане у датим условима средине. Што се тиче нас људи, ситуација је слична. Не морате бити најбољи да бисте били успешни. Често је довољно да имате неке добре особине. 🙂

Оцена наставника:

(морао сам)

Без ограничења (Limitless 2011) је амерички СФ трилер. Главни јунак је писац у покушају Бредли Купер, који среће свог бившег шурака Џонија Витворта. Џони се бавио диловањем наркотика, а сада наводно ради за једну фармацеутску кућу и поседује медикамент који побољшава рад мозга. Бредли није желео да узме тај лек, с обзиром на то да му је Џонова репутација била позната, али радозналост је превагнула. И испоставило се да је Џон говорио истину и да лек пружа невероватне могућности. Бредли је одлучио да их искористи, али уз успех пристигле су и невоље.

Критички осврт: У филму има општих места (заправо, филм и почиње једним таквим), али некако има духа и шмека и држи пажњу. Тим пре што се разнолики догађаји све време смењују и то приличном динамиком. Прича је баш добра, али неки делови јесу натегнути. Рецимо, борба када је Бредли усмртио опасног дилера Ендруа Хауарда, а натегнутих сцена има још. Има и нејасних. Богати бизнисмен који поседују фармацеутску кућу која производи лекове умире јер те исте лекове нема?!? И нису све смрти у филму и сви поступци до краја разјашњени.

Не допада ми се теорија, која је чест мотив у америчким филмовима, да човек користи свега 20% свог мозга (која, узгред, није ни тачна), али ми се свиђа што је концепт такав да Бредли постиже сјајне резултате уз помоћ интелекта и знања. Опет, не допада ми се начин како стиче сав тај интелект, али о томе и јесте филм и чак и такав има моралну поуку да цена успеха зависи од начина како смо га постигли.

Глумци су и добри и добро одабрани.

Едукативни моменат: Бредли је у једном тренутку рекао да када „пређемо мост завршимо са старим животом“. Ако желимо да започнемо нешто ново и боље, није потребно да пређемо мост. Довољно је да тако одлучимо и будемо истрајни.

Оцена наставника:

(али са минусом)

Атлас облака (Cloud Atlas 2012) је немачко-амерички омнибус рађен према истоименој књизи Дејвида Мичела. Чини га чак шест испреплетаних прича, од којих се свака дешава у различитом времену, али са истим људима, који су реинкарнације једни других.

Критички осврт: Поједине сцене су баш ефектне, попут оне када Џим Старџерс плеше са Пеј Ду На на приручном мосту док се бори са полицијом и док се симултано дешава прича у прошлом времену када капетан Џим Бродбент намерава да убије Маора Дејвида Гјасија, слепог путника на његовом броду, док овај (такође уз акробације на висини) доказује да је добар морнар. Када овако препричам изгледа компликовано, али је заправо фасцинантно. И друге сцене су добро испреплетане, мада је улична борба између Хјуга Вивига с једне и Хали Бери и Кита Дејвида с друге стране, поприлично наивна. Но, и да је више таквих, свеједно, то не би умањило вредност овог филма. Цела концепција, филозофија, прича, глума… Ма, цео филм је препаметан, напросто брилијантан. Све моје похвале и препоруке.

Едукативни моменат: У овом филму се могло чути много мудрих мисли. Рецимо: „Ако је Бог заиста створио Земљу, како знамо које ствари можемо да мењамо, а које не смемо јер морају остати непроменљиве?“ И: „Шта ли је критичар ако не особа која чита брзо, арогантно, али никад мудро?“ У овом потоњем нисам се пронашао јер ја не критикујем књиге, већ филмове. 😀 Највише ми се допала мисао да је „разлика између буке и звука само конвенција. И свака граница је, у ствари, конвенција.“ И то увек треба имати на уму посебно када се границе постављају и посебно оне међу људима.

Оцена наставника:

(плус, плус, плус!!!)

Сезона вештица (Season of the Witch 2011) је филм који се дешава у доба крсташких ратова у XIV веку. Витезови Николас Кејџ и Рон Перлман су били једни од најжешћих ратника, али су у једном тренутку схватили да много људи беспотребно гине од њиховог мача. Зато су одлучили да напусте војску и обрели се у граду тврђави чији су се становници борили са кугом. Грађани су за то кривили вештицу Клер Фој и поглавар града кардинал Кристофер Ли заветовао их је да девојку одведу у манастир где ће се елитна група монаха побринути за њу и спасити град од куге. Најпре то нису желели да учине, али су онда прихватили. Са њима су кренули још један витез Улрих Томсен, свештеник Стивен Кејмпбел Мур и водич Стивен Грејам, а касније им се придружио и Роберт Шиејн, момак са амбицијом да постане витез. Испоставило се да је пут пун изазова, а вера Николасова у Бога и цркву још једном на проби.

Критички осврт: У филму има неколико шаљивих опаски и поголемог сарказма што се хришћанства тиче, али некако нема духа, баш као што ни Николас Кејџ нема енергије. Додуше, прелазак преко висећег моста био је баш фино, динамично и драматично изведен. И тешко да бих могао да наведем још неку сцену која ми се дојмила, а свеукупно гледајући дојам је чак веома лош.

Прича је класична да класичнија бити не може, са свим цакама већ виђеним у делима пре овога, а нису ме (тек на моменте пристојни) специјални ефекти задивили. Крај је очекивано епски помпезан, а што се самог почетка, односно пролога тиче, сасвим је нејасно зашто уопште је снимљен. Нит му видим поенту, нити ми се логично надовезује на причу. Наиме, демон жели књигу, која му је у том делу филма била на дохват руке и све што је требало да уради је да ту исту руку испружи. Наместо тога, он је књигу запалио, да би онда намамио несрећне протагонисте да га одведу у манастир по, ваљда, други примерак књиге. И не могу да се не запитам што сам, лепо, није отишао код тих монаха и узео књигу? Уосталом, већ их је све побио уз помоћ куге коју је послао. Углавном, ништа ми нема смисла, тако да танка прича уз још тању интригу коју прави, може слободно и да се пропусти.

Едукативни моменат: У једном тренутку док су убијали „невернике“ окарактерисане као „непријатеље Бога“, двојица главних крсташа закључила су да Бог има баш много непријатеља и да је јако тешко бити његов пријатељ. 🙂 Ако преведемо ситуацију у наше време и у свакодневне прилике, уколико постоји неко у нашој близини кога већина посматра као негативца (да не кажем баш непријатеља јер је то груба реч) заиста јесте јако тешко бити пријатељ. Јер улога пријатеља је и да укаже на оно што не ваља свом пријатељу (можда га околина не прихвата јер је насилан према тој истој околини, на пример) и да остане уз свог пријатеља чак и када није баш популаран.

Оцена наставника:

(због неких ствари нагиње ка три, а због неких и ка један)

Лако Је Критиковати 31

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Сурогати (Surrogates 2009) је научно фантастични трилер који се дешава у будућности. Све више људи заменило је себе роботима којима управљају из сигурности својих кућа. Роботи обављају све наместо њих, чак иду и на посао. Ове нове „верзије“ људи су лепше и способније, а ризици више не постоје. Ипак, да није баш тако, показао је случај богатог момка чијег сурогата је убио плаћеник и то оружјем које аутоматски убија и власника тог сурогата. Детектив Еф-Би-Аја Брус Вилис и његова партнерка Рада Мичел истражују случај овог убиства и истрага ће их одвести до врло озбиљног плана који прети да заувек промени поставку целог друштва.

Критички осврт: Један сасвим добар трилер, са занимљивом причом у којој је оригинално то што је измештена и преврнута наопачке класично виђена поставка да људи обитавају у виртуелном свету. Сада је виртуелни свет пребачен у стваран живот. Интересантно су приказани и људи у поређењу са својим сурогатима, мада такав начин живота неминовно повлачи нека логична питања, а на која филм није дао одговор. Такође, са таквим роботизованим алтер егом могућности су огромне, те се може дати машти на вољу, али режисер Џонатан Мостоу очигледно није желео да експериментише или се напросто искључиво фокусирао на радњу и изузетне способности подарио само припадницима Еф-Би-Аја. Како било, тек радња није лоша. Акције јој не недостаје, само је крај и предвидљив и тривијалан.

Едукативни моменат: Ако бисмо ову причу пребацили у садашњост, истина је да и ми сами имамо свој алтер его на интернету, који можемо учинити допадљивијим и супериорнијим у односу на нас саме. И то јесте привлачно, али исто тако то могу да учине и други, те стално морамо имати на уму да када причамо са неким кога никад нисмо видели уживо, рецимо путем друштвених мрежа, да ми ту особу не познајемо каква она заиста јесте.

Оцена наставника:

(млака)

Порекло ока (I Origins 2014) је научно фантастични филм, у коме главну улогу има Мајкл Пит, докторанд, а који се бави доказивањем еволуције ока. На једној забави за Ноћ вештица он је упознао девојку Астрид Бержес Фрисби која му се допала, али која је остала тајанствена јер је била под маском. По њеним очима и уз необичан сплет околности он је ипак проналази. И између њих се развила страсна веза, која се, нажалост, завршила трагично. Наиме, она је погинула у несрећи изазваној кваром лифта у згради у којој су живели. Након неког периода туге, Мајкл проналази утеху у својој колегиници из лабораторије Брит Марлинг. Седам година касније они добијају и дете, а Мајклова каријера је у успону. Међутим, Мајклов бол још увек није био зацелио и Астрид је и даље остала актуелна у његовом животу. Једног тренутка постаје још значајнија када Мајкл открива да у Индији постоји девојчица која има потпуно исте очи као и она. Уз подршку своје супруге, он путује у ту земљу како би видео ту девојчицу и потврдио или оповргнуо сумње које су га мучиле.

Критички осврт: Очигледно је да режисер Мајк Кехил симпатише глумицу Брит Марлинг јер је ово други његов филм, који сам гледао, са њом у главној улози. Но, немам ништа против, добра је. Што се самог филма тиче, па и он је добар. Негде до Астридине смрти одвија се као класична љубавна прича, да би потом променио „темпо“ и прешао у жанр каквог трилера или авантуре или већ неког таквог жанра. Но, тај прелаз не чини разлику и онај коме се допадне први део филма, верујем да ће имати симпатије и за други јер емоције су све време присутне.

Мајк је добро и надасве занимљиво одрадио фантастичан део јер све време балансира између фиктивног и научног, не наметајући нити један од та два погледа, али дефинитивно прави оправдану сумњу у оба. Најпре је то радио са нумерологијом, а потом и са реинкарнацијом. Дијалози који прате овакву причу – и научни и сваки други, баш су виспрени и много ми се допадају. Ликови су доследни и глумци су добро урадили посао (не само Брит). Све у свему филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: Мајкл је имао непоколебљив и негативан однос према духовном. Као научник (и то молекуларни биолог) прихватао је стриктно научни поглед на свет и то поштујем и то није спорно. Спорно јесте да се слепо држимо својих уверења, без могућности да их можда нешто и демантује. Другим речима, треба стално преиспитивати и своја уверења и своја знања јер то не само да заиста и јесте наука, већ и добар животни став.

Оцена наставника:

(заиста солидна)

Умеће ратовања (Warcraft 2016) је епска фантастика рађена према истоименој и светски познатој видео-игрици. Свет чудовишних створења Орки руиниран је и они су кренули да колонизују други свет. Тај свет настанило је чак седам различитих раса, међу којима и људи. Ови потоњи су први на удару Орки и суочени са супериорним непријатељем, позивају чаробњака Бена Фостера да им помогне у борби за преживљавање.

Критички осврт: До сада сам одгледао сва три филма режисера Данкана Џоунса, те ми ни ово треће није променило позитивно мишљење о њему. Направио је сјајан спектакл, са стандардима не много испод „Господара прстенова“. Но, неких замерки ипак имам. 🙂

Лик мешанке, који тумачи Паула Патон, некако ми је највише споран. Њена животна прича је неповезива са њеним статусом на почетку, као и односом Орки према њој. Тај однос не постаје јаснији ни на крају јер све време се борила на страни људи и сигурно је неко од преживелих Орки то видео, да би је онда славили као хероја јер је убила краља Доминика Купера. И то га је убила мучки с леђа и према ономе што се могло видети о Орцима, то није баш частан чин. Такође, њене симпатије према људима некако су сувише брзо еволуирале дотле да је од дивљакуше постала генерал армије, уз то потпуно лојалан и емпатичан. Укратко речено, нити је Паула баш заблистала у улози, нити је њен лик доследан. И Орци су ми некако смушени. Час се противе главном и отказују послушност, те мисле да је кукавица, час раде шта он каже, час учествују у борби… Тешко их је похватати и њих и шта се ту све дешава.

Битке нису епохалне као у „Господарима“, мада нису ни за бацање. Специјални ефекти су добри, али има и делова где је анимација уочљива. И прича је потпуно предвидљива и веома је јасно, готово од почетка, да је Бен корумпиран. Додуше, и он је претерано злобњикаво, да тако кажем, одрадио своју улогу. Напросто се одао. 🙂 А и асоцијација са Саруманом из „Господара“ сувише је очигледна.

Едукативни моменат: Једно од питања које овај филм поставља је и да ли је издајица онај који преиспитује одлуке власти свог народа, делује против њих и саме власти и чак тражи помоћ туђина. Ако погледате филм свакако ће ваш (ако је) потврдан одговор на ово питање бити пољуљан. Јер поента је и каква је власт. 🙂

Оцена наставника:

(уз пар плусева)

Башта добре вештице (The Good Witch’s Garden 2009) је други наставак приче о наводној вештици Кетрин Бел која се уселила у стару Сиву кућу у градићу Мидлтон. Како би покрила трошкове улагања у кућу, Кетрин је одлучила да издаје собе. И убрзо је добила првог госта Роба Стјуарта. Он се показао као пријазан човек, који је лако стекао симпатије градоначелникове супруге и који много зна о Кетрин. Међутим, његова љубазност није била довољна да стекне симпатије и Кетриног дечка, полицајца Криса Потера, који је убеђен да су Робови мотиви лоши.

Критички осврт: Ово је прави породични телевизијски филм, који више наликује на неку ТВ серију. Додуше, до сада је снимљено седам филмова о доброј вештици, тако да некаква серија и јесте. 🙂 Причица је питка, заправо више „тра-ла-ла“ (што бисмо рекли), али и одржива. Неких већих грешака нема, али ни неке веће мистерије – нити оне која се односи на крими део (одмах је било јасно да Роб нешто лоше смера), нити оне која се односи на фантастични. Моћи вештице су прилично сведене и приземне, тако да филм може да прође и као прича из реалног живота.

Ликови су толико стереотипни за један мали амерички градић, да су у неким ситуацијама чак и наивни. Но, не могу да кажем да глумци нису добро одрадили посао. И морам да похвалим лепу емоцију коју филм шаље, као и добре поруке.

Едукативни моменат: Роб је користио ласкање да би манипулисао људима. Лепо је добити комплимент (и дати, наравно), али не смемо да дозволимо да нас ласкавци преваре. 🙂

Оцена наставника:

(на четири)

Икс-људи: Апокалипса (X-Men: Apocalypse 2016) је најновији наставак о мутираним, а супериорним људима. Испоставило се да су се супериорне мутације на генима људи дешавале чак и у старом Египту. Један од тадашњих владара Оскар Ајзак, веома моћан и вероватно први мутант икада, припремао се да преузме тело другог мутанта, када се међу војницима десила побуна. Они су започели атентат на „лажног Бога“, како су га назвали, али је четворо мутаната у свити Оскаровој покушало да заштити свог господара. Кратка борба се завршила тако што су и људи и мутанти изгинули, а остао је жив, али заробљен испод гомиле стена, само Оскар. Током осамдесетих, пробудио се из вишевековног сна и започео да прикупља екипу, са циљем да уништи модеран свет који му се није допао. Једини који су могли да му се супротставе су добри мутанти, предвођени професором Џејмсом Макавојем.

Критички осврт: Нема шта, блокбастер само такав. 🙂 Акција и специјални ефекти су заиста на висини и нису разочарали ни овај пут, мада је прича, па, сасвим обична. Ништа значајније новог наставак није донео у односу на претходне, а да би то надоместили, аутори филма су увели ултимативног противника, као крупан изазов за Икс-људе. Очигледно им се ова старија постава (када су Професор Икс и Магнето (Мајкл Фасбендер) млади, а сви остали клинци, осим вечно старо-младог Хју Џекмана, који се појављује на кратко, тек да зачини) више допада, те су неки догађаји морали да постану недоследни у ранијим наставцима са поставом из модерних времена. 🙂 Рецимо, у првом делу из 2000, Фамке Јансен, која је старија варијанта Софи Тернер у овом делу, ни близу нема тако велике моћи. Ранији делови су показали да моћи временом не јењавају, напротив. Уз то, немачки мутант који се телепортује Коди Смит Кафи појављује се у овом делу и са свима постаје пријатељ, иако су га Икс-људи, према старијим верзијама, упознали тек као старијег.

Најнедоследнији лик је Мистик, која готово да нема везе са оним из првих наставака, а у овом делу претерано је славе као хероја. Чак толико да сам помислио да је Џенифер Лоренс и даље у улози хероине из „Игара глади“. 🙂

Има занимљивих цака, не могу да кажем, а углавном су у вези са религијом. Рецимо, Оскар је мутант који доноси апокалипсу и бира четворо пратилаца, попут јахача апокалипсе, па је то доведено у везу са хришћанском догмом. Такође, у више наврата се боре Коди, који личи на ђавола, и мутант са белим крилима, који личи на анђела. Тај мутант мање-више у овом филму и има улогу само због тога. Углавном, овакво поигравање са религијом остаје у домену СФ-а, али нас у исто време и упућује да нека, опште прихваћена и устаљена веровања можемо посматрати и на другачији начин.

Едукативни моменат: Иако супериоран у односу на све друге мутанте, Оскар је поражен. А разлог за то је што је био сам, док су ови други радили тимски. Колико год да смо добри, многе битке ћемо добити и бољи посао ћемо урадити ако имамо помоћ пријатеља.

Оцена наставника:

(уз пар минуса)

Метеормен (The Meteor Man 1993) је комедија о суперхеројима. Роберт Таунсенд је учитељ на замени у школи у гету у Вашингтону. Квартом где живи влада банда која себе назива Златни лордови, а неки од чланова те банде су и Робертови ђаци. Његова животна филозофија је да се склања са пута насилницима, али све се мења када на њега падне метеор и подари му натприродне моћи.

Критички осврт: Филм подсећа на једну од оних инфантилних комедија осамдесетих и то јесте проблем. Јер оно што могу да опростим осамдесетим, не могу и деведесетим, од којих очекујем ипак неки озбиљнији приступ – чак и комедији. Додуше, постоји неколико добрих цака, попут оне да му суперхеројско одело шије мајка која се информише из стрипова или да Метеормен лети на метар од асфалта јер се боји висине. 🙂 Ипак, све то некако није довољно јер је већина скечева сведена, а глума доведена до играчкандије. У филму има пар добрих и познатих глумаца, попут Џејмса Ерла Џоунса и Била Косбија, али су њихове улоге маргиналне и ни помена вредне.

Сама прича, иако је и комична и фантастична, ипак је исувише наивна и нема упориште у реалности. Све време балансира између тога да је идентитет Метеормена познат свима и потпуно непознат, а нама остаје нејасно шта од та два. О будалаштини да је он миротворац између полиције и неке тамо банде, тек не бих. Крај је замишљен тако да улица постане бојно поље и ту се сад смењују догађаји и људи – једни одлазе, други долазе, а већина њих су тешки криминалци. При томе, нема ниједног мртвог и све је некако наивно и слатко (мислим на амерички слатко), да постаје, најблаже речено, бљутаво.

Моћи Метеормена су разноврсне и не могу да кажем да нису оригиналне. Осим уобичајених, суперменских, он може и да разговара са псима и да памти (али само на 30 секунди) од речи до речи књигу коју је додирнуо (или било какав текст, па му за прегледање дечјих тестова треба пар секунди – благо њему 🙂 ). И засадио је башту, која је никла преко ноћи, са џиновским парадајзом, а како би нахранио сиромашне. Заиста, то ниједан херој пре њега није учинио. Браво за Метеормена. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Метеормен замерио својим комшијама је што се жале, а ништа не предузимају. Људи често то раде, али таква „активност“ никада није донела резултате. 🙂

Оцена наставника:

(гравитира ка кецу)

Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 1998) је телевизијска адаптација истоимене књиге Луиса Керола. Алису глуми Кејт Бекинсејл и она је сада већ одрасла, заправо мајка мале девојчице. На наговор кћерке, она пролази кроз огледало и тамо затиче свет као што је описан у Кероловом ремек-делу.

Критички осврт: Ово је доказ да и филм урађен са скромним буџетом не само да може да буде добар, већ права уметност. Некако изгледа као позориште на отвореном јер се добар део радње дешава у шуми. Тако да нема грандиозних ефеката и маски, а животиње и слична створења глуме људи, тек са неким детаљем на костиму који асоцира на ту животињу или цвет. Заиста, права позоришна представа, али са убаченим сценама које су рађене у неком другом стилу, па ту има и психоделије и црно-белог филма, као и цртаћа са глином. Посебно ми се допало рецитовање Твидлдама и Твидлдија, које изгледа као некакав рок спот из седамдесетих.

Филм је осмишљен као сан. Нису сви детаљи из књиге пренесени, тако да нема јурњаве Алисе и Црвене Краљице, када се свет око њих не помера, а на основу које је настала теорија црвене краљице у биологији. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Заиста би требало да прочитате књигу (ако нисте) јер много је мудрих поука које ћете тамо наћи. Издвојио бих једну, која се помиње и у филму. Када је Алиса покушала нешто да каже, Црвена Краљица ју је прекинула речима да је правило да може да прича само ако јој се неко обрати. На то је Алиса негодовала јер ако свако може да прича тек када му се неко обрати, нико заиста не може да започне разговор. 🙂 Другим речима, да би правила била сврсисходна, морају да буду добро осмишљена.

Оцена наставника:

(лепршава)

А као Андромеда (A for Andromeda 2006) је филмски римејк истоимене ТВ серије из 1961. Једна од научних институција, која се бави посматрањем свемира, добила је неуобичајени сигнал. Брзо су схватили да сигнал долази од ванземаљске расе негде из галаксије Андромеда, две и по светлосне године удаљене. Иако Дејвид Хејг, генерал при Министарству одбране, није имао слуха за значај овог открића, бравурозни научник Том Харди заинтересовао га је тврдњом да зна шта сигнал значи. Наиме, сигнал је био упутство за израду компјутера до тада на Земљи невиђеног. Том је направио компјутер и заиста се показало да уз помоћ њега може много тога да се учини, па чак направи и живот у лабораторији. И то је Томова шефица (иначе биолог) и урадила и створена је жена Кејли Рајли коју су, логично, назвали Андромеда.

Критички осврт: Иако сам на почетку помислио да ћу гледати један озбиљан СФ, који има правилан поглед на науку, испоставило се да сам се грдно преварио. Филм је, заправо, пун рупа. Рецимо, Томова шефица Џејн Ешер прави ванземаљску бактерију само у назувцима, без икаквог заштитног одела и у просторији без врата, а са завесом за туширање. 🙂 Мислим, јасно је мени да нису имали буџет за филм, али ипак… Даље, она кроз одшкринута врата слуша разговор генерала Дејвида у коме се прича о изради биолошког оружја, што би у таквим ситуацијама била најстроже чувана тајна. Кејли поред ванземаљског компјутера умире веома мистериозно и нико то даље у филму не коментарише, а рађа се њен клон кога је тај компјутер индуковао. Све би то било лепо да клон није већ био у стању фетуса, са већ одређеним ДНК. И да је шест пута ванземаљско биће, тешко да може да клонира од средине развића.

План компјутера и његово деловање, а тек мотив Андромеде, потпуно су нејасни. Она час хоће да убије Тома, час хоће да влада светом, час је компјутер кажњава, час га она уништава, а час штити програм… Том је на крају војевао победу над компјутером, али је питање и да ли је то победа и да ли је поука коју аутори филма истичу на крају, а која се односи на свемир као једно опасно место, заиста на месту. Јер теорију завере ванземаљаца исконструисао је он сам и питање остаје отворено да ли су њихове намере заиста биле лоше. Додуше, по инструкцијама компјутера направљен је вирус, чак врло деструктивне активности, али њега је и тако војска желела.

Улога Томовог пријатеља и колеге Чарлија Кокса тек је нејасна. Он је, наводно, страни шпијун и одаје податке тамо некој (својој) Влади. Након што је, крајње наивно, саопштио свом агенту да ће податке објавити на интернету (при томе је Чарли високообразовани научник, а чак и морону би било јасно да се такви подаци на интернету не објављују, макар не без последица), овај га је (сасвим очекивано) убио. Генерал Дејвид је сазнао да је овај одавао тајне, а Том и Кејли су га оплакали. И ту се свака прича о њему завршила и остала некако да виси, без икакве поенте.

Не могу да кажем да је филм спор, али има веома честе интермеце са приказима галаксија или компјутера који се врти. Ваљда је то убачено ради уметничког дојма, али и поред тога мој је дојам прилично лош. 🙂

Едукативни моменат: Попут научника Тома, који није имао поверења у знања потекла из другог света, ни људи често немају поверења у знања потекла из научних институција. Рецимо када су у питању вакцине и ГМО. И као што су различите интересне групе виделе различите могућности у Андромеди (докторка Џејн је видела начин да помогне болеснима, а генерал да добије рат), тако и нова научна достигнућа могу да се употребе и злоупотребе. Ово потоње, ипак, није разлог да не верујемо у добробит науке, која се много пута у историји показала и не можемо је одбацити (или спалити, што је Том урадио), зарад будућности.

Оцена наставника:

(уз енорман минус)

Ми смо ноћ (Wir sind die Nacht 2010) је немачки филм о вампирима (тачније о вампирицама). Каролина Херфурт је девојка склона криминалу која живи са незаинтересованом мајком. Једно вече је открила да постоји тајни улаз у ексклузивни ноћни клуб и тамо је упознала власницу Нину Хос. Испоставља се да је Нина вампирица и да јој се Каролина толико допала да је и њу начинила вампиром. За Каролину то је значио нов живот какав до тада није познавала. Невоља је што сав луксуз и слобода, у којима је уживала, имају и своју не малу цену.

Критички осврт: Филм је луксузан исто колико и луксуз који је приказао. Другим речима, специјални ефекти и продукција су на висини холивудских блокбастера. Но, није све у томе. 🙂

Ова прича неодољиво подсећа на „Интервју са вампиром“, са том разликом што поменути филм одише мушком хомоеротичношћу, а у овом случају у питању су жене (иначе, скроз је занимљиво објашњење зашто мушкарци не могу (или боље рећи не смеју) да буду вампири). Зато овај филм има сличности и са филмом „Глад“ из 1983. И да, макар једна сцена (када Џенифер Урлих изврши самоубиство тако што се изложи сунчевој светлости на крову зграде) преписана је из серије „Права крв“ (на исти начин убија се творац Александера Скарсгорда). Сигуран сам да би ту могле да се нађу сличности са још неким остварењима о вампирима и очигледно су Немци у овом случају били под јаким утицајем Холивуда и можда је и то био разлог што филм нема онај европски шмек. И то је штета.

Након најкласичнијих могућих вампирских симптома, Каролина постаје вампирица и то веома брзо, што је омогућило да се одмах пређе на ствар, али ми је тај део њеног преобраћења некако сувише технички (што бисмо рекли – немачки 🙂 ) одрађен. Даља радња напросто нема фокус. Режисер Денис Ганзел као да није могао да се одлучи да ли да направи хорор, акцију, драму или љубавну причу. Мешање жанрова у неким случајевима даје добитну комбинацију, али у овом то је све некако неразрађено. Уз то, филм не пати од новитета и оргиналности, али морам да признам да крај донекле поправља утисак и даје елегантно решење компликоване ситуације у коју су двоје заљубљених запали.

Едукативни моменат: Каролини је понуђен живот на високој нози те је себи могла да приушти изузетне ствари и узбуђења. Па, ипак, и такав, живот који свако прижељкује, има своју цену и своја ограничења. 🙂

Оцена наставника:

(умањена)

Завршетак дневне светлости (Daylight’s End 2016) је постапокалиптични филм. Земља је опустошена јер су је преузели безумни вампири. У таквом свету Џони Стронг, један од ретких преживелих људи, покушава да освети смрт своје вољене. Прича почиње када је спасио Челсеу Едмудсон од уличне банде и она му предлаже да са њом оде до скровишта у Даласу, где четрдесетак преживелих одолева сваке ноћи нападима вампира. Они одлазе тамо и то са планом како да се докопају још сигурнијег места јер је Челсеа на путу видела авион. Међутим, вођа вампира, тзв. Алфа, није безуман као и остали и чак, направио је лукав план како да преживелима онемогући бекство.

Критички осврт: Филмова о вампирима, а који су у ствари зомбији, има заиста приличан број и ово је тек једна од њих, са најкласичнијом могућом причом. Уз то, крцата је општим местима и великим речима, од којих Амери толико пате. Ликови су потпуни стереотипи, почевши од главног Џонија, који је кул усамљеник и сав је опасан. Глума је, па пристојна, ако изузмем Челсеу, која је, најблаже речено, очајна.

Филм је замишљен више као акција, а мање као хорор, мада како год га жанровски одредили, нимало није узбудљив.

И да, колико год се трудио, нисам успео да повежем Алфу са Џонијевом животном и трагичном причом јер радња се дешава у Даласу, а Џони је из Њујорка (поменути градови нису чак ни у истим државама), а Алфа не зна да вози кола (нити било шта друго) и може да се креће само ноћу (сунчева светлост га убија). Додуше, нема никаквог оправдања ни за постојање Алфе, као паметног вампира којег други слушају, али добро. Он је некако паметан и успео је да дотрчи из једног у други (удаљени) град. И тако је филм добио радњу, коју у ствари нема (пошто се све време вијају по ходницима). И крај је потпуно небулозан. Жене и деца су преживели и све су срећни и насмејани, иако су готово сви њихови заштитници поклани у згради поред њих… И наравно, ту је Џони, који одбија да пође са њима и Челсеом, јер он је усамљени осветник и тако је кул. Бљуф.

Едукативни моменат: У безизлазној ситуацији и Џони и Ленс Хенриксен имали су план како да се спасу. Људи су се поделили кога ће следити и испоставило се да је Ленсов план био мудрији. Ми не морамо да се нађемо у безизлазним ситуацијама, али ће нам план веома често добро доћи. Који ћемо план прихватити зависи од нас, али треба имати на уму да нема гаранција да ће се показати добрим чак ни када нам звучи смисленије и храбрије. Без обзира на ризике вреди покушати, тим пре што планови могу и да се мењају, што се у овом филму на крају и десило.

Оцена наставника:

(заслужена)

Лако је критиковати 9

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

У шуми (Into The Woods 2014) је амерички мјузикл који обједињује неколико бајки, попут Црвенкапе, Пепељуге и Златокосе. Пекар Џејмс Корден и његова жена Емили Блант несрећни су што немају деце. На њих је, заправо, бачена клетва, а вештица која је то учинила Мерил Стрип појављује се у њиховом животу и обећава да ће скинути клетву уколико јој пронађу четири необична предмета. И пекарски пар креће да их тражи у шуми, где се и одвијају све поменуте бајке.

Критички осврт: Овај филм је некако направљен из два дела. Први део је класична бајка, или сплет бајки, како желите и све оне завршавају се срећно, негде на средини филма. Међутим, након таквог краја нема оног „живели су тако до краја живота“, већ се радња наставља и то наново у шуми попут некаквог „Сна летње ноћи“, само далеко сведенијег од чувеног Шекспировог дела. Сама радња делује ми развучено, посебно ова из другог дела, а том утиску доприноси и то што је филм мјузикл. Нисам експерт да бих могао да проценим квалитет песме и певања, али ми је свака нумера изгледала као наставак претходне, некако безлична и досадна. И цео филм је такав – досадан, без обзира на сјајну глумачку екипу, а у овом филму славних имена има неколико.

Едукативни моменат: У филму можемо видети грешке родитеља (вештица је превише штитила Златокосу, те ју је закључала у торањ без врата), погрешан избор брачног партнера (шармантни принц Пепељуге је васпитан да буде шармантан, али не и веран), лош однос унутар породице (између Пепељуге, њених сестара и маћехе), неразумевање (мајка не жели да разуме зашто Џек жели да задржи краву и поставља сопствене потребе изнад његових) и све оно што чини проблеме у породицама. Филм се завршава тако што је пекар окупио око себе све дечје ликове из бајки и схватамо да их је заправо усвојио, иако је хтео у једном тренутку да се одрекне чак и рођеног детета. Породице могу бити разне, да имају своје изузетно лоше тренутке и проблеме. Без обзира на њих и управо упркос њима, вреди се борити за своју породицу јер она је та која остаје са нама – па и онда када нема онога да су „живели срећно до краја живота“.

Оцена наставника:

(минус)

Хелбој (Hellboy 2004) је амерички филм о необичном суперхероју који је доспео из пакла. Наиме, 1944. нацисти су, уз помоћ руског мистика Распућина, на обали Шкотске, отворили портал у пакао. Амерички војници су успели да их осујете да ослободе седам богова хаоса, који би уништили Земљу, али је кроз портал успео да прође ђаволак. Њега је усвојио професор експерт за окултно Џон Херт. Ђаволак је израстао у Хелбоја (Рон Прлман), кога је професор одгајио да буде добар и да се бори против чудовишта која повремено праве проблема људима. Распућинова пратња Ладислав Беран и Бриџет Ходсон успевају, након 60 година, да оживе Распућина, који је страдао када се портал отворио, те овај креће у акцију да натера Хелбоја да отвори врата пакла из кога је и сам потекао.

Критички осврт: Ово је класична суперхеројска прича, ако бисмо гледали само радњу. Међутим, филм јесте необичан јер представља занимљив спој суперхеројске приче и религијског фантазирања, уз мало додатка и свемирске фантастике. Такође, ликови представљају занимљив спој јер Хелбој је заправо ђаво, а његова драга (Селма Блер) је права суперхеројка, као и лик кога тумачи Дог Џонс, који је нека врста аквамена са парапсихолошким моћима. Лик кога тумачи Ладислав као да је пристигао из Ноћи вештица, неуништиви леш психопата. Он некако има одлике Пешчаног човека, али не из западњачког фолклора, већ америчких хорора. И ту је и млађани Руперт Еванс, обичан човек, али способан агент. И сваки од ликова има своје пуно оправдање у филму. Као прилог причи је и љубавни троугао у коме учествују Хелбој, Селма и Руперт, ваљда да би се радња мало више закомпликовала јер је, реално, главни ток радње исувише једноставан и представља класичну борбу доброг са ултимативним злом.

Грешака има, па тако Хелбој, који је отпоран на ватру и експлозије, опече прст када дотакне свој усијани рог, а у музеју који нема баш неке вредне експонате, приправно је шест (или чак и више) наоружаних чувара да их бране. Има тога још, а и нису сви специјални ефекти на висини задатка, посебно када чудовишни пас баца Хелбоја кроз ваздух, те лети некако пренаглашено спектакуларно и никако природно. Ипак, општи утисак је сасвим у реду.

Едукативни моменат: Хелбој је ђаво који се бори за опште добро и који је и те како способан да воли. Порука овог је јасна: не одређују нас гени, нити наше порекло, већ одлуке које доносимо.

Оцена наставника:

(фина)

Хелбој II: Златна армија (Hellboy II: The Golden Army 2008) је наставак претходног филма. Док је Хелбој био дечак, његов „отац“ Џон Херт читао му је причу пред спавање о древној бици између људи и гоблина. Гоблини су победили у том рату захваљујући златној армији, коју су чинили роботи. Међутим, вођа гоблина Рој Дотрис, и сам ужаснут бездушношћу неуништиве и разорне златне армије, наместо да докусури људе, потписао је споразум са њима. Златну круну, која му омогућава да том златном армијом влада, поделио је на три дела и један од њих дао људима. Са овом одлуком није био сагласан његов син, кога тумачи Лук Гос, те је отишао у добровољно изгнанство, да би се вратио у данашње време са идејом да склопи делове круне, завлада златном армијом и уништи човечанство. Супротставиће му се Хелбој са својом екипом суперчудака.

Критички осврт: Иако је ова прича садржајнија него претходна, некако ми изгледа да су и грешке веће. Рецимо, када гомила протестује против Хелбоја, то чини противно здравој логици јер је он очигледно спасао бебу несрећне мајке и целу ситуацију, а самог Хелбоја, који се бори против суперјаких чудовишта, у једној сцени нокаутирају најобичнија лимена врата од ормарића. У последњој сцени битке против златне армије потпуно је нејасно зашто се ништа не дешава са акваменом (Дог Џонс) и ватреном девојком (Селма Блер), док се Хелбој и ектоплазмични немачки физичар боре, а и нејасно је зашто робот урличе као звер. И мотив Аквамена да преда последњи део круне непромишљеном принцу такође није најјаснији.

Па, ипак, прича држи пажњу, а има и љубавних заплета и расплета, као у претходном наставку. Занимљиво у овом филму је што је веома отворено копирао остварења попут „Ратова звезда“, „Господара прстенова“, „Ејлијена“ и других, па чак и бајку „Чаробњак из Оза“ у сцени када се Селма, Дог, Хелбој и ектоплазматични физичар у оделу робота пењу уз степенице да се сретну са краљевићем (попут Дороти, Лава, Лименка и Страшила), те верујем да је режисер Гиљермо дел Торо желео да да својеврстан омаж свим тим делима, укључујући и сопствени „Панов лавиринт“ када срећу (божанствено дизајниран) ентитет који се представља као Хелбојева смрт. Попут Пана, и ово биће изгледа прилично митолошко, а Гиљермо наново поставља очи само не тамо где би требало да буду. И попут поменутог „Пановог лавиринта“ и овај филм почиње причом из древних времена. Ово баш не даје на оригиналности филму, али очигледно је да је Гиљермо „пуцао“ на неке друге адуте, можда и на то да подсећањем на квалитетна дела научне и епске фантастике задобије симпатије публике. Моје свакако има.

Едукативни моменат: Многи ликови у овом филму подносе жртве због љубави или због општег добра, као што је то учинила принчева сестра Ана Велтон. Иако нисам заговорник идеје да је живот појединца мање вредан од живота групе, ипак такав племенити чин мора да се цени.

Оцена наставника:

(такође фина)

Хенкок (Hancock 2008) је још један филм о необичном суперхероју, кога тумачи Вил Смит. Он је један готово бескућник, силеџија, пијанац, који се додуше бори против криминала, али наноси више штете него користи и дефинитивно нема симпатије грађана Лос Анђелеса чији је, наводно, заштитник. То се мења када је спасио живот Џејсону Бејтману, који глуми консултанта за односе са јавношћу. Како би се одужио Хенкоку, Џејсон утиче на њега како би му променио имиџ и направио од њега класичног суперхероја, кога ће људи волети. И он у томе и успева, али испоставља се да Џејсонова филмска супруга Шарлиз Терон има супермоћи попут Хенкока и чак да јој је Хенкок супружник више од 3000 година, што је он, услед амнезије, заборавио. Невоља је у томе што када су заједно, обоје губе моћи и постају смртни.

Критички осврт: Постоји једна недоследност у филму, која се види у последњој сцени, када се Хенкок бори за живот свој и своје несуђене, а против криминалаца. Тада све повреде које он трпи преживљава и она. Али, ако је то већ тако, прича да је он са повређеном лобањом пре 80 година доживео амнезију нема покрића јер је она тај догађај прошла без таквих повреда. Осим овога, филм нема грешке; сјајна и оригинална прича, успела комедија, добри глумци и глума и пристојни специјални ефекти, пун су погодак.

Едукативни моменат: Иако има изузетне моћи и добру вољу да помогне људима, Хенкоку то не полази за руком док га Џејсон није подучио и усмерио. То несумњиво указује да таленат и добра воља нису довољни, ако нема учења.

Оцена наставника:

(заслужена)

Инфини (Infini 2015) је научно фантастична акција која се дешава негде у 23. веку. Најплаћенији посао је одлазак на ванземаљске колоније, које се налазе чак и уз саму црну рупу, тако да време тамо протиче много брже него на Земљи. Иако плаћеници остају тамо данима, њихово стварно одсуство овде броји се минутима. Људи одлазе телепортацијом, која је ризична, па је зато такав посао толико и цењен. Радња прати групу управо таквих плаћеника који одлазе на свемирску станицу Инфини, која је требало да експлоатише минерал који на Земљи не постоји. Испоставило се да је станица је затворена јер је минерал жив и патоген за људе, односно да представља паразита који обузима домаћина и физички и психички. То се управо десило придошлицама на станици и они почињу да убијају једни друге гоњени лудилом, а на шта их тера исфорсирана природна селекција, чији је циљ да остане један, најбољи домаћин, такозвани алфа.

Критички осврт: Филм је прилично психоделичан, али не због свих тих јурњава, туча и убистава, као и крви која је посвуда, или можда и због тога, али и због резаних кадрова, да их тако назовем, сулудих дијалога и доживљаја ликова који балансирају између стварности и халуцинација. Сам почетак филма је баш збрзан, тако да ми је било јако тешко да пропратим зашто мисија уопште почиње, али прича јесте добра и одржива и веће грешке нисам уочио. Додуше, нисам уочио ни ништа оригинално. Рецимо, лудило које изазива ванземаљски паразит видео сам у једној од епизода популарне серије „Икс“ (и то из истог разлога као и у овом филму), а имитирање ткива домаћина у популарном култном филму „Створ“. Ипак, сам крај је донекле изненађујућ.

Едукативни моменат: Компетиција постоји као механизам који покреће еволуцију и постоји и међу људима и покреће или боље речено мотивише на победу (у спорту, на пример). Ипак, не ваља када је екстремна и сигурно није једина која ће показати добре стране које неко има.

Оцена наставника:

(на четири)

Ваздух (Air 2015) је постапокалиптични филм, који се дешава у једној од база, које су, попут Нојевих барки, саграђене како би сачувале велике умове. Другим речима, у тим базама у криогенском сну спавају научници из разних области, а чије ће знање омогућити човечанству да се обнови. Човечанство је уништило хемијско оружје и њихов сан траје све док се ваздух не прочисти. До тада чувају их двојица техничара који су такође у криогенском сну, али се буде на сваких шест месеци на два сата како би проверили да ли је све у реду. Невоља настаје када се, приликом једног од буђења, дешава квар који је довео до пожара у  „постељи“ једног од техничара и они се у новонасталој кризи окрећу један против другог.

Критички осврт: У овом филму практично глуме два глумца – Норман Ридус и Џимон Хансу, уз тек малу помоћ Сандрине Холт, која се појављује у Џимовим халуцинацијама. Таква поставка није баш захвална јер ем има мало ликова, ем се све дешава на веома мало простора – у тој и у суседној бази (која је у ствари иста претходна, тако да не подриноси разноликости амбијента). Филм се не ослања ни на неке бесне специјалне ефекте, оригиналне научно фантастичне идеје, нити необјашњива бића и феномене. Фокусиран је искључиво на драму односа између двојице људи који су буквално последњи на свету и зато упућени један на другог, а опет, настављају свеопшти рат који је и довео до истребљења кроз свој сопствени, лични. И то је урађено заиста добро, захваљујући причи која држи пажњу и сјајној глуми обојице.

Едукативни моменат: Филм сасвим јасно и добро илуструје бесмисленост сукоба, како општег, између народа, тако и личних. Иако изгледа као да у таквим сукобима има победника, испоставља се да је и за њих цена превисока. У првом случају то је пропаст човечанства, а у другом самоћа.

Оцена наставника:

(са све плусом)

Флук (Fluke 1995) је амерички филм о псу чије је име у наслову, а који се реинкарнирао након што је погинуо као човек (Метју Модин) у аутомобилској несрећи. Након силних перипетија које један пас може да преживи у великом граду, он напокон стиже до своје бивше породице; супруге Ненси Тревис и сина Макса Померанка. Свог бившег живота сећа се кроз снове, али не свих делова. Оно чега се сећа је да је за његову смрт крив његов породични пријатељ и пословни партнер Ерик Столц, који и даље игра важну улогу у животу његове породице. Метју, сада Флук, решен је да се освети.

Критички осврт: У питању је дечји филм и као такав логично је да обрађује оне теме које могу изродити неке значајне животне лекције. Проблем је у томе што је у том смислу преамбициозан и све личи на ону стару – много хтела, много започела, па се час бави нехуманим односом људи према кућним љубимцима, посебно оним одбаченим, час пријатељством (и на нивоу људи и на нивоу животиња), час етиком експериментисања над животињама, час одбаченим члановима друштва, односно бескућницима, час правим породичним вредностима, час бесмисленошћу освете… Јасно је да се за 96 минута већини ових тема не може дати довољна дубина, али опет не могу да кажем да су неуспешно обрађене јер у свакој од њих филм добро поентира.

Како би се гледаоци навели на погрешан став, који се мења на крају филма, прва и једна од последњих сцена (која је поновљена и разјашњена прва) видно су недоследно направљене, али неких других већих грешака нема. Уз то, глумачка екипа је сасвим добра, као и цео филм, а и идеја на којој је базиран. У ствари, идеју ценим највише.

Едукативни моменат: Грешке које је правио, али их није уочио као човек, Флук је уочио као пас. Не морамо да се претворимо или реинкарнирамо у пса како бисмо уочили своје грешке, али свакако на оно што чинимо треба да гледамо из што више различитих углова.

Оцена наставника:

(може)

Константин (Constantine 2005) је фантазија која се бави вечитом борбом ултимативног добра и зла, односно Бога и ђавола, али кроз њихове посреднике. Главни лик је Константин, кога тумачи Кијану Ривс, обдарен да види натприродне силе и посвећен борби против демона. Константин има рак плућа и због тога му следује пакао јер је ту болест добио због пушења и тиме је, пред Богом, самоубица. Егзорцизам и све његове активности противу демона су начин да се искупи, али потребан опроштај не добија. Константин увиђа да је демонска активност другачија од уобичајене и, са полицајком Рејчел Вајс, отпочиње борбу за коју ће се испоставити да је од важности за цело човечанство.

Критички осврт: Ово је једна компликована прича која представља надмудривање добра и зла, али где одлуке и дела једних и других нису нужно стриктно подељене на добре и лоше. Темељи се на библијским причама, па тако Константина напада демон сачињен од буба, а бубе су пустошиле земљу фараона Рамзеса II, што пише у Књизи Изласка (11. поглавље). Константин, а потом и Рејчел, са оноземаљским светом опште тако што се потопе у воду, што је јасна алузија на обред крштења. И сама поставка да је Константин због лоше навике (пушења) самоубица, има своју логику и то у самој хришћанској вери. Ову тему ипак не познајем довољно добро да бих пронашао све паралеле, а и не смем да тврдим да је свака од њих направљена са Светим писмом. Но, и поред тога и без обзира на то, прича је занимљива и држи пажњу, иако није нарочито оригинална јер је мотив рођење принца таме, Сатаниног сина, што ће донети јад људском роду, већ виђен у многим остварењима до сада.

Специјални ефекти су сјајни, а глума је на висини задатка, мада и рутинска за Кијана, пошто се већ извештио да глуми кул, а надрндане типове.

Едукативни моменат: За разлику од других хришћана, Константин зна да Бог постоји (други само верују у њега), тако да он зна да за његова добра дела постоји награда. Међутим, то га не чини мање добрим. Свако добро дело ће бити награђено, па макар тиме што ћемо бити задовољни што смо га учинили.

Оцена наставника:

(рецимо)

Притајено зло: Изумирање (Resident Evil: Extinction 2007) је трећи наставак филма рађен према истоименој видео игрици. Свет је већ сасвим захваћен зомби апокалипсом и малобројни преживели путују у каравану у потрази за спасом. Њима више нису проблем само људски зомбији јер је ослобођеним вештачки генерисаним вирусом заражена читава природа, па их тако нападају и птице. У исто време, негде у опустошеној земљи, односно у подземној бази корпорације „Кишобран“, којој је вирус и „побегао“, експериментишу покушавајући из свеопште штете да извуку неку корист. Мила Јововић, хероина свих наставака, људима у невољи ће помоћи, а научницима, на чијем је челу Ијен Глен, помрсиће рачуне.

Критички осврт: Неминовно је сваки наставак поредити са првенцем и када бих направио компарацију, могао бих само да закључим да овај део није донео ништа ново. Нисам приметио нити једну оригиналну идеју, не само у односу на први део, већ и неких других остварења, попут Хичкокових „Птица“ (које се пред напад окупљају на потпуно идентичан начин) или „Коцке“ (када ласери секу мутираног научника на исти начин као лика с почетка поменутог филма). Додуше, није да труд не постоји; режисер Расел Мулкахи и сценариста Пол Андерсон покушали су да понуде нешто ново – ултимативно чудовиште у које се преобразио Ијен, као и телекинетске моћи Милине (које су се однекуд појавиле), а успут су клонирали Милу и то вишеструко. Било шта од тога нити је претерано задивљујуће, нити претерано смислено.

Ипак, оно што највише смета у овом филму је акција ради акције, па су тако неке сцене непотребне (попут оне када Мила наилази на преживеле, али лудаке, који су најпре хтели да је силују, а потом да је препусте на милост и немилост псима зомбијима) јер се ни на који начин не уклапају у остатак филма. Друге сцене су нелогичне (када Мила проналази дневник (или нешто налик томе) мртвог човека кога не познаје, а у коме је означено сигурно место, у шта она прилично наивно верује или када се бори са мутираним научником, који је могао глат да је убије баш као што је то учинио са Метјуом Мерсденом, али јој он даје довољно времена и простора да се она ослободи и настави борбу), а треће су недоследне (мртвац власник дневника није постао зомби, иако у другом наставку комплетно гробље устаје на ноге). Огледи са клоновима Милиним, онако како су извођени на почетку филма, потпуно се нејасни, а сцена у којој разговарају Мила и вештачка интелигенција остала је недоречена јер њихов разговор и начелни договор до краја филма није настављен, иако је био у вези са изналажењем лека за болест која је дохакала човечанству.

Едукативни моменат: У оваквом филму, снимљеном само зарад пуке забаве, тешко је наћи било шта поучно, али рецимо да то буде став научника који сматра да њему, измењеном уз помоћ вируса, припада будућност. Иако је он негативац и иако је мутирао у чудовиште, истина јесте да будућност припада онима који прихватају промене и спремни су да се и сами мењају.

Оцена наставника:

(не може више од тога)

Зомбиленд (Zombieland 2009) је још једна прича о зомбијима, али сасвим другачијег жанра. Након што је Земљу уништила зомбијевска куга, група преживелих некако наилази једна на другу и путује диљем Америке у потрази за сигурним местом или макар за утехом.

Критички осврт: Ово је комедија, али не од оне врсте која је урнебесна. Заправо, тек неколико фора је заиста смешно. Ипак, овај филм је бољи од сваке урнебесне комедије јер је смислен, а комичним га чини, можда не толико црни хумор који је неминовно присутан, већ ведрина и инфантилност ликова који глобалну и личне драме не преживљавају онако како бисмо очекивали.  Уосталом, на ликовима је базиран комплетан филм јер овде стварне радње нема. Они се све време возикају и преживљавају „блиске сусрете“ са зомбијима и једни са другима и остварују прилично краткорочне циљеве. И то је то. Овде су важни њихови односи који се током филма граде и изграђују, а из њих и сазнање шта је заиста вредно у животу. И мислим да су режисер Рубен Флајшер и сценаристи Рет Рис и Пол Верник прилично успели у томе. Са друге стране, нису се претерано трудили око самих зомбија, који (са тек мало шминке) уопште не изгледају страшно као рецимо они из „Притајеног зла“.

Едукативни моменат: Ако бисмо направили поставку да је већина човечанства за нас зомби, а да је тек мали број људи, на које смо иначе упућени, људи којима можемо да верујемо да нас неће повредити и који су наши сапутници, да их тако назовем, не морамо да доживимо праву зомби апокалипсу како бисмо знали шта нам је заиста важно.

Оцена наставника:

(са малим минусом)